Сазнај новости из
хришћанског свијета
VIII вијек прије Христа, Прве олимпијске игре одржавају се у Грчкој, на Апенинском полуострву оснива се Рим, а будући Јереван је у долини Арарат, племе Британаца управо стиже на Британско острво, расељавајући Иберијце, а у то вријеме у Израиљском Царству живио је и пророковао Осија, чије дан православна црква слави 30. октобра. Не може се рећи да је његово служење на било који начин било уочљиво за свјетску историју, али је управо тамо, на источној обали Средоземног мора, постепено кован узрок спасења човјечанства. Једна од важних карика у овом питању био је пророк Осија. Један је од малих пророка, и зато је, са својом малом Књигом од 14 глава, често невидљив ни оку ни срцу већине црквених људи. Можда неће сви доћи у прилику да прочитају Књигу пророка Осије, и зато, користећи ову прилику, дотакнимо се бар накратко овог, мада малог дијела Божанског откривења. Нажалост, подаци о животу пророка Осије практично нису сачувани. Већ од првог стиха његове Књиге постаје јасно да се служба пророка одвијала под јеврејским царевима Озијом, Јотамом, Ахазом и Језекијом, као и под израиљским царем Јеровоамом II. Временски период наведених јеврејских царева обухвата период од 781. до 687. године, а Јеровоам је владао од 783. до 743. Од ових датума постаје јасно да је Осија, такође, пророковао и за вријеме насљедника Јеровоама II, Захарије, Селума, Менаима, Факије, Пекаха и Озије. Посљедње име на овом списку је име посљедњег израиљског цара, а само царство Асирци су освојили 722.год. пне. Тако је пророк Осија био свједок трагичног краја сјеверног дијела некада уједињеног царства, што се одразило на ријечи његове Књиге: „Јефрем ветар пасе и гони источни ветар, сваки дан повећава лажи и пропаст; склапају савез са Ашуром и нафта се одвози у Египат “(Ос 12, 1). Из овог стиха постаје јасно да Израиљци више нису вјеровали у Бога, већ су покушавали да добију корист која им је била потребна политичким триковима и обманама. Св. Кирил Александријски пише да су, с једне стране, покушали да купе мир са Асирцима, а с друге, ступили су у савез са непријатељем Асирије, Египтом. Као што знате, управо су те акције довеле до коначне смрти Израиљског царства. Значајан дио становништва заробио је асирски цар Саргон II, а судбина остатка није позната. Данас се називају „Десет изгубљених племена“. Као што се знаамо, након Соломонове владавине дошло је подјеле царства на Сјеверно - Израиљско и Јужно - Јудејско, посљедње је обухватило само два племена: Јуду и Венијамина, остатак је припао Израиљском царству. Ових девет племена (Завулон, Исахар, Асир, Нефталим, Дан, Манасија, Јефрем, Рувим и Гад) били су изгубљени. Племе Левијево није добило земљу приликом подјеле, јер је обављало свештеничке функције; природно, дио је такође био у Сјеверном царству, па је такође патило са свима осталима. Данас постоји огроман број верзија гдје је отишло ових десет племена, али ниједно од њих нема тачну потврду у своју корист. Али вратимо се пророку Осији. О њему постоји један прецизни биографски податак који нам он сам каже на самом почетку Књиге: „И рече Господ Осији: иди, ожени се курвом, и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа“. У сљедећем стиху наводи се име блуднице: Гомера. Чини се, каква чудна заповијест за праведника да се ожени блудницом? За почетак, објаснимо да је блудница жена која је нарушила оданост мужу, осуђена за гријех прељубе. Ово појашњење је пресудно за разумијевање пророкове поруке. Такође, видимо да се на овом мјесту Бог конкретно обраћа Осији, па је стога Његова заповијест била усмјерена искључиво на пророка и није ублажавање седме заповијести Божије. Из горњег цитата и даље, у трећој глави Књиге, видимо да је пророк искористио ову трагедију свог живота да створи визуелну слику прељубе изабраног народа са незнабожачким боговима: „Потом рече ми Господ: иди опет, љуби жену коју љуби љубавник а она чини прељубу, као што Господ љуби синове Израиљеве а они гледају за туђим боговима и љубе жбанове винске“ (Ос 3, 1). Постоји мишљење да је овдје ријеч о другом пророковом браку, претпоставља се да је Гомера или умрла или се развела. Али да је то била нова жена, Осија би дао више детаља о њој, као што је рекао о Гомери. Поред тога, сам контекст нам говори да пророк показује Божју непромјенљиву љубав према изабраном народу - према једном, а не према различитим народима. Друга глава говори о чињеници да пророкова жена и даље чини прељубу, на што Осија није могао остати равнодушан, јер је и он био човјек. Зато му Господ даје заповијест: „Воли жену“ - то јест, да воли, упркос њеној изопачености. Са нашом страшћу би нас блудница одвела у гријех, о чему тако јасно свједоче упозорења у Књизи Премудрости Исусова, сина Сирахова: „Не иди у сусрет развратној жени, како не би упао у замку њену. Не остај дуго са пјевачицом, како не би био ухваћен у интриге њене. Не буљите у дјевојку, да вас не би искушале њене дражи. Не одаји душе твоје блудницама, како не би изгубио наследство твоје.Не гледај унаоколо на улицама града и не тумарај по пустим местима “(Сир 9, 3–8). Али порок светих људи не боли, јер Блажени Јероним Стридонски, такође, пише да из овог брака пророк није изгубио цјеломудреност, већ је блудница стекла цјеломудреност. Размишљања светог Августина су, овдје, веома занимљива и индикативна. Он повлачи паралелу између догађаја у Осијином животу које разматрамо и помазања Спаситељевих ногу од стране одређене жене (Мт 26, 6–7; Мк 14 3–9; Лк 7, 37–48; Јован 12: 1–8). И то се дешава: помазање ногу миром је раскалашни обичај љубитеља луксуза, што је одвратно за хришћане, али у јеванђеоском контексту добија сасвим друго значење, и стога „оно што је срамотно за друге, за човјека или пророка Божијег је знак неког вишег достојанства ". Послије Гомериног повратка Осији, видимо да се поправља, а сам пророк јој заповиједа: „И рекох јој: сједи код мене дуго времена, и не блуди, и не буди другога; тако ћу и ја бити твој “(Ос 3, 3). Представљене слике можемо пренијети на однос сопствене душе са Богом. Заиста, сваки пут кад паднемо у гријех, прељубимо са њим, док нас Господ и даље воли. Колачи од грожђа, због којих је пророк прекорио Израиљце, највјероватније су били дио идолопоклоничких оброка, али такође носе и одређену симболику. На примјер, Св. Јефрем Сирин пише да је ово слика демонских учења, која има само сладак изглед, али како стална употреба истог, иако укусног производа може постати досадна, па бисмо се „требали одвратити од злих мисли и страсних покрета повезаних с њима“. Од четврте главе до краја Књиге пр.Осије видимо три пророчанска говора, у којима Осија предвиђа несреће за Израиљце под насљедницима цара Јеровоама II, али говори и о предстојећем покајању: „Ходите да се вратимо ка Господу; јер он раздрије, и исцијелиће нас, рани, и завиће нас“(Ос 6, 1). На крају, морам рећи о месијанским одломцима у Књизи пророка Осије. У шестој глави видимо назнаку свеопштег васкрсења и избављења из ропства гријеху кроз Васкрсење Христово: „Повратиће нам живот до два дана, трећи дан подигнуће нас, и живјећемо пред њим“ (Ос 6, 2). Један од најпознатијих одломака Књиге, који је цитирао јеванђелист Матеј (Мт 2, 15), је пророчанство о повратку Свете породице из Египта: „из Мисира дозвах сина својега“ (Ос 11, 1). Из „Најаве ријечи за Васкрс“ Св. Јована Златоустог свако од нас је, можда, најбоље од свих упамтио ријечи: „Смрти! гдје ти је жалац?! аде! гдје ти је побједа?! " Али свети је овај свечани узвик позајмио од апостола Павла (1 Кор 15, 55), а апостол од Осије:"гдје је, смрти, помор твој? гдје је, гробе, погибао твоја? (Ос 13, 14). Овдје, готово на крају Књиге, пророк предстојеће спасење из заточеништва приказује као избављење од моћи смрти. Током службе, Књига пророка Осије се не чита, али, с обзиром на то да је посланица светог Јована дио Пасхалних јутрења, испада, као да је мало прочитана. Овим чланком желим да пробудим интересовање православних хришћана за Старозавјетне књиге. Заиста, када зароните у било какву њихову детаљну анализу, то се претвори у читаву авантуру: огроман број догађаја, ликова, пророчанстава, идеја и упутстава појављује се пред нашим очима. Постепено се сви, попут дијелова слагалице, сабирају у једну велику слику Промисла Божјег, припремајући долазак Спаситеља на свијет. Заједно са сваком Књигом расте напетост ишчекивања дуго очекиваног Месије. Тада се увлачи 400 година тишине, када, након пророка Малахије, престаје свако пророчко служење, започињу јеврејски ратови, а ви задрхталог даха слиједите храброст најбољих представника изабраног народа. Али ова ера се ближи крају. Затим окренете страницу и надахнути зарањате у толико очекивани Нови завјет! Превод: Вјеронаука.нет /извор ПОСТОЈЕ ЛИ НЕСРЕЋНИ БРОЈЕВИ? Одговара протојереј Владимир Пучков Људски инфантилизам је страшна сила. У сваком случају, никада нисам срео људе који су инвентивнији од оних који попут ватре бјеже од идеје да све у животу треба да ураде сами, плаше се избора и труде се свим снагама да избјегну одговорност. Узмимо за примјер тако срамотно занимање као што је проналажење некога ко је крив. Обично се онај који је крив без напора и проблема нађе у уском или не баш друштвеном кругу. У зависности од врсте и обима проблема, кривац се може оптужити за сплетке, ширење трачева, „нешто“... Ако се из неког разлога не може пронаћи кривац, они прибјегавају помоћи сунчеве активности, магнетних олуја, „лоших” дана или „несрећних” бројева ... Заиста, како се у тако нешто може вјеровати? Али, ипак, они вјерују. Они озбиљно вјерују и озбиљно говоре другима о томе. Шта они причају! У неким земљама је степен апсурда толико висок да, на примјер, 13-та соба можда неће бити доступно у хотелима. И мада ову чињеницу узрокује ништа више од бриге за профит (ако сујеверни гости одбију да се настане у „несрећној“ соби, зашто је то потребно?). У цјелини, морате се сложити, врло је симптоматично. Дакле, могу ли бројеви бити срећни или несрећни? Прво, позабавимо се основним. Дакле, бројеви се користе за означавање количине, за нумерисање, за бројање. Односно, ради уређења и погодности људског живота и активности. Бројеви немају друго, посебно или независно значење. Међутим, постоји такав концепт као симболика бројева. На примјер, у Светом Писму је такав присутан. Подсјетимо се најмање три пута броја 14. у родослову Христа код јеванђелисте Матеја, бројева 3, 7 или 12. који се више пута налазе и у Старом и у Новом завјету. Књига "Апокалипсис" или "Откровење" ап. Јована Богослова је до крајности потпуно засићена симболима, укључујући и симболичке бројеве ... То је, међутим, природно за пророчку књигу. Али и овдје значај бројева не треба прецјењивати. Као што знамо, задатак симбола је да открије и комуницира. Односно, симбол важности сам по себи није вриједан, већ само зато што обавља неку врсту услужне функције, штавише, у строго дефинисаном контексту. Дакле, бројеви сами по себи нису ништа друго до алати, што недвосмислено свједочи о њиховој савршеној неутралности. Да направимо грубо поређење: да ли можемо да замислимо срећни одвијач или несрећни француски кључ? Приближно исто је и са бројевима. Да, кажемо, али шта да учинимо ако је вјеровање у мистично значење бројева дубоко укоријењено у уму, ако се страх од „лоших“ и „несрећних“ бројева јавља подсвјесно? Научи да живиш. За почетак схвати живот као Божји дар човјеку. Бог не захтијева ништа за живот који нам је дао, али ми смо одговорни за то како користимо његов дар. Човјек је једино створење Божије, које је Створитељ обдарио креативним способностима, а главно поље примјене тих способности је човјеков сопствени живот. А особа, као што знаш, живи или онако како жели, или онако како мора. Разлика је у приступу животу. Можеш му приступити креативно, стварајући од њега оно што би жељио да видиш. Или се у њему можеш осјећати као пасивни учесник у процесу који се одвија изван нас. Међутим, бити креативан није баш у реду. Природно је, јер је живот Бог дао у човјекове руке и само човјек сам на крају мора да буде одговоран за оно у шта претвара овај живот. Све ово, наравно, није тако лако. Мораш стално дјеловати, редовно бирати, сваки пут прихватити посљедице свог избора, бити одговорни за своје поступке и увијек имати на уму да си увијек крив за све проблеме. Ићи са током, избјегавати изборе, избјегавати одговорност, увијек наћи некога кривог и непрестано се сажалијевати. Инфантилност и пасивност ријетко доводе до нечег другог осим проблема, невоља и недаћа. Неспремност и, на крају, банална неспособност да се преузме одговорност за себе, рађа потребу да разлоге тражимо изван себе. Како да не вјерујеш у „несрећне“ бројеве? Истина, Бог је милостив. Па чак и у животу најочајније, неодговорне и инфантилне љењости назире се срећа. У овом тренутку, сигурно треба да се сјетиш ког датума, мјесеца и године се мрак разишао, сванула зора и бљеснула муња! И тако у круг ... Према томе, можеш колико год желиш да се убјеђујеш да не постоје „срећни“ и „несрећни“ бројеви, „пророчки“ снови и „знаци судбине“, међутим, ако не радиш на сопственом ставу према животу, не савладаваш љењост, не рјешаваш се инфантилизма, не стичеш одлучност, храброст и истрајност, неке химере (ФИГ. ВАРКА, САМООБМАНА, УОБРАЖЕЊЕ, САЊАРИЈА, НЕИЗВОДЉИВА МИСАО) ће замијенити друге, а свијест ће остати иста, сујеверна, плашљива, лишена наде у Бога. С друге стране, свјестан, трезвен и поштен став у животу, увијек захвалан Богу и свијест о одговорности пред Њим, помажу човјеку, како каже о. Алекандар Шмеман да „живи живот као непрестани дар", откритива га у Богу и преображава се. Јасно је да уз такво расположење вјеровање у „срећне“ и „несрећне“ бројеве, као и у друге пусте глупости, неће постати само сувишно. Биће лишено било каквих предуслова, не само за развој, већ чак и за његов настанак. Превод: вјеронаука.