Ко је ко у канону св.Андреја Критског-четвртак?

За онога ко слабо познаје Свето писмо, тешко је да разумије због чега се кајемо читајући Велики канон покајања Светог Андреја Критског.
Помињу се људи и догађаји из Свете историје, за које неко, можда, чује први пут у животу. Ко су сви ти људи, шта им се догодило и како је то повезано са нашим животом? О коме слушамо током читања Канона у четрвтак прве недјеље Великог поста.
Пјесма 2.
Ирмос: Видите, видите да сам ја Бог, Који је пуштао ману као кишу, и воду из камена извео некада у пустињи народу моме, једином десницом и снагом Својом. 
Убих човека за рану своју и младића за масницу, ридајући Ламех вапијаше; а ти не дрхтиш, о душо моја, укаљавши тело и ум оскрнавивши. Ти си мудровала, о душо, да сазидаш кулу, и утврђење створиш похотама твојим, када Створитељ не би помео намере твоје, и срушио на земљу лукавство твоје. О, како се угледах на Ламеха, пређашњег убицу; душу као човека, ум као младића, а тело као брата свога убивши, као Каин убица, сластољубивим жудњама. 
Пусти Господ некада од Господа огањ као кишу, и спали Содомљане који Га гневљаху безакоњима. А ти си, о душо, упалила огањ паклени у коме ћеш љуто горети. Обраних се, озледих се, гле стреле непријатеља које ранише моју душу и тело; гле ране, чиреви гнојави, ватруштине које објављују ране самовољних страсти мојих.
Преподобној:
Потапана у понору зала, Маријо, ти си пружила руке своје к милосрдноме Богу, а Он и теби, као некад Петру, човекољубиво пружи руку помоћи, тражећи на сваки начин твоје обраћење. 

Ламех - шести потомак Адамов у Каиновом роду, потомак једне од Каинових сестара. Био је син Матусала. Птви је увео многоженство и био је познат по томе што је узео двије жене за себе, а такође, је починио убиство након свог претка - првог човјекоубице (Пост 4, 17-24). 

Каин је син Адама и Еве. Када су Каин и његов брат Авељ принијели жртву Богу, Господ није прихватио Каинову жртву, јер није принесена из чистог срца. Али Каин се није покајао, већ је почео да завиди свом брату, чија је жртва била угодна Богу и од Њега прихваћена. Обманом је Каин измамио Авељаа на поље и убио га, поставши први убица на земљи (види 1 Мојс). Каинов род, протјеран од остатка потомака Адама и Еве, касније је потопљен у катастрофи која се у Светом писму описује као велики потоп.

Содомљани - становници Содоме, једног од  градова у регији Мртвог мора који је уништени од Господа због грешног живота (спаљен небеским огњем). У Библији, Бог открива Авраму да ће Содома и Гомора бити уништени због њихових тешких гријехова (18,20). Аврам се залаже за животе свих праведних људи који тамо живе, посебно за животе његовог синовца Лота и његове породице. Бог је сагласан да поштеди градове ако у њима се пронађе 10 праведника (18, 23–32). Два анђела се шаљу Лоту у Содому, али их сусреће опака руља коју анђеоски гости затим ослијепе (19, 1-11). Налазећи међу становницима само Лота и његову породицу као праведнике, анђели упозоравају Лота да брзо напусти град и да се не осврће. Док бјеже од уништења, Лотова жена се осврће на град и претвара се у стуб соли (19, 12–29).

​Петар -Христов апостол. Звао се (прије апостолства) Симон. Родом Јеврејин, син Јонин, из племена Симеонова, брат светог апостола Андреје Првозваног, из малог и незнатног галилејског градића Витсаиде у Палестини. Ожењен кћерком Аристовула, брата светог апостола Варнаве. Имао једног сина и једну кћерку. Симон-Петзар је био човјек неписмен, али простодушан и богобојажљив, држао је заповести Господње и ходио пред Господом без мане у свима дјелима својим. Као рибара на Тиверијадском језеру, њега и брата Андреја Првозваног, Христос је позвао да Га слиједе и постану његови ученици. Након што се трипут одрекао Христа (Мт 26, 69-75; Мк 14, 66-72; Лк 22, 55-62; Јн 18, 15-18, 18, 25-27), остатак живота оплакивао је свој поступак.

