КО ЈЕ КО У КАНОНУ СВЕТОГ АНДРЕЈА КРИТСКОГ- СРИЈЕДА?

​КО ЈЕ КО У КАНОНУ СВЕТОГ АНДРЕЈА КРИТСКОГ? СРИЈЕДА
За особу која слабо познаје Свето писмо, тешко је разумјети због чега се кајемо читајући Велики канон покајања Светог Андреја Критског.
Помињу се људи и догађаји из Свете историје, за које неко, можда, чује први пут у животу. Ко су сви ти људи, шта им се догодило и како је то повезано са нашим животом? О коме слушамо током читања Канона у сриједу прве недјеље Великог поста.

ПЈЕСМА 2.
Оклизнух се, као Давид, у блуд, и оскрнавих себе, но оми и мене, Спасе, сузама мојим. Немам ни суза, ни покајања, ни умилења; Сам ми све то, Спасе, Ти даруј као Бог. Погубих своју првобитну лепоту и красоту, и сада лежим наг и стидим се. Господе, Господе, не затвори тада преда мном врата Твоја; но отвори их мени који Ти се кајем. Чуј уздахе душе моје, и прими сузе очију мојих, Господе, и спаси ме. Човекољупче, Који хоћеш да се сви спасу, Ти ме позови, и као добар прими ме кајућег се. Богородичан:Пресвета Богородице, спаси нас! Пречиста Богородице Дјево, једина свеопевана, моли усрдно да се спасемо.
Давид је био израиљски цар, аутор Псалтира, родоначелник Спаситеља свијета. Овај канон канон нас подсјећа на Давидов грехопад са Витсавејом, супругом његовог ратника Урије (2 Цар 11-12). За више детаља погледајте објашњење за 7. канон канона, прочитан у понедјељак прве недјеље Великог поста.

Слушај, душо моја, Господа који виче: Видите, видите да сам ја Бог, и удаљи се од пређашњег греха, и бој (Га) се као неумитнога Судије и Бога.На кога си се угледала, многогрешна душо? Само на првог Каина, и Ламеха оног, каменујући тело злочинствима, и убијајући ум безумним жељама. (Пост. 4, 1-26). Превазишавши све пре Закона, о душо, на Сита се ниси угледала, нити си подражавала Еноса, ни Еноха вазнесењем, ни Ноја; но показала си се лишена живота праведника. Душо моја, ти си сама отворила уставе гњева Бога својега, и потопила си као земљу сво тело, и дела, и живљење, и остала си изван спасоносног ковчега  (Пост 7, 1-24).
Каин је син Адама и Еве. Када су Каин и његов брат Авељ принијели жртву Богу, Господ није прихватио Каинову жртву, јер није принесена из чистог срца. Али Каин се није покајао, већ је почео да завиди свом брату, чија је жртва била угодна Богу и од Њега прихваћена. Обманом је Каин измамио Авељаа на поље и убио га, поставши први убица на земљи (види 1 Мојс). Каинов род, протјеран од остатка потомака Адама и Еве, касније је потопљен у катастрофи која се у Светом писму описује као велики потоп.

Ламех - шести потомак Адамов у Каиновом роду, потомак једне од Каинових сестара. Био је син Матусала. Птви је увео многоженство и био је познат по томе што је узео двије жене за себе, а такође, је починио убиство након свог претка - првог човјекоубице. (Пост 4, 17-24). 

Сит - трећи син Адама и Еве, родоначелник цијелог човјечанства. Рођен 130. године од стварања свијета (Пос 5,3). Према напомени у књизи Постања (4,26): „И Ситу се роди син, којему надједе име Енос. Тада се поче призивати име Господње“, Сит се сматра оснивачем заједничке (саборне) молитве и јавног богослужења. Помиње се и у родослову Господа Исуса Христа (Лк 3,38).

Енос - син Ситов и унук Адамов; један од патријарха прије Великог потопа (Пост 4, 26; 5,  6-11).  У Књизи постања он се помиње на више мјеста: „Ситу се роди син, кому он надјене име Енос. Тада се поче призивати име Господње."
„Кад је Ситу било сто и пет година, роди му се Енос." „Кад је Еносу било деведесет година, роди му се Каинан. По рођењу Каинанову Енос је живео осам стотина и петнаест година те му се родило још синова и кћери. Енос поживе у свему девет стотина и пет година. Потом умрије.". Јеванђелист Лука га спомиње у родослову Господа Исуса Христа.