нет Често људи записују превише у своје белешке. Улазе претерано у детаље о нечему или о нечем другом, што није сасвим исправно. Постоји још једна, такође непримерена, крајност, у којој неко једноставно изговара своје грехе кроз неки јединствен образац. Понекад ми људи који долазе на исповест говоре отприлике следеће: „Јуче сам се вратила кући и дочекао ме супруг који је, као и обично, био пијан. Критиковала сам га и почео је да виче на мене. Побеснела сам и ошамарила га. Наравно да сам погрешила што сам то учинила, али шта сам друго могла да учиним? ... ”То није исповест. Исповест мора бити [изјава] покајање, а не прича о вашем животу, а још мање покушај да оправдате своје грехе. Иако постоје људи који у својој једноставности не знају да се покају на било који други начин – а наравно да ће њихов духовник прихватити такву врсту исповести - ипак би било исправније да се то каже на следећи начин: „Ја сам зла и врло раздражљива, а када је мој муж поступио неправилно, разбеснела сам се и ошамарила. Веома се кајем што сам то учинила и кајем се због тога. Замолила сам га за опроштај и обећавам Богу да убудуће никада нећу поступити на такав начин. “ По мом мишљењу, тако би била правилна исповест. Често људи записују превише у своје белешке. Улазе претерано у детаље о нечему или о нечем другом, што није сасвим исправно. Постоји још једна, такође непримерена, крајност, у којој неко једноставно изговара своје грехе кроз неки јединствен образац, нпр. „Згрешио сам због сујете, малодушности, раздражљивости ...“ „Нисам поштовао пост и имао сам лоше мисли ...“ Дете би могло рећи „понашало сам се лоше ...“. Шта значи „кроз сујету“? Шта значи „бити раздражљив“? Шта значи „лоше мисли?“ Шта значи „понашати се лоше?“ Не треба говорити уопштено о страсти вас погађа - јер она погађа све - већ о томе како се страст манифестује у вама. На пример, било би тачније рећи „Омаловажавао сам ћерку, псовао је лошим речима и ударао је ...“, а не „Нервирао сам се због своје ћерке“. Други пример би био гордост ... Како се испољава ваша гордост? Омаловажавали сте друге, гледали сте одозго према свима или сте били груби према некоме, желећи да га омаловажите. Што значи да исповест не би требало да буде детаљна прича која се односи на све околности дате радње, већ изјава о покајању за одређене грехе; с друге стране, ти греси не треба сводити на неки општи/јединствени образац. Неки наши савременици склони су проналажењу специфичних и тачних имена за своје грехе, док други показују патолошку радозналост и теже откривању грехова који постоје, али са којима нису упознати. Неки људи, на пример, траже [да им се дају специфичне дефиниције мало коришћених / старинских израза који изражавају фине нијансе у разликовању различитих грехова]. Чини ми се да је ово неисправно. Грехе треба називати речима које постоје у савременој употреби. Када се молимо, када читамо јутарња и вечерња молитвена правила, користимо речи које су говорили Свети Оци, позајмљујемо њихове слике, и то је тачно, јер учимо језик Светих, учимо правилан однос према Богу. Међутим, чини ми се да би требало да се, кајући се, служимо својим речима. На пример, не би требало да кажете да сте били похлепни, већ да сте, на пример, покушали да некоме удовољите у нади да ћете добити новац заузврат[од њега] или сте учинили нешто добро у нади да ћете за узврат добити исто . … Знамо да постоји осам страсти и да постоје заповести. Због наше предаје тим страстима и свих кршења тих заповести ми би требало би да се покајемо. Треба да изразите своје покајање за разне грехе на различите начине. Постоје неки греси који су толико нечисти и гнусни да, изражавајући своје покајање, не би требало улазити у детаље. Међутим, требало би да упутите свештеника схвати шта вам се десило, јер се често такви греси описују у општим цртама, скривајући се иза [те генерализације] страшних изобличења у односима мушкарца и жене. Не можете једноставно рећи: „Склон сам прељуби“. Морате разјаснити начин на који се то манифестује. Не требате се сећати детаља ових гнусних грехова, али је неопходно да их представите на такав начин да свештеник разуме величину тог греха. Кајући се, неопходно је запамтити да у себи имате ту злу страст и избегавајте ситуације у којима се она може испољити, али морате отерати од себе сећања на почињене грехе. Међутим, од суштинске је важности не само сећати се грехова безумне гордости, сујете, крађе, омаловажавања других које сте починили, већ чак и призивати их у мислима, посебно кад год се у нама појаве нечастиве мисли. Аутор: епископ орекхово-зујевски Пантелејмон За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор Икона је, пре свега, света слика пред којом стојимо у молитви. Такође је видно изражено животно искуство светаца. Поврх тога, то је уметничко дело које нам преноси појам наших предака о лепоти. Поред свега осталог, икона је важан историјски извор који нам говори о заборављеним предањима. На пример, шта значи наушница у уху Христа Богомладенца? Наушница је мушки накит Изненађујући и често неочекивани детаљи на неким иконама дају нам доказе о предањима која досежу у далеку прошлост. Једно од њих је величанствена грчка икона Светог мученика Јакова Персијанца (крај 12- почетак 13. века) са једним детаљем који се истиче. На њему је приказан свети Јаков како носи наушницу у облику прстена са малим привеском. Такав украс на Истоку дуго је био мушки додатак и могао би указивати на висок друштвени статус. Уз неколико изузетака, попут једне фреске из Саборног храма Свете Софије у Кијеву (11. век) која приказује непознатог свеца са две наушнице (претпоставља се Светог Георгија), руска црква није имала традицију приказивања ратника са накитом у ушима. Али њихово постојање у царском окружењу као мушки додатак који наглашава високо порекло може се пратити из писаних извора. Византијски писац Лав Ђакон (крај 10. века) у свом огледу под насловом Историја описује изглед кнеза Свјатослава Игоревича, сина принцезе Олге: „... Изгледао је суморно и строго. На једном уху имао је златну наушницу; красиo га је карбунул (црвени камен) уоквирен са два бисера “. Није познато кад је распрострањена традиција мушкараца који носе наушнице прекинута и заборављена, али постоје необориви докази о њеном постојању у 14. веку. Хајде да погледамо Духовну повељu великог кнеза Ивана Ивановича (сина Ивана I Московског), својеврсног тестамента састављеног око 1358. године. Међу стварима које принц оставља синовима, Дмитрију (будућем хероју Куликове битке) и Ивану, видимо не само иконе, коњичке мачеве и појасеве, већ и наушнице, опет украшене бисером. „И поклонио сам свом сину, принцу Дмитрију: икону Светог Александра, велики златни ланац са златним крстом ... рамени плашт, сјајни златни појас са камењем и бисерима које је мој отац, принц, благословио са ... сабљом од злата и наушницом од злата са бисером ”. (Цитирано из публикације: Духовна и уговорна писма великих и кнезова апанажа из 14-16. века. Припремио за објављивање Л.В. Черепнин. М.-Л. Издавачка кућа Академије наука СССР-а, 1950.) Постоји претпоставка да је већ дуго време наушница у уху мушкарца већ дуго значи да је он једини син својих родитеља. Разлике у ношењу наушница у зависности од брачног статуса ратника постојале су у Русији међу козачким окружењем. Највероватније, ова традиција има древне корене. Можда округла наушница са три привеска на десном уху Богомладенца, кога држи Богородица у наручју на грчкој фресци из 1192. године, смештеној у храму Панагиа тоу Арака (Кипар), управо симболизује да је Исус Јединородни , Једини Син Божији. Аутор: Светлана Липатова За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Преведено из Каталога добрих дела Када читамо житија светих, врло често се усредсређујемо на чудеса и светле догађаје. Истовремено, превиђамо важне делове. Заправо, многи од њих ни не улазе у хагиографску литературу. Хагиографија је засебан жанр са својим посебностима. То је врста књижевне иконе која приказује најосновније ствари у животу подвижника, изостављајући све оно што се сматра привременим и споредним. Али понекад је то „споредно“ оно што је веома важно за савременог човека. Људи веома често читају безбројне древне патрологије и почињу да доживљавају претерану жеђ за чудесима. Не проналазећи та чудеса у свом свакодневном животу, они се разочарају и почињу да ропћу на цркву, која „више није иста као у древно време“ и и која је, наводно, „изгубила све своје свете“. Овде постоји још један повезан проблем. Читање о количини светости која се савременом човеку чини недостижном доводи до пада у малодушност и започињања занемаривања сопственог спасења. „Како могу да се спасим овде?“ могао би рећи: „Светитељи су једном речју исцељивали људе. Протеривали су демоне, померали планине, трпели муке. Сада не можемо учинити ништа од тога “. У стварности је све другачије, јер су свеци људи попут вас и мене. Имају исте проблеме и сумње. То постаје нарочито очигледно када читате дневнике или писма подвижника који су живели не тако давно. За многе може бити откриће да су свеци искусили све оно што ми доживљавамо у свом животу. То је врло надахњујуће. У свом овоземаљском животу светитељи нису ходали са позлаћеним ореолима чинећи величанствене покрете. Многи од њих су падали су пред грешним искушењима. Не морамо да тржимо даље од Светог писма, на пример. Сетимо се светог пророка цара Давида, који је због своје похоте према удатој жени послао мужа у сигурну смрт на бојном пољу. Али што је Давидов пад био гори, то је његово покајање било јаче, што је изражено у 50. псалму који свакодневно читамо у својим молитвама. Због тога је толико важно читати житија светих. Уочите и најсићушније делове њиховог живота: мемоаре, дневнике, писма. Пронађите у њима практичне примере за себе и своју борбу са сопственим страстима и гресима. Веома је важно да читање о светима не постане забава и да замени авантуристичку литературу запањујућим заплетом а унутрашњом празнином. Само промишљено, озбиљно читање може нам користити. Ако се држимо тога и почнемо да гледамо на животе светих као на референтну тачку и подражавамо их, тада ћемо, молећи помоћ оних који су прошли исте ствари које и ми проживљавамо, моћи да достигнемо покајање и Царство небеско. За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Преведено из Каталога добрих дела Шта су три века? Са чим се то може упоредити? То је време које је протекло од Петра Великог до данас. То је као од битке за Полтаву до редовних избора у Државној Думи или Врховној Ради. Да ли је то велики историјски период? Веома велики! Огроман је не само у смислу година, сати и минута, већ што је још важније у погледу унутрашњег богатства тим догађајима! А треба да покушамо да замислимо бројне догађаје тако дугог периода, јер такав период раздваја догађаје од губитка Христовог Крста од Његовог проналаска и, према томе, његовог Воздвижења. Узмимо још триста година, додавши или узимајући неколико. Свуда ће ово бити једна или неколико епоха. Од открића Америке до Француске револуције има приближно толико година. Од Лутеранске реформације до Наполеона приближно је толико. Можда у Кини током ових година нису успели да смене династије и поремете метрику уобичајених стихова. Али у хришћанском свету током ових неких триста година одиграли су се бројни догађаји који су незамисливи за обичну свест. Такав је временски период од Христовог Васкрсења до проналаска Његовог Крста. То су три века током којих је Јерусалим сравњен до те мере да ниједан камен није лежао на камену, као што је и проречено. Онда је град обновљен, али са другим именом и без обнове Соломоновог храма, као и без сећања на Христово страдање и Васкрсење. Све најважније ствари повезане са Давидовим градом и Христом, сином Давидовим, биле су прекривене двоструким слојем заборава и намерног занемаривања. И управо током ових векова Црква је доживела период интензивног раста. Попут дрвета, раширила је корење у свим правцима. Тајинствено је расла, скривена од знатижељних очију, налик катакомбама, али продирући свуда: и у краљевским палатама и у колибама простих људи. Расла је без икакве подршке државе; напротив, у условима жестоког противљења државе која је периодично уступала место прогонима. „Али реч Божија не стаје“, и временом је Црква постала таква да је било немогуће не приметити је. Напокон је дошло време да се Пепељуга открије у свом пуном сјају. Прогон се стишао, цркве су расле, а цареви су се поклонили Часном Крсту. Тек тада се појавила помисао да се пронађе Крст Господњи. Нека ово буде једна од првих и главних лекција овог празника. Унутрашњи раст Цркве, њен стварни развој, био је могућ само под условима кршења или губитка њених најважнијих светих ствари, или немогућности њиховог отвореног поштовања. Црква је потом више пута изгубила своје свете ствари; изгубила их је с таквом боли и срамотом да је даље живети изгледало немогуће. Имами су предводили муслиманске молитве у Светој Софији у Цариграду. У напуштеној Светој Софији у Кијеву је под унијатима расло дрвеће, док су птице имале гнезда унутра. Зими и лети, до не тако давно, парили су базен хлором на месту Саборне цркве Христа Спаситеља. Али Црква је наставила да живи, губећи нешто споља, али стичући богатство изнутра. Тада је уследио још један историјски помак и ситуација се променила. Изгубљено је пронађено; запамћено је оно што је било заборављено; и поново је засјало оно што је изгледало заувек оцрњено. Да би место Христових страдања било крунисано црквом и да би се на земљи нашао Крст Откупљења, Бог је пронашао добру жену: царицу Јелену. Богу је увек потребан одређени неко ко не жели да дрема општим сном и ко неће патити од амнезије усред опште равнодушности. Такав је закон поновног рођења, јер се не могу сви одмах родити. Царица Јелена је кренула на путовање у Јерусалим. Пронашла је место Христовог страдања, на којем је тада пронађен храм Венерин. Чинило се да је то био храм „заштитника расипничких задовољстава“ на Голготи изграђен са демонском проницљивошћу. „Демонска оштроумност“ овде се односи на ову лукаву, злу праксу према којој ништа тако не гаси живот духа као разузданост. Разврат је горе оружје од многих ракета и топова, јер изгледа да оставља људе да живе, али их невидљиво убија, чинећи их неспособнима за било шта добро. Размислите о томе: Венерин храм стајао је много година на Голготи! *** Разузданост је спречавала Јевреје да поседују Земљу и безбедно путују по пустињи. Разузданост их је спречила да остану у земљи Израиљу; отишли су у ропство, сносећи казну за предају ритуалном разврату народа који их је окруживао. Разузданост увек спречава људе да верују, да се моле и не клону духом. То је сада део ње, такође, попут посластице; налази се у унутрашњости материце, квари човека, лишавајући га снаге и радости. Разузданост је један од главних непријатеља вере, јер Венерин храм није случајно настао на Голготи. Такође није случајно ни уништен. И велики је био онај који је наредио да се сравни са земљом! Само сећање на овај историјски догађај требало би да нам говори да ће, ако је Христов Крст негде заборављен, или непримећен или занемарен, нужно бити изграђен - а можда је већ изграђен - храм за приношење блудних жртава лажним боговима. Какве занимљиве поуке! Непријатељи Часног Крста газе по Голготи, али вера расте и шири се, не плашећи се ничега. Изнад Голготе стоји храм млитаве „богиње“, потпирујући ватру у крви „обичног“ човека. Пали дух даје себи утробу. Разузданост на светом месту је његова главна радост. Али Бог наређује и доводи свету особу која ће срушити тврђаву греха попут коцкица и узвисити веру у Господа. Такав је овај наш празник. Возвижење Часног Крста Господњег чини нас сличним Галатима, за које апостол Павле у својој посланици каже да је Христос, као, разапет пред њиховим очима. Таква им је била вера кад су први пут чули добру вест. Невин Син Божји висио је као да им је пред очима на Крсту! Тако би се и тајинство Голготе требала одвијати пред нашим очима на овај празник. У Цркви видимо како се крст диже и спушта, док се не јави у свим правцима наизменично Ми пратимо Његов освећени покрет понављајући: „Господе, помилуј!“ И нека речи још једне молитве одзвањају у душама верних током овог времена: „Крст се уздиже и духови поднебесја падају! Крст се спушта и зли су сви престрављени, јер силу Крста виде као осветљење! “ За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / Извор Митрополит Антоније ( Паканич) говори о показатељима праве оцрковљене особе Ако верујете да је оцрковљена особа број одређених радњи и спољашњих манифестација, онда јако грешите. Спољне манифестације су витрина иза које се може крити празнина. Изглед често вара и не одговара садржају. Оцрковљена особа је особа која је одговорила на Господњи позив: ,,Дођите к мени, уморни и натоварени, и ја ћу вам дати одмор“. То је онај, који привучен Господњим речима, онај који се покорио Божјој љубави и додирнуо неописиву силу Господњу, и онај који је све напустио и следио Њега, онај се може назвати верником. Они који су се одазвали Божјем позиву, прилазе Њему како би им Он опростио грехе, променио њихов и испунио их својом милошћу. Они долазе к Њему јер им је потребан. Господ само жели наше спасење. Господ ће нас утешити, и према томе, ће нас лишити сваког страха или опасности. Оцрковљена особа није ни фарисеј ни пуританац, већ жива душа која чини греши, али се искрено покаје. Покајање чини особу чланом цркве. „Онима који су здрави не требају лекари; већ онима који су болесни. Нисам дошао да позивам праведнике, већ грешнике на покајање “, рекао је Спаситељ. Члан цркве значи бити Христолик, слуга Божији , која добровољно и одлучно носи Христово бреме, односно јеванђељске заповести за које је потребна посвећеност, труд и кроз које особа стиче мир и спокој. Свака заповест миомирише понизношћу, испуњавајући оне који их испуњавају лепотом и одговарајућим врлинама. Испуњавање јеванђељских заповести најкраћи је пут до кроткости и смерности. И Божанска милост се спушта на оне који их стичу. То мења човека, његову душу и његов црковљена живот. Оцрковљена особа значи онај који је пронашао Бога и зато је миран и срећан. За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор Душа детета треба да осећа смрт као почетак живота на небу, одскочну даску ка вечном животу са Христом, а то је рај. Главну улогу у православном духовном развоју детета има породица у којој оно одраста. Појам раја, међутим, од великог је значаја за психологију, чак и у случајевима у којим нема религиозног увођења. Упокојени срећно живе у Рају, то је прелепо место које не можемо да видимо, али са којег нас могу видети и чути. Нарочито у предшколском узрасту, излагање живота после смрти не само да је битно, него је заправо неопходно. Учење деце о животу после смрти и представљање Раја и пакла мора се обављати са становишта Божје љубави према нама. Према томе, неопходан је услов да у душама своје деце гајимо љубав према Богу. Рај је неупоредиво срећан живот у Божјој љубави и Његовом присуству, док је пакао одсуство Бога и бол који ми сами себи проузрокујемо одбацујући Његову љубав. Међутим, препорука је, кад су деца мала, да је боље да одрасли држе добрих примера - Раја, анђела и светаца, него да укључују пакао и демоне. Наравно, добро и зло су ствари које се деца уче од најранијег доба, тако да је важно, ако се било која расправа дотакне злих поступака и људи који их почине, да деца знају да је Христос увек спреман опростити било какав грех. Осим тога, добро је ако одрасли не инсистирају на апсолутној богословској исправности у разговорима са децом. Деца често изражавају погрешне богословске идеје о животу у рају, као што су, на пример, да ће наћи своје омиљене играчке, видео игре, сладолед и кућне љубимце. Ако им на то негативно одговоримо, постоји опасност од убијања или барем умањења њихове жеље за Рајем и, самим тим и њихове љубави према Христу. У сваком случају, требало би да будемо опрезни у појашњавању чињенице да је Рај неупоредиво бољи од свега што можемо замислити. Дакле, говорећи богословски, не би требало да уништавамо представу који други људи имају уколико га не заменимо нечим зрелијим, али који не прелази ниво њиховог разумевања. Са друге стране, деца понекад кажу да желе умрети јер толико воле Христа и желе бити с Њим. Одговор на то не сме бити да их одвратимо од тога спровођењем морбидног страха од смрти, већ би уместо тога требало да објаснимо да је смрт заиста благослов, али само кад нам Бог „пошаље карту“, односно када смо спремни за то. Други важан услов за успешну припрему детета за неминовну смрт је поука у молитви, стање које се најбоље учи из искуства, обично следећи пример родитеља. Старешина Софоније (Сакхаров) каже да деца која уче да се моле, морају имати крв родитеља који моле, да живе у атмосфери молитве. На овај начин дете стиче средства комуникације са небеским светом и тако, касније, са особом која ће напустити овај живот. Задушнице, службе за упокојене и свака Божанска литургија добра су прилика да се деци објасни ова комуникација између војујуће Цркве и торжествујуће Цркве. И да закључимо, припрема деце да разумеју деца разумеју појам смрти може бити и увођењем читања Житија Светих. Ово храни њихове душе вредностима Православне вере, док истовремено, када су деца старија, ови светоотачки животи могу послужити као одскочна даска за дискусију о смислу живота. Нарочито, однос светаца према смрти, са којим се сусрећу храбро и радосно, је најбоље учење о нашем сједињењу с Христом, о поруци васкрсења, вечном животу и, према томе, смислу овог садашњег живота. Такође можемо указати на то да славимо датум упокојења свеца, а не датум њиховог рођења. аутор: Марија Димитриадоу/ извор/ за вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ Православна црква одаје почаст свецима који су свакодневно угађали Богу, врши посебне службе у њихову част и подсећа нас на њих све време. Зашто је тако? Прво, ради се о томе да када се сећамо светаца, учимо да подражавамо њихове врлине и да одржавамо нашу душу и тело чистим и неокаљаним. Слово уочи Христовог рођења каже: "Зашто се сећамо Светих Отаца?" и даје одговор: „Нека и ми, браћо, чинимо добра дела и спријатељимо се са Богом и синовима Његовог Царства. Такви су били и наши свети преци. Били су људи попут нас, али мрзели су тело, уступили су телесно духовном и обуздали га. Волели су будност, пост и непрекидну молитву. Стога би сви требало да буду ревносни и да чине оно што су они чинили, а не попут лопова, пијаница или зликоваца који ће се мучити са ђаволом". Друго, Црква нас непрестано подсећа на свеце како бисмо могли да им прибегнемо у невољама и да им укажемо част. Свети Василије Велики каже: „Унесрећени прибегавају светима, срећни долазе к њима; један ће наћи ослобађање од тешких околности, а други да заштити своје благостање. Овде ћете срести побожну жену која се моли за децу, тражећи повратак умрлог мужа и здравље болесних. Нека ваше молбе буду достојне светаца ... Свети хор, света пратња! Несаломиви пук! Заједнички чувари људског рода! Добри сапатници у бризи, помагачи у молитви, најјачи заговорници, светла универзума, цвеће цркава ... Земља вас није скривала, али небо вас је дочекало; врата раја су вам се отворила" (Разговор 19 о Светих четрдесет мученика. Дела Светих Отаца, том VIII). Такво указивање поштовања свецима је дао Заједнички Учитељ, и такву снагу он је приписао њиховим молитвама. Треће и коначно, Света Црква често се сећа светаца како би они стално чували наше духовно заједништво са њима. Што се чешће сећамо светаца, све смо им ближе; што се више обраћамо њима, то више постајемо уверени да су нам најдражи учитељи, пријатељи и доброчинитељи, и што им се више приближавамо, то више запалимо своју љубав према њима. Давид каже: "Како су ми недокучиве помисли твоје, Господе!" (Псалам 139, 17). Дакле, браћо, није узалуд да нас Света Црква стално подсећа на свете Божје, већ нас подучава њиховој вери, тако да увек можемо да им прибегнемо као поузданим помагачима у тешким ситуацијама нашег живота, тако да увек можемо ценити и и бити захвални за њихова добра дела и никада не прекидати наше духовно заједништво са њима. Будимо, браћо, пажљиви према намерама Цркве и следимо свете. „Погледајмо њихов начин живота и замислимо њихову веру, њихову љубав, наду, ревност, живот, непоколебљивост у патњи и стрпљење, чак и до проливања крви; да бисмо могли бити крунисани њима у слави" (Тачно излагање православне вере, књига 4, погл. 15). Амин. одговор дао: о. Виктор Гурев /За сајт вјеронаука.