Сазнај новости из
хришћанског свијета
Велики Господњи покретни празник - Свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим (Цвијети, Цвјетну недјељу)ове године православна црква прославља у недјељу 28. априла. Ово је и недјеља која претходи Васкрсу. На овај дан.Црква се сјећа најважнијег јеванђеоског догађаја - Свечаног уласка Спаситеља у Јерусалим мање од недјеље прије предстојећег распећа. Овај догађај описују сва четворицу јеванђелиста: Матеј, Марко, Лука и Јован. Ово није био први пут да је Исус ушао у Јерусалим. Али сада су га становници града дочекали и поздравили као цара - раширивши пред собом одјећу и палмине гранчице, узвикујући: „Осана сину Давидовом! благословен Онај који долази у име Господње! Осана на висини!" (Мт 21, 9). Дан раније Христос је васкрсао Лазара у селу на другој страни Маслинске горе од Јерусалима. Гласина о чуду брзо се проширила тим подручјем, а у граду су почели да говоре о томе да је то знак: древна пророчанства су се обистинила, а Месија, спаситељ израиљског народа, већ је био овдје. Исус није оповргнуо ове гласине, већ је, напротив, сједећи на магарцу (симболика магарца је мир, за разлику од коња, који символише рат), у град ушао кроз Златна врата, кроз која обични људи нису смјели да прођу ни пјешке, јер су од самог почетка били намијењена једном госту. Такав корак био је раван проглашењу Месијом. Народ га је и дочекао тако бацајући палмине гранчице под Исусове ноге. Али, ушавши у чувени јерусалимски храм - средиште старозавјетне религије, Исус, супротно популарним очекивањима, уопште није објавио свети рат против Римљана и није навео гомилу да јуриша на оближњу тврђаву римског гарнизона. Истјерао је трговце из Храма и напустио град. Исус се више неће појављивати у Храму. Неколико дана поучава људе у близини Јерусалима, редовно се расправљајући са фарисејима - признатим вјерским вођама Јудеје. И истовремено расте разочарање људи у Њега. Они који су бацали палмине гранчице под Спаситељеве ноге постају све мање задовољни Њиме. Ових дана Исус предвиђа горку судбину за Јерусалим. Пророчанство се треба испунити за неколико деценија: 72. године н. е. град и Храм, Римљани ће збрисати са земље, а Јевреји ће бити протјерани из своје отаџбине. Неколико дана касније, видећи Христа ухапшеног, ти исти становници Јерусалима који су Га дочекали и поздравили као цара, викаће римском намјеснику Понтију Пилату : „... распни га, распни га!“ (Јн 19, 15). На празник Свечаног уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, представљамо вам избор икона израђених у различито вријеме у различитим техникама у различитим дијеловима православног свијета, а који је направио сајт «Православная Жизнь» (https://pravlife.org). Наке иконе је додао и сајт вјеронаука.нет. Личност Новог завјета, пријатељ и ученик Христов, Лазар је васкрсао најављујући предстојеће Васкрсење Господње Лазар, који се назива и Четвородневни, био је брат Марте и Марије. Када се тешко разболио и умро, имао је само 30 година. Према Светом писму Новог завјета (Јн 11, 1-44), Лазар се једног дана тешко разболио и умро. Његове сестре су обавијестиле Исуса који је био у Галилеји да је његов пријатељ тешко болестан. "А када чу Исус рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу" те свој долазак одгодио за два дана: "Па када чу да је болестан, тада остаде два дана на мјесту гдје бјеше" (Јн 11, 6). Рекао је својим ученицима да је његов пријатељ заспао и да иде у Витанију да га пробуди. Када је са својим ученицима стигао у Витанију, Марија Му се пожалила да њен брат не би умро да је Он дошао на вријеме додавши "али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог" на шта јој Христос одговори "васкрснуће брат твој". Исус је плакао и тражио да га одведу до гроба - пећине затворене тешким каменом. Иако је био упозорен да ће мирис бити неподношљив, сачекао је да се отвори улаз у гробницу и викну громким гласом: „Лазаре, изађи напоље". Христос је васкрсао Лазара четири дана након његове смрти – отуда и назив „четвородневни“ – изазивајући дивљење посматрача и смртоносну мржњу фарисеја. Шест дана прије јеврејске Пасхе Христос дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом. (Јн 12, 1-2), док се велики народ окупио да их види. Лазар се више никада није насмијао послије свог Васкрсења. Предање каже да је Лазар након Васкрсења био смркнут и ненасмијан. У ствари, он је своју тугу оправдавао оним што је видио током свог четвородневног боравка у Аду. О томе говори и Свети Дамаскин Студит. Исто предање каже да се само једном насмијао, када је видио да неко краде земљани суд и афористички прокоментарисао: „Земља краде земљу, земља узима земљу“ (о овоме пише и црквени историчар Никифор Калист Ксантопулос). Након васкрсења, Лазар је живио још 30 година, од којих је 18 био епископ на Кипру. По црквеном предању рукоположен је од апостола Павла и Варнаве и био је епископ Ларнаке на Кипру. Први податак о томе налазимо у бесједи Јована Еубејског. Други пут је мро је 63. године по Христу. Слика Игора Сушенока „Улазак Господњи у Јерусалим“, која се налази у згради Института за модернизацију руске реалистичке умјетности у Москви, приказује атмосферу усхићења која је захватила Јерусалим када је Христос на магарцу ушао у град. Игор Михајлович Сушенок је сјајни представник најбољих традиција руске реалистичке школе сликарства. Његова платна нашла су своје мјесто у музејима у Јапану, Шпанији, Холандији, Њјемачкој - ово је нова етапа у животу и стваралаштву, освећена светлошћу Јеванђеља, болним и плодним размишљањима о судбини руске реалистичке умјетности. 1 Магарац на којем Христос улази у град је симбол понизности. Христос није ујахао у град на коњу као побједнички цар, већ на магарцу понизно као обичан човјек, јер његово царство није од овога света (Јн 18, 36). Али Јевреји ово нису разумјели. Обрадовали су се, узвикивали "Осана!" и прекривали су пут којим је ишао својим огртачима и палминим гранчицама, надајући се да је он Месија, нови јеврејски ЦАР, који је дошао да ослободи свети град од Римљана, који су Јудеју заузели 90 година раније (63. прије Христа). 2 Ученици Христови. 3 Јевреји, који су се за Пасху окупили у Јерусалиму из цијелог свијета, славе „сина Давида, цара јудејског“, покривају Његов пут одјећом и палминим гранчицама. Сви они су се овдје окупили јер је, према законима јудаизма, сваки вјерник морао да принесе жртву за Пасху у јерусалимском храму. 4 Изненађени Јелин (на глави му је типични шешир од кравље коже) тог доба гледа пророка из Назарета. Јеванђелист Јован нам говори да су и Грци - говоримо о грчкој заједници - такође дошли на Пасху у Јерусалим и жељели су да виде Христа (Јн 12, 20-22). 5 Ликујући Јеврејин који је на празник дошао из Етиопије. Етиопски Јевреји и даље живе у овој земљи, сматрајући се потомцима цара Соломона и царице Савске. 6 Фарисеји су представници утицајне партије, који су проповиједали тачно поштовање свих вјерских прописа. Упркос чињеници да је Христос непрестано осуђивао њихово лицјемерје, фарисеји су,такође, поздрављали Христа у Јерусалиму као могућег Јеврејског цара - толико су мрзили Римљане који су се клањали незнабожачким боговима. 7 Јеврејски писар је представник најобразованијег слоја друштва, обдарен правом тумачења јеврејског закона. Писари су се често свађали са Христом, вјерујући, заједно са фарисејима, да Он крши вјерске прописе. 8 Римски војници уплашени вриштећом гомилом. У то вријеме Јудеја је била једна од најнеугоднијих провинција Римског царства, па се за вријеме Пасхе у Јерусалиму број римског гарнизона знатно повећао. 9 У сваком освојеном граду Римљани су у знак своје моћи подигли кип римског владара и обавезали локално становништво да приноси жртве њиховим боговима. Чак су и побожни Јевреји поштовали овај захтјев. 