Сазнај новости из
хришћанског свијета
14.јануара наша Црква се сјећа јеванђеоског догађаја када је, према јеврејском закону, обрезан осмодневни Богомладенац Господ Исус Христос: „И када се наврши осам дана да обрежу дијете, надјенуше му име Исус, дато од анђела прије него што он би зачет у утроби“ (Лк 2,21). Обред обрезивања сеже у дубоку, старозавјетну антику. Књига Постања говори о томе како се једног дана Бог тајанствено појавио праведном Авраму и обећао му - тада још увијек био без дјеце - да ће од њега произаћи велики народ: „И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов“ (Пост 12, 2). Укратко о празнику: Обрезање Господње Када је Аврам имао 99 година, Бог му се поново указао да учврсти завјет с њим, говорећи: „А ово је завјет мој између мене и вас и сјемена твојега након тебе, које ћете држати: да се обрезује између вас све мушкиње. Нека се обреже сав мушки пол међу вама; обрежите кожицу своју: и ово ће бити знак завета између мене и вас. А обрезиваћете окрајак тијела својега, да буде знак завјета између мене и вас. Свако мушко дијете кад му буде осам дана да се обрезује од кољена до кољена, родило се у кући или било купљено за новце од којих год странаца, које не буде од сјемена твојега“ (Пост 17, 10-12). Истог дана, Аврам и сви који су живјели са њим су обрезани, како им је Господ заповиједио. Годину дана касније, његова супруга Сара родила је дуго очекиваног сина - Исака. Од тада су Јевреји, као Аврамови потомци, осмог дана обрезивали новорођену мушку дјецу у знак вјерности завјету са Богом и одвојености од читавог паганског свијета. Господ, поставши човјек, дошао је, како је и сам рекао, не да крши закон, већ да га испуни:“ Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке: нијесам дошао да покварим, него да испуним“ (Мт 5, 17). Прихватање обрезивања било је неопходан дио испуњења овог закона. Без овог обреда било је немогуће постати дио израиљског друштва. „Они који намјеравају да живе по новим законима“, пише митрополит Венијамин (Федченков), „прво морају да испуне старе. То ће показати да је он заиста „личност која поштује закон“ и није својевољна. Има само право да оснује ново, који је испунио старо. Господ је дошао да успостави Нови закон и морао је да испуни Стари закон. И од самог свог рођења (обрезивање је први свети обред након рођења) одмах почиње да испуњава закон. Законодавац је први који се покорава закону “. Христос почиње да испуњава, „оличава“ Мојсијев закон. А прихватање обрезивања био је први корак на овом путу. Поред тога, како пишу црквени оци, многи старозавјетни обреди носили су праобразни карактер. То значи да су своје коначно, потпуно значење стекли у откривењу Новог завјета - ријечима, дјелима Месије, Исуса Христа. Тако је обрезање у Цркви укинуто и замијењено светом тајним крштења, о чему је овај јудејски обред симболично свједочио. Апостол Павле је то истакао у својој посланици Колошанима. Према апостолу, тјелесно обрезивање Јевреја код хришћана се замјењује духовним обрезањем: „У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол 2, 11). У Посланици Римљанима апостол наглашава ново, хришћанско значење обрезања као „обрезање срца“: „Јер није оно Јудејац што је споља, нити је оно обрезање што је споља, на тијелу, Него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом; таквоме је похвала не од људи него од Бога“ (Рим 2,28-29). Занимљиви факти о празнику: 1. Празник Обрезања одиграо је важну улогу у историји Цркве. Крајем 1. вијека међу хришћанима је настала једна од првих јереси - докетизам. Њени сљедбеници вјеровали су да Христос није стварна личност, већ дух за који се само чинило да је оваплоћен. Јеванђеоски опис обрезања било је важна потврда да је Христос заиста био оваплоћен. 2. На празник Обрезања Господњег служи служи се литургија Светог Василија Великог с обзиром на то да се овај празник поклапа са даном сјећања на великог светитеља. 3. Хришћани су ослобођени обрезања на Апостолском сабору за 49 година. Одлука Сабора била је сљедећа: „Пошто чусмо да неки изишавши од нас узнемирише вас ријечима, и смутише душе ваше говорећи да се обрезујете и да држите Закон, што им ми не заповједисмо; Зато ми сабрани једнодушно, нађосмо за добро да вам пошаљемо избране људе са нашим драгим Варнавом и Павлом, Људима који су предали душе своје за Име Господа нашега Исуса Христа. Посласмо, дакле, Јуду и Силу, да вам и они то исто усмено кажу. Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: Да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима); од овога ако се чувате, добро ћете чинити. Будите здраво“ (ДАП 15, 23-29). 4. Обрезање пада на стари датум прославе Нове године. Зове се „стара“, јер се у совјетској Русији, након преласка на нови календар, стара нова година „помјерила“ на 14. јануар - по новом календару. превод: вјеронаука.нет /аутор: Аутор: Тихон Сисојев / извор: фома.ру Он потиче од породице цара Давида. У првом браку имао је четири сина и двије кћери. Као удовац, свети Јосиф живио је у строгој апстиненцији, а као старац од осамдесет година, свети Јосиф је изабран за високог свештеника као чувар дјевичанства Пресвете Богородице, који је дао завјет целибата.Јосифа праведнога назива Јеванђеље "мужем праведним" (Мт 1, 19). Анђео му је најавио оваплоћење кроз Богородицу Марију Божјег Сина. Свети Јосиф био је присутан приликом поклањања пастира и мудраца новорођеном Богу-дјетету. По савјету Анђела, побјегао је са Мајком Божјом и Богоммладенцем Исусом у Египат, спасавајући их од гнева цара Ирода. У Египту је живио са Дјевицом Маријом и Богомлаенцем зарађујући за живот столарским радом. Свети ЈосиФ је умро у старости од стотину десет година. Света Анисија рођена је у граду Солуну у Грчкој крајем 3. вијека. Њени богати родитељи били су побожни и љубазни људи. Они су одгајали Анисију у хришћанској вјери. Рано изгубивши родитеље, Анисија је остала једини насљедник њиховог великог богатства - злата и драгуља. У то вријеме су хришћани били сурово прогоњени. По наредби цара Максимијана (284-305), сви хришћани који су одбили да се одрекну Христа и жртвују паганским боговима су мучени и погубљени. Свако је могао некажњено да убије хришћанина без икаквог разлога. Знајући да је богатима било тешко да уђу у Царство небеско, света Анисија је ослободила своје робове, продала своја имања и почела да помаже удовицама, сирочадима, сиромашним и затвореницима у затворима. И не само да је света Анисија помагала људима новцем, она се и сама бринула о болесницима, превијала ране мученика, тјешила ожалошћене. Када су се сва њена средства исцрпела, света Анисија је почела да живи у сиромаштву и почела је да ради за живот. Једног дана света Анисија, одлазећи на молитвени састанак хришћана, видјела је како је велики број људи пожурио у незнабожачки храм да се поклони паганском богу сунца. Избјегавајући бучну гомилу, света Анисија је наставила пут ка молитвеном састанку. Али одједном ју је примијетио један од ратника и питао је ко је и куда иде. Света Анисија је кротко одговорила: „Ја сам Христов роб и идем у цркву“. Ратник је грубо зграбио светитељку и хтио је да је силом одведе у храм (незнабожачки храм) да је присили на жртву идолу. Света Анисија је побјегла из руку ратника, а свирепи незнабожац мачем погоди свету Анисију. Обливена крвљу, пала је мртва на земљу. Тако је млада Анисија предала своју чисту душу у руке Христове. Хришћани су тијело свете мученице сахранили у граду Солуну у близини градских врата. Наша црква слави је 30. децембра по црквеном, а 12. јануара по грегоријанском календару. Када је дошло вријеме за Оваплоћење Сина Божијег и Његово Рођење од Пресвете Дјеве Марије, мудраци са Истока, угледали нову звијезду на небу, која је наговјештавала рођење јеврејског цара-Месију. Одмах су отишли у Јерусалим да се поклоне Рођеном и звијезда им је показивала пут. Поклонивши се Богомладенцу, они се нису вратили у Јерусалим да јаце цару Ироду, како им је он наредио, већ су, примивши откровење одозго, другим путем вратили се у своју земљу. Тада је Ирод схватио да се његов план да пронађе Богомладенца није остварио и наредио је да се у Витлејему и околини побију сва мушка дјеца од две године и млађа. Надао се да ће међу убијеном дјецом бити и Божанско одојче, у коме је видео супарника. Побијена новорођенчад постала су први мученици за Христа. Иродов бијес је пао на Симеона Богопримца, који је јавно свједочио у храму о Рођеном Месији. Када је свети старјешина умро, Ирод му није дозволио да буде правилно сахрањен. По царевој наредби, убијен је свети пророк, свештеник Захарија: убијен је у јерусалимском храму између жртвеника и олтара, јер није открио гдје се налази његов син Јован, будући Крститељ Господа Исуса Христа. Гњев Божији убрзо је казнио и самог Ирода: обузела га је жестока болест, и он је умро; јели су га живи црви. Прије своје смрти, зли цар је довршио мјеру својих злочина: убио је јеврејске главне свештенике и писаре, рођеног брата, сестру и њеног мужа, супругу Мариамну и три сина, као и 70 најмудријих људи, чланова Синедриона.
Почетком 4. вијека цар Максимијан (284 - 305) наредио је уништавање хришћанских цркава, спаљивање богослужбених књига и лишавање свих хришћана грађанских права и службе. У то вријеме епископ града Никомидије био је свети Кирил, који је својом проповијђу и животом допринио ширењу хришћанске вјере, тако да су многи од царевих великодостојника постали тајни хришћани. Једном цар бавећи се у томе граду, сазнаде о множини хришћана и напредовању цркве хришћанске, па се огорчи веома и смишљаше план, како да их све погуби. У том се приближи празник Рождества Христова, и цар сазнавши да се сви хришћани о том празнику скупљају у цркву, нареди, да се тога дана црква опколи војском и запали. Када се сви хришћани сабраше у цркву, после пола ноћи, и почеше торжествено празновање, војници окружише цркву, да не пусте никога ван, и царев изасланик уђе у цркву и објави хришћанима цареву заповест, да одмах или принесу жртву идолима или сви да буду сажежени. Тада архиђакон, јуначки војник Христов, распали се ревношћу божанском, па поче храбрити народ подсећајући верне на три отрока у пећи вавилонској. „Погледајте, браћо“, рече, „на жртвеник у олтару Господњем и разумите, да се на њему сада за нас жртвовао Господ и Бог наш истинити; па зар ми да не положимо за њега душе наше на месту овом светом!“ Народ се одушеви да умре за Христа, и сви који беху оглашени, крстише се и миропомазаше. Војници тада зажегоше цркву са свих страна, и хришћани, двадесет хиљада њих на броју, сагореше у пламену певајући славу Божју. За пет дана потом гораше црква, и дим неки дизаше се из ње с опојним и дивним мирисом, и нека чудна златозарна светлост показиваше се на том месту. Тако славно скончаше многобројни људи и жене, девојке и деца, и примише венац вечне славе у Царству Христовом. Пострадаше и прославише се 302. године. Дан након Рождества Христовог-Божића- празнује се Сабор Пресвете Богородице, помен светог Јосифа Обручника, цара Давида (праоца по тијелу Господа Исуса Христа) и светог Јакова, брата Господњег, сина светог Јосифа Обручника из првог брака. Свети Јаков је пратио, заједно са својим оцем Јосифом, Богородицу и Богомладенца Исуса током бјекства у Египат. По одласку мудраца из Витлејема, анђео Господњи се јави Јосифу у сну, заповиједајући му да заједно са Богомладенцем Исусом Христом и Његовом мајком, Пречистом Дјевом Маријом, бјежи у Египат и остане тамо док му не буде заповијеђено да се врати одатле, јер је Ирод тражио Богомладенца с намјером да га убије. Јосиф је устао, узео Младенца и Његову Мајку и отишао ноћу у Египат. Али најприје, прије одласка, он испуни у храму Соломоновом све што је било одређено по закону Господњем, јер су већ наступили дани очишћења Пречисте и Пренепорочне Богородице, и у том храму, Старац Симеон и Ана пророчица, сусрели су Господа нашег. Затим, испунивши све што је законом одређено, Јосиф оде у Назарет, својој кући. Јер овако каже Свети Лука: „И кад извршише све по закону Господњему, вратише се у Галилеју у град свој Назарет“ (Лк 2, 39). Отуда је јасно да они нису одмах кренули из Витлејема у Египат, већ су прво отишли у храм Господњи, затим у Назарет, и на крају у Египат. О томе свједочи и свети Теофилакт у свом тумачењу јеванђелисте Матеја, када овако пише: „Како то да Лука каже да је Господ у четрдесети дан после Свог рођења држан у наручју Симеоновом, па онда отишао у Назарет, а овде Матеј говори да је у Назарет отишао тек након повратка из Египта? Разуми, дакле, да је Лука говорио о ономе што је Матеј прећутао. Шта заправо хоћу да кажем? У четрдесети дан пошто се родио, Господ је отишао у Назарет (када је бежао у Египат). То нам каже Лука. Матеј говори о ономе што се десило после тога, то јест, да је побегао у Египат и да се после из Египта вратио у Назарет. Они, дакле, не противрече један другоме, него Лука говори о одласку из Витлејема у Назарет, а Матеј о повратку из Египта у Назарет“. Дакле, по изласку из храма Господњег, свети путници најприје су отишли у Назарет и зграбивши све што је потребно за пут, журно, ноћу (да то не би сазнали најближи сусједи), упутили су се ка Египту. При том су са собом повели Јакова, најстаријег Јосифовог сина, који је касније назван братом Господњим, што се види из црквене пјесме (стиховна стихира) од 23. октобра, гдје се овако пјева: „«Еже во плоти Господня желания мудре, брат показался еси, ученик, и самовидец божественных тайн, бегаяй с ним, и во Египте быв со Иосифом, Материю же Иисусовою: с нимиже моли спастися нам“ .... Отуда је јасно да је Јаков, такође, пратио свету породицу на путу за Египат, служећи им током путовања. И Господ је побјегао у Египат дијелом да би показао да је истински оваплоћени човјек, а не дух и привиђење (на шта је указао Свети Јефрем у својој бесједи на Преображење); а дијелом и да нас научи да бјежимо од гњева и јарости људске, а не да им се гордошћу опиремо. Св. Јован Златоусти овако објашњава: „У бјекству своме, каже он: „Господ нас учи да уступимо мјесто гњеву, тј. бјежимо од људске јарости. А ако Свемогући бјежи, онда ми, горди, научимо да се не излажемо опасности. Такође, свети Јован Златоусти објашњава разлог зашто су они ишли баш у Египат: „Пошто су Вавилон и Египат били земље распаљене највећим огњем незнабоштва, то Господ показујући на самом почетку да ће Он исправити и учинити бољим становнике обе земље и кроз то уверавајући да и цела васељена треба да очекује блага, шаље мудраце у Вавилон, а Сам са Мајком долази у Египат.“ Сврха Господњег бјекства у Египат и то да би се Египат очистио од идола а такође и да би се испунило Исаијино пророштво: „Гле, Господ седећи на облаку лаку доћи ће у Египат; и затрешће се од њега идоли Египатски“ (Ис 19, 1). На овом мјесту, под облаком, свети Амвросије подразумијева Пречисту Дјеву, која је на рукама донијела Господа у Египат, и падоше идоли египатских богова. Тај облак, Пречиста Дјева, је лаган, јер Она није оптерећена никаквим бременом било каквог гријеха или тјелесне пожуде и познања брака. Прича се ово. Када праведни Јосиф, Пречиста Дјева и Богомладенац иђаху у Египат, њих у једном пустом мјесту нападоше разбојници и хтједоше да им узму магарца, на којем су носили оно мало што им је било потребно за путовање, а на којем понекад и Богородица с аБогомладенцем јахаше. Међутим један од тих разбојника, угледавши необично лијепо Дјетенце, задиви се тако необичној љепоти и рече: Када би Бог узео на себе тело човечије, не би био лепши од овог детета! - И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: "Знај, да ћете ово Дете наградити дивном наградом зато што си Га данас сачувао".