 Од древних времена постоји традиција украшавања православних храмова зеленилом - травом, лишћем, цвијећем на празник Духови, Тројице, Педесетница. Какво је поријекло ове традиције? Много људи поставља ово питање. Мислим да постоје два разлога: први разлог је црквено-историјски, док је други симболичан.
Из историјске перспективе, вјерујем, ове гране нас подсећају на Мамријско храстово дрво под којим се Господ, тј.Света Тројица, јавио Авраму у облику три анђела. Осим тога, дан јеврејске старозавјетне Педесетнице, у који је Свети Дух сишао на апостоле, био је дан сјећања 50-ог дана од Изласка из Египта. У 50. дан дошли су на планину Синај, гдје је Господ дао Мојсију таблице са Десет Божијих заповијести, који нам служе као смјерница у нашем животу до сада. Било је то вријеме прољећа, а читава планина била је покривена цвијећем и дрвећем. Дакле, можда је због тога у древној цркви постојала традиција да се куће и цркве украшавају зеленилом - људи су замишљали као да су поново били на планини Синај са Мојсијем. Нема сумње да када су се ученици окупили на дан Педесетнице, њихов дом је, такође, био покривен зеленилом. У сјећање на то, на овај празник украшавамо наше храмове и држимо цвијеће у својим рукама. Међутим, постоји и симболично значење. Оно симболизује душу која цвјета и постаје зелена након зимског сна, јер ју је милост Божија дотакла. Зими су гране без лишћа, али када доће прољеће и оне се претворе у зелено, појаве се листови и цвијеће. Тако је била зима у нашем срцу, али онда нас је дотакла милост Светог Духа, и наше срце је постало живо. Грана је свјежа само када расте на дрвету. Ако је остала на дрвету, она ће се исушити за неколико дана. Исто важи и за нашу душу: све док се држи на стаблу, до лозе на коју је накалемљена, остаје жива и цвјета. Ако се одвоји од ове лозе, такође ће се осушити. Господ нам је рекао: "Ја сам лоза, ви сте гране" (Јн 15, 5). Ако се душа издвоји од своје лозе, почне да се осуши баш као грана. Зато се трудимо да будемо са Богом. Увијек покушавамо да будемо са нашом лозом, која испуњава наше срце соком живота, благословом зрака Божанског свјетла и милошћу Светог Духа. На овај празник морамо се још више искрено молити Богу и замолити га да нас не напусти и не лиши нас ове милости која нам је дата у тренутку нашег крштења, која нам се даје у Светим тајнама наше Црква и од чега се често удаљавамо због наших гријехова. Протојереј Борис Старк. Из проповиједи на дан Светог Духа, 1981. "Мој цио живот је чудо". Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ |