Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Трећу седмицу Великог поста, Црква је посветила крсту и та недјеља назива се Крстопоклона недјеља. На овај дан сви вјерници се поклањају Крсту Господњем, на којем је Он претрпио страдања. Свештеник, уз благољепно појање, на најсвечанији начин износи крст из олтара и полаже га на мјесто цјеливајуће иконе, те пред њим први чини поклоњење, а затим и сви присутни вјерници. Поштујући Крст Спаситеља, Црква подсјећа да пут ка спасењу и васкрсењу за човјека лежи само кроз крст, односно борбу са сопственим искушењима и страстима, као и кроз тугу која лијечи и прочишћава човјекову душу. Као што је свети Игњатије (Брјанчанинов) написао: "Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога гријеха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човјек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем гријеха само лаже себе, обмањује себе".

„Крст је чувар целе васељене; крст је красота Цркве; крст је моћ владара; крст је тврђава верника; крст је слава анђела и помор демона.“ Ове ријечи из Светилена Воздвижења на први поглед звуче веома необично. Како је могуће узвеличавати оруђе казне? И зашто су двије дрвене пречке, пронађене прије скоро седамнаест вијекова, постале највећа светиња за милионе вјерника?

Од симбола бола до знамења побједе
У старом Риму крст није био само средство погубљења, већ и чин најдубљег понижења. Казна распећем сматрана је толико срамном да се примјењивала само над робовима и најопаснијим злочинцима. Управо такву мученичку смрт добровољно је прихватио Син Божији. Христова смрт на Голготи промијенила је значење овог симбола. Још у првој половини првог вијека, апостол Павле је смјело написао: „А ја, Боже сачувај, да се чим другијем хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету“ (Гал 6, 14). У овим ријечима садржана је фундаментална истина хришћанства: оно што је некада био симбол смрти и проклетства постало је инструмент спасења и вјечног живота. Оци Цркве су правили паралелу између Дрвета познања добра и зла у рају, кроз које су у свијет ушли гријех и смрт, и Крсним Дрветом, које је над њима однијело побједу. У хришћанском богословљу облик Крста означава пресјек два плана постојања: вертикала (божанско, небеско) спаја се са хоризонталом (земаљским, човјечанским).

Од ставрограма до осмокраког крста
У почетку крст визуелни симбол хришћанства изгледао је веома другачије од тога како га данас замишљамо. Пошто су први хришћани били прогањани, јавно исповиједање вјере било је опасно. Најранији прикази крста потичу с краја II и почетка III вијека и представљају крст у облику грчких слова тау (Τ) и ро (Ρ) постављених једно на друго; називани су и ставрограми.
Почетком IV вијека у Византији се појављује хризма – монограм састављен од слова хи (Χ) и ро (Ρ). Грчки крст је равнокраки четворокраки крст који је, према предању, византијски цар Константин угледао на небу уочи битке са царем Максенцијем, са натписом: „Овим побјеђуј!“.
Такав крст се може видјети на фрескама у храмовима, на свештеничким одеждама и иконама. Крст у облику издуженог распећа почиње се приказивати након обретења Крста Господњег 326. године. Тај облик се назива латински крст и чешће се користи у католичкој традицији. Осмокраки и шестокраки издужени крстови постали су уобичајени у руској православној традицији. Осмокраки крст има праву пречку на врху и попречну пречку на дну, док шестокраки крст има попречну пречку на дну. Горња пречка симболизује таблицу са натписом: „Исус Назарећанин, Цар Јудејски“, а доња означава мјесто на које су биле приковане Христове ноге.
Постоји и келтски крст, у који је уписан круг – симбол трновог вијенца Христовог, као и коси крст у облику слова Х, као на застави Светог Андреје. Келтски крст један је од најстаријих облика крстова. Користили су га келтски хришћани у Великој Британији и Ирској.
Који је од њих најисправнији? Одговор је: сви. Није пресудан облик, већ смисао који у њега уносимо.