Овај разбојник беше онај сами, који доцније, при распећу Господа Христа, би обешен на крсту с деоне стра(не, и коме Господ рече: Данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). И испуни се пророчанско предсказање Божје Матере, да ће га ово Дете наградити. А име том благоразумном разбојнику беше Диомаз, док ономе другоме, распетоме с леве стране Господа, беше име Гестас.Када свети путници уђоше у Египатску земљу и нахоћаху се у пределима Тиваиде, они се приближише граду Ермопољу. Недалеко од улаза у овај град растијаше врло лепо дрво, звано "Персеја", које тамошњи житељи, по своме идолопоклоничком обичају, поштоваху као бога због његове горостасности и величанствене красоте, поклањајући му се и приносећи му жртве; јер у том дрвету живљаше и демон кога они почитоваху. Када се Пресвета Богомати са Божанским Детенцетом приближи томе дрвету, оно се тог часа силно затресе, јер демон уплашивши се доласка Исусова побеже. А дрво сави свој врх до саме земље, одајући дужно поклоњење своме Саздатељу и Његовој Родитељки, Пречистој Дјеви. Осим тога, оно их сенком својих многолиснатих грана заклони од сунчане жеге, те даде могућности да се свесвети путници пријатно одморе под њим. И то дрво остаде свагда тако савијено, као очигледно знамење доласка Господња у Египат. И од тада, откако се под њим одмори Господ са Својом Мајком и Јосифом, то дрво доби исцелитељску силу, јер оно лишћем својим исцељиваше сваковрсне болести.Затим свети путници прво уђоше у тај град и у тамошњи идолски храм, и тог часа сви идоли падоше. Овај храм спомиње свети Паладије у Лавсаику, и вели: "ми видесмо у Ермопољу идолски храм, у коме при доласку Спаситељевом падоше сви идоли на земљу". - Тако исто и у једном селу, званом Сирен, падоше триста шездесет пет идола у једноме храму када у њега уђе Христос са Пречистом Матером. Но и уопште у целом Египту при доласку Господњем срушише се идоли и демони побегоше из њих. И тако се испуни оно што је свети пророк Јеремија за време свог боравка у Египту предсказао, како о томе пише у његовом житију свети Епифаније. А свети пророк је рекао: "Сви ће идоли морати цопадати и сви се кипови богова срушити када овамо дође Дјева Матер с Младенцем, рођеним у јаслима". Од времена овог Јеремијиног пророчанства код Египћана постаде обичај изображавати Дјеву где лежи на постељи, а близу Ње Младенца који лежи у јаслима повијен у пелене, и поклањати се томе изображењу. А када једном цар Птоломеј упита египатске жреце због чега они то раде, ови одговорише: "То је тајна, предсказана нашим давним прецима од неког светог пророка; и ми чекамо испуњење тога пророштва и раскривење ове тајне".После тога свети путници скренуше мало устрану од града Ермопоља, и тражећи место за свој боравак они дођоше к селу, званом Натареа, недалеко од Илиопоља. Тако, у близини тога села, Јосиф остави Пречисту Дјеву Марију са Христом Господом под смоквом, а сам оде у село да набави потребне ствари. А то смоквино дрво, пружајући светим странцима склониште, раздвоји се одозго до доле и спусти свој врх, правећи као неки заклон или шатор над њиховом главом; а доле, при дну стабла, оно начини у пукотини као одају за боравак, и тамо Пречиста Дјева са Младенцем леже и одмори се од пута. То место је и до данашњега дана у великом поштовању не само хришћана него и код сарацена, који све до сада прислужују кандило са јелејем у пукотини тога дрвета, те оно гори у част Дјеве која је са Младенцем боравила тамо. Јосифу и Пресветој Богородици допаде се да наставају у том селу. И нашавши себи кућицу недалеко од тог дрвета, они почеше живети у њој.Догоди се и друго чудо силом Божанског младенца: тамо, у близини њихове кућице и оног чудесног дрвета, појави се изненада извор живе воде, из кога Пречиста Дјева захваташе воде за разне потребе, као и за купање свога Детенцета. Тај извор постоји и данас; вода му је веома хладна и здрава. Но најчудноватије је то, што је то у свој земљи Египатској једини извор живе воде; и он се слави у том селу.Овим се завршава повест о боравку Пречисте Богородице са Христом у Египту, где они проведоше неколико година. Само се тачно не зна колико је година Господ провео у Египту. Свети Епифаније вели две године, Никифор - три, а Георгије Кедрин - пет година; други пак, као Аминије Александријски, сматрају да је провео седам година. У сваком случају несумњиво је то, да је Господ остао тамо до смрти Иродове, као што и каже Еванђеље: "и би тамо до смрти Иродове" (Мт. 2, 15).После покоља Витлејемске деце и после страхотне погибије бедног Ирода, Ангео Господњи опет се јави у сну Јосифу у Египту, наређујући му да се врати из земље Египатске у земљу Израиљеву, јер су, рече Ангео, изумрли који су тражили душу детета (Мт. 2, 20). Јосиф устаде, узе Дете и Матер Његову и крену у Јудеју, која сачињаваше најбољи и највећи крај земље Израиљеве. Али чувши да Архелај царује у Јудеји место Ирода оца свога побоја се ићи онамо. Јер Ирод остави за собом три сина: првог Архелаја, другог Ирода Антипу, и трећег, најмлађег, Филипа. Сви се они после смрти свога оца упутише у Рим да ћесар расправи њихову парбу, пошто је сваки од њих хтео да добије очев престо. Ћесар не хте ниједнога од њих да начини царем, него раздели царство на четири дела, назвавши их четворовласницима. Најстаријем брату Архелају он даде Јудеју; Ироду Антипи даде Галилеју, а најмлађем брату Филипу Трахонитску покрајину; Авилинију пак он даде Лисанију, најмлађем сину Лисанија Старог, некадашњег пријатеља Иродовог, кога Ирод уби из зависти. Отпуштајући их из Рима, ћесар обећа Архелају дати и царско достојанство, ако се само покаже добар и ревностан управитељ у својој области. Но Архелај се не показа нимало бољи од свога свирепог оца, мучећи и убијајући многе: јер чим дође у Јерусалим, он одмах низашто поби три хиљаде људи, и нареди да многе грађане муче о празнику усред храма пред свим сабором јеврејским. Због такве своје свирепости он би, након неколико година, оптужен ћесару, лишен власти и послан у заточење.Јосиф, по повратку свом, чувши да овај опаки Архелај царује у Јудеји, побоја се ићи тамо, него примивши обавештење у сну од оног Ангела који му се и раније јављао, отиде у пределе Галилејске, у државу Ирода Антипе, брата АрхелДјева, јер овај Ирод с кротошћу управљаше народом; и настани се Јосиф у граду Назарету, у коме они и раније живљаху, да се збуде што су пророци рекли о Христу Господу да ће се Назарећанин назвати. Њему слава вавек. Амин. Извор; Превод и дорада: вјеронаука.нет Света великомученица Анастасија Узорешитељница (+ око 304. године) страдала је током владавине римског цара Диоклецијана (284–305). Родила се у Риму, у породици сенатора Претекстата. Отац је био незнабожац, мајка Фауста је била тајна хришћанка, која је васпитање дјевојчице повјерила светом Хризогону, познатом по својој учености (+ око 304; помен 22. децембра). Хризогон је Анастасију поучавао Светом писму и испуњењу Божјег закона. По окончању учења говорило се о Анастасији као о мудрој и лијепој дјевици. Након смрти своје мајке, не обазирући се на жеље своје кћерке, отац је удаје за паганина Помплија. Да не би прекршила завјет дјевичанства и избјегла брачну постељу, Анастасија се непрестано позивала на неизљечиву болест и чувала своју чистоћу. Тада је у тамницама Рима било много хришћанских затвореника. У просјачкој одјећи светитељка је тајно обилазила затворенике - умивала је и хранила болеснике који се нису могли кретати, превијала им ране и тјешила све којима је било потребно. Њен учитељ и ментор чамио је у затвору двије године. У сусрету с њим, изграђена је његовим стрпљењем и оданошћу Спаситељу. Муж свете Анастасије Помплије, сазнавши за то, жестоко ју је претукао, смјестио у посебну собу и поставио врата пред вратима. Светитељка је туговала што је изгубила прилику да помогне хришћанима. Послије смрти Анастасијиног оца Помплија, да би посједовао богато насљедство, непрестано је мучио супругу. Светитељка је написала својој учитељици: „Мој муж ... мучи ме као противника његове паганске вјере у тако тешком затвору да ми не преостаје ништа друго него да предајем дух Господу и падам мртав “. У свом одговору, свети Хризогон је утјешио мученика: „Тама увијек претходи Свјетлости, а послије болести здравље се често враћа, а након смрти нам се обећава живот“. И предвидио је скору смрт њеног мужа. Послије извјесног времена Помплије је постављен за амбасадора персијског цара. Сада је светица поново могла посјетити хришћане који су чамили у тамницама; а наслијеђено је користила за одјећу, храну и лијекове за болесне. Свети Хризогон је послат у Аквилеју (град у Горњој Италији) на суђење пред цара Диоклецијана, - Анастасија је кренула за својим учитељем. Према Божанском откривењу, тијело светог Хризогона сакрио је презвитер Зоил послије његовог мучеништва. 30 дана након његове смрти, Свети Хризогон се указао Зоилу и предвидио скору смрт три младе хришћанке које су живјеле у близини - Агапије, Хионије и Ирини (+ 304; 16. априла). И наредио је да им се пошаље света Анастасија. Света Анастасија је имала такву визију. Отишла је до презвитера, помолила се моштима Светог Хризогона, затим је у духовном разговору ојачала храброст три дјевице пред мучењем са којим су се суочиле. Послије смрти мученица, и сама је сахранила њихова тијела. Света Анастасија је почела да лута како би служила хришћанима затвореним у тамницама гдје год је то било могуће. Тако је добила дар исцјељења. Својим трудом и ријечима утјехе, света Анастасија је олакшала затварање многих људи, бринући се о тијелима и душама страдалника, ослободила их је окова очаја, страха и немоћи, и зато је названа Узоритељком. У Македонији је светица упознала младу хришћанску удовицу Теодотију, која јој је помагала у њеним побожним трудовима. Постало је познато да је Анастасија хришћанка, одведена је у притвор и одведена цару Диоклецијану. Након испитивања Анастасије, Диоклецијан је сазнао да је сав свој новац потрошила на помоћ потребитима и да је у новац претворила златне, сребрне и бакарне фигурице и хранила многе гладне, облачила наге и помагала слабе. Цар је наредио да светицу одведу првосвештенику Улпиану, како би је наговорио да се жртвује незнабожачким боговима или да је сурово погуби. Улпиан је предложио да света Анастасија изабере између богатих поклона и оруђа за мучење, положених са обје стране у њеној близини. Светитељка се није устручавала да покаже на инструменте мучења: „Окружена тим предметима, постаћу љепша и пријатнија свом Женику - Христу ... „Прије подвргавања свете Анастасије мучењу, Улпиан је одлучио да је оскрнави. Али чим ју је додирнуо, ослијепео је, ужасан бол стегнуо је главу и након неког времена је умро. Света Анастасија је пуштена и заједно са Теодотијом наставила је да служи затвореницима. Убрзо је свету Теодотију и њена три сина убио анфипат (поглавар регије) Никитије у њиховом родном граду Никеји (+ око 304; 29. јула и 22. децембра). Света Анастасија је поново затворена и мучена глађу 60 дана. Сваке ноћи се света Теодотија јављала мученици, одобравајући и учвршћујући њено стрпљење. Видјевши да глад није нанијела штету светици, игемон Илирије је наредио да се она утопи заједно са осуђеним злочинцима, међу којима је био Евтихије, прогоњен због вјере хришћана (+ око 304; 22. децембра). Војници су затворенике ставили на брод и изашли на море. Далеко од обале укрцали су се у чамац и направили неколико рупа на броду тако да је потонуо. Брод је почео да се потапа у води, али су затвореници видели мученицу Теодотију како управља једрима и усмјерава брод на обалу. 120 људи, погођених чудом, повјеровало је у Христа - крстили су их света Анастасија и Евтихије. Сазнавши шта се догодило, хегемон је наредио погубљење свих новокрштених. Света Анастасија била је разапета преко ватре између четири стуба. Тијело светитељке остало је неозлијеђено, - побожни хришћанин Аполинарија га је сахранио. Мученички је страдала 304. године у Сирмијуму (данас Сремска Митровица у Србији ) током „ великог прогона “ против хришћана под царем Диоклецијаном . Зато се и зове Анастасија Сирмијска. Српска православна црква слави је 22. децембра по црквеном, а 4. јануара по грегоријанском календару. Превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ 2. јануара наша Црква молитвено се сјећа Светог Игњатија Богоносца; Светог Јована Кронштатског; Светог Данила Другог, архиепископа српског. Наш свети праведни отац Јован, Кронштатски чудотворац, рођен је 19. октобра 1829. године у селу Сура, Пинежски округ, провинција Архангелск, у породици сиромашног сеоског службеника Илије Сергијева и његове супруге Теодоре. Новорођенче је изгледало тако слабо и болесно да су родитељи одједном пожурили да га крсте и дали су му име Јован у част преподобног Јована Рилског, којег је света Црква славила тога дана. Убрзо након крштења, дјечак Јован је почео да се примјетно опоравља. Благочестиви родитељи, приписујући ово благодатном дејству Св. тајне крштења почели, су са посебном ревношћу, његове мисли и осјећања усмјеравти ка Богу, навикавајући га на вриједну кућну и црквену молитву. Отац га је од раног дјетињства непрестано водио у цркву и тако му усадио посебну љубав према богослужењу. Живећи у суровим условима крајњих материјалних потреба, младић Јован био је рано упознат са суморним сликама сиромаштва, туге, суза и патње. То га је учинило усредсређеним, замишљеним и повученим, а истовремено је у њему подстакло дубоку емпатију и саосјећајну љубав према сиромашнима. Незанесен играма типичним за дјетињство, он је, непрестано носећи успомену на Бога у свом срцу, волио природу, која је у њему будила њежност и дивљење пред величином Творца сваког створења. Шесте године, дјечак Јован је, уз помоћ оца, почео да учи да чита и пише. Али му је то у почетку ишло тешко. То га је растужило, али и надахнуло да се посебно усрдно моли Богу за помоћ. Када га је отац, одвојио посљедња средства од свог сиромаштва, одвео у архангелску парохијску школу, осјећајући ту посебно своју усамљеност и беспомоћност, сву утјеху пронашао је само у молитви. Молио се често и усрдно, усрдно молећи Бога за помоћ. И послије једне од таквих усрдних молитви, ноћу је дјечака све иненада потресло, „као да му се завјеса подигла с очију, као да му се ум отворио у глави“, „у души му је било тако лако и радосно“: јасно је видио учитеља тога дана, његову лекцију, сјетио се чак и о чему је говорио. Чим је свануло, скочио је из кревета, дохватио књиге - и, о, среће! Почео је да чита много боље, почео је све добро да разумије и да памти оно што је прочитао. Од тада је младић Јован почео добро да учи: био је један од првих који је завршио школу, први који је дипломирао у Архангелској богословији и примљен је о државном трошку на Санкт-Петербуршку богословску академију. Још у богословији изгубио је свог вољеног оца. Као син љубави и бриге, Јован је желео постане ђакон или псалмист одмах по завршетку богословије како би издржавао своју стару мајку која је остала без средстава за живот. Али она није жељела да њен син због ње изгуби високо духовно образовање и инсистирала је на његовом пријему у академију. Ступивши на академију, млади студент није мајку оставио без бриге: себи је у академском одбору налазио чиновничке послове и сву оскудну зараду коју је добивао слао је мајци. Док је похађао академију, Јован је у почетку, желио да се посвети мисионарском раду међу незнабошцима Сибира и Сјеверне Америке. Али Промисао Божји га је обрадовао позвавши га на другу врсту пастирске дјелатности. Размишљајући једном о предстојећој служби Цркви Христовој током осамљене шетње академским вртом, вратио се кући, заспао и у сну је видио себе као свештеника који служи у храму Светог Андреја у Кронштату, што у стварности никада раније није био. Он је ово узео као знак одозго. Убрзо се сан остварио дословном прецизношћу. 1855. године, када је Јоаван Сергијев дипломирао на Академији са дипломом кандидата теологије, позван је да се ожени кћерком протојереја храма Кронштатск- Андрејевског сабора К. и узме достојанство свештеника да служи у истом храму. Сјећајући се свог сна, прихватио је ову понуду. 12. децембра 1855.године рукоположен је у чин свештеника. Када је први пут ушао у храм Светог Андрије у Кронштату, зауставио се готово престрављен на његовом прагу: управо је то храм који му се много прије појавио у визијама из дјетињства. Остатак живота о. Јован и његова пастирска активност одвијали су се у Кронштату, због чега су многи заборавили чак и његово презиме „Сергијев“ и звали га „Кронштат“, а и сам се често потписивао на овај начин. Брак о. Јована, који је према обичајима наше Цркве био потребан за свештеника, био фиктиван, требало је да прикрије његова несебична пастирска дјела: у стварности је живио са својом женом, попут брата и сестре. „Много је срећних породица, Лиза, без нас. А ти и ја, посветимо се служењу Богу “, рекао је својој жени првог дана свог брака, остајући чистим дјевствеником до краја. Иако је једном приликом, о. Јован рекао за себе да ни води аскетски живот, али то је, наравно, рекао само из дубоке понизности. Заправо, пажљиво скривајући своје подвижништво од људи, о. Јован је био највећи подвижник. Његово подвижничко дјело темељило се на непрестаној молитви и посту. Његов изузетан дневник „Мој живот у Христу“ сликовито свједочи о његовој подвижничкој борби против грешних мисли, овој „невидљивој бици“, коју древни велики подвижнички оци заповиједају свим истинским хришћанима. Строги пост, и ментални и физички, природно је захтијевао од њега свакодневно служење божанске литургије, за коју је себи поставио правило. На првом састанку са својом паством, о. Јован је схватио да се овдје суочио са не мање пољем за несебичан и плодан пастирски рад него у далеким паганским земљама. Овдје су цвјетали безвјерје, иновјерје и секташтво, а да не говоримо о потпуној вјерској равнодушности. Кронштат је било мјесто административног протјеривања из главног града разних опаких људи. Поред тога, било је много радника који су углавном радили у луци. Сви су се махом збили у јадним лопатицама и земуницама, просећи и пијући. Становници града су много патили од ових морално деградираних људи. Није било увијек сигурно шетати улицама ноћу. Управо на ове, чинило се, морално изгубљене људе, које су сви презирали, скренуо је пажњу наш велики пастир, испуњен духом истинске Христове љубави. Међу њима је започео чудесан подвиг свог несебичног пастирског рада. Свакодневно је почео да обилази њихове биједне станове, разговарао, тјешио их, пазио на болеснике и помагао им новчано, распоређујући све што је имао, често се враћао кући наг и чак без чизама. Ове кронштатске „скитнице“, „олош друштва“, које је о. Јован, снагом своје саосјећајне пастирске љубави, враћао их људској слици коју су изгубили, постали су први људи који су „открили“ светост о. Јована. Један занатлија је испричао једну необично дирљиву причу о једном од таквих случајева духовног препорода која се догодила захваљујући о. Јовану: „Тада сам имао 22-23 године. Сада сам старац, али се добро сјећам када сам први пут видио свештеника. Имао сам породицу, двоје дјеце. Радио сам и пио. Породица је гладовала. Једном дођем не баш пијан. Видим неког младог свештеника како сједи, држи сина у наручју и љубазно му нешто говори. Дијете озбиљно слуша. Чини ми се да је отац био попут Христа са слике „Благосиљање дјеце“. Хтио сам да му се наругам, али очеве њежне и озбиљне очи су ме зауставиле: постидио сам се ... спустио сам очи, и гледао ме је право у душу. Почео је да говори. Не усуђујем се да пренесем све што је рекао. Говорио је о томе како је код мене рај, јер тамо гдје су дјеца увијек је топло и добро и да овај рај не треба мијењати за кафански рај. Није ми замјерио, не, све је оправдао, само што ја нисам имао времена за оправдање. Отишао је, сједим и не кажем ништа ... Не плачем, иако ми је у срцу као пред сузе. Моја жена гледа ... И од тада сам постао човјек ... " Такав необичан пастирски подвиг младог пастира почео је да изазива критике, па чак и нападе на њега са свих страна. Многи дуго нису препознали искреност његовог рада, ругали су му се, клеветали су га и називали јуродивим. Једно вријеме су епархијске власти забрањивале чак и да му дају плату, пошто је, примивши је у своје руке, све до посљедњег гроша дијелио сиромашнима позивајући га на објашњења. Али сва ова суђења и изругивања око тога. Јован је храбро издржао, ни на који начин не мијењајући начин живота који је усвојио како би удовољио нападачима. И уз Божју помоћ побиједио је све и свакога, који су му се, у првим годинама служења, смијало, клеветали и прогонили. „Потребно је вољети сваку особу, како у њеном гријеху, тако и у срамоти“, говорио је о. Јован „Нема потребе да човјека - ову слику Бога - помијешате са злом које је у њему ...“ Са том свијешћу је ишао људима, освајајући и оживљавајући све снагом своје заиста пастирске саосјећајне љубави. Убрзо је откривен,у о. Јована, и дивни дар чудотворства, који га је прославио широм Русије, па чак и далеко изван њених граница. Не постоји начин да се наброје сва чуда која је о. Јован учинио. Невјерујућа интелигенција и њена штампа намјерно су сакривали ове небројене јављања силе Божије. Али ипак, пуно чуда је забиљежено и сачувано у сјећању. Сачуван је тачан запис приче о. Јована о свом првом чуду које је испричао ссбвојим колегама свештеницима. Ова прича одише дубоком понизношћу. „Неко се у Кронштату разболио, - овако је почео причу о. Јован - Тражили су моју молитвену помоћ. Већ тада сам већ имао ту навику: да никоме не одбијем захтјев. Почео сам да се молим, предајући болесника у Божје руке, молећи Господа да испуни његову свету вољу над болесницима. Али одједном ми дође једна старица коју дуго знам. Била је богобојазна, дубоко религиозна жена која је свој живот провела на хришћански начин и у страху Божјем завршила свој земаљски пут. Долази ми и упорно захтијева од мене да се молим за болесника само за његово оздрављење. Сјећам се да сам се тада готово уплашио: како могу - помислио сам - да имам такву смјелост? Међутим, ова старица је чврсто вјеровала у снагу моје молитве и остала при свом. Тада сам признао пред Господом своју неважност и своју грешност, видео вољу Божију у цијелој овој ствари и почео да тражим исцјељење за болесног. И Господ му је послао Своју милост - опоравио се. Захвалио сам Господу на овој милости. Други пут се мојом молитвом поновило исцјељење. Тада сам у ова два случаја директно видео вољу Божију, ново послушање од Бога - да се молим за оне који то траже “. На општу тугу становника Кронштата, у другом периоду њиховог живота, периоду своје свенародне славе, о. Јован је морао да напусти наставу Божјег закона у градској школи у Кронштату и у класичној гимназији у Кронштату, гдје је предавао више од 25 година. И био је диван учитељ-учитељ закона. Никада није прибјегавао оним наставним методама које су се тада често дешавале у нашим образовним институцијама, односно ни прекомјерној строгости, ни моралном омаловажавању неспособних. Мјере охрабрења нису биле оцјене, нити мјере застрашивања - кажњавања. Успјеси су родили топао, искрен однос и према самој настави и према ученицима. На његовим часовима сви су, без изузетка, с нестрпљењем слушали сваку његову ријеч. Његове лекције више су представљале задовољство, одмор за ученике, него тежак посао. Био је то живахан разговор, фасцинантан говор, занимљива прича која привлачи пажњу. И ови живахни разговори оца-пастира и његове дјеце били су дубоко утиснути у сјећање ученика до краја њиховог живота. У својим говорима упућеним наставницима пред почетак школске године, овај метод поучавања објаснио је потребом да се отаџбини, прије свега, дају личност и хришћанин, гурајући питање науке у други план. Често су били случајеви када је о. Јован је, заговарајући се за неког лењег ученика осуђеног на искључење, и сам почео да га поправља. Прошло је неколико година, а од дјетета за које се чинило да не даје наду развио се користан члан друштва. Природа таквог учења Закона Божијег о. Јована живописно је описана у обраћању које му је уручено поводом 25-годишњице његовог предавања у гимназији у Кронштату: „Учили сте дјецу, не суву схоластику, ни мртву формулу - текстове и изреке - излагали сте им, захтијевали сте од њих лекције које се нису памтиле само по сјећању; на свијетле, пријемчиве душе посијали сте сјеме вјечне и животворне Ријечи Божје “. Али овај славни подвиг плодног учења закона, о. Јован је морао да оде због још плоднијег и ширег дјела своје свенародне духовне бриге. Само треба да замислимо како је текао дан код о. Јована како би разумјели и осјетили сву тежину и величину овог његовог неуспоредивог подвига. О. Јован се свакодневно припремао за Божанску литургију у 3 сата ујутру. Око 4 сата ишао је у храм на Јутрење. Овде га је већ чекал мноштво ходочасника, жељних да од њега приме макар благослов. Било је и много просјака, којима је о. Јован је давао милостињу. За јутрење о. Јован је увијек сам читао канон, придајући овом читању велику важност. Пред почетак литургије било је исповиједање. Због огромног броја људи који су желели да се исповиједе код о. Јована, увео је, по потреби, општу исповијест. Ова општа исповијест остварила је страшан утисак на све учеснике и очевице: многи су се покајали наглас, вичући наглас, не стидећи се својих гријехова. Храм Светог Андреја, који је могао да прими до 5.000 људи, увијек је био пун, па је стога причешћивање трајало веома дуго, а литургија није завршавала прије 12 сати. Према ријечима очевидаца и саслужашчих о. Јована , њега је на служењу Божанствене Литургије тешко описати. Милостиви поглед, час дирљив, час жалостан, у лице сјај добродушног духа, молитвени уздаси, извори суза који се изливају изнутра, оштри покрети, огањ свештеничке благодати, продорни његови моћни узвици, ватрена молитва - то је опис о. Јована на богослужењу. Током службе био је заиста посредник између Бога и људи, заговорник њихових гријехова, био је жива карика која је повезивала земаљску Цркву, за коју се заузео, и небеску Цркву. Читање о. Јована на клиросу (пјевницом) - то није било једноставно читање, већ живахан одушевљен разговор са Богом и Његовим светима: читао је гласно, разговјетно, од срца, а његов глас је продирао у саму душу оних који се моле. Било је евидентно да је,током Божанствене литургије, о.Јован искусио читаву историју нашег спасења, дубоко и снажно осјетио сву Господњу љубав према нама, осјетио Његово страдање. Ово служење је имало изванредан ефекат на све присутне. Нису сви ишли к њему са чврстом вјером: неки са сумњом, други са неповјерењем, а трећи из радозналости. Али овдје су се сви препородили и осјетили како се лед сумње и невјерице постепено топи и замјењује топлином вјере. Послије опште исповијести увијек је било толико причесника да је на светом престолу понекад било неколико великих путира, од којих је неколико свештеника истовремено причешћивало вјернике. А причешће је често трајало више од два сата. Након службе, у пратњи хиљада вјерника, о. Јован је напуштао храм и одлазио у Петербург на безброј позива болесникаиј. И ретко се враћао кући прије поноћи. Мора се претпоставити да много ноћи уопште није имао времена за спавање. Било је, наравно, могуће живјети и радити на овај начин само уз присуство натприродне Божје помоћи испуњене благодаћу! Али сама слава о. Јована била је његов највећи подвиг, напоран рад. Замислите само да свуда, гдје год се појави, око њега одмах настане мноштво оних који су били жељни да бар додирну чудотворца. На молбу вјерника о. Јован је морао на путовања у различите градове Русије. Ова путовања су била прави тријумф за понизног Христовог слугу. Мноштво људи одређивало је десетине хиљада, а свакога су обузимала осјећања искрене вере и поштовања, страх од Бога и жеђ за исцјељујућим благословом. Током путовања о. Јована на пароброду, мноштво људи је трчало дуж обале, многи од њих су клекнули када се пароброд приближавао. Харковски храм, током службе о. Јована, 15. јула 1890. није могла да прими поклонике. Не само читава катедрала, већ ни подручје око катедрале није примило људе, који су испунили чак и све сусједне улице. У самом хаму појци су били приморани да се уклопе у олтар. 20. јула о. Јован служио је молитву на Саборном тргу - било је више од 60 000 људи. Потпуно исте сцене одвијале су се у волшким градовима: у Самари, Саратову, Казању, Нижњем Новгороду. светИ ДанилО, архиепискоП српскИУ данашњи дан, наша Света, Саборна и Апостолска Црква прославља молитвени спомен светог Данила архиепископа српског Син богатих и богољубивих родитеља. У младости добро васпитан. Краљ Милутин га узео на свој двор, но он из велике љубави према Богу одбегне и замонаши се у Кончулском манастиру украј Ибра. Доцније био игуман Хиландара и претрпео много од пљачкашких латинских крстоносаца. Био епископ бањски, потом хумски и најзад архиепископ српски. Од почетка па до краја био строги подвижник. Имао нарочити дар суза. Измирио краља Драгутина и Милутина, потом Милутина и Стевана Дечанског. Борио се крепко против Латина као и против богумила. Под његовим надзором зидани манастири Бања и Дечани. Обновио и сазидао многе цркве. Написао Родослов српских краљева и светитеља. Неуморан у служби Богу до краја живота он се упокојио мирно у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Велики јерарх, велики подвижник, велики трудољубац и велики родољуб. Охридски пролог СветИ ИгњатијЕ БогоносАцСвети Игњатије Богоносац, Антиохијски, био је поријеклом из Сирије. Према предању, Господ је, подучавајући своје ученике смјерности, узео једно дијете и рекао: "Ко се понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небеском". То дијете био је Игњатије. Када је одрастао, био је ученик Светог Јована Богослова, а касније и епископ у Антиохији, гдје је први увео антифонски начин појања у цркви. Одлуком светих апостола је постављен за епископа у Антиохији, у вријеме владавине римског цара Трајана. Први је увео антифонски начин појања у цркви (појање за двије пјевнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње). Цар Трајан је, пролазећи кроз Антиохију у ратном походу против Персије, чуо за Светог Игњатија и покушао да га савјетима и пријетњама, чак понудом сенаторске титуле, окрене од вјере. Кад није успио, наредио је да га окованог пошаљу у Рим и баце у арену пред звијери. Свети свештеномученик Игнатије бачен је лавовима, како је и сам желио, 107. године Господње. У ноћи након погубљења, свети Игњатије се у сну појавио многим вјерницима да их утјеши, а неки су га видјели и како се моли. Чувши за велику храброст светитељеву, Трајан се покајао и зауставио прогон хришћана. Мошти светог Игњатија пренесене су у Антиохију, а касније су враћене са славом и постављене 1. фебруара у цркву у име Светог мученика Климента , папе римског (91-100). Познат је као аутор седам сачуваних посланица које је написао током свог путовања у Рим у притвору. Пет их је послато хришћанским заједницама Ефеса, Магнезије, Тралије , Филаделфије и Смирне , који су послали своје представнике да поздраве исповједника који је пролазио кроз њихову територију и добију његов благослов. Једно од писама упућено је Поликарпу, епископу Смирнском , а седмо хришћанској заједници у Риму. Ми мало знамо о животу и дјелу Игњатија. Игњатије је био први велики хришћански писац нејеврејског поријекла. Вјерује се да је био Сиријац - на основу тога што је грчки језик његових писама несавршен. На основу садржаја посланица, можемо га сматрати првим постапостолским аутором, који није укоријењен у старозавјетној традицији. ВЈЕРОНАУКА.