3.фебруар-Преп. Максим Исповједник; Блажени Максим Грк

Изузетног православног писца и преводиоца - Максима Грка (+ 1556) православна црква прославља данас, 3. фебруара. Максим Грк /Ватопедски/ рођен је 1470. године у грчком селу Арта у породици богатог грчког великодостојника. У младости је пуно путовао, студирао науке и језике у Француској и Италији. По повратку кући, будући светитељ стигао је на Свету Гору Атонску, гдје је положио монашке завјете у манастиру Ватопед. Тамо је наставио студије. С одушевљењем је проучавао древне рукописе које су на Светој Гори оставили монашки грчки цареви (Андроник Палеолог и Јован Кантакузен).
У то вријеме у Москви, великом кнезу Василију III Јовановичу (1505-1533) био је потребан компетентан помоћник са знањем грчког језика, јер је желио да среди грчке рукописе и књиге своје мајке Софије Палеолог и обратио се цариградском патријарху са захтјевом да му пошаље ученог Грка. за превођење књига. Максим је послат у Москву, а по доласку наложено му је да на словенски језик преведе тумачење Псалтира, тумачење Књиге Дјела апостолских и неколико богослужбених књига. Док је Варлаам био митрополит московски, Максим Грк је добро напредовао, али када је митрополит Данило заузео митрополитски престо , његов положај се закомпликовао. Конкретно, дошли су у сукоб око превода црквене историје блаженог Теодорита на словенски језик .
Положај Максима Грка још се више заоштрио након што је великом кнезу послао „Поучна глава за владаре верних“, у којима је указао на немогућност суверена да растави брак са супругом  Соломонијом, чему је тежио. Све ово довело је до затварања Максима у затвор, гдје је провео 6 година. Истовремено, оптужен је и за намјерно оштећивање књига, јер су у неким његовим преводима пронађене нетачности.
Док је био у затвору, свети Максим Грк се трудио да не клоне духом, због чега је стекао велику Божију милост - са утјехом му се јавио анђео.
По изласку из затвора, Максим је прво послат под црквеном забраном у Твер. Након још 12 година, забрана је укинута и свети Максим је послат у Тројично-Сергијеву лавру, гдје је провео посљедње године, настављајући да ради на преводу књига. После откривања светитељевих моштију 1996. године, оне данас чувају у Трапезном храму Тројице-Сергијеве лавре.

---

Свети преподобни Максим ИсповЈедник - монах који се супротставио царевима и патријарсима-ПИШЕ: Протојереј Владимир Долгих /извор: "Союз православных журналистов".

Преподобни Максим Исповједник. Фреска Мануила Панселина. Крај XIII вијека

Свака јерес или раскол више је политичке природе него теолошке или догматске. То сада видимо, а тако је било и у дане Максима Исповједника.
Православна црква 3. фебруара слави преподобног Максима Исповједника. Његово име није ни подебљано на календару, а понекад имам утисак да је и даље незгодно о њему говорити као о политички неподобном.
У ствари, то није тако, јер ипак, огромна већина православног народа преподобног Максима дожиљава као хришћанског писца, теолога и философа. Данас, патролошка наука, нарочито на Западу, показује велико интересовање за његову личност, о чему свједоче и дјела, нпр, истраживача са Оксфорда попут Бронвен Нил и Паулине Ален. 
Уопште нисам могао да не пишем о преподобном Максиму Исповједнику, јер је он мој омиљени светац. Још 2013. године, за 400 година постојања, Кијевска богословска академија објавила је тезу предреволуционарног професора Сергеја Епифановича, посвећену Преп. Максиму. Једно вријеме је ово заправо била прва пуноправна и обимна студија о животу и дјелима светитеља. Прије дипломирања на академији, два тома дисертације представио нам је тадашњи ректор Владика Антоније (Паканич). Након што сам поново прочитао дјело Сергеја Леонтијевича, схватио сам да је за мене Максим Исповједник на неки начин постао обрасцем хришћанина. Био је задивљујућа личност: с једне стране, он је савршено образован ерудита, називају га најтежим од свих византијских отаца, а висина његове мисли, како су рекли Грци, чак изазива вртоглавицу. С друге стране, свети Максим је био обичан монах, молитвеник и подвижник, који је, осим тога, поднио читав низ пресуда, ругања и изгнанства због верности Истини и борбе за чистоту вере. Његова истрајност и придржавање принципа не може а да не инспирише. Због тога је слика Максима Исповедника релевантна и за савремене хришћане.

---

​Преподобни Максим  био је монах, молитвеник и подвижник који је поднио читав низ пресуда, понижења и изгнанства због вјерности Истини и борбе за чистоту вјере.

