Сазнај новости из
хришћанског свијета
Сјећање на светог апостола из реда Седамдесеторице Тимотеја православна црква прославља данас 4. фебруара. Свети Тимотеј је био из малоазијског града Листре. Њега је к Христу привео 52.године свети апостол Павле. Док је био у Листри са својим сапутником, апостолом Варнавом, свети Павле је излијечио човјека хромог од рођења. Многи свједоци тог чуда повјеровали су у Господа Исуса Христа, а међу њима је био и Тимотеј. Касније је постао ревносни ученик светог Павла, а касније његов стални пратилац и помагач у проповиједању Јеванђеља. Апостол Павле се према светом Тимотеју односио као према сину, називајући га у посланицама „љубљени син“. 65. године хиротониисао је апостола Тимотеја за епископа Ефеске цркве, којом је управљао 15 година. Боравећи у римској тамници и знајући да ће ускоро страдати, свети Павле позвао је апостола Тимотеја на њихов посљедњи састанак. У 80-ој години, и апостол Тимотеј је страдао за Христа. Једном приликом, у Ефесу је слављен посебно свечани празник „катагогијум“, у којем су идолопоклоници, мушкарци и жене, носећи слике разних чудних створења, носили идоле и мотке у рукама и шетали улицама града са бестидним плесовима. У исто вријеме су пјевали су пјесме нескладним гласовима и јуришали на људе попут разбојника, па чак и убијали многе. Такође, чинили су многа гадна безакоња, којима су хтјели да изразе поштовање својих подлих богова. Видјевши то, свети ап. Тимотеј се распламса огњем божанске ревности и, појавивши се на овом безбожном спектаклу, отворено и смјело проповиједа Јединог истинитог Бога, Господа нашега Исуса Христа, - јасно проказа њихове заблуде и самообмане о њиховим боговима. А они, лутајући у тами незнабожачких заблуда, нису разумјели и нису схватали апостолске говоре, већ су га, појуривши, звјерски претукли моткама које су имали у рукама, немилосрдно и нечовјечно вукући га по земљи газећи га ногама и мучећи до смрти. Хришћани који су тада дошли затекли су га да једва дише. Извели су га из града, а када је преминуо, сахранили су га на мјесту званом Пион. У 4. вијеку, по наређењу цара Констанција (син цара Константина Великог) часне мошти апостола Тимотеја пренесене су у Цариград, гдје су положене у храм Светих апостола. СРОДАН ТЕКСТ-ПРЕПОРУЧУЈЕМО: СВЕТИТЕЉ КОЈЕМ ЈЕ АПОСТОЛ ПАВЛЕ ПИСАО ДВАПУТ Изузетног православног писца и преводиоца - Максима Грка (+ 1556) православна црква прославља данас, 3. фебруара. Максим Грк /Ватопедски/ рођен је 1470. године у грчком селу Арта у породици богатог грчког великодостојника. У младости је пуно путовао, студирао науке и језике у Француској и Италији. По повратку кући, будући светитељ стигао је на Свету Гору Атонску, гдје је положио монашке завјете у манастиру Ватопед. Тамо је наставио студије. С одушевљењем је проучавао древне рукописе које су на Светој Гори оставили монашки грчки цареви (Андроник Палеолог и Јован Кантакузен). У то вријеме у Москви, великом кнезу Василију III Јовановичу (1505-1533) био је потребан компетентан помоћник са знањем грчког језика, јер је желио да среди грчке рукописе и књиге своје мајке Софије Палеолог и обратио се цариградском патријарху са захтјевом да му пошаље ученог Грка. за превођење књига. Максим је послат у Москву, а по доласку наложено му је да на словенски језик преведе тумачење Псалтира, тумачење Књиге Дјела апостолских и неколико богослужбених књига. Док је Варлаам био митрополит московски, Максим Грк је добро напредовао, али када је митрополит Данило заузео митрополитски престо , његов положај се закомпликовао. Конкретно, дошли су у сукоб око превода црквене историје блаженог Теодорита на словенски језик . Положај Максима Грка још се више заоштрио након што је великом кнезу послао „Поучна глава за владаре верних“, у којима је указао на немогућност суверена да растави брак са супругом Соломонијом, чему је тежио. Све ово довело је до затварања Максима у затвор, гдје је провео 6 година. Истовремено, оптужен је и за намјерно оштећивање књига, јер су у неким његовим преводима пронађене нетачности. Док је био у затвору, свети Максим Грк се трудио да не клоне духом, због чега је стекао велику Божију милост - са утјехом му се јавио анђео. По изласку из затвора, Максим је прво послат под црквеном забраном у Твер. Након још 12 година, забрана је укинута и свети Максим је послат у Тројично-Сергијеву лавру, гдје је провео посљедње године, настављајући да ради на преводу књига. После откривања светитељевих моштију 1996. године, оне данас чувају у Трапезном храму Тројице-Сергијеве лавре. Свети преподобни Максим ИсповЈедник - монах који се супротставио царевима и патријарсима-ПИШЕ: Протојереј Владимир Долгих /извор: "Союз православных журналистов".Свака јерес или раскол више је политичке природе него теолошке или догматске. То сада видимо, а тако је било и у дане Максима Исповједника. Православна црква 3. фебруара слави преподобног Максима Исповједника. Његово име није ни подебљано на календару, а понекад имам утисак да је и даље незгодно о њему говорити као о политички неподобном. У ствари, то није тако, јер ипак, огромна већина православног народа преподобног Максима дожиљава као хришћанског писца, теолога и философа. Данас, патролошка наука, нарочито на Западу, показује велико интересовање за његову личност, о чему свједоче и дјела, нпр, истраживача са Оксфорда попут Бронвен Нил и Паулине Ален. Уопште нисам могао да не пишем о преподобном Максиму Исповједнику, јер је он мој омиљени светац. Још 2013. године, за 400 година постојања, Кијевска богословска академија објавила је тезу предреволуционарног професора Сергеја Епифановича, посвећену Преп. Максиму. Једно вријеме је ово заправо била прва пуноправна и обимна студија о животу и дјелима светитеља. Прије дипломирања на академији, два тома дисертације представио нам је тадашњи ректор Владика Антоније (Паканич). Након што сам поново прочитао дјело Сергеја Леонтијевича, схватио сам да је за мене Максим Исповједник на неки начин постао обрасцем хришћанина. Био је задивљујућа личност: с једне стране, он је савршено образован ерудита, називају га најтежим од свих византијских отаца, а висина његове мисли, како су рекли Грци, чак изазива вртоглавицу. С друге стране, свети Максим је био обичан монах, молитвеник и подвижник, који је, осим тога, поднио читав низ пресуда, ругања и изгнанства због верности Истини и борбе за чистоту вере. Његова истрајност и придржавање принципа не може а да не инспирише. Због тога је слика Максима Исповедника релевантна и за савремене хришћане. Преподобни Максим био је монах, молитвеник и подвижник који је поднио читав низ пресуда, понижења и изгнанства због вјерности Истини и борбе за чистоту вјере. Ево само малог описа професора Епифановича: „Својим лицем дао је живописан примјер живог грчког генија изванредне књижевне плодности, који подсјећа на свестраност ере великих отаца. За читав VII вијек то је једина велика књижевна личност која се занимала за егзегезу и теологију, аскетизам и литургију, па и за Ускрс, па и поезију. Издижући главу над читавом својом генерацијом, Св. Максим је био најбољи гласноговорник расположења своје ере. Он је зрели плод византијске културе, живописан примјер њене генијалности, одраз њеног менталног карактера. Његов идеал је идеал аскетске Византије. Његов поглед на свијет је складан систем идеја најкарактеристичнији за његову еру. Његова мистика је одраз владајућих расположења међу најбољим синовима Византије “. Вриједи подсјетити да се у VII вијеку (само 18 година након смрти преподобног) састао VI Васељенски сабор. Све његове доктринарне дефиниције изграђене су на основу дјела Максима Исповједника, док име светитеља никада није ни поменуто у актима сабора. Било је немогуће, јер је монотелитска јерес била дио државне политике царева Ираклија I и, у мало ублаженом облику, Константа II. Светитељ је осуђен управо као политички преступник који се побунио против актуелне власти, па је због тога било прилично рискантно сјећати га се, јер нико није поништио казне. Иначе, мора се рећи да се у односу на ову јерес обични монах супротставио двојици значајних моћних „црквених кнежева“, будући да је монотелитске идеје први пут формулисао папа Хонорије I у писму цариградском патријарху Сергију. Ово је, рецимо, добар „камен у башти“ западног учења о непогрешивости римског понтификата. Међутим, ради правичности треба напоменути да се папа Мартин I, напротив, успротивио јереси, током једног од бјекстава, заклонио је Максима Исповједника, због чега је и страдао - прогнан је у Таурски Херсонес, гдје је и умро од глади. Као што видите, када се политика мијеша у црквене послове, чак и чин римског епископа није препрека за почињење било каквог безакоња. Данас су ти монотелитски спорови већ дио историје, гледамо их издалека, и стога их је по жељи лако разумјети. Али тада, у 7. вијеку, све је било потпуно другачије. Лутање разних идеја, не потпуно устаљене терминологије, могло је само да збуни мисли оних који су ово жељели да разумију. Преподобни Максим није одмах све разумио. Једну од одлучујућих улога у том погледу имао је свети Софроније Јерусалимски, који је давне 634. године својом саборском посланицом осудио јеретичко учење које је предложио папа Хонорије. Управо је он упутио Максима Исповједника када је био принуђен да се у Палестини сакрије од прогона. У раном периоду свог живота, Максим је избегао хапшење, јер га је доживљавао као препреку подвижничком подвигу. Међутим, бјекство преподобног не треба сматрати манифестацијом ни најмањег страха за свој живот. Напротив, на крају се храбро појавио пред судом, преживио неколико гоњења, малтретирања и премлаћивања, а као старац доживио је да му језик одсијеку да не би могао више да износи своју „јерес“ а десна рука му је одсјечена, да не би више могао да пише и прогнан је да умре у Колхиди (у најзабаченију покрајину царства, без хране и одјеће-примједба преводиоца). Међутим, у ранијем периоду свог живота, Максим је избјегавао хапшење, јер га је доживљавао као препреку аскетском подвигу. Поред тога, стална путовања постала су за светитеља средство за борбу против јереси. Прелазећи из провинције у провинцију, он је снажно упозоравао вјерне хришћане да не прихвате монотелитско учење. Да бих окарактерисао личност преподобног, желио бих да се зауставим на још једној епизоди његовог живота. Већ сам поменуо имена папе Хонорија и патријарха Сергија, али и александријски патријарх Кир и Сергијев насљедник Пир, такође, су стали на страну јереси. Максим Исповједник је имао пријатеља, патрикија Григорија (старогрчки πατρικιος - једна је од највиших византијских титула-примједба преводиоца), који је био на челу провинције Африке, и управо је он својевремено примио преподобног у Картагини. Ту се, у јулу 645. године, догодила чувена расправа између Максима и Пира у вези са једном / двије воље у Христу. Данас бисмо такву расправу назвали дебатом, само што смо сада навикли да користимо овај израз у односу на политичку, а не теолошку расправу. У 7. вијеку, људе су, много више занимала христолошка питања. Због тога је спор био јаван, у присуству великог броја хришћана. Природно, свети Максим је од њега изашао као побједник. Пир је прихватио диотелизам, али га је касније напустио и поново се вратио у јерес. Дакле, већ у Цариграду, током једног суђења, началник царске трпезе Сергије Евкрат питао је Максима: „Реци нам, Ава, како си наговорио Пира да напусти сопствени догмат и прихвати твој догмат“, на шта је преподобни одмах одговорио, да не брани свој сопствени догмат, већ догмат саборне цркве, и да није му ни пало на памет да га сматра својим. Овакав став је очигледно био узрок храбрости и самопоуздања Максиму Исповједнику Зато је на наредном суђењу, када су, чини се, све околности биле против њега, када су оптужиоци указали на мјеродавну Римску цркву, која је требало да прихвати јеретичко монотелистичко учење, преподобни Максим ипак издржао. „Дух Свети кроз уста апостола анатемише чак и Анђеле, ако су почели да објављују нешто супротно апостолској проповиједи. Зато, ако цијела васељена ступи у заједницу са патријархом [цариградским] и почне да се причешћује са њим, ја нећу са пфичешћивати". Преподобном Максиму су одсјекли десну руку и језик како би га ућуткали, тако да није могао ни да говори ни да пише. Очигледно једноставно није било другог начина. Али глас и примјер непоколебљивости Максима Исповједника одјекују и данас. Јерес је поражена, а Истина коју је бранио преподобни Максим је тријумфовала - није ли ово примјер за нас, савремене хришћане. Не заборавимо на овако задивљујуће светитеље као што је Максим Исповједник. Важније од било чега је да његово остане подебљано у нашем сјећању и у нашем срцу. Превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ "Ко види у срцу своме траг мржње према ма ком човеку за ма какву погрешку, потпуно је туђ љубави према Богу. Јер љубав према Богу никако не трпи мржњу према човеку". Православна црква 29. јануара прославља дан поклоњења часним ланцима светог и свехвалног апостола Петра (Часне вериге апостола Петра). Ова светиња повезана је са два фрагмента из живота апостола Петра. Један од њих је описан у књизи "Дјела апостолска". Отприлике 42. године нове ере, цар Ирод Агрипа је сазнао да су се Исусови сљедбеници ујединили у „Назаретску секту“, како су говорили тих дана. Ирод је „ погуби Јакова брата Јовановог мачем“ (ДАП 12, 2), а Петар је убрзо био ухваћен и затворен. У књизи "Дјела апостолска" посебно је назначено да је Петар био везан са два ланца; "те ноћи спаваше Петар између двојице војника, окован у двоје вериге"(ДАП 12, 6). Ноћу се догодило чудо. Свјетлост је обасјала затворску просторију, појавио се анђео, куцнуо Петра у ребра и пробудио га говорећи: "Устани брзо!" и „спадоше му вериге с руку“ (ДАП 12, 7). Петар је устао, обукао се и напустио тамницу. Ни сам није разумио да ли је то било виђење или стварност. Схватио је тек када се нашао у кући сабраће-хришћана, у кући „Марије, мајке Јована, званог Марко, гдје бијаху многи сабрани и мољаху се Богу" (ДАП 12,12). Тада је из безбједносних разлога Петар напустио ово мјесто. Не зна се тачно гдје је отишао, али, према древној традицији, апостол је путовао у Рим. Неки историчари сумњају да је Петар заиста био у Риму, јер је Павле проповиједао у граду. Петар је вјероватно дошао касније од Павла, када је хришћанска заједница у Риму већ била прилично велика. Поред тога, Петрово свједочење о Христу уживало је посебну пажњу, јер је видио Господа уживо. Дјелатност апостола Петра као старјешине хришћанске заједнице у Риму, такође, се сматра основом тежње за доминацијом римских папа као насљедника апостола. 64. године, ноћу 19. јула, у Риму је избио велики пожар. Цар Нерон је више пута рекао да би Рим требало спалити и обновити. Легенде и свједочења описују догађаје на различите начине, још увијек се не зна ко је запалио град: сам Нерон или његови противници. Међутим, након ове страшне ноћи, у којој је умрло много људи, Неронова снага је пољуљана. Требало је пронаћи кривце и за то су изабрани хришћани. Треба напоменути да прогони под Нероном нису били строго организовани, као, на примјер, под Домицијаном, Децијем или Диоклецијаном. У то вријеме хришћанство се још није разликовало од јудаизма и сматрало се једном од многих секти. Прогон хришћана под Нероном био је краткотрајан, али врло интензиван, чак је стигао и до Милана. Током ових прогона апостоли Павле и Петар су ухваћени и затворени у Мамертинску тамницу.Према каснијој апокрифној традицији, Петар је упозорен на могућност да буде заробљен и замољен да напусти град. Ноћу је напустио Рим, али је видио Христа како му долази у сусрет. Апостол је питао свог Учитеља: „Куда идеш, Господе?“ (Quo vadis, Domine?). На то је Христос одговорио: „Пошто напушташ народ мој, идем у Рим да ме поново разапну“. Након тога, Христос се вазнео на небо, а Петар се, постиђен због своје слабости, вратио у Рим, гдје је затворен и гдје је мученички страдао на крсту. Међутим, тражио је да буде разапет не као Христос, већ наопачке, сматрајући себе недостојним да умре баш као и његов Учитељ. Ископавања су потврдила постојање Мамертинске тамнице на мјесту гдје се данас налази брдо Капитол. Можда је затвор био тамо од 3. вијека прије нове ере. Занимљиво је да је, према археолошким истраживањима, ова тамница већ коришћена као црква у 8. вијеку.Петар је сахрањен на гробљу на ватиканском брду, које је било изван градских зидина и било је намијењено неименованим затвореницима. Већ од 1. вијека гробови мученика почињу да се поштују на посебан начин, а данас се на овом мјесту налази ватиканска катедрала Светог Петра. Највјероватније је апостол сахрањен у ланцима којима је био везан у Мамертинској тамници. Дакле, о којим ланцима говоримо - онима из којих је Анђео ослободио Петра или онима које су Неронови стражари ставили на апостола? Ако говоримо о ланцима описаним у Дјелима апостолским, онда постоје и двије могућности за развој догађаја. Или су му ланци били потпуно уклоњени из руку и, зачуђени чудом, затвореници су држали ове ланце и касније их предавали хришћанима. Или, ланци су отпали са зида, а апостол је остао у својеврсним „лисицама“, које је скинуо у Маријиној кући. Чињеница да су хришћани држали оков је сасвим природна: апостола Петра су поштовали већ у ранохришћанским заједницама. Вјеровало се да је чак и његова сјенка лијечила - толико је јака била благодат Светог Духа која је потекла од апостола. Послије Петрове смрти, поштовали су се и ланци, долазили су им људи са најтежим болестима да добију исцјељење. Већ у II вијеку папа свештеномученик Александар установио је празник апостола Петра. На тај дан био је обичај да се дође на гроб апостола у Рим и помоли се. Историја обретења (проналаска) часних ланаца апостола Петра и поновном уједињењу дијела који је описан у Дјелима апостолским и оног познатог из апокрифа повезана је са именом царице Евдокије, коју је канонизовала Православна црква као благочестиву. Готово случајно је постала супруга цара Теодосија II. Евдокијин отац, атински философ Леонтије, завјештао је сву своју имовину старијој браћи дјевојчице прије своје смрти. Да би добила свој дио, Евдокија је отишла у Цариград, гдје ју је примијетила старија сестра Теодосија II Пулхерија (такође канонизована у лику благоверних) која је тражила жену за свог брата. Двадесет година Евдокија је владала са супругом, све док није постала жртва неспоразума. Извјесни сељак донио је невероватну јабуку на поклон цару. Теодосије II је ову јабуку послао својој супрузи, а ону царевом пријатељу из дјетињства, Пауну, који је плод вратио Теодосију. Евдокија, коју је убрзо назвао супруг, рекла је да је појела јабуку. Разјарени цар започео је прогон, Паун је погубљен, а царица је прогнана у Јерусалим због сумње у издају. У почетку је живјела окружена својим слугама и двором, али је убрзо била лишена свега овога. Евдокија је успјела да уштеди своја средства, помоћу којих је почела да гради бројне храмове и манастире. Вјерује се да је Евдокија око 437-439 године купила ланце апостола Петра, управо оне који су описани у "Дјелима апостолским". Она је дио ланаца послала у Цариград, део папи Лаву I, а дио кћерки Евдоксији, која је била супруга цара Западног римског царства Валентинијана III. Евдоксија је била та која је подигла цркву Светог Петра у Риму: ланци добијени из Јерусалима били су комбиновани са онима с којима је апостол Петар био окован у Мамертинској тамници. Часни ланци су и даље тамо. Дијелови су послати у Цариград и папи Лаву I касније су послати у многе храмове широм свијета. Извор: фома.ру / превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет Српска православна црква слави преподобног Павла Тивејског 15. јануара по јулијанском, а 28. јануара по грегоријанском календару. Подаци о његовом животу су оскудни, али су поучни. Црква га назива “првим житељем пустиње” и “чврстом основом посника” (тропар Прве пјесме канона). Преподобни Павле Тивејски родио се у познатој породици 225 године у граду Тива у јужном дијелу Египта, који се зове Тиваида. Његови родитељи су били хришћани и од раног узраста су су му усадили љубав према Христу. Они су се упокојили када је Павлу било 20 година, оставивши насљедство њему и његовој удатој сестри. Сестрин супруг је пожелио да посједује и његов дио насљедства и пријавио је Павла владару Тиваиде, објавивши његову припадност хришћанима. Древни становници града Тиве су у то вријеме били под влашћу римског императора Деција (249-251), који је сурово прогонио хришћане. Једна од карактеристика гоњења је била и борба са ширењем хришћанства међу омладином, при чему се при мучењима узимала у обзир психологија младих људи. Цијела Тиваида се ужасавала због истанчане суровости мучења. У то вријеме су у Тиви мучена два млада хришћанина. Вијест о њиховој мученичкој смрти навела је Павла на дубоко размишљање. Шетајући улицом са тешким мислима о томе што се десило, а и будући забринут због интрига свога рођака, Павле је срео поштованог старца у Тиваиди, који му је рекао: “Иди у пустињу, и тамо ћеш се спасти”. Павле је оставио имање, блиске људе и отишао ка гори Козлом, гдје је нашао пустињу и извор у њој. Тамо се и населио. Проживјевши 91 годину у пустињи, једући урме и хљеб и молећи се непрестано Богу, упокојио се 341 године. Имао је 113 година. Непосредно прије смрти, свети Антоније Велики посјетио је пустињака и остао са њим до смрти. А када се Павле, како нам се каже у житију, упокојио се на кољенима за вријеме молитве, преподобни Антоније га је сахранио, и узео са собом одежду пустињака и сачувао је као највећу светињу. И иако сам Павле није основао ни један манастир, његов живот је послужио као узор многим савременим пустињацима. Био је син богатих и племенитих родитеља који су живјели у Цариграду у 5. вијеку, за вријеме владавине виз. цара Лава I (457. до 474.). Од младости, заволивши Христа више од свега земаљског, молио је родитеље да му дају Јеванђеље, како би, читајући, могао да својим дјелом испуни оно што је написано. Упознавши монаха из обитељи "Неусипајушчих" (Неуспављивих) и пожељевши монашки живот, тајно је напустио дом поневши са собом Јеванђеље, поклон родитеља. Примивши монашки постриг, преподобни Јован је шест година живио у манастиру и монашким дјелима надмашио многе. Желећи да види своје родитеље, под маском просјака вратио се у Цариград и смјестио се у дворишту родитељске куће у жбуну (односно у шатору, па отуда и име свеца - Кушник), не откривајући се. Родитељи су му послали храну са свог стола као милостињу за име Христа. Три године потлачен и увређен живео је у овој шуми, трпећи глад, хладноћу и врућину, непрекидно разговарајући са Господом и светим анђелима. Увијек је било уз њега Јеванђеље које су дали његови родитељи, из кога је црпио ријечи вјечног живота. Прије смрти монаха, Господ се појавио у визији, откривши му да долази крај његових туга и да ће за три дана биће одведен у Царство небеско. Преподобни Јован се открио родитељима и умро мирно у доби од највише 25 година. На мјесту његове смрти, родитељи светитеља подигли су храм и склониште за сиромашне и бескућнике. Мошти светог Јована Кушника налазе се у Риму. Умро је око 450. године. ПРЕПОДОБНИ ГАВРИЛО ЛЕСНОВСКИО животу и подвизима св. Гаврила Лесновског, сачувано је врло мало историјских доказа. Био је савременик светих Прохора Пчињског и Јоакима Осоговског. Рођен је у Осичком Пољу (Осичи) код Криве Паланке, у X вијеку. Као једино дијете благочестивих и богатих родитеља добио је сву пажњу и омогућено му је најбоље образовање. Када је одрастао, оженио се дјевојком царског рода која је убрзо умрла. Преподобни Гаврило је, након смрти родитеља, добио велико насљедство, одрекао се брака, отишао у Лесновску Гору у близини града Кратова (данас територија Републике Македоније) и замонашио се. На Лесновској гори преподобни је саградио храм Св. Архангела Михаила, окупио много монаха и поставио игумана. Сам Гаврило, оставивши манастиру цело своје имање, сакрио се од испразне славе у планинској пећини, где се подвизавао тридесет година, побеђујући демонске опсесије постом и молитвом. Тада се свети Гаврило вратио у Лесновски манастир и тамо се мирно упокојио (XI вијек). Тридесет година касније, пронађене су његове мошти, над којима су се догађала исцјељења. Након дуго времена мошти преподобног Гаврила пренесене су у древну престоницу Бугарске - Трново. Његов лик сачуван је на фрескама у манастирима Лесново, Пећка патријаршија, Грачаница, Ораховица и Журча код Битоља. Једнога дана деси се да неки пастир, пасући козе, виде преподобног где стоји на молитви, и дође к њему и паде на колена тражећи благослов од њега. Светитељ му рече: Шта желиш, чедо? А пастир уставши рече: Оче свети, због греха мојих све козе пропадоше од неке ватрушине. Молим те, Бога ради, помоли се за њих. Свети му рече. Не бој се, чедо, Бог ће обратити жалост твоју на радост. А беше тамо близу камен ископан, пун воде од киша. Светитељ дође близу камена и клекнувши подиже очи и руке к небу и помоли се Богу, а затим прекрсти воду крсним знаком, захвати је из камена, даде је пастиру, и рече му: Узми чедо, и покропи козе. Узевши воду, пастир њоме покропи козе и оне све оздравише, због чега он усрдно захвали светитељу. Православна црква се данас сјећа заштитнице руских ученика, мученице Татијане (+ 226. године). Света Татијана рођена је у Риму око 200. године у породици племенитог римског грађанина који је трипут биран за конзула и потајно вјеровао у Христа, а који је светитељку васпитавао у хришћанској вјери. Када је Татијана постала пунољетна, постала је равнодушна према богатству и другим благодатима и свим срцем је завољела духовни начин живота. Заувијек се одрекла брачног живота и због честитог живота постављена је за ђаконису Римске цркве. У том положају је марљиво чувала болеснике, посјећивала затвор, помагала сиромашне, трудећи се да непрестано угађа Богу молитвама и добрим дјелима. Тада је било тешко бити хришћанин. Рим је био пун паганских храмова, а друштвени живот је тада био уско повезан са религијом. Да ли су се римске легије вратиле након пораза над непријатељима - сви су морали да приносе жртве боговима. Без обзира да ли је на престо ступио нови цар, сви су ишли у храмове и палили тамјан пред „царевим генијем“. Да ли је нова година започела, сви су требали богове умирити жртвама. А колико је још било случајева у животу када је требало пред свима пред очима показати да нисте атеиста, да поштујете богове, да изводите све ритуале народне религије! Под царем Александром Севером (222-235), ради исповиједања вјере у Господа Исуса Христа, света Татијана је примила мучеништво од римског гувернера Улпијана (око 225). Према древној причи, света Татијана је, након разних мучења, бачена у арену циркуса (Колосеум) како би је свирепи лав растргао на комаде ради забаве публике. Али умјесто тога, лав је почео да је кротко милује. Затим су мачем посјекли свету Татиjану. Њен отац је, такође, погубљен заједно са мученицом. Осам слуга градског управника, који су мучили светитељку, повјеровали су у Исуса Христа, видећи силу Божју над њом, а и они су били након мучења посјечени мачем. Од 18. вијека, када је основан Московски универзитет, у Русији се света Татјана сматра заштитницом ученика и наставника. Припремио сајт вјеронаука.нет Поријеклом из Кападокије. Васпитан од родитеља у дубокој побожности. Од дjетињства се молио да га Бог води путем спасења. У младости је посjетио Свету земљу, гдjе је од светог Симеона Столпника добио пророштво о својој будућој пастирској служби. У тежњи за пустињачким животом, настанио се у Палестини у пустој пећини, у којој су, према предању, преноћила тројица мудраца, који су дошли да се поклоне рођеном Спаситељу свијета. Ту је живио 30 година у великом уздржавању и непрестаној молитви. Они који су жељели да живе под његовим вођством постепено су почели да хрле подвижнику. Када црква више није могла да прими окупљене монахе, светитељ је, након молитве, узевши кадионицу са хладним угљем, прошао кроз пустињу. На једном мјесту угаљ се изненада запалио а тамјан изгорио. Овдје је преподобни основао и први општежитељни манастир, или Лавру. У манастиру је Св. Теодосије основао болнице, одвојене болнице за монахе и мирјане, прихватилишта за старе. У манастиру се окупило до 700 монаха. Богослужења у манастиру вршена су на три језика - грчком, грузијском и јерменском. Његовом молитвом много пута се догодило чудо умножавања хљебова неопходних за исхрану просјака окупљених у манастиру. По налогу светог Теодосија, Лавра је, помагала свима у невољи који су јој долазили, док је сам светитељ био узор дјела милосрђа. Када се појавила јерес Јевтихија и Севера, који нису признавали тајне и свештенство, преподобни Теодосије ревносно је устао у одбрану православног учења, због чега га је јеретички цар Анастасије (491-518.године) прогнао у ропство, али послије смрти цареве вратио се у манастир. Но прије тога,преподобни Теодосије прво је написао писмо цару, а затим је отишао у Јерусалим и у Великој цркви гласно повикао: „Ко не поштује четири Васељенска сабора, да буде анатема“. Током свог живота добио је дар исцјељења болесних и друга чуда. Упокојио се мирно у 105. години (529.године), предвидјевши своју смрт три дана раније. Сахрањен је у пећини у којој је живио на почетку монашког подвига. Припремио: сајт вјеронаука.нет У свијету, Георгије Васиљевич Говоров рођен је 10. јануара 1815. године у селу Чернавскоје, провинција Ориол, од оца Василија Тимотијевича Говорова, свештеника, и мајке Татјане Ивановне која је била из свештеничке породице. У осмој години живота (1823.године) кренуо је у Ливенску духовну школу. 1837. године дипломирао је Орловску Духовну Богословију и уписао Кијевску Духовну Академију. из Орловске богословије и ступио у Кијевску богословску академију. 1841. године дипломирао је на Академији са научним степеном магистра, и са јеромонашким именом Теофан. Затим је предавао на Санкт Петербуршкој богословској академији. 1847. године, у оквиру руске црквене мисије, послат је у Јерусалим, гдје је посјетио света мјеста, древне монашке обитељи, разговарао са старцима свете Свете Горе, проучавао списе отаца Цркве из древних рукописа. Овдје је на Истоку будући светац темељно проучавао грчки и француски језик, упознао се са јеврејским и арапским језиком. Избијањем Кримског рата, чланови Духовне мисије су опозвани у Русију, а 1855. Св. Теофан у чину архимандрита предаје на Санкт Петербуршкој богословској академији (СПДА), а затим постаје ректор Олонетске богословије. Од 1856. године архимандрит Теофан био је настојатељ амбасадне цркве у Цариграду, од 1857. године - ректор СПДА. 1859. године посвећен је за епископа Тамбовског и Шацког. Да би подигао јавно образовање, епископ Теофан уређује парохијске и недјељне школе, отвара женску епархијску школу. Истовремено му је стало и до подизања образовања самог свештенства. Од јула 1863. године светитељ је боравио на Владимирском трону. 1866. године, на молбу, повучен је у Успенско-Вышенски скит Тамбовске епархије. Вријеме ккоје би му преостало од богослужења и молитве, свети је посветио је писанњу. Након Васкрса 1872. године почиње да живи као затворник (тј. живи одвојено од свијета, да би се посветио духовним сазрецањима). Тада пише књижевна и теолошка дјела: тумачење Светог писма, превод дјела древних отаца и учитеља, писао је бројна писма разним лицима која су му се обраћала са питањима о неким недоумицама, тражећи помоћ и смјернице. Приметио је: „Писање је неопходна служба Цркве. Најбоља употреба дара за писање и говор је претварање у опомену грешника “.Светитељ је имао дубок утицај на духовни препород друштва. Његово учење је у много чему сродно учењу старца Пајсија Величковског, посебно у откривању тема о старчеству, паметном понашању и молитви. Његова најзначајнија дјела су „Писма о хришћанском животу“, „Добротољубље“ (превод), „Тумачење апостолских посланица“, „Обрис хришћанског морала“; "Мисли за сваки дан у години". Светитељ се упокојио 6. јануара 1894. године, на дан Крштења Господњег. Сахрањен у Казанској катедрали испоснице Вишењскаја. Канонизован 1988. године као подвижник вјере и побожности, који је својим бројним креацијама дубоко утицао на духовни препород друштва, што чада Цркве могу сматрати практичним водичем у питању хришћанског спасења. У једном од многих написаних дјела овог светитеља може се прочитати: ʺУмрли настављају и на земљи да живе, у памћењу живих, својим добрим дјелимаʺ. Припремио сајт Вјеронаука.нет 23. (10.) јануара, наша Црква прославља Григорија Ниског - светитеља, оца и учитеља Цркве (између 335. и 340 - послије 394. године), епископа града Нисе, једног од највећих хришћанских богослова. О невјероватној породици Светог Григорија? Зашто га називају чуваром православља? И на која најважнија богословска питања питања је дао одговоре и која је од његових мисли изазвала озбиљну полемику. Велики земљаци Григорије Ниски, заједно са старијим братом Василијем Великим и блиским пријатељем Григоријем Богословом (или Григоријем Назијанзином), припадао је плејадии познатих Великих Кападокијаца (Кападокија је регион Мале Азије који је био дио Источног Римског царства, данас припада Турској). Сви су они били, како бисмо сада рекли, „земљаци“. А.В. Карташев је написао да је „њихова домовина Кападокија и сусједни региони средишта Мале Азије били пребивалиште земљопосједничких породица које су част своје титуле и својих породица сматрале давањем своје дјеце највишем могућем образовању“. Ови Оци Цркве у другој половини IV вијека послије Рођења Христовог, ослањајући се на искуство древне философије, у строго православном духу, развили су догмат о Светој Тројици и одобрили је на Другом васељенском сабору (381. год). Тада су Римско царство буквално уздрмали спорови са Аријанцима и другим јеретицима, а расправе о Богу, Личностима Св. Тројице и Њиховом односу, о односу двије природе у Христу биле су толико раширене и свеприсутне да су се буквално прелиле на улице и тргове градова. Православни хришћани свих сталежа друштва и држава, свих степена образовања, започели су расправе и спорове око догмата. И сам Григорије Ниски о томе је писао с иронијом и не без изненађења: "Неки који су се тек јуче и прекјуче отргли од најтежих физичких послова, одједном су постали професори богословије. А други опет, који су изгледа били слуге, које су толико пута извлачиле батине да су морали да побегну од ропског рада, сад пуни неке важности философирају о појму недокучивости. Свугде је много таквих људи: по улицама, пијацама, трговима, на раскрсницама. То су и трговци платном, мењачи новца, продавци намирница. Ти их питаш за новац а они философирају о Рођеном и Нерођеном (Богу Сину и Богу Оцу). Човек хоће да сазна цену хлеба, а они одговарају – Отац је већи од Сина. Желиш да се обавестиш да ли је спремљено купатило, а они ти кажу – Син је постао из небића". Шта је Григорије сањао? Григорије Ниски рођен је у Кесарији Кападокијској (данас град Кајсери у Турској) у богатој аристократској породици са дубоком хришћанском традицијом. Од његових девет браће и сестара, четворицу је Црква прославила као свеце: свете Василија Великог и Петра Севастијског, преподобну Макрину Млађу и блажену Теозву. Њихова бака Макрина била је прогоњена за вријеме цара Диоклецијана, мајка Емилија, такође прослављена као светица, била је кћерка мученице. Дјед Григорије је био епископ. Прво стекавши образовање у незнабожачкој школи у Кесарији, Григорије је потом учио код старијег брата Василија, који је студирао у Атини. Иако је Григорије припадао тако јединственој хришћанској породици, у младости је био веома наклоњен древној реторици и философији, а преживио је својеврсно искушење спољашњом науком, чак је одлучио да прво постане секуларни бесједник и учитељ реторике. Али један сан је имао судбоносну улогу у његовом животу. Када је једног дана, на имању његове мајке, одржана прослава у част преноса моштију четрдесет мученика, Григорије, који је дошао на прославу, „био је прилично одсутан“ и генерално је био веома несрећан што је био отргнут од својих научних задатака. Али када је легао у кревет, тада је у сну видио да жели да уђе у башту, али неки свјетлоносни ратници га нису пропустили и само захваљујући заступништву једног од њих, коначно је успио да уђе. Овај сан је толико утицао на Григорија да је напустио световне науке, окренуо се читању светих књига и постао чтец („анагност“) на богослужењима. Послије смрти своје побожне супруге Теосевије, 365. године н.е, Григорије, који је напустио дужност чтеца и поново се заинтересовао за читање незнабожачке литературе, поново се окреће проучавању Светог Писма. Убрзо напушта свијет и настањује се у манастиру који је основао његов старији брат Василије Велики. Епископ чувар У ово вријеме сам Василије Велики води жестоку борбу против аријанске јереси. Када постане архиепископ кесаријски, 372. године обратио се свом брату са молбом да постане епископ града Нисе, пошто су му били потребни одани помагачи. Након много убјеђивања, Григорије се сагласио. Његово епископство праћено је бројним нападима Аријанаца. 375. године светитељ је неправедно оптужен за проневјеру црквеног новца, лишен епископског трона и ухапшен. Међутим, Григорије побјегне из притвора и сакрије се на сигурно мјесто. Три године касније, након смрти цара Валента, заштитника Аријанаца, у бици код Адријанопоља 378. године, Григорије се вратио у Нису на епископски трон. Григорије Ниски активно се супротстављао јересима Аријанаца, Евномијанаца и Аполинаријеваца, учествовао је на Сабору 379. у Антиохији против јеретика који нису поштовали дјевственост Богородице и других који су се поклоњали Богоматери као Божанству. Нови цар Теодосије, поријеклом из Шпаније, био је тврди Никејац. Сазива у Цариграду 381. године Други васељенски сабор, којим се потврђује Никејско вјеровање, и у коме активно учествује Григорије Ниски. Након Другог васељенског сабора царским едиктом из 381. године, име Григорије уврштено је на списак епископа-чувара православља. Сви остали епископи који су жељели да задрже своје катедре били су, према овом едикту, у заједници са овим епископима чуварима. Света Тројица Богословље Григорија Ниског уживало је ауторитет и у Византији и на средњовјековном Западу. Његова дјела су преведена на латински, јерменски, грузијски, сиријски језик. Његово богословље имало је запажен утицај на полемику око исихаста у Византији у 14. вијеку. У теологији Григорија Ниског јасно се види његово дубоко познавање класичне грчке философије: посебно Платона и Плотина, као и природне философије и физике Аристотела. Поред тога, он се држи алегоријске методе тумачења Оригенових библијских књига. Потоњи теолог је, такође, имао опипљив утицај на Григорија. У заједништву и теолошкој сарадњи, Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски коначно успостављају формулу односа између Јединствене Божанске Суштине и Три Ипостаси или Личности, коју и даље користимо: Бог је Једна Суштина у три Ипостаси - нераздјељива Тројица. Контроверзни моменти У исто вријеме, ставови Григорија Ниског о есхатолошком процесу, тврдњи о коначности паклених мука и апокатастази сматрају се изузетно контроверзним. По Григорију, послије васкрсења и Страшног суда, када нестану зло и порок, сви грешници, па чак и сам сатана биће спашени Божанском ватром. Ови његови ставови увијек су изазивали приговоре у Цркви. Аутор: Јуриј Пушчаев /извор: фома.ру/ превод; вјеронаука.нет 22. јануара наша Црква молитвено се сјећа светог Филипа, митрополита московског. Ко је био Филип, митрополит московски и зашто је страдао? Рођен 11. фебруара 1507. године. Стојећи једном као младић у цркви чу где свештеник чита из Јеванђеља: „Нико не може два господара служити“, и уплаши се од тих ријечи као да се то искључиво њему говори и просвети се у исто вријеме, па се удаљи у Соловецки манастир где се после дугог и тешког искушеништва замонаши. Поставши временом игуман, просија као сунце, и сва руска земља чу за њега. Зато га цар Иван Грозни доведе на упражњено мјесто митрополита московског 1566. године. Испочетка цар уважаваше светитеља и указиваше му своју благонаклоњеност. Али затим, када звјерства опричника достигоше врхунац, блажени Филип стаде молити цара да обустави звјерства опричника, и изобличавати самога цара због његове свирепости. Цар се страховито разјари на светитеља, пријетећи му мучењем и прогонством. Али он, остајући непоколебљив и чврст као дијамант, не обазираше се на цареве пријетње и не престајаше говорити истину, јавно иступајући против цара и опричника. На жалост, и међу духовним лицима нађоше се издајице, који су се старали само како ће угодити цару. Архиепископ новогородски Пимен, и неки други са њим, и заједно са царским саветницима Маљутом Скуратовим и Василијем Грјазним и њиховим једномишљеницима, измишљајући разне сплетке против светитеља, стараху се да га збаце с престола и наговараху цара да не напушта своју намјepy. Ho цар није желио да једноставно смакне митрополита Филипа са митрополитског престола. Кратко вријеме послије тога, на доставу лажних свједока цар посла у Соловецки манастир суздаљског епископа Пафнутија и кнеза Василија Темкина да испитају какав је био ранији живот митрополита Филипа. Стигавши у Соловецки манастир, изасланици стадоше се старати да раде онако како би угодили цару. Једне од монаха ласкама и митом, друге – обећавањем виших духовних одликовања, треће – пријетњама, придобише да говоре клевете против светитеља. Оне пак чесне старце који говораху истину о преподобном Филипу, тешко избише, наређујући им да говоре мрске ствари о светитељу. Но они, испуњени побожности, сва злостављања примаху с радошћу и једним устима продужише говорити истину о блаженом Филипу, да је житије његово у обитељи било беспрекорно, по Богу. Али царски изасланици не хтједоше о томе ни да слушају, него, урадивши оно што им је било потребно, вратише се у Москву. При томе они поведоше са собом соловецког игумана Паисија, коме обећаше епископски чин, и друге клеветнике који лажно свједочаху против светог Филипа. Одмах би сазван сабор да суди светитељу. Клеветници из Соловецког манастира поднесоше цару своја лажна свједочанства написмено изложена. Цар, видјевши писмена свједочанства против Филипа, која му бијаху по вољи, нареди да се гласно прочитају. Послије тога лажни свједоци стадоше и усмено клеветати светитеља. Светитељ се није правдао, и стао је скидати са себе знаке достојанства, но цар нареди да чека одлуку суда. Сутрадан, осмога новембра 1568 године, када свети митрополит Филип чинодејствоваше у Успењској саборној цркви, цар посла тамо свога бојарина Алексеја Басманова са великим бројем опричника. Ушавши у цркву, Басманов нареди да се гласно пред целим народом прочита судска пресуда о свргнућу митрополита. Затим се опричници као дивље звери бацише на светитеља, свукоше му архијерејско одјејање, па му обукоше просту, одрпану монашку расу, и срамно истераше из цркве, натоварише на сељачке саонице, и одвезоше у Богојављенски манастир, грдећи га и бијући га. Ту свети митрополит, стављен у тешке окове проседе у смрдљивој тамници целу недељу, мучен глађу. Потом би превезен у манастир светог Николаја Чудотворца, такозвани Стари. Незадовољан страдањем светог Филипа, цар подвргну мукама и смрти бојарску децу која беху код њега на служби; од рођака његових Количевих он погуби десеторицу једног за другим. Главу једнога од њих, Ивана Количева, кога је Светитељ нарочито волео, цар посла светитељу у тамницу. Светитељ се поклони пред њом до земље, благослови је, с љубављу целива и даде доносиоцу. Потом, на цареву жељу, свети Филип би протеран у тверски манастир Отреч, при чему претрпе многа зла од спроводилаца. Прође око година дана, откако се светитељ нахођаше у заточењу, злостављан од чувара на разне начине. У то време цар, путујући у Новгород и приближавајући се к Тверу, опомену се светог Филипа, па посла к њему гореспоменутог Маљуту Скуратова. Овај изненада уђе у келију светитељеву. Међутим светитељ још на три дана пре тога говораше присугнима: „Ево приближује се крај мога подвига“, – и причести се, чесним и животворним Тајнама Христа Бога нашег. Ушавши у келију светог Филипа, Маљута Скуратов са притвореним страхопоштовањем паде пред ноге светитељу и рече: „Свети владико, дај благослов цару да иде у велики Новгород“. Али светитељ одговори Маљути: „Чини што хоћеш, но дар Божји не добијају на превару“. – Тада бездушни зликовац удави праведника јастуком. To би 23 децембра 1569 године. Но ускоро непријатеље светога митрополита постиже казна Божја. Цар, увидевши своју неправичност према светоме мужу и лукавство њихових непријатеља, посла их на заточење по разним манастирима, а неке од њих предаде на смрт. Архиепископ новгородски Пимен би скинут са престола на две недеље после кончине светог Филипа и подвргнут најстрашнијим поругама; после тога би заточен у Веневски манастир, где ускоро и сконча. Царев љубимац Маљута Скуратов убрзо после свог злочина би убијен код града Торжка од заробљених Кримљана, при чему се сам цар једва спасе смрти. Игуман Паисије би заточен на Валаамском острву и тамо умре; монах Зосима и десет других монаха, који су клеветали светог Филипа, беху разаслати по разним манастирима. А таква иста казна Божја постиже и неке друге непријатеље светитељеве. 17(4). јануара, православна црква прославља Сабор седамдесет светих апостола. То нису неки митски ликови са неразумљивим именима, већ живи људи који су, упркос мраку незнабоштва и фанатичне мржње Јудеја према Спаситељу, дали свој живот Богу како би сваким дахом и сваким тренутком служили Свемогућем. Сваки од ових људи постао је свијећа запаљена Сунцем Истине - Христом Богом нашим. И ове свијеће су многе народе обасјале свјетлошћу Христове вјере. Они су крштавали, проповиједали, постављали крстове, служили, лијечили и уттврђивали Цркву, преображавајући божанском благодаћу читаву васељену-икумену из мрачног и грешног страстима паганства у свијетли и спасоносни хришћански свијет. Апостоли су се, попут исцјелитељског лијека датог од Бога, ширили артеријама човјечанства, и управо преко њих, преко апостола - проводника Божанске благодати - Господ је исцијелио и наставља да нас лијечи, милионе и милионе људи умрлих, живих и који ће живјети. Поред тога, међу седамдесеторицом апостола било је сасвим различитих људи. Христови рођаци: апостол Јаков, брат Господњи, први епископ јерусалимски Клеопа, млађи брат светог праведника Јосифа Заручника и апостол Симеон, син Клеопе. Међу седамдесеторицом апостола били су и представници древног свештеничког рода Варнава и његов нећак Јован, који је касније постао свети апостол и јеванђелист Марко, и ученик светог Јована Крститеља, Тадеј (један од Седамдесеторице, а не онај Тадеј, који бијеше један од Дванаесторице апостола-примједба преводиоца). Али у исто вријеме постојао је и јеленски љекар (врач) Лукијан, просвијетљен свјетлошћу Христове вјере и нама веома познат као апостол и јеванђелист Лука. Био је ту и прости одбјегли роб Онисим (роб Филимонов-побјегао у Рим-Св. Павле га помиње у Посланици Колошанима 4,9-примједба преводиоца), којег је крстио свети апостол Павле. Овдје бих желио да поменем и друге апостоле, попут светог Дионисија Ареопагита (судија у Аеропагу), који је написао право благо духовне литературе: „О небеској јерархији“, „О црквеној јерархији“, „О именима Божјим“, О мистичном богословљу“ као и светог римског апостола Јерму, који је саставио врло поучну књигу „Пастир“, познату током првих вијекова хришћанства. Занимљиви су и животи равноапостолних мужева и жена који су служили Господу, Богу и нашем Спаситељу Исусу Христу. На примјер, свети праведни Јосиф Ариматејски. Њега су, пошто је исповиједио да је Христов ученик и служио Спаситељу током патњи на Крсту и током сахрањивања Његовог Пречистог Тијела, Јевреји прогонили и присилили да побјегне веома далеко - на Британско полуострво. У Енглеској је поштован као апостол ове земље. А још један праведник Никодим, поменут у Јеванђељу у такозваном разговору са Никодимом (Јеванђеље по Јовану, 3. глава), такође, је протјеран из Јудеје због исповиједања вјере у Христа као Месију и учествовања у сахрањивању Спаситеља. Истог овог Никодима сакрио је, од гњева Јевреја, учитељ Светог апостола Павла и потајни ученик Христов – свети равноапостолни Гамалил, поменут у Светом Писму (Дјела апостолска 5, 34-40). Познато је да је након мучеништва светог архиђакона и првомученика Стефана Гамалиил узео на себе смјелост и сахранио га на свом имању. Занимљива је и судбина цариника Закхеја, поменутог у 19. глави Јеванђеља по Луки. Након Спаситељевог позива, Закхеј је вјерно служио Богу. Био је ученик светог апостола Петра, који га је рукоположио за епископа Кесарије Палестинске. Фасцинантан је и живот других од седамдесеторице апостола и равноапостолних мужева и жена. Све су то оне капљице људског живота у Духу Светом које чине океан јеванђеоске евангелизације за човјечанство - за све нас. Сви су они били живи људи. Гријешили су, били су подложни разним страстима. Али њихова срца су тврдоглаво тражила Бога. И Он им се указао и спасао их. И након ове прекретнице, ти људи су му жртвовали своје животе и постали Његови слуге, Његови апостоли, Његови посланици. Зато, свако од нас, треба да се заустави, отргне се од сујете и запита: „Боже, ево стојим пред Тобом. Шта бих требао да урадим? Како да испуним вољу Твоју? Шта да урадим са собом? А како да наставим да живим ... са тобом?" Заиста, ми смо у одређеном смислу „апостоли“ - гласници, из неког разлога нас је Бог послао на овај свијет да испунимо Његову добру вољу. Свети апостоли, молите Бога за нас! Одговарио свештеник Андреј Чиженко. Извор: «Православная Жизнь» Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Име Малахија, преведено са јеврејског језика, значи - Божји гласник или анђео Господњи. Свети пророк Малахија, један од 12 малих пророка, поријеклом из Завулоновог племена, рођен је у селу Софа или Суфа. Од народа је добио име „анђео“ због изванредне љепоте и анђеоске чистоте, а такође и зато што је водио много разговора са Анђелом. Неки истраживачи књиге пророка Малахије вјеровали су да је Малахија био Божји анђео који се појавио у облику оптужујућег пророка и чије је говоре убрзо неко записао, али тумачи православне цркве признају да је књигу о Малахији написао пророк који је носио такво име. Пророк Малахија је живио послије вавилонског ропства, неко вријеме послије пророка Агеја и Захарије, око 400 година прије Христовог рођења. Многи сматрају да је вријеме пророчког рада било између 480. и 450. године прије Христа. Малахијино пророчко дјело догодило се у вријеме Немије, када је јерусалимски храм обновљен и када су свештеници у њему вршили богослужење и приносили жртве. Пророк, такође, живи у времену када се давна пророштва (Агејева и Захаријина) нису испунила. Зашто се она нису испунила? Због чега они који су остали вјерни Јахвеу пролазе лошије од оних што чине зло пред Богом? Књига пророка Малахије написана је у облику дијалога између пророка и његових слушалаца у којем пророк реагује на проблеме који су се појавили. Прво пророк поставља одређену тврдњу, а затим слушаоци износе своје приговоре на ту тврдњу. На крају пророк оправдава своју тврдњу доказима и даје закључак расправе. Овакав стил налазимо и код других пророка. Пророка Малахију интересују само животни проблеми његовог народа. Један од тих проблема је правилан однос његовог народа према Јахвеу. Политичко стање (њима владају Персијанци) у којем се његов народ налази га не занима. Пророк је осуђивао људе и свештенике због тога што нису имали поштовање према Богу, приносећи му лоше жртве (Мал 1.глава), да је ревност за дјело побожности већ била охлађена (Мал 1, 6; 2, 1-2; 3 10) - он је осудио свештенике да својим лажима, скретањем са правог пута, непоштовањем заповијести и лицемјерјем у дјелима закона, срамоте Бога, производећи искушење међу људима (Мал 2, 1-9). Пророк је упозоравао народ због издаје и кршења завјета њихових отаца, да се незаконито понашају са својим женама и, неправедно отпуштајући законите жене;" Јер Господ Бог Израиљев вели да мрзи на пуштање, јер таки покрива насиље плаштем својим, говори Господ над војскама; зато чувајте дух свој да не чините невјере", узимају странкиње; "жене се кћерима туђег бога" (Мал 2, 10-16). Свети пророк Малахија им је запријетио судом Божијим и за друге пороке: за врачање и прељубу, за лажне заклетве, за ускраћивање надница најамницима, за угњетавање удовица и сирочади, за одбијање туђинаца и за непоштовање закона о десетини и приносу у храм Божије: „И доћи ћу к вама на суд, и бићу брз свједок против врачара и против прељубочинаца, и против онијех који се куну криво и против онијех који закидају најам најамнику, и удовици и сироти и дошљаку криво чине и не боје се мене, вели Господ над војскама... Еда ли ће човјек закидати Бога? а ви мене закидате; и говорите: у чем те закидамо? у десетку и у приносу" (Мал 3,8). Коначно, пророк је осудио Јевреје због њиховог богохуљења, због њихових дрских и богохулних ријечи, да је узалуд служити Богу, бескорисно је поштовати његове уредбе, да зли и они који чине безакоње живе срећније, боље уређују своје послове и остају нетакнути (Мал 3, 13-15 ; 2, 17). Излажући ове пороке, Малахија је истовремено предвидио славу другог храма и најјасније је предвидио долазак Месије, појаву Претече прије Његовог доласка (Мал 3, 1-5; 4, 4-6), долазећи суд Божји над злима и ширење славе Божије пред свим народима (Мал 1, 5; 11; 2, 1-5; 3, 16-18; глава 4). Пророк Малахија је умро у младости и сахрањен је у свом родном селу Суфа (или Софа). Био је посљедњи старозавјетни пророк, због чега га свети оци називају „печатом пророка“. Остала је књига са именом пророка Малахије, посљедња међу књигама „малих“ пророка. Има четири главе. Општа идеја говора пророка Малахије је протест против немара у богослужењу. Нарочито су јаки укори Малахијини због недостатка страха Божијег међу свештеницима и оним Израиљцима који су неозбиљно развргавали бракове са законитим супружницима, али његов главни циљ био је да припреми народ за Господњи долазак. Малахија објављује да ће Господ ускоро доћи, да ће дјеловати као судија за све људе уопште, а самим тим и за Јевреје. Књига пророка Малахије обилује месијанским пророчанствима, а у складу са месијанском природом садржаја књиге (Мал 3, 1-3, 6-7, 12, 17-18; 4, 4-6), која садржи пророчанства о доласку Претече Господње, читају се као паримије, на све празнике у част Светог Претече и Крститеља Господњег Јована. Православна црква слави светог пророка Малахију 3. (16.) јануара. Тропар (глас 2): Пророка Твога Малахија, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше. Припремио сајт: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Преподобни Серафим Саровски рођен је 19. јула 1754. године, у Курску, од родитеља Исидора и Агатије Мошнин. На Светој тајни крштења добио је име Прохор. Млади Прохор, посједујући изврсно памћење, убрзо је научио да чита и пише. Од детињства је волео да посећује црквене службе и да чита своје Свето писмо и животе светаца својим вршњацима, али највише је волио да се моли или чита Свето Јеванђеље у самоћи и сањао је о монашком постригу. 1776. Прохор је ходочастио у Кијево-Печерску лавру. Тамо је коначно одлучио да се замонаши. По повратку кући, гдје је од мајке добио благослов и бакарни крст, отишао је у манастир Саров. 1786. године, у доби од 27 година, Прохор је примио монашки постриг под именом Серафим. У новембру 1794. отишао је у отшелништво. Преподобни Серафим се настанио на обали ријеке Саровке, на 5-6 километара од манастира, у густој шуми на високом брду. Током овог периода свог живота преподобни је почео да подноси све недаће пустињачког живота: бавио се земљорадњом, баштованством, истовремено се непрестано молио, трпио различита искушења. Празником и недјељом светитељ је посјећивао Саровски манастир. 1806. године,понудиили су му постане васпитач манастира, али је он то одбио. Након тога је услиједио је период када је наизмјенично пролазио кроз разне монашке подвиге - тишину, повученост, старјешинство. Отприлике од 1825. године људи су почели да долазе код старца Серафима тражећи духовне савјете из различитих региона земље. Старац је помагао свима који су му се обраћали - некима је давао савјете и којима је помагао својим молитвама. У исто вријеме, преподобни Серафим се бринуо и духовно одржавао манастир Дивејево. Преподобни Серафим Саровски упокојио се у ноћи 2. јануара 1833.године. Отишао је Господу тихо, током ноћне молитве, на кољенима. Црква је канонизовала Серафима Саровског 1903. године. 19. јула исте године, у присуству царске породице, мошти светитеља окривене су за свеопште поштовање. Друго обретење моштију светог Серафима, након загубљења у совјетско вријеме, догодило се 1991. године. У јесен 1990. године у Лењинграду, у спремиштима Музеја атеизма и религије, који се тада налазио у згради Казанске катедрале, пронађени су непознати остаци који, по пријему, нису прошли музејски инвентар. Заједно са овим остацима, на рукавици је пронађен натпис: „Пречасни оче Серафиме, моли Бога за нас!“ У децембру је комисија на челу са епископом тамбовачким и мичуринским Јевгенијем (Жданом) и истарским епископом Арсенијем (Епифановом) по многим основама, укључујући откривене повреде на костима, утврдила да су то мошти светог Серафима Саровског украдене током совјетских година. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ У недјељу, 14.(1) јануара 2024. године, Православна Црква прославља велики празник Обрезање Господње, а такође молитвено прославља Светог Василија Великог. Обрезање Богомладенца Христа извршено је у складу са законом који је за јеврејски народ установио сам Бог (Пост 17,10-14; Лев 12,3). По овом закону, сваки јеврејски дјечак морао је да буде обрезан осмог дана по рођењу у знак Божијег Савеза са праведним Аврамом и његовим потомцима. Само обрезање Господње помиње се у Јеванђељу по Луки (Лк 2, 21). Празник је у црквени календар ушао у 4. вијеку. Канон за њега написао је преподобни Стефан Саваит. Такође 14. јануара, Православна Црква празнује помен на једног од најславнијих светих отаца, једног од великих Кападокијаца, богослова и проповједника Василија Великог који је аутор истоимене литургије (служи се 10 пута годишње). Аутор: вјеронаука.нет ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДА И СПАСА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА14. јануар је осми дан од Божића. Према Јеванђељу светог Луке, 14. јануар је дан када је Исус Христос био обрезан, следећи Мојсијев закон. Шта значи Исусово обрезање, зашто је тако посебно и како га славимо? Одговоре на та питања даћемо у овом чланку.
Јануар - месец многих празника у православној цркви Јануар је један од најпопуњенијих мјесеци празницима, јер је сав посвећен Христу и почетку Његове земаљске службе. Прво, славимо Исусово рођење 7. јануара, затим Његово обрезање 14. јануара. 19. јануара славимо Теофанију (или Богојављење) - дан када је Исус крштен. А онда се 15. фебруара, 40 дана после Божића, сећамо Исусовог представљања у храму (Сретење Господње). Треба напоменути да су Божић, Обрезање Господње и Сретење Господње три узастопна догађаја која су обележила почетак Христовог живота и службе на земљи, а ми те празнике славимо један за другим, баш као што се то догодило 2022. године раније. На неки начин, јануар и фебруар су у литургијском календару Цркве све о Исусу Христу. Шта је Исусово обрезање? Према Мојсијевом закону: „ Да се обрезује између вас све *мушкиње. А обрезиваћете окрајак тијела својега, да буде знак завјета између мене и вас.. Свако мушко дијете кад му буде осам дана да се обрезује од кољена до кољена, родило се у кући или било купљено за новце од којих год странаца, које не буде од сјемена твојега.. “ (1Мој 17, 10-12). Као Јеврејин, Исус Христос је морао бити обрезан као и свако мушко дете старо осам дана. После обичаја обрезања свештеник је детету требало да да име. Христос није био изузетак - назван је Исус (што значи ’Бог је с нама’). Као што се можда сећамо из Јеванђеља по светом Луки, Архангел Гаврило је објавио Богородици: „Зачећеш и родићеш сина и назваћеш га Исус" (Лк 1, 31). Зашто славимо овај празник? Живимо у Новом завету који је успоставио Христос. То значи да не треба следити старозаветне законе и обреде. Исус је дао крајњу жртву, тако да ми сада не практикујемо жртву, иако је то било потребно пре Христовог рођења. Па шта је значење овог празника и зашто је славимо? Празник Обрезања нас учи неколико ствари. Пре свега, следећи Мојсијев закон, Бог нам показује да се покорава закону и дошао је да га испуни, а не да га укине (Мт 5,17). Друго, Бог нам показује да је Исус у ствари у потпуности Бог и потпуно човек, па мора бити обрезан као и свако друго људско биће. На крају, обичај Обрезања можемо видети као старозаветни начин крштења. Обрезивање је било знак савеза између Бога и Његовог народа и захтевало је телесну жртву. Сада се хришћани рађају изнова из воде и Духа. Божја жртва је укинула телесну жртву, због чега је више не практикујемо. Генерално, Господње обрезање подсећа нас да смо ушли у Нови савез са Богом. Као што се наводи у Новом завету, „ У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела греховности обрезањем Христовим“ (Кол 2, 11). Како прослављамо празник Обрезања? У православном предању овај празник славимо 14. јануара, тачно 8. дан после Божића (при бројању као први дан уврштавамо 7. јануар, због чега чини 8 дана, а не 7). За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф / Извор: obitel-minsk.org/ 14.јануара наша Црква се сјећа јеванђеоског догађаја када је, према јеврејском закону, обрезан осмодневни Богомладенац Господ Исус Христос: „И када се наврши осам дана да обрежу дијете, надјенуше му име Исус, дато од анђела прије него што он би зачет у утроби“ (Лк 2,21). Обред обрезивања сеже у дубоку, старозавјетну антику. Књига Постања говори о томе како се једног дана Бог тајанствено појавио праведном Авраму и обећао му - тада још увијек био без дјеце - да ће од њега произаћи велики народ: „И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов“ (Пост 12, 2). Укратко о празнику: Обрезање Господње Када је Аврам имао 99 година, Бог му се поново указао да учврсти завјет с њим, говорећи: „А ово је завјет мој између мене и вас и сјемена твојега након тебе, које ћете држати: да се обрезује између вас све мушкиње. Нека се обреже сав мушки пол међу вама; обрежите кожицу своју: и ово ће бити знак завета између мене и вас. А обрезиваћете окрајак тијела својега, да буде знак завјета између мене и вас. Свако мушко дијете кад му буде осам дана да се обрезује од кољена до кољена, родило се у кући или било купљено за новце од којих год странаца, које не буде од сјемена твојега“ (Пост 17, 10-12). Истог дана, Аврам и сви који су живјели са њим су обрезани, како им је Господ заповиједио. Годину дана касније, његова супруга Сара родила је дуго очекиваног сина - Исака. Од тада су Јевреји, као Аврамови потомци, осмог дана обрезивали новорођену мушку дјецу у знак вјерности завјету са Богом и одвојености од читавог паганског свијета. Господ, поставши човјек, дошао је, како је и сам рекао, не да крши закон, већ да га испуни:“ Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке: нијесам дошао да покварим, него да испуним“ (Мт 5, 17). Прихватање обрезивања било је неопходан дио испуњења овог закона. Без овог обреда било је немогуће постати дио израиљског друштва. „Они који намјеравају да живе по новим законима“, пише митрополит Венијамин (Федченков), „прво морају да испуне старе. То ће показати да је он заиста „личност која поштује закон“ и није својевољна. Има само право да оснује ново, који је испунио старо. Господ је дошао да успостави Нови закон и морао је да испуни Стари закон. И од самог свог рођења (обрезивање је први свети обред након рођења) одмах почиње да испуњава закон. Законодавац је први који се покорава закону “. Христос почиње да испуњава, „оличава“ Мојсијев закон. А прихватање обрезивања био је први корак на овом путу. Поред тога, како пишу црквени оци, многи старозавјетни обреди носили су праобразни карактер. То значи да су своје коначно, потпуно значење стекли у откривењу Новог завјета - ријечима, дјелима Месије, Исуса Христа. Тако је обрезање у Цркви укинуто и замијењено светом тајним крштења, о чему је овај јудејски обред симболично свједочио. Апостол Павле је то истакао у својој посланици Колошанима. Према апостолу, тјелесно обрезивање Јевреја код хришћана се замјењује духовним обрезањем: „У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол 2, 11). У Посланици Римљанима апостол наглашава ново, хришћанско значење обрезања као „обрезање срца“: „Јер није оно Јудејац што је споља, нити је оно обрезање што је споља, на тијелу, Него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом; таквоме је похвала не од људи него од Бога“ (Рим 2,28-29). Занимљиви факти о празнику: 1. Празник Обрезања одиграо је важну улогу у историји Цркве. Крајем 1. вијека међу хришћанима је настала једна од првих јереси - докетизам. Њени сљедбеници вјеровали су да Христос није стварна личност, већ дух за који се само чинило да је оваплоћен. Јеванђеоски опис обрезања било је важна потврда да је Христос заиста био оваплоћен. 2. На празник Обрезања Господњег служи служи се литургија Светог Василија Великог с обзиром на то да се овај празник поклапа са даном сјећања на великог светитеља. 3. Хришћани су ослобођени обрезања на Апостолском сабору за 49 година. Одлука Сабора била је сљедећа: „Пошто чусмо да неки изишавши од нас узнемирише вас ријечима, и смутише душе ваше говорећи да се обрезујете и да држите Закон, што им ми не заповједисмо; Зато ми сабрани једнодушно, нађосмо за добро да вам пошаљемо избране људе са нашим драгим Варнавом и Павлом, Људима који су предали душе своје за Име Господа нашега Исуса Христа. Посласмо, дакле, Јуду и Силу, да вам и они то исто усмено кажу. Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: Да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима); од овога ако се чувате, добро ћете чинити. Будите здраво“ (ДАП 15, 23-29). 4. Обрезање пада на стари датум прославе Нове године. Зове се „стара“, јер се у совјетској Русији, након преласка на нови календар, стара нова година „помјерила“ на 14. јануар - по новом календару. превод: вјеронаука.нет /аутор: Аутор: Тихон Сисојев / извор: фома.ру Он потиче од породице цара Давида. У првом браку имао је четири сина и двије кћери. Као удовац, свети Јосиф живио је у строгој апстиненцији, а као старац од осамдесет година, свети Јосиф је изабран за високог свештеника као чувар дјевичанства Пресвете Богородице, који је дао завјет целибата.Јосифа праведнога назива Јеванђеље "мужем праведним" (Мт 1, 19). Анђео му је најавио оваплоћење кроз Богородицу Марију Божјег Сина. Свети Јосиф био је присутан приликом поклањања пастира и мудраца новорођеном Богу-дјетету. По савјету Анђела, побјегао је са Мајком Божјом и Богоммладенцем Исусом у Египат, спасавајући их од гнева цара Ирода. У Египту је живио са Дјевицом Маријом и Богомлаенцем зарађујући за живот столарским радом. Свети ЈосиФ је умро у старости од стотину десет година. Света Анисија рођена је у граду Солуну у Грчкој крајем 3. вијека. Њени богати родитељи били су побожни и љубазни људи. Они су одгајали Анисију у хришћанској вјери. Рано изгубивши родитеље, Анисија је остала једини насљедник њиховог великог богатства - злата и драгуља. У то вријеме су хришћани били сурово прогоњени. По наредби цара Максимијана (284-305), сви хришћани који су одбили да се одрекну Христа и жртвују паганским боговима су мучени и погубљени. Свако је могао некажњено да убије хришћанина без икаквог разлога. Знајући да је богатима било тешко да уђу у Царство небеско, света Анисија је ослободила своје робове, продала своја имања и почела да помаже удовицама, сирочадима, сиромашним и затвореницима у затворима. И не само да је света Анисија помагала људима новцем, она се и сама бринула о болесницима, превијала ране мученика, тјешила ожалошћене. Када су се сва њена средства исцрпела, света Анисија је почела да живи у сиромаштву и почела је да ради за живот. Једног дана света Анисија, одлазећи на молитвени састанак хришћана, видјела је како је велики број људи пожурио у незнабожачки храм да се поклони паганском богу сунца. Избјегавајући бучну гомилу, света Анисија је наставила пут ка молитвеном састанку. Али одједном ју је примијетио један од ратника и питао је ко је и куда иде. Света Анисија је кротко одговорила: „Ја сам Христов роб и идем у цркву“. Ратник је грубо зграбио светитељку и хтио је да је силом одведе у храм (незнабожачки храм) да је присили на жртву идолу. Света Анисија је побјегла из руку ратника, а свирепи незнабожац мачем погоди свету Анисију. Обливена крвљу, пала је мртва на земљу. Тако је млада Анисија предала своју чисту душу у руке Христове. Хришћани су тијело свете мученице сахранили у граду Солуну у близини градских врата. Наша црква слави је 30. децембра по црквеном, а 12. јануара по грегоријанском календару. Када је дошло вријеме за Оваплоћење Сина Божијег и Његово Рођење од Пресвете Дјеве Марије, мудраци са Истока, угледали нову звијезду на небу, која је наговјештавала рођење јеврејског цара-Месију. Одмах су отишли у Јерусалим да се поклоне Рођеном и звијезда им је показивала пут. Поклонивши се Богомладенцу, они се нису вратили у Јерусалим да јаце цару Ироду, како им је он наредио, већ су, примивши откровење одозго, другим путем вратили се у своју земљу. Тада је Ирод схватио да се његов план да пронађе Богомладенца није остварио и наредио је да се у Витлејему и околини побију сва мушка дјеца од две године и млађа. Надао се да ће међу убијеном дјецом бити и Божанско одојче, у коме је видео супарника. Побијена новорођенчад постала су први мученици за Христа. Иродов бијес је пао на Симеона Богопримца, који је јавно свједочио у храму о Рођеном Месији. Када је свети старјешина умро, Ирод му није дозволио да буде правилно сахрањен. По царевој наредби, убијен је свети пророк, свештеник Захарија: убијен је у јерусалимском храму између жртвеника и олтара, јер није открио гдје се налази његов син Јован, будући Крститељ Господа Исуса Христа. Гњев Божији убрзо је казнио и самог Ирода: обузела га је жестока болест, и он је умро; јели су га живи црви. Прије своје смрти, зли цар је довршио мјеру својих злочина: убио је јеврејске главне свештенике и писаре, рођеног брата, сестру и њеног мужа, супругу Мариамну и три сина, као и 70 најмудријих људи, чланова Синедриона.
Почетком 4. вијека цар Максимијан (284 - 305) наредио је уништавање хришћанских цркава, спаљивање богослужбених књига и лишавање свих хришћана грађанских права и службе. У то вријеме епископ града Никомидије био је свети Кирил, који је својом проповијђу и животом допринио ширењу хришћанске вјере, тако да су многи од царевих великодостојника постали тајни хришћани. Једном цар бавећи се у томе граду, сазнаде о множини хришћана и напредовању цркве хришћанске, па се огорчи веома и смишљаше план, како да их све погуби. У том се приближи празник Рождества Христова, и цар сазнавши да се сви хришћани о том празнику скупљају у цркву, нареди, да се тога дана црква опколи војском и запали. Када се сви хришћани сабраше у цркву, после пола ноћи, и почеше торжествено празновање, војници окружише цркву, да не пусте никога ван, и царев изасланик уђе у цркву и објави хришћанима цареву заповест, да одмах или принесу жртву идолима или сви да буду сажежени. Тада архиђакон, јуначки војник Христов, распали се ревношћу божанском, па поче храбрити народ подсећајући верне на три отрока у пећи вавилонској. „Погледајте, браћо“, рече, „на жртвеник у олтару Господњем и разумите, да се на њему сада за нас жртвовао Господ и Бог наш истинити; па зар ми да не положимо за њега душе наше на месту овом светом!“ Народ се одушеви да умре за Христа, и сви који беху оглашени, крстише се и миропомазаше. Војници тада зажегоше цркву са свих страна, и хришћани, двадесет хиљада њих на броју, сагореше у пламену певајући славу Божју. За пет дана потом гораше црква, и дим неки дизаше се из ње с опојним и дивним мирисом, и нека чудна златозарна светлост показиваше се на том месту. Тако славно скончаше многобројни људи и жене, девојке и деца, и примише венац вечне славе у Царству Христовом. Пострадаше и прославише се 302. године. Дан након Рождества Христовог-Божића- празнује се Сабор Пресвете Богородице, помен светог Јосифа Обручника, цара Давида (праоца по тијелу Господа Исуса Христа) и светог Јакова, брата Господњег, сина светог Јосифа Обручника из првог брака. Свети Јаков је пратио, заједно са својим оцем Јосифом, Богородицу и Богомладенца Исуса током бјекства у Египат. По одласку мудраца из Витлејема, анђео Господњи се јави Јосифу у сну, заповиједајући му да заједно са Богомладенцем Исусом Христом и Његовом мајком, Пречистом Дјевом Маријом, бјежи у Египат и остане тамо док му не буде заповијеђено да се врати одатле, јер је Ирод тражио Богомладенца с намјером да га убије. Јосиф је устао, узео Младенца и Његову Мајку и отишао ноћу у Египат. Али најприје, прије одласка, он испуни у храму Соломоновом све што је било одређено по закону Господњем, јер су већ наступили дани очишћења Пречисте и Пренепорочне Богородице, и у том храму, Старац Симеон и Ана пророчица, сусрели су Господа нашег. Затим, испунивши све што је законом одређено, Јосиф оде у Назарет, својој кући. Јер овако каже Свети Лука: „И кад извршише све по закону Господњему, вратише се у Галилеју у град свој Назарет“ (Лк 2, 39). Отуда је јасно да они нису одмах кренули из Витлејема у Египат, већ су прво отишли у храм Господњи, затим у Назарет, и на крају у Египат. О томе свједочи и свети Теофилакт у свом тумачењу јеванђелисте Матеја, када овако пише: „Како то да Лука каже да је Господ у четрдесети дан после Свог рођења држан у наручју Симеоновом, па онда отишао у Назарет, а овде Матеј говори да је у Назарет отишао тек након повратка из Египта? Разуми, дакле, да је Лука говорио о ономе што је Матеј прећутао. Шта заправо хоћу да кажем? У четрдесети дан пошто се родио, Господ је отишао у Назарет (када је бежао у Египат). То нам каже Лука. Матеј говори о ономе што се десило после тога, то јест, да је побегао у Египат и да се после из Египта вратио у Назарет. Они, дакле, не противрече један другоме, него Лука говори о одласку из Витлејема у Назарет, а Матеј о повратку из Египта у Назарет“. Дакле, по изласку из храма Господњег, свети путници најприје су отишли у Назарет и зграбивши све што је потребно за пут, журно, ноћу (да то не би сазнали најближи сусједи), упутили су се ка Египту. При том су са собом повели Јакова, најстаријег Јосифовог сина, који је касније назван братом Господњим, што се види из црквене пјесме (стиховна стихира) од 23. октобра, гдје се овако пјева: „«Еже во плоти Господня желания мудре, брат показался еси, ученик, и самовидец божественных тайн, бегаяй с ним, и во Египте быв со Иосифом, Материю же Иисусовою: с нимиже моли спастися нам“ .... Отуда је јасно да је Јаков, такође, пратио свету породицу на путу за Египат, служећи им током путовања. И Господ је побјегао у Египат дијелом да би показао да је истински оваплоћени човјек, а не дух и привиђење (на шта је указао Свети Јефрем у својој бесједи на Преображење); а дијелом и да нас научи да бјежимо од гњева и јарости људске, а не да им се гордошћу опиремо. Св. Јован Златоусти овако објашњава: „У бјекству своме, каже он: „Господ нас учи да уступимо мјесто гњеву, тј. бјежимо од људске јарости. А ако Свемогући бјежи, онда ми, горди, научимо да се не излажемо опасности. Такође, свети Јован Златоусти објашњава разлог зашто су они ишли баш у Египат: „Пошто су Вавилон и Египат били земље распаљене највећим огњем незнабоштва, то Господ показујући на самом почетку да ће Он исправити и учинити бољим становнике обе земље и кроз то уверавајући да и цела васељена треба да очекује блага, шаље мудраце у Вавилон, а Сам са Мајком долази у Египат.“ Сврха Господњег бјекства у Египат и то да би се Египат очистио од идола а такође и да би се испунило Исаијино пророштво: „Гле, Господ седећи на облаку лаку доћи ће у Египат; и затрешће се од њега идоли Египатски“ (Ис 19, 1). На овом мјесту, под облаком, свети Амвросије подразумијева Пречисту Дјеву, која је на рукама донијела Господа у Египат, и падоше идоли египатских богова. Тај облак, Пречиста Дјева, је лаган, јер Она није оптерећена никаквим бременом било каквог гријеха или тјелесне пожуде и познања брака. Прича се ово. Када праведни Јосиф, Пречиста Дјева и Богомладенац иђаху у Египат, њих у једном пустом мјесту нападоше разбојници и хтједоше да им узму магарца, на којем су носили оно мало што им је било потребно за путовање, а на којем понекад и Богородица с аБогомладенцем јахаше. Међутим један од тих разбојника, угледавши необично лијепо Дјетенце, задиви се тако необичној љепоти и рече: Када би Бог узео на себе тело човечије, не би био лепши од овог детета! - И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: "Знај, да ћете ово Дете наградити дивном наградом зато што си Га данас сачувао".Овај разбојник беше онај сами, који доцније, при распећу Господа Христа, би обешен на крсту с деоне стра(не, и коме Господ рече: Данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). И испуни се пророчанско предсказање Божје Матере, да ће га ово Дете наградити. А име том благоразумном разбојнику беше Диомаз, док ономе другоме, распетоме с леве стране Господа, беше име Гестас.Када свети путници уђоше у Египатску земљу и нахоћаху се у пределима Тиваиде, они се приближише граду Ермопољу. Недалеко од улаза у овај град растијаше врло лепо дрво, звано "Персеја", које тамошњи житељи, по своме идолопоклоничком обичају, поштоваху као бога због његове горостасности и величанствене красоте, поклањајући му се и приносећи му жртве; јер у том дрвету живљаше и демон кога они почитоваху. Када се Пресвета Богомати са Божанским Детенцетом приближи томе дрвету, оно се тог часа силно затресе, јер демон уплашивши се доласка Исусова побеже. А дрво сави свој врх до саме земље, одајући дужно поклоњење своме Саздатељу и Његовој Родитељки, Пречистој Дјеви. Осим тога, оно их сенком својих многолиснатих грана заклони од сунчане жеге, те даде могућности да се свесвети путници пријатно одморе под њим. И то дрво остаде свагда тако савијено, као очигледно знамење доласка Господња у Египат. И од тада, откако се под њим одмори Господ са Својом Мајком и Јосифом, то дрво доби исцелитељску силу, јер оно лишћем својим исцељиваше сваковрсне болести.