 Осјећај олакшања након исповијести, с једне стране, дјелује сам по себи разумљив. С друге стране, увјерење у његову природност и неопходност темељи се прије на личном (чак и ако је својствено многим људима) искуству, а не на објективним предусловима. Заиста је олакшање добро, заиста може бити (често и јесте) резултат исправне, пажљиве и искрене исповијести, може свједочити о стварном покајању и бити знак опраштања гријеха. Али да ли све ово значи да исповијест увијек треба да донесе опипљиво олакшање?
Сви добро знамо колико могу да обману чак и најјача и најискренија осјећања. На примјер, врло је лако помијешати кајање са кривицом или љубав са пристрасношћу. И ако је са уобичајеним осјећањима, нама некако познатим, ово могуће, утолико прије је ово вјероватно, када је ријеч о нечему што ми не знамо. У духовној литератури често читамо о разним врстама духовних манифестација, али због грешности, страсти и слабости не можемо доживјети ништа слично. Али, лако се можемо преварити узимајући за духовну манифестацију нешто сензуално, духовно, емоционално. Поистовећујући чулно са духовним, човјек лако пада у прелест (стање духовне заблуде), а заблуда постаје посљедица ове самообмане: стање демонске обмане, када се игра чула (палих, као и све у нашој природи) узима за дејство благодати и умјесто, заправо, духовности код човјека развија сопствену важност и гордост. У овом случају олакшање је само осјећај, а наша осјећања имају низ карактеристичних карактеристика: страст, падање, умешаност у гријех. Да, таква осјећања су посљедица слабости људске природе. Да, они су саставни дио човјека као Божје творевине. Да, у почетку су и они, као и сва креација, „веома добри“. Али човјек је пало биће, склоно гријеху и подложно пропадању. Било би крајње исхитрено помислити да у људској природи унакаженој гријехом било које чуло може сачувати своју изворну чистоћу. Отуда правило, које се редовно налази на страницама аскетских књига, из дјела пустињских отаца IV–VII вијека до дјела светих Игњатија Брјанчанинова и Теофана Осамљеника: не журите да вјерујете осјећањима. Нарочито када је ријеч о молитви или учешћу у Светим тајнама. Скоро све оно што су многи од нас навикли да сматрају милосним чином заправо су тјелесне и чулне сензације, емоционална искуства и понекад искрено страствени покрети душе. Због тога са њима треба да се носимо по једноставном правилу: не прихватајмо оне којима је мјесто, не тражимо оне којима није мјесто. Закључак сам по себи говори: трезвеним, непристрасним односом према себи осјећај олакшања као такав не би требало да се претвори у циљ исповијести. Често је знак да је човјеку елементарно олакшала душу. Према томе, његово присуство не свједочи о опроштају гријехова, већ присуство покајаног осјећања, темељности, пажљивости, искрености исповијести и жеље да се исправи живот. Ако, уз све ово, човјек не осјети олакшање, онда се нема чега плашити: знамо да искрено покајање и признање гријеха Бог прихвата, Он нам опрашта наше гријехе, али на примитивном чулном нивоу то можда неће бити изражено ни на који начин. Иако, наравно, Божји додир с човјековом душом, очишћење душе од гријехова може проузроковати емоционално уздизање, олакшање и радост. Односно, осјећај олакшања може указивати на опроштај гријехова, али његово одсуство не значи да се гријеси не опраштају. Овдје је најисправније усредсредити се на чистоћу савјести. Ако нас послије исповијести савјест осуди за неки гријех, то значи да у том признању нешто није било у реду. Да ли је то скривени гријех, неспремност за поправљање, механичко непромишљено признање или исповијест, претворили у дуги разговор о проблемима, а не о гријесима. То су фактори који доводе до неопраштања наших гријехова. Као што видимо, све је много озбиљније од присуства или одсуства неке врсте осјећања. Према томе, одговор на питање о недостатку олакшања након исповијести је једноставан: ако постоји осјећај олакшања, не треба се задржавати на њему, ако се осјећа олакшање, тај осјећај не треба тражити. И што је најважније: не стављајте, у зависности од дјеловања Бога у нашој души, опраштање наших гријехова од чисто људског, духовног фактора. ИЗВОР: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ |