ПРАВОСЛАВНА ВЈЕРОНАУКА У ШКОЛАМА РС
  • ПОЧЕТНА
  • НОВОСТИ
  • ЗА ВЈЕРОУЧИТЕЉЕ
    • Настава на даљину- Средња школа
    • Настава на даљину-Основна школа
    • СВЕ ПРИПРЕМЕ (PPT И КЛАСИЧНЕ) = 748 >
      • ПИСАНЕ ПРИПРЕМЕ
      • 1.ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ И ПРИПРЕМЕ (PPT И КЛАСИЧНЕ) 1 =110
      • 2.ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ И ПРИПРЕМЕ 2 =103
      • 3.ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ И ПРИПРЕМЕ 3=118
      • 4.ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ И ПРИПРЕМЕ 4 =113
      • 5.ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ И ПРИПРЕМЕ = 94
      • 6. ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ И ПРИПРЕМЕ= 107
      • 7. ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ И ПРИПРЕМЕ = 55
      • ППТ ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ ВЕРСКА НАСТАВА-СРБИЈА
      • ПРИПРЕМЕ ЗА СРЕДЊУ ШКОЛУ - 21
      • СКЕНИРАНЕ ПРИПРЕМЕ = 69
      • ЗАНИМЉИВИ ЧЛАНЦИ као допуна часовима
    • ПРИПРЕМЕ ПО РАЗРЕДИМА >
      • 2. РАЗР = 32
      • 3.РАЗРЕД = 19
      • 4. РАЗР= 25
      • 5. РАЗРЕД =71
      • 6.РАЗРЕД = 115
      • 7.РАЗ = 113
      • 8.РАЗР = 87
      • 9.РАЗРЕД = 24
    • РАДНИ ЛИСТИЋИ=348 >
      • а)РАДНИ ЛИСТИЋИ 1 = 101
      • б)РАДНИ ЛИСТИЋИ 2=100
      • в)РАДНИ ЛИСТИЋИ 3 = 111
      • г) РАДНИ ЛИСТИЋИ =59
      • д) СПОЈ ТАЧКИЦЕ и ОБОЈ ПО БРОЈЕВИМА
      • ђ) ПУЗЛЕ
      • е) ЛАВИРИНТИ и РЕБУСИ
    • МЈЕСЕЧНИ И ГЛОБАЛНИ ПЛАНОВИ >
      • 1 .ГЛОБАЛНИ И МЈЕСЕЧНИ ЗА СЕПТЕМБАР
      • 2.МЈЕСЕЧНИ ПЛАНОВИ ЗА ОКТОБАР
      • 3. МЈЕСЕЧНИ ПЛАН ЗА НОВЕМБАР
      • 4.МЈЕСЕЧНИ ЗА ДЕЦЕМБАР
      • 5.МЈЕСЕЧНИ МАРТ- АПРИЛ
    • НАСТАВНИ ПЛАН И ПРОГРАМ ПРАВ. ВЈЕРОНАУКЕ
    • СТРУЧНИ ИСПИТ -МАТЕРИЈАЛ ЗА ПОЛАГАЊЕ
    • КОНТРОЛНИ РАДОВИ, ТЕСТОВИ...
    • УЧЕЊЕ КРОЗ ИГРУ И КВИЗ=50+ >
      • 1. ППТ (POWERPOINT) КВИЗОВИ
      • 2. КВИЗОВИ У WORD-у и ПДФ-у
    • МАПА УМА= 21
    • ЗА КАБИНЕТ ВЈЕРОНАУКЕ-идеје
    • КРЕАТИВНИ РАДОВИ =9 >
      • Литургијски предмет од пластелина
      • НИШКИ КРЕАТИВЦИ
      • ИКОНОСТАС - КРЕАТИВНИ РАД
      • АЗБУКА-зидни плакат
      • ТОРБИЦА ЗА ВАСКРС
      • КОРПИЦА ЗА ВАСКРШЊА ЈАЈА-ДАЉ
      • РЕЛИГИЈЕ
      • ТРИ МУДРАЦА
    • БОЈАНКЕ
    • ПОУЧНЕ ПРИЧЕ у POWERPOINT-у = 38
    • 8.ДРАМСКИ СЦЕНАРИО ЗА НАСТАВУ =22
    • 9.ОГЛЕДНИ ЧАСОВИ
    • 10.ТАКМИЧЕЊА - ЛИТЕРАТУРА и УПУТСТВО
    • ТАКМИЧЕЊЕ УЧЕНИКА
    • 10.ТАКМИЧЕЊЕ УЧЕНИКА ОШ РЕП.СРПСКЕ 2012-2015.год.
    • 11. СТРУЧНИ РАДОВИ=5
    • 13.ПРАВИЛНИЦИ
    • 14.САВЈЕТОВАЊЕ ВЈЕРОУЧИТЕЉА
    • 15.НОТНИ ЗАПИСИ ДУХОВНИХ ПЈЕСАМА=3
  • ЗА УЧЕНИКЕ
    • ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ
    • Библијске приче -са илустрацијама
    • ДЈЕЧИЈА БИБЛИЈА >
      • СТАРИ ЗАВЈЕТ >
        • 1.СТВАРАЊЕ СВИЈЕТА
        • 2. АДАМ И ЕВА
        • 3. НОЈЕ И ПОТОП
        • 4. МОЈСИЈЕ (4 приче)
        • 5.ИСУС НАВИН
        • 6. АВРАМ
        • 7. АВРАМ И ЖРТВОВАЊЕ ИСАКА
        • 8.ЈАКОВ
        • 9. ЈОСИФ
        • 10.ЈОСИФ 2.ДИО
        • 11.САМСОН
        • 12.ГЕДЕОН
        • 13.КЊИГА О РУТИ
        • 14.САМУИЛО
        • 15.САУЛ ПОСТАЈЕ ЦАР
        • 16.САУЛ и ДАВИД
        • 17.Цар Давид 1.и 2.дио
        • 18.СВЕТИ ИЛИЈА
        • 19.ДОБРИ ЦАРЕВИ,ЛОШИ ЦАРЕВИ
        • 20.МУДРИ ЦАР СОЛОМОН
      • НОВИ ЗАВЈЕТ >
        • 1.РОЂЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА
        • 2. РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО
        • 3.КУШАЊЕ ХРИСТОВО
        • 4.ХРИСТОС БИРА АПОСТОЛЕ
        • 5. ХРИСТОВО УЧЕЊЕ
        • 6. ХРИСТОВА ЧУДА
        • 7.РАЗГОВОР СА САМАРЈАНКОМ
        • 8.РАЗГОВОР СА НИКОДИМОМ
        • 9.ПРИЧА О МИЛОСТИВОМ ОЦУ
        • 10.ПРИЧА О БОГАТАШУ И ЛАЗАРУ
        • 11.ПРИЧА О СИЈАЧУ И СЈЕМЕНУ
        • 12.ХРИСТОС УМИРУЈЕ МОРЕ
        • 13.ИСУС ЧУДЕСНО ХРАНИ 5000 ЉУДИ
        • 14.ПРИЧА О МИЛОСТИВОМ САМАРЈАНИНУ
        • 15.ВАСКРСЕЊЕ ЈАИРОВЕ КЋЕРИ
        • 16.СЛИЈЕПИ ВАРТИМЕЈ
        • 17.ЗАКХЕЈ
        • 18.АПОСТОЛ ПАВЛЕ
        • 19.ВАСКРСЕЊЕ ЛАЗАРЕВО
        • 20.ВАСКРС-Васкрсење Христово
        • 21.ДУХОВИ-ОСНИВАЊЕ ЦРКВЕ
        • 22.СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СТЕФАНА
        • 23.ПЕТАР И МОЋ МОЛИТВЕ
    • ЦРТАНИ ФИЛМОВИ
    • РАДОВИ УЧЕНИКА >
      • Пројектна настава -Лозница
      • Секција "ЗАНИМЉИВА ВЈЕРОНАУКА"
      • секција "Млади Светосавци"
      • секција"Духовност и креативност" Требиње
      • ОШ "Вук Караџић" Требиње
      • УЧЕНИЦИ КРЕАТИВЦИ
      • ВАСКРС - ликовни радови
      • ВАСКРШЊА ИЗЛОЖБА-БИЈЕЉИНА
      • ЛИКОВНИ РАДОВИ ОШ У ЖИТКОВЦУ
      • ПРЕКЛОПНИЦЕ И 3Д ЧЕСТИТКЕ
      • ОШ ,,Ивo Андрић“ Ђулићи-Теслић
      • ОШ Војковићи и ОШ Соколац
      • ОШ "Јеврем Станковић" ЧЕЧАВА
      • ЛИКОВНИ РАД-БАЧ.ГРАДИШТЕ,НАДАЉ,БЕОГРАД...
      • ЛИКОВНИ РАДОВИ- ОШ-е у Дервенти
      • ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ
      • ОШ У ОШТРА ЛУКА И КОЗИЦА
      • "МОЛИТВА СВЕТОМ НИКОЛИ"
    • ИГРИЦЕ >
      • ИКС-ОКС
      • СЛАГАЛИЦE >
        • СЛАГАЛИЦА 1
        • СЛАГАЛИЦА БР. 2 (АП.ПАВЛЕ)
        • СЛАГАЛИЦА 3-СВ.ЈОВАН
        • СЛАГАЛИЦА 4
      • ДОМИНЕ
      • ВЈЕШАЛИЦА
      • ВЈЕШАЛИЦА
      • МЕМОРИЈА
      • СЛИКОВНА МЕМОРИЈА
      • СУДОКУ
    • ЧАСОПИСИ >
      • "УВЕРИ СЕ"
      • "АНАСТАСИЈА" бр.1
      • "АНАСТАСИЈА" број 2
      • "АНАСТАСИЈА" број 3
      • АНАСТАСИЈА број 4
      • "АНАСТАСИЈА" број 5
      • "АНАСТАСИЈА" број 6
      • "АНАСТАСИЈА" број 7
      • "АНАСТАСИЈА" број 8
      • "АНАСТАСИЈА" број 9
      • "АНАСТАСИЈА" број 10
      • "АНАСТАСИЈА" број 11
      • "АНАСТАСИЈА" број12
      • АНАСТАСИЈА БРОЈ 14
      • АНАСТАСИЈА БР. 15
      • АНАСТАСИЈА БР. 16
      • "СУНЦОКРЕТ"
    • ПРИЧЕ ИЗ "СВЕТОСАВСКОГ ЗВОНЦА"
    • ДУХОВНА ПОЕЗИЈА ЗА ДЈЕЦУ
    • УЧЕНИЧКИ МОЛИТВЕНИК
    • УЧИТЕ ПУТЕМ САЈТА
    • НАГРАДНИ КОНКУРСИ >
      • "ВЈЕЧНИ ОГАЊ СВЕТОСАВЉА"- ликовни радови
      • МОЛИТВА СВЕТОМ НИКОЛИ
      • НАЈБОЉА "POWERPOINT ПРЕЗЕНТАЦИЈА"
  • КВИЗОВИ
    • ОСМОСМЈЕРКЕ >
      • осмосмјерка-библијска мјеста
      • БРОЈЧАНА ОСМОСМЈЕРКА
      • БИБЛИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ - ОСМОСМЈЕРКА
      • ОСМОСМЈЕРКА-ЈОСИФ И ЊЕГОВА БРАЋА
      • ОСМОСМЈЕРКА-празници
    • УКРШТЕНИЦЕ >
      • УКРШТЕНИЦЕ ЗА 3.РАЗРЕД >
        • БОЖИЋНА УКРШТЕНИЦА
        • Богојављенска укрштеница
        • ВАСКРСЕЊЕ ЛАЗАРЕВО
        • ТАЈНА ВЕЧЕРА
        • УКРШТЕНИЦА 1
      • УКРШТЕНИЦЕ ЗА 5.РАЗРЕД >
        • О ПОСТУ
        • УКРШТЕНИЦА - празници
        • УКРШТЕНИЦА ЗА 5.РАЗРЕД
        • СВЕТИ НИКОЛА
        • Свети Димитрије-за 5.разред
        • УКРШТЕНИЦА-СВЕТА ПЕТКА
      • УКРШТЕНИЦЕ ЗА 7.РАЗРЕД >
        • СВЕТИ САВА
        • Светосавска укрштеница (по уџбенику)
        • СВЕТИ САВА-за 7.разред
        • РАД СВ.САВЕ НА САМОСТАЛНОСТИ СРПСКЕ ЦРКВЕ
        • НАСЉЕДНИЦИ СВЕТОГ САВЕ
        • УКРШТЕНИЦА 3
      • УКРШТЕНИЦЕ ЗА 8.РАЗРЕД >
        • БОГ,АНЂЕЛИ- ЗА 8.РАЗРЕД
        • О СВИЈЕТУ И ЧОВЈЕКУ за 8.разред
      • УКРШТЕНИЦЕ ЗА 6.РАЗРЕД >
        • УКРШТЕНИЦА-Црквени раскол
        • УКРШТЕНИЦА-ЦАР КОНСТАНТИН
        • УКРШТЕНИЦА-ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ
        • УКРШТЕНИЦА ЗА 6.РАЗРЕД
        • УКРШТЕНИЦА 6.раз.
        • УКРШТЕНИЦА-СВЕТА БРАЋА
        • УКРШТЕНИЦА-гоњење хришћана
        • УКРШТЕНИЦА-монаштво
        • УКРШТЕНИЦА
      • БРОЈЧАНА УКРШТЕНИЦА
      • укрштеница-10 БОЖ.ЗАПОВИЈЕСТИ
      • праотац АВРАМ
      • Хришћанске врлине 9.разред
      • ПЕТРОВДАНСКА УКРШТЕНИЦА
      • ВАСКРСНА УКРШТЕНИЦА
      • СВ.СТЕФАН ДЕЧАНСКИ
    • КВИЗОВИ ЗА 6.РАЗРЕД >
      • Квиз о Светом Сави 28.март 2019.
      • Силазак Св.Духа на апостоле
      • Свети Стефан
      • Обраћање Савла у хришћанство
      • Пропаст Јерусалима и јевр.државе
      • КО ГДЈЕ ПРИПАДА-КВИЗ
      • Прво Мис.путовање са картом
      • 2 мис. путовање-карта-пронађи
      • 3.мис.путовање-карта
      • Цар Константин и царица Јелена
      • Гоњење хришћана за вријеме многобожаца 6.р
      • МИКС (мис.путовања,ап.сабор...)
      • ПЕЊАЊЕ -вас.сабори,света браћа
      • МИКС 2- све лекције
      • МИКС 3
      • АСОЦИЈАЦИЈЕ
      • СВЕТИ СТЕФАН
      • КВИЗ ИНИЦИЈАЛИ
      • СИЛАЗАК СВ.ДУХА НА АПОСТОЛЕ
      • ДОМИНЕ-Ап.Павле,Св.Стефан...6.разред
      • ДОМИНО квиз за 6.разред
      • Крштење Срба,Света браћа...
      • ОТКРИВАЛИЦА
      • УКЛОПИ-ВАС.САБОРИ
      • ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ 5-7
      • ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ-квиз
      • СВРСТАЈ ГРАДОВЕ-МИС. ПУТОВАЊА
      • 1.мис.путовање АП.ПАВЛА-пронађи
    • ОПШТИ КВИЗОВИ 2-9 раз. >
      • БОЖИЋЊИ КВИЗ-15 питања
      • ОЧЕ НАШ -2. квиз
      • апостоли (препознај имена)
      • Св.Три Јерарха
      • БИБЛИЈСКИ КВИЗ
      • УКЛОПИ ОБИЧАЈЕ СА ПРАЗНИКОМ
      • Библијска интерактивна карта
      • интерактивна карта -Света земља-квиз
      • Планине у Св.Писму (инт.карта-квиз)
      • Божићни квиз
      • КОЛИКО ЗНАТЕ О БОЖИЋУ?
      • ПЕЊАЊЕ 2-5 разред
      • ПЕЊАЊЕ 2-5.раз 2
      • ДОПУНИ РЕЧЕНИЦУ СА ЈЕДНИМ ОД ПОНУЂЕНИХ ОД
      • СВЕТИ ЛУКА-квиз
      • СПОЈ БЛАЖЕНСТВА
      • КВИЗ-ПРАВОСЛАВНА БАШТА
      • БРЗО ПАМЋЕЊЕ
      • ОТКРИВАЛИЦА
    • КВИЗОВИ ЗА 3. РАЗРЕД >
      • Молитве прије и послије учења
      • Богородице Дјево и Молитва Св.Духу
      • ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА-ОСМОСМЈЕРКА
      • Свечани Христов улазак у Јерусалим-Цвијеm
      • ЧУДО У КАНИ ГАЛИЛЕЈСКОЈ
      • БОЖИЋНИ КВИЗ
      • Прича о милостивом Самарјанину
      • Прича о богаташу и Лазару
      • Исцјељење у бањи Витезди
      • КРШТЕЊЕ ХРИСТОВО-попуни празна поља
      • ИЗАБЕРИ ВОЋЕ И НАУЧИ ПРАВ.ВЈЕРОНАУКУ
      • АНАГРАМ
      • БЕСЈЕДА НА ГОРИ
      • ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВ.БОГОРОДИЦЕ
      • Васкршњи квиз
      • Васкрсење Јаирове кћери
      • Васкрсење Лазарево
      • ПРЕОБРАЖЕЊЕ
      • квиз-Сретење Господње
      • АПОСТОЛИ-попуни празна поља
      • ПОПНИ СЕ АКО МОЖЕШ?
      • ПЕЊАЊЕ -АПОСТОЛИ
      • Свети Јован Крститељ -квиз игра
      • ДОМИНЕ - АПОСТОЛИ
      • ДОМИНЕ-НАЂИТЕ ПАРОВЕ
      • ПОВЕЖИ ДОГАЂАЈЕ У ДОМИНО КОЦКАМА за 3.раз
      • КВИЗ О ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ
      • КВИЗ СА ИКОНАМА
      • ПОГАЂАЛИЦА
    • КВИЗОВИ ЗА 2.РАЗРЕД >
      • СВЕТОСАВСКА СКАНДИНАВКА
      • БОЖИЋЊА ОСМОСМЈЕРКА
      • ОЧЕ НАШ
      • НОЈЕ И ПОТОП
      • ЈОСИФ У МИСИРУ
      • ЈОСИФ И ЊЕГОВА БРАЋА
      • МОЈСИЈЕ
      • КВИЗ ЗА 2. РАЗРЕД
      • КВИЗ за 2. разред
    • КВИЗОВИ ЗА 4.РАЗРЕД >
      • ОСМОСМЈЕРКА-ДЕСЕТ БОЖ. ЗАПОВИЈЕСТИ
      • Десет Бож заповијести 1
      • ДЕСЕТ БОЖ.ЗАПОВИЈЕСТИ 2
      • ПРВА ЗАПОВИЈЕСТ БОЖИЈА -попуни празна пољ
      • ДРУГА БОЖЈА ЗАПОВИЈЕСТ
      • ТРЕЋА БОЖ.ЗАПОВИЈЕСТ
      • ЧЕТВРТА БОЖ.ЗАПОВИЈЕСТ
      • ПЕТА БОЖЈА ЗАПОВИЈЕСТ
      • ШЕСТА БОЖЈА ЗАПОВИЈЕСТ
      • СЕДМА БОЖ.ЗАПОВИЈЕСТ
      • ОСМА БОЖЈА ЗАПОВИЈЕСТ
      • СВЕТО ПИСМО -БИБЛИЈА
      • СИМВОЛ ВЈЕРЕ -попуни празна поља
      • 1. и 2. члан Символа вјере
      • 3-5. ЧЛАН СИМВОЛА ВЈЕРЕ-квиз
      • 4-5. члан Символа вјере
      • 6.члан Символа вјере
      • 7. и 8. члан Символа вјере
      • 9. и 10. члан Символа вјере
      • СВЕТЕ ТАЈНЕ (уклапање)
      • ИЗАБЕРИ ВОЋЕ
      • АСОЦИЈАЦИЈА
    • КВИЗОВИ ЗА 5.РАЗРЕД >
      • Осмосмјерка -О БОГОСЛУЖЕЊУ
      • О ХРАМУ
      • Храм, богослужење, сасуди
      • КВИЗ за 5.р. 9.март 2017
      • УКРШТЕНИЦА за 5. разред
      • КВИЗ за 5.р- ПЛАНИНСКИ УСПОН
      • КВИЗ ЗА 5. Р. -НОВИ УЏБЕНИК
      • БОГОСЛУЖБЕНЕ КЊИГЕ - ОСМОСМЈЕРКА
      • О БОГОСЛУЖЕЊУ (по уџбенику)
      • СВЕШТЕНА ЛИЦА
      • Свете сасуде
      • Богослужбене књиге
      • Света литургија
      • осмосмјерка - Св. Литургија
      • О Светим иконама
      • Господњи празници
      • Богородичини празници
      • Крсна слава
      • СВЕТИ СТЕФАН
      • Свети Јован Крститељ
      • Свети великомученик Ђорђе
      • Свети пророк Илија
      • Св.Пантелејмон
      • СВЕТИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК- квиз
      • КВИЗ за 5.разред-микс
      • АРХАНГЕЛ МИХАИЛ
      • СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ-квиз за 5.раз
      • СВЕТИ НИКОЛА
      • Богослужење,храм...
      • О БОГОСЛУЖЕЊУ
      • ВИШЕСТРУКИ ОДГОВОРИ
      • Квиз,16.март 2017.
      • АНАГРАМ
      • СВЕТИ ТРИФУН -квиз
      • Св.јеванђелист Марко
      • Теодорова субота-квиз
      • Квиз , 12.март 2017.
      • Квиз -11.март 2017
      • КОШАРКА
      • Квиз -24.фебруар 2017.
      • Квиз за 5.р. -2.март 2017.
      • КВИЗ 3
    • КВИЗОВИ за 7.разред >
      • СЗ- Попуни празна поља 26.4.
      • Стари завјет 21.април
      • Стари завјет - квиз 12.4.
      • Квиз Стари завјет 23.март
      • Стари завјет - попуни празна поља 21.март
      • Квиз - Стари завјет - 20.март
      • Квиз - Стари завјет - 19.март
      • Квиз - 18.март 2018.
      • Стари завјет -13.4.
      • Стари завјет квиз број 2
      • Укрштеница - 17.март
      • Квиз - 16.март 2018
      • Уклопи појмове -квиз 10.март 2018
      • Уклопи -Старозавјетни праобрази
      • Мојсије -попуни празна поља
      • Јосиф - попуни празна поља
      • НЕПРАВИЛАН РЕДОСЛИЈЕД >
        • Изрека Св.ап.Петра о Св.писму
        • псалам 23
        • Изрека апостола Павла
        • Изрека Бл.Августина >
          • Соломон -попуни празна поља
      • Стари завјет-квиз 11.фебруар
      • Стари завјет -квиз бр.1
      • СТАРИ ЗАВЈЕТ -УКРШТЕНИЦА
      • СТАРИ ЗАВЈЕТ-ОСМОСМЈЕРКА
      • Цар Давид -попуни празна поља
      • Стари Словени-квиз
      • Прво покрштавање Срба
      • Јосиф -осмосмјерка
      • Оснивање Рашке државе
      • Мисионарски рад Свете браће
      • Велики жупан Стефан Немања
      • Квиз о Св.Сави (по уџбенику)
      • Српски владари као задужбинари и светитеo
      • ЗАДУЖБИНЕ НЕМАЊИЋА
      • ЦАР ДУШАН
      • КНЕЗ ЛАЗАР
      • Српска црква послије косовске битке
      • Косовско опредјељење и кос.етика
      • Патријарх Макарије Соколовић о обнова пеo
      • МОНАШКА ИМЕНА НЕМАЊИЋА-спој парове
      • квиз-унеси слово испред одговора
      • Велики квиз о Светом сави
      • СВЕТИ САВА -КВИЗ "ВИШЕСТРУКИ ОДГОВОРИ"
      • Квиз о Св.Сави 2 (Историја СПЦ)
      • Св.Сава 4-(Историја СПЦ-Слијепчевић)
      • Квиз о Св.сави 3 (по уџбенику)
      • Светосавски квиз-УНЕСИ ОДГОВОР
      • Светосавски квиз 2-унеси одговоре
      • СВЕТОСАВСКИ КВИЗ 3
      • РАСТКО-љубитељ књиге
      • Повратак светог Саве у Србију и мирење бра
      • Просветитељски рад Светог Саве
      • РАД СВЕТОГ САВЕ НА САМОСТАЛНОСТИ СРПСКЕ Ц
      • Путовање Св.Саве на Исток и смрт
      • Свети Сава -квиз по уџбенику
      • Живот Св.Саве 13.март 2019
      • Живот Св. Саве 3
      • АНЕГДОТЕ О СВ.САВИ-КВИЗ
      • КВИЗ-НАСЛОВИ СВЕТОСАВСКИХ ПЈЕСМИЦА
      • Монашење Стефана Немање и одлазак у Хилан
      • КЊИЖЕВНИ РАД СВЕТОГ САВЕ
      • Живот Св.Саве 4-вл.Николај
      • Живот Св.Саве 1 (вл.Николај)
      • ЕПАРХИЈЕ СВЕТОГ САВЕ
      • ПРЕПОЗНАЈ МАНАСТИР !
      • КВИЗ АСОЦИЈАЦИЈЕ
      • АСОЦИЈАЦИЈА 2
      • КОШАРКА
      • ВЕЛИКА СЕОБА СРБА
      • Квиз о СВ.САВИ 1 ( Историја СПЦ-Др Ђоко Слијепm
    • КВИЗОВИ ЗА 8.разред >
      • Господ Исус Христос и Његови ученици -ОСМО
      • Господ Исус Христос и Његови ученици- укрш
      • ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС КАО УЧИТЕЉ
      • О личности Господа Исуса Христа
      • БОЖИЋЊА УКРШТЕНИЦА
      • АСОЦИЈАЦИЈЕ
      • АСОЦИЈАЦИЈЕ 2
      • АСОЦИЈАЦИЈА 3
      • ОПАСНОСТ
    • ПОРЕЂАЈ ПРАВИЛНО И СКЛОПИ ИЗРЕКУ >
      • ПРАВИЛНО ПОРЕЂАЈ
      • ПРАВИЛНО ПОРЕЂАЈ
      • ПРАВИЛАН РЕДОСЛИЈЕД
      • СПАЈАЛИЦА
      • СКЛОПИ ИЗРЕКУ 1
      • СКЛОПИ ИЗРЕКУ 2
      • СКЛОПИ ИЗРЕКУ 3
      • СКЛОПИ ИЗРЕКУ 4
      • СКЛОПИ ИЗРЕКУ 5
      • СКЛОПИ ИЗРЕКУ 6
      • СКЛОПИ ХРИСТОВУ ИЗРЕКУ
      • УКЛАПАЛИЦА
      • УКЛАПАЊЕ
    • ДОПУНИ РЕЧЕНИЦЕ >
      • ДОПУНИ РЕЧЕНИЦЕ 1
      • ДОПУНИ РЕЧЕНИЦЕ 2
    • СПОЈ СРОДНЕ ПОЈМОВЕ >
      • МЕМОРИЈСКЕ КАРТИЦЕ
      • ПОВЕЖИ СРОДНЕ ПОЈМОВЕ
      • ПОВЕЖИ СРОДНЕ ПОЈМОВЕ
      • СПОЈ СРОДНЕ ПОЈМОВЕ
      • СПОЈ СРОДНЕ ПОЈМОВЕ 1
      • СПОЈ СРОДНЕ ПОЈМОВЕ 2
      • СВРСТАЈ ГДЈЕ ПРИПАДА
    • АНАГРАМИРАНЕ ГОДИНЕ
    • АНАГРАМИ
    • ИЗАБЕРИ ЈЕДАН ОДГОВОР
    • ЖЕЛИТЕ ЛИ ЗАРАДИТИ ПЕТИЦУ? >
      • ЖЕЛИТЕ ЛИ ЗАРАДИТИ ПЕТИЦУ
  • МУЛТИМЕДИЈА
    • СЛИКЕ >
      • ТАКМИЧЕЊЕ УЧЕНИКА ОШ РЕП.СРПСКЕ
      • Васкршњи квиз -Бечејско арх.намјесништво
      • ОШ "Свети Сава" Лауш-Бањалука
      • ОШ "ВУК КАРАЏИЋ" СУРЧИН
      • 7. КРСТ ОД МАСЛАЧКА- ДЕРВЕНТА
      • изложба-БАЧ
    • ФИЛМОВИ ЗА НАСТАВУ
    • МЕДИЈИ О НАШЕМ САЈТУ
    • "РАЗИГРАНА ВЈЕРОНАУКА"
    • СЛУШАЈ ПРАВОСЛАВНЕ РАДИО СТАНИЦЕ
    • ПОСТЕР ИЗРЕКЕ
    • АУДИО ВЈЕРОНАУКА -поучне приче
    • ВИДЕО ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ >
      • ВИДЕО ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ 1
      • ВИДЕО ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ 2
    • ДУХОВНА ПРЕДАВАЊА
    • Дјечији црквени хор Златица-Подгорица
    • СВЕТОСАВСКЕ ПРИРЕДБЕ >
      • драмски комад"ПЧЕЛА И МУВА У ЦРКВИ"
      • СВ. САВА-РЕЦИТАЦИЈЕ И ПЈЕСМЕ
    • НАСТАВНЕ ЈЕДИНИЦЕ ЗА 4.РАЗРЕД У АУДИО ФОРМА&#
    • ДРОГА-ПРИЈЕТЊА ЧОВЈЕЧАНСТВУ
    • ПРАВ. ВИДЕО БУКВАР
  • ТЕКСТОВИ
  • РАЗНО
    • ЛИНКОВИ
    • КАКО ПОСТАТИ ЧЛАН САЈТА?
    • БОГОСЛУЖЕЊЕ-МОЛИТВЕНИК... >
      • ПОНАШАЊЕ У ХРАМУ
      • БОГОСЛУЖБЕНИ ВОДИЧ
      • БОГ. ТЕКСТОВИ
      • РЈЕЧНИК-УПОЗНАЈМО СВЕТУ ЛИТУРГИЈУ
      • ЗАШТО? ЗАТО!
      • КРСНЕ СЛАВЕ
      • ОСТАЛЕ МОЛИТВЕ
      • ВАСКРШЊА ЈАЈА-технике шарања
      • rezultat kviz
    • НЕДЕЉНЕ БЕСЈЕДЕ
    • ПРИКАЗ КЊИГЕ
    • ДОНАЦИЈЕ
  • КОНТАКТ
  • О САЈТУ

О сусрету са Богом

30/5/2020

коментари

 
Picture
​Сусрет са Богом је увек личан, тајинствен и недокучив. Монахиње нашег манастира деле своје приче о томе када и под којим околностима су чуле Господа и одазвале се Његовом позиву.
     
Мати Тамара (Игњатович)
Крштена сам у осамнаестој години. Моја сестра се удавала и морала сам да се крстим. За мене је то био само обред - нешто што сам морала да урадим. Никада ми нико раније није рекао за Цркву и Бога.
Нисам планирала да идем у цркви после свог крштења, али сам одлучила да задржим свој крст. Међутим, захваљујући овом кораку, чак и ако не потпуно свесно, дошло је до пробоја у мом унутрашњем животу. Јасно се сећам како сам након неког времена почела да размишљам: Шта је живот уопште? Шта је смисао живота? Осетила сам неку неравнотежу, неко рачвање. С једне стране, спријатељиш се с неким, разговараш, излазиш, раскинеш  - можеш имати све радости у животу. С друге стране, сва та спољашња таштина не може вас у потпуности задовољити - душа жели нешто друго. Али нисам знала шта тачно. Повезао сам то са својим младеначким борбама, осећањима, заљубљивањима.
Онда су људи почели да ми причају о Цркви, Богу и Христу. У почетку су ми се сви ови разговори парали уши. Али у одређеном тренутку унутрашња напетост је достигла врхунац. Постало је неподношљиво, па сам отишла у цркву. То је било 1996. године на Успење Пресвете Богородице. Као и многи људи када први пут иду у цркву, и ја сам постајала физички слаба и морала сам да излазим из цркве сваких пет минута. Али тврдоглавост је победила: "Не, остаћу до краја." Излазила сам, улазила; излазила, улазила...
Следећи пут кад сам отишла у цркву, опет је то било из тврдоглавости. Понекад то помаже. Питала сам се да ли могу успети, јер и други стоје. Не сећам се више како сам се осећала, али очигледно је дошао некакав мир, јер сам сваке недеље почела да идем у цркву. Тада ми је неко дао књигу у којој сам читала о исповедању и причешћивању. Тада сам некако завршила исповедајући се оца. Андреју Лемешоноку. Рекао ми је да разговарамо што је чешће могуће. Слушала сам га.
Постоји израз: „Срести се са Живим Бога.“ Нисам сигурна да сам га срела у том тренутку. Била је то само нека врста надахнућа, уздизање.
Две године касније дошло је до разумевања ко је живи Бог. То се десило у једном дому за старе особе. Тада сам већ била у сестринству. Ишли смо на разговор и чекали исповест. Али о.Андреј изашао и рекао да ће нас управо покрити својим епитрахиљем и прочитати молитву разрешења. У мислима ми је пролетела једна мисао: „Како је то могао учинити - прекривајући нас својом епитрахиљем? Припремила сам се да му кажем своје грехе ... ”И када ме је Баћушка прекрио епитрахиљем и прочитао молитву, одједном сам осетила да Христос стоји поред мене. Не знам ни како то опишем. Схватила сам да Господ опрашта не због мог наводног „покајања“, већ једноставно тако...

Прошло је двадесет година, али још увек се сећам тог осећаја. Тада сам срела живог Бога. Немогуће је то заборавити Живим од овог сусрета; Сећам га се. Нисам доживела ништа слично, чак ни када осећам прави стид због својих греха у исповести, када осећам своју грешност. И живим у нади да ће се овај сусрет поновити једног дана.
Човек жели утеху и подршку, а ми то тражимо код људи, речима. Али истинска утеха могућа је само када Бог стоји поред вас.   

Picture
​Мати Антонина (Семенова):
Када сам имала шеснаест година, моји родитељи су изненада инсистирали да се крстим, иако они сами нису били религиозни и нити ишли у цркву. Одупирала сам се, али отац ме је уверио након што ми је обећао да ће ми направити прелеп сребрни крст. Тако сам, због накита, који је мој отац увек веома лепо израђивао, и пристала. Имала сам потпуно неозбиљан, чак дрзак однос према свом Крштењу.
Онда сам отишла у средњу школу. Завршила сам техничку школу и уписала се на један институт.
Имала сам две блиске пријатељице који су, како се испоставило, већ почеле да иду у цркву, али о томе нисам ништа знала. Бринуле су за мене и молиле се за мене. Негодовала сам због тога скоро четири године. Веровала сам тим људима, али недовољно да бих ишла у цркву. Имала сам другачију животну философију, праћену типичним умовањем: Шта је уопште смисао Бога? У животу свакако можете учинити нешто добро, а све ове формалности су бескорисне. Али на крају је њихова вера победила и некако су успеле да ме одведу у цркву.
Тада се нешто догодило кад ми је Бог открио велику лепоту у другој особи. Никад нисам то видела у људима. Тада сам схватила да ми је вероватно Бог открио Своју лепоту, али то сам, наравно, то бркала са људском лепотом. Дуго сам се морала борити против тога. Дуго сам упућивала питање Богу о томе шта ме је мучило - чак и негодовала: „Ти сте ми то Сам открио; Нисам то тражила. Шта да радим сада? Не разумем. " Нисам разумео дуго, мучног времена.
А онда сам, на дан Рождества Његовог, чула одговор. То је вероватно био мој први свесни сусрет са Богом. И прихватила сам Његов одговор. Било је врло болно. Али у тој боли била је Божја љубав. Био је то први светли сусрет неиздрживог унутрашњег бола и Божје љубави истовремено.
После тога, све - људи и природа и време - променило се. Осетила сам да Бог постоји и да ме воли. Свет је био преображен. Почела сам да примећујем лепоту у свему. Бог ми је открио велику лепоту у Својој љубави према човеку.   

Picture
​Мати Руфина (Филипович):
Када сам имала двадесет пет или двадесет шест година, кренула сам у обилазак Златног прстена у Русији. Било је то туристичко путовање, али преноћили смо у манастиру у Хотково, а на Васкрс смо отишли на службу у манастиру Пресвете Тројици-у Лаври Светог Сергеја, само из радозналости. Ништа нисам разумела, па чак сам мислила да је то смешно. Али купила сам малу пластифицирану икону Казанске Мајке Божје у Хоткову. А она је само тамо лежао, сакривена у кутији, као сувенир.
У тридесетој години, мој срећан, безбрижан, живахан и радостан живот, који сам заиста волела, почео је да се помало бива досадним. Породични живот изгледао је досадно. Шта је требало да учиним? Био је то ћорсокак.
Можете ставити било коју маску или хаљину и правити се да је све тако безбрижно и да је све предивно, али кад дођете кући постајете сами и видите шта је заправо у вама. А то је ћорсокак. Нема излаза. Почела сам да размишљам о смислу људског живота и дошла сам до закључка да нема смисла. Живот је престао да буде слободан.
Много сам размишљала о томе. Тада ми је непријатељ тутнуо новине „Космичка правда“, колико се сећам, где је дугачак чланак говорио о томе како је неки политички затвореник у концентрационом логору рекао да, када му је било потпуно неподношљиво, размишљао је о самоубиству. Уосталом, ви сте господар свог живота и можете све сами зауставити и постати слободни. То мис сее као излаз.
Тада сам се одједном сетио се пластифициране иконе Пресвете Богородице из Хоткова. Само сам је погледала и помислила да животу нема смисла.
И дан данас сам сигурна да ме је Пресвета  Богородица спасила.

Уочи празника Цвети, моја блиска пријатељица позвала ме у цркву. Неочекивано од мене, пристала сам и отказала све своје планове. Из неког разлога нисмо ишли све до храма, али смо раније изашли и зауставили се у цркви светих апостола Петра и Павла. Моја пријатељица се одједном упита: ,,Јесте ли икада били на исповести?"
Неколико сам се пута трудила да напустим цркву, али била је гужва. Заиста, могла сам отићи, и ко зна - можда би то био мој крај ... Али Господ све види. Послао је оца Вјачеслава, који је аналогију ставио практично испред мене. Пошла сам горе и, како ме је пријатељица научила, наводила сам своје грехе учињене „делом, речју и мишљу“. Покрио ме епитрахиљем и почео да ми говори: „Знате да имате мушко име? То је овај светац ... ,,Помислила сам:" О чему он блебеће? " „Знате, дођите, погледајте ме. Причаћемо.“ Отишла сам из цркве и схватио да се у мени нешто догодило.
Седмицу или две касније, одједном сам осетила да ме привлачи исповест.
Имала сам Јеванђеље код куће. Баптисти су их тада носили од врата до врата. Без обзира колико пута сам покушала да га прочитам, нисам могао да га схватим: овај  је овог родио, а овај је овог родио ... Онда сам га отворио, и било ми је крљушт спала са мојих очију. Како нисам могла да разумем? Како можете видети трун у оку свог брата ако не видите брвно у свом? Или другима да чините онако како бисте ви волели да чине вама - шта овде није јасно? Нећете веровати, али читала сам Јеванђеље три пута дневно. За мене није постојала боља књига.
Бог је веома брижљив. Прво сам отишла код оца Вјачеслава, и дао ми је неке књиге. Онда код оца Василија, и он ми  се чинио тако духовним ... Онога кога заправо нисам волела био је наш отац Андреј Лемешонок. Али Господ је то средио тако да сам  једном завршила на исповести код њега, и то је било то ... Почела сам да идем на његове разговоре, а онда и на  Акатист. Одједном је Баћушка почео да прича о сестринству, али нисам хтела да се придружим сестринству. Зашто бих ишла да гледам болесне, да се одричем себе и бринем о некоме? А ко ће се бринути за мене? Тада сам чула Божји глас у себи: "Ја ћу се бринути за тебе." Тако сам срела Господа.
​За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

зашто свеци на иконама личе једни на друге?

