Сазнај новости из
хришћанског свијета
„А Исус рече: Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско“ (Мт 19,14). Свако се у животу запитао шта ће се десити са некрштеном дјецом. Нарочито се свештеници сусрећу често са оваквим питањем кад одговарају на питања вјерујућих или кад разговарају са људима који ријетко одлазе у цркву. За многе од нас, ово питање је заиста спорно. Ми ћемо покушати да нађемо одговор на ово питање, које изазива такву контроверзу у Православљу. Некрштена деца иду у пакао. Нека казивања светитеља наводе на то да ће сви некрштени људи, укључујући и децу, који се нису удостојили Свете тајне крштења, бити послати у пакао. Главни аргумент овом чврстом ставу су ријечи Господа: „Заиста, заиста Вам кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн 3,5). Хајде да не говоримо о томе да ли ће се некрштени одрасли људи спасти. Али, зашто су ова дјеца осуђена на пакао? Након свега, она нису починила ниједан лични гријех. Ствар је у томе, како се наводи, да ова деца нису спрала са себе прародитељски грех у крштењу, што значи да је пут у Царство Небеско затворен за њих. Присталице овог концепта тврде да нам је потребно чишћење од прародитељског гријеха према Канону 134 Помјесног Картагинског сабора: „ Они који одбију да крсте малу децу и новорођенчад из утробе матерње, или они који кажу да иако су крштени на отпуштење грехова, да нису наслиједили ништа од греха праоца Адама да би требало да оперу свој грех у крштењу, треба да буду анатемисани“. Речи Светог Макарија Великог који каже да мртворођена дјеца иду „ из смрти у смрт, из таме у таму“ (Свети Макарије Велики. Филокалија. Одабрана дјела) такође служе као потврда овог става. Људи који се држе такве песимистичне теологије покушавају да ублаже судбину одласка некрштене дјеце мишљу да чак иако су та дјеца у паклу, она не подносе муке тамо него почивају у некој врсти мира. Они опет цитирају ријечи Светог Макарија да постоје различити степени свјетлости и таме и да је стање оних који су згријешили доста једна ствар, а оних који су мање гријешила друга ствар (Филокалија. Одабрана дјела). Такође блажени Августин учи да је спасење могуће само кроз милост, а милост је дата на крштењу. Ако није било крштења, спасење је немогуће, чак и за невину дјецу. Штавише, остаје у потпуности неразумљиво да ли молитва и милосрђе могу одвести некрштену дјецу из пакла у рај или им наше молитве само дају неку утјеху али да не могу да драстично промијене њихову судбину. Некрштена деца иду у рај Питање личне судбине послије физичке смрти у Божијим је рукама, не човјечијим. Особа може бити крштена, бити Православац, ићи у цркву, учествовати у Светим тајнама, бити споља гледано побожна- али све ово су само добре услуге у нечијем спасењу и које дају наду у добар исход. Док је коначна одлука само Божија одлука: „ Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви, вели Господ. Него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји више од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли“ (Ис 55, 8-9). Ко и када би помислио да ће разбојник који сам за себе каже да је заслужио такву казну бити први који оде у рај? Међутим, Христос је то учинио могућим. Господ изврће наше идеје о Божијем суду: „ И гле, има посљедњих који ће бити први, и има првих који ће бити посљедњи“ (Лк 13, 30) и „Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас ући у Царство Божије“ (Мт 21, 31). Ако је чак и по људским стандардима слање невине дјеце, чак и некрштене, у пакао окрутно и неправедно, онда шта Бог који је сам по себи Љубав и Милост, мисли о томе? Наравно, Црква нас учи да су крштење, узимање Светог причешћа, као и живот по вјери неопходни за наше спасење. А Господ је једном рекао: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт 18,3). Да ли то значи да неће сви вјерујући и побожни хришћани који нису постали чисти као дјеца ући у Царство Божије? Бог примјењује ово правило засновано на цјелокупном схватању човјечијег срца, док ми видимо само мали дио тога. Свако правило има изузетак, и ја мислим да је судбина некрштене дјеце само један од ових изузетака. То је такође потврђено учењем Светих отаца. Свети Григорије Богослов, по мом мишљењу, говори у име Цркве када тврди да таква дјеца: „ неће бити нити прослављена ни кажњена од праведног Судије јер иако немају печат милости она нису са друге стране ни лоша. Она су се прије намучила него што су наудила нечему. Јер неће нико ко није заслужио казну добити част; али у исто време, ако особа није вредна части, то опет не значи да је та особа заслужила казну“ (Бесједа на Богојављење, Трећи дио, стр 242-243, издање 1889.). Дјеца не могу бити окривљена зато што нису крштена, према томе суд и казна паклом нису достојни Божије љубави. „У кући Оца мојега станови су многи“ (Јн 14,2). Та деца нису учинила неки напор да стекну Царство Небеско, али она нису имала прилику за то. Према томе, блаженство Светог Апостола Павла и других светаца у Царству Божијем је једна ствар, а невине и безгрешне деце је друга ствар. Међутим, Свети Јеврем Сирски каже да су деца у рају попут анђела и да ће она бити изнад многих светаца због своје безгрешности. Некрштена деца ће бити у рају, биће спасена, а Бог је одредио меру њиховог блаженства. Такође, не треба да заборавимо да су бебе у утроби мајчиној примиле освећење од хришћанске мајке, која слуша Ријеч Божију и учествује Светим Христовим Тајнама. Према томе, не може се са сигурношћу рећи да та дјеца нису примила Христову милост прије свог рођења. Хајде да се сјетимо Светог Јована Претече, који је био освећен Светим Духом у близини Пресвете Дјеве која је носила Исуса у својој утроби. Шта онда спречава бебу да буде освећена у материњој утроби када мајка сама учествује у самоме Христу? Према томе, Православље даје велику наду за спасење свима који траже Истину и који воле своје ближње, јер Господ није дошао да уништи него да спаси човјека. Некрштени одрасли људи су, такође, Божија дјеца, дјеца Бога који нас воли. А Христос који се намучио за све нас, припремио је свакоме стан код Свог Оца. По овом питању, глас Цркве дат је од стране Светог Григорија Богослова, Светог Јефрема Сирског и Светог Григорија Ниског, који одбацују могућност одласка у пакао некрштене дјеце, али не и од блаженог Августина, који је вјеровао да ће прародитељски гријех ако није опран крштењем одвести свакога у смрт. Православље није религија страха, већ Љубав, Вјера, Светлост и Нада. | аутор Јован Нићипорук /извор /Превод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Како се "расправљати" са тинејџерима на исправан начин: Савјети за хришћанске родитеље
Једна читатељка пита: Зашто ми се син тинејџер смеје кад га грдим? Дечак је Православац и он је свестан да је учиио нешто што је погрешно и жао му је а ипак се невољно смеје... Светлана из Твера Одговор Александра Ткаченка, психолога и оца четворо деце: Кад је тинејџер укорен, његов осмех можда скрива озлојеђеност и љутњу Може изгледати да осмех није примерен једној тешкој ситуацији као што је ова али се дешава често. Људи се смеју као одговор на критику али значење њиховог осмеха може бити различито. На пример, сви знају шта значи осмех кривца. Он може да служи као признавање кривице у комбинацији са надом да ће му бити опроштено и вољу да опет будемо скупа. Постоји још један тип осмеха: бестидни осмех, који значи у потпуности одрицање одговорности за учињено недело. Постоје компликованији случајеви кад осмех постаје начин да се ослободе надолазећа негативна осећања, што је најтипичније за адолесценте. Смех, као и сузе, је природан начин да се испразни емоционална узнемиреност. Тинејџер ће се смејати у таквој ситуацији једноставно због страха, стида и бола који је неподношљив. Тинејџерима је тешко да изађу на крај са овим осећањима којима он потискује своје трауматично искуство са луцкастим осмехом на лицу коме је непријатно. Тинејџер не може да изађе на крај са проблемима у понашању чак иако их призна и покушава да уради нешто по том питању Озлојеђеност је сложено осећање које се састоји од две простије компоненте: самосажаљевањем и љутњом према ономе ко га је увредио. Оно се јавља онда кад неко треба да заустави свој гнев који се излива над кривцем. Сви ми учимо још од младих ногу да је гнев уперена против наших родитеља апсолутно неприхватљива. Међутим, далеко од тога да су људи невини у својим односима са другима, укључујући и сопствену децу. Кад сте неправедни према детету, он или она ће бити стално љути, иако знају да не могу бити љути на родитеље. То се дешава кад његова психа препакује љутњу и претвара је у озлојеђеност. Не можете користити методе које користите са малом децом ако је у питању адолесцент Адолесценција је нормативна криза у животу сваке особе. Криза на латинском значи суд, време ревизије и поновне процене. За једног тинејџера, то значи подвлачење црте на његово или њено детињство. Само разумевање адолесценције на овакав начин омогућава вам да цените ову „чудесну трансформацију“ која се очигледно дешава са вашим дететом. У суштини, нама је доста васпитавања и сад је време да сазре плодови наших напора. Беспотребно је покушавати да научите адолесцента да користи исте методе као што сте их и ви користили док је он био дете. Срећно са покушајем да утичете на одраслог човека грубим критикама. Не користите аргументе који би могли отерати вашег адолесцента од Цркве Хришћански родитељи морају да имају на уму да је вера веома деликатна и интимна тема за једног тинејџера. Сваки приговор попут ових „лоше се понашаш, Бог ће те казнити“ или „срам те било, зар ниси Хришћанин?“ неће дати жељени резултат. Тинејџер је предодређен да се успротиви, да отпор, и да преиспита породичне вредности. То је његова или њена основна карактеристика. Тинејџер је у сталном конфликту са одраслима и инсистира на свом праву да искаже сопствено мишљење о свим стварима. Ако родитељи „користе“ Бога да би одбранили своју позицију, онда тинејџер не може учинити ништа друго осим да се успротиви Богу. Заповест да се поштују родитељи не оправдава грехе тих родитеља Нови завет отворено наглашава обостране обавезе родитеља и деце, не остављајући никакав простор за двосмисленост: „Дјецо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно. Поштуј оца својега и матер: ово је прва заповијест с обећањем: Да ти добро буде, и да дуго поживиш на земљи. И ви оцеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој“ (Еф 6,1-4). Родитељи некада знају да изнервирају своју децу, вређају их и чак их доводе до тога да буду депресивни, као што Апостол Павле у једној од својих Посланица каже:" Очеви, не раздражујте дјеце ваше, да не клону духом (Кол 3,21). Тинејџер у дубини душе чека на подршку а не на покушај да га промените Чињеница од које се не може побећи а која је везана за адолесцентску кризу је та да тинејџер мора да нас напусти али да он то не жели. Тинејџер осећа да он мора да се одвоји од родитеља, наставника и других важних одраслих људи и да употреби сопствени мозак уместо да прати прописане друштвене улоге. Како отићи од оних које волиш? Тинејџер не зна како да то уради на одговарајући начин. Заправо, он још увек не зна и не схвата довољно, иако је он већ престао да буде дете. Он очекује подршку од нас, пре него да му дајемо лекције о разним питањима. Уместо што покушавају да га на било какав начин промене, родитељи треба да размотре промену у њиховом карактеру и ставовима да би могли да исправе грешке које су се сакупиле од детињства тог тинејџера пре него што он крене у живот одраслог човека. За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /извор Спорт је човеку потребан да би радио и да би ратовао. У сваком случају, да би ратовао са собом. И још је потребан да би се битанге из краја организовале у спортски тим и да би млади мангуп који може завршити у затвору постао шампион, да би се његова смелост и енергија претопили у златну олимпијску медаљу и још један повод да с поносом чујемо звуке националне химне. Спорт је такође изузетно потребан градском становништву. Зато што тесар, ковач или баштован жуљеве на рукама у току дана добијају и без вратила и тегова. А канцеларијски радник не. Грађанину који се сатима гура у превозу, који је преоптерећен информацијама, засићен стресовима и који се надисао аутомобилских гасова на градским улицама потребни су стаза за трчање, базен и тренажер. Спорт му је потребан да би живео. Не само зато што је срце спортисте здравије, а нерви су му јачи, већ и због тога што се ознојеном човеку, уморном од физичког напора враћа животни укус. Обична вода за њега поново поприма укус и потискује укус кока коле. И он поново открива сласт чврстог сна. И ако је човек ово раније добијао од употребе косе, струга и тестере, сад то већини људи дају скије, конопац за прескакање или тег. Неке врсте спортова су се у потпуности родиле из животних потреба. Тако је, на пример, данашњи бијатлониста дојучерашњи ловац из тајге. Скије и оружје су значили хлеб за његову породицу. И рибар није веслао како би развијао мишиће и рамени појас, већ ради улова којим се храни и он сам и његова породица. Данашњи спорт нам може рећи нешто о томе колико је био тежак овај свакодневни рад обичног човека. Други спортови су настали из војних вежби. Рвање, стрељаштво, мачевање, трчање и коњички спортови се нису родили из забаве, већ из вежби у доба мира како би човек пре или касније остао жив у борби. Данас спортисти најбоље знају колико је тежак овај ратни подвиг и припрема за њега. Сам језик спортских такмичења се понекад не разликује од ратне лексике. „Штаб селектора“, „тактички цртеж“, „муњевити напад“, „уиграна одбрана“. Ко није чуо ове и сличне изразе? И ко у њима није препознао сродство с ратним активностима? Има спортова који се по лепоти и сложености могу мерити с уметношћу. Уметничко пливање и уметничко клизање су ближи балету него рату. Али не заборавимо да је тежина балетске уметности једнака тежини рада рудара у рударском окну и играчи балета праведно одлазе у пензију онда кад многи заправо нису још почели да раде. Исто се може рећи и за гимнастичаре и клизаче на леду. Тако да врхунски спорт у сваком случају значи напоран рад који прославља земљу и који меље спортисту до краја, као војника. И ако је народ у стању да обара спортске рекорде, он је способан и на све остале тешке и велике ствари. На основу спортских достигнућа може се доћи до мишљења о физичком и моралном стању народа блиском истини. А да ли је спорт потребан православним хришћанима? И ако им је потребан, зашто? Потребан им је зато што су људи. И њима су потребна здрава деца, пубертетлије који се баве нечим корисним и не губе време на улици или за компјутером, потребни су им снажни мушкарци и старци који дуго година чувају „ватру у жилама“ и животни тонус. Потребно нам је све у чему нема греха. Потребно нам је све што је од користи разуму, савести, породици и земљи. Љубитељи статистике уколико то желе могу бројкама да нам докажу да амплитуда болести, као и амплитуда криминала и греховне зависности у свакодневном животу опада тамо где расте амплитуда масовног бављења спортом. За човека реч „живот“ не означава само биолошко постојање. Треба живети без греха, бодро и корисно. Ми би то требало да разумемо подједнако као и сви остали. Протојереј Андреј Ткачов /Са руског Марина Тодић /Извор: Православие.ру О животињама и кућним љубимцима у православној традицији o.Стенли Харакас |свештеник Грчке Православне цркве у Америци Да ли кућни љубимци одлазе у рај када умру? Ово је саосјећајно питање, разумљиво, бар за власника кућних љубимаца који воле своје псе и мачке и друге кућне љубимце. Ми који имамо кућне љубимце у својим домовима често постајемо везани за њих и осјећајамо одређени одговор који имају за нас, што ми тумачимо као љубав. Њихово понашање је често утјешно и пружа нам осјећаје који као да су "готово људски". Из ове врсте наклоности долази питање као што је ово: "Да ли кућни љубимци иду у рај?" Кратка историја животиња и кућних љубимаца За већи дио људске историје и за многа мјеста у свијету, до данас, животиње нису сматране кућним љубимцима. Оне су, боље речено, сматране као помагала људском животу. Животиње су биле извор хране и одјеће и користиле су се као средства за помоћ људским бићима у њиховим разноврсним настојањима. На примјер, кокоши и стоку пољопривредници су узгајали за производњу меса и млијека. Исто тако, овце су давале вуну која је људима омогућила да праве одјећу и тканину. Пси су служили као ловци и за упозоравање странаца. Коњи су обезбјеђивали превоз за кретање појединаца, трговину и за војне сврхе. Св. Иларије из Поатјеа (315-367) изразио је став Цркве према животињама, када је написао да “не постоји ниједна животиња или биљка у којој Створитељ није уградио неку врсту енергије која би могла бити коришћена да задовољи људске потребе. Јер Онај који је све знао прије него што је био, видио је да ће у будућности човјек ићи напријед у снази своје воље, и да ће бити подвргнут покварености, и, према томе, Он је створио све ствари за своју сезонску употребу, као и оне у небеском своду и оне на земљи и оне у води. Промјена у поштовању животиња Са само неколико изузетака у изузетно богатим и размаженим класама у антици, то је била општа ситуација све док успон капитализма није обезбиједио довољно богатства, тако да су неки људи могли да приуште себи да узгајају, одржавају и брину о животињама у својим домовима као друговима и кућним љубимцима. Тако у ранијим временима, животиње које сматрамо кућним љубимцима нису биле посебно високо цијењене. На примјер, у древна времена пси су сматрани стрвождерима; дивљом и опасном пријетњом људском животу. Дакле, они илуструју лоше и зле ствари. Слика која је била доминантна била је гомила дивљих паса која је угрожавала људски живот и друштво. Надаље, када би особа била названа "псом" била би то увреда. Чак и Библија користи овакав језик. Ево само неколико примјера: “Не дајте светиње псима; нити мећите бисера својега пред свиње, да га не погазе ногама својима, и вративши се не растргну вас ”(Мт 7, 6); " Јер им се догоди истинита приповијест: пас се повраћа на своју бљувотину, и: свиња окупавши се, у каљужу " (2 Петр 2, 22); “ Чувајте се од паса, чувајте се од злијех посленика, чувајте се од сијечења” (Филип 3, 2); " А напољу су пси и врачари и курвари и крвници и идолопоклоници и сваки који љуби и чини лаж" (Откр 22, 15). Псалам који се тумачи као упућивање на Христово распеће је још један примјер: “ Опколише ме пси многи; чета зликоваца иде око мене, прободоше руке моје и ноге моје”(Пс 22, 16-18). Међутим, нова ситуација је да животиње свих врста нису само припитомљене, већ су постале наши сапутници и сматрају се члановима породице (У овом тренутку, док пишем ове редове, наш вољени и њежни пас Русти, склупчан је у мојим стопалима – и наша разметљива мачка Тафи ставља шапе на тастатуру, док сједим испред рачунара!). Дакле, дошло је до неке врсте револуције у размишљању о кућним љубимцима. Као што смо већ примијетили, понекад још увијек користимо израз “пас” као увреду. Али често, ми приписујемо врлине оданости и вјерности нашим кућним љубимцима; и онда их поредимо са издајом, злобом и необичним карактером неких људских бића. Дакле, није ни чудо да се поставља питање: "Да ли кућни љубимци иду у рај?" Зашто кућни љубимци не иду у рај? У причи о стварању у Постанку, направљена је веома важна разлика између животиња и људских бића. Људска бића су створена не само из истог материјала који је створио животињски свијет, већ и од "даха Бога", "по слици и лику Божјем" (Пост 1-2). Шта је тачно разлика? Можемо рећи да животиње имају душу, у смислу животне силе и основе перцепције, одговора, способности учења, инстинкта и тако даље. Оно што они немају је “слика Бога” у њима. Свети Јован Дамаскин (675-749.год), резимирајући вјеру Цркве, означава осебујни аспект људске природе као „разум“, говорећи: „људско биће је рационална и интелигентна животиња“. Друга ријеч коју он користи је “ум”. Ово ствара мјесто сусрета између људских бића и Бога; мјесто састанка које животиње немају. Дакле, када свети Јован Дамаскин говори о Христовом Оваплоћењу (Друго лице Свете Тројице узима људску природу), он супротставља људски ум као слику Бога, са “душом ирационалне животиње”каже у свом Излагању православне вјере: “Зато је Бог Ријеч, желећи да обнови оно што је било по његовој слици, постао човјек. Али шта је то што је било на Његову властиту слику, осим ума? Тако је Он одустао од бољег и преузео горе. Јер ум је гранична земља између Бога и тијела, јер он заиста пребива у заједништву са тијелом, и штавише, је слика Бога. Ум се, дакле, мијеша с умом, а ум држи мјесто на пола пута између чистоће Бога и густоће тијела. Јер ако је Господ преузео душу без ума, преузео је душу ирационалне животиње. Царство Божје је за људска бића Небеско царство је, дакле, за људска бића. Ми немамо доказа нигдје у Светом писму или у црквеној традицији да подржимо идеју да су животиње, које немају “рационалну душу”, предодређене за небо - или, у том случају, за пакао. Само људска бића се суочавају са том двоструком потенцијалном судбином. У међувремену, уживајмо у кућним љубимцима, али не на рачун наше одговорности према ближњима. Кућни љубимци и животиње су дио Божје креације, за коју имамо моралну и духовну одговорност. Стари завјет говори о правилној бризи о домаћим животињама (1 Цар 4, 31-34; 1 Цар 18, 5; 2. Цар 3, 17, само су три примјера). Христос прихвата потребу и исправну бригу о животињама (Лк 13, 15). Хумани третман животиња, укључујући и наше припитомљене љубимце, дио је наше хришћанске одговорности према нашој околини. Нека се то испуни и вјерујем да ће бити богоугодно. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор Свако ко је икада био на православној Литургији видео је олтарске послужитеље или самог свештеника како деле верујућем народу парчиће посебног хлеба који се зове нафора. Шта је то и одакле то долази? Нафора (Грчки ἀντίδωρον) буквално значи „уместо дара“, то је освештан хлеб који се даје као благослов онима који нису из неког разлога примили Свето причешће. Главни састојци нафоре су остаци просфоре из које је свештеник извадио Агенец, који се ставља на дискос на Литургији и освећује се као Тело Христово призивајући Духа Светога. Узимање нафоре описано је у многим копијама Студитског типика (устава). Међутим термин антидор још није био установљен и често се замењивао термином евлогија (Грчки εὐλογία) што значи благослов. Сасвим је занимљиво да древни византијски Типик тачно прописује после које службе је монасима дозвољено да узимају нафору. На тај начин, благослов се излива одмах након Литургије на неки празник или после Литургије, у Шести и Девети час, или у одређене посне дане. Антидор (нафора) први пут се помиње у Одговорима патријарха Николаја III, Констатинопољски Граматикон (1105), где он говори о „делићима хлеба који се приноси“ (цтр.138, Кол. 918, 949). Он у својим Правилима 13 и 14 раздваја „хлеб који се приноси“ од других врста хлебова који се користи у цркви зато што се он даје после Литургије људима који су постили и који се узима уз молитву и страх Божији. Према Николају, онима којима је забрањено причешће, није им дозвољено ни узимање овог хлеба. Упркос чињеници да Типик прописује узимање нафоре одмах након Литургије у цркви, већина свештенства и верујућих људи држи нафору код куће узимајући је на празан стомак после јутарњих молитава, што је једна врста самопричешћа верујућих Даровима који су освећени на Литургији рано ујутру у цркви у недељу. Грчка православна црква има један посебан обичај узношења свете нафоре над освећени даровима током приношења Дарова, после Призивање Светога Духа, следећим речима: „ Велико је Име Свете Тројице. Пресвета Богородице помози нам“. Овај обичај и ове речи узете су из Богородичиних обичаја. Руска црква не примењује ову праксу. Неки Свети Оци и црквени писци дају симболично тумачење нафоре. Тако, Теодор Антидски (11. век) каже да је поступак вађења Агнеца из просфоре на проскомидији симбол Исуса Христа који се родио од Дјеве (РВ.140, Кол.465). Свети Херман Константинопољски дели исто мишљење видећи нафору као симбол Богородице. Свети Симеон Солунски (15. век) тумачи дељење нафоре на крају Литургије, после Молитве пред амвоном, онима који се нису причестили као неки вид духовног олакшања. Нафора се сматра светом јер „Агнец узет из ње ју је осветио и постала је Тело Христово“, док се нафора у целини „обележава копљем“ и „светим речима“ током проскомидије. (РВ. 155, Кол. 301-304; Симеон Солунски, Одабрана дела, стр 144-147). Има неколико верзија о пореклу праксе узимања нафоре. 