10 На Пасху су Јевреји по закону морали да принесу жртву у јерусалимском храму. Најбогатији од њих приносили би телад, они који су били сиромашнији - јагњад, а најсиромашнији жртвовали голубове. Пошто су многи Јевреји у град долазили издалека, на улицама града су се посебно за њих продавале жртвене животиње. 11 Јелеонска гора (Маслинска гора), гдје се налазио Гетсимански врт, у којем је Христос волио да борави. Одавде се пружа поглед на цио Јерусалим, а Спаситељ му је одавде пред улазак предвидио скоро уништење. Ужасно пророчанство се обистинило 70. године нове ере, када су Римљани потпуно уништили град током јеврејске побуне. Овде је Христос одржао своју посљедњу бесједу (Лк 24 ). 12 Златна врата кроз која је Христос ушао. Преко њих човјек није ушао у сам град, већ управо на територију храма. Тако је Господ прије свега свечано ушао у главно светилиште цијелог Израиља, у кућу Његовог небеског Оца и на крају у своју кућу. Ова врата се помињу у старозавјетној књизи пророка Језекиља: када потомак цара Давида уђе кроз њих, она ће се заувијек затворити за њим. Садашња капија је вјероватно изграђена у 520-им годинама нове ере, - на врху рушевина откривених у близини, знатно древнија врата из периода Другог храма. Муслимани су их затворили 810. године, а крсташи су их поново отворили 1102. године. Касније их је Саладин запечатио након што је 1187. године заузео Јерусалим. А османски султан Сулејман Величанствени обновио је капију заједно са градским зидинама, али је зазидао 1541. године. У овом облику остају до данас. Извор: фома.ру/Превод: вјеронаука.нет
27. априла 2024. године православна црква слави Лазареву суботу - Врбицу, празник који традиционално пада у суботу, осам дана прије Васкрса. У црквеном календару, овај покретни празник, је директно повезан са празником Свечаног уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим (Цвјетном недјељом), који се слави наредног дана. На овај дан вјерници се сјећају Христовог чуда васкрсења његовог пријатеља Лазара. Јеванђеоска прича о четвородневном Лазару добро је позната сваком хришћанину. Овај догађај је описан у 11. глави Јеванђеља по Јовану. Када је Христос сазнао да је његов пријатељ Лазар болестан, није одмах отишао к њему у Витанију. Када је стигао, Лазар је већ био мртав четири дана и лежао је у погребној пећини. Подсјетимо се само зашто се зове Четвородневни. Чињеница је да су након Лазареве смрти прошла четири дана. Исус Христос долази у Витанију тек четвртог дана ради његовог васкрсења. Изостављајући све детаље из приче у вези са Мартом и Маријом, вриједи напоменути да је, према схвтању старих Јевреја, душа три дана присутна са тијелом, трудећи се да поново уђе у њега, али га онда заувијек напушта. Помињање четири дана у овом контексту има за циљ да нагласи да је Лазарева смрт била коначна и неопозива. На путу до Лазаревог гроба, Исус је плакао, а "онда Јудејци говораху: гледај како га љубљаше". Када је стигао до Лазаревог гроба Христос је наредио да се уклони камен који је затварао улаз у пећину и позвао га "иза гласа: Лазаре! изиђи напоље". И Лазар је изаашао из гроба: "обавијен платном по рукама и по ногама, и лице његово убрусом повезано. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли к Марији и видјеше шта учини Исус, вјероваше га". Богослови придају нарочиту важност Исусовој тузи и сузама због Лазара. Ово се сматра једним од доказа двоструке Христове природе. У израиљској историји било је случајева када су пророци васкрсавали мртве. Али да васкрсне четвородневног мртвог човјека, који је већ почео да се распада - то је могао да учини само Месија, посебни Божји изабраник. Вијест о овом чуду брзо се проширила међу Јеврејима. Тада су главни свештеници и фарисеји одлучили да убију Исуса: "Онда главари свештенички и фарисеји сабраше скупштину, и говораху: шта ћемо чинити? Човјек овај чини многа чудеса. Ако га оставимо тако, сви ће га вјеровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ.