17/5/2020

коментари

 
Picture
Сви смо ми бар једном чули или изговорили израз „као лице са иконе“. О каквим се то лицима говори? Правилне црте и издужен облик лица; очи надахнуте, као да нису од овога света; мали нос; велико чело. То нас може изненадити- да ли су сви свеци личили једни на друге? Односно, да ли су заиста сви они имали такав „иконописани изглед“, упркос чињеници да су рођени у различитим породицама, различитим државама, да су припадали различитима расама?

Наравно да не. Свеци се по питању физичког изгледа у потпуности разликују, а њихова светост ни на који начин није повезана са одређеним типом изгледа. Чињеница је да лик свеца на икони није портрет, а сама икона није најверодостојнија фиксација физичке стварности. Иконописац види много даље од индивидуалних црта лица. Иако је сасвим могуће препознати црте стварног прототипа-неког свеца који је живео у прошлости-на икони, ми на икони не гледамо портрет овог човека, него, да се тако изразимо ПОРТРЕТ ЊЕГОВЕ ДУШЕ. Одсјај Светога Духа у његовим очима, искуство општења са Богом, љубав и самилост за друге људе, љубав према Христу.
Наравно да одређену улогу у свему томе има и стил иконописачке школе на основу кога је одређени светац иконописан. Избор боја и целокупног колорита иконе, начин на који се ствара икона, композиционе карактеристике - све има неку улогу. На иконама осликаним према једном предању, лице Спаситељево је тамно, узвишено и некако строго; у неком другом предању - блажих црта, пастелних сенки и неким прожимајућим светлом. Али, упркос разликама у стиловима, на свакој тој икони је управо Христос, онај једини који нас је искупио од наших грехова Својом смрћу на Крсту и Васкрсењем. У томе се састоји чудесност иконописања - оно није сликање портрета, већ уметност која се усуђује да портретише вечност, божанство.
​АУТОР: Анатолиј Влежко, руководилац радионице за иконописање ,,Палек“


За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Отварање Нове ере у вери: Томина недеља Архиепископ Андреј (Римаренко)

26/4/2020

коментари

 
Picture
Тома је знао Христове заповести, и он је знао где да нађе снагу да их испуни. 

„А Тома, *звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у *ребра његова, нећу вјеровати“ (Јн 20, 24-25).

Шта значи ово што је рекао „Нећу вјеровати“? Да ли је могуће да он није могао да верује осталој једанаесторици апостола, својој браћи? Да ли је могуће да би га они могли слагати? Сав јеванђељски Христов живот, сва Његова чуда, Голгота, смрт на Крсту, све су то они заједно искусили. Као и сад ову радост коју су сви доживели они желе да је поделе са њим. Не, то није била лаж.

А Онај, Кога су они видели, да ли је Он заиста Христос? Да ли је то могло бити неко сновиђење или неки други Христос? Да ли је то била нека грешка? А Тома се плашио да не изгуби оно што има. А шта је он имао? Ово је имао: у тим годинама заједништва са Христом, он је упио Његово учење, целокупан Његов живот; и сад он више није могао да живи на другачији начин. Било је мучно за њега да више није у личној заједници са Христом; али до тад он је схватао да ће Христос доћи на земљу да би нас научио главним Божјим заповестима: љубави према Богу и ближњима, које ће Он сам извршити да би нам дао снагу да их ми извршимо.

У Рају је први човек испунио Божју заповест. Снагу да испуни ову Божју заповест он налазио једући са Дрвета Живота. А онда је уследио пад. Рај је изгубљен, Дрво Живота је изгубљено, и заједно са тим, изгубљена је и снага за побожни живот. А Христос је дошао да би нам дао Нови завет Дрвета Живота- Своје Тело и Крв. „Чините то мени у спомен“, рекао је он на Тајној вечери (Лк 22,19).

Тома је знао Христове заповести и знао је где да нађе снагу да их испуни. Он је живео тако. Иако је живео без човечанског присуства Христа, он је живео у Христу. Он се плашио да не погреши. Шта ако се јавио неки други Христос ученицима, не Онај у Коме је он живео и наставља да живи? То значи: „Нећу вјеровати“. А у осми дан од Васкрсења, Господ се опет јавља Својим ученицима, сад кад је и Тома присутан и дозвољава му да додирне Његове ране. И сад је одјекнуо Томин победнички усклик, који чак и сад дотиче наша срца: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20,28).

А ово су Христове речи које се односе на вас и на мене, које отварају нову еру вере која ће остати до краја света: „Зато што си ме видио, повјеровао си; *блажени који не видјеше а вјероваше“ и додаје апостол Јован Богослов: „да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и *да вјерујући имате живот у име Његово“.

За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Да ли заиста верујемо у Васкрсење?

19/4/2020

коментари

 
Picture
Свети Апостол Павле исцрпно је појаснио да је Васкрсење Господа нашега Исуса Христа темељ хришћанске вере кад је писао Коринћанима: „А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша“ (1 Кор 15, 14). Онда би било исправно рећи да се не може назвати хришћанином онај који не верује у Васкрсење Христово у телу.
А шта то значи веровати у Васкрсење Христово? Шта хришћани подразумевају под васкрсењем и који су неоспорни и суштински богословски закључци Васкрсења Христовог, који су наведени у Светом писму и историјском учењу Цркве?

Васкрсење се односи на садашњост, а не на будућност
У свом разговору са Мартом из Витаније, Лазаревом сестром, сам Господ наш открива истинску природу овог васкрсења кад је исправио и проширио Мартино ограничено разумевање. Кад је Господ уверио Марту да ће њен брат васкрснути из мртвих, Марта му је одговорила на овај начин: „Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан“ (Јн 11, 24).
Другим речима, Марта подразумева под васкрсењем неки будући догађај, стварност која ће се десити (само) на крају времена. Као што је и својствено побожној Јеврејки, она није могла  да схвати васкрсење као нешто у чему се учествује сад. У њеном уму васкрсење је некакав статичан догађај додељен неком „времену“ у будућности, а не органска стварност која је могућа кроз однос са Богочовеком Исусом. И тако Господ преусмерава њено размишљање, тражећи од ње да промени целу парадигму њеног разумевања, говорећи „Ја  сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн 11,25).
Исус говори Марти, између осталог, да је Васкрсење у Њему стварност у садашњем тренутку за оне који су се присајединили са Њим. Својом смрћу Он ће укинути смрт која је до тада постојала, преображавајући је изнутра, испуњујући смрт животом тако што сам улази у њу као човек и превазилази је као Бог кроз Своје Васкрсење. Кроз Њега, васкрсење ће постати не у функцији времена већ у функцији односа. И тако, Његовом смрћу и васкрсењем, смрт је побеђена сад и увек за све оне који су се присајединили Божјем Васкрслом човечанству.

Последице Васкрсења
Кроз своје оваплоћење, Господ Исус Христос није постао „човек“ већ Човек, што значи да је преузео на себе саму људску природу и присајединио је са Својом Божанском личношћу, Сином Божјим, другом Лицу Свете Тројице. Оно што је Он остварио у Својој људској природи било је остварено за сваког човека, у смислу као што је људска природа једно.
„Али благодатни дар није тако као преступ, јер ако преступом једнога помријеше многи, много се више благодат Божија и дар у благодати једнога човјека Исуса Христа изобилно изли на многе“ ( Рим 5, 15).
Не треба да будемо изненађени да је директна последица Христовог Васкрсења ово: „И гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли;
и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима“ (Мт 27, 52-53). Ово васкрсење праведника није само обично „приказивање“ Божје моћи да би ојачао редове својих ученика. Уместо тога, одражава нову Стварност Васкрсења, преображај стања смрти и људске природе кроз Христа.
Јављање „мртвих“ онима у Јерусалиму како је забележено у Матејевом јеванђељу је иста појава, која се толико често догађа у животу православне цркве, али не и искључиво, код оних који су препознати као свеци. Стога, у новије време, чујемо за јављање светог Јована Максимовича из Сан Франциска и Светог Нектарија Егинског "многима" којима је потребно исцељење или помоћ или у, неку другу, сврху у Божјој вољи.
Ипак многи, који тврде да верују у Васкрсење деле слично разумевање васкрсења са Мартом из Витаније, а да то и не знају. Неки верују да „ душа спава“, сматрајући да су људи несвесни после смрти, и да ће устати Другим Христовим доласком. Други сматрају да не постоји никакав однос нити комуникација са мртвима, чак ни са онима који су са „умрлим у Христу“(1 Сол 4, 16). На неки начин као да су ови хришћани направили међу између неба и земље што се не може наћи у Новом завету.

Васкрсење: Сједињење Неба и земље, живих и мртвих
Сасвим супротно томе, Нови завет објављује сједињење „ онога што је на небу и што је на земљи“ (Еф 1,10). Ако такво сједињење не постоји, и ако то није сједињење, које се дешава и које је присутно у Божјој Цркви, онда морамо да се запитамо шта траже ове речи у Цркви у време апостола Павла „ миријадама анђела“ и „ духовима савршених праведника“ (Јев 12, 22-23). После Исусовог распећа завеса у Храму се расцепила на двоје, али не само да би показала укидање Закона. Она се расцепила „одозго ка доле“ да покаже да је одвајање неба од земље укинуто у Христу. Говорећи о богослужењу Цркве, велики хришћански епископ и проповедник Свети Јован Златоусти сагласно апостолу Павлу говори да „ нас ова наша Евхаристија ослобађа од земље и сели на небо“. У Христу, „завеса“ која дели небеско од земаљског је поцепана, излажући небо земљи и земљу небу у и кроз Цркву, Христово Тело.
Мајку Гаврилу, жену која се неоспорно сматра светом женом 20.века, замолили су једном да говори о Протестантској хришћанској групи у Америци. Од свих ствари, она је изабрала да говори о улози Богородице Дјеве у Христовом оваплоћењу и тако и у Цркви. После њеног говора, време је било испуњено питањима и одговорима. Један човек је устао и уз велико негодовање  рекао: „ Како како можете тражити од Марије да се моли Христу за вас? Након свега, она је мртва!“ Мајка Гаврила је одмах доскочила: „ О, али ми верујемо у Васкрсење!“

Док њен одговор можда некима делује превише једноставним, он заиста не би могао бити темељнији, Ако следимо логичан крај Васкрсења Христовог, који је „ првенац оних који су умрли“ (1Кор 15, 20), не бисмо могли раздвојити оне који су „живи“ од оних који су „мртви“ у Христу јер је Његово Васкрсење променило све! Пре бисмо могли допустити себи раздвајање оних који су у Христу од оних који нису. Као што Господ наш сведочи Садукејима који нису веровали у васкрсење: „Бог није Бог мртвих, него живих“ (Мт 22,32). А апостол Павле нас исто тако учи: „Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима“ (Рим. 14,9).
У причи о Лазару и богаташу (Лк 16, 19-31), „велика провалија“ раздваја богаташа (у паклу) од Лазара (у рају). Међутим, таква провалија није споменута између неба („ Авраамовом наручју“) и земље, само да браћа богаташа не би поверовала чак и кад би видела некога ко им долази из мртвих. На Гори Преображења, Господ наш се преобразио заједно са Илијом, који није умро већ је телом узнесен на небо у пламеним кочијама, као и са Мојсејем који је умро и сахрањен са својим оцима.
Сједињење неба и земље нигде није тако очигледно као у Откровењу Јовановом. На пример, у петој глави дозвољено нам је да провиримо у богослужење које се непрестано врши на небу, где се црква на небу активно моли за цркву на земљи:
„И кад узе књигу, четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао *гусле, и златне чаше пуне тамјана, † а то су молитве светих“ (Отк 5,8).

Раскол и Истинско Васкрсење
Не тако давно након Великог схизме, многи хришћани на Западу почели су да заборављају природу и значење Васкрсења као последице миоптичког средишта на Распеће. Тома Аквински, уважен као један од највећих светаца и „доктора“ на Западу, написао је да је Васкрсење неопходно само као доказ да је Христос Бог. У оваквом оквиру Васкрсење нема стварно егзистенцијално значење нити органску везу са спасењем људског рода кроз слављење људске природе у Христу. Аквински је такође веровао да кроз Адамов грех, човекова воља је пала, али не и ум (односно разум). Ово даље доприноси томе да је вера у функцији мисли, логике, философије, пре него у функцији преображаја људи кроз њихов додир и сједињење у Васкрслом човечанству у Христу.
Лако је видети како се такав став може припасти простом „веровању“ појму да „ако верујемо у Исуса ми идемо у рај кад умремо“. Такав став има мало тога са оним добрим вестима које се одражавају у Светом писму, јер права хришћанска вера и веровање је више од интелектуалног пристанка одређеним учењима; она је сједињење и заједница са Васкрслим Господом кроз Његово Тело, Цркву.

Не спасавамо се уверењима или убеђењима већ „ милошћу“ (Еф 2,8), која је истински живот, сила и Божја енергија која тече кроз Тело Христово. Ова учења, и наша вера у њих, су неопходна да се усаврши и нахрани ова заједница са Божанском спасоносном милошћу. Рема томе, Господ Исус Христос повезује живот и спасење са Тајинством над Тајинствима, Светим Причешћем. „Ако не једете Тело Сина човечијега и не пијете Крв Његову, немате живот у себи“. Живот који долази кроз Свето Причешће је последица сједињења са Његовим Васкрслим човечанством које је наравно сједињено са Његовом Божанском природом. Само ако исто тако органски удружимо  своје душе и тела у васкрсењу овог живота, сад у овом животу, онда тек можемо рећи да смо „спасени“ (1 Кор 1,18; 2 Кор 2,15).

Ако спасење није истинско учешће у васкрслом животу, односно прослављеном, испуњеном милошћу Човечанства Исуса Христа- онда смо ми остали на људској религији ограниченој на „представама“ појмовног света и људској умовној „вери“ и менталној философији о Богу. А то није Бог Свете Веронике, крвоточиве жене, која је физички дотакла Господњу милост- његову хаљину и добила исцељење кроз божанску силу која изађе од Њега (Лк 8, 43-48). Нити је ово Бог који нас истински може дотаћи, преобразити и спасти Својом божанском милошћу.

Да Бог наш постоји у царству представа и „учења“ ми не бисмо имали потребу за „искањем, тражењем и куцањем“ (Мт 7,7) као правим средствима добијања милости васкрслог живота у нашу сопствену човечност. Не би постојао никакав обавезујући разлог нити потреба за молитвом, постом или чак љубављу према ближњима (свиме оним што је утврдио Господ), јер све је то прописано само да би нас отворило да „примимо Духа Светога“, као што Серафим Саровски јасно говори. Коначно, не би било потребе ни за Црквом нити Њеним Тајнама. Без ове милости органске заједнице у Цркви, „хришћанство“ би  постало прост скуп моралних начела „чини и немој чинити“ у овом свету, нешто сасвим ван нас и стварности али помоћу чега бисмо видели себе или друге као „добре“ или „лоше“ људе.

Али Христос није умро и васкрсао да би нам одржао моралну лекцију, већ да би дао (или поврати) прави живот Својој људској творевини. Он је васкрсао да би дао нови живот онима који ће „милошћу кроз веру“  бити сједињени Његовом васкрслом човечанству, који ће имати стварну заједницу са Њим и на тај начин постати судови Његове бођанске милости. Ако је заиста Христос васкрсао, „вера“ се никад не може свести на пристанак одређеним религиозним појмовима или на просто „умовање“ о Богу.
Васкрсење значи да је Живот буквално прогутао моћ греха и смрти  и да тај исти живот може и мора бити удружен и прилагођен животима оних који верују. Исус Христос се оваплотио да поврати и поправи  нашу људску природу; Он је умро да би пригушио и победио саму смрт, и васкрсао је да би прославио наше човечанство и уздигао га Богу са десне стране.

Хришћанство је више од опраштања грехова или брисања мрља кривице. То је прилагођавање живота самоме Богу у нашим животима кроз Исуса Христа и Светог Духа. Васкрсење није само приказ или доказ Исусовог Божанства „Видите, рекох вам да ће тако бити!“. То је поновно стварање и обожење људске природе у Исусовој личности, Богочовеку, и могућност за Његову творевину да учествују у тој истој преображеној и освећеној људској природи милошћу Божјом. И тако, апостол Петар потврђује да се „Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога *који нас позва славом и врлином, Кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету“ (2 Пет 1,4).
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор

МОЛИТВА ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ: ИСТОРИЈА И УПОТРЕБА У БОГОСЛУЖЕЊУ

22/3/2020

коментари

 
Picture
​Господе Помилуј је, вероватно, најчешће употрбљавана фраза у православном богослужењу. Кадгод неко уђе у цркву- ујутру или увече, током Великог поста или на Васкрс, на празнике или радним данима- он ће увек чути ову молитвену прозбу Богу. Зашто је ова молитва постала најпопуларнија и кад се појавила у божанској служби? Какво је њено место међу другим молитвама?

Господе помилуј у историји. Антика
Фразе сличне Господе помилуј познате су још из незнабожачке литературе. На пример, постоји натпис са призивањем богиње Немезије: Κυρία Νέμεσι ἐλέησον (Госпо Немесија, смилуј се). Постоји и једна фраза у Дискурсима стојичког филозофа Епиктета (2. половина 1.века- рани 2.век), коју је забележио Аријан (2.век), којом се подсмевају људи који се ослањају на врачаре: „Ослањамо се на врачара, и призивамо га, ако је он бог- Господе, смилуј се“ (Епик. Дис. II 7. 12). Реч κύριος (Господар, Господ) коришћена је у древном незнабожачком свету и у обраћању боговима и у обраћању световним владарима. Хришћани првих векова пролили су своју крв да би се изборили за право да се само Исус Христос може Господом назвати и нико други: „ Јер ти си једини свет, једини Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“ (Велика Доксологија)

Древна Јудеја
Реч κύριος је у широкој употреби у текстовима Седамдесеторице као превод јеврејске речи Adonai (Господ) и као замену за Свети Тетраграматон Имена Божјег. Већ у библијским текстовима налазимо много различитих употреба фразе Господе помилуј, нарочито у Псалтиру: "Господе, смилуј ми се“, „Смилуј нам се, Господе" итд (Пс 6,2; 9,13; 31,9 и други). Молбе за Божју милост на свој народ такође су се користиле у древним јеврејским богослужењима, као и током ритуалних оброка и благословених гозби, што је служило као срж и основа за постепено увођење хришћанског богослужења. У Новом Завету, Исусу Христу се често обраћају сличним терминима за исцељење и опраштање :,, Исусе, сине Давидом, помилуј ме“ (ЛК 18,38) обраћање Јерихонског слепца; „Смилуј се на ме, Господе, сине Давидов“ (Мт 15,22), обраћање хананејке. Није изненађујуће да је овај израз  у својој најосновнијој форми (Господе помилуј) био такође укључен у рано хришћанско богослужење.

Хришћански Исток
Молитвени проглас или клич Господе помилуј био је већ добро успостављен у Источњачком хришанском богослужењу крајем 4.века. И док не налазимо нигде код раних Црквених Отаца да се спомиње ова пракса певања или читања Kyrie eleison (*Господе помилуј) у току службе, Свети Јован Златоусти у више наврата сведочи о томе у својим Беседама. Први пут је употреба овог призива нађена у познатом литургијском канонском документу који се зове „Апостолска правила“. Забележено је да на сваку ђаконову прозбу народ одговара „Господе помилуј“. (Види Апостолска правила, том VIII, 6, 9). Захваљујући значајном ауторитету  Апостолских правила, многи елементи богослужења описани у овом документу, нарочито текстови прозби, још су присутни у византијској божанској служби. Ми користимо Господе помилуј у православној литургијској пракси и као одговор на ђаконове прозбе и као независан елемент у дневном циклусу божанске службе. Стално понављање ове молитве креће се од 3 до 12, 30, 40, или чак и више пута,  као што је током литије код свеноћног бдења или у славу Часног Крста на празник Воздвижења Часног Крста.
Kyrie Eleison (*Господе помилуј) такође била позната молитва на Западу
Гај Марије Викторин († 364), говорник и философ, преобраћен у хришћанство, компоновао је химну Христу где постоје бројни Miserere Domine и Miserere Christe (Господе помилиј и Христе, смилуј се). Међутим, Господе помилуј није се појавила на Западу се до почетка 5.века као редовни део богослужења, и кад се појавила то је било под Источњачким утицајем. Сачувано је Етеријино сведочанство, западачка ходочасница која је ишла за Јерусалим, која је рекла својим сународницима о обичајима божанске службе у Јерусалиму: „И кад ђакон објави име свакога, многи дечаци стално одговарају Kyrie eleison (*Господе помилуј) или како бисмо ми рекли, Miserere Domine.” (Егер. Итинер. 24, 5). Постепено, грчко Kyrie eleison  заменило је латинско Miserere Domine, што је омогућено на Другом Ваисонском Сабору († 529), којим је преседао Свети Цезар Арлешки († 542). Његово треће правило регулисало је увођење Kyrie eleison ...следећи пример Рима, италијанских регија, и целог Истока са  великом наклоношћу и благошћу“ (Манси Т. 8. П. 727). Од тада, Kyrie eleison, Christe eleison, Kyrie eleison  постала је саставни део древне римске литургије.

На крају можемо закључити да је образац молитве Господе помилуј утицао на Исусову молитву, кључну појаву за православне аскезу и духовност, која се развијала у египатским манастирима. Многострука и широка употреба молитве Господе помилуј током црквене службе литургијског циклуса доноси редовно јавно богослужење ближе пракси непрестане Исусове молитве и уводи верне у богатство духовног живота Светих Отаца, учећи их да побожно и неуморно призивају Господа.
Аутор:​Јован Ничипорук

За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  /извор

Слободан и креативан приступ Васкршњем посту

7/3/2020

коментари

 
Picture
Мт 6, 14-21 Рим 13, 11- 14,4           аутор:О. Вјачеслав Режнјиков

Молитва треба да буде упућена Богу. Давање милостиње и пост су заповести дате од Бога. Према томе, А ти када се молиш, *уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
Ипак, како постити у тајности, кад се у 69. Апостолском канону наводи: „Ако било ко- био он епископ, јереј, или ђакон или ипођакон, или чтец или појац- не пости четрдесет дана пре Васкрса, или средом и петком, ако се не чува препрека плотских слабости, он се мора разрешити свештенства. А ако је мирјанин, он се мора екскомуницирати“?

Заправо, плотске (*телесне) слабости нису исте свима. Свако бира до које мере ће он или она постити, на основу сопствене савести. Нико осим вас не зна где се завршавају ваше слабости и где почињу ваше страсти. Један епископ је је питао оце свете оце Јована и Варсануфија: „ једем једном дневно током поста, а једем само хлеб и воду. Да ли чиним исправно?“. Они одговорише: „ Преиспитај сам себе; ако ти то не смета у извршавању обавеза и ако те то не преплављује таштином, онда је твој пост исправан“.

Ако постите строже од других, то морате чинити у тајности. Али чак и са најстрожим и најтајнијим постом, чак они који уопште не једу , морају водити рачуна де не осуђује оног који једе, да њихов труд не би био узалудан. Да не говоримо о томе да онај који једе- особа која још нема храбрости да уведе пост у свој живот- не сме презирати оног који једе. Не измишљајте неке „научне“ изговоре и не сматрајте себе изнад закона о употреби хране. Онда ће те бар моћи бар да се надате да ћете некако кренути напред.

Па, ако се окупимо за истим столом, онда би било најбоље да избегавамо приче о томе ко шта једе а ко не једе, и да ли су у хлебу на столу састојци који нису посни.
Пост, као и хришћанска пракса, захтева слободан, креативан приступ, надахнут љубављу према Богу и према ближњима. На пример, правила Васкршњег поста о дозволи употребе вина суботом или недељом. Сад рецимо да имамо особу за столом која не сме попити ни капљицу вина. Па шта да радимо?
Ако не пије, онда је то његов проблем. Зашто ми не бисмо пили због њега? Љубав не функционише на такав начин. Љубав говори устима апостола Павла:  Добро је *не јести меса и не пити вина и не чинити оно на шта се брат твој спотиче или саблажњава или слаби (Рим 14,21).

Данас (недеља, беле покладе примједба преводиоца) смо чули о стварима без којих ниједан подвиг неће бити могућ, и без којих чак ни молитва неће бити услишена. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, ваш Небески Отац ће опростити и ваша: али ако не опростите људима сагрешења њихова, неће ни вама Отац опростити сагрешења ваша. Управо пред почетак Васкршњег поста, спроводимо обичај опраштања у нашим црквама. То је веома узвишено и благотворно. Ми идемо у цркву да замолимо свакога да нам опрости, људе које знамо и оне које уопште не знамо, оне који нису ништа лоше урадили нама и оне којима ми нисмо ништа лоше урадили. У међувремену, свако има бар једну особу којој је заиста озбиљно повредио. Ипак, ми те особе не молимо да нам опросте! Одмах ће се, све узвишене, прелепе и дирљиве ствари претворити у један пуки призор. Ми ћемо почети Васкршњи пост у лажима.

На крају, Господ каже: Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Људска похвала, изненађење или поштовање такође је благо сакупљено на земљи које може бити изгубљено брзо. Довољно је да се само спотакнете на нешто мало и сва ваша велика слава ће пасти. Људи, иако су изненађени нечијом боголикошћу и изгледа да је поштују, још више воле кад Божји човек падне јер им то даје олакшање од моралних обавеза да раде на њима и да подражавају таквог човека.

Превела за вјеронаука.нет САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  из „Каталога добрих дела“
Извор : https://azbyka.ru/otechnik/Vyacheslav_Reznikov/propovedi-na-kazhdyj-den/43_5

Одакле потиче пракса литија у временима општих недаћа?

5/3/2020

коментари

 
Picture
Кадгод се суочимо са било каквом општом пропашћу, као што је суша, или поплава, или град, који уништавају наша поља по допуштењу Божјем; или пожарима, клизиштима или било којом другом недаћом; ми обично узмемо свете иконе, крстове, и црквене барјаке и ходамо кроз села, фарме, или баште, и преклињемо Бога за милост. Да ли знате, браћо, одакле потиче пракса ових литија у време невоље и ко је то пренео на нас? Ако не знате, ја ћу вам рећи!   протојереј Виктор Гурев

Пракса организованих верских литија дошла нам је из Грчке, одакле смо примили Православну хришћанску веру. То се може доказати чињеницом да су се верске литије у време општих недаћа одржавале још од далеке прошлости. Тако је у Цариграду био земљотрес кад је преминуо цар Теодосије Млађи, који је почео у недељу и трајао повремено три месеца. У то време, градски зидови су пали, многе куће су биле уништене а многи национални споменици уништени. Цар је, заједно са људима, организовао крсну литију за време ове катастрофе и стално је узвикивао са сузама: „Избави нас, Господе, од твог праведног гнева против нашег греха, ради нашег покајања. Ти си померио земљу и уништио је због наших безакоња да бисмо те славили, јединог доброг и човекољубивог Бога“.

Георгије Кедрин, црквени историчар, помиње још једну верску литију у Цариграду у време пропасти. Он пише: „ Кад је била суша и није шест месеци уопште падала киша, онда су царева браћа одржавала литију у којој је Јован носио свету плаштаницу са нерукотвореним ликом Христа, један племић носио је Христову посланицу у Авгар, а други је носио свете Христове хаљине, док је патријарх и његова пратња ишла од Парламента до Цркве Пресвете Богородице у Бланшернеу, са циљем да се одржи друга литија. (Нове таблице, део IV, стр. 543). Овако су се у далекој прошлости одржавале крсне литије, које су недвосмислено послужиле као пример, или узор, и за наше литије.

Сад знате, браћо, где смо имали почетак наших литија и где се јавила ова пракса. Једина ствар која ми преостаје да урадим је да вам дам једну поуку на крају свог говора. Шта да вам кажем? Прво, запамтите да се верске литије одржавају да би се осветили и људи и све оно што је људима потребно, односно куће, друмови, воде, ваздух и сама земља, јер је изгажена и оскрнављена стопама грешника. То је због тога да би становници градова и села, целе државе могли да учествују у Божанској милости, и да одбаце све што је погубно и штетно (Таблица 545). Друго, не заборавите да смо, у време општих недаћа, у обавези да се молимо посебном усрдношћу за милост и доброту доброг и љубљенога Бога да одврати од нас сав Свој гнев који иде ка нама, и да нас избави од Своје исправне и праведне освете, и да нам се смилује на Своје недостојне слуге. Амин.

Превела за вјеронаука.нет  из Каталога добрих дела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/186

Чак и животиње намиришу рај

22/2/2020

коментари Comments

 
PictureСвети Герасим Јордански са лавом
​Животиње су створене пре људи: водена (гмизавци) и ваздушна (птице) створења створена су пети дан, док су копнена створења створена шести дан, а људи су одмах после тога створени. Животиње су живеле у миру са човеком и једна са другом, није се знало за грабљивице. Човек је створен као круна Божјег стварања, господар свега што живи, чему је и морао дат имена на основу права које му је дао Творац (Пост 2, 19). Био је то свет, укључујући и животињски свет, који није знао за пропадање. Сва твар била је испуњена радошћу, како се изразио Свети Максим Исповедник.

Све се променило после Пада. Бог је рекао Адаму, који је прекршио завет: „земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека“ (Пост 3,17). Према томе, човек је поднео одговорност за недаће у целокупном космосу, за сва створења, за скрнављење опстанка као заједнице са Богом. „Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим 8, 22). Христовом откупљујућом жртвом отворила се могућност за човека да уђе у Царство Небеско, али да ли су то и животиње наследиле?

На ово питање немамо одговарајући одговор у православној теологији. Иако пророк Исаија прориче будуће блаженство са животињским светом: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Ис 11, 6-8) често ће се чути супротни гласови у тим расправама да ли животиње наслеђују Царство Небеско. Древна Црква није имала јединствено мишљење Светих отаца по овом питању  (а и данас га, заправо, нема). Не постоји систематично и кохерентно учење Цркве о животињама. Васељенски сабори нису се бавили учењима која се тичу животиња. Постоји само неколико правила Шестог Васељенског сабора који се односи на овај канонски закон (забрана једења са животињама и забрана довођења животиња у цркву). Што се тиче самог појма о животињи и судбини која је се тиче, постоји само један број личних мишљења неких Црквених отаца.

Питање да ли животиње наслеђују Царство Небеско је питање супротстављања животиња и наспрам људи. Постоје разни аргументи који се могу овде изнети: животиња није створена по „лицу и обличју“, њена улога је само улога човековог средства: она служи човеку док у Царству Небеском неће бити потребе за њиховим служењем.

Додатно, животињски свет је довољан сам за себе, док је човек једино биће којем је потребан неко други, односно, Бог, да би досегао у потпуности своје могућности. Животиња не може да схвати Откровење јер оно укључује „активност, које подразумева одговарајуће менталне и вољне способности“ (Сејмон Френк). „Животиња не зна за духовну жеђ. Кад је мирна, испуњена и задовољна, она је срећна. То није оно што чини човека“ ( о. Александар Мен). У међувремену, о. Александар Мен се надао да су душе животиња бесмртне и да ће отићи у рај, због тога што оне не знају ни за какву издају нити неке друге људске пороке. Свети Лука Кримски (Војно-Јасенецки) је веровао да „ је животињски дух такође везан за тело као наш, па према томе има разлога да се очекује да ће  и њихова тела бити у новој природи, у новом свету после краја овог садашњег света“.

PictureСвети Макарије Александријски и хијена
​Вреди напоменути да се некад животиња не понаша увек онако како јој прописује „природни„ програм“ и да се може понашати неприродно, показујући јединствене особине сличне људским врлинама. Она може бити одана до смрти; може осетити сажаљење и саосећање, кривицу или стид.

Постоје бројна сведочења неочекиване благонаклоности и помоћи чак и од чак и од најсвирепијих животиња према свецима у православним житијима и у сачуваним легендама и народним причама. Вране су доносиле хлеб и месо пророку Илији. Постоји и занимљива легенда коју је препричао Касијан, монах из 5. века, о Светом апостолу Јовану Богослову, који је припитомио јаребицу и често проводио своје слободно време играјући се са том птицом.  Древни Патерник говори нам о животињама које су одбијале да нападну хришћане у циркусу, чак иако су незнабожачки Римљани сматрали да ће растргнути хришћане. На пример, лав са Атласа мазио се и лизао  стопе ђаконисе Татјане (3.век) у једној арени у Риму. Њени стражари и прогонитељи помислили су да је лав питом и одважно су кренули ка предатору али је звер одмах једног од њих растргла.
 
Свети Мамант живео је на планини код Кесарије Кападокијске у 3. веку. Његову колибу посећивали су његови „пријатељи“- како их је сам светац волео да зове- јелени, козе, хијене, лавови (и то сви истовремено). Свети Антоније Велики (3-4. век) срео је хијену која му је показала пут за египатску пустињу. Вране су га храниле, а лавови су му служили. Нешто скорије датума, 14. век, Свети Сергије Радоњешки, који се посветио аскетизму у једној малој келији у шуми, успео је да се спријатељи са вуком и породицом дивљих вепрова. Он је чак хранио медведа хлебом, а често му давао и своју последњу векну. У биографији Светог Германа Аљаског можемо да прочитамо: ,,Близу његове келије живеле су ласице. Оне су познате по својој плашљивости а оне су трчале ка Светом Герману и јеле из његових руку. Такође он је виђен како храни и медведа“.

PictureСвети Сергеј Радоњешки и медвед
Ево још једног примера, овај пут из живота нашег савременика. Кад је Светом Кукши Одеском било шездесеет три године, био је послат да ради у шуми 14 сати за време Стаљинових репресија и прогона Цркве. Јадни осуђеници никад нису били сити. Одједном, чудо се десило овом монаху: врана је почела да га храни после његовог тешког дневног посла.
Зашто се овакве ствари дешавају? Свети Исак Сирин наводи: „Животиње намиришу рај и иду светима“- а ми бисмо могли додати и побожни људи, такође...
„Све што дише нека хвали Господа“, узвикнуо би псалмопојац. Тако, свако створење је онтолошки укључена у заједништво са Творцем. Заједница је хијерархијска, али Божанска Љубав не одбацује ниједно своје створење. Иронично је да није човек, који је Круна свих створења, тај који је први понудио гостопримство Богу већ су то биле животиње, иако не својом вољом. Бог је рођен и стаји поред животиња јер су људи из Витлејема одбили да отворе врата Спаситељу који долази у свет а они му нису понудили склониште.      Аутор: Ана Голубицкаја

За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ извор

Comments

Икона Крштења Господњег: детаљи непознати многима

11/2/2020

коментари

 
аутор: Оксана Сомак
Picture
Четврто канонско јеванђеље говори да је Јован Крститељ крстио Исуса Христа у водама Јорданским. На основу јеванђељске приче, створена је и иконографија овог великог празника. Занимљиво је да је река Јордан на богојављенским иконама испуњена рибама, змијама, аждајама и митским ликовима. Све ово се може наћи на више уметничких слика Богојављења које су сликане по византијском канону, али оне не одјекују јеванђељским текстовима. Објашњење за необичне ликове који живе у светој реци налазе се у древним текстовима Постање и Псалми.
 
Ерминија (антички приручник за иконописање) даје следећа упутства везана за осликавање Богојављења: „ Христос стоји усред Јордана, без одеће. На обали ове реке, са десне стране Христа, Претеча гледа у небо, дижући леву руку горе, и држећи десну руку на глави Христовој. Небо је видљиво над њима и Свети Дух силази одатле; написано је на зраку сунца: Ово је Син Мој љубљени, који је мени по вољи. На левој страни, анђели ревносно стоје, ширећи своје руке сакривене испод својих одора. Негде мало даље од Јована, у води лежи један  старац, окренут лицем и гледа са страхом у Христа, док он сам точи воду из велике посуде. (То символише Јордан како се враћа назад (Пс 114, 3-5). Јордан је често осликан као римски речни бог, старац са посудом из које тече вода.

PictureБогојављење. Из Катедрале Благовештење у Солвичегодску. Иконописац Михаило. Крај XVI века, Санкт Петербург
​Стихови 3-5. Псалма, такође, помињу море, персонификација која се често упоређује са сликом Јордана: „Море видје и побјеже; † Јордан се обрати натраг. Горе скакаше као овнови, брдашца као јагањци. Што ти би, море, те побјеже и теби, Јордане, те се обрати натраг?“ Тиме се наглашава како су Јевреји чудесно прешли Црвено море. Речи о овом догађају се чују у канонима празника Богојављења. Речи Псалма не само да се односе на старозаветне догађаје, али, такође, се ствара прелаз на Нови завет, проричући Крштење Господње. У минијатурама које илуструју псалми, у осликавању Богојављења могу се наћи две символичне особе у близини: море и река Јордан.


Picture Богојављење. Из Катедрале Благовештење у Солвичегодску (део).
​Потешкоће „превођења“ византијске иконографије на руским иконама Крштења су прилично разумљиве. Потешкоће око имена и ликова персонификација реке и мора на таквим иконама објашњене су чињеницом да је аутор, на пример, измешао персонификације, не знајући историју. То се десило са иконом из Солвичегодскa чији је аутор Михаило (крај 15. века). Овде је река Јордан женски лик а море је осликано као мушкарац. На грчком, реч „море“ је женског рода, а „река“ је средњег рода (у општем смислу) или мушког (ако говоримо о веома великој реци). Грчко-руски новозаветни речник указује на мушки род речи „река“. То је оригиналан род персонификација мора и реке под разматрањем.

PictureБогојављење, око 1497. Кирилско-Беложерски архитектонски и уметнички конзервациони музеј
​
Млад човек је трећи символ воденог елемента. Разлог појављивања младог човека у доњем делу иконе Крштења се различито тумачи. У једну руку, он је виђен као још једна персонификација мора, уместо женског лика који је смештен до персонификације Јордана. Истовремено постоји и једна убедљивија верзија. Његов лик се може протумачити као персонификација Јордана или један од његових потока. Према античком обичају, река у којој  се Исус Христос крстио изливена је потоцима Јора и Дана; ово се налази у једној минијатурној књизи. Ако је младић осликан у дубини воде до старца који је наслоњен на огроман суд, онда је овај пар ликова персонификација две реке које су се спојиле у Јордан. Слична персонификација је приказана на икони крајем 15. века из Кирило-Беложерског манастира (овде један млад човек седи на једно пару риба, вероватно делфина).
 
„ Рибе пливају око Христа“ закључак је у упутству Ерминије која се односи на осликавање Крштења Господњег. Риба је најстарији символ Христа а такође и верника. Реч „ риба“ на латинском звучи као ‘pisciculli’ , а крстионица се назива речју ‘piscina’, што би значило рибњак или језерце. Поред осликавања риба на водама Јордана које одговарају оваквом тумачењу, ми се сусрећемо са једним необичним случајем на грчкој икони из 18. века , где неке зубате рибе, као гомила грабљивица, окружују Спаситеља. Једно од ових чудесних створења личи на змију. 

PictureКрштење Господње (Богојављење). Грчка, 17.век. Лондон. Музеј Викторије и Алберта (део)
​Змија и аждаја се такође појављују на икони Богојављењa. Важно је напоменути да се реч ‘draco’ може истовремено превести са латинског и као „аждаја“ и као „змија“. За хришћане, аждаја символично осликава ђавола. Змија, која је такође символ мудрости, негативно се тумачи на византијској икони. Слика аждаја и змија (оборених) помиње се у тексту Постање (Пост 3,15), и у Псалму 74, 13-14 ( „Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама. Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу)“.

Кроз овај псалам, догађаји Пада и Крштења су повезани. „Главе змија“ (У црквенословенском латинска реч ‘draco’ се преводи као „змија“)  приказане су на македонској богојављењској икони коју је насликао Давид  Селенички.



PictureКијевски Псалтир: Распеће. Богојављење. Кијев, 14. Век; споменик: Кијевски Псалтир, 1397 Санкт Петербург, Руска народна библиотека

Тако, символични ликови који окружују Спаситеља на икони Крштења, имају старозаветне и хришћанске корене и у исто време семантичко јединство у слављењу празника јављања Бога свету. Лепота и пророчка проницљивост Старог завета сјединила се са добрим вестима новозаветне приче.


​
За  вјеронаука.нет превела из „ Каталога добрих дела“ САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: https://pravlife.org/ru/content/ikona-kreshcheniya-gospodnya-kogo-i-pochemu-mozhno-uvidet-u-nog-spasitelya-v-iordane

Picture
Богојављење. Црква Светог Димитрија, Битољ (део)
Picture
Богојављење. Црква Светог Димитрија, Битољ. Давид Селенички, 1730-1739, Македонија. Македонски музеј, Скопље

Иконографска анализа Лествице

2/2/2020

коментари

 
Picture
„Неко се може одједном попети на тридесети степеник вежбајући се у смирењу и љубави. Јер љубав и смирење превазилазе било коју врлину“
                                                Митрополит Антоније Пламадеала​
​

Нађена углавном у старијим црквама и манастирима, „Небеска лествица“ је иконографска слика књиге Светог Јована Лествичника „Лествица Божанственог усхођења“. Књига и икона су такође познати као „Лествица“, на словенском „мердевине“.

Свети Јован Лествичник живео је између 579 и 649. године у манастирској заједници Света Катарина на Синају; многе борбе је он имао у овом манастиру, он се такође зове и Јован Синајски.
Свети Јован је приступио Синајској заједници кад је имао 16 година након што је стекао многа научна знања тог времена. Скоро деветнаест година, светац је имао као свети исповедник блажене мученике Синајске. После упокојења свог старешине, Свети Јован се повлачи у пустињу, у ћелију која се зове Тола, неколико километара од Синајског манастира. У овом усамљеном месту, Свети Јован ће наставити своју аскетску борбу наредних четрдесет година. На захтев Синајске манастирске заједнице, Свети Јован постаје калуђер и духовни учитељ тог манастира. Касније, на захтев блаженог Јована Раитског, свети Јован ће написати „Лествицу Божанственог усхођења", књигу која је подељена на 30 поглавља или степеника неопходних за спасење. Ово дело преведено је на многе језике и постало је важан део "Добротољубља".
 
Лествица Божанственог усхођења у иконографији
Према писању Дионисија из Фурне, забележено у његовој књизи „Ерминија Византијског сликања“, икона која се често назива „Лествица Небеска“ блиско је везана за дело Светог Јована Лествичника. Треба запазити да се спасоносне лествице не односе само на монахе, већ такође на све хришћане у свету, било да су у браку или не (погледај Коментаре на Лествицу Светог Теофана Затворника, Упутство за лаике).

Манастирска заједница осликана је у доњем делу иконе, и на левој и на десној страни. Монаси различитих старосних доби представљени су како стоје на капији манастира гледајући ка лествици. Лествица Божанственог усхођења има тридесет степеника по броју глава (етапа) које су написане у књизи Светог Јована Лествичника. У неким иконографским приказима, Лествица има 33 степеника према броју година Христовог живота на земљи.

Лествица је постављена нагнуто где је доњи крај постављен на земљи а горњи крај дотиче Небо. Монаси су представљени на целој дужини лествице, пењући се ка Небу. Ови монаси су представа духовног живота: неки само размишљају, други кроче на прву лествицу, неки се пењу полако, други се подижу брзо, неки падају са лествице (са свих нивоа) док други достижу крај лествице где их чека Христос.
 
На врху лествице су осликани анђели, који помажу монасима на њиховом путу ка спасењу; док су неки монаси само вођени анђелима, друге анђели носе на рукама. На дну лествице, видимо неке више или мање језиве ликове који представљају демоне, који жуде да свуку душу са лествице. Неки монаси гледају несметано ка Христу, док други једва да се одрже на свакој лествици. Неколико анђела скида демоне дугим копљима.

На последњем делу лествице, наш Спаситељ је осликан у јарком медаљонском светлу. Монах који је на последњој лествици осликан је као стар и мудар, одевен у смирење и гледа у Христа. Заузврат, Спаситељ наш хвата га рукама док му на главу ставља победоносни венац.

На дну иконе, застрашујућа аждаја широм отворених уста представља пакао. Међу оштрим зубима аждаје налази се пали монах, док има и других који су близу пада.
​
У неким иконографским приказима, сам Свети Јован Лествичник осликан је како даје путоказ монасима ка спасењу, док у својим рукама држи свитак папира на коме стоји: „Брате, бори се свом снагом да би ти били опроштени многи твоји бедни греси. Великим трудом и добрим делима пењи се овим лествицама, побуђујући ум на исцрпљујућа бденија“.
Picture
​Лествица Божанственог усхођења у иконографији
Према писању Дионисија Фурношког, које је забележено у његовој књизи „Ерминија Византијског сликања“, икона која се често назива „Лествица Небеска“ блиско је везана за дело Светог Јована Лествичника. Треба запазити да се спасоносне лествице не односе само на монахе, већ такође на све хришћане у свету, било да су у браку или не (погледај Коментаре на Лествицу Светог Теофана Затворника, Упутство за лаике).

Манастирска заједница осликана је у доњем делу иконе, и на левој и на десној страни. Монаси различитих старосних доби представљени су како стоје на капији манастира гледајући ка лествици. Лествица Божанственог усхођења има тридесет степеника по броју глава (етапа) које су написане у књизи Светог Јована Лествичника. У неким иконографским приказима, Лествица има 33 степеника према броју година Христовог живота на земљи.

Лествица је постављена нагнуто где је доњи крај постављен на земљи а горњи крај дотиче Небо. Монаси су представљени на целој дужини лествице, пењући се ка Небу. Ови монаси су представа духовног живота: неки само размишљају, други кроче на прву лествицу, неки се пењу полако, други се подижу брзо, неки падају са лествице (са свих нивоа) док други достижу крај лествице где их чека Христос.
 
На врху лествице су осликани анђели, који помажу монасима на њиховом путу ка спасењу; док су неки монаси само вођени анђелима, друге анђели носе на рукама. На дну лествице, видимо неке више или мање језиве ликове који представљају демоне, који жуде да свуку душу са лествице. Неки монаси гледају несметано ка Христу, док други једва да се одрже на свакој лествици. Неколико анђела скида демоне дугим копљима.

На последњем делу лествице, наш Спаситељ је осликан у јарком медаљонском светлу. Монах који је на последњој лествици осликан је као стар и мудар, одевен у смирење и гледа у Христа. Заузврат, Спаситељ наш хвата га рукама док му на главу ставља победоносни венац.

На дну иконе, застрашујућа аждаја широм отворених уста представља пакао. Међу оштрим зубима аждаје налази се пао монах, док има и других који су близу пада.
У неким иконографским приказима, сам Свети Јован Лествичник осликан је како даје путоказ монасима ка спасењу, док у својим рукама држи свитак папира на коме стоји: „Брате, бори се свом снагом да би ти били опроштени многи твоји бедни греси. Великим трудом и добрим делима пењи се овим лествицама, побуђујући ум на исцрпљујућа бденија“.

за вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
извор

Зашто се на иконама приказују Сунце, МЈесец и ЗвИЈезде?

25/1/2020

коментари

 
Picture
Обичај осликавања звезда и сазвежђа у хришћанској уметности потиче још из древних времена. Ми видимо њихов црвени блесак на тајанственим белим луковима римских катакомби; сусрећемо се са златним сјајем на мозаицима из 5. и 6. века у Равени; видимо чудне гримасе небеских тела на пеергаментима са византијским рукописима, у такозваним „космографијама“ који описују уређење универзума. (Космографија је наука која мапира опште карактеристике космоса или универзума, описујући и небо и Земљу). Видимо зодијачке знакове у европским хришћанским базиликама из 12. и 13. века. У цркви Светог пророка Илије у Јарославлу из 17. века видимо небеску куглу са символима сазвежђа на фрескама галеријског трезора, а центар универзума је ушће Которосла у Волгу. (Река Которосл је десна притока Волге у Јарославлској области Русије).

Небеска тела су била сведоци, чак су и имала улогу у главним догађајима хришћанске историје. Сетимо се звезде Христовог рођења која се јавила пред мудрацима (Мт 2,9). Према томе, њихове слике су складно интегрисане у одговарајуће сцене. Два диска црвене и сиве боје скоро су увек  присутна код сцене распећа на обе стране крста. Ово су знаци сунца и месеца. Обе ове светлости су присутне у сцени Судњег дана, горе на врху, где анђели савијају небеса попут свитка (Отк 6, 12-14).

Православни хришћанин верује да је Бог тај, а не звезде, који управља нашим животом. Према томе, слике небеских тела и чак и зодијачких знакова само нам служе као овај подсетник: небеска тела, која је Бог створио четврти дан (Пост 1, 14-18), служе да славе Господа заједно са осталом творевином (Пс 149, 1-4 (да учествују у универзалној божанској служби и да се повинују вољи свога Творца.

аутор: Дмитри Трофимов, управник Цариградске креативне радионице
За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ

Два велика освећења воде на Богојављење

18/1/2020

коментари

 
аутор: Јован Ничипорук
Picture
Једно од најистакнутијих литургијских прославања крштења Господњег  несумњиво је Велико освећење воде. Прво освештање воде је увече пред Богојављење, а друго је на Литургији, на празник Богојављење. Занимљиво је да се у Типику Православне цркве не помиње друго освећење воде; Типик само говори само о једном освећењу. Одакле нам долази пракса Великог освећења двапут?

Нема другог освећења у Типику
Проблем двоструког освећења воде је, у великом делу, непомињање у литургијским књигама Православне цркве. Сам овај обичај је прилично стар, споменут је већ у 6. веку. У Палестини, поред освећења воде у цркви увече, имали су и освећење воде, реке Јордан, ујутру на овај празник. Стари обичај двоструког освећења се, такође, потврђује у свом присуству, у божанским службама, Марионитских Сиријаца, који освећују воду, у цркви, увече, а воду, на рекама и потоцима, ујутру. Ипак, сви постојећи типици великог Студитског манастира прописују само једно освећење. Свети Никон Црногорски (†1097) сматрао је обичај двоструког освећења воде погрешним (Тактикон, Омилије 1 и 38), иако је он био широко распрострањен у његово време.

Ширење обичаја
Одакле је обичај двоструког освећења дошао, иако су га зилоти из Типика сматрали погрешним? Овај обичај, вероватно, датира од обичаја двоструког освећења различитих делова цркве Аја Софија, као што је документовано у рукописима Великог типика ( 9-11. век ). Међутим, вероватније је да је то због утицаја древног јерусалимског обичаја освећења воде ујутру, на празник, због близине реке Јордан и због јеванђељског догађаја, који се повезује са њим. Није случајност да је обичај двоструког освећења постао свеприсутан у 13. и 14. веку, кад су целокупне божанске службе преузете из Јерусалимског типика. Упркос распрострањености ове праксе, Типикон Светог Саве Освећеног, забрањује неке списе, али ништа не говори о другом освећењу воде.

Спорови у Руској цркви
Недостатак разумљивих литургичких упутстава довео је до расправа око ове теме у Руској цркви. Тако је Свети Максим Велики (†1556) одлучио да напише апологију двоструког освећења воде, бранивши праксу Светогорских манастира. Међутим, издавачи старог Типикона из 1610.године имали су другачији поглед на то, тврдећи да Студитски и Јерусалимски типикон налажу да вода треба да се освећује само једном. Патријарх Никон (†1681) покушао је да реши тај проблем радикално, једноставно забрањујући двостуко освећење воде 1655.године, наводећи да се Господ Исус Христос крстио само једном. Никонова одлука није наишла на подршку верујућег народа и била је,чак, јадан од разлога, поред неких његових других реформи, да га оптуже пред Великим Московским синодом 1666-1667.године, који је поново успоставио већ установљену праксу другог освећења по јутрењу. Патријарх Јоаким је 1682.године дао дозволу да се врши друго освећење после празничне литургије, што се и данас може видети.

Руска пракса и симболика двоструког освећења
У старим временима, прво освећење било је у цркви, а друго на текућим водама. Литија до воде и освећење крстионице била је веома свечана и сматрана је једним од главних догађаја литургијске године (А.В. Петровски, Освећење воде // Православна Теолошка Енциклопедија, 1902, том 3, стр.663). У великим градовима литију до Јордана обично води сам епископ, уз учешће целог свештенства из тог града и околних села. После великог освећења, свештеник иде до својих парохијана да их причести.

Освећење на Богојављењску ноћ је символично повезано са крштењем оглашених, и због тога се у многим парохијама изводи у припрати, где су се оглашени, у древна времена, крштавали. Међутим,  Црква не спроводи друго освећење само због освећења верних већ и у сећање на крштење Господа Исуса Христа, па се због тога оно изводи на потоцима, рекама, чак и морима.

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Све што треба знати о Јагњету Божјем у Православној иконографији

12/1/2020

коментари

 
Picture
Јагње Божје је стари назив дат Исусу Христу, а забележен је и у Светом писму. То је више од самог назива који има утицај на хришћанску иконографију од првих векова па све до данас. Слика Јагњета Божјег такође се развијала кроз историју Цркве.

Јагње као символ Христа (од 1. до 3. века)
Чути Јеванђеље дато је свима: али Јеванђељска слава резервисана је само за истинску Христову децу... јер слава је просвећење за оне који верују, а ослепљење за оне који не верују... Према томе, многе ствари о којима често причамо на прикривен начин да би верници који знају могли да разумеју, а да онима који не знају не би могло нашкодити (6. Катихетско предавање Светог Кирила Јерусалимског)

Говорећи кроз живо сећање о прогону хришћана од стране државе, Свети Кирил (+386) горе нуди објашњење зашто је доста најраније црквене иконографије символично. Чак и у 4. веку, кад је хришћанство већ било озакоњено, Свети Кирил још види потребу за коришћењем „скривеног“, тј. символичног језика да би објаснио делове хришћанске вере. Према томе, није изненађујуће да се на најранијим црквеним иконама употребљавају символичне слике да би подучила преобраћенике.
Picture
​Риба сидро, паун, брод, ХиРо (*Христов монограм или лабарум☧) и пастир (младић без браде) сви ти символи се налазе у катакомбама у околини Рима, датирају из 2. века, и сваки има сопствено значење. Слике пастира сигурно да представљају Христа, али рани хришћани знајући да је Исус Христос рођен као Јеврејин видели би пре младог пастира као оличење Христа пре него што би он био сам Он. Међу тим сликама, налазе се и оне са јагњетом.
​

Лик Јагњета Божјег датира од самог Оваплоћења, кад је Јован Крститељ, видећи Исуса да иде ка њему, узвикнуо: „Гле, *Јагње Божије које узима на се гријехе свијета!“ (Јн 1,29). Лик Христа као Јагњета такође се нашироко користи и у Откровењу Светог Јована (нпр. Отк 5, 6-14). И тако је лик јагњета, Agnus Dei на латинском, одмах препознат као Исус Христос за ране хришћане, док то ништа није значило незнабошцима који су били прогонитељи ове нове религије.

Picture
​Јагње Божје у Хришћанском Царству (4. до 7. век) 
После Миланског едикта, којим се значајно озакоњује хришћанско богослужење, полако почињу да се граде цркве у римско-византијском царству. Многе ове грађевине опстале су у Италији, опстале су фреске и мозаици показујући како се лик јагњета сада изједначава са Исусом Христом. У базилици Светог Козме и Дамјана у Риму, Agnus Dei је приказан како стоји на стени из које теку четири потока, окружен са 12 других оваца, које символишу апостоле. Ове символичне слике Христа стоје уз савремене слике Исуса Христа са брадом за кога данас знамо.

 Ове слике Јагњета Божјег биле су под јаким утицајем божанског откровења Светог Јована, у којем је овај апостол видео Јагње како седи на престолу, око којег богослуже анђели и старешине. Међутим, символизам Исуса Христа као јагњета такође алудираа на Христову смрт на Крсту „да узме грехе света“. Ова слика је уткана у Свету Литургију, која у једној или другој форми датира од Светог Јакова, брата Господњег. У делу Литургије која се зове проскомидија сече се коцка из центра малог округлог хлеба и она се односи на Јагње (грчки Амнон). То је Јагње које је освећено да постане Тело Христово и од Њега примају Свето причешће и лаици и свештенство.

И тако, слике Исуса Христа као Agnus Deа налазе се у светилишту старих цркава, око олтара; понекад је Јагње Божије приказано на самом олтару.