Енох - шести потомак Адама-син Јаредов. Имао сина Матусала (Пост 5,18-24). У родослову човјечанства у књизи Постања, каже се о једином човјеку који је „ишао пред Богом“. Као награду за његову побожност и вјеру, Бог га је „узео“ са земље, избавивши га од смрти проузроковане гријеховима предака:  "И живећи Енох једнако по вољи Божјој, нестаде га, јер га узе Бог" (Пост 5, 24; Јевр 11,  5). Поред Еноха, и пророк Илија је узнесен на Небо у Старом завјету. Према Предању, Енох и Илија су два пророка о чијем се доласку пред Други долазак Господњи говори у Откривењу Јована Богослова (Отк 11, 3-12).

​Ноје - старозавјетни патријарх, припадао је 9. генерацији људи послије Адама. У његово вријеме, Господ је одлучио да пошаље Потоп на земљу како би истријебио цијело грешно човјечанство. Од свих људи показао се праведним само  Ноје и његова породица и они су били спашени од поплаве. Бог је рекао Ноју и његовим синовима да саграде лађу (барку,арку), у коју ће ући цијела Нојева породица, као и од свих животиња мушкоми женско тј.по један пар (Пост 6-9).

ПЈЕСМА 3.
Ирмос:Утврди, Господе, на камену заповести Твојих, поколебано срце моје, јер си једини Свет и Господ.
Ниси наследила Симов благослов, душо бедна, нити си имала ширину наследства као Јафет, на земљи опраштања. (Пост. 9, 26-27)
Изађи из земље Харана - из греха, душо моја, иди у земљу у којој тече вечножива нетрулежност, коју Авраам наследи. (Пост. 12, 1-7)
Слушала си о Аврааму, душо моја, који некада остави земљу отачку, и постаде дошљак; угледај се на његову ревност. (Пост. 12, 1-7)
Код храста Мавриског угостивши Патријарх Анђеле, наследи у старости дар обећања. (Пост. 18, 1)
Исака, бедна душо моја, разумевши као нову жртву, тајно принесену Господу, угледај се на његову ревност (Пост. 22, 2).
Слушала си за Исмаила прогнаног као дете робињино; буди на опрезу, душо моја, пази да и ти слично не пострадаш, предајући се сладострашћу (Пост. 21, 10-11).

Сим - најстарији Нојев син, родоначелник семитских народа - Арапа, Јевреја, Арамејаца и других. Након потопа, Ноје благосиља своје синове, проричући о Јафету да ће Господ раширити своје потомке по цијелој земљи, а о Симу - да ће Господ пребивати у својим шаторима: "Благословен да је Господ Бог Симов, и Ханан да му буде слуга! Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовијем, а Ханан да им буде слуга! (Пост 9, 24-27).
Jафет — најмлађи Нојев син. Јафет се оженио прије Потопа. Имао је седам синова.
Харан - древни град сјеверне Месопотамије. Неко вријеме је био град у којем је живио праведни Аврам са својом породицом. Уз Харан се веже прича о Адаму и Еви, који су се, према предању, након што их је Бог прогнао из Раја, настанили у Харану.
Аврам (Авраам) - старозавјетни патријарх, којег наша Црква прославља у рангу праведника. Припадао је 20. генерацији људи послије Адама (20. вијек п.н.е..). Отац му се звао Тара, а супруга Сара. Били су из Ура Халдејског. Одатле су се преселили у Харан а потом у Ханан. Према предању, Арапи, Јевреји, Мидијанци и неки други семитски народи потичу од Авама. Аврам се прославио изузетно велико вјером у Господа Бога и Његов Промисао. Захваљујући Авраамовој вјери, његова бездјетна породица, у дубокој старости, добила је од Бога обећање о рођењу дуго очекиваног сина Исака. Од Авраама преко његовог сина Исака ( који је рођен од остарјелих родитеља),  намножио се, по Божјем обећању, Изабрани народ Божји. Животна прича праведног Авраама описана је у књизи Постања (Пост 11, 27 - 25, 10). Њему се првом од људи јавила, Света Тројица у виду три Ангела, три госта код Мавријског дуба. Историја појаве три анђела Аврааму код храста Мамријског чинила је основу иконографије иконе Тројице.
Исак - старозавјетни патријарх, син Аврама, свети праотац. Од Исака потичу Јевреји и Едомци. Према књизи Постања, он је био дуго очекивани син остарјелих родитеља. Господ је искушавајући Аврамову вјеру, заповиједио Авраму да жртвује свог сина. Жртва је требала бити добровољна за оба патријарха. У то се вријеме међу незнабошцима жртвовање дјеце сматрало уобичајеним. Стога се Аврам није изненадио кад је чуо такву заповијест од Бога. Али Господ је, напротив, желио да покаже да не жели такве жртве. Када је Аврам подигао оштрицу над Исаком, анђео који се појавио са неба зауставио је његову руку и показао на јагње које је стајало у близини као жртву коју треба принијети Богу. Господ се открио као Бог милости и љубави према својим праведницима након што је Исак доказао своју оданост Богу спремношћу да умре за Њега, а Аврам спремношћу да жртвује свог дуго очекиваног сина (Пост 22, 1-19). 
Исмаил -први Аврамов син, рођен је од  Мисирке, робиње Агаре. Одликовао се смјелим и бунтовним карактером: "Одрасте, и живљаше у пустињи, и поста стријелац. А живљаше у пустињи Фарану. И мати га ожени из земље Мисирске." Бог му је обећао да ће од њега произаћи народ: "Али ћу и од сина робињина учинити народ, јер је твоје сјеме".  Постао је предак арапских племена (Пост 16 и 21, 1-21).