1. Пракса узимања нафоре је подсетник хришћанске праксе агапа- вечера љубави. Кад је пракса агапе обустављена у 4. веку, благословени хлеб је наводно укључен у Литургију као подсетник на агапе у Раној Цркви. Можемо приметити древни обичај у данашњем обичају освећења хлеба, жита, вина и уља на литији свеноћног бденија као један од начина да се појачају физичке и духовне снаге у молитви народа Богу. 2. Друга верзија је утемељена на древном обичају раздељивања остатака приноса који су верујући доносили у цркву после Литургије. Овај обичај је описан У Књизи VIII, Глава 31 Апостолског Устава али је нејасно из овог извора да ли су ови остаци делови освећених Дарова или нешто друго. 3. Трећа верзија дата је од професора Алексеја Дмитријевског, познатог руског литургијског учењака. Он повезује тај обичај дељења нафоре као начин хармонизације канона као што су Апостолска Правила 8 и 9 или Правило 2 Антиохијског Сабора, које кажњава верне који нису учествовали у причешћу, са савременом праксом ређег причешћивања. Његова хипотеза обухвата мишљење обновљених Православник канонских закона учењака патријарха Теодора IV Валсамоном Антиохијским (12. век), који наводи у свом коментару на Правило 2 Сабора Антиохијског да је обичај дељења нафоре онима који нису примили причешће вероватно успостављен тако да би људи чекали на крај службе и да не би напустили цркву без неког знака видљивог благослова. (РВ.137, Кол. 1281). Према томе, ми не знамо тачно порекло и време кад је успостављена пракса узимања нафоре са или уместо освећених Дарова. Међутим, помињање благословеног хлеба и признање овог хлеба као нечега што је свето, што се мора јести искључиво на празан стомак и уз молитву, веома је старо и захтева пажњу. Чињеница да наша црква има ове врсте благословеног хлеба као што је просфора, нафора или артос показује да постоје богати и разнолики обичаји у православљу. Међутим, не треба умањити највећи значај Хлеба Живота, Свето причешће; напротив, треба сведочити о Хлебу који је сишао са Неба да буде залог наше бесмртности и вечног живота. Са друге стране, то нас подсећа на молитву, која је праћена освећеним хлебом, а то је наша духовна храна и као таква није ништа мање неопходна од телесне хране, према Исусовим речима Не живи човек само од хлеба већ од сваке речи кој излази из уста Божијих. (Мт 4,4) аутор: John Nichiporuk Превод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ извор Савјет Духовног Оца: "Када више не можеш, попиј мало чаја"- Протојереј Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете преподобномученице Јелисавете, Минск Сјећам се да су ме питали: „Постоје одређена времена у мом животу када се осјећам депресивно, када ми је тешко да се молим, када ми ум лута около. Шта бисте ми препоручили у тим тренуцима? Како да се носим са тим емоционалним стањима? " Свако има тренутке када је живот превише тежак за толеранцију… Чуо сам и користио сљедећу методу: само попити чај и нешто појести. Бол ће постати мање болан. Или мало одспавај. Не говорим о случајевима када једноставно морате да превазиђете себе и да не обраћате пажњу на свој его. Постоје тренуци у вашем животу када сте заиста на ивици, када сте тако под стресом ... То је рекао отац Софрон (Сахаров) јерођакону са Свете горе Атос у одговору на слично питање: "Стани на ивицу, али када више не можеш, попиј мало чаја". Особи је потребно олакшање. Ако нешто све вријеме савијаш, можеш то сломити. Зато треба да рачунате. Ако се не повежете у ово стање и затражите савјет, онда ће Бог преко свештеника (или ако нема свештеника уоколо, кроз неку хришћанску особу) рећи вам шта да урадите да престанете бити очајни. "Држите свој ум у паклу, али не одустајте" - то је мото нашег живота. Стално живимо на ивици живота и смрти. С једне стране, старо собство мора умријети. С друге стране, ново собство мора бити рођено. Овај процес је понекад болан и проблематичан. Зато желим да сви имамо довољно понизности, стрпљења и, што је најважније, повјерења у Бога. Господ нас никада не напушта ни под којим околностима и у било којој ситуацији. Увијек је близу. Једноставно морате држати очи и ваша срца широм отворена и молити се Богу. Бог ће вам сигурно одговорити. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор: Манастир Св. преподобномученице Јелисавете, Минск Свети Василије и наши духовни коријени 2. јануар 2019.године Кад год се спомене Свети Василије (330-379), увијек истичемо његове студије у Атини, његов аскетски живот у Понту, његов допринос друштву и његов књижевни опус. Свакако је истина да се аутор изванредног теолошког текста, Божанске литургије, истакао као марљиви ученик, харизматични аскет, несебични социјални радник и беспријекоран писац. Оно што можда није толико познато је да је, поред родитељске, важну улогу у одгоју водећег васељенског учитеља одиграла и његова бака. Присјећајући се своје баке, Свети Василије Велики каже: "Макрина славна, кроз коју смо учили ријечи најсветијег Григорија". Бака Макрина је преточила дух живота у своје унуке. Пренијела је искуство које је црпила из Светог Григорија из Нове Цезареје, Чудотворца чије духовно чадо је била. Сви знамо да сјајни примјери проширене породице дефинишу и формирање карактера и појаву светаца. На примјер, свети Павле се присјећа својих предака, који су поштовали правог Бога. Он се сјећа и нелицемјерне љубави Лоиде, Тимотејеве баке, и његове мајке, Евникије (види 2. Тим 1, 3-5), захваљујући којој је Тимотеј знао 'Свето писмо од дјетињства' (2 Тим 3, 15). Нешто слично се догодило и у животу Светог Василија. Покојни професор Стилианос Пападопоулос даје предиван графички приказ односа између баке и њених унука. Макрина, то јест бака Светог Василија, била је велика фигура која је утицала и буквално обликовала три генерације у породици ... Од раног дјетињства, два изузетно интелигентна унука, Макрина Млађа и Василије су се држали ње. Наборана стара дама била је сама љепота духовног живота. Дјеца су то видјела у њеном бистром челу, упркос чињеници да је била обложена временом и тешким животом. Дјечје душе биле су чисте, експанзивне и изузетно пријемчиве. Бака је била јака киша. Дјеца су била исушена земља. Чудо се догађало сваки дан. Киша је падала, понекад благо, понекад у бујицама. Земља је упијала кишу и првобитно је складиштила - прерада, трансформација и разумијевање ће доћи касније. Настава и теологија старице Макрине биле су њене успомене: прва црква у Понту, борба и тешкоће за вјеру, скривене и камене стазе врлине. Без обзира на дивљу духовну олују која може пореметити душе Василија и његове сестре, учење баке је остало непоколебљиво и дјеловало је као компас, као показивач на истину, као средство за проналажење равнотеже. Чини се да је овај баланс и мјера изгубљена у посљедње вријеме. Уз уздизање такозване нуклеарне породице и независности младих парова који су удаљени од породичне куће, допринос „проширене породице“ подизању дјеце је готово нестало. Улога дједа и баке, као и улога стричева, тетака и кумова смањила се у односу на хришћански одгој младих. Можда је вријеме да се редефинишу њихове улоге? Умјесто телевизије и интернета, који су постали „приватни тутори“, можда не би било лоша идеја да се млади људи поново упознају са нашим духовним коријенима, како би пронашли равнотежу и мјеру? Да се поново повежу не само са својим стварним прецима, већ и са својим духовним прецима? Као мудри и искусни учитељ, Свети Василије има много тога да каже младим људима о томе како да избјегну замке времена и да извуку свјетлост из животворног извора Духа. Протопрезвитер Василиос Калиакманис /извор ПРЕВОД: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Канонски часови су врста посебних, прилично кратких божанских служби који означавају одређено време у дану, вријеме у коме се одређени значајан догађај из Спаситељевог живота на земљи догодио. Постоје четири часа у богослужењу у Православној цркви, а то су: Девети час, Први час, Трећи час и Шести час. Главни час је Девети час, а то је час смрти на крсту Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Први час нас подсећа на протеривање Адама и Еве из Едемског врта, као и на суђење Богочовеку пред Кајафом и на Његово страдање. Трећи час је посвећен Силаску Светога Духа на апостоле, док нас Шести час подсећа на Распеће Господње. Поријекло имена ових часова може се наћи у јеврејским обичајима. Стари Јевреји дијелили су дан на четири дијела, одатле имена тих часова. Обичај устаљених молитви у правилним временским размацима може се наћи у Старом Завету али у хришћанству то захтева једно ново значење. Девети час је у 3 поподне, Први час је у 7 ујутру, Трећи час је у 9 ујутро, а Шести час је у подне. У данашње време, часови се додају дужим службама јер је тако погодније. Девети час се додаје Вечерњој. Први час се додаје на крају Јутрења, а Трећи и Шести час се служе пре Литургије. Црквено богослужење укључује Велике часове - који се још називају и Царски часови. Они се служе на дан највећих Православних празника, три пута у години: на Велики петак, Бадње вече и Богојављењска ноћ. Они се зову Велики, јер се служе на посебан свечан начин. Свештеник носи фелон. Царске двери су отворене. Почетак сваког часа обележава се кађењем, цела црква се кади првог и последњег часа, са запаљеном свећом, као и током полијелеја. Ту су и паримије (на грчком „изреке“- посебна читања из Старог завета) које се читају свакога часа, праћене читањем Апостола и Јеванђеља. Читање Светог писма се уређује на основу празника који падају. Осим тога, Псалтир, прокимени, тропари и кондаци- заправо, све молитве Великих часова- посвећене су догађају који се обележава (Христовом рођењу, Крштењу Господњем и Христовом страдању). Ова служба се зове Царска, јер су Византијски цареви имали обичај да јој присуствују због своје величанствености. То не само да је наглашавало духовну и литургијску важност ових служби већ такође и њихов јавни значај. У хеортолошком смислу (грчки корен heortē значи „празник“, према томе хеортологија је грана теологије која проучава религиозне празнике), Бадње вече и Богојављенска ноћ су повезани празници. Њихове литургичке структуре су сличне. То се може приписати чињеници да се Рождество и Крштење Господње славило некад као један празник, који се звао у прошлости Света Теофанија. Божић се први пут слави као посебан празник тек у 4. веку. На основу обичаја у савремено доба Цркве, Велики Царски часови се славе један по један следећим редоследом: први, трећи, шести, девети. Обично, на почетку, звоно откуца број часа. На тај дан нема Литургије. Према рубрикону, служба Царских часова почиње у 8 ујутру. Царски часови, испуњени молитвама и читањем Светог писма, уводе нас у прославу Божића и уносе нам мелодију празника у срце и душу. Ми често не можемо да нађемо пут до Витлејема због опијености куповином и због тога што смо заузети кувањем празничног оброка за којим се традиционално породица окупи. Склони смо томе да заборавимо шта је суштина овог празника, рођење Исуса Христа, Спаситеља света. Често заборавимо да прво треба дођемо Њему, а не нашој родбини. Касније можемо уживати са породицом. Најпре, ми морамо доћи Богомладенцу Исусу. Царски часови су први корак ка Њему. Ми тада улазимо у цркву као у пећину где нас Бог чека. Ми се целим својим бићем морамо ујединити са Њим. На првом месту, ми морамо Њему указати част. Ми треба да испунимо срце и ум не јавним славским обичајима овог празника (то може да сачека) већ Божићним духом, Духом који све покреће. Ми можемо добити овај дух на служби са часовима током ових чудесних, славних и срећних дана сећања на спасење које је Бог донео људима. Драга браћо и сестре, упркос свим невољама и бригама овога света, тако бих желео да видите ту нежну светлуцаву звезду која нас води до Богомладенца на овај радосни празник Рождества Христовог. Аутор / јереј Андреј Чиженко / превод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор Постоји ли судбина коју не можемо избјећи?Ријеч "судбина" потиче од латинске речи фатум, која се широко преводи као "Божји суд". Према томе, предвиђени план наших живота, који називамо судбином, је у ствари испуњење Божје воље у односу на свако људско биће.
Са тим речима, православна теологија никада није подржавала идеју о судбини као чврстом курсу који ћемо морати слиједити. Наравно, Бог зна све што је икада било, све што постоји, и све што ће бити. Нема тренутка скривеног од Створитеља. Међутим, Божије свезнање није обавезујуће. Свети Јован Дамаскин пише: "Морате бити свјесни да Бог све зна унапријед, али не предодређује све". Свети оци кажу да Бог не прописује наше поступке; умјесто тога, Он их је предвидио. Шта то значи? Прије свега, ако постоји потпуна предестинација, нема мјеста за нашу слободу. Ако је све предвиђено, у нашим животима нема ништа што зависи од нас. Ако нам је суђено да пропаднемо, сигурно ће се то десити, без обзира да ли радимо добро или лоше. Другим ријечима, ако је наша судбина да идемо у пакао, не можемо ништа да урадимо да то избјегнемо. Отуда и ми не можемо ништа учинити, с обзиром на то да није важно да ли слиједимо Божије заповијести или не, да ли волимо Бога и нашег ближњег или не. Православна црква је увијек одбацивала ову линију мишљења. Људска слобода је најважнији принцип у односу између човјека и Бога. Свети Иринеј Лионски каже да је слобода највећи дар Створитеља и зато се Бог никада неће уплитати у људску слободу. Сходно томе, наша судбина зависи искључиво од тога да ли користимо нашу слободу да служимо Богу и људима или да служимо гријеху. Наша вјечна судбина не зависи од произвољне одлуке или чисте среће. Зависи од тога како користимо нашу слободу - овај велики Божији дар који смо примили у тренутку стварања. одговорио: Андреј Музолф, ванредни професор Кијевске теолошке академије Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор БИБЛИЈСКЕ ПРИЧЕ: ШТА НИЈЕ У РЕДУ СА СИПАЊЕМ НОВОГ ВИНА У СТАРЕ МЈЕШИНЕ? Сада ћемо вам рећи шта су мјешине за вино, па ће Вам, можда, значење ових Христових ријечи бити јасније:"Јер нико не меће нове закрпе на стару хаљину; јер ће закрпа одадријети од хаљине, и гора ће рупа бити.Нити се љева вино ново у мјехове старе; иначе мјехови продру се и вино се пролије, и мјехови пропадну. Него се љева вино ново у мјехове нове, и обоје се сачува" (Мт 9, 16-17). Како изгледа древно посуђе? Мјешине за вино су кожне врећице неке врсте, које су се користиле за ношење течности. Људи, у древна времена, нису могли да носе са собом воду или вино у глиненем или каменим посудама када су били у покрету, јер су се могле разбити и углавном су биле претешке. Тада су почеле да се употребљавају мјешине. Мјешине су биле вреће направљене од животињских кожа (нпр. козја или камиља). Кожа је третирана темељно, а затим ушивана, на такав начин, да остави само једну рупу (гдје је био врат животиње), који је служио као уско грло. Неке су биле у различитим величинама у зависности од величине животиње. Могле су бити толико велике да су држале до 18 канти воде. Нове мјешине, попут других производа од коже, биле су мекане и флексибилне. Зато је ново вино требало сипати у нове винске мјешине: ферментација се наставила унутар мекане посуде, а гасови су је мало растезали. Старе мјешине временом би постајале укочене и склоније кидању. Због тога би ферментација новог вина могла да изазове њихово пуцање. У том случају, и вино би се пролило и кожа би била уништена. Гдје још Свето Писмо помиње мјешине за вино? Читали смо занимљиву причу у Старом завјету. Становници Гаваона дошли су к Исус Навину. како би склопили мировни споразум с израелским народом. Покушавајући да преваре Израиљце, обукли су стару одјећу " и са собом старе мјехове винске, подеране и искрпљене, И обућу стару и искрпљену на ноге своје, и хаљине старе на се; и сав хљеб што понесоше на пут бјеше сух и пљеснив". тако да Исус Навин повјерује да су прешли веома дуг пут. Морали су то учинити зато што је Бог забранио Израиљцима да се помире са својим најближим сусједима (Ханаанцима, којима су припадали Гаваонци). Израиљске старјешине су биле преварене, а становници Гаваона су остали живи захваљујући овом трику:"И Исус учини с њима мир, и зададе им вјеру да ће их оставити у животу; и заклеше им се кнезови од збора..." (усп. Књига Исуса Навина 9,15). Када је њихов трик откривен, они нису могли бити кажњени смрћу, јер су се старци заклели да ће их одржати у животу. Иако Исус Навин није истријебио лажљивце, претворио их је у робове:"Зато сада да сте проклети и да сте довијека робови и да сијечете дрва и носите воду за дом Господа Бога мојега. . ."(Књига Исуса Навина 9:23). Више знамо о карактеристикама вина из Псалтира цара Давида:"Постадох као мијех у диму, али твојих наредаба не заборавих" (Пс 119, 83). Она указује на чињеницу да су кожне посуде поцрниле од дима и постале веома мрачне. Псалмопјевац, у основи, користи ову слику како би истакао да је постао црн од туге. Значење параболе о старим мјешинама? Посебно је важно обратити пажњу на контекст ове параболе. Неки ученици Јована Крститеља питали су Христа зашто његови ученици не посте. Он је одговорио овом параболом, тиме је јасно показао кроз једноставне слике да се не може озбиљно оптеретити некога ко још није спреман за то. Свети Игнатије Брјанчанинов то савршено објашњава: „Није само гријех поражавајући за нас. Чак и добре радње могу бити штетне када чинимо добро у погрешно вријеме или изван мјере. Дакле, не само глад, него и превише хране или конзумирање хране, која не одговара вашем узрасту и физичким потребама, може бити лоше за ваше здравље ... аутор Иља Алексејев; Илустрација Ирина Савритскаја извор: сајт манастира Св. Јелисавете Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ "Гдје је цар Јудејски што се родио? Јер смо видјели његову звијезду на истоку и дошли смо да му се поклонимо" (Мт 2, 2).
Ми се срећемо са тзв. Мудрацима, који су дошли са удаљеног и мистериозног Оријента да се поклоне новорођеном цару Јудеје, на првим страницама Јеванђеља. Осјећамо се топло и опуштено када год поменемо те Мудраце или Маге. Доносе сјећања на срећан и спокојан божићни празник. Та три стара човјека у смијешним шеширима направила су дуг пут да се поклоне Христу и донесу му поклоне. Не можемо да не размишљамо о поклонима који ће усрећити наше вољене, о удобностима породичног окупљања и треперења свјетала на божићњем дрвцету. Библија уопште и посебно Јеванђеље имају снажно негативан став према чаробњацима и паганским врачима. У Књизи Поновљених закона читам упозорење: "Нека се не нађе у тебе који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звијездама, ни који гата по птицама, ни урочник, Ни бајач, ни који се договара са злијем духовима, ни опсјенар, ни који пита мртве.,Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и за таке гадове тјера те народе Господ Бог твој испред тебе" (5 Мојс 18, 10-12). Став који је изражен у Новом завјету није ништа мање оштар. Довољно је рећи да Апостол Павле удари Елима врачара који постаде слијеп због супротстављања његовој проповиједи о Христу, на Кипру (види Дјела 13 8-13)). Симон Маг добија озбиљно упозорење од апостола Петра који га је изгрдио због свог покушаја да купи апостолску моћ новцем. Зашто су онда строге забране Старог завјета непримјење на божићње Мудраце ? Ко су били ти Маги? Ови мудри старци долазе из далека да се поклоне беби Исусу. Они су били поштовани као свеци на Западу од давнина до тренутка када су добили чак и датуме прослављања (1. јануара Каспер, 6. јануара за Мелхиор, 11. јануара за Валтазар и 6. јануара - Епифанија - сва три мудраца заједно ). Њихове мошти су, у почетку почивале, у Цариграду, затим су пребачене у Милано и коначно у катедралу у Келну, гдје се данас налазе. Нажалост, не знамо њихово тачно поријекло и колико их је стварно било. Постоји неколико нагађања о томе ко су били тајанствени путници са Оријента. Према грчком историчару Херодоту, Маги (на грчком језику, што значи чаробњаци или чаробњаци) једноставно су припадали средњем племену званом Маги, које је извршавало функције које нису различите од оних из племена Левија. Други тврде да су Маги каста научених свештеника и пророка у Персијском царству који су студирали медицину, астрономију, математику и друге науке. Познато је да је пророк Данило био постављен за пстарјешину Мага, тј. Главног мученика у Вавилону:"Тада цар узвиси Данила, и даде му многе велике дарове и учини га господарем свој земљи Вавилонској и поглаварем над свијем мудрацима Вавилонским" (Дан 2, 48). Тачан број мудраца који су стигли у Јерусалим и тренутак њиховог одласка није јасан. Разни средњовјековни извори садрже информације о 2, 4, 6, 8 мудраца, док сиријска традиција спомиње 12 мудраца који су имали велику пратњу. Најзад, Оригенова верзија о три мудраца добила је превагу, првенствено зато што она каже да су мудраци донијели три поклона: злато, тамјан и смирну. Држава њиховог поријекла такође је нејасна, јер фраза "видјели смо његову звијезду на истоку"(мт 2,2) може се тумачити на више начина. Када су Грци и Римљани говорили о Истоку, они нису увијек мислили на тачну географску област. Према томе, антички Грци често погрешно мијењају Етиопију, која се налази на југу, у Источној Африци, за Индију, која се налази на истоку. Речено је да су мудри људи стигли са мистериозног Тарсиса или легендарне земље Офир, или Арабије и царевине Шаве, на основу ријечи из Псалма 72:"Цареви Тарсиски и острвљани донијеће даре, цареви Шавски и Савски даће данак (Пс 72, 10). Неки свети оци, укључујући и светог Максима Торинског (5. вијек), претпоставили су да су мудраци или бар један од њих можда били из Етиопије или Индије. Зато је један од мудраца често традиционално приказан као црнац. Беда Поштовани (лат. Beda Venerabilis; 672-735) познат и као Свети Бид већ нам даје имена три мудраца, која су касније уграђена у црквену традицију Западне Цркве: Каспер, голобради младић, Мелхиор, старац са дугом брадом и Валтазар, који је црнац. Исти Св. Беда Поштовани написао је да су Мудраци били потомци Сима, Хама и Јафета и на тај начин представљају сву људску расу и сву људску мудрост тражења истине и проналажења у Христу. Постоји још једна, не мање генијална хипотеза о неким Светим оцима који сматрају три мудраца потомцима врача и пророка Валаама сина Веорова који је благословио Израиљце умјесто да их проклиње и који је предвидио одређену звијезду: "Видим га, али не сад; гледам га, али не изблиза; изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља, која ће разбити кнезове Моавске и разорити све синове Ситове. (Бр 24, 17). Благословени Џером из Стридона и Свети Амвросије Милански пратили су традицију приписану Оригену и претпоставили су да су потомци Валама преносили са једне генерације до следеће генерације легенду о одређеној звијезди која ће указати на новорођеног Месију који ће довести многу дјецу Ситову ка покајању. Није изненађујуће што су мудри људи били тако срећни када су видјели звијезду и кренули на далеко и опасно путовање у част Месије: њихови преци су чекали ту звијезду много вијекова. Што се тиче саме звијезде, има још више претпоставки у вези са њеним поријеклом и природом. Ово питање је узнемиравало радознале умове древних хришћанских егзегетета и савремених научника. Тако је Св. Јован Златоусти навео да је звијезда заправо Анђео Господњи који је узео облик звијезде због источњачких пратилаца звијезда који су били заинтересовани за астрономију и астрологију. Свети Јован је нагласио надмоћно знање древних Јевреја који су, након што су научили монотеизам од Бога, били у стању да имају привид о анђелима, док оријентални мудраци који нису били поучени свјетлом правог поштовањаања Бога доведени су до Христа звијездом, као што се пјева у православним божићним химнама. Мора се запазити да се Мудраци, поштујући Христа, нису вратили цару Ироду онако како је он тражио од њих, спреман да убије новорођеног цара. Умјесто тога, упозорени од Бога у сну да се не би вратили Ироду, они су отишли у своју земљу другим путем (Матеј 2,12). Видимо да су тројица мудраца, када су препознали бебу Исуса као Месију, одмах постала достојна откривања у сну. Наводно, Мудраци, пошто су научили Истину, више нису требали проучавати астрологију. Вратили су се у своју домовину као хришћани, касније су се крстили и чак су постали епископи од стране Апостола Томе. Савремени научници генерално тврде да појављивање Витлејемске звијезде није било ништа друго до коњукција између Јупитера и Сатурна у сазвежђу Рибе, која се догодила 7. године прије нове ере. Библијска наука и православни календар такође постављају годину рођења Спаситеља у исти период. Дакле, не знамо сигурно и тачан број и поријекло мистериозних мудрих пратилаца звијезде и поријекло и природу Витлејемске звијезде, али то није битно. Оно што је заиста важно јесте чињеница да људи траже истину, жудећи да је стекну и служе, јер служити истину је право ослобађање људске расе: "И познаћете истину, и истина ће вас избавити"(Јн 8,32). Заиста, узбудљиво је прочитати да је неколико неколико мудраца са Истока, који су предузели тако дугачак пут да се поклоне Беби рођеној у биједној пећини у малом граду Витлејему, непознатом остатку свијета, и да му доносе поклоне. Данас се цијели свијет сјећа и воли те мистериозне Маге, поштује њихову понизност пред бебом и његовом најчистијом мајком и радује се њима. Пронашли су Месију - помазника који су очекивали патријарси и пророци и Миротворца за кога је Мојсије пророковао:"Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његовијех онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи "(Пост 49, 10). аутор Џон Ничипорук Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор Учитељ и његов ученик шетали су баштом једног топлог љетнег дана. Уживали су у тишини и прелијепим цвјетовима и дрвећу. "Видите, пријатељу мој, како је овај свијет цвијећа налик нашем?", упитао је учитељ свог ученика. "О чему причате, Учитељу? Како цвијеће може бити попут људи? "одговорио је ученик изненађено. "Наравно, јесте, морате пажљивији погледати. Цвијеће има и своје карактере. "Учитељ је водио свог ученика даље кроз врт. Учитељ и његов ученик су се успутно кретали док нису угледали дивну ружу, чкаљ (меки трн) и жбун малине. "Погледај ове биљке. Све су различите, али имају нешто заједничко - све имају трње. Многи људи такође имају трње, тј. завист, лицемјерје, љутњу и лоше мисли. Погледајте ружу. Предивно ју је и пријатно гледати, али не можете је додиривати или миловати јој латице. Повриједиће вам руку својим трњем. То су поносни људи: сматрају себе бољим од било ког другог. Они желе да их други људи хвале и поштују их све вријеме, али стално заборављају да ће увенути као руже. Шта ће остати од њих? Ево чкаља (меки трн). То је ружна биљка која је увијек спремна да убоде све својим трњем и ухвати се на њихову одјећу. Исто важи и за људе који желе да оговарају и да буду завидни. Они воле да омаловажавају друге и преносе неповољне трачеве. Ако не желите да их слушате, они ће се прилијепити уз вас попут чкаља и тешко ћете их се ослободити. Сви који желе да очувају свој ум и мисли чисте се од оваквих људи. Чкаљ ће увенути, а шта ће остати? Погледајте овај грм малине. Има трње, али такође на њему расту сочне бобице које су тако укусне! Исто тако, постоје људи који знају своје слабости, али покушавају да другима дају све што је добро. Они то раде не зато што желе да воле некога или да постигну почаст, већ зато што имају много доброте изнутра. Зашто га не дијелити са другима? " "Учитељу, ваша прича је тако дивна!", рекао је ученик. "Хајдемо на џем од малине, драги мој", предложи учитељ. Отишли су код учитељеве куће и попили чај заједно. Будите попут малина! Подијелите своју доброту и направите довољно џема од малине за све. Сестра Наталија, Манастир Свете Јелисавете-Минск Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Зашто мушкарци стоје на десној страни а жене на лијевој у цркви? Да ли је ова подјела неопходна?9/12/2018
ЗАШТО МУШКАРЦИ СТОЈЕ НА ДЕСНОЈ СТРАНИ А ЖЕНЕ НА ЛИЈЕВОЈ У ЦРКВИ? ДА ЛИ ЈЕ ОВА ПОДЈЕЛА НЕОПХОДНА?
Св. Симеон Стoлпник био je први аскетa који је изградио стуб и живио на његовом врху. Да би боље разумели како је изгледао стуб, замислите висок црквени звоник са уским степеницама. Улаз на степениште блокиран је зидом, који би закључао особу која је ушла унутра. На врху куле није било крова, па би се аскета налазио између неба и земље. Зими би био прекривен снегом, а лети га је пржило сунце. Када се Свети Симеон попео на стуб, остали аскети и оци били су изненађени и говорили су да никада нису видели нешто слично томе. Питали су се: Да ли је то што ради Свети Симеон од Бога или не? Зато су одлучили да га директно тестирају: отишли су до стуба и почели су да вичу, плаше, грде и понижавају га како би га натерали да напусти своје мјесто, рекавши да су његове намјере упитне и да не сме измишљати такве методе аскетизма. Ако их послуша и изађе без икаквог беса, онда то значи да је он човек Божји, јер ће такав његов поступак показати истинску понизност. Ако се, са друге стране, наљути или почне да их грди, онда он греши у својим поступцима. И управо то се догодило. Чим је свети Симеон чуо гласове отаца, одмах је сишао, поклонио се њима, тражио опроштај и признао је да је погрешио у ономе што је радио. То је заузврат постидело оне који су га дошли да га тестирају. После тога, оци су му рекли да настави свој подвиг, а многи други су почели да следе његов пример. Себична особа живи у превари, јер слуша себе и никог другог. Особа која је погрешила не може бити критична према себи, и увијек ће пронаћи изговор. Зато што у њој нема понизности, Свети Дух не може живети унутар ње. На пример, ако јој кажете: "Уместо љубави, имаш мржњу", онда ће вам одговорити: "Да, мрзим, јер мој брат ме мрзи и то је његова кривица". То јест, ако он почне да оправдава све што је у његову корист, онда у њему нема Божанске Милости. Превод са енглеског језика: вјероучитељ Драган Ђурић за ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Извор Зашто се прстен ставља на десну руку: значење прстења у православљу?-отац Дастин Лион, свештеник Грчке православне цркве Светог Илије у Ајови Ове недеље имаћу то задовољство да обавим једно венчање. Венчања су увек срећни догађаји, и ја се увек радујем када их обављам. Православна венчања су нарочито лепа, и састоје се, заправо од два обреда: заручивања и крунисања. Како отац Јован Мејендорф каже, веридбена служба је „... нови облик брачног уговора... То је првобитно била грађанска церемонија.“ Зарученичка служба размене прстења Занимљиво је да се током зарученичке службе (тј. званичном заручивању) размењује прстење! Иако је ово често завршни део свадбене службе код западних Хришћана, Православна црква развија један много важнији тренутак: крунисање! Али тајна православне веридбене службе се не завршава овде! Не само да се прстење размењује на заручивању, него се оно ставља на десну руку! И свештеник, а не брачни партнер, га ставља на руку! Чекајте! Зар се прстење не носи на левој руци? Зашто прстење иде на десну руку? Шта све ово значи? Шта прстење означава? Хајде прво да видимо значење прстења. Прстење као верност У овом световном друштву, обично су нас учили да прстење представља верност брачном партнеру, или наше поверење у нашег брачног партнера, или залог љубави према нашем брачном партнеру. Међутим, ниједна молитва која се користи у свадбеној служби не наговештава ово значење! Прстење представља верност Бога Наводи из свадбене службе долазе из Библије и они указују на то да је прстен знак Божије верности! Ево библијских навода који се изговарају заједно са молитвама: „ Стога, О Господе Боже, Који си послао Своју Истину Свом наслеђу и Своје обећање Својим слугама, очевима нашим, које си изабрао, погледај сад и на слугу Свога (име) и слушкињу Своју (име) и запечати њихове заруке у вери, у јединству ума, у истини и љубави. Теби се, О Господе, они изјаснише да ће дати залог и да ће га одржати неоскрнављеног у свим стварима“ Јосиф добија прстен Онда да поменемо Јосифа, који је био продат у робље у Египат, да би касније достигао велику моћ у Египту: „ Помоћу прстена Јосифу је дата моћ у Египту...“ „И фараон рече Јосифу „Ево, ја те постављам над свом земљом египатском“. И онда скиде фараон прстен са печатом са своје руке и стави га на Јосифову руку.. Тако га он постави над свом земљом Египадском“ (Постање 41:41-43) Данило добија прстен Онда се у молитви помиње Данило, који је био пророк у изгнанству у Вавилону. Када је Вавилонски цар забранио Данилу да се моли, Данило је остао веран Богу и свакако се молио;због овога вавилонски краљ баци Данила у лављу јазбину заједно са прстеном: ... овим прстеном Данило је био узвишен у Вавилону...“ „А камен беше стављен на улаз од јазбине, а цар га запечати печатним прстеном и печатним прстеном сво својих господара, да се не би променило било шта што ссе тицаше Данила.“ (Дан, 6:17) Тамара добија прстен Онда се у молитви помиње Тамара, којој су порицали њено законско право на Левиратски брак (*да се уда за девера јер је постала удовица). Она је преварила Јуду тако што је легла с њим претварајући се да је проститутка. Она је од њега затражила прстен и када је Јуда сазнао да је трудна, она је тим прстеном доказала своја законска права : „... помоћу прстена Тамарина истина посташе очигледна...“ „Он рече: „ Какав залог да ти дам?“. Она одговори: „Ваш печатни прстен и ваш конопац и ваш штап што вам је у рукама“. Тако да јој он то даде и леже са њом и она заче са њим.“ (Постање 38:18). Блудни син добија прстен Коначно, у молитви се помиње блудни син у Новом завет, који није био послушан своме оцу, који је отишао од куће, али се вратио у покајању: ... прстеном наш небески Отац смилова се на Свог блудног сина, јер Он рече: „Ставите му прстен на десну руку, закољите теле и да једемо и да се веселимо“ „А отац рече слугама својим: „Брзо му донесите најбољу хаљину да је обуче и сттавите му прстен на руку и дајте му обућу да обује.“ (Лука 15:22) Другим речима, прстење симболизује Божију реч да ће БОГ запечатити наш брак у „... вери у јединство ума, истини и љубав. Прстен је Божији залог нама Укратко, прстење симболизује Божији залог нама, својој деци. Бог је обећао да ће остати са нама, без обзира да ли нас продали у ропство (као Јосифа), бацили у лављу јазбину (као Данила), оповргли нам законска права (као Тамари), или када му се покајнички вратимо чак иако смо га се претходно одрекли (као блудни син). То је оно што прстење означава. . Десница моћи Али зашто баш десна рука? У молитви за прстен такође се помиње Мојсеј. „Десницом Својом, о Господе, наоружао си Мојсија у Црвеном мору. Да, речју Истине Твоје створише се небеса и успоставише се земљи темељи; а десне руке слугу Твојих биће благословене моћном речју Твојом, и Твојом уздигнутом руком.“ Мојсијева рука, заправо, била је Божија рука, која је спасла Јевереје који су путовали по Црвеном мору, Божија десница „учвршћује“ темеље земље. Тако, стављајући прстење на нау десну руку, уместо на леву, то треба да ннас подсећа да све што радимо је уз Божију помоћ, Бог који нас надгледа и штити! П.С. Прстење је Божија верност нама Молитва за прстење се завршава овако: „Због чега, О Најузвишенији Господе, Ти сам благосиљаш ово стављање прстења Својим небеским благословом; и да ли ће Анђели ићи пред њима свих дана њиховог живота, јер си Ти који благосиљаш и освећујеш све ствари...“ Прстење , у Православљу, значи много, много више од пуког „Волим те“. Оно симболизује Божију реч да нам Он остаје веран и да запечаћује наш брак у вери, јединству ума, истини и љубави. Оно такође симболизује да Бог иде са нама, штити нас и подржава нас. Наш брак нас сједињује са брачним партнером, али он такође објављује јеванђељску поруку и подсећа нас на Божију љубав, љубав коју он има за нас, своју децу! Превод са енглеског: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Извор НАШЕ ТИЈЕЛО ЈЕ ХРАМ ДУХА СВЕТОГ
"Или не знате да су тјелеса ваша црква светога Духа који живи у вама, којега имате од Бога, и нијеста своји?Јер сте купљени скупо. Прославите дакле Бога у тјелесима својијем и у душама својијем, што је Божије" (1Кор 6, 19-20). Када је Христовим оваплоћењем, Бог постао човјек, узео је нашу човјечанску природу на Себе и осветио нашу природу. Ми који смо били крштени у Христу ставили смо Христа и тиме смо постали чланови Христа. Будући да је то тако, имамо посљедице у томе како се понашамо и какве одлуке доносимо у односу на наше тијело. Питају ме да ли православни хришћани треба да имају тетоваже. Наша тијела нису наша да маркирамо, нити смо платна за декорацију. Каквим нас је Господ створио, такви треба да будемо. Пошто су наша тијела храмови Светог Духа, више га не би требали изобличавати тетоважама нити вандализовали цркву бојом спреја. У историји Хришћанске цркве никада није било прихватања тетовирања. Историјски, тетоважа је била знак робова или припадника нехришћанских, паганских култова. Ова пракса, такође, није била непозната у Старозавјетним временима, гдје је записано у Мојсијевом закону: "За мртвацем не режите тијела својега, ни ударајте на се каквих биљега. Ја сам Господ" (Лев 19, 28). Неки могу тврдити да је то био Стари закон, али хришћанска црква је забиљежила ову забрану од старина. Наша тијела су света, и као што Библија каже: "Јер је писано: будите свети, јер сам ја свет" (1 Пет 1, 16, види и Лев 11, 44-45). Могли бисмо да питамо зашто би неко урадио тетоважу или пирсинг. Наводи се уобичајени разлози: да се истакне, шокира или украси. Ниједан од ових разлога није компатибилан са хришћанским животом и не доприноси нашем спасењу. Ако православни хришћанин намјерно инсистира на тетоважама или пирцингу, мора знати да може бити подвргнут казни или искључењу из заједнице. Ово се односи чак и на тетоваже крста или других хришћанских симбола. Али шта је са онима који већ имају тетоважу или пирсинг, и добијају их у незнању или у младалачкој глупости? Ово је углавном пастисрка материја; свакако не одбацујемо ове људе, већ их прихватамо као браћу и сестре када одлуче да воде хришћански живот. Пирсинг обично нестаје након неког времена када се не користи, остављајући само мали ожиљак. Тетоважа се може уклонити, мада тешко. Ако је то уопште могуће, треба је уклонити. о. Џорџ Лардас (George Lardas) , Rector St Nicholas Russian Orthodox Church, Stratford, CT Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Основни водич о употреби свећа у Православној цркви
Питање: Зашто палимо свеће у Православној цркви? Одговор: Постоје две врсте свећа са којима су православци упознати. Једне су праве свеће од чистог пчелињег воска направљене од саћа из кошница. Друге су парафинске воштане свеће направљене од петролеја. Када Црквени оци говоре о употреби свећа у православљу, они мисле на свеће од чистог пчелињег воска, а не на ове друге. Парафински восак производи канцерогене материје и ствара чађ када сагорева. Заправо, један истраживач квалитета ваздуха навео је да чађ из парафинске свеће садржи доста идентичних токсина као и када сагорева дизел гориво. Имајући овај податак у виду, ми можемо боље разумети шест симболичких приказа паљења свећа које нам је изложио Свети Симеон Солунски: 1. Пошто је свећа чиста (од чистог пчелињег воска), тако и срце треба да буде чисто. 2. Пошто је свећа гипка (супротно парафину), тако и треба да наше душе буду гипке док се не усправе и ојачају у јевањђељу. 3. Пошто је чиста свећа добијена из полена неког цвета и има сладак мирис, тако и наше душе треба да имају слатку арому Божанске милости. 4. Пошто се свећа, када гори, меша са пламеном и напаја пламеном, тако и ми треба да се боримо до постигнемо обожење. 5. Пошто запаљена свећа осветљава мрак, тако и Христова светлост у нама мора да сија пред људима да би се прославило име Божије. 6. Као што свећа даје сопствену светлост да осветли неку особу у мраку, тако и светлост врлина, светлост љубави и мира мора да карактерише једног Хришћанина. Восак који се топи симболише пламен наше љубави према нашим ближњима. Осим ових шест симболичких приказа горе наведених, Свети Никодим Светогорац дао нам је шест разлога зашто православци пале свеће: 1. Да славимо Бога, који је Светлост, као што певамо у Славословљу: „Слава Богу који нам показа светлост...“ 2. Да се решимо ноћнога мрака и да одагнамо страх који је мрак донео. 3. Да испољимо унутрашњу радост наше душе. 4. Да дамо част светима у нашој вери, подражавајући ране Хришћане првих векова који су палили свеће на гробовима мученика. 5. Да симболички прикажемо наша добра дела, као што је Господ рекао: „ Да ваше светло светли пред људима, да би они могли да виде ваша добра дела и славе Оца вашег који је на небесима“. Свештеник нам такође даје ову одговорност након крштења. 6. Да нам се опросте и спале наши греси, као и греси оних за које се молимо. Због свих ових разлога наведених из учења Светих отаца, палимо често свеће и колико је то могуће да се постарамо да то буду свеће од чистог воска. Треба да се уздржимо од сваке изопачености и нечистоте, да би сви горе наведени симболи заживели у нашим Хришћанским животима. На једном месту на Литургији преосвећених дарова, литургичар држи једну запаљену свећу и окренут лицем ка људима објављује: „Нека вас све обасја Христова светлост“. Христос је „ истинско светло које обасјава и освећује све људе“. Да ли смо ми вредни да примимо ову светлост? Светитељи су увек били у потрази за овом светлошћу. Хајде онда да и ми подражавамо светитеље као што је Свети Григорије Палама непрестано преклињао Господа следећим речима: „Осветли моју таму“. Питање: Да ли постоји неки други разлог зашто палимо свеће у цркви? Одговор: Осим узвишених духовних разлога које смо горе поменули због чега палимо свеће, постоји један једноставан и практичан разлог: прилог цркви. Када идемо да запалимо свеће, треба такође да дамо и неки прилог за разне услуге и трошкове цркве. Црква нам даје свеће у виду благослова и дозвољава нам да запалимо овај симболични пламен. Питање: Да ли треба палити свеће ван цркве такође? Одговор: Добро је и похвално запалити свеће код куће када се молимо, или када нам дође свештеник да свети водицу или код јелеосвећења, или чак запалити свећу када посетимо гроб вољене особе. Питање: Да ли постоји нека друга сврха свеће? Одговор: Када палимо свећу у цркви, ми дајемо прилог цркви или украшавамо неку одређену икону и том физичком светлошћу симболизујемо нестворену светлост Божанског дома или свеца приказаног на тој икони. То је такође уобичајено за верујуће да принесу свеће од чистог пчелињег воска код освећења неке нове цркве. аутор Џон Санидопулос О аутору: Џон Санидопулос је Грк, који је рођен у Америци. Дипломирао је на Hellenic College Holy Cross Greek Orthodox School of Theology Brookline, Massachusetts Грчка православна црква у Америци (The Greek Orthodox Archdiocese of America) Превод са енглеског САЊА СИМИЋ де ГРАФ за вјеронаука.нет Водич за покривање глава жена у Православној цркви Обичај који је заступљен више од 2000 година у Православној цркви је да жене и девојке покривају марамама своје главе током богослужења, било да је у питању Литургија у цркви или је у питању породична молитва код куће. Који су библијски и светоотачки докази који иду у прилог овом обичају и зашто је то важно? У овом чланку осврнућемо се на покривање главе у Старом завету, у Новом завету, покривање главе у раном хришћанству, покривање главе на иконама и на покривање главе данас. На крају чланка налазе се линкови са додатним изворима из којих можете научити о хришћанском покривању главе. Покривање главе у Старом завету Вековима пре рођења Христа, покривање глава жена био је општеприхваћени обичај за Богоугодне људе. Није то био неки произвољан избор оних који су желели да буду свети. Пре ће бити да је то било реално очекивање од свих жена да прекрију своје главе. Када је Свети Дух надахнуо Мојсија да напише петокњижје Светог Писма, једноставно била је општеприхваћена пракса да жене покривају своје главе. У књизи Бројева, када се вршио један јединствен обред који је захтевао да главе не буду покривене, Свето Писмо указује на то да жена треба да открије главу: „Свештеник ће заступати жену пред Господом, откриј јој главу и дај јој у руке овај принос за сећање” (Бр 5,18). Наравно да овакав захтев не би имао никаквог смисла да женама глава ние била покривена. Чак и раније, у књизи Постања, читамо о Ревеки и њеном упознавању будућег мужа Исака: „Онда Ребека подиже очи своје и кад угледа Исака сиђе са камиле; јер упита слугу „Ко је тај човек који иде пољем нама у сусрет?“ Слуга рече „То је мој господар“. Потом она узе вео и покрише се.“ (Пост 20, 64-65) Њена побожна одлука треба да буде модел понашања за данашње жене. Она се није разметала својом физичком лепотом. Уместо тога, покрила се, показујући своју привлачност кроз спољашњи приказ скромности. Покривање женских глава може се наћи и у причи о Сузани. То је једна задивљујућа прича о лепој, чедној жени која је криво оптужена, а касније ју је одбранио од оптужби млади Данило. Сузана је носила вео који не само да је покривао њену главу, него и њено лице такође. У Светом Писму се не гледа благонаклоно на уклањање њеног вела: „Сада се показа Сузанина огромна љупкост и лепота. Али ти злобници наредише да јој се открије лице (јер беше покривено), да би бар они уживали у њеној лепоти. Тада њени пријатељи и сви њени познаници заплакаше“ (Прича о Сузани/ Дан 13, 31-33) У овом пасусу Светог Писма, чедни људи одобравају покривање главе жена и стављање вела, док небогобојажљиви људи траже да се то уклони. Покривање главе у Новом завету Покривање глава жена је једна од многих сличнсти између Израиља и Цркве. Богобојажљиве жене покривале су своје главе хиљадама година пре доласка Христа. И када је рођена Новозаветна црква, богобојажљиве жене су наставиле са истим обичајем. У Првој посланици Коринћанима Светог апостола Павла, он подучава све да следе обичаје које су примили: „Зато вас сада преклињем, браћо, да ме се сетите у свим стварима и да се држите обичаја баш како сам их и ја вама предао“ (1Кор 11, 2) Покривање глава жеа је један свети обичај који је Црква усвојила, а апостол Павле говори о њему у неколико наредних пасуса. Он каже да се покривањем главе указује част, у богослужбеном смислу: „Сваки човек који се моли или пророкује покривене главе, обечашћује своју главу.“ (1Кор 11, 4) „Сваки човек који се моли или пророкује откривене главе, обечашћује своју главу.“ (1Кор 11, 4) Порука је прилично јасна. Часно је за жену током богослужења бити покривене главе док је нечасно за мушкарца да му глава буде покривена. Због тога мушкарци скидају капе или шешире када се моле, чак и до данас. Не задовољавајући се да на то укаже само једном, апостол Павле то понавља и у неколико наредних стихова. Жене покривају своје главе, а мушкарци то не раде: „Мушкарац заиста не треба да покрива своју главу, јер је он слика славе Божије; а жена је слава мужевљева.“(1Кор 11, 7) „Жена треба да има симбол власти на својој глави, пред анђелима.“ (1Кор 11,10) Стари завет открива да је овај свети обичај од давнина, али он само даје наговештај из одређених разлога. Овде у Новом Завету, дати су нам разлози за овај обичај. У Првој посланици Коринћанима 11, стоји да се покривањем главе показује женска част. То је битно „због присуства анђела“. Анђели су присутни са нама када се молимо и када смо на богослужењу. Можда ми у позпуности не разумемо зашто је покривање главе важно пред анђелима, довољно је за нас да знамо да је овај разлог дат у Светом Писму. Ако Свето писмо каже да је покривање женске главе битно пред анђелима, онда је то нешто што треба озбиљно да схватимо. Покривање главе према раним Црквеним оцима Свети Јован Хризостом (407.г лета Господњег), у једној својој проповеди на Спасовдан, говорио је и о анђелима и о женском покривању: „Анђели су овде присутни... Отворите очи са вером и погледајте тај призор. Јер је овај мали простор пун анђела, много више него што има присутних у Цркви! ... Чујте Апостола који нас томе учи, када наређује женама да покривају своје главе велом због присуства анђела“ Ориген, још један истакнути учитељ ране Цркве, каже: „Анђели су усред овог сабрања... имамо овде двоструку Цркву, једну човечију, а другу анђеоску... А пошто су анђели присутни... жене су у обавези када се моле да покрију своје главе због присуства анђела. Они помажу свецима и радују се у Цркви.“ Апостолски обичаји написани су у другом веку, а претпоставља се да је аутор Свети Иполит Римљански. Ова књига даје упутства оглашеним, укључујући и ово: „А нека све жене имају покривене главе непрозирним платном...“ Свети Кирил Александријски, коментаришући Прву посланицу Коринћанима, пише: „Анђелима је јако тешко да поднесу ако се овај закон (покривања женских глава) запостави“. Покривање главе на икона У Православној Цркви иконе су визуелни водич кроз Веру, једна врста Хришћанске „сликовнице“. Иконе нас уче о животу, смрти и Христовом васкрснућу, о животу многих хришћана који су били много пре нас. Иконе нас такође уче о покривању главе. Практично свака икона на којој је нека православна жена приказује је са покривеном главом. Колико је мени познато, једини изузетак је Света Марија Египћанка, а она је једина светица која је живела усамљенички живот у пустињи, далеко од људи. Све светице су покривале своје главе а то је приказано и на иконама. Чак је и Богородица- најблагословенија жена на целом свету- приказана на иконама са покривеном главом. Да ли треба размишљати о бољем узору за жене? Покривање главе данас У нашој цркви, од свих жена и девојака се тражи да покривају своје главе, да испоштују Божију заповест дату у Светом Писму, и због поштовања светих обичаја Православне цркве. Непосредно код улазних врата у цркви држимо једну корпу са марамама у случају да су их жене заборавиле код куће и да треба да их позајме за тај дан. Мараме се такође носе код куће, за време породичне молитве. Иако је поштовање Божијих упутстава само по себи награда, постоје и друге користи од тога такође. На пример: Покривањем главе жени се указује част. Као што апостол Павле истиче у Светом Писму да жена себи указује част тиме што покрива своју главу током молитве. Покривањем главе подстиче се понизност. Богобојажљиве жене долазе у цркву да се усредсреде на богослужење, а не да привлаче пажњу на себе. Девојка може доћи у искушење да покаже своју атрактивну фризуру. Када жена носи мараму, ово искушење се отклања. Она може да се усредсреди на молитву, уместо на своју косу. Покривањем главе штеди се на времену. У данашњој култури, долази се у искушење да се посвети доста времена и напора за прављење неке фризуре. Али марама је брзо и лако решење. Треба мање времена да се стави марама, него да се направи нека фризура. Мараме нам помажу да покажемо љубав и обзир према нашој браћи. Богобојажљиви људи долазе у цркву да се усредсреде на богослужење. Али расуте локне неке лепе жене могу им одвући пажњу. Покривањем своје косе, жена показује умереност и отклања беспотребну пажњу. Један водећи теолошки журнал недавно је објавио један чланак о покривању главе жене. Убрзо након тога, ауторка чланка постала је члан Православне цркве. У овом чланку, она лепо илуструје иконску сврху покривања главе: „Моје ношење мараме није само симбол или знак да се слажем са Његовом наредбом, већ да се на видљив начин, вољно подређујем тој наредби. Са подређивањем долази и благослов.