ПЈЕСМА 3.
Ирмос:Утврди, Господе, на камену заповести Твојих, поколебано срце моје, јер си једини Свет и Господ.

Угледала си се, душо, на старозаветну Египћанку Агару, поставши драговољно робињом, и родивши новога Исмаила – дрскост твоју.
Упознала си, душо моја, Јаковљеву лествицу, која се показала од земље до неба; зашто ниси имала сигуран темељ – побожност? 
Угледај се на Свештеника Божјег и Цара јединственог,6 који је праслика Христа и Његовог живота у свету међу људима. 
Обрати се, зајецај, душо бедна, пре него што се заврши светковина живота; пре него што Господ закључа врата дворца. 
Не постани, душо, слани камени стуб, окренувши се натраг; нек те уплаши пример Содомски; горе на Сигору спасавај се. 
Владико, не одбаци мољење оних који Ти певају; но смилуј се, Човекољупче, и подај опроштај онима који га са вером просе.

Агара- египатска робиња Саре, супруге старозавјетног патријарха Аврама. Сара је дуго била неплодна и тражила је начин да испуни Божје обећање Авраму да ће он  бити отац многих народа, поготово јер су постајали све старији, па је понудила Авраму Агару  као другу жену  "послије десет година откако се настани Аврам у земљи Хананској. И он отиде к Агари, и она затрудње; а кад видје да је трудна, понесе се од госпође своје." Тадашњи закон предвиђао је да ако у роду не постоји насљедник, старјешина породице може узети робињу своје жене. Дијете рођено од ње, након што је положено у крило патријархове жене, сматрано је законским насљедником. Ако су супружници ипак имали своју дјецу, син робиње је ипак насљеђивао дио патријархове имовине. Овим законом се служио Аврам, чија је жена Сара била нероткиња. Син Исмаило рођен је од Агаре. Због непоштовања Аврама и Саре и вријеђања сина њихове старости, Исака, Исмаил је, заједно са Агаром, протјеран у пустињу, гдје је постао предак арапских племена (Пост 16 и 21,1-21).

Јаков - старозавјетни патријарх, унук праведног Аврама и Исаков син. Од свог страијег брата близанца  Исава купио је првородство за тањир сочива и очински благослов који Исав није цијенио. Али, мислећи да је осим благослова Исав изгубио и материјална добра, планирао је да се освети Јакову. Бјежећи, Јаков се зауставио ноћу у пољу. Тамо је у сну видио небеске љестве, уз које су се анђели уздизали и спуштали: " И усни, а то љестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји по њима се пењаху и слажаху;И гле, на врху стајаше Господ и рече: ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему; И сјемена ће твојега бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на сјевер и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у сјемену твојем..."(Пост 28, 10-22). Јаков је имао 12 синова ( и једну кћерку) од којих је настало дванаест израиљских племена.

Свештеника Божјег и Цара јединственог -мисли се на Мелхиседека („цара правде), цара и свештеника Свевишњег Бога из града Салима („град мира“, претпоставља се древно име Јерусалима) око двадесетог вијека прије нове ере, који се помиње у књизи Постања (1 Мојс 14, 14-20). Када се праведни Аврам враћао након што је побиједио једног од локалних вођа, Ходологомора и цареве што бијаху с њим, цар и свештеник Мелхиседек су поздравили Аврама и благословили га нудећи хљеб и вино: "А Мелхиседек цар Салимски изнесе хљеб и вино; а он бијаше свештеник Бога вишњега." За разлику од других старозавјетних праведника, књига Постања не даје родослов Мелхиседеков, нити каже када је рођен. У псалму 110. псалмопјевац Давид назива Христа свештеником по реду Мелхиседековом: „Господ се заклео, и неће се покајати: ти си свештеник довијека по реду Мелхиседекову“ (Пс109, 4). Ово поређење објашњава апостол Павле у својој посланици Јеврејима: "Јер овај Мелхиседек беше цар салимски, свештеник Бога Највишег, који срете Авраама кад се враћаше с боја царева, и благослови га; Коме и Авраам даде десетак од свега. Прво дакле значи цар правде, потом и цар салимски, то јест цар мира: Без оца, без матере, без рода, не имајући ни почетка данима, ни свршетка животу, а испоређен са сином Божијим, и остаје свештеник довека“ (Јевр 7, 1-3).