Затим свети путници прво уђоше у тај град и у тамошњи идолски храм, и тог часа сви идоли падоше. Овај храм спомиње свети Паладије у Лавсаику, и вели: "ми видесмо у Ермопољу идолски храм, у коме при доласку Спаситељевом падоше сви идоли на земљу". - Тако исто и у једном селу, званом Сирен, падоше триста шездесет пет идола у једноме храму када у њега уђе Христос са Пречистом Матером. Но и уопште у целом Египту при доласку Господњем срушише се идоли и демони побегоше из њих. И тако се испуни оно што је свети пророк Јеремија за време свог боравка у Египту предсказао, како о томе пише у његовом житију свети Епифаније. А свети пророк је рекао: "Сви ће идоли морати цопадати и сви се кипови богова срушити када овамо дође Дјева Матер с Младенцем, рођеним у јаслима". Од времена овог Јеремијиног пророчанства код Египћана постаде обичај изображавати Дјеву где лежи на постељи, а близу Ње Младенца који лежи у јаслима повијен у пелене, и поклањати се томе изображењу. А када једном цар Птоломеј упита египатске жреце због чега они то раде, ови одговорише: "То је тајна, предсказана нашим давним прецима од неког светог пророка; и ми чекамо испуњење тога пророштва и раскривење ове тајне".После тога свети путници скренуше мало устрану од града Ермопоља, и тражећи место за свој боравак они дођоше к селу, званом Натареа, недалеко од Илиопоља. Тако, у близини тога села, Јосиф остави Пречисту Дјеву Марију са Христом Господом под смоквом, а сам оде у село да набави потребне ствари. А то смоквино дрво, пружајући светим странцима склониште, раздвоји се одозго до доле и спусти свој врх, правећи као неки заклон или шатор над њиховом главом; а доле, при дну стабла, оно начини у пукотини као одају за боравак, и тамо Пречиста Дјева са Младенцем леже и одмори се од пута. То место је и до данашњега дана у великом поштовању не само хришћана него и код сарацена, који све до сада прислужују кандило са јелејем у пукотини тога дрвета, те оно гори у част Дјеве која је са Младенцем боравила тамо. Јосифу и Пресветој Богородици допаде се да наставају у том селу. И нашавши себи кућицу недалеко од тог дрвета, они почеше живети у њој.Догоди се и друго чудо силом Божанског младенца: тамо, у близини њихове кућице и оног чудесног дрвета, појави се изненада извор живе воде, из кога Пречиста Дјева захваташе воде за разне потребе, као и за купање свога Детенцета. Тај извор постоји и данас; вода му је веома хладна и здрава. Но најчудноватије је то, што је то у свој земљи Египатској једини извор живе воде; и он се слави у том селу.Овим се завршава повест о боравку Пречисте Богородице са Христом у Египту, где они проведоше неколико година. Само се тачно не зна колико је година Господ провео у Египту. Свети Епифаније вели две године, Никифор - три, а Георгије Кедрин - пет година; други пак, као Аминије Александријски, сматрају да је провео седам година. У сваком случају несумњиво је то, да је Господ остао тамо до смрти Иродове, као што и каже Еванђеље: "и би тамо до смрти Иродове" (Мт. 2, 15).После покоља Витлејемске деце и после страхотне погибије бедног Ирода, Ангео Господњи опет се јави у сну Јосифу у Египту, наређујући му да се врати из земље Египатске у земљу Израиљеву, јер су, рече Ангео, изумрли који су тражили душу детета (Мт. 2, 20). Јосиф устаде, узе Дете и Матер Његову и крену у Јудеју, која сачињаваше најбољи и највећи крај земље Израиљеве. Али чувши да Архелај царује у Јудеји место Ирода оца свога побоја се ићи онамо. Јер Ирод остави за собом три сина: првог Архелаја, другог Ирода Антипу, и трећег, најмлађег, Филипа. Сви се они после смрти свога оца упутише у Рим да ћесар расправи њихову парбу, пошто је сваки од њих хтео да добије очев престо. Ћесар не хте ниједнога од њих да начини царем, него раздели царство на четири дела, назвавши их четворовласницима. Најстаријем брату Архелају он даде Јудеју; Ироду Антипи даде Галилеју, а најмлађем брату Филипу Трахонитску покрајину; Авилинију пак он даде Лисанију, најмлађем сину Лисанија Старог, некадашњег пријатеља Иродовог, кога Ирод уби из зависти. Отпуштајући их из Рима, ћесар обећа Архелају дати и царско достојанство, ако се само покаже добар и ревностан управитељ у својој области. Но Архелај се не показа нимало бољи од свога свирепог оца, мучећи и убијајући многе: јер чим дође у Јерусалим, он одмах низашто поби три хиљаде људи, и нареди да многе грађане муче о празнику усред храма пред свим сабором јеврејским. Због такве своје свирепости он би, након неколико година, оптужен ћесару, лишен власти и послан у заточење.Јосиф, по повратку свом, чувши да овај опаки Архелај царује у Јудеји, побоја се ићи тамо, него примивши обавештење у сну од оног Ангела који му се и раније јављао, отиде у пределе Галилејске, у државу Ирода Антипе, брата АрхелДјева, јер овај Ирод с кротошћу управљаше народом; и настани се Јосиф у граду Назарету, у коме они и раније живљаху, да се збуде што су пророци рекли о Христу Господу да ће се Назарећанин назвати. Њему слава вавек. Амин. Извор; Превод и дорада: вјеронаука.нет Света великомученица Анастасија Узорешитељница (+ око 304. године) страдала је током владавине римског цара Диоклецијана (284–305). Родила се у Риму, у породици сенатора Претекстата. Отац је био незнабожац, мајка Фауста је била тајна хришћанка, која је васпитање дјевојчице повјерила светом Хризогону, познатом по својој учености (+ око 304; помен 22. децембра). Хризогон је Анастасију поучавао Светом писму и испуњењу Божјег закона. По окончању учења говорило се о Анастасији као о мудрој и лијепој дјевици. Након смрти своје мајке, не обазирући се на жеље своје кћерке, отац је удаје за паганина Помплија. Да не би прекршила завјет дјевичанства и избјегла брачну постељу, Анастасија се непрестано позивала на неизљечиву болест и чувала своју чистоћу. Тада је у тамницама Рима било много хришћанских затвореника. У просјачкој одјећи светитељка је тајно обилазила затворенике - умивала је и хранила болеснике који се нису могли кретати, превијала им ране и тјешила све којима је било потребно. Њен учитељ и ментор чамио је у затвору двије године. У сусрету с њим, изграђена је његовим стрпљењем и оданошћу Спаситељу. Муж свете Анастасије Помплије, сазнавши за то, жестоко ју је претукао, смјестио у посебну собу и поставио врата пред вратима. Светитељка је туговала што је изгубила прилику да помогне хришћанима. Послије смрти Анастасијиног оца Помплија, да би посједовао богато насљедство, непрестано је мучио супругу. Светитељка је написала својој учитељици: „Мој муж ... мучи ме као противника његове паганске вјере у тако тешком затвору да ми не преостаје ништа друго него да предајем дух Господу и падам мртав “. У свом одговору, свети Хризогон је утјешио мученика: „Тама увијек претходи Свјетлости, а послије болести здравље се често враћа, а након смрти нам се обећава живот“. И предвидио је скору смрт њеног мужа. Послије извјесног времена Помплије је постављен за амбасадора персијског цара. Сада је светица поново могла посјетити хришћане који су чамили у тамницама; а наслијеђено је користила за одјећу, храну и лијекове за болесне. Свети Хризогон је послат у Аквилеју (град у Горњој Италији) на суђење пред цара Диоклецијана, - Анастасија је кренула за својим учитељем. Према Божанском откривењу, тијело светог Хризогона сакрио је презвитер Зоил послије његовог мучеништва. 30 дана након његове смрти, Свети Хризогон се указао Зоилу и предвидио скору смрт три младе хришћанке које су живјеле у близини - Агапије, Хионије и Ирини (+ 304; 16. априла). И наредио је да им се пошаље света Анастасија. Света Анастасија је имала такву визију. Отишла је до презвитера, помолила се моштима Светог Хризогона, затим је у духовном разговору ојачала храброст три дјевице пред мучењем са којим су се суочиле. Послије смрти мученица, и сама је сахранила њихова тијела. Света Анастасија је почела да лута како би служила хришћанима затвореним у тамницама гдје год је то било могуће. Тако је добила дар исцјељења. Својим трудом и ријечима утјехе, света Анастасија је олакшала затварање многих људи, бринући се о тијелима и душама страдалника, ослободила их је окова очаја, страха и немоћи, и зато је названа Узоритељком. У Македонији је светица упознала младу хришћанску удовицу Теодотију, која јој је помагала у њеним побожним трудовима. Постало је познато да је Анастасија хришћанка, одведена је у притвор и одведена цару Диоклецијану. Након испитивања Анастасије, Диоклецијан је сазнао да је сав свој новац потрошила на помоћ потребитима и да је у новац претворила златне, сребрне и бакарне фигурице и хранила многе гладне, облачила наге и помагала слабе. Цар је наредио да светицу одведу првосвештенику Улпиану, како би је наговорио да се жртвује незнабожачким боговима или да је сурово погуби. Улпиан је предложио да света Анастасија изабере између богатих поклона и оруђа за мучење, положених са обје стране у њеној близини. Светитељка се није устручавала да покаже на инструменте мучења: „Окружена тим предметима, постаћу љепша и пријатнија свом Женику - Христу ... „Прије подвргавања свете Анастасије мучењу, Улпиан је одлучио да је оскрнави. Али чим ју је додирнуо, ослијепео је, ужасан бол стегнуо је главу и након неког времена је умро. Света Анастасија је пуштена и заједно са Теодотијом наставила је да служи затвореницима. Убрзо је свету Теодотију и њена три сина убио анфипат (поглавар регије) Никитије у њиховом родном граду Никеји (+ око 304; 29. јула и 22. децембра). Света Анастасија је поново затворена и мучена глађу 60 дана. Сваке ноћи се света Теодотија јављала мученици, одобравајући и учвршћујући њено стрпљење. Видјевши да глад није нанијела штету светици, игемон Илирије је наредио да се она утопи заједно са осуђеним злочинцима, међу којима је био Евтихије, прогоњен због вјере хришћана (+ око 304; 22. децембра). Војници су затворенике ставили на брод и изашли на море. Далеко од обале укрцали су се у чамац и направили неколико рупа на броду тако да је потонуо. Брод је почео да се потапа у води, али су затвореници видели мученицу Теодотију како управља једрима и усмјерава брод на обалу. 120 људи, погођених чудом, повјеровало је у Христа - крстили су их света Анастасија и Евтихије. Сазнавши шта се догодило, хегемон је наредио погубљење свих новокрштених. Света Анастасија била је разапета преко ватре између четири стуба. Тијело светитељке остало је неозлијеђено, - побожни хришћанин Аполинарија га је сахранио. Мученички је страдала 304. године у Сирмијуму (данас Сремска Митровица у Србији ) током „ великог прогона “ против хришћана под царем Диоклецијаном . Зато се и зове Анастасија Сирмијска. Српска православна црква слави је 22. децембра по црквеном, а 4. јануара по грегоријанском календару. Превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ 2. јануара наша Црква молитвено се сјећа Светог Игњатија Богоносца; Светог Јована Кронштатског; Светог Данила Другог, архиепископа српског. Наш свети праведни отац Јован, Кронштатски чудотворац, рођен је 19. октобра 1829. године у селу Сура, Пинежски округ, провинција Архангелск, у породици сиромашног сеоског службеника Илије Сергијева и његове супруге Теодоре. Новорођенче је изгледало тако слабо и болесно да су родитељи одједном пожурили да га крсте и дали су му име Јован у част преподобног Јована Рилског, којег је света Црква славила тога дана. Убрзо након крштења, дјечак Јован је почео да се примјетно опоравља. Благочестиви родитељи, приписујући ово благодатном дејству Св. тајне крштења почели, су са посебном ревношћу, његове мисли и осјећања усмјеравти ка Богу, навикавајући га на вриједну кућну и црквену молитву. Отац га је од раног дјетињства непрестано водио у цркву и тако му усадио посебну љубав према богослужењу. Живећи у суровим условима крајњих материјалних потреба, младић Јован био је рано упознат са суморним сликама сиромаштва, туге, суза и патње. То га је учинило усредсређеним, замишљеним и повученим, а истовремено је у њему подстакло дубоку емпатију и саосјећајну љубав према сиромашнима. Незанесен играма типичним за дјетињство, он је, непрестано носећи успомену на Бога у свом срцу, волио природу, која је у њему будила њежност и дивљење пред величином Творца сваког створења. Шесте године, дјечак Јован је, уз помоћ оца, почео да учи да чита и пише. Али му је то у почетку ишло тешко. То га је растужило, али и надахнуло да се посебно усрдно моли Богу за помоћ. Када га је отац, одвојио посљедња средства од свог сиромаштва, одвео у архангелску парохијску школу, осјећајући ту посебно своју усамљеност и беспомоћност, сву утјеху пронашао је само у молитви. Молио се често и усрдно, усрдно молећи Бога за помоћ. И послије једне од таквих усрдних молитви, ноћу је дјечака све иненада потресло, „као да му се завјеса подигла с очију, као да му се ум отворио у глави“, „у души му је било тако лако и радосно“: јасно је видио учитеља тога дана, његову лекцију, сјетио се чак и о чему је говорио. Чим је свануло, скочио је из кревета, дохватио књиге - и, о, среће! Почео је да чита много боље, почео је све добро да разумије и да памти оно што је прочитао. Од тада је младић Јован почео добро да учи: био је један од првих који је завршио школу, први који је дипломирао у Архангелској богословији и примљен је о државном трошку на Санкт-Петербуршку богословску академију. Још у богословији изгубио је свог вољеног оца. Као син љубави и бриге, Јован је желео постане ђакон или псалмист одмах по завршетку богословије како би издржавао своју стару мајку која је остала без средстава за живот. Али она није жељела да њен син због ње изгуби високо духовно образовање и инсистирала је на његовом пријему у академију. Ступивши на академију, млади студент није мајку оставио без бриге: себи је у академском одбору налазио чиновничке послове и сву оскудну зараду коју је добивао слао је мајци. Док је похађао академију, Јован је у почетку, желио да се посвети мисионарском раду међу незнабошцима Сибира и Сјеверне Америке. Али Промисао Божји га је обрадовао позвавши га на другу врсту пастирске дјелатности. Размишљајући једном о предстојећој служби Цркви Христовој током осамљене шетње академским вртом, вратио се кући, заспао и у сну је видио себе као свештеника који служи у храму Светог Андреја у Кронштату, што у стварности никада раније није био. Он је ово узео као знак одозго. Убрзо се сан остварио дословном прецизношћу. 1855. године, када је Јоаван Сергијев дипломирао на Академији са дипломом кандидата теологије, позван је да се ожени кћерком протојереја храма Кронштатск- Андрејевског сабора К. и узме достојанство свештеника да служи у истом храму. Сјећајући се свог сна, прихватио је ову понуду. 12. децембра 1855.