 Митрополит Антоније (Паканич) о новом карантину и човјечности.
Карантинска искушења која смо већ преживјели у прољеће и рано љето ове године враћају, се, као што је и предвиђено. Многи од нас су сада у страху, збуњености и страху за будућност. Неко се плаши смртоносног вируса, неко се плаши да остане без посла усљед карантинских мјера изазваних њим. Све смо то већ прошли и сада бих желио да говорим о нечем другом. О томе колико је важно очувати човјечност у данима искушења. Као што показују дискусије на друштвеним мрежама и билтени вијести о криминалу, људи се не само плаше. Људи су постали агресивни и нестрпљиви. Већ смо рекли колико је страх деструктиван. Али сада је важно схватити шта можемо учинити упркос овом страху. Постоје људи који су слабији од нас, они који оштрије реагују на стрес. Управо ти људи су предиспонирани за прекомјерне емоције. Реаговање на такве емоције биће још оштрији емоционални изливи других. И тако у круг. Нажалост, медиjи само загријаваjу котао универзалних страхова, срџбе и незадовољства. Дужност хришћана је да не учествују у овом притиску. Миротворство је једно од наших позива. То значи да на нама, хришћанима, предстоји овај врло често незахвални рад — да се смиримо, утешимо, помогнемо. Ми имамо главно и најјаче оружје — поуздање у Бога. Али немају сви такав алат, што значи да би требало да га дијелимо са слабијима. На први поглед задатак изгледа тежак. Али, у ствари, ако се макар једном макнемо од расправе, смиримо уплашеног, утјешимо сумњичавог, помогнемо страдалнику (ријечју или дијелом), ово ће бити једна од цигле веома важне зграде. Зграде миротворства. Искушења попут садашњих су наш тест за истинску вјеру, за нашу хришћанску мисиjу. Покушајмо да будемо достојни ове мисиjе, и Господ нас неће оставити. Записала Наталиjа Горошкова /Извор: Православнаја жизањ (са украјинског превела Јелена Бујевић) / митрополија.цом |