НЕТ 600 година прије нове ере Јерусалим је освојио вавилонски цар; храм који је Саломон подигао је срушен, а многи Израиљци су одведени у заробљеништво. Међу њима били су племенити младићи Данило, Ананија, Азарија и Мисаил. ("А старјешина над дворанима предје им имена, и Данилу надје име Валтасар, а Ананији Седрах, а Мисаилу Мисах, а Азарији Авденаго"). Цар вавилонски Навуходоносор наредио је, да на његовом двору буду научени халдејској мудрости и да се образују у раскоши. Али они су, држећи се заповијести своје вјере, одбијали прекомјерност и водили строг начин живота; јели су само поврће и воду. Господ им је дао мудрост, а свети Данило - дар прозорлаивости и тумачења снова. Свети пророк Данило, свето чувајући вјеру у Јединог Бога и уздајући се у Његову свемоћну помоћ, својом мудрошћу је надмашио све халдејске астрологе и мудраце и био близак цару Навуходоносору. Једног дана Навуходоносор је сањао необичан сан, али када се пробудио, заборавио је шта је видео. Вавилонски мудраци били су немоћни да сазнају шта је цар сањао. Тада је свети пророк Данило прославио пред свима силу истинитог Бога, који му је открио не само садржај сна, већ и његово пророчко значење. Након тога цар је Давила уздигао у чин начаелника Вавилонског. Убрзо је цар Навуходоносор наредио да подигне своје изображење - огромну статуу, која је требало да добије божанске почасти. Због одбијања да то учине, тројица младића - Ананија, Азарија и Мисаил - бачени су у горућу пећ. Пламен се уздигао 49 лаката изнад пећи, пржећи Халдејце који су стајали у близини, а свети младићи ходали су усред пламена, приносећи молитву Господу и пјевајући Њему (Дан 3, 26-90). Анђео Господњи, појавивши се, охладио је пламен, а млади су остали неповријеђени. Цар, видјевши то, нареди им да изађу и обрати се правом Богу. Током владавине цара цара Валтазара, свети Данило је протумачио мистериозни натпис («Мене, мене, текел, уфарсин (Дан 5,25) који се појавио на зиду палате током гозбе, наговјештавајући пад вавилонског царства. Исте ноћи, убијен је Валтасар и наслиједио га је Дарије Мидијанин којем бјеше око 62 године Цар Дарије је поставио Данила за једног од тројице старјешина над 150 управника . По наговору управитеља и старјешина цар Дарије издаје забрану да нико не смије да се моли Богу или човјеку осим њему а казна је бацање међу лавове. Данило крши цареву наредбу тако што се мољаше 3 пута на дан лицем ка Јерусалиму- Управитељи га оптужише код цара који није желио да казни Данила али је морао да га баци у јаму са гладним лавовима, али га они нису додирнули, а он је остао неозлијеђен. Цар се ослонио да ће Данила спасити његов Бог што се и догодоча. Цар Дарије се обрадовао Данилу и наредио је да се поклони Богу Даниловом у цијелом његовом царству „јер је Он Бог живи и постојани, и царство Његово је неуништиво и власт је бескрајна“. Свети пророк Данило је дубоко туговао за својим народом, који је био подвргнут праведној казни због мноштва гријехова и безакоња, због преступа заповијести Божијих - тешког вавилонског ропства и разарања Јерусалима: о граду у коме се зове Твоје име; јер ми спуштамо своје молитве пред Тобом, не уздајући се у нашу праведност, већ у Твоју велику милост: "Боже мој, пригни ухо своје, и чуј; отвори очи своје, и види пустош нашу и град, на који је призвано име твоје, јер не правде своје ради него ради милости твоје падамо пред тобом молећи се. “(Дан 9, 18). Судбина израиљског народа и судбина читавог свијета откривена је светом пророку, који је праведним животом и молитвом искупио безакоње свог народа. Тумачећи сан цара Навуходоносора, пророк Данило је објавио смјену царства и величину посљедњег Царства - Царства Господа нашега Исуса Христа: "А у вријеме тијех царева Бог ће небески подигнути царство које се довијека неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства, а само ће стајати довијека" (Дан 2, 44). Пророчанска визија седамдесет недјеља: "Седамдесет је недјеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима" (Дан 9, 24-27) даје свијету знакове Првог и Другог доласка Господа Исуса Христа и сродних догађаја (Дан 12, 1-12). Свети Данило је посредовао за свој народ и у вријеме насљедника Даријевог - цара Кира, који га је изузетно цијенио и прогласио слободу заробљеницима. Сам Данило и његови пријатељи Ананија, Азарија и Мисаил доживјели су дубоку старост и умрли у заточеништву. Према свједочењу светог Кирила Александријског, светима Ананију, Азарији и Мисаилу одсјечене су главе по заповијести персијског цара Камбиза. "ПРОРОК ДАНИЛО: ПРИЧА ОД ВАВИЛОНА ДО АНТИХРИСТА" -Протојереј Владимир ДолгихПрипреме за Божић се настављају, а 30. децембра у православном календару, налази се име пророка Данила.Управо је он добио откривење седамдесет недјеља као показатељ године рођења Спаситеља. Управо је он протумачио сан цара Навуходоносора о идолу са глиненим ногама, у којем видимо пророчанство о Вјечном Царству Божјем и долазећем Месији. А њега гладни лавови нису ни дотакли вријеме погубљења. Набројао сам плус-минус све информације (добро, и причу са тројицом његових пријатеља) за које је обично чуо сваки црквени човјек, који се није посебно отворио и није упознао са књигом пророка Данила. Сама књига није велика - само 12 глава, али с обзиром на важност информација које садржи, предлажем да се мало више упознамо са неким занимљивим информацијама које се обично превиде. Пролог, можда за мене, није испао баш интригантан, али ипак, Црква није узалуд установила прославе у част пророка уочи Божића. Бар кратко урањање у Стари завјет омогућава нам да боље разумијемо дубину предстојеће прославе и напетост са којом је древни свијет чекао долазак Месије. Дакле, пажњу ћемо усмјерити на неке не нарочито познате детаље. Вриједи подсјетити да се у другој глави књиге говори о сном којег се Навуходоносор плашио, али чији је садржај заборавио. У помоћ му долази пророк Данило. Враћа догађаје из царевог сна и тумачи га. Дакле, откриће је било одговор на Навуходоносорово интересовање о томе шта ће се догодити послије њега. Цар види идола са златном главом, сребрним рукама и грудима, бакреним трбухом и бутинама, гвозденим ногама и глиненим стопалима. Тада се камен са оближње стене одлијепи, без спољне помоћи, и сломи ово ухо, претварајући све његове дијелове у прашину. Даље, камен расте и претварајући се у планину испуњава земљу. За сада ћемо се уздржати од објашњавања овог сна (можда неко већ све зна) и, окренувши неколико страница, прећи ћемо право на седму главу. Овдје видимо још једно откривење, дато само директно пророку Данилу и у многим аспектима понављајући смисао Навуходоносоровог сна. Ова визија је симболичнија и самим тим мистериознија. Тако Данило види четири необичне животиње. Прва је слична лаву, али са орловским крилима. Тада се крила истргну, животиња стане на задње ноге и прими људско срце. Друга је личила на медвједа са три очњака у устима. Речено му је да једе пуно меса. Треће, изгледао је као рис, само са четири главе и четири птичја крила. Даље, већ у ноћним визијама, Данилу се појављује четврта животиња - врло јака и страшна, имала је гвоздене зубе и десет рогова, прождирала је и уништавала све што је добила. Тада се појављује једанаести рог, мање величине, али избацујући још три. Овај рог је имао људске очи и говорио је дрско. Тада се постављају престоли, на којима „старац сједи“. Четврту звијер је убио Он, а прве три су лишене своје моћи и животи су им спашени само на одређено вријеме. „Видјех у утварама ноћнијем“, наставља пророк Данило, „и гле, као син човјечји иђаше са облацима небеским, и дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језици; власт је његова власт вјечна, која неће проћи, и царство се његово неће расути “ (Дан 7 13-14). Посебно сам провео мало времена препричавајући садржај открића, да би нам био пред очима, и што ће нам сада омогућити упоређивање. Дакле, златна глава уха и крилати лав је нововавилонско или друго вавилонско царство које је постојало 626-539. год. прије Христа. Злато симболизује богатство, а лав - жестину и окрутност. Према свједочењу блажениог Јеронима Стридонског, крила су слика поноса најмоћнијих држава. Појава људског срца упућује директно на Навуходоносора. Подсјетимо се да му је послат још један сан, гдје је видио велико и раширено дрво, посјечено је, али је коријен окован ланцима остао у земљи. Када се цар поносио својом моћи, Господ му неко вријеме шаље лудило, буђење из којег је прославио Истинитог Бога, односно одвратио се од властите гордости, видећи у себи једноставног човјека чија моћ зависи од Свемогућег (4. глава). Сребрни сандук и руке, као и медвјед са три очњака - ово је Прво персијско царство, или такозвано Ахеменидско царство, које је замијенило Вавилон и постојало је од 550. до 329. године прије Христа. Преподобни Јефрем Сирин истиче да као што је сребро мање драгоцјено од злата, тако је и медвјед мање окретан од лава. Његова три очњака указују на три народа који су чинили основу етноса царства - Персијанце, Медијце и Халдејце, а прождирање меса указује на крваву (без овога, схватамо да нема начина) замјену једне државне формације другом. Бакрена бедра и четвороглави рис царство су Александра Великог (334-309. П. Н. Е.). Није било толико богато, али племенити метали су много мекши од бакра, и зато у овоме видимо прототип његове снаге. Заправо, Македонско царство је постало највеће од три наведене силе. Леопард је брза животиња, а крила му се само убрзавају, што указује на невјероватну брзину освајања цара Александра. За шест година, не толико у ратовима колико побједама, пише Блажени. Јероним, „покорио је дио Европе и цијелу Азију“. Гвоздена и глинена стопала, као и звијер која није попут било које познате животиње, тумаче се на различите начине, али већина светих отаца које сам успио да пронађем говоре о римској владавини. Очигледно је да говоримо о Римској републици, тек у 4. вијеку прије нове ере, достигла је класични период свог развоја и постојала до 27. године прије Христа, када је, од стране Октавијана Августа, трансформисана у царство. Гвожђе идола указује на гвоздене римске легије, непрестано ширећи територију државе, али неизвјесност изгледа животиње указује на етничку хетерогеност њеног становништва. Дакле, видимо да се оба разматрана откривења приближавају откривању времена Месијиног доласка на свијет. Сва некадашња царства биће уништена, а Богочовјек ће успоставити нови морални поредак у свијету. То видимо чак и по чињеници да нам се сада многи старозавјетни догађаји чине суровима, иако су њихови савременици сматрани нормом. Христос је заиста, онтолошки промијенио човјека. Ми сада, чак ни сами о себи зависни, све гледамо кроз призму новозавјетног морала. Овај побједоносни поход Његовог Царства наставља се без обзира на границе нових држава. „Старац“, којем ће се све животиње покоравати, то је Син Божији, и показатељ да је „Син човјечији дође до Старца “, према св. Кирила Александријском, кажемо нам да је „Син достигао славу Очеву“. Занимљиво је да је овај дио пророчанства послужио за стварање истоимене слике Христа, где је Он приказан као старац. Можда је потребно одвојено рећи о оном малом, многооком и арогантном рогу у четвртој животињи. Овдје видимо још неиспуњену назнаку доласка Антихриста. Блажени Јероним види десет царстава у десет рогова која су постојала прије краја свијета. Од којих ће седам бити освојено, а три - уништено, мада их и даље разумије у оквиру оних државних формација које су постојале у његово доба и прије. Али његови судови у вези са малим рогом су недвосмислени: „Стога га не бисмо требали сматрати, како неки вјерују, за ђавола или демона, већ за једног од људи у којима ће сатана живети тјелесно“. Шта год да је било, не треба да се плашите, јер ће Син Божји уништити овај рог заједно са његовим носиоцем. Дакле, надам се да није било превише досадно за читање. Не знам како ко, али волим да се упуштам у такве текстове. То нису лажна „пророчанства“ Нострадамуса или Ванге. Упркос симболизму - све је прилично јасно, нема стотина неразумљивих тумачења, а када се „слагалица“ у мојој глави склопи, чак и осјећај благог одушевљења прекрива: како је мудро Бог све уредио. Само кад покушате да у свом животу „напипате“ Промисао Божији, некако испада лоше, по свему судећи, али када узмете Стари завјет, посебно пророчке књиге, тада се чини да је Промисао у вашим рукама и да се одвија. Ово не може, а да не инспирише, и зато ћемо се чешће обраћати Светом Писму, па погледајмо, и Божић ће бити још радоснији. Протојереј Владимир Долгих /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Као у случају Светог Николе, тако се и у случају Светог Спиридона догађа извјесна загонетна ситуација. О њиховим животима знамо врло мало. Аутентична свједочанства из времена када су ови подвижници живјели, практично не постоје. Намјерно сам покушао да утврдим шта су истините приче, а шта - предања које су саставили побожни људи. Узео сам разне студије о животу Светог Спиридона, али испоставило се да научници слијежу раменима и кажу да је немогуће утврдити гдје су немогуће истините приче о њему као стварној личности која је живјела у IV вијеку, као епископу кипарског града Тримитунта а гдје су предања. ...