 Душа детета треба да осећа смрт као почетак живота на небу, одскочну даску ка вечном животу са Христом, а то је рај. Главну улогу у православном духовном развоју детета има породица у којој оно одраста. Појам раја, међутим, од великог је значаја за психологију, чак и у случајевима у којим нема религиозног увођења. Упокојени срећно живе у Рају, то је прелепо место које не можемо да видимо, али са којег нас могу видети и чути. Нарочито у предшколском узрасту, излагање живота после смрти не само да је битно, него је заправо неопходно.
Учење деце о животу после смрти и представљање Раја и пакла мора се обављати са становишта Божје љубави према нама. Према томе, неопходан је услов да у душама своје деце гајимо љубав према Богу. Рај је неупоредиво срећан живот у Божјој љубави и Његовом присуству, док је пакао одсуство Бога и бол који ми сами себи проузрокујемо одбацујући Његову љубав. Међутим, препорука је, кад су деца мала, да је боље да одрасли држе добрих примера - Раја, анђела и светаца, него да укључују пакао и демоне. Наравно, добро и зло су ствари које се деца уче од најранијег доба, тако да је важно, ако се било која расправа дотакне злих поступака и људи који их почине, да деца знају да је Христос увек спреман опростити било какав грех. Осим тога, добро је ако одрасли не инсистирају на апсолутној богословској исправности у разговорима са децом. Деца често изражавају погрешне богословске идеје о животу у рају, као што су, на пример, да ће наћи своје омиљене играчке, видео игре, сладолед и кућне љубимце. Ако им на то негативно одговоримо, постоји опасност од убијања или барем умањења њихове жеље за Рајем и, самим тим и њихове љубави према Христу. У сваком случају, требало би да будемо опрезни у појашњавању чињенице да је Рај неупоредиво бољи од свега што можемо замислити. Дакле, говорећи богословски, не би требало да уништавамо представу који други људи имају уколико га не заменимо нечим зрелијим, али који не прелази ниво њиховог разумевања. Са друге стране, деца понекад кажу да желе умрети јер толико воле Христа и желе бити с Њим. Одговор на то не сме бити да их одвратимо од тога спровођењем морбидног страха од смрти, већ би уместо тога требало да објаснимо да је смрт заиста благослов, али само кад нам Бог „пошаље карту“, односно када смо спремни за то. Други важан услов за успешну припрему детета за неминовну смрт је поука у молитви, стање које се најбоље учи из искуства, обично следећи пример родитеља. Старешина Софоније (Сакхаров) каже да деца која уче да се моле, морају имати крв родитеља који моле, да живе у атмосфери молитве. На овај начин дете стиче средства комуникације са небеским светом и тако, касније, са особом која ће напустити овај живот. Задушнице, службе за упокојене и свака Божанска литургија добра су прилика да се деци објасни ова комуникација између војујуће Цркве и торжествујуће Цркве. И да закључимо, припрема деце да разумеју деца разумеју појам смрти може бити и увођењем читања Житија Светих. Ово храни њихове душе вредностима Православне вере, док истовремено, када су деца старија, ови светоотачки животи могу послужити као одскочна даска за дискусију о смислу живота. Нарочито, однос светаца према смрти, са којим се сусрећу храбро и радосно, је најбоље учење о нашем сједињењу с Христом, о поруци васкрсења, вечном животу и, према томе, смислу овог садашњег живота. Такође можемо указати на то да славимо датум упокојења свеца, а не датум њиховог рођења. аутор: Марија Димитриадоу/ извор/ за вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ |