Крст на којем је Христос разапет. Ко га је нашао и како?

Шта се десило са Крстом након Распећа, Васкрсења и Вазнесења Христовог? Гдје је он био? Зачудо: испоставило се да много, много година нико није знао где се налази овај Крст! И било је могуће пронаћи га захваљујући правом чуду!
На улицама новог града
...Прошло је триста година откако је Христос распет у околини Јерусалима, на Голготи. Римско царство је успјело да преживи и сурове ратове, и пропадање, и нови процват... А сада, на истоку царства, гради се нови прелијепи град Константинопољ – назван је по сада владајућем цару Константину. Једна за другом, у новим улицама издижу се високе куће, подижу се храмови изузетне љепоте. Међу становницима Цариграда има много хришћана. Они слободно шетају улицама, улазе у хришћанске храмове, моле се.
Али у новије вријеме, вјерници су били приморани да се крију у катакомбама - подземним просторијама које изгледају као мрачни подруми или тунели. Били су прогањани, хапшени, затварани, брутално мучени и на хиљаде њих побијено! За шта? Зато што су вјеровали: постоји само један Бог, и одбијали су да се клањају паганским боговима, како су захтијевале власти.
Прогон је трајао не годину, не двије, већ цијела три вијека! Три стотине година је веома дуг период. Рађало се и умирало неколико генерација људи, десетине владара су се смјењивали на престолу, све док коначно власт у Римском царству није прешла на цара Константина.
Константин је зауставио прогон хришћана, дозволио им не тајно, већ отворено да исповиједају своју вјеру, дозволио им да граде хришћанске храмове. Али зашто? Чињеница је да је Константинова мајка, Јелена, била хришћанка. И мада је сам цар крштен тек на крају живота, увијек је саосјећао са хришћанима и слушао ријечи своје мајке. Управо је она савјетовала свог сина да отвори хришћанске храмове у новој престоници царства.
Али ово Јелени није било довољно. Увјерила је свог сина цара Константина да би за његово царство, за народ, за све вјерујуће хришћане било важно, корисно и добро пронаћи Крст на којем је разапет Исус Христос. Пронаћи генерално све што је могуће, све преживјеле светиње које би се односиле на Спаситељев земаљски живот.
Константин је био сагласан са својом мајком - у ствари, ово може послужити за јачање хришћанске вјере, постати још један доказ њене истинитости и добар аргумент у спору са противницима хришћанства, којих је тада било доста. Али сам Константин је имао много обавеза: управљање великим царством није једноставно! Из тог разлога није могао сам да тражи Крст.
— Е, онда ћу се ја побринути за то! рекла је Јелена одлучно.
Веома тежак задатак
Јеленина одлука била је потпуно неочекивана. Из много разлога. Прво, Јелена је била жена, а жене у то вријеме нису управљале државним пословима и нису путовале саме, посебно у то вријеме. Друго, навикли смо да су у филмовима о опасним путовањима, у лову на благо... главни лик или јунакиња млади, снажни људи, а мајка цара Константина је на почетку ове наше приче имала... осамдесетак година! Што је поприлићно година.
Треће, пут од Рима до Јерусалима био је веома дуг, дуг и опасан! Чак и на модерном аутомобилу, такву удаљеност не можете савладати ни за сат или два, већ за неколико дана! А тих дана је требало више од мјесец дана да се стигне до Свете земље! Успут се могло разбољети, налетјети на разбојнике, упасти у олују или доживјети неке друге невоље…
Четврто, доћи до Јерусалима пола је битке. Али шта да се ради тамо, на лицу мјеста? Гдје и како тражити Крст и светиње? Царица ово није замишљала. Наука о археологији још није постојала у тим вијековима, Јелена није могла унапријед да се консултује са искусним научницима, да сазна гдје да ископа, како да утврди да ли је неки предмет модеран или древни, стваран или лажан... А у двадесетим годинама научници првог вијека не излазе увијек на крај са таквим питањима – шта тек рећи о времену које је шеснаест вијекова иза нас!
Једном рјечју, старија жена се суочила са готово фантастичним задатком: „Иди тамо, не знам гдје, донеси нешто, не знам шта...“
И што је најважније: самог града Јерусалима у то вријеме ... више није било!
Где је нестао Јерусалим?
Односно, како – „није било Јерусалима“? А гдје је нестао? Нигдје. Само што се древни град промијенио до непрепознатљивости и чак изгубио име. Како се то догодило?
Неколико деценија након Вазнесења Христовог, седамдесете године, Јерусалим је разорила римска војска. Поптуное! До дна! Као што је Исус предвидео, није остао камен на камену. Тако су Римљани смирили Јевреје, који су се ту и тамо побунили против власти римског цара над њиховом земљом. Разарачи су одузели име граду: на његовом мјесту је изграђена римска колонија, која се звала Елија Капитолина (лат. Aelia Capitolina- град је добио име по римском цару Елију Хадријану-примједба сајта вјеронаука.нет).
Улице којима су некада ходали Исус и Његови ученици су скоро нестале: неке куће су једноставно нестале, негдје су настале нове зграде, по цијелом граду, ту и тамо наилазили су пагански храмови и светилишта, статуе римских богова.. .
Скоро три вијека римски цареви су марљиво брисали сјећање на Јерусалим да се нико никада не би сјетио града „бунтовника и смутљиваца“. Управо на ово мјесто које је изгубило свој некадашњи изглед стигла је мајка цара Константина, Јелена, након дугог тешког пута.