О праведном Лазару сачувано је врло мало података и у њима има много противрјечности. Чак и о самом чуду васкрсења Лазара, само јеванђелист Јован пише. Могуће је да Лазар није поменут због страха да би га Јевреји могли убити, јер како приповиједа Јован Богослов: „А главари свештенички договорише се да и Лазара убију“ (Јн 12, 10). Послије васкрсења, Лазар је живио још 30 година, од којих је 18 био епископ, па је умро 63. године нове послије Христа. Преподобни Теодор Студит помиње да је Лазар био епископ, али не прецизира гдје тачно. Прве информације о боравку Лазара на Кипру налазе се у бесједи Јована Еебејског, гдје пише да је Лазар постао епископ на острву Кипар у граду Китија -старо име данашњег града Ларнаке. Ларнака, што на грчком језику значи гробница (Ларнакс), добила је име управо по другој Лазаревој гробници. Свети Димитрије Ростовски пише да је Лазар дошао на Кипар током прогона јерусалимске цркве, започетог након убиства Светог првомученика и архиђакона Стефана.
Традиционално се сматра да су Лазара за епископа хиротонисали апостоли Павле и Варнава (45. године), који су проповиједали на Кипру; неки подаци помињу да га је апостол Петар хиротонисао.
Каже се за Лазара да се никада више није насмијао након свога васкрсења. А и како да се смије кад је сагледао сав ужас смрти и прошао кроз смрт и кроз страдање до распадања, није њему било више до смијеха. Остало је предање да се само једанпут насмијао, једном приликом када је ишао са својим ђаконом. Пита га ђакон: „Свети оче, никад те нисам видио да се смијеш, одкуд сад?“ А видјели су неког лопова како краде ћуп, па ће Лазар ђакону: „Видим прах како краде прах“. Другим ријечима, насмијао се свим лоповима овога свијета који мисле да ће у злату и сребру, у новцу, у ћуповима и у другим таквим богатствима земаљским наћи себи срећу. Након смрти епископа Лазара (63. године) сахранили су локални становници у Китији. У V вијеку на мјесту његовог сахрањивања саграђен је велики храм, гдје је уређен силазак до Лазаревог гроба. Током арапских рација храм је уништен, а мјештани су на његовом мјесту изградили малу капелу. Око 902. године на мјесту капеле откривен је мермерни саркофаг са моштима и натписом: „Лазар Четвородневни и Христов пријатељ“. Цар Византије Лав VI Мудри пренио је дио моштију Лазаревих у главни град царства - Константинопољ, а на мјесту гдје су пронађене подигао је величанствени храм у којем се чувао остатак моштију. У Цариграду се мошти Лазара нису дуго задржале, убрзо су премјештене у посебно саграђени храм у част праведног Лазара код Константинопоља у области Топи, касније је овај храм по царевом наређењу постао манастир. О даљој историји моштију, превезенених у Цариград није познато, помиње се да су зазидани у олтарски зид храма у који су стигли. Многи ходочасници и очевици тих догађаја писали су о многим чудима која су се догодила у близини моштију праведног Лазара.