нет превела из Каталога добрих дела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/137 Текст у црквеној уметности служи као свети пасош слике. Ако постоји натпис, постоји икона. Ако нема натписа, то још није икона, то је само слика. То, наравно, не значи древне иконе са дотрајалим словима. Предање налаже да владика ставља натписе на иконе. Он тиме потврђује да икона одговара Светом предању и да јој је он на неки начин дао име. Знамо колико је важно дати име. Ова пракса је сачувана у обреду посвећења цркве, када је владика потписивао антиминс и исцртавао крстове на четири зида храма. За нас хришћане, Господ је Реч. Ми смо народ Књиге, Библије. Због тога су нам натписи веома важни. Они су све важнији јер нетачна слика може изобличити суштину. Текст је универзалан. У исто време, најсветија имена су написана хијероглифима као да су заштићена од обичног опажања. Тако се јављају скраћенице На пример, име Спаситеља- IC XC. Често се користе скраћенице за Богородицу и Анђеоске силе, са посебним натписaним символима који се називају титло. У другу руку, натписи у цркви су део њене украсне структуре, својеврсни циркулациони систем зидног сликарства. Исписивање натписа, редова из акатиста и молитава спајају слике у ритмичко и колористичко јединство. Управо овај систем омогућава иконописцима да каналишу кисеоник значења и енергију лепоте у свети простор. Димитриј Трофимов, упрвник Креативних радионице / За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор Нова апликација за паметне телефоне отвара свијету познате грчке манастире. Потенцијални туристи који чезну за посјетама Грчкој а не могу због затворености граница и немогућности кретања и даље могу уживати у величанственом погледу на манастире Метеора и чак прошетати поред монаха на Атосу користећи нову апликацију под називом „ВР Пилгрим“. Користећи само свој паметни телефон, туристи могу уживати у погледима од 360 степени на два најспектакуларнија светилишта у Грчкој, манастире Метеора и двадесет манастира на Атосу. Коментаришући апликацију VR pilgrim (ВР ходочасник), Старац Кирил, архимандрит ћелије Светог Николе на Атосу, која је била укључена у процес снимања филма, рекао је: „Прије двије године, када смо дали благослов за стварање виртуелне библиотеке о благу Атоса, нико није могао да замисли колико ће ово постати релевантно. „У данашњој ситуацији "ВР ходочасник" је једина прилика да света мјеста видите својим очима“, додаје архимандрит. У случају горе Атос, који само мушкарце ходочаснике прихвата као посјетиоце, ово је заиста ријетка шанса да жене погледају запањујуће монашке грађевине изграђене на планинским пучинама полуострва. Апликација "ВР Пилгрим" доступна је за преузимање на Гугл Плеју-у и Ап Стору. Превод вјеронаука.нет / извор Сусрет са Богом увијек је личан, тајинствен и недокучив. Монахиње нашег манастира деле своје приче о томе када и под којим околностима су чуле Господа и одазвале се Његовом позиву. Мати Тамара (Игњатович) Крштена сам у осамнаестој години. Моја сестра се удавала и морала сам да се крстим. За мене је то био само обред - нешто што сам морала да урадим. Никада ми нико раније није рекао за Цркву и Бога. Нисам планирала да идем у цркви после свог крштења, али сам одлучила да задржим свој крст. Међутим, захваљујући овом кораку, чак и ако не потпуно свесно, дошло је до пробоја у мом унутрашњем животу. Јасно се сећам како сам након неког времена почела да размишљам: Шта је живот уопште? Шта је смисао живота? Осетила сам неку неравнотежу, неко рачвање. С једне стране, спријатељиш се с неким, разговараш, излазиш, раскинеш - можеш имати све радости у животу. С друге стране, сва та спољашња таштина не може вас у потпуности задовољити - душа жели нешто друго. Али нисам знала шта тачно. Повезао сам то са својим младеначким борбама, осећањима, заљубљивањима. Онда су људи почели да ми причају о Цркви, Богу и Христу. У почетку су ми се сви ови разговори парали уши. Али у одређеном тренутку унутрашња напетост је достигла врхунац. Постало је неподношљиво, па сам отишла у цркву. То је било 1996. године на Успење Пресвете Богородице. Као и многи људи када први пут иду у цркву, и ја сам постајала физички слаба и морала сам да излазим из цркве сваких пет минута. Али тврдоглавост је победила: "Не, остаћу до краја." Излазила сам, улазила; излазила, улазила... Следећи пут кад сам отишла у цркву, опет је то било из тврдоглавости. Понекад то помаже. Питала сам се да ли могу успети, јер и други стоје. Не сећам се више како сам се осећала, али очигледно је дошао некакав мир, јер сам сваке недеље почела да идем у цркву. Тада ми је неко дао књигу у којој сам читала о исповедању и причешћивању. Тада сам некако завршила исповедајући се оца. Андреју Лемешоноку. Рекао ми је да разговарамо што је чешће могуће. Слушала сам га. Постоји израз: „Срести се са Живим Бога.“ Нисам сигурна да сам га срела у том тренутку. Била је то само нека врста надахнућа, уздизање. Две године касније дошло је до разумевања ко је живи Бог. То се десило у једном дому за старе особе. Тада сам већ била у сестринству. Ишли смо на разговор и чекали исповест. Али о.Андреј изашао и рекао да ће нас управо покрити својим епитрахиљем и прочитати молитву разрешења. У мислима ми је пролетела једна мисао: „Како је то могао учинити - прекривајући нас својом епитрахиљем? Припремила сам се да му кажем своје грехе ... ”И када ме је Баћушка прекрио епитрахиљем и прочитао молитву, одједном сам осетила да Христос стоји поред мене. Не знам ни како то опишем. Схватила сам да Господ опрашта не због мог наводног „покајања“, већ једноставно тако... Прошло је двадесет година, али још увек се сећам тог осећаја. Тада сам срела живог Бога. Немогуће је то заборавити Живим од овог сусрета; Сећам га се. Нисам доживела ништа слично, чак ни када осећам прави стид због својих греха у исповести, када осећам своју грешност. И живим у нади да ће се овај сусрет поновити једног дана. Човек жели утеху и подршку, а ми то тражимо код људи, речима. Али истинска утеха могућа је само када Бог стоји поред вас. Мати Антонина (Семенова): Када сам имала шеснаест година, моји родитељи су изненада инсистирали да се крстим, иако они сами нису били религиозни и нити ишли у цркву. Одупирала сам се, али отац ме је уверио након што ми је обећао да ће ми направити прелеп сребрни крст. Тако сам, због накита, који је мој отац увек веома лепо израђивао, и пристала. Имала сам потпуно неозбиљан, чак дрзак однос према свом Крштењу. Онда сам отишла у средњу школу. Завршила сам техничку школу и уписала се на један институт. Имала сам две блиске пријатељице који су, како се испоставило, већ почеле да иду у цркву, али о томе нисам ништа знала. Бринуле су за мене и молиле се за мене. Негодовала сам због тога скоро четири године. Веровала сам тим људима, али недовољно да бих ишла у цркву. Имала сам другачију животну философију, праћену типичним умовањем: Шта је уопште смисао Бога? У животу свакако можете учинити нешто добро, а све ове формалности су бескорисне. Али на крају је њихова вера победила и некако су успеле да ме одведу у цркву. Тада се нешто догодило кад ми је Бог открио велику лепоту у другој особи. Никад нисам то видела у људима. Тада сам схватила да ми је вероватно Бог открио Своју лепоту, али то сам, наравно, то бркала са људском лепотом. Дуго сам се морала борити против тога. Дуго сам упућивала питање Богу о томе шта ме је мучило - чак и негодовала: „Ти сте ми то Сам открио; Нисам то тражила. Шта да радим сада? Не разумем. " Нисам разумео дуго, мучног времена. А онда сам, на дан Рождества Његовог, чула одговор. То је вероватно био мој први свесни сусрет са Богом. И прихватила сам Његов одговор. Било је врло болно. Али у тој боли била је Божја љубав. Био је то први светли сусрет неиздрживог унутрашњег бола и Божје љубави истовремено. После тога, све - људи и природа и време - променило се. Осетила сам да Бог постоји и да ме воли. Свет је био преображен. Почела сам да примећујем лепоту у свему. Бог ми је открио велику лепоту у Својој љубави према човеку. Мати Руфина (Филипович): Када сам имала двадесет пет или двадесет шест година, кренула сам у обилазак Златног прстена у Русији. Било је то туристичко путовање, али преноћили смо у манастиру у Хотково, а на Васкрс смо отишли на службу у манастиру Пресвете Тројици-у Лаври Светог Сергеја, само из радозналости. Ништа нисам разумела, па чак сам мислила да је то смешно. Али купила сам малу пластифицирану икону Казанске Мајке Божје у Хоткову. А она је само тамо лежао, сакривена у кутији, као сувенир. У тридесетој години, мој срећан, безбрижан, живахан и радостан живот, који сам заиста волела, почео је да се помало бива досадним. Породични живот изгледао је досадно. Шта је требало да учиним? Био је то ћорсокак. Можете ставити било коју маску или хаљину и правити се да је све тако безбрижно и да је све предивно, али кад дођете кући постајете сами и видите шта је заправо у вама. А то је ћорсокак. Нема излаза. Почела сам да размишљам о смислу људског живота и дошла сам до закључка да нема смисла. Живот је престао да буде слободан. Много сам размишљала о томе. Тада ми је непријатељ тутнуо новине „Космичка правда“, колико се сећам, где је дугачак чланак говорио о томе како је неки политички затвореник у концентрационом логору рекао да, када му је било потпуно неподношљиво, размишљао је о самоубиству. Уосталом, ви сте господар свог живота и можете све сами зауставити и постати слободни. То мис сее као излаз. Тада сам се одједном сетио се пластифициране иконе Пресвете Богородице из Хоткова. Само сам је погледала и помислила да животу нема смисла. И дан данас сам сигурна да ме је Пресвета Богородица спасила. Уочи празника Цвети, моја блиска пријатељица позвала ме у цркву. Неочекивано од мене, пристала сам и отказала све своје планове. Из неког разлога нисмо ишли све до храма, али смо раније изашли и зауставили се у цркви светих апостола Петра и Павла. Моја пријатељица се одједном упита: ,,Јесте ли икада били на исповести?" Неколико сам се пута трудила да напустим цркву, али била је гужва. Заиста, могла сам отићи, и ко зна - можда би то био мој крај ... Али Господ све види. Послао је оца Вјачеслава, који је аналогију ставио практично испред мене. Пошла сам горе и, како ме је пријатељица научила, наводила сам своје грехе учињене „делом, речју и мишљу“. Покрио ме епитрахиљем и почео да ми говори: „Знате да имате мушко име? То је овај светац ... ,,Помислила сам:" О чему он блебеће? " „Знате, дођите, погледајте ме. Причаћемо.“ Отишла сам из цркве и схватио да се у мени нешто догодило. Седмицу или две касније, одједном сам осетила да ме привлачи исповест. Имала сам Јеванђеље код куће. Баптисти су их тада носили од врата до врата. Без обзира колико пута сам покушала да га прочитам, нисам могао да га схватим: овај је овог родио, а овај је овог родио ... Онда сам га отворио, и било ми је крљушт спала са мојих очију. Како нисам могла да разумем? Како можете видети трун у оку свог брата ако не видите брвно у свом? Или другима да чините онако како бисте ви волели да чине вама - шта овде није јасно? Нећете веровати, али читала сам Јеванђеље три пута дневно. За мене није постојала боља књига. Бог је веома брижљив. Прво сам отишла код оца Вјачеслава, и дао ми је неке књиге. Онда код оца Василија, и он ми се чинио тако духовним ... Онога кога заправо нисам волела био је наш отац Андреј Лемешонок. Али Господ је то средио тако да сам једном завршила на исповести код њега, и то је било то ... Почела сам да идем на његове разговоре, а онда и на Акатист. Одједном је Баћушка почео да прича о сестринству, али нисам хтела да се придружим сестринству. Зашто бих ишла да гледам болесне, да се одричем себе и бринем о некоме? А ко ће се бринути за мене? Тада сам чула Божји глас у себи: "Ја ћу се бринути за тебе." Тако сам срела Господа. За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор Сви смо ми бар једном чули или изговорили израз „као лице са иконе“. О каквим се то лицима говори? Правилне црте и издужен облик лица; очи надахнуте, као да нису од овога света; мали нос; велико чело. То нас може изненадити- да ли су сви свеци личили једни на друге? Односно, да ли су заиста сви они имали такав „иконописани изглед“, упркос чињеници да су рођени у различитим породицама, различитим државама, да су припадали различитима расама? Наравно да не. Свеци се по питању физичког изгледа у потпуности разликују, а њихова светост ни на који начин није повезана са одређеним типом изгледа. Чињеница је да лик свеца на икони није портрет, а сама икона није најверодостојнија фиксација физичке стварности. Иконописац види много даље од индивидуалних црта лица. Иако је сасвим могуће препознати црте стварног прототипа-неког свеца који је живео у прошлости-на икони, ми на икони не гледамо портрет овог човека, него, да се тако изразимо ПОРТРЕТ ЊЕГОВЕ ДУШЕ. Одсјај Светога Духа у његовим очима, искуство општења са Богом, љубав и самилост за друге људе, љубав према Христу. Наравно да одређену улогу у свему томе има и стил иконописачке школе на основу кога је одређени светац иконописан. Избор боја и целокупног колорита иконе, начин на који се ствара икона, композиционе карактеристике - све има неку улогу. На иконама осликаним према једном предању, лице Спаситељево је тамно, узвишено и некако строго; у неком другом предању - блажих црта, пастелних сенки и неким прожимајућим светлом. Али, упркос разликама у стиловима, на свакој тој икони је управо Христос, онај једини који нас је искупио од наших грехова Својом смрћу на Крсту и Васкрсењем. У томе се састоји чудесност иконописања - оно није сликање портрета, већ уметност која се усуђује да портретише вечност, божанство. АУТОР: Анатолиј Влежко, руководилац радионице за иконописање ,,Палек“ /ЗА ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ПРЕВЕЛА САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ/ ИЗВОР Тома је знао Христове заповести, и он је знао где да нађе снагу да их испуни. „А Тома, *звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у *ребра његова, нећу вјеровати“ (Јн 20, 24-25). Шта значи ово што је рекао „Нећу вјеровати“? Да ли је могуће да он није могао да верује осталој једанаесторици апостола, својој браћи? Да ли је могуће да би га они могли слагати? Сав јеванђељски Христов живот, сва Његова чуда, Голгота, смрт на Крсту, све су то они заједно искусили. Као и сад ову радост коју