---

​Потрага
Царица је стигла у град гдје се мало ко сјећао Исуса и Крста. Ако су хришћани остали у Јерусалиму, сакрили су се, навикли на прогоне и сталну смртну опасност. Од Јевреја и незнабожаца се мало шта могло добити. Јелена је одлучила да, ако жели да сазна било шта о Крсту, не треба свима да каже ко је она. Ионако нико није знао њено лице. Царица је промијенила своју богату царску одјећу у сиромашну. Претварала се да је обична просјакиња и изашла на улице некадашњег Јерусалима да спроведе праву пострагу. Шетала је градом, слушала разговоре, постављала питања, разговарала са свима који су бар нешто знали о времену у којем је Исус живио, памтио адресе и имена... Потрага није била лака, али је након неког времена почела да доносе резултате.
Шта је царица затекла у граду? Много занимљивих ствари! Прве хришћанске заједнице скупљале су мало по мало сјећање на Учитеља Христа, брижљиво чувале ствари које су биле у вези са Њим. На примјер, у руке Јелене дошао је Христов огртач - одјећа коју је Спаситељ носио уочи погубљења на Голготи и коју су стражари однијели након што је Исус умро на крсту. И хришћани су успјели да сачувају велику светињу, скривајући је читава три вијека, а сада су је предали царици. Јелена је пронашла и круну од трња, коју су римски војници ставили на главу Исуса прије него што су Га разапели...
А Крст? Да ли је нашла крст? Сада хајде да сазнамо...
На периферији, на гори Голгота, прије три вијека разапети су Исус Христос и два разбојника. Али... гдје је гора? Нестала! Има кућа са стубовима, статуа неке жене.
А ко је ово?.. Јелена! Она више није у сиромашној хаљини – обучена како доликује за мајку цара. Поред ње су помоћници, слуге и неки брадати дједа. Изгледа као локалац. Показује руком на палату и страсно објашњава нешто Јелени. Његово име је Јуда. Не, не, не бојте се! Ова особа нема никакве везе са издајником, бившим Христовим учеником, Јудом Искариотским. Чињеница је да је мушко име Јуда било најчешће и врло често у тим далеким временима. Па ко је овај старац?
Јуда је јеврејски мудрац који је био члан вијећа стараца. Према предању, међу његовим прецима био је и мученик Стефан, хришћанин који је умро у вријеме гоњења један од првих. А такође и Никодим, тајни ученик Христов. То су били људи који су лично познавали Исуса.
О чему Јуда говори Јелени? Каже да су баш на мјесту које је толико дуго тражила. Мјесто распећа Христовог. Да, Голгота је била овдје, али су Римљани ископали гору скоро до земље, затрпали мјесто земљом, смећем, поплочали и на врху подигли храм паганске богиње Венере. У њему су вршили ритуале, приносиле жртве...
Чекај, зашто Јуда има тако чудан израз лица? Као да одаје своје тајне невољно, на силу... Да, јер то је тако. Стари јеврејски мудрац је дуго сумњао, плашио се да отвори мјесто за царицу. Јерусалимске старјешине су се плашиле да ће њихова вјера бити уништена ако се нађе Крст Господњи. Јелена је, чак, морала да употреби силу да натера мудраца да открије локацију Голготе.