О другом дијелу моштију, који је остао у Китији на Кипру, постоје подаци и помињања до 1837. године. Римски путник Пјетро Дела Вале (1625), помиње да су се, из моштију праведног Лазара у Китији, свакодневно дешавала чуда и исцјељења. 1837. године мошти су вјероватно уклоњене у крипту испод олтара храма, гдје су пронађене 1972. године у мермерној гробници током рада након пожара 1970. године. Једно од најважнијих предања о праведном Лазару је прича о посјети Пресвете Богородице њему на Кипру. Говори се да је Лазар, желећи да види Дјеву Марију, послао брод по њу. Пресвета Богородица и апостол Јован Богослов који ју је пратио, на захтјев Лазара, кренули су пут њега. Прво је њихов брод олуја однијела на Атос, али су потом сигурно стигли на Кипар. Пресвета Богородица поклонила је Лазару архијерејски омофор и наруџбине које је Она сашила.
Са именом праведног Лазар повезано је предање о поријеклу Сланог језера у близини Китије. Предање каже: Лазар је видио два завађена брата у близини језера и на његову молитву језеро је пресушило и напунило се сољу. Послије тога, ово предање је добило много верзија. Према најраспрострањенијој верзији, коју је забиљежио Франческо Суријано (1485), на мјесту језера некада су били виногради. Када је Лазар, трпећи жеђ, затражио од власника, који је носио корпу грожђа прекривену платном, један грозд, одговорио је да у корпи има соли. Након тога виногради су се претворили у неплодно слано језеро. 27. априла 2024.. године наша Црква се сјећа васкрсења праведног Лазара - (Лазарева субота-Врбица). За ову прилику спремили смо причу о овом догађају, дизајнирану за читање са дјецом (од 9 година). На обалама ријеке Јордан рано ујутро је тихо. Птице још увиjек спавају у гнијездима и не пјевају своје пјесме. Само ће повремено велика риба репом ударити у воду преко које се топе угрушци ноћне магле. Тог раног часа појавио се човјек на обали Јордана. Напустио је село Витанију чак и по мраку, како би имао времена да дође у Галадску земље прије заласка сунца. Ријеку је могао прећи помоћу каменог моста који су саградили Римљани. Али до њега је био дуг пут, а путник се силно журио. Хладно слегнувши раменима (било је рано прољеће, ваздух се ноћу охладио, а ујутро је било прохладно), свукао се, уредно завезао одјећу у чврст чвор и пажљиво ушао у хладну воду. Убрзо су на површини ријеке били видљиви само његова глава и сноп одјеће, који је држао изнад воде. А сада је на другој страни. Након мало чекања док се вода на тијелу не осуши, обукао се и брзо се удаљио од ријеке. Путник није имао никакве ствари, није имао терета, чак ни залихе хране. Био је то гласник. Носио је само поруку коју је требало хитно пренијети славном исцјелитељу и учитељу праведности Исусу. Али ова порука је била тешка. Неколико недјеља раније, Исус и Његови ученици напустили су Јерусалим. Ту су Јевреји жељели да убију Исуса јер је себе назвао Сином Божјим. Након што су прешли Јордан, Исус и његови ученици су се једно вријеме настанили у подручју званом Галад. У ово вријеме догодила се катастрофа о којој је гласник журио да обавијести Исуса. Исусов пријатељ по имену Лазар тешко се разболио. Видјевши да ниједан уобичајени лијек не може помоћи, Лазарове сестре су хитно опремиле слугу и послале га преко Јордана к Исусу. Уосталом, могао је да излијечи било коју болест - слијепима је враћао вид, чистио губавце и дизао парализоване на ноге. Наравно, сада је опасно за њега да се врати у близину Јерусалима. Али Лазар му је пријатељ! Зар Исус неће прискочити у помоћ ономе кога толико воли? Тек у подне