су сви доживели они желе да је поделе са њим. Не, то није била лаж. А Онај, Кога су они видели, да ли је Он заиста Христос? Да ли је то могло бити неко сновиђење или неки други Христос? Да ли је то била нека грешка? А Тома се плашио да не изгуби оно што има. А шта је он имао? Ово је имао: у тим годинама заједништва са Христом, он је упио Његово учење, целокупан Његов живот; и сад он више није могао да живи на другачији начин. Било је мучно за њега да више није у личној заједници са Христом; али до тад он је схватао да ће Христос доћи на земљу да би нас научио главним Божјим заповестима: љубави према Богу и ближњима, које ће Он сам извршити да би нам дао снагу да их ми извршимо. У Рају је први човек испунио Божју заповест. Снагу да испуни ову Божју заповест он налазио једући са Дрвета Живота. А онда је уследио пад. Рај је изгубљен, Дрво Живота је изгубљено, и заједно са тим, изгубљена је и снага за побожни живот. А Христос је дошао да би нам дао Нови завет Дрвета Живота- Своје Тело и Крв. „Чините то мени у спомен“, рекао је он на Тајној вечери (Лк 22,19). Тома је знао Христове заповести и знао је где да нађе снагу да их испуни. Он је живео тако. Иако је живео без човечанског присуства Христа, он је живео у Христу. Он се плашио да не погреши. Шта ако се јавио неки други Христос ученицима, не Онај у Коме је он живео и наставља да живи? То значи: „Нећу вјеровати“. А у осми дан од Васкрсења, Господ се опет јавља Својим ученицима, сад кад је и Тома присутан и дозвољава му да додирне Његове ране. И сад је одјекнуо Томин победнички усклик, који чак и сад дотиче наша срца: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20,28). А ово су Христове речи које се односе на вас и на мене, које отварају нову еру вере која ће остати до краја света: „Зато што си ме видио, повјеровао си; *блажени који не видјеше а вјероваше“ и додаје апостол Јован Богослов: „да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и *да вјерујући имате живот у име Његово“. За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор Господе Помилуј је, вероватно, најчешће употребљавана фраза у православном богослужењу. Кадгод неко уђе у цркву-ујутру или увече, током Великог поста или на Васкрс, на празнике или радним данима- он ће увек чути ову молитвену прозбу Богу. Зашто је ова молитва постала најпопуларнија и кад се појавила у божанској служби? Какво је њено место међу другим молитвама? Господе помилуј у историји -антика Фразе сличне Господи помилуј познате су још из незнабожачке литературе. На пример, постоји натпис са призивањем богиње Немезије: Κυρία Νέμεσι ἐλέησον (енгл. Lady Nemesia, have mercy; српски: Госпо Немесија, смилуј се). Постоји и једна фраза у Разговорима стојичког философа Епиктета (2. половина 1. века- рани 2. век), коју је забиљежио Аријан (Lucius Flavius Arrianus; 2. вијек), којом се исмијавају људи који се ослањају на врачаре: „Ослањамо се на врачара, и призивамо га, ако је он бог- Господе, смилуј се“ (Епик. дис. II 7. 12). Реч κύριος (Господар, Господ) коришћена је у древном незнабожачком свету и у обраћању боговима и у обраћању световним владарима. Хришћани првих векова пролили су своју крв да би се изборили за право да се само Исус Христос може Господом назвати и нико други: „ Јер ти си једини свет, једини Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“ (Велика Доксологија) Древна Јудеја Реч κύριος је у широкој употреби у текстовима Седамдесеторице као превод јеврејске речи Adonai (Господ) и као замјена за Свети Тетраграматон Имена Божјег. Већ у библијским текстовима налазимо много различитих употреба Господе помилуј, нарочито у Псалтиру: "Господе, смилуј ми се“, „Смилуј нам се, Господе" итд (Пс 6,2; 9,13; 31,9 и др.). Молбе за Божју милост на свој народ, такође, су се користиле у древним јеврејским богослужењима, као и током ритуалних оброка и благословених гозби, што је служило као срж и основа за постепено увођење хришћанског богослужења. У Новом завјету, Исусу Христу се често обраћају сличним терминима за исцељење и опраштање :,, Исусе, сине Давидом, помилуј ме“ (ЛК 18,38) обраћање Јерихонског слепца; „Смилуј се на ме, Господе, сине Давидов“ (Мт 15, 22), обраћање Хананејке. Није изненађујуће да је овај израз у својој најосновнијој форми (Господе помилуј) био такође укључен у рано хришћанско богослужење. Хришћански Исток Молитвени проглас или клич Господе помилуј био је већ добро успостављен у Источњачком хришћанском богослужењу крајем 4. вијека. И док не налазимо нигде код раних Црквених Отаца да се спомиње ова пракса певања или читања Kyrie eleison (*Господе помилуј) у току боголжења, Свети Јован Златоусти у више наврата свједочи о томе у својим Беседама. Први пут је употреба овог призива нађена у познатом литургијском канонском документу који се зове „Апостолска правила“. Забележено је да на сваку ђаконову прозбу народ одговара „Господе помилуј“ (види Апостолска правила, том VIII, 6, 9). Захваљујући значајном ауторитету Апостолских правила, многи елементи богослужења описани у овом документу, нарочито текстови прозби, још су присутни у византијској божанској служби. Ми користимо Господе помилуј у православној литургијској пракси и као одговор на ђаконове прозбе и као независан елемент у дневном циклусу божанске службе. Стално понављање ове молитве креће се од 3 до 12, 30, 40, или чак и више пута, као што је током литије код свеноћног бдења или у славу Часног Крста на празник Воздвижења Часног Крста. Kyrie Eleison (*Господе помилуј), такође, била позната молитва на Западу Гај Марије Викторин († 364), говорник и философ, преобраћен у хришћанство, компоновао је химну Христу где постоје бројни Miserere Domine и Miserere Christe (Господе помилиј и Христе, смилуј се). Међутим, Господе помилуј није се појавила на Западу се до почетка 5. века као редовни дио богослужења, и кад се појавила то је било под Источњачким утицајем. Сачувано је Етеријино сведочанство, западачка ходочасница која је ишла за Јерусалим, која је рекла својим сународницима о обичајима божанске службе у Јерусалиму: „И кад ђакон објави име свакога, многи дечаци стално одговарају Kyrie eleison (*Господе помилуј) или како бисмо ми рекли, Miserere Domine” (Егер. Итинер. 24, 5). Постепено, грчко Kyrie eleison заменило је латинско Miserere Domine, што је омогућено на Другом Ваисонском Сабору († 529), којим је пресједавао Свети Кесарије Арлешки († 542). Његово треће правило регулисало је увођење Kyrie eleison ...следећи пример Рима, италијанских регија, и целог Истока са великом наклоношћу и благошћу“ (Манси Т. 8. П. 727). Од тада, Kyrie eleison, Christe eleison, Kyrie eleison постала је саставни део древне римске литургије. На крају можемо закључити да је образац молитве Господе помилуј утицао на Исусову молитву, кључну појаву за православне аскезу и духовност, која се развијала у египатским манастирима. Многострука и широка употреба молитве Господе помилуј током црквене службе литургијског циклуса доноси редовно јавно богослужење ближе пракси непрестане Исусове молитве и уводи верне у богатство духовног живота Светих Отаца, учећи их да побожно и неуморно призивају Господа. Аутор: Јован Ничипорук/ За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор Кадгод се суочимо са било каквом општом пропашћу, као што је суша, или поплава, или град, који уништавају наша поља по допуштењу Божјем; или пожарима, клизиштима или било којом другом недаћом; ми обично узмемо свете иконе, крстове, и црквене барјаке и ходамо кроз села, фарме, или баште, и преклињемо Бога за милост. Да ли знате, браћо, одакле потиче пракса ових литија у време невоље и ко је то пренео на нас? Ако не знате, ја ћу вам рећи! протојереј Виктор Гурев Пракса организованих верских литија дошла нам је из Грчке, одакле смо примили Православну хришћанску веру. То се може доказати чињеницом да су се верске литије у време општих недаћа одржавале још од далеке прошлости. Тако је у Цариграду био земљотрес кад је преминуо цар Теодосије Млађи, који је почео у недељу и трајао повремено три месеца. У то време, градски зидови су пали, многе куће су биле уништене а многи национални споменици уништени. Цар је, заједно са људима, организовао крсну литију за време ове катастрофе и стално је узвикивао са сузама: „Избави нас, Господе, од твог праведног гнева против нашег греха, ради нашег покајања. Ти си померио земљу и уништио је због наших безакоња да бисмо те славили, јединог доброг и човекољубивог Бога“. Георгије Кедрин, црквени историчар, помиње још једну верску литију у Цариграду у време пропасти. Он пише: „ Кад је била суша и није шест месеци уопште падала киша, онда су царева браћа одржавала литију у којој је Јован носио свету плаштаницу са нерукотвореним ликом Христа, један племић носио је Христову посланицу у Авгар, а други је носио свете Христове хаљине, док је патријарх и његова пратња ишла од Парламента до Цркве Пресвете Богородице у Бланшернеу, са циљем да се одржи друга литија. (Нове таблице, део IV, стр. 543). Овако су се у далекој прошлости одржавале крсне литије, које су недвосмислено послужиле као пример, или узор, и за наше литије. Сад знате, браћо, где смо имали почетак наших литија и где се јавила ова пракса. Једина ствар која ми преостаје да урадим је да вам дам једну поуку на крају свог говора. Шта да вам кажем? Прво, запамтите да се верске литије одржавају да би се осветили и људи и све оно што је људима потребно, односно куће, друмови, воде, ваздух и сама земља, јер је изгажена и оскрнављена стопама грешника. То је због тога да би становници градова и села, целе државе могли да учествују у Божанској милости, и да одбаце све што је погубно и штетно (Таблица 545). Друго, не заборавите да смо, у време општих недаћа, у обавези да се молимо посебном усрдношћу за милост и доброту доброг и љубљенога Бога да одврати од нас сав Свој гнев који иде ка нама, и да нас избави од Своје исправне и праведне освете, и да нам се смилује на Своје недостојне слуге. Амин. Превела за вјеронаука.нет из Каталога добрих дела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/186 Животиње су створене пре људи: водена (гмизавци) и ваздушна (птице) створења створена су пети дан, док су копнена створења створена шести дан, а људи су одмах после тога створени. Животиње су живеле у миру са човеком и једна са другом, није се знало за грабљивице. Човек је створен као круна Божјег стварања, господар свега што живи, чему је и морао дат имена на основу права које му је дао Творац (Пост 2, 19). Био је то свет, укључујући и животињски свет, који није знао за пропадање. Сва твар била је испуњена радошћу, како се изразио Свети Максим Исповедник. Све се променило после Пада. Бог је рекао Адаму, који је прекршио завет: „земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека“ (Пост 3,17). Према томе, човек је поднео одговорност за недаће у целокупном космосу, за сва створења, за скрнављење опстанка као заједнице са Богом. „Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим 8, 22). Христовом откупљујућом жртвом отворила се могућност за човека да уђе у Царство Небеско, али да ли су то и животиње наследиле? На ово питање немамо одговарајући одговор у православној теологији. Иако пророк Исаија прориче будуће блаженство са животињским светом: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Ис 11, 6-8) често ће се чути супротни гласови у тим расправама да ли животиње наслеђују Царство Небеско. Древна Црква није имала јединствено мишљење Светих отаца по овом питању (а и данас га, заправо, нема). Не постоји систематично и кохерентно учење Цркве о животињама. Васељенски сабори нису се бавили учењима која се тичу животиња. Постоји само неколико правила Шестог Васељенског сабора који се односи на овај канонски закон (забрана једења са животињама и забрана довођења животиња у цркву). Што се тиче самог појма о животињи и судбини која је се тиче, постоји само један број личних мишљења неких Црквених отаца. Питање да ли животиње наслеђују Царство Небеско је питање супротстављања животиња и наспрам људи. Постоје разни аргументи који се могу овде изнети: животиња није створена по „лицу и обличју“, њена улога је само улога човековог средства: она служи човеку док у Царству Небеском неће бити потребе за њиховим служењем. Додатно, животињски свет је довољан сам за себе, док је човек једино биће којем је потребан неко други, односно, Бог, да би досегао у потпуности своје могућности. Животиња не може да схвати Откровење јер оно укључује „активност, које подразумева одговарајуће менталне и вољне способности“ (Сејмон Френк). „Животиња не зна за духовну жеђ. Кад је мирна, испуњена и задовољна, она је срећна. То није оно што чини човека“ (о. Александар Мен). У међувремену, о. Александар Мен се надао да су душе животиња бесмртне и да ће отићи у рај, због тога што оне не знају ни за какву издају нити неке друге људске пороке. Свети Лука Кримски (Војно-Јасенецки) је веровао да „ је животињски дух такође везан за тело као наш, па према томе има разлога да се очекује да ће и њихова тела бити у новој природи, у новом свету после краја овог садашњег света“. Вреди напоменути да се некад животиња не понаша увек онако како јој прописује „природни„ програм“ и да се може понашати неприродно, показујући јединствене особине сличне људским врлинама. Она може бити одана до смрти; може осетити сажаљење и саосећање, кривицу или стид. Постоје бројна сведочења неочекиване благонаклоности и помоћи чак и од чак и од најсвирепијих животиња према свецима у православним житијима и у сачуваним легендама и народним причама. Вране су доносиле хлеб и месо пророку Илији. Постоји и занимљива легенда коју је препричао Касијан, монах из 5. века, о Светом апостолу Јовану Богослову, који је припитомио јаребицу и често проводио своје слободно време играјући се са том птицом. Древни Патерник говори нам о животињама које су одбијале да нападну хришћане у циркусу, чак иако су незнабожачки Римљани сматрали да ће растргнути хришћане. На пример, лав са Атласа мазио се и лизао стопе ђаконисе Татјане (3.