“ (Криста Конорад) У једном издању Слушкиње, једна дама која се зове Јелисавета сведочи о ношењу мараме: „Дванаест година носим мараму све време. Сада схватам да је то било- и наставиће да буде- неопходно за ходочаснички пут и спасење моје душе. Суштина за мене- и за све већи број мојих сестара- остаје послушност. А са тим долази и сврха живота на једном праведном месту Божијег уређеног универзума, радујући се заједно са анђелима. Сада захвално кажем „Ја јесам!“ у присуству великог „ЈА ЈЕСАМ!“- у молитви и у цркви, окружена анђелима који славе Господа и Цара. Нека је слава Богу, Оцу, Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова. Амин!“ Аутор: Отац Џозеф Глисон Са енглеског превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ - преводилац сајта вјеронаука.нет Извор:https://blog.obitel-minsk.com/2018/05/a-guide-to-womens-headcoverings-in.html Зашто се Православци крсте с десна на лево? Православци се крсте с десна на лево. Најпре, описаћемо технику стављања крсног знамења, а онда објаснити зашто је јако важно да то исправно урадимо. Осењивање крсним знаком 1. Састављамо палац, кажипрст и средњи прст заједно, док се мали и домали прст савију у длан. Три прста заједно састављена представљају Свету Тројицу- Оца, Сина и Светога Духа, а два прста савијена у длану престављају две Христове природе. 2. Дотакнемо чело, па стомак, правећи вертикални део крста. 3. Од стомака, начинимо покрет руком на десно раме дотакнувши га. 4. Завршавамо са крсним знамењем тако што додирнемо лево раме. Чин „осењивања крсним знаком“ је молба за Божији благослов. Ми се крстимо с десна на лево да бисмо рефлектовали свештеникове радње када нас он благосиља. Свештеник, гледајући у парохијане, благосиља с лева на десно. Према томе, парохијани, осењујућ се крсним знаком то чине с десна на лево. Због тога што је Господ раздвојио овце од јаради, стављајући верне овце на Његову десну страну, а јарад на леву, Црква увек сматра десну страну пожељнијом. Ми се крстимо искључиво ДЕСНОМ руком. Свештеник, када благосиља некога, најпре додирне или упери прстом на његову ДЕСНУ страну, па онда на леву. Такође, кађење Светог стола у Олтару увек се врши прво са ДЕСНЕ стране; кађење иконостаса, мирјана и свега у Цркви увек почиње са десне стране. Свештеник увек даје причешће ДЕСНОМ руком, чак и кад је левак. Постоје и други примери првенства десне стране. Када родитељ осени дете крстом, то чини с лева на десно, баш као што и свештеник благосиља. Када он себе осени крстом она он, логично, то учини обрнуто. Католичка енциклопедија наводи да су се у Римокатоличкој цркви верници крстили с десна на лево све до 15-тог или 16-тог века. Они морају објаснити зашто су променили стари апостолски обичај. Ми не можемо дати одговор за њихове побуде. Да ли је толико важно прекрстити се на одговарајући начин? Једном речју ДА. Ми немамо власт да по систему хоћу-нећу изаберемо које делове хришћанског обреда желимо да следимо. Оци наши, као и безброј светаца крстили су се с десна на лево. На древним иконама је приказан Христос или епископ како почињу са благословом с десна на лево. Десна страна је у Светом Писму и нашим светим химнама приказана као пожељнија. Зашто бисмо то мењали? Превод са енглеског САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за вјеронаука.нет Извор Четрдесети дан након упокојења се сматра најважнијим даном помена. Православни хришћани који желе ревносно да одрже сећање на преминуле у вери оддржавају помен на њих дванаест пута:
1. Трећег дана. 2. Деветог дана. 3. Четрдесетог дана. 4. Полугодишњи помен. 5. Годишњи помен. 6. У месопусној седмици. (Парастос за наше претке током седмице и главни парастос за упокојене у суботу) 7. Друге суботе Часног поста. 8. Треће суботе Часног поста. 9. Четврте суботе Часног поста. 10. На Радоницу (у уторак друге седмице по Васкрсу) углавном се држи у Руској православној цркви. 11. Седмицу пре Педесетнице/ Тројичне недеље, а нарочито у суботу пре Педесетнице. 12. Седмицу пре сећања на Светог Димитрија. Обратите пажњу да се дан када Хришћанин премине рачуна као први дан смрти. Ако је недеља дан када је неко преминуо, онда трећи дан је уторак (недеља, први дан, па понедељак, уторак), тако да девети дан пада тачно након једне седмице- у овом случају у недељу. Традиционални начини да Хришћанин обави помен упокојенима су: Давање имена упокојених у Православној вери заједно са прилогом (обично у новцу као донацији цркви) свештенику за помен на Проскомидији пре сваке Божанске Литургије. Служење парастоса на дан када је неко преминуо. То се може служити на гробљу, у цркви, на било који дан осим недеље. Опет. Треба дати прилог. Већина свештеника не прихвата „плаћање“ за своју службу, али свештеник ће прихватити прилог и дати га цркви или за неку другу важну сврху. Поменути упокојене у својим молитвама ујутру и/или увече. На дан када се помињу мртви у цркви, обичај је да се донесе „кољиво“, или кувана пшеница, са шећером, воћем и/или орасима, као прилог. То се благосиља, па се једе у вери након службе. Још један побожни обичај је прављење „панаије“, као прилог сиромашнима и молитва одређеном свецу. Овај обичај се односи на Светог Панаија и његову мајку која је била блудница и велика грешница. Његова љубав према мајци натерала га је да се моли за њу непрестано. У време његове мученичке смрти каменовањем, чак ни онда није могао да заборави на своју мајку, и са великом одважношћу која је својствена Христовим људима, молио се овако: „Због мојих мука, Господе, помози онима који ти се моле за спас грешне Панаијеве мајке“. Превод: Сања Симић де Граф за Вјеронаука.нет Извор Православни Хришћански пост -Свети Јован Златоусти (Хризостом)- О Статуама, одломци из Омилија III Заиста не говорим о оном посту који већина особа држи, већ о правом посту; не о простом уздржавању од меса; већ такође и од греха. Јер природа поста је таква да није довољно само да га се неко придржава ако то се не ради у складу са одређеним правилима. Каже се „Рвач није победио ако се није борио по правилима“. Онда до самога краја ми радимо на посту, ми се не залажемо да будемо крунисани постом, ми треба да разумемо како, на какав начин је неопходно такав подухват спровести, јер и фарисеј је постио, али је на крају остајао, лишен плодова поста. Цариник није постио; али му је ипак дато првенство над оним који је постио: јер морате научити да пост није на корист ако није праћен свим обавезама које уз њега иду. Ниневљани су постили, и добили су милост Божију. Јевреји су такође постили, али нису имали никакве користи од тога, чак су и окривљени. Од тада велика је опасност од поста за оне који не знају како треба да посте, треба да научимо правила поста, да не бисмо „били несигурни“ или „јурцали без главе“ нити да се боримо са сенкама. Пост је лек; али лек, ако није делотворан често постаје бескористан за онога који га невешто користи. Штавише, неопходно је знати право време када га треба употребити као и неопходну дозу; стање тела које га прима; природу државее, годишњег доба; одговарајућу исхрану; као и разне друге специфичности; ако се ишта од тога превиди онда ће све остало наведено бити покварено. Сада, ако је нашем телу потребно излечење, тражи се од нас таква прецизност, много више тога ми треба да учинимо, да се побринемо за душу, да тражимо излечење поремећеног ума, да се загледамо и потражимо сваку појединост са највећом прецизношћу. Говорим ове ствари не да бисмо потценили пост већ да бисмо му указали част; јер поштовање поста не састоји се у уздржавању од хране већ од одрицања од грешних дела, јер онај ко себе ограничава на уздржавање од меса је онај ко нарочито потцењује пост. Постиш? Дај ми доказ делима својим! Да ли је речено којим делима? Ако видиш сиромаха, смилуј се на њега! Ако видиш непријатеља, измири се са њим! Ако видш пријатеља коме је указана част, не завиди му! Ако видиш лепу жену, прођи је се! Да не посте само уста твоја него и око, ухо, ноге и руке, сви делови нашега тела. Нека посте руке у чистоћи од крађе и похлепе. Нека посте ноге, да не трче ка безакоњу. Нека посте очи, да их научимо да се сирово не усредсређују на лепа лица, нити да буду окупиране чудним лепотама. Јер гледање је храна очима, и ако је то безакоње и ако је то забрањено, то квари пост; то потреса целу душу; али оно што је по закону и што је безбедно, то краси пост. Јер било би апсурдно уздржавати се од хране у посту а очима дотицати све што је забрањено. Не једеш месо? Не храни се похотним жељама помоћу очију. Нека пости и ухо. То се састоји у одбијању да се чују рђаве ствари и клевете. Речено је: „Не слушај лажне гласине“ Узето из "Никејски и пост-Никејски хришћански Црквени Оци“, 9. том Превод: Сања Симић Де Граф за Вјеронаука.нет Реч „анатема“ и њено значење
Свети Јован Шангајски (Максимовић) Из Православног живота, 27.том, март-април 1977, стр 18,19 Грчка реч „анатема“ састоји се од две речи: „ана“, што је предлог који указује покрет ка горе и „тема“ што значи одвојени део неке ствари. У војној терминологији, „тема“ је значила одред; у цивилној управи „тема“ је значила провинција. Ми тренутно користимо реч „тема“ која је изведена од „тема“ да означимо специфичан предмет неког писаног или интелектуалног рада. „Анатема“ дословно значи одвајање од нечега. У Старом завету овај израз се користио и на нешто што се односи на нешто што је отуђено од нечега због греха и исто тако на нешто што је било посвећено Богу. У Новом Завету, у делима Апостола Павла ова реч је једном употребљена у вези са „маранатом“, што значи долазак Господа. Комбинација ових речи значи одвајање до доласка Господњег; другим речим- до предаје Њему (1 Кор 16, 22). Апостол Павле користи реч „анатема“ на другом месту без додавања речи „мараната“ (Гал 1, 8-9). Овде реч „анатема“ је објава против извртања Христовог јевањђеља које је проповедао Апостол, без обзира ко га врши, без обзира да ли је то сам Апостол или неки анђео са неба. У овом истом изразу такође је наведено: „ нека сам Господ суди“, јер ко други може да суди анђелима? Свети Јован Богослов у Откровењу (22, 3) каже да у Новом Јерусалиму неће бити више анатеме; то се може разумети на два начина, дајући речи анатема оба значења: 1) да неће бити никаквог уздизања до суда Божијега јер је овај суд већ остварен; 2) да нећи бити никаквог посебног посвећења Богу, јер ће све ствари бити Богом Освећене, као што и Божија светлост осветљује све (Отк 21, 23). У сабраним делима апостолским и даље у Новом завету Цркве Христове, реч „анатема“ значи потпуно одвајање од Цркве. „Саборна и апостолска Црква анатемизује“, „нека он буде анатема“, „нека буде анатема“, значи отцепљење у потпуности од цркве. Док се у случајевима „одвајања од заједнице са Црквом“ и другим епитимије или казне дају некој особи, особа остаје члан цркве, чак иако њено учешће оганичено у њеној животној милости, онима који су анатемисани су у потпуности отцепљени од ње све док се не покају. Схватајући да црква не може да учини ништа за њихово спасење, у својој тврдоглавосзи и тврдоћи срца, земаљска црква их препушта суду Божијем. Овај суд је милосрдан према онима који си грешници који се кају, али је застрашујући према тврдоглавим непријатељима Бога. „Страшна је ствар пасти у руке живога Бога... јер Бог наш прождире ватру“ (Јевр 10, 31; 12, 29) Анатема није коначно проклетство: до смрти је могуће покајати се. „Анатема“ је страшна не због тога што Црква жели некоме зло или због тога што Бог захтева његово проклетство. И Црка и Бог желе да се сви спасемо. Али страшно је стајати у Божијем присуству у стању очврснутог зла: ништа се од Бога не може сакрити. Превод: Сања Симић де Граф за ВЈЕРОНАУКА.НЕТ извор Да ли је Исус твој лични Спаситељ?