Ево само малог описа професора Епифановича: „Својим лицем дао је живописан примјер живог грчког генија изванредне књижевне плодности, који подсјећа на свестраност ере великих отаца. За читав VII вијек то је једина велика књижевна личност која се занимала за егзегезу и теологију, аскетизам и литургију, па и за Ускрс, па и поезију. Издижући главу над читавом својом генерацијом, Св. Максим је био најбољи гласноговорник расположења своје ере. Он је зрели плод византијске културе, живописан примјер њене генијалности, одраз њеног менталног карактера. Његов идеал је идеал аскетске Византије. Његов поглед на свијет је складан систем идеја најкарактеристичнији за његову еру. Његова мистика је одраз владајућих расположења међу најбољим синовима Византије “. Вриједи подсјетити да се у VII вијеку (само 18 година након смрти преподобног) састао VI Васељенски сабор. Све његове доктринарне дефиниције изграђене су на основу дјела Максима Исповједника, док име светитеља никада није ни поменуто у актима сабора. Било је немогуће, јер је монотелитска јерес  била дио државне политике царева Ираклија  I и, у мало ублаженом облику, Константа  II. Светитељ је осуђен управо као политички преступник који се побунио против актуелне власти, па је због тога било прилично рискантно сјећати га се, јер нико није поништио казне. Иначе, мора се рећи да се у односу на ову јерес обични монах супротставио двојици значајних моћних „црквених кнежева“, будући да је монотелитске идеје први пут формулисао папа Хонорије I у писму цариградском патријарху Сергију. Ово је, рецимо, добар „камен у башти“ западног учења о непогрешивости римског понтификата. Међутим, ради правичности треба напоменути да се папа Мартин I, напротив, успротивио јереси, током једног од бјекстава, заклонио је Максима Исповједника, због чега је и страдао - прогнан је у Таурски Херсонес, гдје је и умро од глади. Као што видите, када се политика мијеша у црквене послове, чак и чин римског епископа није препрека за почињење било каквог безакоња. Данас су ти монотелитски спорови већ дио историје, гледамо их издалека, и стога их је по жељи лако разумјети. Али тада, у 7. вијеку, све је било потпуно другачије. Лутање разних идеја, не потпуно устаљене терминологије, могло је само да збуни мисли оних који су ово жељели да разумију. Преподобни Максим није одмах све разумио. Једну од одлучујућих улога у том погледу имао је свети Софроније Јерусалимски, који је давне 634. године својом саборском посланицом осудио јеретичко учење које је предложио папа Хонорије. Управо је он упутио Максима Исповједника када је био принуђен да се у Палестини сакрије од прогона.

​У раном периоду свог живота, Максим је избегао хапшење, јер га је доживљавао као препреку подвижничком подвигу.

Међутим, бјекство преподобног не треба сматрати манифестацијом ни најмањег страха за свој живот. Напротив, на крају се храбро појавио пред судом, преживио неколико гоњења, малтретирања и премлаћивања, а као старац доживио је да му  језик одсијеку да не би могао више да износи своју „јерес“ а десна рука му је одсјечена, да не би више могао да пише и прогнан је да умре у Колхиди (у најзабаченију покрајину царства, без хране и одјеће-примједба преводиоца). Међутим, у ранијем периоду свог живота, Максим је избјегавао хапшење, јер га је доживљавао као препреку  аскетском подвигу. Поред тога, стална путовања постала су за светитеља средство за борбу против јереси. Прелазећи из провинције у провинцију, он је снажно упозоравао вјерне хришћане да не прихвате монотелитско учење. Да бих окарактерисао личност преподобног, желио бих да се зауставим на још једној епизоди његовог живота. Већ сам поменуо имена папе Хонорија и патријарха Сергија, али и александријски патријарх Кир и Сергијев насљедник Пир, такође, су стали на страну јереси. Максим Исповједник је имао пријатеља, патрикија Григорија  (старогрчки πατρικιος - једна је од највиших византијских титула-примједба преводиоца), који је био на челу провинције Африке, и управо је он својевремено примио преподобног  у Картагини. Ту се, у јулу 645. године, догодила чувена расправа између Максима и Пира у вези са једном / двије воље у Христу. Данас бисмо такву расправу назвали дебатом, само што смо сада навикли да користимо овај израз у односу на политичку, а не теолошку расправу. У 7. вијеку, људе су,  много више занимала христолошка питања. Због тога је спор био јаван, у присуству великог броја хришћана. Природно, свети Максим је од њега изашао као побједник. Пир је прихватио  диотелизам, али га је касније напустио и поново се вратио у јерес. Дакле, већ у Цариграду, током једног суђења, началник царске трпезе Сергије Евкрат питао је Максима: „Реци нам, Ава, како си наговорио Пира да напусти сопствени догмат и прихвати твој догмат“, на шта је преподобни одмах одговорио, да не брани свој сопствени догмат, већ догмат саборне цркве, и да није му ни пало на памет да га сматра својим. Овакав став је очигледно био узрок  храбрости и самопоуздања Максиму Исповједнику Зато је на наредном суђењу, када су, чини се, све околности биле против њега, када су оптужиоци указали на мјеродавну Римску цркву, која је требало да прихвати јеретичко монотелистичко учење, преподобни Максим ипак издржао. „Дух Свети кроз уста апостола анатемише чак и Анђеле, ако су почели да објављују нешто супротно апостолској проповиједи. Зато, ако цијела васељена ступи у заједницу са патријархом [цариградским] и почне да се причешћује са њим, ја нећу са пфичешћивати".
Преподобном Максиму су одсјекли десну руку и језик како би га ућуткали, тако да није могао ни да говори ни да пише. Очигледно једноставно није било другог начина. Али глас и примјер непоколебљивости Максима Исповједника одјекују и данас. Јерес је поражена, а Истина коју је бранио преподобни Максим је тријумфовала - није ли ово примјер за нас, савремене хришћане.
Не заборавимо на овако задивљујуће светитеље као што је Максим Исповједник. Важније од било чега је да његово остане подебљано у нашем сјећању и у нашем срцу. Превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

"Ко види у срцу своме траг мржње према ма ком човеку за ма какву погрешку, потпуно је туђ љубави према Богу. Јер љубав према Богу никако не трпи мржњу према човеку".

— Стослови о љубави I