 Православна црква 7. децембра прославља свету великомученицу Eкатерину Александријску, која је пострадала за Христа током Диоклецијаног гоњења хришћана почетком 4. вијека. И опет, по ко зна који пут, драга браћо и сестре, желио бих да скренем пажњу на чињеницу да су тако млади млади светитељи попут великомученика Георгија Побједоносца и Димитрија Солунског и великомученице Екатерине и Варваре, који су страдали у истом периоду, дали све нашем Господу Исусу Христу - они су се у потпуности жртвовали као мирисна и света жртва Богу.
И ово је, наравно, огроман примјер за данашњу омладину, и уопште за све нас. Екатерина је имала све о чему може да сања младић њене ере и савремности. Статус и племенитост. Била је царског рода. Њена породица је имала велико богатство. Живјела у културној престоници модерног свијета - у египатској Александрији. Света Екатерина је стекла изврсно образовање. Била је врло паметна и такође веома лијепа. И млада. И све ово је Екатарина оставила. Све ово је жртвовала да би прихватила мученичку смрт за Христа. И она је од Бога постала достојна светости. Овјенчана уистину царском небеском духовном круном. Данас се често примјећује другачије кретање људског срца. Обрнуто. Данас покушавају, напротив, да „трују“ савременог младог човјека. Као да кажу: „Не тражи Бога, немој. Стекни статус. Да. Тежи луксузу, богатству и задовољству. Тежи спољној љепоти најприступачнијим средствима од шминке до ботокса и пластичне хирургије. Не тражи Бога, не тежи за Њим, направи себи идола, служи себи“. А какав је резултат? Хиљаде несрећних људи! Зашто несрећних? Јер су поставили погрешне циљеве у животу. И о томе не сањају. А Бог не дозвољава да се њихови планови остваре, јер ће то бити погубно за њихове бесмртне душе. Али понос је слијеп. Он жели само оно што жели и ништа друго. И ништа друго не види и не примјећује. За поносног човјека свијет је огледало за нарциса, гдје се диви себи. И невјероватан парадокс се дешава већ много вијекова. Ропство Христу постаје слобода. „Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11, 30). И слобода гријеха постаје ропство ђаволу. И овај терет је врло болан. Зато, чини ми се, Црква у кондаку назива Свету Екатарину свемудром. Она је то разумјела. Ова мисао, ова потрага за Богом помогла јој је да избјегне страшну замку, имала је отрежњујући ефекат на њу. И ево је, света и срећна. И благословена. Преподобни Пајсије Светогорац пио је чај из лимене конзерве и живио је у биједној колиби, али је, такође, био срећан. Јер је Бог био с њим. А Пресвета Богородица донијела му је грожђе и просфору. Да ли си срећан, савремени младићу? Постави себи ово питање искрено. Има ли у теби мира и радости умјесто панике, страха и страсних ватрених жеља? Великомученица Катарина је то разумјела. Схватила је да је Бог главно човјеково благо. А ово тајанствено, дивно и невидљиво заједништво са живим Богом није чак ни радост, већ блаженство. Хоћеш ли то икад разумјети, младо племе, непознато? Да ли ће и Бог постати твој живот и твоје благо какав је Он за нас ? Света великомученице Екатарино, моли Бога за нас! Свештеник Андреј Чиженко / ВЈЕРОНАУКА.НЕТ -препоручујемо да прочитате СВЕТА ВЕЛИКОМУЧЕНИЦА ЕКАТЕРИНА -ЖИТИЈЕ У ИЛУСТРАЦИЈАМА |