век) у једној арени у Риму. Њени стражари и прогонитељи помислили су да је лав питом и одважно су кренули ка предатору али је звер одмах једног од њих растргла. Свети Мамант живео је на планини код Кесарије Кападокијске у 3. веку. Његову колибу посећивали су његови „пријатељи“- како их је сам светац волео да зове- јелени, козе, хијене, лавови (и то сви истовремено). Свети Антоније Велики (3-4. век) срео је хијену која му је показала пут за египатску пустињу. Вране су га храниле, а лавови су му служили. Нешто скорије датума, 14. век, Свети Сергије Радоњешки, који се посветио аскетизму у једној малој келији у шуми, успео је да се спријатељи са вуком и породицом дивљих вепрова. Он је чак хранио медведа хлебом, а често му давао и своју последњу векну. У биографији Светог Германа Аљаског можемо да прочитамо: ,,Близу његове келије живеле су ласице. Оне су познате по својој плашљивости а оне су трчале ка Светом Герману и јеле из његових руку. Такође он је виђен како храни и медведа“. Ево још једног примера, овај пут из живота нашег савременика. Кад је Светом Кукши Одеском било шездесеет три године, био је послат да ради у шуми 14 сати за време Стаљинових репресија и прогона Цркве. Јадни осуђеници никад нису били сити. Одједном, чудо се десило овом монаху: врана је почела да га храни после његовог тешког дневног посла. Зашто се овакве ствари дешавају? Свети Исак Сирин наводи: „Животиње намиришу рај и иду светима“- а ми бисмо могли додати и побожни људи, такође... „Све што дише нека хвали Господа“, узвикнуо би псалмопојац. Тако, свако створење је онтолошки укључена у заједништво са Творцем. Заједница је хијерархијска, али Божанска Љубав не одбацује ниједно своје створење. Иронично је да није човек, који је Круна свих створења, тај који је први понудио гостопримство Богу већ су то биле животиње, иако не својом вољом. Бог је рођен и стаји поред животиња јер су људи из Витлејема одбили да отворе врата Спаситељу који долази у свет а они му нису понудили склониште. Аутор: Ана Голубицкаја /За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ извор Четврто канонско јеванђеље говори да је Јован Крститељ крстио Исуса Христа у водама Јорданским. На основу јеванђељске приче, створена је и иконографија овог великог празника. Занимљиво је да је река Јордан на богојављенским иконама испуњена рибама, змијама, аждајама и митским ликовима. Све ово се може наћи на више уметничких слика Богојављења које су сликане по византијском канону, али оне не одјекују јеванђељским текстовима. Објашњење за необичне ликове који живе у светој реци налазе се у древним текстовима Постање и Псалми. Ерминија (антички приручник за иконописање) даје следећа упутства везана за осликавање Богојављења: „ Христос стоји усред Јордана, без одеће. На обали ове реке, са десне стране Христа, Претеча гледа у небо, дижући леву руку горе, и држећи десну руку на глави Христовој. Небо је видљиво над њима и Свети Дух силази одатле; написано је на зраку сунца: Ово је Син Мој љубљени, који је мени по вољи. На левој страни, анђели ревносно стоје, ширећи своје руке сакривене испод својих одора. Негде мало даље од Јована, у води лежи један старац, окренут лицем и гледа са страхом у Христа, док он сам точи воду из велике посуде. (То символише Јордан како се враћа назад (Пс 114, 3-5). Јордан је често осликан као римски речни бог, старац са посудом из које тече вода. Стихови 3-5. Псалма, такође, помињу море, персонификација која се често упоређује са сликом Јордана: „Море видје и побјеже; † Јордан се обрати натраг. Горе скакаше као овнови, брдашца као јагањци. Што ти би, море, те побјеже и теби, Јордане, те се обрати натраг?“ Тиме се наглашава како су Јевреји чудесно прешли Црвено море. Речи о овом догађају се чују у канонима празника Богојављења. Речи Псалма не само да се односе на старозаветне догађаје, али, такође, се ствара прелаз на Нови завет, проричући Крштење Господње. У минијатурама које илуструју псалми, у осликавању Богојављења могу се наћи две символичне особе у близини: море и река Јордан. Потешкоће „превођења“ византијске иконографије на руским иконама Крштења су прилично разумљиве. Потешкоће око имена и ликова персонификација реке и мора на таквим иконама објашњене су чињеницом да је аутор, на пример, измешао персонификације, не знајући историју. То се десило са иконом из Солвичегодскa чији је аутор Михаило (крај 15. века). Овде је река Јордан женски лик а море је осликано као мушкарац. На грчком, реч „море“ је женског рода, а „река“ је средњег рода (у општем смислу) или мушког (ако говоримо о веома великој реци). Грчко-руски новозаветни речник указује на мушки род речи „река“. То је оригиналан род персонификација мора и реке под разматрањем. Млад човек је трећи символ воденог елемента. Разлог појављивања младог човека у доњем делу иконе Крштења се различито тумачи. У једну руку, он је виђен као још једна персонификација мора, уместо женског лика који је смештен до персонификације Јордана. Истовремено постоји и једна убедљивија верзија. Његов лик се може протумачити као персонификација Јордана или један од његових потока. Према античком обичају, река у којој се Исус Христос крстио изливена је потоцима Јора и Дана; ово се налази у једној минијатурној књизи. Ако је младић осликан у дубини воде до старца који је наслоњен на огроман суд, онда је овај пар ликова персонификација две реке које су се спојиле у Јордан. Слична персонификација је приказана на икони крајем 15. века из Кирило-Беложерског манастира (овде један млад човек седи на једно пару риба, вероватно делфина). „ Рибе пливају око Христа“ закључак је у упутству Ерминије која се односи на осликавање Крштења Господњег. Риба је најстарији символ Христа а такође и верника. Реч „ риба“ на латинском звучи као ‘pisciculli’ , а крстионица се назива речју ‘piscina’, што би значило рибњак или језерце. Поред осликавања риба на водама Јордана које одговарају оваквом тумачењу, ми се сусрећемо са једним необичним случајем на грчкој икони из 18. века , где неке зубате рибе, као гомила грабљивица, окружују Спаситеља. Једно од ових чудесних створења личи на змију. Змија и аждаја се такође појављују на икони Богојављењa. Важно је напоменути да се реч ‘draco’ може истовремено превести са латинског и као „аждаја“ и као „змија“. За хришћане, аждаја символично осликава ђавола. Змија, која је такође символ мудрости, негативно се тумачи на византијској икони. Слика аждаја и змија (оборених) помиње се у тексту Постање (Пост 3,15), и у Псалму 74, 13-14 ( „Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама. Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу)“. Кроз овај псалам, догађаји Пада и Крштења су повезани. „Главе змија“ (У црквенословенском латинска реч ‘draco’ се преводи као „змија“) приказане су на македонској богојављењској икони коју је насликао Давид Селенички. Тако, символични ликови који окружују Спаситеља на икони Крштења, имају старозаветне и хришћанске корене и у исто време семантичко јединство у слављењу празника јављања Бога свету. Лепота и пророчка проницљивост Старог завета сјединила се са добрим вестима новозаветне приче. За вјеронаука.нет превела из „ Каталога добрих дела“ САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ Извор: https://pravlife.org/ru/content/ikona-kreshcheniya-gospodnya-kogo-i-pochemu-mozhno-uvidet-u-nog-spasitelya-v-iordane Обичај осликавања звезда и сазвежђа у хришћанској уметности потиче још из древних времена. Ми видимо њихов црвени блесак на тајанственим белим луковима римских катакомби; сусрећемо се са златним сјајем на мозаицима из 5. и 6. века у Равени; видимо чудне гримасе небеских тела на пеергаментима са византијским рукописима, у такозваним „космографијама“ који описују уређење универзума. (Космографија је наука која мапира опште карактеристике космоса или универзума, описујући и небо и Земљу). Видимо зодијачке знакове у европским хришћанским базиликама из 12. и 13. века. У цркви Светог пророка Илије у Јарославлу из 17. века видимо небеску куглу са символима сазвежђа на фрескама галеријског трезора, а центар универзума је ушће Которосла у Волгу. (Река Которосл је десна притока Волге у Јарославлској области Русије). Небеска тела су била сведоци, чак су и имала улогу у главним догађајима хришћанске историје. Сетимо се звезде Христовог рођења која се јавила пред мудрацима (Мт 2,9). Према томе, њихове слике су складно интегрисане у одговарајуће сцене. Два диска црвене и сиве боје скоро су увек присутна код сцене распећа на обе стране крста. Ово су знаци сунца и месеца. Обе ове светлости су присутне у сцени Судњег дана, горе на врху, где анђели савијају небеса попут свитка (Отк 6, 12-14). Православни хришћанин верује да је Бог тај, а не звезде, који управља нашим животом. Према томе, слике небеских тела и чак и зодијачких знакова само нам служе као овај подсетник: небеска тела, која је Бог створио четврти дан (Пост 1, 14-18), служе да славе Господа заједно са осталом творевином (Пс 149, 1-4 (да учествују у универзалној божанској служби и да се повинују вољи свога Творца. Једно од најистакнутијих литургијских прославања крштења Господњег несумњиво је Велико освећење воде. Прво освештање воде је увече пред Богојављење, а друго је на Литургији, на празник Богојављење. Занимљиво је да се у Типику Православне цркве не помиње друго освећење воде; Типик само говори само о једном освећењу. Одакле нам долази пракса Великог освећења двапут? Нема другог освећења у Типику Проблем двоструког освећења воде је, у великом делу, непомињање у литургијским књигама Православне цркве. Сам овај обичај је прилично стар, споменут је већ у 6. веку. У Палестини, поред освећења воде у цркви увече, имали су и освећење воде, реке Јордан, ујутру на овај празник. Стари обичај двоструког освећења се, такође, потврђује у свом присуству, у божанским службама, Марионитских Сиријаца, који освећују воду, у цркви, увече, а воду, на рекама и потоцима, ујутру. Ипак, сви постојећи типици великог Студитског манастира прописују само једно освећење. Свети Никон Црногорски (†1097) сматрао је обичај двоструког освећења воде погрешним (Тактикон, Омилије 1 и 38), иако је он био широко распрострањен у његово време. Ширење обичаја Одакле је обичај двоструког освећења дошао, иако су га зилоти из Типика сматрали погрешним? Овај обичај, вероватно, датира од обичаја двоструког освећења различитих делова цркве Аја Софија, као што је документовано у рукописима Великог типика ( 9-11. век ). Међутим, вероватније је да је то због утицаја древног јерусалимског обичаја освећења воде ујутру, на празник, због близине реке Јордан и због јеванђељског догађаја, који се повезује са њим. Није случајност да је обичај двоструког освећења постао свеприсутан у 13. и 14. веку, кад су целокупне божанске службе преузете из Јерусалимског типика. Упркос распрострањености ове праксе, Типикон Светог Саве Освећеног, забрањује неке списе, али ништа не говори о другом освећењу воде. Спорови у Руској цркви Недостатак разумљивих литургичких упутстава довео је до расправа око ове теме у Руској цркви. Тако је Свети Максим Велики (†1556) одлучио да напише апологију двоструког освећења воде, бранивши праксу Светогорских манастира. Међутим, издавачи старог Типикона из 1610.године имали су другачији поглед на то, тврдећи да Студитски и Јерусалимски типикон налажу да вода треба да се освећује само једном. Патријарх Никон (†1681) покушао је да реши тај проблем радикално, једноставно забрањујући двостуко освећење воде 1655.године, наводећи да се Господ Исус Христос крстио само једном. Никонова одлука није наишла на подршку верујућег народа и била је,чак, јадан од разлога, поред неких његових других реформи, да га оптуже пред Великим Московским синодом 1666-1667.године, који је поново успоставио већ установљену праксу другог освећења по јутрењу. Патријарх Јоаким је 1682.године дао дозволу да се врши друго освећење после празничне литургије, што се и данас може видети. Руска пракса и симболика двоструког освећења У старим временима, прво освећење било је у цркви, а друго на текућим водама. Литија до воде и освећење крстионице била је веома свечана и сматрана је једним од главних догађаја литургијске године (А.