Историјско обретење: подвиг равноапостолних Константина и Јелене 
Након распећа, погребења и Васкрсења Христовог, Дрво Крста је било изгубљено. Јерусалим, разрушен 70. године од стране Римљана, дуго је лежао у рушевинама, а света мјеста била су прекривена паганским храмовима.
Ситуација се мијења почетком IV вијека, када цар Константин Велики Миланским едиктом 313. године даје хришћанима слободу вјероисповијести.
Његова мајка, царица Јелена, креће у потрагу за Крстом Господњим. То је било право археолошко истраживање IV вијека. Након дуге потраге и испитивања локалних становника, на мјесту паганског храма Венере (подигнутог, иронично, да сакрије Голготу и Гроб Господњи) пронађена су три крста и плоча са натписом.
Али како утврдити који је Христов?
Предање нам је сачувало свједочанство о чудесној идентификацији. По ријечима јерусалимског патријарха Макарија, крстови су стављани на мртве док су их носили ради сахране. Додиром једног од крстова, мртав човјек би се враћао у живот. Тако је свијет повратио своју највећу светињу. Патријарх јерусалимски Макарије подигао је Крст високо да га народ види, а људи су узвикивали: „Господе, помилуј!“ Овај догађај постао је основа празника Обретења и Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег.

Историја светиње
Царица Јелена је Крст подијелила на два дијела: један је оставила у Јерусалиму, а други је послала свом сину у Цариград. Од тог тренутка почело је путовање Крста широм свијета. До средине IV вијека, како свједочи свети Кирило Јерусалимски, честице Крста већ су биле распрострањене по цијелом свијету.
Историја јерусалимског дијела била је тешка. Персијски цар Хозроје је 614. године освојио Јерусалим и однио Крст. Четрнаест година касније, цар Ираклије, као побједник, вратио је Крст у Јерусалим. Предање каже да је цар у почетку желио да унесе Крст у град у царској одјећи, али га је невидљива сила зауставила. Патријарх му је указао да је Христос носио Крст на Голготу без царске славе, па је цар скинувши своју пурпурну хаљину и круну, бос унио светињу у храм. Даља судбина јерусалимског дијела губи се 1187. године, када је светиња мистериозно нестала током битке између крсташа и Саладинове војске.
Византијски дио Крста остао је у Цариграду до 1204. године, када су крсташи освојили византијску престоницу и однели севтиње, укључујући и Свети Крст, у Европу. Данас се тај дио налази у Лимбургу у Њемачкој, у познатој Лимбуршкој ставротеци (ставротека је богато украшени ковчег који садржи фрагмент Крста).
Још један фрагмент Светог Крста завршио је у Риму, у Сесоријанској палати. Године 330. у Риму је саграђена црква, названа Базилика Светог Крста у Јерусалиму (Santa Croce in Gerusalemme), гдје је фрагмент Светог Крста пренесен и гдје се налази до данас. Честице Крста Господњег чувају се и у бројним храмовима Русије, укључујући Москву, Санкт Петербург и Тројице-Сергијеву лавру и другим мјестима.

Теологија крста у животу хришћанина
Поштовање Крста у православљу није само успомена на прошлост. То је жива вјера. Крст се налази на куполама храмова, свештеник њиме благосиља народ призивајући благодат Божију. Хришћани носе крстић око врата као знак припадности Христу и осјењују се крсним знамењем, које је, по ријечима светог Јована Златоустог „оружје против којег ђаво не може да издржи“.
У Крстопоклоној недјељи Великог поста и на празник Воздвижења Крста, када се Крст износи на средину храма, чујемо химну: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и Свето Васкрсење Твоје појемо и славимо”. У тим ријечима сједињени су и страдање и васкршња радост. За хришћанина нема супротности између Крста и Васкрсења — то су двије стране истих врата кроз која улазимо у Царство небеско. Свети оци уче да сваки човјек има свој животни крст, своје тешкоће и искушења. Али тај крст престаје бити тежак када схватимо да не идемо сами, већ за Христом.
И тада, ријечима Светог Игњатија (Брјанчанинова) наше лично оруђе страдања може постати оруђе побједе.
Крст Господњи је подсјетник на неизмјерну љубав Творца према палој творевини. То је љествица којом се, како је рекао један древни хришћански пјесник, успињемо на небо.
Припрема вјеронаука.нет / Извор: фома.ру

​Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обиљежио је 50. годишњицу своје епископске хиротоније молитвено и свечано у Москви. Чланови Светог Синода Руске Православне Цркве честитали су Његовој Светости Патријарху московском и целе Русије Кирилу 50. годишњицу архијерејске хиротоније: "У вријеме овог Богом освећеног, светлог времена (сриједа прве недјеље на јутрењу) Великог поста од срца Вам честитамо овај значајни датум - 50. годишњицу Ваше архијерејске хиротоније. Прије пола вијека, са духовним страхопоштовањем и ватреном жељом да се у потпуности посветите служењу Христу Спаситељу, изговорили сте исповијест пред рукоположење. Од тада до сада непоколебљиво чувате вјерност овој архијерејској заклетви и ревносно испуњавате обећања, знајући да Вам сам Господ помаже у истинском и ревносном управљању (обред архијерејске хиротоније)".
У суботу, 14. марта 2026. године, у трећој недјељи Великог поста, Патријарх Кирил служио је Божанску литургију у храму Светог благовјерног кнеза Александра Невског у истоименом скиту код Переделкина. У богослужењу су учествовали архијереји и свештенство Руске Православне Цркве, а службу је предводио лични секретар Патријарха Кирила, епископ раменски Алексије.
Овим богослужењем обиљежено је пола вијека од архијерејске хиротоније Патријарха Кирила. Архимандрит Кирил (Гундјајев), тадашњи ректор Лењинградске духовне академије и семинарије, изабран је 3. марта 1976. године за епископа виборшког, викара Лењинградске епархије одлуком Патријарха московског Пимена и Светог синода Руске Православне Цркве. Његово наречење за епископа одржано је 13. марта 1976. године, а сутрадан, 14. марта, у Саборном храму Свете Тројице Александро-Невске лавре у Лењинграду, током Божанске литургије извршена је епископска хиротонија коју је предводио митрополит лењинградски и новгородски Никодим.
Дан касније, 15. марта 2026. године, након Божанске литургије у Храму Христа Спаситеља у Москви, Патријарх Кирил је у Тронској сали саборног храма примио честитке поводом значајног јубилеја од бројних државних и друштвених представника Руске Федерације.
Међу онима који су упутили честитке били су замјеник предсједника Државне думе Ана Кузњецова, руководилац Федералног трезора Роман Артјухин, херој Русије и космонаут Јелена Серова, први замјеник министра културе Русије Сергеј Обривалин, предсједник Московске градске думе Алексеј Шапошников и други представници државних институција и јавног живота.
Патријарха Кирила поздравио је и тим телевизијског програма „Слово пастира“, чији је дугогодишњи аутор и водитељ. Том приликом Његовој Светости уручен је и знак лауреата просвјетитељске награде „Знање“.
Пола вијека архијерејске службе Патријарха Кирила представља значајан јубилеј у животу Руске Православне Цркве и свједочанство дугогодишњег духовног и пастирског служења Цркви и вјерном народу. Припрема: вјеронаука.нет на основу више извора од којих су најзначајнији patriarchia.ru и моспат.ру

Преподобна мученица Евдокија је по рођењу била Самарјанка. Живјела је у Илиополису у Феникији током владавине римског цара Трајана (98–117). Одликујући се у младости ријетком љепотом и складом, Евдокија је водила грешан живот, тргујући својим тијелом. Богати удварачи и поштоваоци долазили су Евдокији из различитих земаља, па је временом постала веома богата и поштовале су је локалне власти. Господ је, желећи да спаси душу Евдокије од вјечног уништења, уредио тако да је старији монах по имену Герман посјетио подручје у којем је Евдокија живјела. Герман је имао обичај да чита Свето писмо наглас, а Евдокија га је случајно чула када је прочитао предвиђања о Другом Христовом доласку и Страшном суду. ​Ово читање оставило је сјајан утисак и постидило је Евдокију, пошто је схватила да ће управо она, грешница, очекивати казну предвиђену у Библији. Упознавши монаха Германа, Евдокија је од њега сазнала за хришћанску вјеру и за загробни живот. Ријечи монаха пале су на добро тло. Вјерујући свим срцем у Христа, Евдокија је прихватила Крштење, раздијелила све своје благо сиромашнима и положила монашке завјете у оближњем манастиру. Живећи дуги низ година у овом манастиру, Евдокија се у потпуности посветила подвизима поста, молитве и чишћења душе. Током година достигла је духовну зрелост те је послије тринаест мјесеци била уздигнута до игуманије свог манастира. Поставши игуманијом, Евдокија је своју енергију усмјерила на добра дјела. Хранила је и облачила ходочаснике који су посјећивали њен манастир, молитвама исцјељивала болеснике. Тако се Евдокија 56 година подвизавала у добрим дјелима и монашким подвизима. Године 152. под царем Антонином, завршила је свој праведни живот мученички. Због ширења хришћанске вјере Евдокија је оклеветана вештичарењем и обманом. Одведена је на место погубљења без суђења и одсјечена јој је глава. Тако је света Евдокија за своје монашке подвиге, за добра дјела и за своје мучеништво стекла троструку круну у Царству Небеском. 