Почетак ископавања
Дакле, место је пронађено. Шта даље?
Прије свега, Јелена је наредила да се сруши пагански храм, да се уклони храм - мјесто које су пагани посебно поштовали. Наређено је да се сви остаци, све смеће однесу што даље од свете горе. Мјесто ископавања је очишћено.
Пред почетка рада, Јелена је позвала јерусалимског патријарха Макарија. Чим је почео да се моли, да врши богослужења, земља је одједном задрхтала, заљуљала се! Да ли је земљотрес? Не, све се брзо завршило, али из земље је излазила слатка арома. Људи су удахнули пријатан мирис и изненађено погледали около. Заиста, из пукотина у земљи дизао се као лагани дим... 
Јелена је схватила: ово је добар знак. Она је на правом путу!
И тако је прошло неколико седмица. Ископавања на Калварији у пуном јеку. Радници су већ ископали огромну рупу – цио јарак! У њему се роје људи: копају земљу, ломе камење, вуку колица, износи ђубре у колицима... А Јелена…копачима нешто објашњава, прати ток радова, исправља, покажу јој неке цртеже...Тешко је повјеровати, али царица, која је имала скоро осамдесет година, практично је живјела у ископу! Као прави археолог. Радила је сама, подржавала и надгледала друге. Само... гдје је Крст? Рупа је ископана огромна, али у њој још нема ничега.

---

​Дуго очекивано откриће
Коначно, дубоко у јами, нешто је откривено. Шта је то? То је као базен... Само је испуњен ђубретом и камењем. Ово је древна цистерна - велики капацитет за воду! Још за Исусовог живота постао је неупотребљив због пукотине. Три вијека изнад цистерне се нагомилао слој земље од неколико метара, сада је уклоњен, а базен се отворио. Шта је унутра? У-он је тамо, испод камења... Стварно?! Велике греде! Да, да, управо, ово су крстови! После погубљења на Голготи, Римљани су у стару цистерну бацили бескорисна „дрва“ – инструменте за егзекуцију, и одозго их напунили ђубретом.
Јелена је нашла три крста! Тако је, јер су заједно са Исусом тог дана на Голготи погубили два разбојника на крстовима. Клима у Јудеји је сува и врућа, земља пјесковита, триста година ништа није урађено са дрвеним гредама под земљом. Али сада се Јелена суочава са новим задатком, тежим од претходних: који крст изабрати? Како разликовати крст Исусов од друга два?
Постоји знак – на Исусовом крсту прокуратор Понтије Пилат је наредио да се закуца плоча са натписом на три језика: „Исус Назарећанин, цар јеврејски“. Сада, према овој таблици, Јелена ће одредити који јој је крст потребан ...
Али, плоча се одвојил од дрвета током вијекова и лежи одвојено ... Међутим, у чему је, заправо, разлика? Сва три крста су старинска. Вјероватно можемо узети било који од њих и прогласити да је - светиња? ..Не, Јелена то није жељела. Као права хришћанка, схватила је да је аутентичност светиње веома важна и озбиљна ствар. Не смије бити фалсификат.
Шта урадити? Не постоји други начин да се докаже аутентичност Крста – само чудо може помоћи!