ПЈЕСМА 5.
Ирмос: Човекољупче, молим Ти се, просвети онога који Ти ујутро рани, и упути и мене на заповести Твоје, и научи ме, Спасе, да творим вољу Твоју. 
Постадох жестоке нарави као горки фараон, Владико; Јаније и Јамврије - душом и телом, и потопљена ума; но Ти ми помози.  Бедни ја, с блатом се помешах умом; опери ме, Владико, бујицом суза мојих, молим Те, убеливши одећу тела мога као снег. Ако испитам дела моја, Спасе, угледаћу себе да сам превазишао гресима свакога човека, јер у знању умујући сагреших, а не незнањем. Поштеди, Господе, поштеди створење Твоје, сагреших - опрости ми, јер си једини чист природом, и други нико осим Тебе није без нечистоте. Ти, будући Богом, мене ради примио си моје обличје; показао си чудеса, исцеливши губаве, и укрепивши раслабљене; уставио си течење крвоточиве (жене), Спаситељу, додиром хаљине.

Јаније и Јамврије - су имена египатских врачева који су се опирали Божјим чудима откривеним кроз пророка Мојсија, али нису могли учинити таква чуда уз помоћ својих богова: "А Фараон дозва мудраце и врачаре; те и врачари Мисирски учинише тако својим врачањем" (2 Мојс 7, 11; 2  Тим 3, 8). У овој пјесми преподобни Андреј користи слике из првих глава књиге Изласка. Сурови фараон је тај који је угњетавао Јевреје у Египту, због чега су под Мојсијевим вођством из Египта ишли преко Синајске пустиње у Палестину. Упркос Мојсијевим чудима, фараон тврдоглаво није желио да пусти Јевреје и учинио је то тек након десетог чуда. Јаније и Јамврије су два фараонова врача који су се супротставили Мојсију и покушали да докажу да чине чуда иста као и он (Изл 7-9). Апостол Павле, такође, спомиње ове врачеве: упоређивао је с њима лажне учитеље, непријатеље истине свог времена (2 Тим 3, 6-8). Ако хришћанин устраје у било ком гријеху, он је попут тврдоглавог фараона и његових злих врачарских слуга.У књигама Старог завјета њихова имена се не наводе, а такође, се не помиње ни број. Више података о њима сачувала је древна јеврејска традиција, која се огледа у 2. посланици апостола Павла Тимотеју 3, 8.

ПЈЕСМА 6.
Ирмос: Завапих свим срцем својим к милосрдном Богу, и чу ме из ада преисподњега, и изведе из трулежи живот мој.
Устани и победи телесне страсти, као Исус Амалика; и као Гаваоњане, лажљиве помисли увек побеђујући. Бог заповеда, душо, прођи текућу природу времена као некада Ковчег, и постани наследница оне обећане земље. Као што си спасао Петра који је завапио, спаси и мене, Спаситељу, стигавши до мене; избави ме од звери, пруживши руку своју, и изведи из дубине греха. Знам Те као тихо пристаниште, Владико, Владико Христе; но похитавши избави ме из безданих дубина греха и очајања.