уморни гласник је стигао до села у којем су боравили Исус и ученици. Али када је пренио своју тужну вијест о Лазаревој болести, Исус се понашао чудно. Умјесто да одмах напусти све и да спасе свог пријатеља, Он је само рекао: - „Ова болест није на смрт него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу“. Гласник је нахрањен, затим је добио залихе воде за пут и кренуо је назад на повратно путовање. А Исус је остао тамо гдје је био. Ученици му нису ништа рекли о овоме. Сви су схватили да је одлазак у Витанију, која је била близу Јерусалима, смртно опасан, јер Јевреји нису заборавили на своју одлуку да ухвате Христа. Међутим, два дана касније, Исус је изненада рекао: - "Хајдемо опет у Јудеју. Лазар, пријатељ наш, заспао је; но Ја идем да га пробудим". Запрепашћени ученици су га упитали: - Учитељу, колико дуго Јевреји желе да те убију? А сад опет идеш тамо ... Исус је објаснио: - Наш пријатељ Лазар је заспао. Пробудићу га. - "Господе! ако је заспао, устаће" Тада им Исус Христос рече отворено: "Лазар је умро, и Ја се радујем због вас, што нисам био тамо (то је због тога), да ви повјерујете. Него хајдемо к њему". Исус Христос говорио им је о смрти Лазаревој (о смртном сну његовом), а ученици су мислили, да Он говори о обичном сну, јер сан за вријеме болести је добар знак оздрављења. Ученици су се следили у неодлучности. А онда је један од њих, по имену Тома, схватајући опасности којем је био изложен њихов Учитељ, рекао: - Идемо и умријећемо са Њим.
- "Да, Господе! ја вјерујем да си Ти Христос Син Божији који је дошао у свијет". Рекавши ово, отишла је и кришом позвала сестру Марију: - Учитељ је овдје и зове те. Сестре нису жељеле да Јевреји који су се окупили код њих знају за Исусов долазак, да га не би довели у опсаност. Зато је Марија, не рекавши никоме ништа, на брзину устала и отишла к Њему. Али Јевреји, који су били с њом у кући и тјешили је, видећи да је Марија изашла, кренули су за њом вјерујући да је отишла у гробну пећину Лазареву да тамо плаче. Марија је, дошавши тамо гдје је Исус разговарао са њеном сестром, пала пред његове ноге и рекла му: - "Господе! Да си ти био овдје, мој брат не би умро". Исус Христос видјевши Марију и пристигле Јудеје са њом како плачу, и Сам се растужио духом и рекао:- Гдје сте га положили? Сестре су одговориле: - Господе! Дођи да видиш. Тада је Исус заплакао и отишао до Лазаровог гроба. Јевреји су га погледавши рекли: - Види како га је волио ... Међутим, неки од њих, чак и у тако тешком тренутку, нису могли да се одупру злоби и са подсмјехом су рекли: - Зар овај чудотворац, који је слијепима отворио очи, није могао то да учини да и Лазар не умре? Исус је, бришући сузе, али настављајући да тугује, дошао до гроба. Била је то пећина чији је улаз био покривен великим каменом. Исус се, обраћајући се Јеврејима, рекао: - Уклоните камен. Сестра покојног, Марта, рече Му: - Господе! Нема потребе да се то ради, јер је наш брат већ умро прије четири дана! Исус јој рече: - Зар ти нисам рекао да ћеш, ако вјерујеш, видјети славу Божију? Јевреји су у почетку били огорчени на ове ријечи. Али тада су одлучили: учиниће како Он каже. Ако не учини чудо, каменоваће га до смрти управо овдје. Одвалили су камен од пећине у којој је лежао покојник и почели да чекају - шта ће бити даље. Исус је подигао очи ка небу и рекао: - "Оче! благодарим Ти што си услишио Мене! А Ја знадох, да Ти свагда слушаш Мене; него рекох народа ради, који овде стоји, да верују да си Ти послао Мене". Рекавши ово, повика из свег гласа: - "Лазаре! Изађи напоље". Из гробнице су