Да, ово вјероватно није потребно. Живот овог човјека био је пун чуда - то се сигурно зна, али неке нијансе, детаљи, чини ми се, нису важне. Чињеница да је у тим чудима откривена природа светог Спиридона, испољен његов карактер и захваљујући тим причама можемо некако да реконструишемо његов духовни изглед - то је оно што је важно. Па ипак, шта можемо рећи о светом Спиридону? Познато је да је рођен крајем 3. вијека, око 270-те - 280-те године. Било је то још вријеме прогона хришћана. Рођен је у сиромашној породици и био је пастир на острву Кипар. Имао је породицу, супругу, много дјеце, васпитавао је дјецу у љубави према Богу, и сам је био врло строг подвижник и молитвеник. И премда се тих дана прогон Цркве или појачао или ослабио, свети Спиридон је био увјерен да се чак ни под болом смрти или мучења неће одрећи Господа. И на исти начин, у страху од Бога, у љубави према Богу, подигао је своју породицу. А 313. године, указом Константина Великог, дата је слобода Цркви, односно хришћанство је постало званична религија Римског царства. Свети Спиридон није постао мученик, свети Спиридон није страдао! Па шта, у Цркви постоје многи други начини спасења. Треба само вјеровати у Бога и живјети хришћански. А ако тражите спасење, Господ ће вам уредити тако да ћете добити прилику да се покажете и испуните. Тридесетих година прошлог вијека стари епископ града Тримитунта умире, а људи траже да се за епископе постави већ средовјечни и познати земљак Спиридон. Зашто су га људи изабрали? Да, јер је већ тада уживао свеопште поштовање и част. Његов живот говори да су му се чак и када је Спиридон био пастир због огромне вјере, поста, молитве обраћали за савјет, за рјешавање тешких, на примјер, конфликтних ситуација. Дакле, захваљујући својој побожности, захваљујући чињеници да је његова породица била узорна, Господ му је дао дар да чини чуда: још док је био пастир, већ је исцјељивао људе. Које закључке (а заправо за нас најважније - закључке) можемо извући, гледајући његов живот? Да, тако човјек увијек мора бити спреман да се стави на располагање Господу. На хришћански начин. Он је био пастир и Господ га је призвао на епископску службу. Ко зна, гдје год да радимо, на шта ће нас Господ позвати. Због тога је потребно да, живећи овдје на земљи, да се радећи, ставимо на располагање Господу. А ако нас Бог позове, радо извршимо било коју службу која нам је повјерена. Даље -увијек морамо да журимо да помогнемо људима. Тако су радили Свети Спиридон и Свети Николај Чудотворац; то је њихова препознатљива карактеристика: они су увијек, заборављајући на себе, хитали да помажу људима. Можда их је зато Господ тако обилно наградио даром чињења чуда. Прослављајући силу светог Спиридона, ми не прослављамо његову људску снагу, већ силу Божју која је дјеловала у њему, у његовој слабости, у његовој људској крхкости. Дакле, славећи нека чудеса светог Спиридона, то су знаци силе Божје, ми славимо самог Господа, који обилно дјелује у нашем свијету. Једно је вјеровати у неке бајке које једноставно забављају нашу машту, а друго је вјеровати, или признати, или с пијететом прихватити неке приче које нас убеђују у љубав Божију, у моћ, у силу Божју. Стога, драги наши, нећемо се стидјети чињенице да о овом светитељу мало знамо поуздано: о њему нису остали историјски извјештаји ни документи ... Немојмо се срамотити, али са захвалношћу прихватимо тако великог помоћника и чудотворца. Волимо га, молимо му се и опонашајмо га. Свети оче Спиридоне, моли Бога за нас! Аутор: ПАРКХОМЕНКО Константин, свештеник/ Превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ са извора фома.ру Славног подвижника - преподобног Данила Столника (+ 493) православна црква прославља 24. децембра. Светитељ је био из села Витара, смјештеног у близини града Самосата у Месопотамији. Његови хришћански родитељи, Илија и Марта, дуго нису имали дјеце, а мајка се завјетовала да ће, ако се дијете роди, бити посвећено Богу. Као резултат тога, у породици се родио син, али до пете године није имао име, јер мајка је жељела да дијете рођено благодаћу Божијом од њега добије име. Једном су родитељи довели дјечака у оближњи манастир, гдје су од игумана затражили помоћ. Исти, узевши једну службену књигу, отворио ју је на првој наишлој страници, на којој су цитиране ријечи пророка Данила. Тако је дјечак добио име - Данило. Сјећајући се завјета, родитељи су жељели да њихов син остане у манастиру, али га игуман није узео због његове младости. Али када је Данило имао 12 година, и сам је отишао од куће у манастир. У младости је примио монашки постриг, а родитељима је забрањено да често посјећују сина. У манастиру је младић водио повучен живот, а једном му је преподобни Симеон Столпник предвидио да ће и он понијети подвиг столпништва, тј. стојећи на камену. Касније је Данило у сну видио назнаку мјеста овог подвига - Тракијску пустињу, гдје је отишао са своја два ученика. Ту је на изграђеном стубу светитељ провео више од 30 година. Временом су многи људи почели да долазе до стуба, тражећи од преподобног изљечење од разних болести. Молитвама светог Данила свако је добио оно што је тражио. Познато је да су чак и византијски цареви тражили молитве подвижника. Светитељ се прославио другим чудима, посебно даром предвиђања. У 80. години живота мирно је отишао Господу. Извор: Вјеронаука.нет Једног од веома истакнутих светитеља првих вијекова хришћанства – Светог Амвросија (+ 397), епископа медиоланског, Православна Црква прославља данас 20. децембра. Свети Амвросије (Амбросиос — бесмртни) рођен је 340. године у породици римског намјесника Галије (данашња Француска) као Аурелије Амвросије. Отац му је по вјери био незнабожац, а мајка хришћанка. Постоји прича да је, док је још био у колијевци, на њега спустио рој пчела и излио мед на његова уста и одлетио. Након очеве смрти, Амвросије и његова породица преселили су се у Рим, гдје је касније, заједно са братом Сатиром, стекао правно образовање. Око 370. године Амвросије је постављен за намјесника области Лигурије и Емилије, али је живио у Медиолани (данашњи Милано). 374. године. Када је умро епископ тог града, настала је велика распра међу православним и јеретицима аријевцима око избора новог епископа. Амвросије по дужности уђе у цркву да одржава ред. Утом неко дијете на грудима материним узвикну: „Амвросије – епископ!“ Ово цио народ прими као глас Божји и, насупрот вољи Амвросијевој, изабраше га једногласно њега за епископа. Амвросије се крсти и кроз недјељу дана прође све претходне чинове и би рукоположен за епископа. Пошто је постао епископ, Амвросије је одмах раздао сву своју имовину, новац и имање за украшавање цркава, помоћ сирочадима и просјацима, а сам се окренуо строгом подвижничком животу. Као епископ, Свети Амвросије је настојао да покрије све области у којима је била потребна његова пастирска ријеч: противио се ширењу јеретичких учења (прије свега аријанства), бранио је православне цркве од заузимања јеретика, писао је разна дјела, па чак и учествовао. у државним пословима. Познато је да је сила ријечи светог Амвросија утицала на чувеног западног оца Цркве, блаженог Августина, који је крштен непосредно након његове проповиједи. Поред ревносног служења, свети Амвросије Медиолански се прославио својим подвизима милосрђа и даром чудотворства, исцијеливши многе људе од разних недаћа. Чак је познато да је једном свети владика васкрсао упокојеног дјечака.Написао је многа дјела која су пуна вриједних практичних напомена које се непосредно у вези са учењима Василија Великог и Кирила Јерусалимског. Вршио је и реформу црквеног појања увођењем ритмичког такта, правилног ритма и додавање разноврсних мелодија Написао је око 30 римских химни међу којима је најзначајнија „Тебе-Бога хвалимо“ (Te Deum). Свети Амвросије је уснуо у Господу, у свануће Васкрса, 5. априла 397. године, што је праћено многим чудесима. Сахранили су га у Амвросијевој базилици у Медиолани, испод олтара. Амвросије Медиолански ушао је у историју православља као изванредан црквени писац, који је иза себе оставио читав низ догматских, моралних и других списа од не малог значаја за хришћане. Св. Амвросије се у византијско-српском средњовјековном живопису приказује као старац шиљате браде у епископском орнату (Живојин Андрејић "Значење и симболика Светог Амвросија Медиоланског, архијереја Запада и Истока, за Српску православну цркву са одразом на иконографске садржаје и уметност" -Часопис Саборност 7 (2013). У Византији, Јужној Италији и Сицилији он се приказује у орнату православних епископа. Представа Св. Амвросија као једног од отаца јединствене Цркве присутна је и у српском сликарству. По идејном пројекту Св. Саве у иконографији Богородичине цркве у Студеници, 1208–1209. године, присутан је и Амвросијев портрет. У тамбуру куполе сјеверног параклиса цркве Благовештења у Грачаници, 1318–1321. године, приказана је стојећа фигура Св. Амвросија. (Живковић, 1989, стр. 16–17). У цркви Св. Николе у Бањи код Прибоја, насликан је Св. Амвросије на врло истакнутом мјесту у Служби Свете Литургије. "Тебе Бога хвалимо, Тебе Господа исповедамо, Тебе превечнога Оца сва земља велича. Теби сви анђели, Теби небеса и све силе, Теби херувими и серафими непресталним гласовима кличу: Свет, свет, свет је Господ Бог Саваот, пуни су небо и земља величанства славе Твоје. Тебе преславни збор апостола, Тебе хваљени број пророка, Тебе хвали пресветла војска мученика. Тебе по свој васељени исповеда Света Црква, Оца недостижнога величанства, Твога истинитога и јединороднога Сина Коме се поклањамо, и Светога Утешитеља Духа. Ти, Царе славе Христе, Ти јеси Очев вечни Син. Ти, узимајући на се спасење човека, ниси се згнушао Девојачке утробе. Ти си, одолевши жалцу смрти, отворио вернима Царство небеско. Ти који седиш с десна Богу у слави Очевој, верујемо да си Судија који ће доћи. Тебе, стога молимо: Помози слугама Твојим, које си искупио часном Својом крвљу. Удостој нас да са светим Твојима у вечној слави Твојој царујемо. Спаси народ Свој, Господе, и благослови наслеђе своје, усправљај га, и узноси га у векове. У све дане ћемо Тебе благосиљати, и хвалићемо име Твоје у векове, и у векове векова. Удостој нас Господе, да се у овом дану сачувамо од греха. Помилуј нас, Господе, помилуј нас. Да буде милост Твоја, Господе, на нама, како се уздасмо у Тебе. У Тебе се, Господе, поуздамо, да се не постидимо до века. Амин. Свети Сава, оснивач многих манастира у Палестини и славне лавре познате по његовом имену, рођен је у селу Муталаск у Кападокији, у четвртом вијеку (Преподобни Сава рођен је у тридесет првој години владавине грчког цара Теодосија Млађег) од богатих и племенитих родитеља оца Јована и мајке Софије. Због неспоразума међу рођацима којима је повјерено његово васпитање током службеног пута његовог оца у Александрију, са 18 година се настанио у манастиру. Ту се школовао, заволио монашки живот и замонашио. Желећи да служи Богу на неком забаченијем мјесту, млади монах је напустио манастир у којем је живио и отишао у Јерусалим да се поклони светим мјестима и посјети палестинске пустиње. У то вријеме преподобни Јевтимије Велики се прославио на Истоку по строгом подвижничком животу. Сава је хтио да ступи у ред његових ученика, али га је Јевтимије повјерио блаженом Теоктисту, брату у сујседном манастиру. Благосиљајући га, преподобни Јевтимије је прорекао да ће Сава заблистати у монашком животу, постати ктитор огромне лавре и бити славни учитељ свим палестинским пустињацима. У Теоктистивом манастиру Сава се у потпуности посветио служби Божијој и све монашке службе је прошао уз немилосрдно послушање и труд. Сви су се дивили његовом строго врлинском животу. Једном, путујући у Александрију, срео је на путу своје родитеље, који су хтјели да га одвуку од монашког живота, али су на крају попустили његовој непоколебљивој вољи. Након дванаест година проведених у манастиру, Сава је пожелио више самоће. Настанио се у пећини и тамо проводио дане и ноћи у молитви и раду. Његов рад се састојао од плетења корпи, за које му је манастир давао хљеб и воће. Тако је провео пет година, а затим отишао код преподобног Јевтимија Великог. Након упокојења овог великог подвижника, Сава је неко вријеме живио у Јорданској пустињи, у манастиру Преподобног Герасима. Али преподобни Сава је пожелео потпуну усамљеност како би се у потпуности предао молитви и богослужењу. Једном, заспавши послије дуге молитве, у сну је видео анђела који му је указао на пећину на мјесту гдје је био пресушио поток Силоам. Када се пробудио, Сава је отишао на ово мјесто, нашао пећину и настанио се у њој. Цио дан и већину ноћи молио се и пјевао псалме, једући само коријење које је расло уз пећину. Тако је Сава провео неколико година у непрестаној молитви и потпуној самоћи. Тада су му почели долазити други који су жељели миран и повучен живот. Постепено, цијела Силоамска долина постала је насељена пустињожитељима. Остављајући сву бригу за живот овдје, полагали су наду само у Бога. Непрестано су се молили, ћутали и уздржавали, а Бог их је дивно чувао. Предања пустињожитеља пуна су примјера дивног промишљања Божијег за њих: храна им слата на диван начин; ту у врелој пустињи откривен је непознат извор; пустињске звијери су покорно напустиле своје јазбине у пећини коју је њихов пустињак изабрао за становање; демонске визије су прогнане силом крста, Послије много година у палестинској пустињи, Сава се обрадовао што види своју мајку,која након што је остала удовица, настанила се у женском манастиру близу Јерусалима. Наслиједивши након њене смрти богато насљедство, Сава је подигао неколико манастира и болница, основао два конака – један у Јерихону, а други при пећинама, које су већ чиниле лавру или велики манастир. Ту се сабра многа браћа, а јерусалимски патријарх постави Саву за руководитеља отшелничке обитељи. Поучавао је братију ријечима и примјером, учио их кротости, смирењу, ћутању, уздању у Бога и потпуном одрицању од сопствене воље. Упокојио се тихо у својој пећини у 94. години у 533. години. Помен чувеног хришћанског богослова и подвижника – преподобног Јована Дамаскина (+ око 780.године) Православна Црква прославља у 17. децембра. Преподобни Јован Дамаскин рођен је око 680. године у сиријској престоници Дамаску у породици хришћанина Сергија Мансура (Мансур - арапска ријеч = побједник), који је био благајник на калифовом двору. Јован је стекао одлично образовање од ученог монаха којег је његов отац откупио на пијаци робља. Након смрти свог оца, Јован је преузео дужност министра и гувернера на двору. Историја иконе Богородице "Тројеручице" је уско повезана са животом преподобног. У то вријеме у Византији је настала и брзо се проширила јерес иконоборства. Због свог ревносног поштовања светих икона, Свети Јован је оклеветан од цара јеретика Лава III Исавријанца (717-740) пред калифом Дамаска. Наиме, Јован је међу првима повео писмену борбу за одбрану светих икона које су биле нападнуте. Његово писање је разгнијевило византијског цара, али пошто Јован није био становник Византије, није могао ни да га ухапси, ни осуди. Онда се цар послужио клеветом. Написано је лажно писмо у коме Јован наводно нуди своју помоћ у освајању Дамаска, и послато калифу. Владар Дамаска је наредио да се преподобном Јовану одсијече рука и објеси на пијаци. Увече истог дана свети Јован измоли одсјечену руку од калифа, стави је на зглоб и стаде да се моли пред иконом Мајке Божије. Замолио је Мајку Божију да исцијели руку која је писала у одбрану Православља. Након дуге молитве, Свети Јован задријема и у сну видје да му је Богородица обећала брзо исцјељење. Истовремено, заповиједила му је да овом руком ради без престанка. Пробудивши се, преподобни Јован је видио да је рука поново на мјесту и нетакнута. У знак захвалности за исцјељење, светитељ је на икону ставио руку од сребра, због чега је икона и добила назив „Тројеручица“. По предању, преп. Јован је написао и захвалну пјесму Богородици „"О тебје радујетсја, Благодатнаја, всјакаја твар" (Теби се, Благодатна, радује сва твар)“, која је саставни дио Литургије Светог Василија Великог. Испjевао посмртне пjесме, саставио Октоих, Ирмологију, Месецослов, Канон пасхални, и написао многа богословска дjела, с надахнућем и дубином. Свети Јован Дамаскин примио је монаштво у српској лаври преподобног Саве Освећеног и ту је пренио чудотворну икону. Приликом најезде Турака на Србију, хришћани су икону повјерили на чување самој Богородици. Ставили су је на магарца, који је самостално дошао у светогорски манастир Хиландар. Од тада је чудотворни лик остао у овом манастиру и заузима игуманско мјесто. Преподобни Јован Дамаскин је познат по читавом низу богословских и философских дјела која су сачувана до данас ("Источник знања" (Πηγή γνώσεως) , "Тачно излагање православне вјере" "Дијалектика или Философска поглавља", Против јереси несторијанаца, Против јаковита (монофизита), Ο Трисветој пjесми (против монофизита), Ο сложеној природи (против монофизитских акефалита и др.). 