Исус Навин - вођа Израиљаца на путу ка Обећаној земљи током Изласка из Египта. Он је био један од дванаест ухода Израиља које је послао Мојсије да истражују Ханан (Бр 13, 1-16). Послије смрти пророка Мојсија, предводио је свети рат Израиљаца против злих паганских племена која су насељавала Палестину.  Једини он и Халев ушли су у Обећану земљу са неколико стотина хиљада Јевреја, који су са Мојсијем изашли из Мисира. 

Амаличани, Амалик - народ који је од давнина заузимао земље између Синајског полуострва и југозападне Палестине, до граница Египта и Арабије. Амаличани су напали Израиљце током њиховог изласка из Египта. Између њих је дошло до битке у којој је молитва пророка Мојсија помогла Израиљцима да побиједе. Када би Мојсије подигао руке у облику крста, Јевреји би побјеђивали, а када су његове руке (а са њима и молитва) ослабиле, побјеђивали су Амаличани. Мојсијево крстообразно држање руку увис праобраз је побједничког Крста Господњег (2 Мојс 17, 8-16). Посљедње помињање Амаличана у Старом завјету налази се у 2 Цар 8. глава, гдје се каже да је земљу и злато Амаличана освојио цар Давид.

Гаваонци - становници палестинског паганског града Гаваона, који су требали бити истријебљени како је то Господ заповиједио Израиљцима под вођством Исуса Навина због њихових безакоња. Сазнавши за ову застрашујућу заповијест, лукави Гаваонции дошли су у израиљски логор под маском сиромашних луталица из далеких земаља и приморали Израиљце да се закуну у Бога да их неће додирнути: "отидоше и начинише се посланици, и узеше старе торбе на своје магарце и старе мјехове винске, подеране и искрпљене, и обућу стару и искрпљену на ноге своје, и хаљине старе на се; и сав хљеб што понесоше на пут бјеше сух и пљеснив. И отидоше к Исусу у око у Галгалу, и рекоше њему и људима Израиљцима: дођосмо из даљне земље; хајде ухватите вјеру с нама". Када су Јевреји дошли "у градове њихове трећи дан" сазнали да су ти људи уствари становници Гаваона,  више им нису могли наудити јер су се заклели: "И не побише их синови Израиљеви, јер им се кнезови од збора заклеше Господом Богом Израиљевијем".  Израиљци су оставили Гаваонце живе, присиљавајући их да носе воду и цијепају дрва: "нека остану у животу, па нека сијеку дрва и носе воду свему збору, како им кнезови казаше".

ПЈЕСМА 7.
Ирмос: Сагрешисмо, безаконовасмо, неправедно поступасмо пред Тобом; нити сачувасмо, нити извршисмо што си нам заповедио, но не напусти нас сасвим, Боже отаца.
Душо, нагомилала си драговољно Манасијине злочине, поставивши страсти као гадости, и увећала гњев Божји против себе; но угледајући се усрдно и на његово покајање, стекни умилење. Авај мени, душо моја, угледала си се на Ахавове грозоте, поставши пребивалиште телесних нечистота, и срамни сасуд страсти; но из дубине своје уздахни, и кажи Богу грехе своје. Затвори се над тобом небо, душо моја, и глад за Богом постиже те, кад се, као некад Ахав, не покори речима Илије Тесвићанина; но угледај се на Сарептску удовицу и нахрани душу пророка. Илија некада спали два посланства Језавељина од по педесет људи, када срамне пророке погуби на изобличење Ахавово; но бежи од угледања на њих двоје, душо, и снажи се. 
Манасија - јудејски цар (687-642. п. н. е.). Владао је 45 година. Син побожног цара Језекије. Одликовао се посебном опакошћу, био је идолопоклоник и склонио је читав јеврејски народ на идолопоклонство (2 Цар 21, 1-18). „Своје синове је провео кроз огањ“, тј. спалио их је живе као жртву Молоху, а такође је поставио идол Астартин у храм Божји. Поред тога, Манасија је пролио пуно невине крви. Резултат гријеха који је Манасија посијао међу Јеврејима било је вавилонско ропство народа. На крају своје сурове владавине, заробили су га Асирци који су заузели Јерусалим, одвевши га у ланцима у Вавилон. Током дугих година заточеништва, цар Манасија се покајао за своја злодјела. Након што су му Асирци дозволили да се врати у Јерусалим, гдје је окончао дане не враћајући се својим бившим неправдама. Плод Манасијиног покајања била је молитва. „И чињаше што је зло пред Господом по гаднијем дјелима народа, које Господ одагна испред синова Израиљевијех; Јер опет начини висине, које бјеше потро Језекија отац његов, и подиже олтаре Валу, и начини луг као што бјеше начинио Ахав цар Израиљев, и клањаше се свој војсци небеској и служаше јој. И начини олтаре у дому Господњем, за који бјеше рекао Господ: у Јерусалиму ћу намјестити име своје; Начини олтаре свој војсци небеској у два тријема дома Господњега. И сина својега проведе кроз огањ, и врачаше и гаташе, и уреди оне што се договарају с духовима и врачаре; и чињаше врло много што је зло пред Господом, гњевећи га. И постави резан лик шумски који начини у дому, за који бјеше рекао Господ Давиду и Соломуну сину његову“ (2Цар 21, 2-7). 