Како долазим из протестантског окружења, увек су ме учили да размишљам о Исусу као о свом „личном Спаситељу“. Да ли је овај поглед заснован на Писму и Хришћанској традицији? Какав је однос верника појединца према Исусу? Како то функционише? Ја такође долазим из јаког евангелистичког протестантског окружења и представа о Исусу Христу као сопственом Спаситељу је чврсто утемељена у мом васпитању. Мисим да то протестантско наглашавање долази од признања да није само довољна потврда да је Исус Месија или Син Божији, чак ни испуњење спасења није довољно, већ мора постојати неки вид посвећености која је у то укључена. У Православној цркви то разумевање је свакодневније него у протестанстским исповедањима. У Протестантизму, појединац се спасава личним (што значи да се то односи само на мене) Божијим чином а Црква је скуп свих тих спашених појединаца. На основу таквог гледишта, спасење је индивидуално стање. Православна вера нас учи да спасење није индивидуално већ заједничко- цела Црква се заједно спасава и ван Цркве не можемо бити спасени. Искуство преобраћања познато као „чин спасења“ није део православне вере- пре ће бити да је ово искуство преобраћања (које се узгред буди речено остварује крштењем) само врата те спасоносне црквене барке. Исус је Својом смрћу и (још важније) својим васкрснућем победио грех смрти и ђавола и откључао врата раја (она су била закључана после пада човека и чувао их је анђео са пламеним мачем) и повео нас да уђемо у рај. Да ли ћемо ичи за Њим?- то је оно што је суштина „спасења“; ићи за Христом у рај. Речи појединац и лични доносе још један занимљив и важан аспекат. У оквиру православног учења ми можемо рећи да је Исус наш лични Спаситељ у томе што он узима појединце (појединачна бића која су уједињена са другим бићима у једну огромну целину, у ово случају Цркву). Ова супротност између појединца и личности је на неки начин извођење закључка из Тројичне доктрине. Ми поштујемо једног Бога (индивидуалан) у три личности. Слично томе томе постоји само једна Црква (индивидуална) која се која се састоји од много личности. Овај нагласак на индивидуалности у западној а нарочито америчкој култури је у овом смислу није у складу са хришћанством и и изведен је од нетачног разумевања Цркве што је последица реформације у Западној Европи и стварање теологије која је морала да оправда спасење ван Цркве. Морамо се сетити да је спасење заједничко- цела Црква се спасава заједно и биће представљена као један ентитет као Христова невеста (постоји само једна невеста- Исус није полигамиста) приликом његовог другог доласка. Наш појединачни суд није да ли се спасавамо или не, већ да смо део Цркве и да идемо за Христом. Ако смо део Цркве који иде за Христом онда се ми спасавамо заједно са целом црквом али ако престанемо да идемо за Христом и одвојимо се од Цркве износећи свој сопствени суд и вољу као нешто што је више и важније од Цркве, онда се не спасавамо јер онда „искачемо из барке“. Отац Давид Мозер, Прравославна црква Св. Серафима- Бојз, Ајдахо Превод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за ВЈЕРОНАУКА,НЕТ ИЗВОР: http://www.orthodox.net/articles/personal-savior.html Дана 24.маја 2018 године у Брчком је одржан састанак координатора за вјерску наставу, помоћника координатора и вјероучитеља са простора Дистрикта Брчко. На састанку се разговарало о припреми дјеце за Светосавски омладински камп на Озрену, покретању часописа у сврхе вјерске наставе као и унапређењу рада вјероучитеља. На крају састанка размотрено је стање вјерске наставе у средњим школама Дистрикта Брчко. Извор: Епархијзт Пре него одговорим на то питање, желим да кажем неколико речи онима који тврде да не треба „наметати“ религиозна уверења деци. Религиозна уверења се не могу наметнути некој особи. То није нешто што је страно тој особи, него неки суштински, неопходан услов људске природе, кључни садржај унутрашњег живота неке особе. Када се ми старамо о томе да дете треба расте поштено, љубазно, када у њему негујемо одговарајуће разумевање за лепоту, укус за изврсност, ми не намећемо њему нешто што му је страно или супротно његовој природи; ми му просто помажемо да се одвоји од себе, као што смо га одвојили од пелена и дозволили му да само опази све те особине и побуде које су у потпуности карактеристичне за људску душу. Исто се мора рећи и о схватању Бога. Држећи се принципа ненаметања било чега дечијој души, ми бисмо у потпуности одбили да учествујемо у дечијем развоју и јачању његових духовних моћи и способности. Препустили бисмо га у потпуности себи док оно не одрасте и не почне да разликује шта би требало да буде а шта не. Међутим, ако тако чинимо, ми не ослобађамо дете спољашњих утицаја, него га просто препуштамо утицајима неуређеног и произвољног типа. Хајде да се вратимо на питање зашто неки људи, до самог краја својих живота, одрже у својим душама постојану, непоколебљиву веру, док други изгубе веру, понекад је потпуно изгубе, а понекад се врате вери онда када наиђу велике тешкоће и патње. Шта је разлог за ову појаву? Мислим да то зависи од усмеравања подстицаја у унутрашњем животу неке особе које је она преузела у раном детињству. Ако нека особа успе- инстинктивно или свесно- да сачува пристојан однос између себе и Бога, онда та особа неће отпасти од вере. Уколико его те особе заузима неприкладно, супериорно место, вера у његовој души постаће помрачена. Обично, у раном детињству индивидуалан идентитет још није преузео предност, још није постао предмет обожавања. Зато се и каже „Ако се не преобратите, и постанете као мала деца, нећете ући у Царство Небеско“. Како године пролазе, личност, идентитет појединца све више расте у нама, и постаје центар наше пажње и нешто чему треба удовољити. А тај самољубиви, себичан живот обично прати две побуде- нагон ка чулности, служењу телу, и нагону гордости, уском ослањању на разум и уопштено обожавању разума а нарочито сопственог суда о нечему. Обично неки појединац нема у себи ове обе побуде. У некима, доминирају чулна искушења, док у другима рационална искушења. У савремено доба, чулност се претвара у праву сексуалну болест, нешто од чега се су рациналне, поносне природе ослобођене. Чулност и гордост, два начина служења „себи“, су управо оне особине за које знамо да су се испољиле код првих људи који су починили првобитни грех и које су им поставиле препреку између њих и Бога. Оно што се десило првоствореним људима дешава се и нама. Пратећи нездрав правац од детињства у нашим унутрашњим животима, то изазива да се у нама развију или чулност или понос, прља чистоћу нашег унутрашњег, духовног вида и лиши нас способности за Бога. Ми се одвајамо од Бога и остајемо сами у нашем себичном животу, са свим пратећим последицама. Такав је процес пада од Бога. У људима који успеју да сачувају пристојан однос са Богом, процес развијања себичних, чулних и гордих ставова суочава се са препреком због тога што они држе Бога у свом уму. Такви људи држе у себи и чистоћу срца и понизност ума; и њихово тело и њихов ум функционишу у оквиру граница њихове религиозне свести и дужности. Они гледају на све што им се дешава у души са одређене висине, са висине своје религиозне свести; они врше одговарајућу процену својих чула и тежњи и не дозвољавају им слободну владавину. У свим искушењима са којима се суочавају, они не губе суштински религиозни импулс и правац у свом животу. На тај начин проблем и потешкоће религиозног правца ослања се на помагању детету, затим очувању у дечаку или девојчици пристојног односа између њега/ње и Бога, не дозвољавајући да у себи развије искушења чулности и гордости, која ће оцрнити чистоћу унутрашњег вида. Сећајући се свог детињства. Морам признати да сам искусио један посебан унутрашњи процес у тринаестој или четрнаестој години, губитак религиозности о којој вам говорим. Растућа привлачност ка чулности и прекомерно ослањање на интелект, и гордост у разуму, убијали су моју душу. То једноставно нисам био ја- многи моји другови патили су од исте ствари. Да је неки посматрач, неки искусни духовни управник био у непосредној близини и да је могао да погледа у нашу душу, можда би он и пронашао нешто добро, али главне ствари које би опазио биле би лењост, самоугађање, лагање, тајанственост, ослањање на самога себе, прекомерна вера у сопствене моћи и способности, критичан и сумњичав став према туђем мишљењу, склоност ка ужурбаним и непромишљеним одлукама, тврдооглавост и лаковеран став према било каквим негативним теоријама, итд. Оно што не би нашао у нашим душама је сећање на Бога и унутрашњи мир и понизност која је проузрокована држањем Бога у свом уму. Ми нисмо имали таквог управника. Наш наставник Закона Божијега, један јако поштовани протојереј, једва да је имао времена да нас пита о лекцији у Закону Божијем и да нам онда објасни следећу. За нас, такви часови били су слични другим часовима- нешто попут спољашњих/ површних часова, за нас није било разлике међу њима. Ван часа, ми никада нисмо видели наставника. Приближила се наша годишња Исповест са веома мало свести о тој светој тајни. И ништа нас није спречило од духовног пада ни од тога да будемо духовно паралисани. Отац Сергеј Четверков / Парохијски живот/5/30/2018 / Превод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /Извор: http://orthochristian.com/113295.html |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|