Успон иконоборства и забране Јагњета Божјег (8. век)
Током осмог века, у Римском царствупојавило се противљење сликама Исуса Христа и светаца, које је иницирао и подржавао цар Лав III, а настављено је његовим наследником Константином V. Као последица тога уништене су многе иконе Христа и Његових светаца, као што је и убијен велики број људи (слике Божје по њиховом схватању) који су поштовали иконе. Иронично је, према томе, да та забрана слика Јагњета Божјег не долази од иконобораца већ од Православног сабора који је претходио целој контроверзи.
На Сабору у Трулу, одржаном 692, 82. канон проглашава
 У одређеним репродукцијама поштованих слика, Претеча (Јован Крститељ) је насликан показујући пртом на јагње. Ово представљање узето је као символ милости. То је скривени облик тог правог Јагњета које је Христос, наш Бог, и приказан је у складу са Законом. Подржавајући ове древне слике и сенке као символе истине пренете у Цркву, ми смо данас пре за саму милост и истину као испуњење овог закона. Према томе, да бисмо изложили виду од свега тога што је савршно, бар уз помоћ слике, ми одлучујемо да се од сада Христос наш Бог мора прикаказивати у Свом људском облику а не у облику древног јагњета.
Другим речима, за епископе који су присуствовали Сабору, слика Христа била је сама по себи признање физичке стварности оваплоћења Исуса Христа у телу. Иконе Богочовека Исуса Христа поново то потврђују, али не и слика јагњета. Без обзира на све, утицаји Сабора у Трулоу вероватно се не би тако раширили да није постојала иконоборачка јерес, која се појавила у осмом веку. Први главни противник ове јереси био је Свети Герман (+733), епископ Константинопољски. Он је користио аргумент који је имплициран из 82. канона да одбрани поштовање икона:
У вечном сећању на живот у телу Господа нашега Исуса Христа, Његовог страдања, Његове спасоносне смрти и откупљења света, што из света произилази, ми смо примили обичај Његовог представљања у људском облику, односно, у Његовом видљивом Богојављењу, разумевајући да смо на овакав начин узвисили Божју понизност свету.
 Другим речима, ми одсликавамо невидљивог Бога због тога што је прво Он узео људски облик и учинио Себе видљивим као личност Исуса Христа.
На крају је овај аргумент превладао и као такви канони у Трулоу били су укључени у Седми Васељенски сабор. Ови канони укључили су забрану слика Јагњета Божјег. Старије слике Јагњета Божјег, као што су оне у Равени опстале су захваљујући Светим оцима Седмог Васељенског сабора нису биле „иконоборачке“, па ипак нове слике Исуса Христа као Јагњета нису биле дозвољене. Јагње постаје Мелизмос (од 11. века).

Picture
​После Велике схизме, Рим је имао своју локалну јерес: порицање да је истинско тело ии крв Христова присутна у Светој евхаристији. Ова Беренгаријева јерес била је брзо сузбијена, премда је семе те јереси вероватно већ било посејано на западу јер ће оно опет почети да ниче за време реформације вековима касније. Православне цркве на Истоку су већ формално прекинуле заједницу са Римом и не постоји никакав доказ да је у Византијском царству Црква имала проблем са овом јереси. Било како било, Византијско цартво наставило је да тргује са сада Римокатоличким царствима западне Европе, а са разменом робе дошла је размена вести и идеја.
Према томе, могуће је да  нова слика Христа која се појавила у касном 11. веку да је била делимично обојена као реакција на јерес која је захватила Француску-мелизмос.
Мелизмос  (грчки- μελισμος) приказује Богомладенца на олтару, прекривеног како лежи на дискосу, месту где ће бити освећени хлеб. Оно што се зове Јагњетом на Божанској литургији одсликано је као Богомладенац: јасна потврда да је евхаристија истинско тело и крв Христова.
 
 
Најранија сачувана слика мелисмоса нађена је изнад олтара Цркве Светог Георгија у Курбинову, Македонија из 1191. Међутим, могуће је да су постојале старије слике овог типа, и да су се оне такође јавиле као одговор на Трулски канон који забрањује слике Исуса Христа као Јагњета. Мелисмос је грчка реч за „ломљење“ или „дељење“ и односи се на део Литургије кад свештеник ломи Агнец (коцку хлеба, види горе) на четири дела говорећи: Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек сеје де и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћује. Кад је Јагње у облику коцке исечено из хлеба у току Проскомидије, свештеник се моли речима пророка Исаије: „Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нијема пред онијем који је стриже не отвори уста својих. [*Дап 8, 32]
Од тјескобе и од суда узе се, а род његов ко ће исказати?“ (Ис 53, 7-8), као што је наведено у ДАП 8, 32-33.
​
Богомладенац боље преноси невиност и тишину „јагњета пред клање“, тако да оај облик мелизмоса доминира; међутим постоје и слике одраслог Христа на дискосу. Мелисмос је заменио слике  „Јагњета Божјег“на олтару у храмовима Византијског царства, с тим да су неки примери опстали од Кипра до Румуније. Не само да је мелисмос одсликан на фрекама иза светилишта, већ се он појављује на литургијским предметима, као што су покровци којима се прекрива дискос и штити домаћина од прашине. 

Касније слике Јагњета Божјег у Русији (од 16. века наовамо)
Фреске у светилишту нису уобичајене у Русији као што су биле у Византијском царству, а такве иконе мелисме иза олтара су ретке. Међутим, евхаристијског одсликавања  Јагњета Божјег као Богомладенца још увек постоји, нарочито извезено на покровцима којима се покрива дискос и путир.

Додатно, од 16. Века наовамо, почињу да се појављују иконе Светог Јована Крститеља који држи мелисмос. Ове иконе се осврћу на канон у Трулу, нарочито на поменуте слике Светог Јована који показује прстом на Јагње које представља Христа, а које овај канон забрањује. Руске иконе одговарају на ово замењујући символично „јагње“ „правим“ Јагњетом- Исусом Христом у људском облику. Ове иконе поистовећују Богомладенца са Јагњетом Божјим стављајући га у путир или на дискос прекривен звездом“ (звездица је метални оквир који слижи да на њему стоји покров и спречава га да додирне освећеног домаћина). На овај начин, Христос је одсликан на исти начин као и у Византијским мелисмос сликама.

Јагње Божје данас

На западу никад није испоштован Трулски канон, а слике јагњета са ореолом које обично носи „Крст светог Георгија“ врве у римокатоличким, англиканским и протестантским црквама. У  Православној цркви, Исус Христос одсликан као јагње може се наћи после 7. века. Обично су ове слике засноване на описима Исуса као Јагњета који се налазе у Књизи Откровења, на тај начин „буквално“ одсликане као божансствене али алгоричне, визије. Било како било, као што су оци Трулског сабора одлучили: „ пре смо за саму милост и истину“. И тако су, можда, својствене Православној цркви, слике Богомладенца, који лежи на дискосу или у путиру. Јагње Божје које узима на себе грехе света нас ради, вечни, Божански Син, који се понизио да би узео на себе људску слабост и да се роди од жене; и као такав Он је одсликан у нашим храмовима.
 
 
Оно што је говорио Свети Кирил Јерусалимски и данас је истинито. Одсликавање Јагњета Божјег, нарочито приказујући га као Богомладенца, налази се у светилиштима или на неким литургијским предметима. То припада животу Цркве: тајни евхаристије која је само за оне који су крштени у Цркви. Вероватно слике Јагњета Божјег различито разумеју Хришћани и они који то нису. Некима могу те слике деловати чудно, некима увредљиво, а други их могу сматрати смешним. Молим за опроштај од Бога ако је то овде случај, и надам се да свако ко се овако осећа да ће убрзо заборавити све што сам написао. За вас остале, надам се и молим се да вам је ова објава била од користи.

Picture
Најранија сачувана слика мелисмоса нађена је изнад олтара Цркве Светог Георгија у Курбинову, Македонија из 1191.год. Међутим, могуће је да су постојале старије слике овог типа, и да су се оне такође јавиле као одговор на Трулски канон који забрањује слике Исуса Христа као Јагњета. Мелисмос је грчка реч за „ломљење“ или „дељење“ и односи се на део Литургије кад свештеник ломи Агнец (коцку хлеба, види горе) на четири дела говорећи: Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек сеје де и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћује. Кад је Јагње у облику коцке исечено из хлеба у току Проскомидије, свештеник се моли речима пророка Исаије: „Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нијема пред онијем који је стриже не отвори уста својих [*Дап 8, 32].
"Од тјескобе и од суда узе се, а род његов ко ће исказати?“ (Ис 53, 7-8), као што је наведено у ДАП 8, 32-33.
​
Богомладенац боље преноси невиност и тишину „јагњета пред клање“, тако да оај облик мелизмоса доминира; међутим постоје и слике одраслог Христа на дискосу. Мелисмос је заменио слике  „Јагњета Божјег“на олтару у храмовима Византијског царства, с тим да су неки примери опстали од Кипра до Румуније. Не само да је мелисмос одсликан на фрекама иза светилишта, већ се он појављује на литургијским предметима, као што су покровци којима се прекрива дискос и штити домаћина од прашине. 

Касније слике Јагњета Божјег у Русији (од 16. века наовамо)
Фреске у светилишту нису уобичајене у Русији као што су биле у Византијском царству, а такве иконе мелисме иза олтара су ретке. Међутим, евхаристијског одсликавања  Јагњета Божјег као Богомладенца још увек постоји, нарочито извезено на покровцима којима се покрива дискос и путир.

Додатно, од 16. Века наовамо, почињу да се појављују иконе Светог Јована Крститеља који држи мелисмос. Ове иконе се осврћу на канон у Трулу, нарочито на поменуте слике Светог Јована који показује прстом на Јагње које представља Христа, а које овај канон забрањује. Руске иконе одговарају на ово замењујући символично „јагње“ „правим“ Јагњетом- Исусом Христом у људском облику. Ове иконе поистовећују Богомладенца са Јагњетом Божјим стављајући га у путир или на дискос прекривен звездом“ (звездица је метални оквир који слижи да на њему стоји покров и спречава га да додирне освећеног домаћина). На овај начин, Христос је одсликан на исти начин као и у Византијским мелисмос сликама.

Јагње Божје данас

На западу никад није испоштован Трулски канон, а слике јагњета са ореолом које обично носи „Крст светог Георгија“ врве у римокатоличким, англиканским и протестантским црквама. У  Православној цркви, Исус Христос одсликан као јагње може се наћи после 7. века. Обично су ове слике засноване на описима Исуса као Јагњета који се налазе у Књизи Откровења, на тај начин „буквално“ одсликане као божансствене али алгоричне, визије. Било како било, као што су оци Трулског сабора одлучили: „ пре смо за саму милост и истину“. И тако су, можда, својствене Православној цркви, слике Богомладенца, који лежи на дискосу или у путиру. Јагње Божје које узима на себе грехе света нас ради, вечни, Божански Син, који се понизио да би узео на себе људску слабост и да се роди од жене; и као такав Он је одсликан у нашим храмовима.
 
 
Оно што је говорио Свети Кирил Јерусалимски и данас је истинито. Одсликавање Јагњета Божјег, нарочито приказујући га као Богомладенца, налази се у светилиштима или на неким литургијским предметима. То припада животу Цркве: тајни евхаристије која је само за оне који су крштени у Цркви. Вероватно слике Јагњета Божјег различито разумеју Хришћани и они који то нису. Некима могу те слике деловати чудно, некима увредљиво, а други их могу сматрати смешним. Молим за опроштај од Бога ако је то овде случај, и надам се да свако ко се овако осећа да ће убрзо заборавити све што сам написао. За вас остале, надам се и молим се да вам је ова објава била од користи.

Ми који Херувиме тајанствено изображавамо,
и Животворној Тројици Трисвету песму певамо,
сваку сада животну бригу оставимо.
Амин.
Као они који ћемо примити Цара свих,
Анђелским Силама невидљиво праћенога.
Алилуја, алилуја, алилуја.

За сајт вјеронаука.нет превела сања симић де граф / извор

Фјодор Достојевски: 25 основних животних правила

4/1/2020

коментари

 
Picture
​„ Волети човека значи видети га онаквог каквим га је Бог створио“

Саосећање је најважнији, можда, једини закон људског постојања.

Слобода није у томе да уздржаваш себе, већ да владаш собом.

Постоји нека граница у свим стварима коју је опасно прећи; јер је немогуће вратити се назад након што је пређемо.

Срећа није у томе да будеш срећан; већ је у поступку њеног достизања.

Треба волети живот уместо тражити његов смисао.

Живот без циља гуши.

Ако престанеш да читаш књиге, то значи да си престао да мислиш.

Срећа није у комфору; срећа се рађа из патње.
​
Лепота ће спасти свет.

Ако на путу ка свом циљу будеш бацао камење на сваког пса који лаје на тебе, никада нећеш стићи до циља.

Истина без љубави зове се лаж.

Тражи љубав и гомилај је у свом срцу. Љубав је тако моћна да нам омогућује да се поново родимо.

Ако искрено волиш, или ће љубомора убити твоју љубав, или ће твоја љубав убити љубомору.

Веома мало је потребно да се уништи човек: само га убеди да никоме није потребно оно што он ради.

Невероватно је шта може човеку да учини један зрак сунца!

Треба говорити лицем у лице... тако да би се могла душа очитати на лицу, да би срце одјекивало са звуком речи. Једна реч изговорена убедљиво, потпуно искрено и непоколебљиво, лицем у лице, значи много више од десетина страница исписаних на папиру.

Деца могу излечити душу.

Ако желиш да помогнеш, можеш доста тога учинити чак иако су ти руке везане.

Пријатељу мој, запамти да је добро, безбедно и лепо ћутати.

Не лажите себе. Ко лаже себе и слуша сопствене лажи долази до тога да не разликује истину у себи или око себе, па на тај начин не поштује ни себе ни друге. Он престаје да воли икога, а да би се забавио док не воли, он се окружује страстима и сировим задовољствима и долази до тачке у којој постаје попут звери у својој злоби, а све то је због бескрајњег лагања људима и себи. 

Одрасли не знају да им дете може дати јако користан савет у најтежим случајевима.

Ум је подлац и све ће оправдати!

Не пуни своје сећање увредама јер онда неће у њему бити места за прелепе тренутке.

Желео бих да имам бар једну особу са којом ћу  дискутовати  о свим стварима тако отворено као да причам са собом.
​
Волети човека значи видети га онаквим каквим га је Бог створио.


​За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Значење одеждИ на иконама Спаситеља

29/12/2019

коментари

 
Аутор: Дариа Чечко
Вријеме читања: 5 минута
Picture
​   Иконографија је јединствена појава у средњовековној уметности која преноси нечију свест у духовни свет. Све је битно: не само само слика по себи већ и семантички садржај. Штагод да је одсликано је символ, а детаљи и боје одеће нису изузетак.

  Традиционално, Господ Исус Христос, Богоматер и свеци су одсликани на иконама у одећи која је типична за доба Римског царства, а касније у Грчком и византијском стилу. Христос, на пример, носи хитон, одевни предмет који изгледа као дуга кошуља или хаљина и химатион који је преко. Заправо, химатион је само правоугаони део одеће који се ставља на хитон  као огртач. Овај огртач служио је као ћебе за сиромашне кад су они спавали (Излазак 22,26—27).Чињеница да је он био позамашне величине може се извести из тога кад су војници који су распели Христа поделили његову одећу онда су поделили огртач на четири дела: по део за сваког војника (Јн 19,23).

Picture
  Многи старозаветни и јеванђељски свеци носили су хитон и химатион, али Спаситељева одежда има неке посебне карактеристике: латиклава (вертикална пруга) на предњем делу хитона, што указује на царску власт. У иконографији Спаситеља, латиклава указује на царско достојанство, чистоту, и савршенство  Христове човјечанске природе.
​
   Боје су такође символичне: Спаситељев хитон је обично црвен, а химатион је плав. Ове боје символишу Христову човјечанску и божанску природу. Док је плава такође и боја чистоте и чедности која нас подсећа на небо, црвена је боја Господње крви проливене за рад нашег спасења. Још је и одежда ове боје још један указатељ на Спаситељево царско достојанство због тога што су само цареви могли да носе љубичасту или пурпурну одећу у античко доба.

  Понекад је Спаситељ одсликан са одевним предметима различитих боја да би се нагласили Његови божански квалитети. Одећа Богомладенца на иконама Богородице скоро је увек златножута, различитих тонова и нијанси и украшена је златним шрафирањем. На тај начин Света Црква издваја ово Новорођенче од оних којима су слични сви људи и указује на Његову вечну и владарску природу зааједно са Богом Оцем.

    Спаситељева обућа, као што је случај код пророка и апостола, су сандале које се састоје од кожног ђона који је припијен уз стопала помоћу ремена (каишева). Постоје иконе на којима је одсликан Христос као Цар славе како седи на престолу. Као Цар над царевима, Господ је портретисан у византијској царској одежди, на престолу са круном на глави. Као Велики Владика, Господ је одсликан како носи сакос и омофор. 

Picture
​  Обичај је да се Богородица приказује на иконама како носи плашт, који су, према јеврејској традицији носиле удате жене. Он се носио на врху мале танке мараме која је покривала косу и био је правоугаоног облика или огртач који је био довољно велик да прекрије главу или скоро цело тело жене. Аутентичан плашт Преблагословене Дјеве Марије чува се у Цркви Пресвете Богородице у Влахерни у Цариграду од 474. године.

  Боја плашта Богородице је тамно црвена која нас подсјећа на њено царско наслеђе и њене  патње. Још и царска тамно црвена боја плашта истиче чињеницу да је Дјева Мајка Христа Цара.
Плашт је украшен златним крајевима и ресама у част Небеској Царици. Злато символише Њено пребивање у божанској светлости и Њено учешће у слави Господњој. Она је обично портретисана како носи тунику, која је део одеће који се носи испод, углавном уских рукава. Она је дуга и досеже до пода. Њена боја на иконама Пресвете Богородице је плава и символише њену дјевственост. Међутим, она може бити различитих нијанси, чак тамно плава или тамно зелена.

Плашт Пресвете Богородице на иконама је украшен трима символичним звездама- на челу (символ девствености у време Спаситељевог рођења), на Њеном десном рамену (символ дјевствености пре Спаситељевог рођења) и на Њеном левом рамену (символ Њене дјевствености после рођења Исуса Христа). На истим иконама, лик Богомладенца прекрива једну од ових звезда, указујући на оваплоћење Сина Божјег, Другог Лица Свете Тројице.

Picture
​  Има још један детаљ на руху Богородице- манжетне, које символишу оданост Богородице (и кроз Њу такође целе Цркве) Глави Цркве, Првосвештенику- Господу нашем Исусу Христу.
Икона је медиј између људског бића и невидљивог царства, па ако научите да пажљиво гледате и проучите детаље, она вам може одшкринути духовни Рај.

​За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Зашто Псалтир почиње речима "Благо човјеку"?

21/12/2019

коментари

 
Picture
Зашто Псалтир почиње речима "Благо човјеку"?
О. Андреј Чиженко
Свети Јован Златоусти назива псалме речима Светог Духа. Свети Свети Василије Велики каже о томе: ...то је књига која првенствено приказује учење Откровења у животу, а као друго помаже да се оно исуни... Псалтир обухвата све оно што садрже свете књиге. Он предвиђа будућност, подсећа на прошлост, и даје закон за живот и правила за делање. Другим речима, Псалтир нам открива законе небеског живота, али према овом општем учитељу Цркве, он не само да нам открива те законе него нас учи да их следимо. Он учи православца да  их разуме и достигне, тако да ми можемо да следимо пут спасења уз Божју помоћ у земаљском животу.

Свети Амвросије Милански написао је следеће: „ Милост Божја дише кроз цело Свето писмо, али у у слатком Псалтиру дише више него било где друго“.

Зашто је „Благо човјеку“ (како почиње први стих) први псалaм?
То је због тога што се јасно наводи да је закон Божји (заповести Господње) суштина сваког људског бића и свих сттвари. Штавише, то је извор овог живота. Човек (свако људско биће, не само мушкарац већ такође и жена) који покушава да живи по Божјим заповестима прима највећу радост, а то је, блаженство. Свети Оци користили су ту реч да би упутили на сличност Богу. Човек који покушава да спроведе Божји закон у свом овоземаљском животу је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје вријеме, и којему лист не вене: што год ради, у свему напредује (Пс 1,3). То је особа која би била повезана са извором божанске милости као да је дрво које расте близу неког извора воде, и имала би потпун живот тако да се чак ни мали лист на овом дрвету не би осушио, угинуо или отпао. То је због тога што га Бог чини живим. Међутим, зли и грешни су сви они који се не повинују закону Бојем, и мртви су изнутра јер вољно се одричу Бога, јединог извора живота свих ствари. Они не живе, они умиру: "Нису такви безбожници, него су као прах који расипа вјетар“ (Пс 1,4). Такви људи којима је мио грех, који се одричу Божјих заповести, већ су мртви. Не само да они умиру, већ су они као прах расут ветром. Они нестају, као што се у суштини дешавало, на пример са Хананејима и многим другим народима који нису познали истинског Бога.