се чули звуци, као да се неко тамо креће. Тренутак касније, одатле је изашао покојни Лазар, сав обавијен по рукама и ногама пеленама за погреб, и лице његово било је обавијено платном (тако су Јевреји облачили умрле). Сви присутни су дахтали и устукнули видећи овај невјероватни призор. Ужас и радосно дивљење наизмјенично су се смјењивали на њиховим лицима. Исус се окренуо запрепашћеним Јеврејима и рекао: - „Разријешите га и пустите нека иде". Након овога, многи од Јевреја који су дошли к Марији и видјели шта је Исус учинио повјеровали су у Њега. А онда се глас народа, о томе шта се догађало, почео проносити од куће до куће, од села до села широм читаве јудејске земље. Историја њиховог народа пажљиво је сачувала случајеве када су велики пророци васкрсавали мртве. Али још увијек нико није успио да васкрсне четвородневног, већ заударајућег мртвиг човјека. Тако се потврдило да је, овај галилејски проповједник, заиста Син Божији! А у исто вријеме, јеврејски првосвештеници окупили су се на савјет (синедрион) , одлучивши да убију Лазара, којег је Он васкрсао, заједно са Исусом ... ***Свако је тих дана ишао својим путем. Лазар је морао да избјегне подмукли јеврејски план, побјегне на острво Кипар, постане тамо епископ и поново умре у старости. Исус је отишао у страдање, смрт на крсту и вјечну славу свог васкрсења, а Његови непријатељи у вјечну срамоту. Васкрс се приближавао. Напомена: Ово велико чудо Спаситељево, васкрсење Лазарево (Лазареву суботу), празнује св. Православна Црква у суботу шесте недјеље Великог Поста (дан уочи Цвјетне Недјеље - Цвијети). 1.Провјери своје знање о ВАСКРСЕЊУ ЛАЗАРЕВОМ кроз квиз 2. ВАСКРСЕЊЕ ЛАЗАРЕВО -попуни празна поља 3.ПРОЧИТАЈ ПРИЧУ О ВАСКРСЕЊУ ЛАЗАРЕВОМ У ДЈЕЧИЈОЈ БИБЛИЈИ4. ПОГЛЕДАЈ Видео причУ о Васкрсењу Лазарево
|
„Лествица“ светог Јована састоји се од 30 глава-степеница, од којих свака одговара одређеној врлини или пороку. На лествици нема посљедњег корака: крај успона је љубав и „никада нећемо престати да успијевамо у њој, ни у садашњем, ни у будућем вијеку“. | Недуго прије смрти, Јован се повукао од управљања манастиром и повукао се у своју пештеру у подножју Синаја. Данас је у близини црква у част светог Јована Лествичника. Цртежи Наталије Кондратове /извор: фома.ру/ припрема и превод: вјеронаука.нет |
Свети Ипатије је примио од Бога дар чудеса; исцељивао је разне болести и изгонио демоне. У једном селу је горку воду која је потекла са планинског извора претворио у слатку; а другдје је на његову молитву из земље потекао извор вреле воде која је зарастала. Једне мрачне ноћи, када је шетао поред ријеке, у води се појавио пламен, показујући му пут како не би скренуо и пао у ријеку.
Такође, убио је страшну змију. Током владавине Констанција (владао од 337. до 361. године), који је владао након смрти брата Константина, огромна змија се увукла у царски дворац. Опколила је царску ризницу у којој је било пуно злата и другог блага, зауставила се на улазу у ову собу и никоме није дозволила да уђе у њу. Цар Констанције се згрозио због тога и послао је да кажу Божјем светитељу Ипатију да дође у Цариград, јер је име светог прослављено због чуда која је учинио благодаћу Христовом. Цар је светитеља поздравио са почастима, поклонио се до земље и замолио га да својом молитвом одагна змију из царске ризнице, коју ниједна људска сила није могла одагнати. И многи други духовници покушавали су да је отјерају молитвом, али без успјеха. А светитељ рече цару о томе:
„Цару, чак и ако је наша молитва немоћна, твоја вјера неће бити узалудна пред Богом“.