В. Петровски, Освећење воде // Православна Теолошка Енциклопедија, 1902, том 3, стр.663). У великим градовима литију до Јордана обично води сам епископ, уз учешће целог свештенства из тог града и околних села. После великог освећења, свештеник иде до својих парохијана да их причести. Освећење на Богојављењску ноћ је символично повезано са крштењем оглашених, и због тога се у многим парохијама изводи у припрати, где су се оглашени, у древна времена, крштавали. Међутим, Црква не спроводи друго освећење само због освећења верних већ и у сећање на крштење Господа Исуса Христа, па се због тога оно изводи на потоцима, рекама, чак и морима. За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор Јагње Божје је стари назив дат Исусу Христу, а забележен је и у Светом писму. То је више од самог назива који има утицај на хришћанску иконографију од првих векова па све до данас. Слика Јагњета Божјег такође се развијала кроз историју Цркве. Јагње као символ Христа (од 1. до 3. века) Чути Јеванђеље дато је свима: али Јеванђељска слава резервисана је само за истинску Христову децу... јер слава је просвећење за оне који верују, а ослепљење за оне који не верују... Према томе, многе ствари о којима често причамо на прикривен начин да би верници који знају могли да разумеју, а да онима који не знају не би могло нашкодити (6. Катихетско предавање Светог Кирила Јерусалимског) Говорећи кроз живо сећање о прогону хришћана од стране државе, Свети Кирил (+386) горе нуди објашњење зашто је доста најраније црквене иконографије символично. Чак и у 4. веку, кад је хришћанство већ било озакоњено, Свети Кирил још види потребу за коришћењем „скривеног“, тј. символичног језика да би објаснио делове хришћанске вере. Према томе, није изненађујуће да се на најранијим црквеним иконама употребљавају символичне слике да би подучила преобраћенике. Риба сидро, паун, брод, ХиРо (*Христов монограм или лабарум☧) и пастир (младић без браде) сви ти символи се налазе у катакомбама у околини Рима, датирају из 2. века, и сваки има сопствено значење. Слике пастира сигурно да представљају Христа, али рани хришћани знајући да је Исус Христос рођен као Јеврејин видели би пре младог пастира као оличење Христа пре него што би он био сам Он. Међу тим сликама, налазе се и оне са јагњетом. Лик Јагњета Божјег датира од самог Оваплоћења, кад је Јован Крститељ, видећи Исуса да иде ка њему, узвикнуо: „Гле, *Јагње Божије које узима на се гријехе свијета!“ (Јн 1,29). Лик Христа као Јагњета такође се нашироко користи и у Откровењу Светог Јована (нпр. Отк 5, 6-14). И тако је лик јагњета, Agnus Dei на латинском, одмах препознат као Исус Христос за ране хришћане, док то ништа није значило незнабошцима који су били прогонитељи ове нове религије. Јагње Божје у Хришћанском Царству (4. до 7. век) После Миланског едикта, којим се значајно озакоњује хришћанско богослужење, полако почињу да се граде цркве у римско-византијском царству. Многе ове грађевине опстале су у Италији, опстале су фреске и мозаици показујући како се лик јагњета сада изједначава са Исусом Христом. У базилици Светог Козме и Дамјана у Риму, Agnus Dei је приказан како стоји на стени из које теку четири потока, окружен са 12 других оваца, које символишу апостоле. Ове символичне слике Христа стоје уз савремене слике Исуса Христа са брадом за кога данас знамо. Ове слике Јагњета Божјег биле су под јаким утицајем божанског откровења Светог Јована, у којем је овај апостол видео Јагње како седи на престолу, око којег богослуже анђели и старешине. Међутим, символизам Исуса Христа као јагњета такође алудира на Христову смрт на Крсту „да узме грехе света“. Ова слика је уткана у Свету Литургију, која у једној или другој форми датира од Светог Јакова, брата Господњег. У делу Литургије која се зове проскомидија сече се коцка из центра малог округлог хлеба и она се односи на Јагње (грчки Амнон). То је Јагње које је освећено да постане Тело Христово и од Њега примају Свето причешће и лаици и свештенство. И тако, слике Исуса Христа као Agnus Deа налазе се у светилишту старих цркава, око олтара; понекад је Јагње Божије приказано на самом олтару. Успон иконоборства и забране Јагњета Божјег (8. век) Током осмог века, у Римском царству појавило се противљење сликама Исуса Христа и светаца, које је иницирао и подржавао цар Лав III, а настављено је његовим наследником Константином V. Као последица тога уништене су многе иконе Христа и Његових светаца, као што је и убијен велики број људи (слике Божје по њиховом схватању) који су поштовали иконе. Иронично је, према томе, да та забрана слика Јагњета Божјег не долази од иконобораца већ од Православног сабора који је претходио целој контроверзи. На Сабору у Трулу, одржаном 692, 82. канон проглашава: У одређеним репродукцијама поштованих слика, Претеча (Јован Крститељ) је насликан показујући прстом на јагње. Ово представљање узето је као символ милости. То је скривени облик тог правог Јагњета које је Христос, наш Бог, и приказан је у складу са Законом. Подржавајући ове древне слике и сенке као символе истине пренете у Цркву, ми смо данас пре за саму милост и истину као испуњење овог закона. Према томе, да бисмо изложили виду од свега тога што је савршно, бар уз помоћ слике, ми одлучујемо да се од сада Христос наш Бог мора прикаказивати у Свом људском облику а не у облику древног јагњета. Другим речима, за епископе који су присуствовали Сабору, слика Христа била је сама по себи признање физичке стварности оваплоћења Исуса Христа у телу. Иконе Богочовека Исуса Христа поново то потврђују, али не и слика јагњета. Без обзира на све, утицаји Сабора у Трулу вероватно се не би тако раширили да није постојала иконоборачка јерес, која се појавила у осмом веку. Први главни противник ове јереси био је Свети Герман (+733), епископ Константинопољски. Он је користио аргумент који је имплициран из 82. канона да одбрани поштовање икона: У вечном сећању на живот у телу Господа нашега Исуса Христа, Његовог страдања, Његове спасоносне смрти и откупљења света, што из света произилази, ми смо примили обичај Његовог представљања у људском облику, односно, у Његовом видљивом Богојављењу, разумевајући да смо на овакав начин узвисили Божју понизност свету. Другим речима, ми одсликавамо невидљивог Бога због тога што је прво Он узео људски облик и учинио Себе видљивим као личност Исуса Христа. На крају је овај аргумент превладао и као такви канони у Трулоу били су укључени у Седми Васељенски сабор. Ови канони укључили су забрану слика Јагњета Божјег. Старије слике Јагњета Божјег, као што су оне у Равени опстале су захваљујући Светим оцима Седмог Васељенског сабора нису биле „иконоборачке“, па ипак нове слике Исуса Христа као Јагњета нису биле дозвољене. Јагње постаје Мелизмос (од 11. века). После Велике схизме, Рим је имао своју локалну јерес: порицање да је истинско тело ии крв Христова присутна у Светој евхаристији. Ова Беренгаријева јерес била је брзо сузбијена, премда је семе те јереси вероватно већ било посејано на западу јер ће оно опет почети да ниче за време реформације вековима касније. Православне цркве на Истоку су већ формално прекинуле заједницу са Римом и не постоји никакав доказ да је у Византијском царству Црква имала проблем са овом јереси. Било како било, Византијско цартво наставило је да тргује са сада Римокатоличким царствима западне Европе, а са разменом робе дошла је размена вести и идеја. Према томе, могуће је да нова слика Христа која се појавила у касном 11. веку да је била делимично обојена као реакција на јерес која је захватила Француску-мелизмос. Мелизмос (грчки- μελισμος) приказује Богомладенца на олтару, прекривеног како лежи на дискосу, месту где ће бити освећени хлеб. Оно што се зове Јагњетом на Божанској литургији одсликано је као Богомладенац: јасна потврда да је евхаристија истинско тело и крв Христова. Најранија сачувана слика мелисмоса нађена је изнад олтара Цркве Светог Георгија у Курбинову, Македонија из 1191. Међутим, могуће је да су постојале старије слике овог типа, и да су се оне такође јавиле као одговор на Трулски канон који забрањује слике Исуса Христа као Јагњета. Мелисмос је грчка реч за „ломљење“ или „дељење“ и односи се на део Литургије кад свештеник ломи Агнец (коцку хлеба, види горе) на четири дела говорећи: Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек сеје де и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћује. Кад је Јагње у облику коцке исечено из хлеба у току Проскомидије, свештеник се моли речима пророка Исаије: „Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нијема пред онијем који је стриже не отвори уста својих. [*Дап 8, 32] Од тјескобе и од суда узе се, а род његов ко ће исказати?“ (Ис 53, 7-8), као што је наведено у ДАП 8, 32-33. Богомладенац боље преноси невиност и тишину „јагњета пред клање“, тако да оај облик мелизмоса доминира; међутим постоје и слике одраслог Христа на дискосу. Мелисмос је заменио слике „Јагњета Божјег“на олтару у храмовима Византијског царства, с тим да су неки примери опстали од Кипра до Румуније. Не само да је мелисмос одсликан на фрекама иза светилишта, већ се он појављује на литургијским предметима, као што су покровци којима се прекрива дискос и штити домаћина од прашине. Касније слике Јагњета Божјег у Русији (од 16. века наовамо) Фреске у светилишту нису уобичајене у Русији као што су биле у Византијском царству, а такве иконе мелисме иза олтара су ретке. Међутим, евхаристијског одсликавања Јагњета Божјег као Богомладенца још увек постоји, нарочито извезено на покровцима којима се покрива дискос и путир. Додатно, од 16. Века наовамо, почињу да се појављују иконе Светог Јована Крститеља који држи мелисмос. Ове иконе се осврћу на канон у Трулу, нарочито на поменуте слике Светог Јована који показује прстом на Јагње које представља Христа, а које овај канон забрањује. Руске иконе одговарају на ово замењујући символично „јагње“ „правим“ Јагњетом- Исусом Христом у људском облику. Ове иконе поистовећују Богомладенца са Јагњетом Божјим стављајући га у путир или на дискос прекривен звездом“ (звездица је метални оквир који слижи да на њему стоји покров и спречава га да додирне освећеног домаћина). На овај начин, Христос је одсликан на исти начин као и у Византијским мелисмос сликама. Јагње Божје данас На западу никад није испоштован Трулски канон, а слике јагњета са ореолом које обично носи „Крст светог Георгија“ врве у римокатоличким, англиканским и протестантским црквама. У Православној цркви, Исус Христос одсликан као јагње може се наћи после 7. века. Обично су ове слике засноване на описима Исуса као Јагњета који се налазе у Књизи Откровења, на тај начин „буквално“ одсликане као божансствене али алгоричне, визије. Било како било, као што су оци Трулског сабора одлучили: „ пре смо за саму милост и истину“. И тако су, можда, својствене Православној цркви, слике Богомладенца, који лежи на дискосу или у путиру. Јагње Божје које узима на себе грехе света нас ради, вечни, Божански Син, који се понизио да би узео на себе људску слабост и да се роди од жене; и као такав Он је одсликан у нашим храмовима. Оно што је говорио Свети Кирил Јерусалимски и данас је истинито. Одсликавање Јагњета Божјег, нарочито приказујући га као Богомладенца, налази се у светилиштима или на неким литургијским предметима. То припада животу Цркве: тајни евхаристије која је само за оне који су крштени у Цркви. Вероватно слике Јагњета Божјег различито разумеју Хришћани и они који то нису. Некима могу те слике деловати чудно, некима увредљиво, а други их могу сматрати смешним. Молим за опроштај од Бога ако је то овде случај, и надам се да свако ко се овако осећа да ће убрзо заборавити све што сам написао. За вас остале, надам се и молим се да вам је ова објава била од користи. Најранија сачувана слика мелисмоса нађена је изнад олтара Цркве Светог Георгија у Курбинову, Македонија из 1191.год. Међутим, могуће је да су постојале старије слике овог типа, и да су се оне такође јавиле као одговор на Трулски канон који забрањује слике Исуса Христа као Јагњета. Мелисмос је грчка реч за „ломљење“ или „дељење“ и односи се на део Литургије кад свештеник ломи Агнец (коцку хлеба, види горе) на четири дела говорећи: Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек сеје де и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћује. Кад је Јагње у облику коцке исечено из хлеба у току Проскомидије, свештеник се моли речима пророка Исаије: „Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нијема пред онијем који је стриже не отвори уста својих [*Дап 8, 32]. "Од тјескобе и од суда узе се, а род његов ко ће исказати?