Сигор („мали“) - град-држава који је био дио коалиције пет градова заједно са Содомом, Гомором, Адмом и Севоимом. Господ га је поштедио, Лот се у њему  склонио након уништења Содоме и Гоморе. Међутим, касније су Лот и његове кћерке напустили Сигор и настанили се у пећини у оближњим планинама.

ПЈЕСМА 4.
Ирмос: Чу пророк о доласку Твоме, Господе, и уплаши се, јер ћеш се од Дјеве родити и људима јавити се, те говораше: Чух глас Твој, и уплаших се, слава моћи Твојој Господе.
Време живота мога је кратко, и испуњено невољама и неваљалством; но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Човек царског достојанства, венцем и порфиром одевен, веома имућан и праведан, изобилујући богатством и стадима - изненада осиромашивши, би лишен богатства и славе и царства. Иако он беше праведан и честитији од свију, не избеже замке и мреже лажљиваца; ти пак, бедна душо, будући грехољубива, шта ћеш чинити, ако се деси да нешто слично постигне тебе? Сад сам човек високопарних речи, а суров срцем, немаран и сујетан; Правосудни,- немој ме осудити са фарисејем, него ми дај смирење цариника, једини Милосрдни, и придружи ме к њему.Знам, Милосрдни, да сагреших нагрдивши сасуд тела мога, но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Сам себи постадох идол, страстима душу своју штетећи, Милосрдни; но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Не послушах гласа Твога, преступих Писмо Твоје, Законодавче; но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј.

Говори се о Јову, старозавјетном патријарху, који је усљед ђаволских поступака изгубио дјецу, имање и претрпио неизљечиву болест - губу. Праведни Јов је показао чврсту вјеру у Бога у искушењима. Господ је вратио Јову здравље и дао му још дјеце. Прича о праведном Јову, којег Црква назива дуготрпљивим, описана је у истоименој књизи Старог завјета.

ПЈЕСМА 5.
Ирмос: Човекољупче, молим Ти се, просвети онога који Ти ујутро рани, и упути и мене на заповести Твоје, и научи ме, Спасе, да творим вољу Твоју. Угледај се, душо, на покајану грешницу, приђи и припадни к ногама Исусовим, да те подигне и да ходиш право путевима Господњим. Иако си дубоки кладенац, Владико, источи ми воду из пречистих Твојих жила, да као Самарјанка, пијући од ње више не жедним, јер Ти изливаш воде живота. Владико, Господе, сузе моје да ми буду Силоам, да умијем и ја зенице срца, и да Те видим духом, Светлости Превечна. 

Жена Самарјанка је становница Самарије на сјеверу Израиља, од које је Христос тражио воду, супротно јеврејском обичају, да не комуницира са Самарјаанима који су исповиједали другу вјеру. Овим је изненадио жену и подстакао је да разговара с Њим. Господ је Самарјанки открио њене тајне гријехе и тиме ју натјерао да се покаје за њих. Захваљујући проповиједи Самарјанке, многи људи у Самарији су повјеровали у Христа (Јн 4, 1-42). Према предању, Самарјанки је било име Фотина. Након Вазнесења Спаситељевог, Фотина је наставила да проповиједа о Њему међу незнабошцима. Заједно са синовима и сестрама, мученички је страдала у Риму за вријеме суровог цара Нерона, 66. године. Сјећање на свету мученицу Фотину Самарјанку Црква прославља 2. априла и у пету недјељу по Васкрсу.