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је данас писмо Папи Лаву XIV, предсједнику Руске Федерације г. Владимиру Путину, предсједнику Сједињених Америчких држава г. Доналду Трампу, предсједнику Француске г. Емануелу Макрону; премијерима Италије гђи Ђорђи Мелони, Велике Британије г. Киру Страмеру и Савезне Републике Њемачке г. Фридриху Мерцу; као и генералном секретару Организације уједињених нација г. Антонију Гутерешу и генералном директору Унеска г. Халеду ел Енанију, позивајући их да употријебе свој ауторитет како би власти у Приштини обуставиле примјену крајње дискриминаторног закона о странцима. Патријарх Порфирије упозорава да примјеном овог закона не би био доведен у питање само рад Универзитета у Косовској Митровици, основних и средњих школа које српски ђаци похађају по програмима своје државе, као и рад цјелокупног здравственог система у коме се медицински збрињавају Срби са Косова и Метохије, него и опстанак српског народа и православних светиња.
Применом овог закона Срби би изгубили могућност да се школују и лијече, а запослени у просвјети и здравству би изгубили посао, што би довело до још масовнијег, ако не и коначног, одласка православних Срба са ове вјековне хришћанске земље, на којој, све до данас, постоји око 1300 православних цркава, манастира и других, раније уништаваних, хришћанских светиња. Патријарх је подсјетио свјетске државнике на то да нигде другде у Европи, упркос раније поменутим разарањима, не постоји на једном мјесту толика концентрација хришћанских светиња, од којих су четири на Унесковој листи свјетске баштине у опасности. Патријарх Порфирије истиче да Српска Православна Црква истрајава на тражењу мирног рјешења и да од српских власти очекује да ураде све што је могуће да се пронађе компромисно рјешење. Људски животи су највећа светиња и дужни смо да их чувамо, ријечи су духовног вође православних Срба. Извор: ТВ Храм

У петак, 13. марта 2026. године Господње, у нашем манастиру служена је Света Архијерејска литургија пређеосвећених дарова. Светом архијерејском литургијом началствовао је Његово Преосвештенство викарни Епископ марчански Г. Г. Сава, уз саслужење Високопреподобног архимандрита Теофила, игумана манастира Осовице, протонамјесника Славка Дебељака, јеромонаха Илариона, сабрата осовичког, јеромонаха Митрофана, сабрата осовичког, и ђакона Стојана Видовића.
У својој архипастирској бесједи, говорећи о значају поста и молитве у хришћанском животу, Епископ Сава је истакао да без поста и молитве, као практичног свједочанства наше вјере и живота у Христу, није могуће замислити истински хришћански живот. Подсјетио је да нас Јеванђеље учи да се човјек спасава вјером и дјелима заједно, јер је вјера без дјела мртва, али ни дјела без вјере немају своје суштинско утемељење у Христу.
Епископ Сава је нагласио да су управо пост и молитва дјела наше вјере и начин живота који нам је Сам Господ Исус Христос предао, учећи нас како треба да постимо и да се молимо. Он је, како је Владика нагласио, наш сапутник и помагач на путу духовног узрастања и припреме за радосни догађај Његовог славног и спасоносног Васкрсења. Извор: Манастир Осовица

Живио је за вријеме цара Лава III Исавријанца (8. вијек), који је прогонио свете иконе. Напустивши свијет са његовим искушењима, Василије је отишао у манастир, гдје је провео вријеме у  молитви и посту.  Био је епископ у граду Парији, у Малој Азији. Када се појавила ионоборачка јерес, преподобни Василије се побунио против ње заједно са светим Прокопијем Декаполитом, својим пријатељем и сапутником. Одбио је да потпише царску одлуку против иконопоштовања, због чега је мучен. Био је затворен, гдје је врло дуго чамио - све до смрти злог цара (741), када је коначно пуштен. Послије овога, преподобни Василије је провео остатак свог живота у монашким подвизима, преобративши многе у православну вјеру. Након неколико година побожног живота и мирно скончао 747. године.