Према томе, Псалам се завршава речима Јер ГОСПОД зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће (Пс 1,6). То је логичан и природни закључак овог псалма.

Због тога Господ, кроз уста светог псалмопојца Давида, говори нама "Него му је омилио закон ГОСПОДЊИ и о закону његову мисли дан и ноћ! (Пс 1,2). Према томе ми морамо учити закон Господњи дању и ноћу да бисмо стекли вечни живот и спасење. Онда ће дрво наше душе бити нахрањено изворима Светога Духа.

Први стих првог псалма звучи као моћан позив да се проуче и примене закон Божји и Његове заповести:  "Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко, и на путу грјешничком не стоји, и у друштву неваљалијех људи не сједи (Пс 1,1).

Следећи стих псалма прилично је тежак за тумачење: "Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грјешници на збору праведничком" (Пс 1,5). Свети Оци, нарочито Теодорит Кирски, Свети Василије Велики и Свети Јован Златоусти, објашњавају овај део на следећи начин. Овде се никако не казује да грешници неће васкрснути. Они ће васкрснути Другим Христовим доласком, који ће бити кад дође крај света. Псалам говори о томе да зли неће васкрснути у суду јер њима неће бити потребан суд јер је њихова злоћа толико очигледна да ће одмах бити осуђени. Они ће васкрснути али не на суду већ ће чути праведну казну. После тога, они неће моћи да васкрсну и уђу у свет праведних. Они ће васкрснути за вечну мучење у Паклу.

Свети Оци су такође написали да је први псалам темељ свим псалмима јер он даје упутства људима како да негују Боголике врлине и да их приближе блаженству вечног живота: због тога он почиње речју Благо.
У Црквеном богослужењу, управо првим псалмом се почиње недељни циклус псалмопојења током службе. Прва Катизма, која почиње „Благо човјеку“ намењена је за свеноћно бденије у недељу после велике јектеније (према Црквеном правилу, недеља је први дан у седмици, која почиње Недељним вечерњем).
Псалам 1 су врата у рај, која се оварају кад читамо Псалтир. Хајде да уђемо кроз ова врата са страхом Божјим, да бисмо добили непропадљива блага и вечно блаженство!
​
Хајде да овде на земљи држимо заповести Божје, и да их сакупимо у животу спремнији него тисуће злата и сребра (Пс 119,72), јер се у њима може наћи спасење за цело човечанство.

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  / извор

Зашто женама није дозвољен улазак у олтар?

26/10/2019

коментари

 
Picture
Зашто свештеници држе жене даље од олтара? Зашто у цркви постоје места која су женама забрањена? Да ли је жена гора од мушкарца? – одговара Архимандрит Алпије (Светлични).

У очима Цркве, жена се не сматра нечистом, како се то претпоставља у неким либералним ставовима. У супротном, Црква не би толико величала Дјеву Марију! Црква не би одала почаст мноштву светих жена и девица.
Штавише, не постоји значајна разлика између мушкарца и жене, између лаика и свештеника у моралној теологији. Теологија признаје да смо ми сви људска бића! Постоје људи који траже спасење, и људи који себе осуде на пропаст. То је једина разлика.

У свом тумачењу 15. Правила Васељенског сабора у Халкидону, Валсамон пише: „ Оно што је речено у датом правилу у потпуности је избачено из употребе; јер се данас не рукополажу ђаконисе, иако би се неке испоснице могле назвати ђаконисама мада не у правом смислу; јер постоји једно правило којим се одређује да жене не треба да улазе у свети олтар. Па, онда, ако ђакониса не може да уђе у свети олтар, како ће она да обави ђаконске  улоге?“ И то је место нашег спотицања! Испоставило се да постоји правило које одређује да жене не треба да улазе у олтар... Изгледа као да ту почиње дискриминација...
Хајде да нађемо то правило да бисмо разумели зашто жена не сме да уђе у свети олтар.

Хајде да се окренемо Синтагми и да погледамо Главу 22:„ Да жена не треба да улази у Свети олтар“. Каже се: „ 44. Правило Лаодикијског Сабора сматра да је неприкладно за жене да имају приступ светом олтару, чак иако им је некад то било дозвољено. Јер ако је то забрањено за мушкарце лаике (69. Правило 6. Васељенског сабора), онда тим пре треба да буде забрањено и женама. Женама није дозвољено (улазак у свети олтар), како неки кажу, због њеног нехотичног месечног циклуса“.

Значи то је проблем! Испоставило се да је и мушкарцима лаицима такође забрањен приступ уласку у олтар! То је оно што се наводи у 69. Правилу Шестог Васељенског сабора; „Нека се никоме од лаика не дозволи да уђе у свети олтар. Ипак, према неком старом обичају, приступ олтару није забрањен цару или његовим достојанственицима кад цар жели да донесе дарове Творцу“.
На тај начин, само је цар могао да уђе у олтар јер је помазан, и то само онда кад доноси дарове, односно царски ритуални дар цркви.

Хајде да покушамо да разумемо зашто се овим правилом не дозвољава улазак лаицима у олтар.
Мислим да нам није потребно да тражимо икакво појашњење, јер је све довољно јасно! Олтар (*светилиште)  је намењен да буде место божанске службе. 

Олтар треба да буде место дубоке молитве и беспрекорног мира. Ово је нарочито важно, јер се на светом столу налази Свети Путир са Крвљу Господњом! У светом олтару нема простора за немар. Напротив, то је место страхопоштовања и побожности у свим стварима. Ако би лаицима био дозвољен улазак у олтар, он би постао нека врста проласка, и сасвим убрзо, неред и пометње би настали.

Данас често виђамо лаике који узнемиравају свештенике излазећи из олтара. Сви имају потребу да нешто кажу, да поставе питање, уруче папир са доста објашњења свештенику или чак да му дају неки дар, или понекад коментаришу или се жале негодујући. Неки људи покушавају да успоставе сопствене обичаје на том месту где они стоје... Замислите какав б то метеж био у олтару!

Према томе, мудра је одлука Светих Отаца да само они који служе Светим Тајнама треба да буду у олтару.
Ипак, временом су се промениле одредбе које су прописане Васељенским саборима, и данас можемо видети неке лаике у олтару. Шта они раде тамо?

Да ли они ту нешто беспосличаре? Не, они врше неке дужности тамо. У књизи Крмчија од свештеника се тражи да никад не почне Литургију уколико нема помоћника на располагању.
​
Онда се одједном овде сусрећемо са другом чудном ствари: да можете видети монахиње у олтарима манастира! Њима је дозвољено да уђу у олтар из истог разлога: оне помажу свештенику у служби.
Треба имати умереност у свему, и треба да постоји разум и ред у Божјој Цркви.

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

шта нам показује положај руке или прстију на иконама?

12/10/2019

коментари

 
Гестикулације на иконама: шта оне значе?
Picture
Picture
Picture
Picture
Picture
Picture
Picture
Picture
Picture
За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Нешто што треба да знамо о апостолима Петру и Павлу

12/7/2019

коментари

 

​Нешто што треба да знамо о апостолима Петру и Павлу

Picture
Као што је познато, класична икона овог благословеног празника приказује два света апостола како се грле и љубе. Овај апостолски пољубац многи људи су објашњавали на различите начине. За неке, овај пољубац је значио помирење два апостола након неслагања у Антиохији. За друге, овај пољубац представља сусрет Истока (којег представља апостол Павле) и Запада (којег представља апостол Петар). Ипак, трећи виде у њој симбол судбине коју дијеле два апостола, који су били мученици у Риму, први је посјечен мачем, а други је био разапет попут свог Учитеља.

Колико год се ове теорије разликују у прецизности, неке од њих - поготово посљедња - нуде здраво и конструктивно рјешење. У сваком случају, јасно је да два апостола представљају два различита свијета, или да би се боље изразили, они нам представљају двије врло важне библијске личности. Свака од њих је уживала у одређеним врлинама са којима су посебно блистали.

Апостола Павла су посебно издвајале три врлине, а и апостол Петар је био такође био обдарен са три врлине.

Почевши од апостола Павла, лако уочавамо кроз текстове Новог завјета да се апостол Павле разликовао по три карактеристике које су му фундаментално помогле у успјеху своје мисије и рада.

1. Био је римски грађанин. То је значило да је имао јединствена грађанска и политичка права. Он их је стално користио кад год је то било потребно. На примјер, можемо указати на инцидент када је ослобођен из затвора у Филипима када је објавио да је римски грађанин.

2. Апостол Павле је био вјешт у грчком језику и философији. Из тог разлога Бог га је видио као "изабрани суд" и послао га незнабошцима. Помоћу грчког језика, апостол Павле је био у стању да придобије Христу, велики и цивилизовани грчки свијет тог времена.  Он је ставио у службу Божије ријечи, моћ философије и језичког знања као средство за дијалог, сусрет и комуникацију. 

3. Апостол Павле је посједовао трећу карактеристику, своју јеврејску религију. Био је један од Јевреја дијаспоре. Он се поносио тиме што је био фарисеј који је студирао код Гамалила.

Са друге стране, примјећујемо три врлине код апостола Петра.

1. Исус је назвао Петра пастиром. Када је Петар одговорио потврдно на Исусово питање: "Да ли ме волиш?" Исус га је послао да се бави овцама. Дакле, љубав је пастирска служба. 

2. Петар је признао најважнију истину. Најважнији и најзначајнији догађај у животу Светог Петра био је његово запањујуће признање: "Ти си Христос, Син Бога живога". То је истина коју је Господ сматрао стијеном на којој ће бити саграђена Његова Црква. .

3. Петар се одликовао жаром љубави. Лако уочавамо у текстовима Новог завјета да је Петар увијек желио да покаже своју ревност за Христову љубав више од других апостола. Та ревност га је навела да обећа Христу да ће га слиједити све до смрти, да одсијече уво првосвештениковом робу, да се одмах баци у Тиверијадско море да би се први сусрео с Исусом када је васкрсао из мртвих. Тако се апостол Петар одликовао праведним жаром.

Заиста, ова два тројства се међусобно допуњују када их комбинујемо. Да, власт мора бити пастирска, философија истинита, а религија да гори ревношћу.

Истина је да је право значење власти бринути за људе као пастир за овце. Ко год хоће да постане велики међу вама, биће вам слуга. И ко год од вас жели бити први, биће роб свих ” (Мк 10, 43-44).

Заиста, истинска философија је хришћанска истина, баш као што се истинско знање налази у хришћанској вјери.

Заиста, религија без горљивог пламена љубави губи своју виталност и постаје једноставно мртав, формални, статични фарисеизам.

Заиста, “пут” је понашати се као пастир на власти, “Истина” у философији, и “живот” у религији. То је оно што је симболизовано у слици загрљаја Петра и Павла. То јест, ауторитет са Павлом обухвата пастира са Петром. Наука са Павлом сусреће истину са Петром. Коначно, религија са Павлом се остварује у ревној љубави са Петром.

       Аутор:Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете у Сирији

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Гдје одлазе некрштена дјеца?

10/7/2019

коментари Comments

 
Picture
​                                           Гдје одлазе некрштена дјеца?

„А Исус рече: Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско“ (Мт 19,14).

Свако се у животу запитао шта ће се десити са некрштеном дјецом. Нарочито се свештеници сусрећу често са оваквим питањем кад одговарају на питања вјерујућих или кад разговарају са људима који ријетко одлазе у цркву. За многе од нас, ово питање је заиста спорно. Ми ћемо покушати да нађемо одговор на ово питање, које изазива такву контроверзу у Православљу.

 Некрштена деца иду у пакао.
Нека казивања светитеља наводе на то да ће сви некрштени људи, укључујући и децу, који се нису удостојили Свете тајне крштења, бити послати у пакао. Главни аргумент овом чврстом ставу су ријечи Господа: „ Заиста, заиста Вам кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.“ (Јн 3,5). Хајде да не говоримо о томе да ли ће се некрштени одрасли људи спасти.

Али, зашто су ова дјеца осуђена на пакао? Након свега, она нису починила ниједан лични гријех. Ствар је у томе, како се наводи, да ова деца нису спрала са себе прародитељски грех у крштењу, што значи да је пут у Царство Небеско затворен за њих. Присталице овог концепта тврде да нам је потребно чишћење од прародитељског гријеха према Канону 134 Помјесног Картагинског сабора: „ Они који одбију да крсте малу децу и новорођенчад из утробе матерње, или они који кажу да иако су крштени на отпуштење грехова, да нису наслиједили ништа од греха праоца Адама да би требало да оперу свој грех у крштењу, треба да буду анатемисани“.

Речи Светог Макарија Великог који каже да мртворођена дјеца иду „ из смрти у смрт, из таме у таму“ (Свети Макарије Велики. Филокалија. Одабрана дјела) такође служе као потврда овог става. Људи који се држе такве песимистичне теологије покушавају да ублаже судбину одласка некрштене дјеце мишљу да чак иако су та дјеца у паклу, она не подносе муке тамо него почивају у некој врсти мира. Они опет цитирају ријечи Светог Макарија да постоје различити степени свјетлости и таме и да је стање оних који су згријешили доста једна ствар, а оних који су мање гријешила друга ствар (Филокалија. Одабрана дјела). Такође блажени Августин учи да је спасење могуће само кроз милост, а милост је дата на крштењу. Ако није било крштења, спасење је немогуће, чак и за невину дјецу. Штавише, остаје у потпуности неразумљиво да ли молитва и милосрђе могу одвести некрштену дјецу из пакла у рај или им наше молитве само дају неку утјеху али да не могу да драстично промијене њихову судбину.

 Некрштена деца иду у рај.
Питање личне судбине послије физичке смрти у Божијим је рукама, не човјечијим. Особа може бити крштена, бити Православац, ићи у цркву, учествовати у Светим тајнама, бити споља гледано побожна- али све ово су само добре услуге у нечијем спасењу и које дају наду у добар исход. Док је коначна одлука само Божија одлука: „ Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви, вели Господ. Него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји више од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли“ (Ис 55, 8-9). Ко и када би помислио да ће разбојник који сам за себе каже да је заслужио такву казну бити први који оде у рај? Међутим, Христос је то учинио могућим. Господ изврће наше идеје о Божијем суду: „ И гле, има посљедњих који ће бити први, и има првих који ће бити посљедњи“ (Лк 13, 30) и „Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас ући у Царство Божије“ (Мт 21, 31). Ако је чак и по људским стандардима слање невине дјеце, чак и некрштене, у пакао окрутно и неправедно, онда шта Бог који је сам по себи Љубав и Милост, мисли о томе? Наравно, Црква нас учи да су крштење, узимање Светог причешћа, као и живот по вјери неопходни за наше спасење. А Господ је једном рекао: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт 18,3).

Да ли то значи да неће сви вјерујући и побожни хришћани који нису постали чисти као дјеца ући у Царство Божије?
Бог примјењује ово правило засновано на цјелокупном схватању човјечијег срца, док ми видимо само мали дио тога. Свако правило има изузетак, и ја мислим да је судбина некрштене дјеце само један од ових изузетака. То је такође потврђено учењем Светих отаца. Свети Григорије Богослов, по мом мишљењу, говори у име Цркве када тврди да таква дјеца: „ неће бити нити прослављена ни кажњена од праведног Судије јер иако немају печат милости она нису са друге стране ни лоша. Она су се прије намучила него што су наудила нечему. Јер неће нико ко није заслужио казну добити част; али у исто време, ако особа није вредна части, то опет не значи да је та особа заслужила казну“ (Бесједа на Богојављење, Трећи дио, стр 242-243, издање 1889.). Дјеца не могу бити окривљена зато што нису крштена, према томе суд и казна паклом нису достојни Божије љубави. „У кући Оца мојега станови су многи“ (Јн 14,2). Та деца нису учинила неки напор да стекну Царство Небеско, али она нису имала прилику за то. Према томе, блаженство Светог Апостола Павла и других светаца у Царству Божијем је једна ствар, а невине и безгрешне деце је друга ствар. Међутим, Свети Јеврем Сирски каже да су деца у рају попут анђела и да ће она бити изнад многих светаца због своје безгрешности. Некрштена деца ће бити у рају, биће спасена, а Бог је одредио меру њиховог блаженства. Такође, не треба да заборавимо да су бебе у утроби мајчиној примиле освећење од хришћанске мајке, која слуша Ријеч Божију и учествује  Светим Христовим Тајнама. Према томе, не може се са сигурношћу рећи да та дјеца нису примила Христову милост прије свог рођења. Хајде да се сјетимо Светог Јована Претече, који је био освећен Светим Духом у близини Пресвете Дјеве која је носила Исуса у својој утроби. Шта онда спречава бебу да буде освећена у материњој утроби када мајка сама учествује у самоме Христу?

Према томе, Православље даје велику наду за спасење свима који траже Истину и који воле своје ближње, јер Господ није дошао да уништи него да спаси човјека. Некрштени одрасли људи су такође Божија дјеца, дјеца Бога који нас воли. А Христос који се намучио за све нас, припремио је свакоме стан код Свог Оца. По овом питању, глас Цркве дат је од стране Светог Григорија Богослова, Светог Јефрема Сирског и Светог Григорија Ниског, који одбацују могућност одласка у пакао некрштене дјеце, али не и од блаженог Августина, који је вјеровао да ће прародитељски гријех ако није опран крштењем одвести свакога у смрт. Православље није религија страха, већ Љубав, Вјера, Светлост и Нада.

​                                                        5.јул 2019.године  | аутор Јован Нићипорук /извор

Превод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Comments

Како се "РАСПРАВЉати" са тинејџерима на исправан начин: Савјети за хришћанске родитеље

7/7/2019

коментари Comments

 
Picture
      Како се "расправљати" са тинејџерима на исправан начин: Савјети за хришћанске родитеље

Једна читатељка пита: Зашто ми се син тинејџер смеје кад га грдим? Дечак је Православац и он је свестан да је учиио нешто што је погрешно и жао му је а ипак се невољно смеје...
                                                                                                      Светлана из Твера

Одговор Александра Ткаченка, психолога и оца четворо деце:

Кад је тинејџер укорен, његов осмех можда скрива озлојеђеност и љутњу
Може изгледати да осмех није примерен једној тешкој ситуацији као што је ова али се дешава често. Људи се смеју као одговор на критику али значење њиховог осмеха може бити различито. На пример, сви знају шта значи осмех кривца. Он може да служи као признавање кривице у комбинацији са надом да ће му бити опроштено и вољу да опет будемо скупа. Постоји још један тип осмеха: бестидни осмех, који значи у потпуности одрицање одговорности за учињено недело. Постоје компликованији случајеви кад осмех постаје начин да се ослободе надолазећа негативна осећања, што је најтипичније за адолесценте.
​
Смех, као и сузе, је природан начин да се испразни емоционална узнемиреност. Тинејџер ће се смејати у таквој ситуацији једноставно због страха, стида и бола који је неподношљив. Тинејџерима је тешко да изађу на крај са овим осећањима којима он потискује своје трауматично искуство са луцкастим осмехом на лицу коме је непријатно.