Бесједа Исуса Христа са Самарјанком
 Bраћаjући се из Јудеје у Галилеју, Исус Христос са ученицима Својим пролазио је кроз земљу самарјанску, мимо града, званог Сихар (по древном називу Сихем). Испред града, са јужне стране, био је студенац (извор), који је по предању, ископао праотац Јаков. Исус Христос, уморивши се од пута, сео је да одахне на студенцу. Време је било подневно, и ученици Његови пошли су у град, да би тамо купили храну. У то време прилази к студенцу из града жена Самарјанка по воду. Исус Христос јој говори: "дај Ми да пијем". Те речи Спаситељеве су веома зачудиле Самарјанку. Она је рекла: "како то Ти, Јудеј, тражиш да пијеш од мене, Самарјанке? Јер, Јудеји се са Самарјанима не друже". Господ јој рече: "ако би ти знала дар Божији (тј. велику милост Божију, коју је послао Теби Бог у том сусрету), и Ко говори теби: дај Ми да пијем; ти би сама тражила од Њега, и Он би ти дао воду живу". Спаситељ је назвао живом водом Своје Божанствено учење. Јер, како вода спасава жедног човека од смрти, тако и Његово Божанствено учење спасава човека од вечне смрти и води ка вечном блаженом животу. А Самарјанка је мислила, да Он говори о обичној води која извире, и која се у њих звала "живом" водом. Жена је са дивљењем упитала Њега: "Господине! Ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Зар си ти већи од оца нашег Јакова, који нам даде овај студенац, и сам је из њега пио, и деца његова, и стока његова?" Исус Христос јој одговори: "сваки, који пије од ове воде, опет ће ожеднети; а који пије од воде, коју ћу му Ја дати, тај неће ожеднети довека. Јер вода, коју ћу му Ја дати, постаће у њему извор воде која тече у живот вечни". Али Самарјанка није схватила те речи Спаситељеве, и рекла је: "Господине! дај ми ту воду, да не жедним и не долазим овамо да захватам". Исус Христос, желећи да Самарјанка схвати о чему Он са њом говори, испочетка јој рече да иде да позове к Њему свог мужа - Он рече: "иди, зови мужа својега, и дођи овамо". Жена рече: "Немам мужа". Тада јој Исус Христос рече: "добро каза: немам мужа. Јер си пет мужева имала, и тај, кога сада имаш, није ти муж; то си право казала". Самарјанка, поражена свезнањем Спаситељевим, који јој откри сав њен греховни живот, схватила је сада, да не говори са обичним човеком. Она се сместа обратила Њему за разрешење давног спора међу Самарјанима и Јудејима: чија вера је правилнија и чија служба је угоднија Богу. "Господе! видим да си Ти пророк", рекла је она, "оци наши клањаху су Богу на гори овој (при том је показала на гору Гаризин, где су се виделе развалине разрушеног самарјанског храма); а ви кажете, да је у Јерусалиму место где се треба клањати (Богу)!".

Силоам је резервоар у Јерусалиму који је преживио до данас. Према Јеванђељу по Јовану, Господ, излијечивши човјека слијепог од рођења, шаље га да опере очи у бањи Силоамској (Јн 9). Шеста васкршња недјеља посвећена је сјећању на овај догађај, који представља духовно исцјељење човјека од урођеног заслијепљења гријехом.

ПЈЕСМА 6.
Ирмос: Завапих свим срцем својим к милосрдном Богу, и чу ме из ада преисподњега, и изведе из трулежи живот мој.
Ја сам, Спасе, царска драхма коју си некада изгубио; но упаливши светилник - Претечу Твога, Речи Божја, потражи и нађи лик Твој. Устани и победи телесне страсти, као Исус Амалика, и као Гаваоњане, лажљиве помисли увек побеђујући.
Преподобној: Да би угасила пламен страсти, увек си проливала сузе, Маријо, душом распламсалом; њихову благодат дај и мени слузи твоме. Стекла си небеско бестрашће, Мати, узвишеним живљењем на земљи; моли се за оне који те славе, да се молитвама твојим избавимо од страсти.

Исус Навин - вођа Израиљаца на путу ка Обећаној земљи током Изласка из Египта. Он је био један од дванаест ухода Израиља које је послао Мојсије да истражују Ханан (Бр 13, 1-16). Послије смрти пророка Мојсија, предводио је свети рат Израиљаца против злих паганских племена која су насељавала Палестину.  Једини он и Халев ушли су у Обећану земљу са неколико стотина хиљада Јевреја, који су са Мојсијем изашли из Мисира. 