Затим је, падајући на земљу, предуго молио. Тада свети Ипатије, узевши жезло, оде у царску палату. Народ и цар, обузети страхом и трепетом, гледали су у даљину и, видећи да змија не излази (а дан се већ приближавао вечери), помислили су да је већ убила свеца, као што се догодило некима. А свети Ипатије, подигавши очи ка небу и призивајући Господа у помоћ, стави жезло у змијска уста ријечима:
- У име мог Господа Исуса Христа, прати ме! Змија је, гризући жезло, пратила свеца као везана заробљеница.
Затим је изашао из царске ризнице и, водећи змију, обишао читав хиподром и пијачни трг. Народ, угледавши је, ухваћену за крај жезла и вучену светитељем, био је згрожен и задивљен. И било је превише застрашујуће - њена дужина је била око шездесет лаката (лакат - мјера дужине једнака 46,2 цм, прим.прев.). Кад се приближио огњеној пећи, која је горела великим пламеном, светац рече змији:
„У име Христа, Кога ја, недостојни, проповиједам, заповедам ти да уђеш у овај огањ!
Тада је страшна змија, појурила у ватрену пећ, у којој је изгорела.
Тада је цар захвалио Богу и Његовом добротвору, којег је поштовао као свог оца. Наредио је да његов чик буде насликан на дасци и тај лик држаше цар у своме дворцу као оружје против сваке супостатне силе.
Враћајући се једном из Цариграда Ипатије би нападпут у једном теснацу од јеретика, Новатијана, и отиснут c друма у неко блато. У том једна жена из те дружине удари га каменом у главу, и тако светитељ сконча свој земаљски живот. Но она жена наједном полуди, и узе онај исти камен и удараше њиме сама себе. Кад је доведу на гроб св. Ипатија и помоле се Богу за њу, исцели се по великом милосрђу духа Ипатијева, и поживе остатак живота у покајању и молитви. Св. Ипатије пострада и пресели се у вечно царство Христа Бога 326. год.
Самоиницијативном организацијом, интересовањем и учешћем, уз захвалност свима који су исказали спремност за подршку и пружили помоћ при реализацији овог усавршавања, вјероучитељи наше Епархије, упркос бројним унутарнаставним и ваннаставним изазовима, показали су спремност и проактиван став при суочавању са тим изазовима, а na користи својих ученика.
Бранислав Рајковић, ђакон
Loading...
Архива
April 2024
March 2024
February 2024
January 2024
December 2023
November 2023
October 2023
September 2023
August 2023
July 2023
June 2023
May 2023
April 2023
March 2023
February 2023
January 2023
December 2022
November 2022
October 2022
September 2022
August 2022
July 2022
June 2022
May 2022
April 2022
March 2022
February 2022
January 2022
December 2021
November 2021
October 2021
September 2021
August 2021
July 2021
June 2021
May 2021
April 2021
March 2021
February 2021
January 2021
December 2020
November 2020
October 2020
September 2020
August 2020
July 2020
June 2020
May 2020
April 2020
March 2020
February 2020
January 2020
December 2019
November 2019
October 2019
September 2019
August 2019
July 2019
June 2019
May 2019
April 2019
March 2019
February 2019
January 2019
December 2018
November 2018
October 2018
September 2018
August 2018
July 2018
June 2018
May 2018
April 2018
March 2018
February 2018
January 2018
December 2017
November 2017
October 2017
September 2017
August 2017
July 2017
June 2017
May 2017
April 2017
March 2017
February 2017
January 2017
December 2016
November 2016
October 2016
September 2016
August 2016
July 2016
June 2016
May 2016
April 2016
March 2016
February 2016
January 2016
December 2015
November 2015
October 2015
September 2015
August 2015
July 2015
June 2015
May 2015
April 2015
March 2015
February 2015
January 2015
December 2014
November 2014
October 2014
September 2014
August 2014
July 2014
June 2014
May 2014
April 2014
March 2014
February 2014
January 2014
December 2013
November 2013
October 2013
September 2013
August 2013
July 2013
June 2013
May 2013
April 2013
March 2013
November 1999
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|