---

​Чудесна провјера
Жену воде до мјеста гдје су положена три пронађена крста. Или боље речено, чак и не воде - скоро носе. Тешко је болесна, од слабости једва стоји на ногама. Патријарх Макарије наређује да се жени донесе један од крстова. Ништа се не дешава. Сада је другачије... Опет ништа. Треће... Шта је ово?! Жена је уздахнула и ... као да се разведрила! Њена кожа са крастама се разбистрила пред свима, а сада се ослобађа помоћи и стаје на ноге! Чудесно је излијечена!
Ура! Сада можемо признати да је овај, трећи Крст, светиња! ..
Али Јелена опет не жури. Шта ако је изљечење ове жене само случајност? Царица не смије погријешити. Један доказ није довољан. Како другачије „испробати“ Крст? 
Погребна поворка креће се у близини ископа. Патријарх Макарије шаље људе к њој. Покојник се приноси на крст. Један по један на покојнику се стављају крстови. Један... други... трећи... Немогуће! Човјек је помјерио руку! Чини се да... дише? Отвара очи? Устаје?!!
Крст, умрљан крвљу Спаситеља, вратио је живот човјеку. И од тог тренутка светиња је почела да се зове Животворни крст, односно давање, стварајући живот. Осим тога, када говоримо о Животворном Крсту, сјећамо се и да је сам Христос, који је умро на Крсту, па васкрсао!
Јелена се дрхтаво клања пронађеној светињи и цјелива је. То чине и патријарх и остали свештеници.
Воздвижење Крста
На мјесту ископавања се већ окупила огромна маса! Радујте се људи! Сви вичу, радују се, неко жури у град – радије да прича о чуду којем су свједоци, неко се провлачи кроз гомилу, желећи да дотакне светињу...Људи хрле са свих страна. И још, и још... Од јеванђеоских, апостолских времена, људи не памте такво чудо – да мртви васкрсну!
Патријарх Макарије одлази на високо мјесто и подиже Крст Христов тако да је сада свима видљив. Људи вичу: Господе, помилуј! и поклоњају се. Макарије још једном подиже Крст. И опет се над народом носи: "Господе, помилуј!" И по трећи пут: Господе, помилуј!
Ту, по страни, стоји старац Јуда. Онај који је Јелени указао на мјесто гдје је Христос погубљен. Сада његово лице није суморно, већ свијетло, одушевљено! Пред његовим очима се дешава прво Воздвижење Животворног Крста – оно право, чијег се проналаска толико плашио. Старац Јуда и други Јевреји, који су видјели чуда са крста, након овог догађаја повјероваше у Исуса и крстише се.
Празник Крстовдан, његово прослављање настављено је у Јерусалиму осам дана! И тада је Часни крст стављен у сребрни кивот. Чували су га у Храму Васкрсења Христовог - Јелена је наредила изградњу и освећење овог храма над Голготом и над Гробом Господњим, који је такође пронађен захваљујући ископавањима.
После освећења храма Васкрсења, по други пут је изнет на поклоњење у народ и Крст Животворни. Уједно, одлучили смо да посебно запамтимо дан Воздвижења Крста Господњег. Црква и данас празнује велики празник Воздвижења Господњег 27. септембра сваке године.
Честице Крста хришћани су деценијама и вијековима преносили из руке у руку. Као резултат тога, фрагменти светиње су се раширили по цијелом свијету. Данас се могу видјети, могу се цјеливати у многим храмовима.
Аутор: Наталија Карпалева /Цртежи Галине Воронецке /превод: сајт вјеронаука.нет

---