Амаличани, Амалик - народ који је од давнина заузимао земље између Синајског полуострва и југозападне Палестине, до граница Египта и Арабије. Амаличани су напали Израиљце током њиховог изласка из Египта. Између њих је дошло до битке у којој је молитва пророка Мојсија помогла Израиљцима да побиједе. Када би Мојсије подигао руке у облику крста, Јевреји би побјеђивали, а када су његове руке (а са њима и молитва) ослабиле, побјеђивали су Амаличани. Мојсијево крстообразно држање руку увис праобраз је побједничког Крста Господњег (2 Мојс 17, 8-16). Посљедње помињање Амаличана у Старом завјету налази се у 2 Цар 8. глава, гдје се каже да је земљу и злато Амаличана освојио цар Давид.

Гаваонци - становници палестинског паганског града Гаваона, који су требали бити истријебљени како је то Господ заповиједио Израиљцима под вођством Исуса Навина због њихових безакоња. Сазнавши за ову застрашујућу заповијест, лукави Гаваонции дошли су у израиљски логор под маском сиромашних луталица из далеких земаља и приморали Израиљце да се закуну у Бога да их неће додирнути: "отидоше и начинише се посланици, и узеше старе торбе на своје магарце и старе мјехове винске, подеране и искрпљене, и обућу стару и искрпљену на ноге своје, и хаљине старе на се; и сав хљеб што понесоше на пут бјеше сух и пљеснив. И отидоше к Исусу у око у Галгалу, и рекоше њему и људима Израиљцима: дођосмо из даљне земље; хајде ухватите вјеру с нама". Када су Јевреји дошли "у градове њихове трећи дан" сазнали да су ти људи уствари становници Гаваона,  више им нису могли наудити јер су се заклели: "И не побише их синови Израиљеви, јер им се кнезови од збора заклеше Господом Богом Израиљевијем".  Израиљци су оставили Гаваонце живе, присиљавајући их да носе воду и цијепају дрва: "нека остану у животу, па нека сијеку дрва и носе воду свему збору, како им кнезови казаше".

ПЈЕСМА 7.
Ирмос: Сагрешисмо, безаконовасмо, неправедно поступасмо пред Тобом; нити сачувасмо, нити извршисмо што си нам заповедио, но не напусти нас сасвим, Боже отаца. 
Изчилеше дани моји као сан онога који се пробуди; зато као Језекија плачем на постељи мојој, да ми се продуже године живота. Но који ће Исаија стати преда те, душо, ако не Бог свих?  Припадам Ти и приносим Ти речи моје као сузе: сагреших као што сагреши блудница, и безаконовах као нико други на земљи. Но смилуј се, Господару, на створење Твоје и призови ме. Погубих лик Твој и покварих заповест Твоју, Спасе; сва се лепота помрачи и страстима угаси се свећа. Но смиловавши се дај ми радост, као што пева Давид. Обрати се, покај се, откри тајна дела, говори Богу који све зна: Ти знаш моје тајне, једини Спасе; но сам ме помилуј, као што пева Давид, по милости Својој. 

Језекија — јудејски цар (752-698.године). Син цара Ахаза. Праведни цар јудејског народа у Старом завјету. Владао је двадесет девет година. Био је ватрени противник идолопоклонства. Молитвом цара Језекије, Божји анђео је побиједио асирске војнике који су дошли да опсједају Јерусалим. (2 Цар 18, 13-37-19). Господ је послао свог пророка Исаију неизлечиво болесној Језекији да упозори цара на приближавање краја. Али цар Језекија, не желећи да умре, молио се тако усрдно и сузно да је Господ продужио његов земаљски живот за још 15 година. У потврду да цар неће умријети, већ да ће се опоравити, пророк Исаија му је показао знак - сјенка сунца на степеницама царске палате помјерила се десет корака уназад:"и врати Господ сјен по кољенцима по којима бијаше отишао на сунчанику Ахазову натраг за десет кољенаца".  (2 Цар 20, 1-11).

---