године рукоположен је у чин свештеника. Када је први пут ушао у храм Светог Андрије у Кронштату, зауставио се готово престрављен на његовом прагу: управо је то храм који му се много прије појавио у визијама из дјетињства. Остатак живота о. Јован и његова пастирска активност одвијали су се у Кронштату, због чега су многи заборавили чак и његово презиме „Сергијев“ и звали га „Кронштат“, а и сам се често потписивао на овај начин. Брак о. Јована, који је према обичајима наше Цркве био потребан за свештеника, био фиктиван, требало је да прикрије његова несебична пастирска дјела: у стварности је живио са својом женом, попут брата и сестре. „Много је срећних породица, Лиза, без нас. А ти и ја, посветимо се служењу Богу “, рекао је својој жени првог дана свог брака, остајући чистим дјевствеником до краја. Иако је једном приликом, о. Јован рекао за себе да ни води аскетски живот, али то је, наравно, рекао само из дубоке понизности. Заправо, пажљиво скривајући своје подвижништво од људи, о. Јован је био највећи подвижник. Његово подвижничко дјело темељило се на непрестаној молитви и посту. Његов изузетан дневник „Мој живот у Христу“ сликовито свједочи о његовој подвижничкој борби против грешних мисли, овој „невидљивој бици“, коју древни велики подвижнички оци заповиједају свим истинским хришћанима. Строги пост, и ментални и физички, природно је захтијевао од њега свакодневно служење божанске литургије, за коју је себи поставио правило. На првом састанку са својом паством, о. Јован је схватио да се овдје суочио са не мање пољем за несебичан и плодан пастирски рад него у далеким паганским земљама. Овдје су цвјетали безвјерје, иновјерје и секташтво, а да не говоримо о потпуној вјерској равнодушности. Кронштат је било мјесто административног протјеривања из главног града разних опаких људи. Поред тога, било је много радника који су углавном радили у луци. Сви су се махом збили у јадним лопатицама и земуницама, просећи и пијући. Становници града су много патили од ових морално деградираних људи. Није било увијек сигурно шетати улицама ноћу. Управо на ове, чинило се, морално изгубљене људе, које су сви презирали, скренуо је пажњу наш велики пастир, испуњен духом истинске Христове љубави. Међу њима је започео чудесан подвиг свог несебичног пастирског рада. Свакодневно је почео да обилази њихове биједне станове, разговарао, тјешио их, пазио на болеснике и помагао им новчано, распоређујући све што је имао, често се враћао кући наг и чак без чизама. Ове кронштатске „скитнице“, „олош друштва“, које је о. Јован, снагом своје саосјећајне пастирске љубави, враћао их људској слици коју су изгубили, постали су први људи који су „открили“ светост о. Јована. Један занатлија је испричао једну необично дирљиву причу о једном од таквих случајева духовног препорода која се догодила захваљујући о. Јовану: „Тада сам имао 22-23 године. Сада сам старац, али се добро сјећам када сам први пут видио свештеника. Имао сам породицу, двоје дјеце. Радио сам и пио. Породица је гладовала. Једном дођем не баш пијан. Видим неког младог свештеника како сједи, држи сина у наручју и љубазно му нешто говори. Дијете озбиљно слуша. Чини ми се да је отац био попут Христа са слике „Благосиљање дјеце“. Хтио сам да му се наругам, али очеве њежне и озбиљне очи су ме зауставиле: постидио сам се ... спустио сам очи, и гледао ме је право у душу. Почео је да говори. Не усуђујем се да пренесем све што је рекао. Говорио је о томе како је код мене рај, јер тамо гдје су дјеца увијек је топло и добро и да овај рај не треба мијењати за кафански рај. Није ми замјерио, не, све је оправдао, само што ја нисам имао времена за оправдање. Отишао је, сједим и не кажем ништа ... Не плачем, иако ми је у срцу као пред сузе. Моја жена гледа ... И од тада сам постао човјек ... " Такав необичан пастирски подвиг младог пастира почео је да изазива критике, па чак и нападе на њега са свих страна. Многи дуго нису препознали искреност његовог рада, ругали су му се, клеветали су га и називали јуродивим. Једно вријеме су епархијске власти забрањивале чак и да му дају плату, пошто је, примивши је у своје руке, све до посљедњег гроша дијелио сиромашнима позивајући га на објашњења. Али сва ова суђења и изругивања око тога. Јован је храбро издржао, ни на који начин не мијењајући начин живота који је усвојио како би удовољио нападачима. И уз Божју помоћ побиједио је све и свакога, који су му се, у првим годинама служења, смијало, клеветали и прогонили. „Потребно је вољети сваку особу, како у њеном гријеху, тако и у срамоти“, говорио је о. Јован „Нема потребе да човјека - ову слику Бога - помијешате са злом које је у њему ...“ Са том свијешћу је ишао људима, освајајући и оживљавајући све снагом своје заиста пастирске саосјећајне љубави. Убрзо је откривен,у о. Јована, и дивни дар чудотворства, који га је прославио широм Русије, па чак и далеко изван њених граница. Не постоји начин да се наброје сва чуда која је о. Јован учинио. Невјерујућа интелигенција и њена штампа намјерно су сакривали ове небројене јављања силе Божије. Али ипак, пуно чуда је забиљежено и сачувано у сјећању. Сачуван је тачан запис приче о. Јована о свом првом чуду које је испричао ссбвојим колегама свештеницима. Ова прича одише дубоком понизношћу. „Неко се у Кронштату разболио, - овако је почео причу о. Јован - Тражили су моју молитвену помоћ. Већ тада сам већ имао ту навику: да никоме не одбијем захтјев. Почео сам да се молим, предајући болесника у Божје руке, молећи Господа да испуни његову свету вољу над болесницима. Али одједном ми дође једна старица коју дуго знам. Била је богобојазна, дубоко религиозна жена која је свој живот провела на хришћански начин и у страху Божјем завршила свој земаљски пут. Долази ми и упорно захтијева од мене да се молим за болесника само за његово оздрављење. Сјећам се да сам се тада готово уплашио: како могу - помислио сам - да имам такву смјелост? Међутим, ова старица је чврсто вјеровала у снагу моје молитве и остала при свом. Тада сам признао пред Господом своју неважност и своју грешност, видео вољу Божију у цијелој овој ствари и почео да тражим исцјељење за болесног. И Господ му је послао Своју милост - опоравио се. Захвалио сам Господу на овој милости. Други пут се мојом молитвом поновило исцјељење. Тада сам у ова два случаја директно видео вољу Божију, ново послушање од Бога - да се молим за оне који то траже “. На општу тугу становника Кронштата, у другом периоду њиховог живота, периоду своје свенародне славе, о. Јован је морао да напусти наставу Божјег закона у градској школи у Кронштату и у класичној гимназији у Кронштату, гдје је предавао више од 25 година. И био је диван учитељ-учитељ закона. Никада није прибјегавао оним наставним методама које су се тада често дешавале у нашим образовним институцијама, односно ни прекомјерној строгости, ни моралном омаловажавању неспособних. Мјере охрабрења нису биле оцјене, нити мјере застрашивања - кажњавања. Успјеси су родили топао, искрен однос и према самој настави и према ученицима. На његовим часовима сви су, без изузетка, с нестрпљењем слушали сваку његову ријеч. Његове лекције више су представљале задовољство, одмор за ученике, него тежак посао. Био је то живахан разговор, фасцинантан говор, занимљива прича која привлачи пажњу. И ови живахни разговори оца-пастира и његове дјеце били су дубоко утиснути у сјећање ученика до краја њиховог живота. У својим говорима упућеним наставницима пред почетак школске године, овај метод поучавања објаснио је потребом да се отаџбини, прије свега, дају личност и хришћанин, гурајући питање науке у други план. Често су били случајеви када је о. Јован је, заговарајући се за неког лењег ученика осуђеног на искључење, и сам почео да га поправља. Прошло је неколико година, а од дјетета за које се чинило да не даје наду развио се користан члан друштва. Природа таквог учења Закона Божијег о. Јована живописно је описана у обраћању које му је уручено поводом 25-годишњице његовог предавања у гимназији у Кронштату: „Учили сте дјецу, не суву схоластику, ни мртву формулу - текстове и изреке - излагали сте им, захтијевали сте од њих лекције које се нису памтиле само по сјећању; на свијетле, пријемчиве душе посијали сте сјеме вјечне и животворне Ријечи Божје “. Али овај славни подвиг плодног учења закона, о. Јован је морао да оде због још плоднијег и ширег дјела своје свенародне духовне бриге. Само треба да замислимо како је текао дан код о. Јована како би разумјели и осјетили сву тежину и величину овог његовог неуспоредивог подвига. О. Јован се свакодневно припремао за Божанску литургију у 3 сата ујутру. Око 4 сата ишао је у храм на Јутрење. Овде га је већ чекал мноштво ходочасника, жељних да од њега приме макар благослов. Било је и много просјака, којима је о. Јован је давао милостињу. За јутрење о. Јован је увијек сам читао канон, придајући овом читању велику важност. Пред почетак литургије било је исповиједање. Због огромног броја људи који су желели да се исповиједе код о. Јована, увео је, по потреби, општу исповијест. Ова општа исповијест остварила је страшан утисак на све учеснике и очевице: многи су се покајали наглас, вичући наглас, не стидећи се својих гријехова. Храм Светог Андреја, који је могао да прими до 5.000 људи, увијек је био пун, па је стога причешћивање трајало веома дуго, а литургија није завршавала прије 12 сати. Према ријечима очевидаца и саслужашчих о. Јована , њега је на служењу Божанствене Литургије тешко описати. Милостиви поглед, час дирљив, час жалостан, у лице сјај добродушног духа, молитвени уздаси, извори суза који се изливају изнутра, оштри покрети, огањ свештеничке благодати, продорни његови моћни узвици, ватрена молитва - то је опис о. Јована на богослужењу. Током службе био је заиста посредник између Бога и људи, заговорник њихових гријехова, био је жива карика која је повезивала земаљску Цркву, за коју се заузео, и небеску Цркву. Читање о. Јована на клиросу (пјевницом) - то није било једноставно читање, већ живахан одушевљен разговор са Богом и Његовим светима: читао је гласно, разговјетно, од срца, а његов глас је продирао у саму душу оних који се моле. Било је евидентно да је,током Божанствене литургије, о.Јован искусио читаву историју нашег спасења, дубоко и снажно осјетио сву Господњу љубав према нама, осјетио Његово страдање. Ово служење је имало изванредан ефекат на све присутне. Нису сви ишли к њему са чврстом вјером: неки са сумњом, други са неповјерењем, а трећи из радозналости. Али овдје су се сви препородили и осјетили како се лед сумње и невјерице постепено топи и замјењује топлином вјере. Послије опште исповијести увијек је било толико причесника да је на светом престолу понекад било неколико великих путира, од којих је неколико свештеника истовремено причешћивало вјернике. А причешће је често трајало више од два сата. Након службе, у пратњи хиљада вјерника, о. Јован је напуштао храм и одлазио у Петербург на безброј позива болесникаиј. И ретко се враћао кући прије поноћи. Мора се претпоставити да много ноћи уопште није имао времена за спавање. Било је, наравно, могуће живјети и радити на овај начин само уз присуство натприродне Божје помоћи испуњене благодаћу! Али сама слава о. Јована била је његов највећи подвиг, напоран рад. Замислите само да свуда, гдје год се појави, око њега одмах настане мноштво оних који су били жељни да бар додирну чудотворца. На молбу вјерника о. Јован је морао на путовања у различите градове Русије. Ова путовања су била прави тријумф за понизног Христовог слугу. Мноштво људи одређивало је десетине хиљада, а свакога су обузимала осјећања искрене вере и поштовања, страх од Бога и жеђ за исцјељујућим благословом. Током путовања о. Јована на пароброду, мноштво људи је трчало дуж обале, многи од њих су клекнули када се пароброд приближавао. Харковски храм, током службе о. Јована, 15. јула 1890. није могла да прими поклонике. Не само читава катедрала, већ ни подручје око катедрале није примило људе, који су испунили чак и све сусједне улице. У самом хаму појци су били приморани да се уклопе у олтар. 20. јула о. Јован служио је молитву на Саборном тргу - било је више од 60 000 људи. Потпуно исте сцене одвијале су се у волшким градовима: у Самари, Саратову, Казању, Нижњем Новгороду. светИ ДанилО, архиепискоП српскИУ данашњи дан, наша Света, Саборна и Апостолска Црква прославља молитвени спомен светог Данила архиепископа српског Син богатих и богољубивих родитеља. У младости добро васпитан. Краљ Милутин га узео на свој двор, но он из велике љубави према Богу одбегне и замонаши се у Кончулском манастиру украј Ибра. Доцније био игуман Хиландара и претрпео много од пљачкашких латинских крстоносаца. Био епископ бањски, потом хумски и најзад архиепископ српски. Од почетка па до краја био строги подвижник. Имао нарочити дар суза. Измирио краља Драгутина и Милутина, потом Милутина и Стевана Дечанског. Борио се крепко против Латина као и против богумила. Под његовим надзором зидани манастири Бања и Дечани. Обновио и сазидао многе цркве. Написао Родослов српских краљева и светитеља. Неуморан у служби Богу до краја живота он се упокојио мирно у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Велики јерарх, велики подвижник, велики трудољубац и велики родољуб. Охридски пролог СветИ ИгњатијЕ БогоносАцСвети Игњатије Богоносац, Антиохијски, био је поријеклом из Сирије. Према предању, Господ је, подучавајући своје ученике смјерности, узео једно дијете и рекао: "Ко се понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небеском". То дијете био је Игњатије. Када је одрастао, био је ученик Светог Јована Богослова, а касније и епископ у Антиохији, гдје је први увео антифонски начин појања у цркви. Одлуком светих апостола је постављен за епископа у Антиохији, у вријеме владавине римског цара Трајана. Први је увео антифонски начин појања у цркви (појање за двије пјевнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње). Цар Трајан је, пролазећи кроз Антиохију у ратном походу против Персије, чуо за Светог Игњатија и покушао да га савјетима и пријетњама, чак понудом сенаторске титуле, окрене од вјере. Кад није успио, наредио је да га окованог пошаљу у Рим и баце у арену пред звијери. Свети свештеномученик Игнатије бачен је лавовима, како је и сам желио, 107. године Господње. У ноћи након погубљења, свети Игњатије се у сну појавио многим вјерницима да их утјеши, а неки су га видјели и како се моли. Чувши за велику храброст светитељеву, Трајан се покајао и зауставио прогон хришћана. Мошти светог Игњатија пренесене су у Антиохију, а касније су враћене са славом и постављене 1. фебруара у цркву у име Светог мученика Климента , папе римског (91-100). Познат је као аутор седам сачуваних посланица које је написао током свог путовања у Рим у притвору. Пет их је послато хришћанским заједницама Ефеса, Магнезије, Тралије , Филаделфије и Смирне , који су послали своје представнике да поздраве исповједника који је пролазио кроз њихову територију и добију његов благослов. Једно од писама упућено је Поликарпу, епископу Смирнском , а седмо хришћанској заједници у Риму. Ми мало знамо о животу и дјелу Игњатија. Игњатије је био први велики хришћански писац нејеврејског поријекла. Вјерује се да је био Сиријац - на основу тога што је грчки језик његових писама несавршен. На основу садржаја посланица, можемо га сматрати првим постапостолским аутором, који није укоријењен у старозавјетној традицији. ВЈЕРОНАУКА.