17. децембар - дан сјећања на свету великомученицу Варвару (306). Значење имена: Варвара је старогрчко име. Преводи се као „странац“. Света великомученица Варвара (III вијек) рођена је у племенитој пагансој породици у граду Илиопољу Финикијском (данашњи Либан). Њен отац Диоскор био је представник аристократије у Малој Азији за вријеме цара Максимијана (владао 285–306.год). Рано изгубивши супружника, родитељ је сву пажњу и бригу усмјерио на своју кћерку. Видјевши њену изванредну љепоту, Диоскор је на неко вријеме одлучио да је сакрије од знатижељних погледа, опремивши кулу, гдје је заједно са слугама и учитељима смјестио Варвару. Житије светитељке приповиједа да се млада дјевојка, гледајући кроз прозоре свог дома, дивећи се невјероватној љепоти природе, питала: Ко би могао све тако лијепо и интелигентно уредити на овом свијету? Питала је о томе наставнике који су јој додијељени а они су јој одговорили да су то учинили богови, које њен отац поштује, на шта је Варвара одговорила: „Богови које мој отац поштује створени су људском руком. Како су ови богови могли створити тако свијетло небо и тако овоземаљску љепоту? Мора постојати један такав Бог, који није створен руком човјека, већ Он сам, који има сопствено биће“. Тако је будућа мученица, размишљајући о овом свијету, постепено прилазила разумијевању свог истинског Створитеља. Када је дошло вријеме да се Варвара уда, многи племенити удварачи су дошли Диоскору да траже њену руку, али кћерка је одлучно одбила понуде, рекавши да жели да остане дјевица цијелог свог живота. Уплашен тако необичном жељом, родитељ је дозволио Варбари да напусти кулу и комуницира са ким год жели. Надао се да ће комуницирајући са људима његова кћерка постепено промијенити мишљење. Али светитељка је, добивши слободу, одмах упознала локалне хришћане, од којих је коначно сазнала за јединог Бога. Послије неког времена примила је Крштење од свештеника који је пролазио кроз њен град под маском трговца (већ тада је почео нови талас прогона хришћана). Светитељка је ово сакрила од Диоскора. Током дугог одсуства Диоскора од своје куће, изведена је градња, Варвара је наредила да се у новој згради уреди трећи прозор - у част Пресвете Тројице. Када се Диоскор вратио и почео да пита градитеље зашто су направили додатни прозор, позвали су се на његову кћерку. „Три су боља од два“, одговорила је Варвара оцу, „јер неосвојива, неизрецива Свјетлост Тројице има Три прозора (ипостаси или лица)“. Отац је био бијесан када је сазнао да је његова кћерка постала хришћанка. Сљедећег јутра одвео ју је до градског владара Мартиана, пред којим се је одрекао и затражио да му се суди због занемаривања паганских традиција. Мученица је остала непопустљива након Мартианових дугих наговарања да се повинује вољи свог оца. Мучење је почело. Светитељку су тукли воловским тетивама, а дубоке ране трљали косом (грубом крпом од јареће длаке). Варвара је провела ноћ у тамници, молећи се Богу да је ојача уочи нових патњи. Ујутро на тијелу мученице није пронађена ниједна рана. Једна хришћанка Јулијана, видјевши ово чудо, почела је отворено да исповиједа своју вјеру и жељела је да на исти начин страда за Христа. Обје мученице су тешко мучене, а затим им је одсјечена глава. Варвару је погубио сопствени отац. У IV вијеку мошти светитељке Варваре су пребачене у Цариград, а касније у Кијев. Света Варвара је заштитница рудара, ватрогасаца и артиљерије. Народни обичај је да се уочи свете Варваре кува жито. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ШТА ЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ ШТО БИСМО ТРЕБАЛИ ТРАЖИТИ ОД СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ВАРВАРЕ? 17. децембра православна црква прославља дан сјећања на великомученицу Варвару. Њен живот каже да се пред смрт молила Бога за посебан дар: да помогне свима онима који желе да се исповиједе и причесте светим Христовим тајнама прије смрти, како би свето прешли у живот вјечни. Ово је, наравно, веома важно. И мислим да је то циљ и сан сваког вјерујућег православног хришћанина - да се сједини са својим Господом прије него што Га директно упозна. Непрестано нам свети оци говоре да је веома спасоносно примање тајни покајања, благосиљања светог уља и причешћа прије смрти. Веома је важно да се молимо светој великомученици Варвари за горње свете благослове не само за себе, већ и за своје најмилије. Из свештеничке праксе рећи ћу да сам неколико пута био свједок како је истрајна, упорна молитва жена које су се молиле за своје „совјетске“ мужеве. И окорјели „јаки совјетски људи“, који су врло ријетко у животу прелазили прагове цркава, исповиједали се и причешћивали прије своје смрти. Молитвама свете великомученице Варваре смекшаше им срца, напојише душе, као небеском росом. И они су попут мале дјеце прихватили Бога у себе. И умирали су као невине бебе, у чистоти и светости. Тако је велика молитва свете великомученице Варваре, сједињена са нашом срдачном молитвом. Најважније је ово: без обзира како се наша родбина понашала у односу на Бога, у односу на Цркву, према нама, морамо упорно, сваки дан заузимати се за њих у молитви. И молити! Подсјетимо се великих и светих Павлових ријечи: „Јер се посвети муж некрштен женом крштеном, и посвети се жена некрштена од мужа крштенога; јер иначе дјеца ваша била би нечиста, а сад су света “(1 Кор 7, 14). У својој молитви призивамо Божију благодат на своју родбину и кроз нашу молитву они су освећени. То је рекао и свети Апостол Павле. Главно је не клонути духом, већ чврсто, неумољиво се уздати у Бога и стајати у молитви. Потребан је дан - значи дан. Треба годину дана - то значи годину дана. Потребно је десет година - десет година. Треба вам цио живот - то значи читав живот. Ако је могуће, прочитати акатист великомученици Варвари најмање једном недјељно. И читати сваки дан молитву за мужа, жену, дјецу и рођаке. И чудо кроз молитве ове невјероватне светитељке сигурно ће се догодити. Господ ће нама и нашим вољенима отворити врата раја молитвама Свете великомученице Варваре!Света великомученица Варвара, моли Бога за нас! Свештеник Андреј Чиженко Занимљиве чињенице о Светој Варвари: 1.Мученица Варвара приказана је на чувеној Рафаеловој слици „Сикстинска Мадона“ (десно од Богородице са Богомладенцем). 2. У Шпанији је позната изрека „Нико се неће сјећати свете Варваре док грмљавина не избије“, која је слична руској верзији „Док грмљавина не избије, човјек се неће прекрстити“. 3. Лијево стопало мученице налази се у храму свете Варваре у Едмонтону (Канада), гдје је однесено из Кијева 1943. године. ЧЕМУ НАС УЧИ ЖИВОТ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ВАРВАРЕБесједа ректора Кијевске богословске академије епископа Силвестра (Стојчева).
У име Оца и Сина и Светога Духа! Драги оци, браћо и сестре! Данас смо се окупили у овој светој цркви, освећеној у част свете великомученице Варваре, да бисмо молитвено прославили успомену на велику светитељку, коју православни хришћани широм свијета поштују већ дуги миленијум. Из живота великомученице Варваре познато је да је живјела у ери када се прогон хришћана практично завршавао. Прије издавања Миланског едикта остало је не много - мање од деценије, али су људи ипак наставили да пате због своје вјере. Вјерује се да су посљедњи прогони хришћана прије Миланског едикта били најжешћи и најсуровији. Многи познати великомученици, мученици и исповједници Цркве Христове страдали су управо у ово доба, односно почетком 4. вијека. Читајући живот свете великомученице Варваре, дивимо се не само њеној вјери у Бога Тројицу и исповијести Господа нашега Исуса Христа, већ видимо јединствену, невјероватну причу за сваког човјека: како је отац мрзео властиту кћерку и како је вјера Христова довела до подјела у породици. Спаситељ је упозорио на такве догађаје, посебно на прогон, мржњу и подјелу „Устаће отац на сина и син на оца; мати на кћер и кћи на матер; свекрва на снаху своју и снаха на свекрву своју“(Лк 12, 53). Али сваки пут, сјећајући се живота великомученице Варваре, већина осјећа страхопоштовање, страх, изненађење и ужас. Како би ово могло бити? Авај, особа је, с једне стране, створење за које је природно да се веже и воли, а веза између родитеља и дјеце је вјероватно најприроднија и најчвршћа веза. С друге стране, познато је да нико не може мрзити и чинити толико зла колико може учинити најдража и најближа особа. Добро се сјећамо ријечи нашег Господа Исуса Христа, које врло често људи који нису црквени или су мање црквени, погрешно схватају и постиђени су: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“ (Мт 10, 37). И сам живот великомученице Варваре је илустрација, доказ исправности Спаситељевих ријечи горе цитираних. Иако је љубав између родитеља и дјеце природна, постоји виша љубав, дубља љубав према Богу. Ако особа пробуди љубав према свом Створитељу, према извору свог живота, онда та љубав упија све. У исто вријеме, таква љубав уопште није на нивоу, не разара и не чини природну љубав непотребном: између родитеља и деце, браће и сестара, мужа и жене, већ само све ставља у исправан систем вриједности. Кад волите Бога, тада се љубав према свима осталима пречишћава, преображава и још јача. То само значи да за човјека љубав према Богу постаје виша, глобалнија и важнија од свега на свијету, а зарад те љубави спреман је на све, укључујући и страшне муке. Нецрквени људи вјероватно неће разумјети право значење ових подвига, патњи и подјела. Никада неће схватити да су хришћани спремни да дају свој живот да би заувијек остали вјерни Богу. Истовремено, подвиг мученика уопште не говори да су из љубави према Богу престали да воле своје ближње, родитеље, супружнике, дјецу. Није великомученица Варвара престала да воли свог оца, већ је он престао да је воли и чак је био спреман да убије властиту кћерку због њене вјере у Христа. Можда ју је волио као отац, али је истовремено желио да му буде потпуно подређена, покорава му се у свему, па чак и у питањима вјере и смисла живота. Али светитељка је показала да је слободна особа, која је својом душом завољела и прихватила нашег Господа Исуса Христа, у поређењу са Ким све остало једноставно блиједи и одлази у позадину. Један од проповиједника упоређује љубав према Господу са љубављу мушкарца према жени. Прије него што мушкарац упозна своју истинску љубав, може да упозна друге жене које ће му се можда свидјети, допадати, али чим упозна ту једну, ту јединствену, која као да је створена само за њега, све остале жене одједном одмичу у други план и постају му незанимљиве. Јесу, постоје, али његово срце сада заузима једна жена. Ова световна аналогија само нам дјелимично омогућава да схватимо како љубав Божја дјелује на срце човјека. Када човјек почне да воли Господа свим срцем, чини се да је све остало за њега избрисано, постаје секундарно и у његовом срцу остаје само љубав према Богу. И ради ове вриједности, ради ове љубави, човјек ће учинити било шта, јер ће без те љубави смисао његовог постојања једноставно бити изгубљен. Сви нама познати мученици, а посебно света великомученица Варвара, вољели су Господа управо тако - свим срцем - и стога га се ни у ком случају нису одрекли. Знали су да ако се одрекну вјере, љубави према Богу као свом Створитељу и Спаситељу, вјероватно више неће моћи једноставно да постоје. Одабир физичке смрти, тиме одабир вјечног живота - живота у Богу. На крају, на крају ће доћи вријеме Страшног суда и свако ће одговарати за свој избор и одлуку. А они који су се одрекли Господа и могу се одрећи на различите начине, не само ријечима, већ и мислима, поступцима, жељама, погледом на свијет,- такви, нажалост, тада неће бити са Господом. Стога, драга браћо и сестре, надамо се да ћемо и молитвама свете великомученице Варваре и свих светих моћи да направимо прави избор и да прије свега волимо Господа, али истовремено нећемо напустити љубав према родитељима, рођацима и свим ближњима. Треба да волимо своју Отаџбину, земљу, родитеље, али таква љубав не би требало да засјени љубав према Богу, јер она треба да буде изнад свега, јер у супротном љубав постаје страст, опсесија и духовно сљепило. Љубав према Богу је та која нас може одвести у Вјечност, у Царство Божије, које се никада неће завршити. А одрећи се љубави према Богу значи одрећи се, у суштини, себе, ићи против сопственог постојања. Дао Бог да непрестано пребивамо у љубави према Богу и нека нам слика свете великомученице Варваре увијек буде примјер и упутство како да водимо истински хришћански живот.Нека вам Господ помогне, а света великомученица нека вас подржава у тешким тренуцима живота, узносећи ваше свете молитве на Престо Славе увијек, сада и увек, и све вијекове вјекова. Амин! Апостол Андреј Првозвани-13. децембар У списку апостола наведеним у Јеванђељима по Матеју (Мт 10, 2) и Луки (Лк 6, 14) заузима друго мјесто послије свог брата, апостола Петра, али у Јеванђељу по Марку (Мк 3,18) – наведен је на четвртом мјесту. Поменут је и у Дјелима апостолским (ДАП 1, 13). На страницама Јеванђеља по Јовану, Андреј се појављује још двапут - води дијалог са Исусом о хљебу и риби пред чудесно храњење пет хиљада људи и заједно са апостолом Филипом доводи Јелине Исусу (Јн 12,20). Према Јеванђељима по Матеју и Марку позив у апостолску службу Андреја и Петра догодио се у близини Галилејског језера, док апостол Јован у свом Јеванђељу по Јовану описује Андрејев позив који се догодио у близини Јордана, непосредно након крштења Исуса. Апостол Андреј рођен је у живописном граду Витсаиди, на обали Генисаретског језера. Био је рибар, син Јонин и брат апостола Петра. Био је породица која није била богата, него побожна и благочестива. Када се проширио глас да се на Јордану појавио пророк који поучава о скором наступању Судњег дана, Андреј, у име своје породице, иде да види шта се тамо догађа. Ускоро постаје ученик Јована Крститеља и овдје упознаје Христа. Ова прича нам објашњава зашто је Андреј назван Првозваним; први је постао Исусов ученик. Тада Исус шаље Андреја кући и он се враћа својим уобичајеним дужностима. Гласине на Истоку брзо се шире ... Ту и тамо кажу да се у Галилеји појавио невјероватан пророк, који је чак већи од Јована Крститеља. Можемо да замислимо како се забринуто Андрејево срце стегло од ове вијести. Зашто га Исус не зове? Да ли се предомислио? Заборавио? Несумњиво, Андреј је о овоме много пута разговарао са својим братом, који је од Исуса добио чудно име: камен. „И идући покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, који се зове Петар, и Андрију брата његова, гдје мећу мреже у море, јер бијаху рибари. И рече им: хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људскијем“(Мт 4, 18-19). Јеванђеља нам говоре мало о мјесту које је Андрија заузимао међу осталим ученицима. Више се говори о Петру, који је био најстарији од Дванаесторице и постао врховни апостол, па чак и о најмлађем од њих, младом Јовану. Сви апостоли били су браћа једни другима и сви су били једнаки. Сви подједнако дијелили склониште и храну са Исусом, сви су слушали Његове параболе, били свједоци Његових чуда. Присјетимо се само једног од њих, врло изражајног чуда храњења великог броја људи са пет хљебова и двије рибе. Људи слиједе Исуса. Већ је вече, сви су гладни ... Исус наређује народу да легне, а затим је, узимајући хљеб и захваљујући се, дијелио ученицима, а ученици онима који су лежали, такође рибу, колико су жељели. Догоди се чудо. Било је довољно хљеба и рибе за све, сви су били сити ... Ово чудо има много аспеката значења, али