“ (Ис 53, 7-8), као што је наведено у ДАП 8, 32-33. Богомладенац боље преноси невиност и тишину „јагњета пред клање“, тако да оај облик мелизмоса доминира; међутим постоје и слике одраслог Христа на дискосу. Мелисмос је заменио слике „Јагњета Божјег“на олтару у храмовима Византијског царства, с тим да су неки примери опстали од Кипра до Румуније. Не само да је мелисмос одсликан на фрекама иза светилишта, већ се он појављује на литургијским предметима, као што су покровци којима се прекрива дискос и штити домаћина од прашине. Касније слике Јагњета Божјег у Русији (од 16. века наовамо) Фреске у светилишту нису уобичајене у Русији као што су биле у Византијском царству, а такве иконе мелисме иза олтара су ретке. Међутим, евхаристијског одсликавања Јагњета Божјег као Богомладенца још увек постоји, нарочито извезено на покровцима којима се покрива дискос и путир. Додатно, од 16. Века наовамо, почињу да се појављују иконе Светог Јована Крститеља који држи мелисмос. Ове иконе се осврћу на канон у Трулу, нарочито на поменуте слике Светог Јована који показује прстом на Јагње које представља Христа, а које овај канон забрањује. Руске иконе одговарају на ово замењујући символично „јагње“ „правим“ Јагњетом- Исусом Христом у људском облику. Ове иконе поистовећују Богомладенца са Јагњетом Божјим стављајући га у путир или на дискос прекривен звездом“ (звездица је метални оквир који слижи да на њему стоји покров и спречава га да додирне освећеног домаћина). На овај начин, Христос је одсликан на исти начин као и у Византијским мелисмос сликама. Јагње Божје данас На западу никад није испоштован Трулски канон, а слике јагњета са ореолом које обично носи „Крст светог Георгија“ врве у римокатоличким, англиканским и протестантским црквама. У Православној цркви, Исус Христос одсликан као јагње може се наћи после 7. века. Обично су ове слике засноване на описима Исуса као Јагњета који се налазе у Књизи Откровења, на тај начин „буквално“ одсликане као божансствене али алгоричне, визије. Било како било, као што су оци Трулског сабора одлучили: „ пре смо за саму милост и истину“. И тако су, можда, својствене Православној цркви, слике Богомладенца, који лежи на дискосу или у путиру. Јагње Божје које узима на себе грехе света нас ради, вечни, Божански Син, који се понизио да би узео на себе људску слабост и да се роди од жене; и као такав Он је одсликан у нашим храмовима. Оно што је говорио Свети Кирил Јерусалимски и данас је истинито. Одсликавање Јагњета Божјег, нарочито приказујући га као Богомладенца, налази се у светилиштима или на неким литургијским предметима. То припада животу Цркве: тајни евхаристије која је само за оне који су крштени у Цркви. Вероватно слике Јагњета Божјег различито разумеју Хришћани и они који то нису. Некима могу те слике деловати чудно, некима увредљиво, а други их могу сматрати смешним. Молим за опроштај од Бога ако је то овде случај, и надам се да свако ко се овако осећа да ће убрзо заборавити све што сам написао. За вас остале, надам се и молим се да вам је ова објава била од користи. Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Амин. Као они који ћемо примити Цара свих, Анђелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, алилуја, алилуја. За сајт вјеронаука.нет превела сања симић де граф / извор„ Волети човека значи видети га онаквог каквим га је Бог створио“ Саосећање је најважнији, можда, једини закон људског постојања. Слобода није у томе да уздржаваш себе, већ да владаш собом. Постоји нека граница у свим стварима коју је опасно прећи; јер је немогуће вратити се назад након што је пређемо. Срећа није у томе да будеш срећан; већ је у поступку њеног достизања. Треба волети живот уместо тражити његов смисао. Живот без циља гуши. Ако престанеш да читаш књиге, то значи да си престао да мислиш. Срећа није у комфору; срећа се рађа из патње. Лепота ће спасти свет. Ако на путу ка свом циљу будеш бацао камење на сваког пса који лаје на тебе, никада нећеш стићи до циља. Истина без љубави зове се лаж. Тражи љубав и гомилај је у свом срцу. Љубав је тако моћна да нам омогућује да се поново родимо. Ако искрено волиш, или ће љубомора убити твоју љубав, или ће твоја љубав убити љубомору. Веома мало је потребно да се уништи човек: само га убеди да никоме није потребно оно што он ради. Невероватно је шта може човеку да учини један зрак сунца! Треба говорити лицем у лице... тако да би се могла душа очитати на лицу, да би срце одјекивало са звуком речи. Једна реч изговорена убедљиво, потпуно искрено и непоколебљиво, лицем у лице, значи много више од десетина страница исписаних на папиру. Деца могу излечити душу. Ако желиш да помогнеш, можеш доста тога учинити чак иако су ти руке везане. Пријатељу мој, запамти да је добро, безбедно и лепо ћутати. Не лажите себе. Ко лаже себе и слуша сопствене лажи долази до тога да не разликује истину у себи или око себе, па на тај начин не поштује ни себе ни друге. Он престаје да воли икога, а да би се забавио док не воли, он се окружује страстима и сировим задовољствима и долази до тачке у којој постаје попут звери у својој злоби, а све то је због бескрајњег лагања људима и себи. Одрасли не знају да им дете може дати јако користан савет у најтежим случајевима. Ум је подлац и све ће оправдати! Не пуни своје сећање увредама јер онда неће у њему бити места за прелепе тренутке. Желео бих да имам бар једну особу са којом ћу дискутовати о свим стварима тако отворено као да причам са собом. Волети човека значи видети га онаквим каквим га је Бог створио. За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор Иконографија је јединствена појава у средњовековној уметности која преноси нечију свест у духовни свет. Све је битно: не само само слика по себи већ и семантички садржај. Штагод да је одсликано је символ, а детаљи и боје одеће нису изузетак. Традиционално, Господ Исус Христос, Богоматер и свеци су одсликани на иконама у одећи која је типична за доба Римског царства, а касније у Грчком и византијском стилу. Христос, на пример, носи хитон, одевни предмет који изгледа као дуга кошуља или хаљина и химатион који је преко. Заправо, химатион је само правоугаони део одеће који се ставља на хитон као огртач. Овај огртач служио је као ћебе за сиромашне кад су они спавали (Излазак 22,26—27).Чињеница да је он био позамашне величине може се извести из тога кад су војници који су распели Христа поделили његову одећу онда су поделили огртач на четири дела: по део за сваког војника (Јн 19,23). Многи старозаветни и јеванђељски свеци носили су хитон и химатион, али Спаситељева одежда има неке посебне карактеристике: латиклава (вертикална пруга) на предњем делу хитона, што указује на царску власт. У иконографији Спаситеља, латиклава указује на царско достојанство, чистоту, и савршенство Христове човјечанске природе. Боје су такође символичне: Спаситељев хитон је обично црвен, а химатион је плав. Ове боје символишу Христову човјечанску и божанску природу. Док је плава такође и боја чистоте и чедности која нас подсећа на небо, црвена је боја Господње крви проливене за рад нашег спасења. Још је и одежда ове боје још један указатељ на Спаситељево царско достојанство због тога што су само цареви могли да носе љубичасту или пурпурну одећу у античко доба. Понекад је Спаситељ одсликан са одевним предметима различитих боја да би се нагласили Његови божански квалитети. Одећа Богомладенца на иконама Богородице скоро је увек златножута, различитих тонова и нијанси и украшена је златним шрафирањем. На тај начин Света Црква издваја ово Новорођенче од оних којима су слични сви људи и указује на Његову вечну и владарску природу зааједно са Богом Оцем. Спаситељева обућа, као што је случај код пророка и апостола, су сандале које се састоје од кожног ђона који је припијен уз стопала помоћу ремена (каишева). Постоје иконе на којима је одсликан Христос као Цар славе како седи на престолу. Као Цар над царевима, Господ је портретисан у византијској царској одежди, на престолу са круном на глави. Као Велики Владика, Господ је одсликан како носи сакос и омофор. Обичај је да се Богородица приказује на иконама како носи плашт, који су, према јеврејској традицији носиле удате жене. Он се носио на врху мале танке мараме која је покривала косу и био је правоугаоног облика или огртач који је био довољно велик да прекрије главу или скоро цело тело жене. Аутентичан плашт Преблагословене Дјеве Марије чува се у Цркви Пресвете Богородице у Влахерни у Цариграду од 474. године. Боја плашта Богородице је тамно црвена која нас подсјећа на њено царско наслеђе и њене патње. Још и царска тамно црвена боја плашта истиче чињеницу да је Дјева Мајка Христа Цара. Плашт је украшен златним крајевима и ресама у част Небеској Царици. Злато символише Њено пребивање у божанској светлости и Њено учешће у слави Господњој. Она је обично портретисана како носи тунику, која је део одеће који се носи испод, углавном уских рукава. Она је дуга и досеже до пода. Њена боја на иконама Пресвете Богородице је плава и символише њену дјевственост. Међутим, она може бити различитих нијанси, чак тамно плава или тамно зелена. Плашт Пресвете Богородице на иконама је украшен трима символичним звездама- на челу (символ девствености у време Спаситељевог рођења), на Њеном десном рамену (символ дјевствености пре Спаситељевог рођења) и на Њеном левом рамену (символ Њене дјевствености после рођења Исуса Христа). На истим иконама, лик Богомладенца прекрива једну од ових звезда, указујући на оваплоћење Сина Божјег, Другог Лица Свете Тројице. Има још један детаљ на руху Богородице- манжетне, које символишу оданост Богородице (и кроз Њу такође целе Цркве) Глави Цркве, Првосвештенику- Господу нашем Исусу Христу. Икона је медиј између људског бића и невидљивог царства, па ако научите да пажљиво гледате и проучите детаље, она вам може одшкринути духовни Рај. За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор Зашто свештеници држе жене даље од олтара? Зашто у цркви постоје места која су женама забрањена? Да ли је жена гора од мушкарца? – одговара Архимандрит Алпије (Светлични).
У очима Цркве, жена се не сматра нечистом, како се то претпоставља у неким либералним ставовима. У супротном, Црква не би толико величала Дјеву Марију! Црква не би одала почаст мноштву светих жена и девица. Штавише, не постоји значајна разлика између мушкарца и жене, између лаика и свештеника у моралној теологији. Теологија признаје да смо ми сви људска бића! Постоје људи који траже спасење, и људи који себе осуде на пропаст. То је једина разлика. У свом тумачењу 15. Правила Васељенског сабора у Халкидону, Валсамон пише: „ Оно што је речено у датом правилу у потпуности је избачено из употребе; јер се данас не рукополажу ђаконисе, иако би се неке испоснице могле назвати ђаконисама мада не у правом смислу; јер постоји једно правило којим се одређује да жене не треба да улазе у свети олтар. Па, онда, ако ђакониса не може да уђе у свети олтар, како ће она да обави ђаконске улоге?“ И то је место нашег спотицања! Испоставило се да постоји правило које одређује да жене не треба да улазе у олтар... Изгледа као да ту почиње дискриминација... Хајде да нађемо то правило да бисмо разумели зашто жена не сме да уђе у свети олтар. Хајде да се окренемо Синтагми и да погледамо Главу 22:„ Да жена не треба да улази у Свети олтар“. Каже се: „ 44. Правило Лаодикијског Сабора сматра да је неприкладно за жене да имају приступ светом олтару, чак иако им је некад то било дозвољено. Јер ако је то забрањено за мушкарце лаике (69. Правило 6. Васељенског сабора), онда тим пре треба да буде забрањено и женама. Женама није дозвољено (улазак у свети олтар), како неки кажу, због њеног нехотичног месечног циклуса“. Значи то је проблем! Испоставило се да је и мушкарцима лаицима такође забрањен приступ уласку у олтар! То је оно што се наводи у 69. Правилу Шестог Васељенског сабора; „Нека се никоме од лаика не дозволи да уђе у свети олтар. Ипак, према неком старом обичају, приступ олтару није забрањен цару или његовим достојанственицима кад цар жели да донесе дарове Творцу“. На тај начин, само је цар могао да уђе у олтар јер је помазан, и то само онда кад доноси дарове, односно царски ритуални дар цркви. Хајде да покушамо да разумемо зашто се овим правилом не дозвољава улазак лаицима у олтар. Мислим да нам није потребно да тражимо икакво појашњење, јер је све довољно јасно! Олтар (*светилиште) је намењен да буде место божанске службе. Олтар треба да буде место дубоке молитве и беспрекорног мира. Ово је нарочито важно, јер се на светом столу налази Свети Путир са Крвљу Господњом! У светом олтару нема простора за немар. Напротив, то је место страхопоштовања и побожности у свим стварима. Ако би лаицима био дозвољен улазак у олтар, он би постао нека врста проласка, и сасвим убрзо, неред и пометње би настали. Данас често виђамо лаике који узнемиравају свештенике излазећи из олтара. Сви имају потребу да нешто кажу, да поставе питање, уруче папир са доста објашњења свештенику или чак да му дају неки дар, или понекад коментаришу или се жале негодујући. Неки људи покушавају да успоставе сопствене обичаје на том месту где они стоје... Замислите какав б то метеж био у олтару! Према томе, мудра је одлука Светих Отаца да само они који служе Светим Тајнама треба да буду у олтару. Ипак, временом су се промениле одредбе које су прописане Васељенским саборима, и данас можемо видети неке лаике у олтару. Шта они раде тамо? Да ли они ту нешто беспосличаре? Не, они врше неке дужности тамо. У књизи Крмчија од свештеника се тражи да никад не почне Литургију уколико нема помоћника на располагању. Онда се одједном овде сусрећемо са другом чудном ствари: да можете видети монахиње у олтарима манастира! Њима је дозвољено да уђу у олтар из истог разлога: оне помажу свештенику у служби. Треба имати умереност у свему, и треба да постоји разум и ред у Божјој Цркви. За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|