НЕТ 600 година прије нове ере Јерусалим је освојио вавилонски цар; храм који је Саломон подигао је срушен, а многи Израиљци су одведени у заробљеништво. Међу њима били су племенити младићи Данило, Ананија, Азарија и Мисаил. ("А старјешина над дворанима предје им имена, и Данилу надје име Валтасар, а Ананији Седрах, а Мисаилу Мисах, а Азарији Авденаго"). Цар вавилонски Навуходоносор наредио је, да на његовом двору буду научени халдејској мудрости и да се образују у раскоши. Али они су, држећи се заповијести своје вјере, одбијали прекомјерност и водили строг начин живота; јели су само поврће и воду. Господ им је дао мудрост, а свети Данило - дар прозорлаивости и тумачења снова. Свети пророк Данило, свето чувајући вјеру у Јединог Бога и уздајући се у Његову свемоћну помоћ, својом мудрошћу је надмашио све халдејске астрологе и мудраце и био близак цару Навуходоносору. Једног дана Навуходоносор је сањао необичан сан, али када се пробудио, заборавио је шта је видео. Вавилонски мудраци били су немоћни да сазнају шта је цар сањао. Тада је свети пророк Данило прославио пред свима силу истинитог Бога, који му је открио не само садржај сна, већ и његово пророчко значење. Након тога цар је Давила уздигао у чин начаелника Вавилонског. Убрзо је цар Навуходоносор наредио да подигне своје изображење - огромну статуу, која је требало да добије божанске почасти. Због одбијања да то учине, тројица младића - Ананија, Азарија и Мисаил - бачени су у горућу пећ. Пламен се уздигао 49 лаката изнад пећи, пржећи Халдејце који су стајали у близини, а свети младићи ходали су усред пламена, приносећи молитву Господу и пјевајући Њему (Дан 3, 26-90). Анђео Господњи, појавивши се, охладио је пламен, а млади су остали неповријеђени. Цар, видјевши то, нареди им да изађу и обрати се правом Богу. Током владавине цара цара Валтазара, свети Данило је протумачио мистериозни натпис («Мене, мене, текел, уфарсин (Дан 5,25) који се појавио на зиду палате током гозбе, наговјештавајући пад вавилонског царства. Исте ноћи, убијен је Валтасар и наслиједио га је Дарије Мидијанин којем бјеше око 62 године Цар Дарије је поставио Данила за једног од тројице старјешина над 150 управника . По наговору управитеља и старјешина цар Дарије издаје забрану да нико не смије да се моли Богу или човјеку осим њему а казна је бацање међу лавове. Данило крши цареву наредбу тако што се мољаше 3 пута на дан лицем ка Јерусалиму- Управитељи га оптужише код цара који није желио да казни Данила али је морао да га баци у јаму са гладним лавовима, али га они нису додирнули, а он је остао неозлијеђен. Цар се ослонио да ће Данила спасити његов Бог што се и догодоча. Цар Дарије се обрадовао Данилу и наредио је да се поклони Богу Даниловом у цијелом његовом царству „јер је Он Бог живи и постојани, и царство Његово је неуништиво и власт је бескрајна“. Свети пророк Данило је дубоко туговао за својим народом, који је био подвргнут праведној казни због мноштва гријехова и безакоња, због преступа заповијести Божијих - тешког вавилонског ропства и разарања Јерусалима: о граду у коме се зове Твоје име; јер ми спуштамо своје молитве пред Тобом, не уздајући се у нашу праведност, већ у Твоју велику милост: "Боже мој, пригни ухо своје, и чуј; отвори очи своје, и види пустош нашу и град, на који је призвано име твоје, јер не правде своје ради него ради милости твоје падамо пред тобом молећи се. “(Дан 9, 18). Судбина израиљског народа и судбина читавог свијета откривена је светом пророку, који је праведним животом и молитвом искупио безакоње свог народа. Тумачећи сан цара Навуходоносора, пророк Данило је објавио смјену царства и величину посљедњег Царства - Царства Господа нашега Исуса Христа: "А у вријеме тијех царева Бог ће небески подигнути царство које се довијека неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства, а само ће стајати довијека" (Дан 2, 44). Пророчанска визија седамдесет недјеља: "Седамдесет је недјеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима" (Дан 9, 24-27) даје свијету знакове Првог и Другог доласка Господа Исуса Христа и сродних догађаја (Дан 12, 1-12). Свети Данило је посредовао за свој народ и у вријеме насљедника Даријевог - цара Кира, који га је изузетно цијенио и прогласио слободу заробљеницима. Сам Данило и његови пријатељи Ананија, Азарија и Мисаил доживјели су дубоку старост и умрли у заточеништву. Према свједочењу светог Кирила Александријског, светима Ананију, Азарији и Мисаилу одсјечене су главе по заповијести персијског цара Камбиза. "ПРОРОК ДАНИЛО: ПРИЧА ОД ВАВИЛОНА ДО АНТИХРИСТА" -Протојереј Владимир ДолгихПрипреме за Божић се настављају, а 30. децембра у православном календару, налази се име пророка Данила.Управо је он добио откривење седамдесет недјеља као показатељ године рођења Спаситеља. Управо је он протумачио сан цара Навуходоносора о идолу са глиненим ногама, у којем видимо пророчанство о Вјечном Царству Божјем и долазећем Месији. А њега гладни лавови нису ни дотакли вријеме погубљења. Набројао сам плус-минус све информације (добро, и причу са тројицом његових пријатеља) за које је обично чуо сваки црквени човјек, који се није посебно отворио и није упознао са књигом пророка Данила. Сама књига није велика - само 12 глава, али с обзиром на важност информација које садржи, предлажем да се мало више упознамо са неким занимљивим информацијама које се обично превиде. Пролог, можда за мене, није испао баш интригантан, али ипак, Црква није узалуд установила прославе у част пророка уочи Божића. Бар кратко урањање у Стари завјет омогућава нам да боље разумијемо дубину предстојеће прославе и напетост са којом је древни свијет чекао долазак Месије. Дакле, пажњу ћемо усмјерити на неке не нарочито познате детаље. Вриједи подсјетити да се у другој глави књиге говори о сном којег се Навуходоносор плашио, али чији је садржај заборавио. У помоћ му долази пророк Данило. Враћа догађаје из царевог сна и тумачи га. Дакле, откриће је било одговор на Навуходоносорово интересовање о томе шта ће се догодити послије њега. Цар види идола са златном главом, сребрним рукама и грудима, бакреним трбухом и бутинама, гвозденим ногама и глиненим стопалима. Тада се камен са оближње стене одлијепи, без спољне помоћи, и сломи ово ухо, претварајући све његове дијелове у прашину. Даље, камен расте и претварајући се у планину испуњава земљу. За сада ћемо се уздржати од објашњавања овог сна (можда неко већ све зна) и, окренувши неколико страница, прећи ћемо право на седму главу. Овдје видимо још једно откривење, дато само директно пророку Данилу и у многим аспектима понављајући смисао Навуходоносоровог сна. Ова визија је симболичнија и самим тим мистериознија. Тако Данило види четири необичне животиње. Прва је слична лаву, али са орловским крилима. Тада се крила истргну, животиња стане на задње ноге и прими људско срце. Друга је личила на медвједа са три очњака у устима. Речено му је да једе пуно меса. Треће, изгледао је као рис, само са четири главе и четири птичја крила. Даље, већ у ноћним визијама, Данилу се појављује четврта животиња - врло јака и страшна, имала је гвоздене зубе и десет рогова, прождирала је и уништавала све што је добила. Тада се појављује једанаести рог, мање величине, али избацујући још три. Овај рог је имао људске очи и говорио је дрско. Тада се постављају престоли, на којима „старац сједи“. Четврту звијер је убио Он, а прве три су лишене своје моћи и животи су им спашени само на одређено вријеме. „Видјех у утварама ноћнијем“, наставља пророк Данило, „и гле, као син човјечји иђаше са облацима небеским, и дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језици; власт је његова власт вјечна, која неће проћи, и царство се његово неће расути “ (Дан 7 13-14). Посебно сам провео мало времена препричавајући садржај открића, да би нам био пред очима, и што ће нам сада омогућити упоређивање. Дакле, златна глава уха и крилати лав је нововавилонско или друго вавилонско царство које је постојало 626-539. год. прије Христа. Злато симболизује богатство, а лав - жестину и окрутност. Према свједочењу блажениог Јеронима Стридонског, крила су слика поноса најмоћнијих држава. Појава људског срца упућује директно на Навуходоносора. Подсјетимо се да му је послат још један сан, гдје је видио велико и раширено дрво, посјечено је, али је коријен окован ланцима остао у земљи. Када се цар поносио својом моћи, Господ му неко вријеме шаље лудило, буђење из којег је прославио Истинитог Бога, односно одвратио се од властите гордости, видећи у себи једноставног човјека чија моћ зависи од Свемогућег (4. глава). Сребрни сандук и руке, као и медвјед са три очњака - ово је Прво персијско царство, или такозвано Ахеменидско царство, које је замијенило Вавилон и постојало је од 550. до 329. године прије Христа. Преподобни Јефрем Сирин истиче да као што је сребро мање драгоцјено од злата, тако је и медвјед мање окретан од лава. Његова три очњака указују на три народа који су чинили основу етноса царства - Персијанце, Медијце и Халдејце, а прождирање меса указује на крваву (без овога, схватамо да нема начина) замјену једне државне формације другом. Бакрена бедра и четвороглави рис царство су Александра Великог (334-309. П. Н. Е.). Није било толико богато, али племенити метали су много мекши од бакра, и зато у овоме видимо прототип његове снаге. Заправо, Македонско царство је постало највеће од три наведене силе. Леопард је брза животиња, а крила му се само убрзавају, што указује на невјероватну брзину освајања цара Александра. За шест година, не толико у ратовима колико побједама, пише Блажени. Јероним, „покорио је дио Европе и цијелу Азију“. Гвоздена и глинена стопала, као и звијер која није попут било које познате животиње, тумаче се на различите начине, али већина светих отаца које сам успио да пронађем говоре о римској владавини. Очигледно је да говоримо о Римској републици, тек у 4. вијеку прије нове ере, достигла је класични период свог развоја и постојала до 27. године прије Христа, када је, од стране Октавијана Августа, трансформисана у царство. Гвожђе идола указује на гвоздене римске легије, непрестано ширећи територију државе, али неизвјесност изгледа животиње указује на етничку хетерогеност њеног становништва. Дакле, видимо да се оба разматрана откривења приближавају откривању времена Месијиног доласка на свијет. Сва некадашња царства биће уништена, а Богочовјек ће успоставити нови морални поредак у свијету. То видимо чак и по чињеници да нам се сада многи старозавјетни догађаји чине суровима, иако су њихови савременици сматрани нормом. Христос је заиста, онтолошки промијенио човјека. Ми сада, чак ни сами о себи зависни, све гледамо кроз призму новозавјетног морала. Овај побједоносни поход Његовог Царства наставља се без обзира на границе нових држава. „Старац“, којем ће се све животиње покоравати, то је Син Божији, и показатељ да је „Син човјечији дође до Старца “, према св. Кирила Александријском, кажемо нам да је „Син достигао славу Очеву“. Занимљиво је да је овај дио пророчанства послужио за стварање истоимене слике Христа, где је Он приказан као старац. Можда је потребно одвојено рећи о оном малом, многооком и арогантном рогу у четвртој животињи. Овдје видимо још неиспуњену назнаку доласка Антихриста. Блажени Јероним види десет царстава у десет рогова која су постојала прије краја свијета. Од којих ће седам бити освојено, а три - уништено, мада их и даље разумије у оквиру оних државних формација које су постојале у његово доба и прије. Али његови судови у вези са малим рогом су недвосмислени: „Стога га не бисмо требали сматрати, како неки вјерују, за ђавола или демона, већ за једног од људи у којима ће сатана живети тјелесно“. Шта год да је било, не треба да се плашите, јер ће Син Божји уништити овај рог заједно са његовим носиоцем. Дакле, надам се да није било превише досадно за читање. Не знам како ко, али волим да се упуштам у такве текстове. То нису лажна „пророчанства“ Нострадамуса или Ванге. Упркос симболизму - све је прилично јасно, нема стотина неразумљивих тумачења, а када се „слагалица“ у мојој глави склопи, чак и осјећај благог одушевљења прекрива: како је мудро Бог све уредио. Само кад покушате да у свом животу „напипате“ Промисао Божији, некако испада лоше, по свему судећи, али када узмете Стари завјет, посебно пророчке књиге, тада се чини да је Промисао у вашим рукама и да се одвија. Ово не може, а да не инспирише, и зато ћемо се чешће обраћати Светом Писму, па погледајмо, и Божић ће бити још радоснији. Протојереј Владимир Долгих /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Као у случају Светог Николе, тако се и у случају Светог Спиридона догађа извјесна загонетна ситуација. О њиховим животима знамо врло мало. Аутентична свједочанства из времена када су ови подвижници живјели, практично не постоје. Намјерно сам покушао да утврдим шта су истините приче, а шта - предања које су саставили побожни људи. Узео сам разне студије о животу Светог Спиридона, али испоставило се да научници слијежу раменима и кажу да је немогуће утврдити гдје су немогуће истините приче о њему као стварној личности која је живјела у IV вијеку, као епископу кипарског града Тримитунта а гдје су предања. ...Да, ово вјероватно није потребно. Живот овог човјека био је пун чуда - то се сигурно зна, али неке нијансе, детаљи, чини ми се, нису важне. Чињеница да је у тим чудима откривена природа светог Спиридона, испољен његов карактер и захваљујући тим причама можемо некако да реконструишемо његов духовни изглед - то је оно што је важно. Па ипак, шта можемо рећи о светом Спиридону? Познато је да је рођен крајем 3. вијека, око 270-те - 280-те године. Било је то још вријеме прогона хришћана. Рођен је у сиромашној породици и био је пастир на острву Кипар. Имао је породицу, супругу, много дјеце, васпитавао је дјецу у љубави према Богу, и сам је био врло строг подвижник и молитвеник. И премда се тих дана прогон Цркве или појачао или ослабио, свети Спиридон је био увјерен да се чак ни под болом смрти или мучења неће одрећи Господа. И на исти начин, у страху од Бога, у љубави према Богу, подигао је своју породицу. А 313. године, указом Константина Великог, дата је слобода Цркви, односно хришћанство је постало званична религија Римског царства. Свети Спиридон није постао мученик, свети Спиридон није страдао! Па шта, у Цркви постоје многи други начини спасења. Треба само вјеровати у Бога и живјети хришћански. А ако тражите спасење, Господ ће вам уредити тако да ћете добити прилику да се покажете и испуните. Тридесетих година прошлог вијека стари епископ града Тримитунта умире, а људи траже да се за епископе постави већ средовјечни и познати земљак Спиридон. Зашто су га људи изабрали? Да, јер је већ тада уживао свеопште поштовање и част. Његов живот говори да су му се чак и када је Спиридон био пастир због огромне вјере, поста, молитве обраћали за савјет, за рјешавање тешких, на примјер, конфликтних ситуација. Дакле, захваљујући својој побожности, захваљујући чињеници да је његова породица била узорна, Господ му је дао дар да чини чуда: још док је био пастир, већ је исцјељивао људе. Које закључке (а заправо за нас најважније - закључке) можемо извући, гледајући његов живот? Да, тако човјек увијек мора бити спреман да се стави на располагање Господу. На хришћански начин. Он је био пастир и Господ га је призвао на епископску службу. Ко зна, гдје год да радимо, на шта ће нас Господ позвати. Због тога је потребно да, живећи овдје на земљи, да се радећи, ставимо на располагање Господу. А ако нас Бог позове, радо извршимо било коју службу која нам је повјерена. Даље -увијек морамо да журимо да помогнемо људима. Тако су радили Свети Спиридон и Свети Николај Чудотворац; то је њихова препознатљива карактеристика: они су увијек, заборављајући на себе, хитали да помажу људима. Можда их је зато Господ тако обилно наградио даром чињења чуда. Прослављајући силу светог Спиридона, ми не прослављамо његову људску снагу, већ силу Божју која је дјеловала у њему, у његовој слабости, у његовој људској крхкости. Дакле, славећи нека чудеса светог Спиридона, то су знаци силе Божје, ми славимо самог Господа, који обилно дјелује у нашем свијету. Једно је вјеровати у неке бајке које једноставно забављају нашу машту, а друго је вјеровати, или признати, или с пијететом прихватити неке приче које нас убеђују у љубав Божију, у моћ, у силу Божју. Стога, драги наши, нећемо се стидјети чињенице да о овом светитељу мало знамо поуздано: о њему нису остали историјски извјештаји ни документи ... Немојмо се срамотити, али са захвалношћу прихватимо тако великог помоћника и чудотворца. Волимо га, молимо му се и опонашајмо га. Свети оче Спиридоне, моли Бога за нас! Аутор: ПАРКХОМЕНКО Константин, свештеник/ Превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ са извора фома.ру |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|