рецимо оно главно: тамо гдје је Христос, нема мјеста страдању и патњи. Због тога је и дошао да спаси људе од невоља, поготово што свако ко Га слиједи може бити сигуран да неће остати без Божје његе и заштите. Ова прича се завршава врло симболично: „А кад су били задовољни, рекао је својим ученицима: Скупите преостале комаде да се ништа не изгуби. И скупили су их и напунили дванаест кутија комадима по пет јечмених хљебова ... “Дванаест кутија овде представља Дванаест апостола. Апостоли су они који ће ићи у свијет да доведу људе Христу, како би Богу вратили изгубљено човјечанство. Апостол Андреј, заједно са осталим ученицима, присуствовао је Тајној вечери, а затим је заједно са свима доживио шок и ужас када је Исус ухваћен и осуђен на смрт. Велики петак, субота ... Чинило се да су им све наде пропале. Али у недјељу се догоди нешто неочекивано. Жене које су ишле до гроба кажу да је гроб празан, Христа нема. А онда почињу састанци са Васкрслим. И како зора постепено одагнава таму, тако се и тама, сумње и страхови истјерују из срца апостола. Христос је жив! Побиједио је смрт. Дакле, све што је рекао је истина. Сјетимо се древне хришћанске традиције према којој су апостоли бацали жријеб и у складу са тим жријебом ишли да проповиједају Јеванђеље у различитим земљама. Андреј је имао пуно тога да проповиједа у Тракији и Скитији. Ако је то тако и нема разлога да се сумња у свједочење које је дошло из 3. вијека, онда је апостол Андреј проповиједао на обалама Црног мора. Као резултат анализе упућивања на Скитију у дјелима песника Овидија (43. п. н. е. - 18. н. е.), готово савременика Андреје Првозваног, можемо у то вријеме да истакнемо његове границе. Ова земља је, према Овидију, заузела територију сјеверно од Црног мора, протежући се од Кавкаских планина, Меотиде (Азовско море) и ријеке Танаис (Дон) до ријеке Гипанис (Јужни Буг) на западу и укључујући полуострво Крим, а на сјеверу омеђена Скитским или Ритејским горама. Према бројним истраживачима, ријеч „Скити“ могли би касноантички и рановизантијски аутори да означе друге народе који су живјели у сјеверном црноморском региону, односно у бившим скитским земљама. Староруска предања („Прича о прошлим годинама“ - почетак XII вијека) говоре о посјети апостола Андреје земљама на којима је Кијев накнадно настао, па чак трасирају пут апостола до Новгорода и сјеверних руских земаља. Немогуће је доказати или оповргнути ова предања. На свом путу Првопозвани апостол претрпио је многе патње и муке од незнабожаца: био је протјеран из градова и претучен. У Синопи је каменован, али, остајући неповријеђен, вјерни Христов ученик неуморно је проповиједао народу бесједу о Спаситељу. Молитвама апостола Господ је чинио чудеса. Трудом светог апостола Андреја настале су хришћанске цркве, којима је он постављао епископе и свештенство. Посљедњи град у који је првозвани апостол дошао и гдје му је било суђено да прихвати мученичку смрт био је град Патра (Грчка). Господ је показао многа чуда преко свог ученика у граду Патри. Болесници су били излијечени, слијепи су прогледали. Молитвом апостола оздравио је тешко болесни Созије, племенити грађанин; Полагањем апостолских руку излијечили су се Макимила, жена владара Патре и његов брат Стратоклес. Чуда која је чинио апостол и његова ватрена ријеч просвијетила су готово све грађане града Патре истинском вјером. Мало је незнабожаца остало у Патри, међу њима је био и владар града Егеат. Апостол Андреј му се више пута обратио јеванђелским ријечима. Али чак ни апостолска чуда нису просвијетила Егеата. Свети апостол с љубављу и смјерношћу обратио се његовој души, настојећи да му открије хришћанску тајну вјечног живота, чудесну силу Часног крста Господњег. Разјарени Егеат нареди да се апостол разапне на крст. Андреј је разапет на крсту у облику слова Х који се од тада назива Андрејев крст. Како би муке биле дуже, управник града Егеат наредио је да се не закуцава, већ да му вежу руке и ноге. „О крсту, освећен од мог Господа и Учитеља, поздрављам те, слико ужаса, ти си, након што је на теби умро, постао знак радости и љубави!“ - овим ријечима се апостол попео на овај крст. Два дана је висио на њему до своје смрти, два дана је разговарао са људима који су стајали около ... Људи који су га слушали саосјећали су са њим свим срцем и тражили да се свети апостол скине са крста. Уплашен народним огорчењем, Егеат је наредио да се оконча погубљење. Али свети апостол је почео да се моли да га Господ почасти смрћу на крсту. Без обзира како су војници покушавали да уклоне апостола Андреја, руке их нису послушале. Распети апостол, хвалећи Бога, рекао је: „Господе, Исусе Христе, прими дух мој“. Тада је сјајни сјај Божанске свјетлости обасјао крст и мученица распета на њему. Када је сјај нестао, свети апостол Андреј Првозвани већ је предао своју свету душу Господу (+ 62). Максимила, жена намјесника, узела је тијело апостола са крста и часно га сахранила. Неколико вијекова касније, за вријеме цара Константина Великог, мошти светог апостола Андреја свечано су пренесене у Цариград и положене у храм Светих апостола поред моштију светог јеванђелиста Луке и ученика апостола Павла - апостола Тимотеја. Вјерује се да се облик Х или коси, такозвани „ Андрејев крст“, први пут појавио на југозападу Француске у X вијеку, а од XIV вијека постао је традиционалан, иако је изворни извор овог облика крста непознат. Коси крст уведен је у италијанску умјетност након ренесансног периода. Иконографски је апостол Андреј приказан у црвеној и зеленој одећи са кратком брадом, у којој се налази крст или коси крст, симбол његовог мучеништва , као и свитак у руци или књига. Припремио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ На Светој Гори постоји скит Светог апостола Андреја. У овој атонској светињи чува се дио моштију - лобања Светог Андреја Првозваног.
(На фотографијама: Скит Светог Андреја на Светој Гори -лијево; дио моштију Светог апостола Андреја-десно) 8. децембра наша Црква прославља свештеномученика Климента, папу Римског-савременика светих апостола. Сјећање на светитеља првих вијекова хришћанства - светог мученика Климента, папу Римског, православна црква прославља данас 8. децембра. Овај светитељ, рођен је у Риму у богатој и племенитој породици, али већ у дјетињству случајним околностима одвојен је од родитеља и одгајан у туђој породици. Стекавши изврсно образовање, свети Климент, ипак, није био заинтересован за паганску мудрост, тражећи смисао живота у нечем другом. Када је сазнао за Христа, напустио је дом и отишао тамо гдје су апостоли проповиједали. У Александрији је Климент упознао светог апостола Варнаву од којег је научио много о Христу и Његовом учењу, а у Палестини га је крстио сам апостол Петар. Послије крштења, свети Климент је постао његов вјерни ученик. Свети Петар је, недуго прије страдања, рукоположио Климента за римског епископа. Послије смрти апостола, а након њега и епископа града, светог Лина (67-79) и светог Анаклета (79-91), свети Климент се попео на римску столицу (од 92 до 101.год). Честити живот, милосрђе и молитвено дјело светог папе Климента многе су обратили Христу. На празник Васкрс, крстио је 424 људи. Међу крштенима били су људи свих сталежа: робови, владари, чланови царске породице. Проповједничка активност Светог Климента, усљед које су стотине људи прешле у хришћанство, разбјеснила је паганског цара Трајана (98-117) . По његовом наређењу ухватили су светог мученика и бацили га у море са сидром око врата 101. год.. Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у вријеме Св. Кирила и Методија. Свештеномученик Климент, оставио је иза себе двије Посланице Коринћанима - прве писане споменике хришћанског учења након писања апостола. Тропар (глас 1):Мученик твој Господи Климент во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја. Православна црква 7. децембра прославља свету великомученицу Eкатерину Александријску, која је пострадала за Христа током Диоклецијаног гоњења хришћана почетком 4. вијека. И опет, по ко зна који пут, драга браћо и сестре, желио бих да скренем пажњу на чињеницу да су тако млади млади светитељи попут великомученика Георгија Побједоносца и Димитрија Солунског и великомученице Екатерине и Варваре, који су страдали у истом периоду, дали све нашем Господу Исусу Христу - они су се у потпуности жртвовали као мирисна и света жртва Богу. И ово је, наравно, огроман примјер за данашњу омладину, и уопште за све нас. Екатерина је имала све о чему може да сања младић њене ере и савремности. Статус и племенитост. Била је царског рода. Њена породица је имала велико богатство. Живјела у културној престоници модерног свијета - у египатској Александрији. Света Екатерина је стекла изврсно образовање. Била је врло паметна и такође веома лијепа. И млада. И све ово је Екатарина оставила. Све ово је жртвовала да би прихватила мученичку смрт за Христа. И она је од Бога постала достојна светости. Овјенчана уистину царском небеском духовном круном. Данас се често примјећује другачије кретање људског срца. Обрнуто. Данас покушавају, напротив, да „трују“ савременог младог човјека. Као да кажу: „Не тражи Бога, немој. Стекни статус. Да. Тежи луксузу, богатству и задовољству. Тежи спољној љепоти најприступачнијим средствима од шминке до ботокса и пластичне хирургије. Не тражи Бога, не тежи за Њим, направи себи идола, служи себи“. А какав је резултат? Хиљаде несрећних људи! Зашто несрећних? Јер су поставили погрешне циљеве у животу. И о томе не сањају. А Бог не дозвољава да се њихови планови остваре, јер ће то бити погубно за њихове бесмртне душе. Али понос је слијеп. Он жели само оно што жели и ништа друго. И ништа друго не види и не примјећује. За поносног човјека свијет је огледало за нарциса, гдје се диви себи. И невјероватан парадокс се дешава већ много вијекова. Ропство Христу постаје слобода. „Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11, 30). И слобода гријеха постаје ропство ђаволу. И овај терет је врло болан. Зато, чини ми се, Црква у кондаку назива Свету Екатарину свемудром. Она је то разумјела. Ова мисао, ова потрага за Богом помогла јој је да избјегне страшну замку, имала је отрежњујући ефекат на њу. И ево је, света и срећна. И благословена. Преподобни Пајсије Светогорац пио је чај из лимене конзерве и живио је у биједној колиби, али је, такође, био срећан. Јер је Бог био с њим. А Пресвета Богородица донијела му је грожђе и просфору. Да ли си срећан, савремени младићу? Постави себи ово питање искрено. Има ли у теби мира и радости умјесто панике, страха и страсних ватрених жеља? Великомученица Катарина је то разумјела. Схватила је да је Бог главно човјеково благо. А ово тајанствено, дивно и невидљиво заједништво са живим Богом није чак ни радост, већ блаженство. Хоћеш ли то икад разумјети, младо племе, непознато? Да ли ће и Бог постати твој живот и твоје благо какав је Он за нас ? Света великомученице Екатарино, моли Бога за нас! Свештеник Андреј Чиженко / ВЈЕРОНАУКА.НЕТ -препоручујемо да прочитате СВЕТА ВЕЛИКОМУЧЕНИЦА ЕКАТЕРИНА -ЖИТИЈЕ У ИЛУСТРАЦИЈАМА Православна црква прославља успомену на изузетног руског заповједника и вјештог дипломату, светог племенитог кнеза Александра Невског, 6. децембра. Син кнеза Јарослава и мајке Теодосије Игоревне, рјазанске принцезе, Александар Невски рођен је 30. маја 1220. године у Переслављ-Залеском (данас Русија). У историју земље ушао је не само као изванредан војсковођа, већ и као мудар политичар и дипломата. Главни догађаји у животу принца биле су двије историјске битке, побједе у којима је Русија спасена од заузимања њемачко-шведских витезова. 15. јула 1240. одреди Александра Невског поразили су шведске витезове на ушћу Неве (по којој је и добио надимак „Невски“), а 5. априла 1242. немачки крсташи Тевтонског реда поражени су на Пејпском језеру. Током свог живота принц Александар није изгубио ниједну битку. У исто вријеме свети принц је водио вјеште дипломатске акције са још једним опасним непријатељем - Златном Хордом, захваљујући којој је успио да одврати још страшнију несрећу за Русију. Благовјернии кнез се упокојио у Господу у својој 43. години, 14. новембра 1263. године у Городецу код Владимира (примивши пред смрт монашки постриг као Алексије). Мошти светитеља налазе се у Тројичном храму Лавре Александра Невског у Санкт Петербургу. Име браниоца Русије и заштитника војника познато је не само у Русији. Цркве попут Патријаршијски храм у Софији, храм у Талину и храм у Тбилисију посвећени су светом Александру Невском. Поштовање принца Александра као свеца почело је одмах након његове смрти, истовремено је састављена прилично детаљна „Прича о животу Александра Невског“. Званична канонизација кнеза догодила се 1547. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дјела милостиње. 30. септембра празнује се пренос његових моштију у град Владимир. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ 30. новембра (17. новембра по „старом календару“јулијанском календару). Свети Григорије Чудотворац, епископ неокесаријски, је један од најцјењенијих светаца древне Цркве живио је у III вијеку на територији данашње Турске. Рођен је у граду Неокесарија (сјеверно од Мале Азије) у незнабожачкој породици. Добивши изврсно образовање, од младости је тежио Истини, али мислиоци антике нису могли да задовоље његову жеђ за знањем. Истина му се открила тек у светом јеванђељу и младић је постао хришћанин. Да би наставио своје образовање, свети Григорије је отишао у Александрију, тада чувени центар паганске и хришћанске науке. Радознала младост похрлила је у александријску школу катихизиса, где је предавао презвитер Ориген, чувени учитељ који је посједовао огромну снагу ума и дубину знања. Свети Григорије је постао ученик презвитера Оригена. Накнадно је светац о свом ментору написао ово: „Овај човјек је од Бога добио највећи дар - да буде преводилац Божје ријечи људима, да разумије Ријеч Божију онако како ју је сам Бог користио и да је објасни људима онако како они могу да је схвате“. Осам година је свети Григорије учио код презвитера Оригена и примио крштење од њега. Подвижнички живот, целомудреност, чистота и непожељност светог Григорија побудили су завист код самопоузданих и грехољубивих незнабожачких вршњака и они су одлучили да клеветају светог Григорија. Једном, када је разговарао са учитељима на тргу, пришла му је позната блудница у граду и почела да захтева плаћање за гријех који је наводно почињен с њом. Испрва јој је свети Григорије кротко приговорио да се вара, мијењајући га са неким другим. Међутим, блудница није одустала. Тада је замолио пријатељицу да јој да новац. Чим је блудница узела у руке неправедно мито, она је у налету бијеса пала на земљу, а затим признала обману. Свети Григорије се молио над њом, а демон ју је напустио. У младости се свети Григорије повукао у пустињу, где је у посту и молитви стекао дарове прозорљивости и пророштва. Једном се светитељ усрдно молио Богу и Богородици да му открију истински начин поштовања Свете Тројице. Током молитве, Богородица му се јавила са апостолом Јованом Богословом, који је научио светитеља како да исповиједа тајну Пресвете Тројице. На овом Откривењу се заснива православно учење о Светој Тројици, које су касније развили црквени оци: Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски. Својом хришћанском побожношћу, способношћу да дубоко проповиједа Ријеч Божију, бројним чудима и мудрим управљањем црквама, светац није само повећао број хришћана у свом крају. Штавише, уочи своје блажене смрти (светац је отишао Господу око 266-270. након Христовог рођења), У Неокесарији је остало само 17 незнабожаца, упркос чињеници да је, када је владика Григорије дошао на ову столицу, овдје било само 17 хришћана. Светитељ се прославио мноштвом праведних дјела и чуда: протјеривањем демона, изљечењем болесних, помирењем зараћених. Вјеронаука.нет 28. новембар – Свети мученици Гурије, Самон и Авив Према црквеном предању, ови свеци се поштују као небески заштитници хришћанског брака. Али какву везу са хришћанским браком имају светитељи, који су страдали, иако истог дана, али у различито вријеме и сједињени, чини се, само заједничким мјестом сахрањивања (њихове мошти су положили у један ковчег). Едески мученици За вријеме гоњења хришћана под царевима Диоклецијаном (284–305) и Максимијаном (305–311), у граду Едеси ухапшена су два пријатеља, хришћани Гурије и Самон, проповједници Речи Божије. Покушали су да побјегну из родне Едесе (данас град Шанлијурф у југоисточној Турској), али су ухваћени. Светитељи су одговорили одлучним одбијањем на понуду да принесу жртву боговима, исповиједајући своју вјеру у Христа. Због тога су били подвргнути страшним мучењима. Мученици су све подносили са чврстином и молитвом. Ноћу су мученици изведени из града и посјечени. Много година касније, посљедњи пагански цар Лициније (311–324) почео је да прогони хришћане. Ђакон Едеске цркве по имену Авив, којег је цар наредио да ухвате због ревносног ширења праве вјере. Но, ђакон Авив је сам дошао до џелата, не желећи да при потрази за њим страдају и други хришћани. Светитељ је исповиједио вјеру у Христа и био осуђен на спаљивање. И сам мученик уђе у огањ и молитвено предаде дух свој Господу. Када се ватра угасила, светитељева мајка и рођаци нашли су његово тијело неоштећено. Мученик је сахрањен у исти гроб поред светих Гурија и Самона. Како су свеци казнили брачног преваранта А ови свеци се сматрају заштитницима хришћанског брака захваљујући легендарном заплету који је ушао у њихово житије. Догађаји описани у њему односе се на вријеме најезде Хуна на Византију (379-387). Према предању, током похода, један Готски плаћеник се зауставио у Едеси у кући удовице Софије. Ту је примијетио њену кћер Евтимију и почео да тражи од господарице да буде његова жена. Мајка је одбила - било је гласина да Гот има жену у својој домовини. Али заклео се на гробу мученика Гурија, Самона и Авива да неће учинити ништа нажао својој жени, да је никада неће увриједити и да ће је вољети и поштовати. И ... преварио је: у својој домовини је заиста имао жену, а Еуфемија је постала њена робиња. Кад јој се дијете родило, љубоморна газдарица га је отровала. А када је умрла његова законита жена он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренијеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше дјевојку крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном. Не знајући да је она ту, послије извјесног времена Гот се поново појавио у Едеси, дошао у Софијину кућу и дуго јој причао о срећном породичном животу са њеном кћерком, све док се пред њим није појавила лично Евтимија. За Гота се ова прича завршила тужно - градске власти су га осудиле на смрт. А мученици Гурија, Самон и Авив почели су да се сматрају небеским заштитницима хришћанског брака. Аутор: вјеронаука.нет Светог апостола Филипа (+ I вијек), једног од дванаесторице ученика Господа Исуса Христа , Православна Црква празнује данас у понедјељак 27. новембра 2023. године. Познато је да је свети Филип рођен у Галилеји, у граду Витсаиди. Он је добро познавао Свето Писмо, посебно пророчка предсказања, и зато је искрено очекивао долазак Спаситеља. На позив Самог Христа, пошао је за Њим, о чему говори Јеванђеље по Јовану (Јн 1, 43). У Новом Завјету свети Филип се помиње више пута: привео је Христу апостола Натанаила (Јн 1,46); Господ га је упитао колико је новца потребно да се купи хљеб за 5 хиљада људи (Јн 6, 7); довео је Грке који су жељели да виде Христа (Јн 12, 21-22); током Тајне вечере, Филип је био тај који је питао Христа о Богу Оцу (Јн 14,8). Послије Вазнесења Господњег, свети апостол Филип је проповиједао Јеванђеље најприје у својој родној Галилеји, након чега је посјетио Грчку, као и градове Парфу, Азот и Јерапољ. Проповиједао је и у Сирији, Малој Азији, Лидији, Мизији и у Јерапољу Фригијском.У посљедњем граду, светог апостола су локални незнабошци разапели на крсту 86. год. у вријеме цара Дометијана. Његово тијело је сахранила његова сестра Маријамна. Проповијед Јеванђеља светог Филипа на многим мјестима била је праћена бројним чудесима. Мошти св. Филипа пренесене су доцније у Рим. Великог подвижника Божијег, учитеља Цркве и аутора Божанствене Литургије, која се служи у свим храмовима сваке недјеље и празника – Светог Јована Златоуста, Архиепископа цариградског (+ 407), православни вјерници прослављају 26. новембра. Један од тројице васељенских јерарха (уз Василија Великог и Григорија Богослова) рођен је око 347. године у Антиохији. Крстио га је Мелетије патријарх Антиохијски, а потом и његови родитељи примише крштење. Његов отац војвода Секунд, умро је убрзо након рођења сина, а његова мајка, Антуса, остала је удовица у доби од 20 година, није се више удавала, посветивши свој живот подизању Јована у хришћанској вјери. Током година одрастања, будући светац је добио одлично образовање, и световно и вјерско. Када му је умрла мајка, примио је монаштво које је назвао „правом философијом“. Већ тих година Свети Јован је написао своја прва дјела, међу којима су „О свештенству“ и „Против непријатеља монашког живота“. Свети Јован је 386. године рукоположен за презвитера од епископа антиохијског Флавијана. Ово служење је укључивало и проповедање, што је убрзо показало његов блистави таленат. Он је 12 година неуморно проповиједао у храму двапут недјељно, а понекад и свакодневно уз велика окупљања људи. Истовремено, Свети Јован се бавио писањем вјерских дела и тумачењем Светог писма. Године 397. позван је из родне Антиохије да буде рукоположен на Цариградску столицу у вези са смрћу претходног архипастира - архиепископа Нектарија, насљедника Светог Григорија Богослова. У престоници Византије свети Јован је мање проповијиедао, пошто је имао архипастирске бриге, а прје свега се бавио духовним усавршавањем свештеника и организацијом богослужења. Поред тога, светитељ се бавио пословима милосрђа - својим средствима одржавао је неколико болница и два хотела за ходочаснике. Сам архипастир се задовољио оскудном храном и одбијао је позиве на вечере. Супротстављајући се распусности престоничког морала, Свети Јован је дошао у сукоб са царицом Евдоксијом. Оклеветан, подвргнут је неправедном црквеном суђењу, свргнут, па чак и осуђен на стријељање, које је, међутим, цар замијјенио изгнанством. Верници су жељели да заштите свог архипастира, али да би избјегао немире, он се добровољно повиновао свим одлукама. јКада је светитељ био протеран из града, у њему се догодио земљотрес. Уплашена Евдоксија је тражила да врате архипастира Јована и чак му је послала писмо, молећи га да се врати. Међутим, два мјјесеца по повратку, светитељ је поново неправедно пријављен. У марту 404. поново је протеран из града. Убрзо након тога, црква Аја Софија и Сенат су изгорели у пожару. Посљедње године свог живота Свети Јован је провео у изгнанству, док је водио обимну преписку, тјешећи страдалнике, поучавајући и подржавајући своје присталице. Дана 14. септембра 407. године, у Коману, свети Јован, већ веома болестан и исцрпљен, отиде ка Господу приликом свог преласка из Јерменије у Абхазију. Године 438. његове мошти су пренесене у Цариград. Због својих бројних писаних дјјела, као и изузетних беседа, Свети Јован је добио надимак Златоусти. -препоручујемо и овај текст СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ И ЊЕГОВА ЛИТУРГИЈА „Слава Богу за све!” биле су+љ последње ријечи Св.Јована Златоустог 8. новембар - Св. великомученик Димитрије Солунски; Овај светитељ је пострадао 306. године, на врхунцу Великог гоњења хришћана, које је започео цар Диоклецијан. Зашто је цар, који је 19 година своје владавине био толерантан према хришћанима, који су заузимали истакнута мјеста у војсци, у државном апарату и на двору, изненада одлучио да их истријеби на самом крају своје владавина? На његову благонаклоност вјероватно су утицале његова Приска и кћерка Валерија, које су биле благонаклоне према хришћанима или су и саме биле хришћанке као и то што је цар Диолецијан дуго времена је као цар боравио на истоку у Никомидији гдје му је палата била поред велике цркве и у његовој близини било је много хришћана. Но, цар Диоклецијан није био ни фанатик ни тиранин . Сви историчари о њему говоре као о досљедном и далековидом политичару и одличном администратору. Све што је радио било је подређено једном циљу – да поврати снагу и величину државе. Оно што је сигурно јесте то да је Диоклецијан сматрао да хришанство спречава рад на обнови Рима чије границе он сам утврдио. Он је своју борбу против хришћана започео чишћењем војске. У Нумидији хришћанин Максимилијан је 295. године одбио да се регрутује а касније два ратна ветерана Типазије и Јулије су 298. и 302. одбили да приме одликовање на коме је цар представљен као син божији. Ови војници нису били противници римске војске али су протествовали против богослужења пагана у војсци а нарочито против поштовања цара као бога тј. сина Јупитера и Херкула. ПоШто је ово била побуна цар Диоклецијан нареди да 300. године сви војници принесу жртву или да напусте војску. У историји је позната једна прича у којој се каже да је цар пред битку одлучио да сазна будућност из утробе животиње. Оред није успио а врач је кривицу приписао хришћанским војницима. Али, како неки извори истичу, да цар Диоклецијан промијеи свој став према хришћанима дошло је, под утицајем његовог зета Галерија, првог римског цара који је непосредно пред своју смрт (30. априла 311. год.) издао декрет о прекиду њиховог гоњења, под условом да буду лојални империји и да се моле своме Богу за цара. Као син паганке Ромуле, Галерије је био одгојен у мржњи према хришћанима, па је због тога био главни инспиратор Диоклецијанових декрета против хришћана. Међутим, након што је 310. године оболио од неке тешке болести, у којој му пагански бог – љекар Ескулап није помогао, а увјерен да се ради о освети хришћанског Бога, он је постао први римски цар који је потписао декрет о толеранцији према хришћанима Империја против Цркве или Црква против Царства? Према неким истраживачима, религија је била јединствен цемент који је могао да држи беживотну државну машинерију на окупу. Отуда жеља да се подржи и успостави древни култ олимпијских богова, чији је цар себе сматрао врховним свештеником, и прогон „нових и нечувених секти“ које у својој „злочиначкој опскурности“ желе да сруше оно што даровано од давнина. У међувремену, хришћанско друштво је, искористивши продужено затишје након прогона цара Валеријана (који је, иначе, на почетку своје владавине био прилично лојалан хришћанима), расло, јачало и ширило се по цијелом царству. Спајале су га тијесне међусобне везе, самостално држале и храбро јавно изјављивале да је његова вјера једина истинита. Хришћанска црква је била нека врста државе у држави. Подривала је древну царску структуру без икаквих завјера. У таквој ситуацији, енергични и на свој начин религиозни цар имао је само један излаз – да уђе у борбу са Црквом. Што је и учинио. Али не одједном. За почетак је требало да ојача цијелу државну машину – хришћани су били веома бројни и утицајни. Прогон је почео 303. године са три царска едикта. Први је наредио уништавање хришћанских цркава и спаљивање књига, други - да се сви представници хришћанског свештенства затворе у тамнице, трећи - да сви ухапшени свештеници под пријетњом од мучења принесу жртву паганским боговима. А 304. године издат је четврти декрет, који је подстакао масовну репресију - наређивао је свим хришћанима без изузетка да приносе жртве паганским боговима. Истина, сам Диоклецијан је извршавао своје декрете „без фанатизма“, али није сам владао царством. Максимијан, један од његових савладара, који је владао на западу (Италија, Шпанија, Галија и дјелимично Африка), по природи суров човјек, довео је Диоклецијанове мјере до крајности – у његовим крајевима, посебно у Африци, било је много мученика. Други савладар, Констанције, био је благ човјек, чак, религиозни еклектик који је више или мање волио чисти монотеизам од обичног паганског сујевјерја. Иако није могао да поништи Диоклецијанове уредбе, није баш инсистирао на њиховом спровођењу. Трећи царев савладар Галерије, његов зет, који је владао на истоку, за кога хришћански писац Лактанције каже да је у њему било примјетно „звјерство непознато Римљанима”. Уобичајене егзекуције за његово вријеме биле су спаљиване, распеће на крсту, бацање хришћана да их растргну звијери, а онај коме су једноставно поссекли главу сматрао је себе срећником. А Максимин, којег је он изабрао за свог помоћника, није био ништа бољи од њега. Међутим, зачудо, Димитрија, сина римског проконзула у Солуну, који је и сам био хришћанин, и крстио и васпитао свог сина као хришћанина, управо је Галерије поставио након очеве смрти да га наслиједи. А којим је чудом очигледни хришћанин Димитрије преживио на свом положају током првих година прогона, можемо само да нагађамо. Можда је Галерије био превише заузет борбом против Персије. Али када се после побједе очекивао његов долазак у Солун, Димитрије је већ знао шта ће се догодити са њим. Сво своје имање предао је вјерном слуги Лупу и наредио му је да све богатство раздијели сиромашнима, и стао се молити и постити припремајући се за мученичку смрт. Према предању, у част Галеријевог доласка, у граду су организоване борбе у којима је учествовао цезаров миљеник Лиј, који се сматрао непобједивим. У Солуну је тада живио један млади хришћанин по имену Нестор. Са огорчењем је посматрао колико се хришћана убија на овај стравичан начин. И одлучио је да крене сам у борбу против царског фаворита. Отишао је у тамницу Светог Димитрија, открио му намјеру, и замолио га да га благослови и помоли се за њега. Димитрије га је благословио али и упозорио; „Лија ћеш побиједити, али ћеш за Христа пострадати.“ Нестор је отишао на мегдан Лију и уз Божију помоћ побиједио. Галерије је, у бијесу, одмах наредио погубљење побједника, а сљедећег јутра - и Димитрија. У IV вијеку над његовим гробом подигнута је прва црква, а сто година касније илирски великодостојник Леонтије одлучио је да умјесто ње подигне велики храм, чији је олтарски дио био на мјесту сахране светитеља, а током његове изградње пронађене су његове мошти. За њих је посебно направљен сребрни киворијум (камени балдахин у олтару ношен са четири стуба) који је имао шестоугаону основу, празне зидове и кров овјенчан крстом. Вјерници су могли да уђу унутра и запале свијеће испред њега. Али у пожару у VII вијеку овај киворијум је уништен. Након тога, мошти су положене у мермерни гроб, а крајем 12 почетком 13. вијека однесене су у Италију. У Солун су враћене тек у 20. вијеку. Литература: Марина Борисова "Св. Димитрије Солунски: Зашто су римске власти убиле чиновника којег су саме поставиле?"- текст објављен на сајту foma.ru Мирко Василић "Гоњење хришћана у прва три века" Максимовић, Ј. – Максимовић, М., ,,Ранохришћански мученици жртве непоштовања. Асклепијевог култа у време Диоклецијана” |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|