Молитва цара Манасије у часослову:„Ти си, Господе, по мноштву доброте Твоје, обећао покајање и опроштење онима који Ти сагрешише, и мноштвом милосрђа Твога одредио си покајање грешницима за спасење. Ти, дакле, Господе Боже Сила, ниси одредио покајање праведнима, Авраму и Исаку и Јакову, који ти не сагрешише, него си одредио покајање мени грешноме, јер сагреших више од песка морскога. Умножише се безакоња моја, Господе, умножише се безакоња моја, и нисам достојан погледати и видети висину небеску због мноштва неправди мојих, будући свезан многим оковима железним, да не могу уздићи главу своју, и нема ми олакшања. Јер изазвах срџбу Твоју, и зло пред Тобом учиних, не чинивши вољу Твоју, и не сачувавши заповести Твоје. И сада, преклањам колена срца свога, тражећи од Тебе благости: Сагреших, Господе, сагреших, и знам моја безакоња. Но иштем молећи се: Опрости ми, Господе, опрости ми, и немој ме погубити са безакоњима мојим, нити ћеш довека у гневу задржати зла моја, нити ме осудити у дубине земље. Јер си Ти, Боже, Бог оних који се кају, и на мени ћеш пројавити сву доброту Твоју, јер ћеш ме као недостојнога спасити, по многој милости Твојој, и хвалићу Те свагда у све дане живота мога. Јер Теби певају све Силе
Небеске, и Твоја је слава у векове векова. Амин".

Ахаав (Ахав) — цар Израиљског царства (873-852 прије Христа). Оженио је Језавељу, кћерком незнабожачког сидонског цара, увео је у Израиљ култ Вала и Астарте. Ахав је својим безбожништвом развратио готово сав народ. Подигао је прогон против Божјих пророка.  Један од ријетких преживјелих пророка био је Илија. Казна за Ахавово безакоње и идолопоклонство народа била је суша и опсада израиљских градова од стране Сиријаца. Желећи да Ахава преобрати у покајање, Господ је Ахаву чудесно додијелио побједу над сиријском војском од више хиљада. Али, приписујући побједу себи и постајући горд, Ахав је ступио у отворени рат са Сиријом, у којем је, без Божје помоћи, поражен и насумично је убијен стрелицом једног од сиријских војника (1 Цар 16, 28 -22: 40).

Илија Тесвићанин („мој Бог је Јахве“) - велики пророк у Сјеверном царству, у 9. вијеку. Био је из града Тесве у израиљском царству. Живио је у пустињи за Јорданом, и ходио је у хаљинама од камиље длаке, опасан кожним појасом. Проповиједао је у Израиљу током доба жестоког прогона злог цара Ахава и његове супруге Језавеље. Као казна за идолопоклонство, у Израиљу започела је суша која се завршила тек након молитве пророка Илије.На брду Кармилу Илија је водио расправу с Валовим свештеницима да би се одлучило чија је вјера у Бога  истинита (Илија се молио Богу израиљском, и он је пустио огањ с неба и запалио приложене жртве - 1 Цар 18). Бог је Илију узнио на небо у ватреним колима (1 Цар 16, 28 - 2. Цар 2,15).

Сарептска удовица - становница Сарепте, града на југу модерног Либана. Удовица која је склонила пророка Илију и у данима глади дијелила му је- жена злог цара Ахава, ћерка сидонског краља. Са Сидона је донела култ Баала и Астарте и свештенике ових идола. Заједно са краљем Ахавом, Језабела је била сурови прогонитељ пророка. После погубљења многих божијих пророка од стране Ахава, Илија је пред свим људима доказао да су Валови, а не Божји пророци били лажни. Илија је молитвом спустио ватру с Неба на жртву, док пагански свештеници Језавеље то нису могли учинити. Тада су људи запленили 850 паганских свештеника, које је погубио пророк Илија. (1. Краљевима 18: 17-40). После Ахабове смрти, педесет Језавелиних војника дошло је да ухвати пророка Илију због прогона новог краља - њеног сина Ахазије - за идолопоклонство. Пророк Илија је својом молитвом спустио на њих ватру с Неба и спалио их. То није уплашило краља Охазију и он је поново послао педесет војника, који су чекали исту судбину (2. Краљевима 1). Ахазија и Језабела, попут Ахава, суочили су се са прераном смрћу као казна за своје безакоње. Ахазија је испао кроз прозор и умро две године након приступања, завереници су његову мајку Језавелу избацили кроз прозор и оставили њено тело на улици да га пси растргну.

Језавеља - жена злог цара Ахава, кћерка сидонског цара. Са Сидона је донијела култ Ваала и Астарте и жречеве ових идола. Заједно са царем Ахавом, Језавеља је била сурови прогонитељ пророка. Послије погубљења многих божијих пророка од стране Ахава, Илија је пред свим људима доказао да су Валови, а не Божји пророци били лажни. Илија је молитвом спустио ватру с Неба на жртву, док пагански свештеници Језавеље то нису могли учинити.  Ахазија и Језавеља, попут Ахава, суочили су се са прераном смрћу као казном за своје безакоње. Ахазија је умро двије године након зацарења, док су завјереници  његову мајку Језавељу избацили кроз прозор и оставили њено тијело на улици да га пси растргну.

​ПЈЕСМА 8.
Ирмос:Онога Кога славе војске небеске, и пред Ким дрхте Херувими и Серафими, све што дише и сва твар, појте, благосиљајте и преузносите у све векове.
Правосудни Спасе, помилуј и избави ме од огња и претње, које ћу на Суду оправдано претрпети; опрости ми пре смрти врлинама и покајањем. Као разбојник вапијем Ти: помози ми! Као Петар, плачем горко; Као цариник вичем: опрости ми, Спасе! Као блудница плачем; прими моје ридање као некада Хананејкино. Исцели, Спасе, гнојавост ништавне душе моје, једини Лекару; стави ми завој, и јелеј и вино - дело покајања, умилење са сузама. Угледајући се на Хананејку и ја вапијем: помилуј ме, Сине Давидов! Дотичем се краја одеће, као крвоточива жена; плачем као Марта и Марија над Лазарем.

Петар -Христов апостол. Звао се (прије апостолства) Симон. Родом Јеврејин, син Јонин, из племена Симеонова, брат светог апостола Андреје Првозваног, из малог и незнатног галилејског градића Витсаиде у Палестини. Ожењен кћерком Аристовула, брата светог апостола Варнаве. Имао једног сина и једну кћерку. Симон-Петзар је био човјек неписмен, али простодушан и богобојажљив, држао је заповести Господње и ходио пред Господом без мане у свима дјелима својим. Као рибара на Тиверијадском језеру, њега и брата Андреја Првозваног, Христос је позвао да Га слиједе и постану његови ученици. Након што се трипут одрекао Христа (Мт 26, 69-75; Мк 14, 66-72; Лк 22, 55-62; Јн 18, 15-18, 18, 25-27), остатак живота оплакивао је свој поступак.

Хананејка- Сирофеничанка која се, упркос томе што је била незнабошкиња, молила да Христос излијечи њену кћерку (истјера демона из кћери њезине) (Мк 7, 24-30).

Син Давидов - тако су Јевреји називали Христа, јер је био потомак цара Давида, што су пророци предсказивали у Старом завјету. Јеванђелист Матеј у 1. глави износи родослов /генеалогију/ показујући да је Исус, по људској линији, био директан потомак Давида, кроз Јосифа, Исусовог законитог оца. 

Марта и Марија - Лазареве сестре из Витаније, у чијој је кући Христос боравио. У Јеванђељу по Луки (Лк 10, 38-42) Господ прекоријева Марту због чињенице да јој је стало до многих ствари, али не и до главне ствари - поуке у Ријечи Божјој.

Лазар - Христов пријатељ, над којим је учињено једно од најславнијих чуда Господа Исуса Христа. Господ је васкрсао Лазара, који је умро од изненадне болести, четвртог дана након његове смрти, када су га Марта и Марија горко оплакивале и положиле у гроб, одакле је већ продирао смрад трулежног тијела. Васкрсење Лазара, којем су свједочили многи људи, ојачало је вјеру обичних Израиљаца у Исуса као  Месију, а након Христовог распећа утврдио је апостоле у ​​нади у Његово васкрсење. Овај догађај је био разлог што су сљедећег дана хиљаде људи поздравиле Спаситеља палминим гранчицама током Његовог уласка у Јерусалим, а књижевници и фарисеји, видјећи колико људи вјерује у Њега,  одлучили су да ухвате Христа (Јн 11, 1 -12, 11). Сјећање на праведног Лазара прославља се у суботу пред празник Господњег уласка у Јерусалим („Лазарева субота“). Послије његовог васкрсења, праведни Лазар је живио још тридесет година и био је епископ  на острву Криту.

ПЈЕСМА 9.
Ирмос: Од бесеменог зачећа рођење неизрециво, од Матере безмужне нетрулежни пород, јер Божје рођење обнавља природе. Зато Те сви нараштаји, као Богоневестну Матер, православно величамо.
Христос Логос исцељујући болести проповедаше Јеванђеље сиромашнима; хроме лечаше, са цариницима јеђаше, са грешницима разговараше. Јаировој кћери, која беше умрла, поврати душу додиром руке. Цариник се спасе, и блудница постаде целомудрена, а фарисеј, хвалећи се, би осуђен; јер цариник вапијаше: очисти ме! а блудница - помилуј ме! Фарисеј пак, хваљаше се, говорећи: Боже благодарим Ти! и остале безумне речи. Закхеј беше цариник, па ипак се спасе, а фарисеј Симон саблажњаваше се; блудница пак примаше разрешење грехова од Онога Који има силу отпуштати грехе; њу, душо, труди се да подражаваш. О бедна душо моја, ниси се угледала на блудницу, која узевши алавастар мира, са сузама умиваше, а косом отираше ноге Спаситељу, Који цепаше списак њених старих сагрешења. Дознала си, душо моја, за градове којима Христос проповеда Јеванђеље, како бише проклети. Побој се казне, да не будеш као они, јер их Господ, упоредивши са Содомљанима, чак до пакла осуди. 
Душо моја, немој се очајањем показати гора чувши за веру Хананејке, чија се кћер речју Божјом исцели; него и ти, као она, завапи из дубине срца Христу: Сине Давидов, спаси и мене.

Јаир - старјешина синагоге у Капернауму, чију је кћерку васкрсао Спаситељ (Мк 5, 22-43)

Закхеј - цариник у граду Јерихону, кроз који је Спаситељ пролазио. Закхеј је толико чезнуо да види Христа да је прешао преко своје гордости и попео се на дрво да би Га могао видјети иза мноштва људи који су окружили Спаситеља. Али Господ се окренуо Закхеју и, дозивајући га именом, рекао је да ће боравитиу његовој кући. Себични Закхеј се покајао и дао половину свог имања сиромашнима (Лк 19, 1-10).

Симон - фарисеј који је позвао Христа да вечера с њим и осудио Га због тога што је дозволио да Га додирне грешница - покајана жена која је Исусу  "...донесе мирис у суду од алавастра. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом". Као одговор, Господ је укорио фарисеја,јер супротно источњачком гостопримству, није помазао Спаситељеву главу уљем и није му опрао ноге, и рекао: „Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има“ (Лк 7, 36-50).

---