Тинејџер не може да изађе на крај са проблемима у понашању чак иако их призна и покушава да уради нешто по том питању

Озлојеђеност је сложено осећање које се састоји од две простије компоненте: самосажаљевањем и љутњом према ономе ко га је увредио. Оно се јавља онда кад неко треба да заустави свој гнев који се излива над кривцем.
Сви ми учимо још од младих ногу да је гнев уперена против наших родитеља апсолутно неприхватљива. Међутим, далеко од тога да су људи невини у својим односима са другима, укључујући и сопствену децу. Кад сте неправедни према детету, он или она ће бити стално љути, иако знају да не могу бити љути на родитеље. То се дешава кад његова психа препакује љутњу и претвара је у озлојеђеност.

Не можете користити методе које користите са малом децом ако је у питању адолесцент

Адолесценција је нормативна криза у животу сваке особе. Криза на латинском значи суд, време ревизије и поновне процене. За једног тинејџера, то значи подвлачење црте на његово или њено детињство. Само разумевање адолесценције на овакав начин омогућава вам да цените ову „чудесну трансформацију“ која се очигледно дешава са вашим дететом. У суштини, нама је доста васпитавања и сад је време да сазре плодови наших напора. Беспотребно је покушавати да научите адолесцента да користи исте методе као што сте их и ви користили док је он био дете. Срећно са покушајем да утичете на одраслог човека грубим критикама.

Не користите аргументе који би могли отерати вашег адолесцента од Цркве

Хришћански родитељи морају да имају на уму да је вера веома деликатна и интимна тема за једног тинејџера. Сваки приговор попут ових „лоше се понашаш, Бог ће те казнити“ или „срам те било, зар ниси Хришћанин?“ неће дати жељени резултат. Тинејџер је предодређен да се успротиви, да отпор, и да преиспита породичне вредности. То је његова или њена основна карактеристика. Тинејџер је у сталном конфликту са одраслима и инсистира на свом праву да искаже сопствено мишљење о свим стварима. Ако родитељи „користе“ Бога да би одбранили своју позицију, онда тинејџер не може учинити ништа друго осим да се успротиви Богу.

Заповест да се поштују родитељи не оправдава грехе тих родитеља

Нови завет отворено наглашава обостране обавезе родитеља и деце, не остављајући никакав простор за двосмисленост: „Дјецо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно. Поштуј оца својега и матер: ово је прва заповијест с обећањем: Да ти добро буде, и да дуго поживиш на земљи. И ви оцеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој“ (Еф 6,1-4). Родитељи некада знају да изнервирају своју децу, вређају их и чак их доводе до тога да буду депресивни, као што Апостол  Павле у једној од својих Посланица каже:" Очеви, не раздражујте дјеце ваше, да не клону духом (Кол 3,21).

Тинејџер у дубини душе чека на подршку а не на покушај да га промените

Чињеница од које се не може побећи а која је везана за адолесцентску кризу је та да тинејџер мора да нас напусти али да он то не жели. Тинејџер осећа да он мора да се одвоји од родитеља, наставника и других важних одраслих људи и да употреби сопствени мозак уместо да прати прописане друштвене улоге. Како отићи од оних које волиш? Тинејџер не зна како да то уради на одговарајући начин. Заправо, он још увек не зна и не схвата довољно, иако је он већ престао да буде дете. Он очекује подршку од нас, пре него да му дајемо лекције о разним питањима. Уместо што покушавају да га на било какав начин промене, родитељи треба да размотре промену у њиховом карактеру и ставовима да би могли да исправе грешке које су се сакупиле од детињства тог тинејџера пре него што он крене у живот одраслог човека.

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор
Comments

ДА ЛИ ЈЕ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА ПОТРЕБАН СПОРТ?

2/6/2019

коментари Comments

 
Picture

​ДА ЛИ ЈЕ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА ПОТРЕБАН СПОРТ?

Спорт је човеку потребан да би радио и да би ратовао. У сваком случају, да би ратовао са собом. И још је потребан да би се битанге из краја организовале у спортски тим и да би млади мангуп који може завршити у затвору постао шампион, да би се његова смелост и енергија претопили у златну олимпијску медаљу и још један повод да с поносом чујемо звуке националне химне.    

Спорт је такође изузетно потребан градском становништву. Зато што тесар, ковач или баштован жуљеве на рукама у току дана добијају и без вратила и тегова. А канцеларијски радник не. Грађанину који се сатима гура у превозу, који је преоптерећен информацијама, засићен стресовима и који се надисао аутомобилских гасова на градским улицама потребни су стаза за трчање, базен и тренажер. Спорт му је потребан да би живео. Не само зато што је срце спортисте здравије, а нерви су му јачи, већ и због тога што се ознојеном човеку, уморном од физичког напора враћа животни укус. Обична вода за њега поново поприма укус и потискује укус кока коле. И он поново открива сласт чврстог сна. И ако је човек ово раније добијао од употребе косе, струга и тестере, сад то већини људи дају скије, конопац за прескакање или тег.

Неке врсте спортова су се у потпуности родиле из животних потреба. Тако је, на пример, данашњи бијатлониста дојучерашњи ловац из тајге. Скије и оружје су значили хлеб за његову породицу. И рибар није веслао како би развијао мишиће и рамени појас, већ ради улова којим се храни и он сам и његова породица. Данашњи спорт нам може рећи нешто о томе колико је био тежак овај свакодневни рад обичног човека.

Други спортови су настали из војних вежби. Рвање, стрељаштво, мачевање, трчање и коњички спортови се нису родили из забаве, већ из вежби у доба мира како би човек пре или касније остао жив у борби. Данас спортисти најбоље знају колико је тежак овај ратни подвиг и припрема за њега. Сам језик спортских такмичења се понекад не разликује од ратне лексике. „Штаб селектора“, „тактички цртеж“, „муњевити напад“, „уиграна одбрана“. Ко није чуо ове и сличне изразе? И ко у њима није препознао сродство с ратним активностима?

Има спортова који се по лепоти и сложености могу мерити с уметношћу. Уметничко пливање и уметничко клизање су ближи балету него рату. Али не заборавимо да је тежина балетске уметности једнака тежини рада рудара у рударском окну и играчи балета праведно одлазе у пензију онда кад многи заправо нису још почели да раде. Исто се може рећи и за гимнастичаре и клизаче на леду.

Тако да врхунски спорт у сваком случају значи напоран рад који прославља земљу и који меље спортисту до краја, као војника. И ако је народ у стању да обара спортске рекорде, он је способан и на све остале тешке и велике ствари. На основу спортских достигнућа може се доћи до мишљења о физичком и моралном стању народа блиском истини.

А да ли је спорт потребан православним хришћанима? И ако им је потребан, зашто?

Потребан им је зато што су људи. И њима су потребна здрава деца, пубертетлије који се баве нечим корисним и не губе време на улици или за компјутером, потребни су им снажни мушкарци и старци који дуго година чувају „ватру у жилама“ и животни тонус. Потребно нам је све у чему нема греха. Потребно нам је све што је од користи разуму, савести, породици и земљи. Љубитељи статистике уколико то желе могу бројкама да нам докажу да амплитуда болести, као и амплитуда криминала и греховне зависности у свакодневном животу опада тамо где расте амплитуда масовног бављења спортом. За човека реч „живот“ не означава само биолошко постојање. Треба живети без греха, бодро и корисно. Ми би то требало да разумемо подједнако као и сви остали.

Протојереј Андреј Ткачов /Са руског Марина Тодић /Извор: Православие.ру
Comments

О животињама и кућним љубимцима у православној традицији

24/5/2019

коментари Comments

 
Picture
                    О животињама и кућним љубимцима у православној традицији
                                                                                                                                                                         o.Стенли Харакас |свештеник Грчке Православне цркве у Америци

Да ли кућни љубимци одлазе у рај када умру? Ово је саосјећајно питање,  разумљиво, бар за  власника кућних љубимаца који воле своје псе и мачке и друге кућне љубимце. Ми који имамо кућне љубимце у својим домовима често постајемо везани за њих и осјећајамо одређени одговор који имају за нас, што ми тумачимо као љубав. Њихово понашање је често утјешно и пружа нам осјећаје који као да су "готово људски". Из ове врсте наклоности долази питање као што је ово: "Да ли кућни љубимци иду у рај?"

                                     Кратка историја животиња и кућних љубимаца

За већи дио људске историје и за многа мјеста у свијету, до данас, животиње  нису сматране кућним љубимцима. Оне су, боље речено, сматране као помагала људском животу. Животиње су биле извор хране и одјеће и користиле су се као средства за помоћ људским бићима у њиховим разноврсним настојањима. На примјер, кокоши и стоку пољопривредници су узгајали за производњу меса и млијека. Исто тако, овце су давале вуну која је људима омогућила да праве одјећу и тканину. Пси су служили као ловци и за упозоравање странаца. Коњи су обезбјеђивали превоз за кретање појединаца, трговину и за војне сврхе.
​
Св. Иларије из Поатјеа (315-367) изразио је став Цркве према животињама, када је написао да “не постоји ниједна животиња или биљка у којој Створитељ није уградио неку врсту енергије која би могла бити кориштена да задовољи људске потребе. Јер Онај који је све знао прије него што је био, видио је да ће у будућности човјек ићи напријед у снази своје воље, и да ће бити подвргнут покварености, и, према томе, Он је створио све ствари за своју сезонску употребу, као и оне у небеском своду и оне на земљи и оне у води.
                                                 
                                      Промјена у поштовању животиња

Са само неколико изузетака у изузетно богатим и размаженим класама у антици, то је била општа ситуација све док успон капитализма није обезбиједио довољно богатства, тако да су неки људи могли да приуште себи да узгајају, одржавају и брину о животињама у својим домовима као друговима и кућним љубимцима.
Тако у ранијим временима, животиње које сматрамо кућним љубимцима нису биле посебно високо цијењене. На примјер, у древна времена пси су сматрани стрвождерима; дивљом и опасном пријетњом људском животу. Дакле, они илуструју лоше и зле ствари. Слика која је била доминантна била је гомила дивљих паса која је угрожавала људски живот и друштво. Надаље, када би особа била названа "псом" била би то увреда.
Чак и Библија користи овакав језик. Ево само неколико примјера: “Не дајте светиње псима; нити мећите бисера својега пред свиње, да га не погазе ногама својима, и вративши се не растргну вас ”(Мт 7, 6); " Јер им се догоди истинита приповијест: пас се повраћа на своју бљувотину, и: свиња окупавши се, у каљужу " (2 Петр 2, 22); “ Чувајте се од паса, чувајте се од злијех посленика, чувајте се од сијечења” (Филип 3, 2); " А напољу су пси и врачари и курвари и крвници и идолопоклоници и сваки који љуби и чини лаж" (Откр 22, 15).

Псалам који се тумачи као упућивање на Христово распеће је још један примјер: “ Опколише ме пси многи; чета зликоваца иде око мене, прободоше руке моје и ноге моје”(Пс 22, 16-18).
Међутим, нова ситуација је да животиње свих врста нису само припитомљене, већ су постале наши сапутници и сматрају се члановима породице (У овом тренутку, док пишем ове редове, наш вољени и њежни пас Русти, склупчан је у мојим стопалима – и наша разметљива мачка Тафи ставља шапе на тастатуру, док сједим испред рачунара!).
Дакле, дошло је до неке врсте револуције у размишљању о кућним љубимцима. Као што смо већ примијетили, понекад још увијек користимо израз “пас” као увреду. Али често, ми приписујемо врлине оданости и вјерности нашим кућним љубимцима; и онда их поредимо са издајом, злобом и необичним карактером неких људских бића. Дакле, није ни чудо да се поставља питање: "Да ли кућни љубимци иду у рај?"

                                              Зашто кућни љубимци не иду у рај?

У причи о стварању у Постанку, направљена је веома важна разлика између животиња и људских бића. Људска бића су створена не само из истог материјала који је створио животињски свијет, већ и од "даха Бога", "по слици и лику Божјем" (Пост 1-2). Шта је тачно разлика?
Можемо рећи да животиње имају душу, у смислу животне силе и основе перцепције, одговора, способности учења, инстинкта и тако даље. Оно што они немају је “слика Бога” у њима. Свети Јован Дамаскин (675-749.год), резимирајући вјеру Цркве, означава осебујни аспект људске природе као „разум“, говорећи: „људско биће је рационална и интелигентна животиња“. Друга ријеч коју он користи је “ум”. Ово ствара мјесто сусрета између људских бића и Бога; мјесто састанка које животиње немају. Дакле, када свети Јован Дамаскин говори о Христовом Оваплоћењу (Друго лице Свете Тројице узима људску природу), он супротставља људски ум као слику Бога, са “душом ирационалне животиње”каже у свом Излагању православне вјере: “Зато је Бог Ријеч, желећи да обнови оно што је било по његовој слици, постао човјек. Али шта је то што је било на Његову властиту слику, осим ума? Тако је Он одустао од бољег и преузео горе. Јер ум је гранична земља између Бога и тијела, јер он заиста пребива у заједништву са тијелом, и штавише, је слика Бога. Ум се, дакле, мијеша с умом, а ум држи мјесто на пола пута између чистоће Бога и густоће тијела. Јер ако је Господ преузео душу без ума, преузео је душу ирационалне животиње. 

                                                    Царство Божје је за људска бића

Небеско царство је, дакле, за људска бића. Ми немамо доказа нигдје у Светом писму или у црквеној традицији да подржимо идеју да су животиње, које немају “рационалну душу”, предодређене за небо - или, у том случају, за пакао. Само људска бића се суочавају са том двоструком потенцијалном судбином.

У међувремену, уживајмо у кућним љубимцима, али не на рачун наше одговорности према ближњима. Кућни љубимци и животиње су дио Божје креације, за коју имамо моралну и духовну одговорност. Стари завјет говори о правилној бризи о домаћим животињама (1 Цар 4, 31-34; 1 Цар 18, 5; 2. Цар 3, 17, само су три примјера). Христос прихвата потребу и исправну бригу о животињама (Лк 13, 15). Хумани третман животиња, укључујући и наше припитомљене љубимце, дио је наше хришћанске одговорности према нашој околини. Нека се то испуни и вјерујем да ће бити богоугодно.

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор
Picture
Comments

O НАФОРИ ИЛИ АНТИДОРУ

23/2/2019

коментари Comments

 
Picture
Свако ко је икада био на православној Литургији видео је олтарске послужитеље или самог свештеника како деле верујућем народу парчиће посебног хлеба који се зове нафора. Шта је то и одакле то долази?

Нафора (Грчки ἀντίδωρον) буквално значи „уместо дара“, то је освештан хлеб који се даје као благослов онима који нису из неког разлога примили Свето причешће. Главни састојци нафоре су остаци просфоре из које је свештеник извадио Агенец, који се ставља на дискос на Литургији и освећује се као Тело Христово призивајући Духа Светога.

Узимање нафоре описано је у многим копијама Студитског типика (устава). Међутим термин антидор још није био установљен и често се замењивао термином евлогија (Грчки εὐλογία) што значи благослов.

Сасвим је занимљиво да древни византијски Типик тачно прописује после које службе је монасима дозвољено да узимају нафору. На тај начин, благослов се излива одмах након Литургије на неки празник или после Литургије, у Шести и Девети час, или у одређене посне дане.

Антидор (нафора) први пут се помиње у Одговорима патријарха Николаја III, Констатинопољски Граматикон (1105), где он говори о „делићима хлеба који се приноси“ (цтр.138, Кол. 918, 949). Он у својим Правилима 13 и 14 раздваја „хлеб који се приноси“ од других врста хлебова који се користи у цркви зато што се он даје после Литургије људима који су постили и који се узима уз молитву и страх Божији. Према Николају, онима којима је забрањено причешће, није им дозвољено ни узимање овог хлеба.

Упркос чињеници да Типик прописује узимање нафоре одмах након Литургије у цркви, већина свештенства и верујућих људи држи нафору код куће узимајући је на празан стомак после јутарњих молитава, што је једна врста самопричешћа верујућих Даровима који су освећени на Литургији рано ујутру у цркви у недељу.

Грчка православна црква има један посебан обичај узношења свете нафоре над освећени  даровима током приношења Дарова, после Призивање Светога Духа, следећим речима: „ Велико је Име Свете Тројице. Пресвета Богородице помози нам“. Овај обичај и ове речи узете су из Богородичиних обичаја. Руска црква не примењује ову праксу.

Неки Свети Оци и црквени писци дају симболично тумачење нафоре. Тако, Теодор Антидски (11. век) каже да је поступак вађења Агнеца из просфоре на проскомидији симбол Исуса Христа који се родио од Дјеве (РВ.140, Кол.465). Свети Херман Константинопољски дели исто мишљење видећи нафору као симбол Богородице. Свети Симеон Солунски (15. век) тумачи дељење нафоре на крају Литургије, после Молитве пред амвоном, онима који се нису причестили као неки вид духовног олакшања. Нафора се сматра светом јер „Агнец узет из ње ју је осветио и постала је Тело Христово“, док се нафора у целини „обележава копљем“ и „светим речима“ током проскомидије. (РВ. 155, Кол. 301-304; Симеон Солунски, Одабрана дела, стр 144-147).

Има неколико верзија о пореклу праксе узимања нафоре.
1. Пракса узимања нафоре је подсетник хришћанске праксе агапа- вечера љубави. Кад је пракса агапе обустављена у 4. веку, благословени хлеб је наводно укључен у Литургију као подсетник на агапе у Раној Цркви. Можемо приметити древни обичај у данашњем обичају освећења хлеба, жита, вина и уља на литији свеноћног бденија као један од начина да се појачају физичке и духовне снаге у молитви народа Богу.

2. Друга верзија је утемељена на древном обичају раздељивања остатака приноса који су верујући доносили у цркву после Литургије. Овај обичај је описан У Књизи VIII, Глава 31 Апостолског Устава али је нејасно из овог извора да ли су ови остаци делови освећених Дарова или нешто друго.

3. Трећа верзија дата је од професора Алексеја Дмитријевског, познатог руског литургијског учењака. Он повезује тај обичај дељења нафоре као начин хармонизације канона као што су Апостолска Правила 8 и 9 или Правило 2 Антиохијског Сабора, које кажњава верне који нису учествовали у причешћу, са савременом праксом ређег причешћивања. Његова хипотеза обухвата мишљење обновљених Православник канонских закона учењака патријарха Теодора IV Валсамоном Антиохијским (12. век), који наводи у свом коментару на Правило 2 Сабора Антиохијског да је обичај дељења нафоре онима који нису примили причешће вероватно успостављен тако да би људи чекали на крај службе и да не би напустили цркву без неког знака видљивог благослова. (РВ.137, Кол. 1281).

Према томе, ми не знамо тачно порекло и време кад је успостављена пракса узимања нафоре са или уместо освећених Дарова. Међутим, помињање благословеног хлеба и признање овог хлеба као нечега што је свето, што се мора јести искључиво на празан стомак и уз молитву, веома је старо и захтева пажњу. Чињеница да наша црква има ове врсте благословеног хлеба као што је просфора, нафора или артос показује да постоје богати и разнолики обичаји у православљу. Међутим, не треба умањити највећи значај Хлеба Живота, Свето причешће; напротив, треба  сведочити о Хлебу који је сишао са Неба да буде залог наше бесмртности и вечног живота. Са друге стране, то нас подсећа на молитву, која је праћена освећеним хлебом, а то је наша духовна храна и као таква није ништа мање неопходна од телесне хране, према Исусовим речима Не живи човек само од хлеба већ од сваке речи кој излази из уста Божијих. (Мт 4,4)
​                                                                                       аутор: John Nichiporuk
Превод: САЊА СИМИ