У трећу недјељу Великог поста – Крстопоклону, у православним храмовима износи се Часни крст на средину храма, како би му се вјерници поклонили и цјеливали га. Овај чин има дубок духовни значај, јер се дешава управо на средини поста као знак утјехе и охрабрења за све који пролазе великопосни подвиг.
Протојереј Слободан Лукић је у разговору за Радио „Светигора“ појаснио да, иако се сам чин изношења крста врши у недјељу, припрема за овај догађај почиње већ почетком седмице. Он је подсјетио да је у великопосном периоду важно осврнути се и на празнике који су претходили, као и на духовне поруке које они носе.
„Увијек је лијепо сагледати оно што је било иза нас, дакле шта смо прославили, а то је Недјеља православља. Прославили смо побједу православне вјере над јересима, побједу поштовања икона и великог подвижника Цркве Христове, Светог Григорија Паламу и његово дјело. Након тога настављамо свој великопосни пут, стремећи дану када се износи Часни крст. Тај крст стоји у центру храма, на средини Великог поста, а сви дани који долазе након те недјеље обиљежени су поштовањем Часног и Животворног крста“, истакао је парох будвански. Он је појаснио да изношење крста на средини поста има дубоку симболику и духовни смисао.
„Крст јесте утјеха свима који посте и указује да на крају нашег великопосног пута, као и на крају сваког крсног путешествија, чека Васкрсење Христово за које се припремамо. Он нас подсјећа и да је потребно прихватити крст у сопственом животу, јер без страдања и без ношења крста нема ни васкрсења. То је суштина наше хришћанске теологије. Управо зато Црква износи крст на средину поста — да вјерници не би малаксали у свом подвигу, већ да би у њему нашли снагу и утјеху.“
Говорећи о посту, нагласио је да пост не треба схватити само као промјену начина исхране, већ као дубљу духовну промјену. Подсјетио је и на ријечи блаженопочившег митрополита Амфилохија да је пост „промјена философије живота“.
„Потребно је да се запитамо да ли смо током Великог поста нешто заиста промијенили у свом погледу на живот или смо пост свели само на промјену режима исхране. Тјелесни пост јесте важан, али он треба да нас подстакне да обратимо пажњу на своје унутрашње духовно стање. Да ли смо постали другачији, да ли боље разумијемо себе и свијет око себе, да ли смо кадри да препознамо проблеме који нас муче и да их јасније сагледамо. Управо то би требало да буду прави плодови поста – промјена наших мисли и расуђивања, и то на боље.“
Говорећи о правилном схватању поста, отац Слободан је указао да у житијима светих налазимо бројне примјере колико је Велики пост био озбиљно схватан као вријеме духовног преображаја. У појединим монашким заједницама монаси су почетком поста одлазили у пустињу, гдје су седам седмица проводили у молитви и подвигу.
„Понекад би понијели тек мало хљеба и воде и тако проводили читав период поста у самоћи. На крају, у Страсној седмици, сабирали би се поново и заједно прослављали Пасху. Неки се са тог пута нису ни враћали, јер су у подвигу клонули тјелесно. Али они који су се враћали долазили су истински преображени и могли су на прави начин да учествују у прослави побједе живота и нове творевине.“ Он је поручио да Велики пост треба схватити као прилику за духовно пресаздавање човјека. 
„Велики пост није само период уздржања, већ прилика да дозволимо да његова благодат, која је велика, дјелује на нас. Ако му приступимо смирено, са пажњом и ведрим духом, он може отворити наш духовни вид и помоћи нам да другачије сагледамо и свијет око себе и свијет у нама. Тада ћемо заиста моћи да кажемо да смо током поста промијенили своју философију живота“, закључио је протојереј Слободан Лукић.
Крстопоклона недјеља, која се обиљежава на средини Великог поста, подсјећа нас да пут великопосног подвига и духовног преображаја води ка радости Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора

Имена светитеља СПЦ: Светог Никодима (Милаша) и праведне Ане Јовановић укључена су у календар РПЦ. Свети Синод РПЦ донио је одговарајућу одлуку на свом заседању у четвртак, 12. марта 2026. године, у Даниловском манастиру у Москви. Уврштавање имена два српска светитеља у црквени календар Руске Православне Цркве услиједило је након извјештаја предсједника Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополита волоколамског Антонија о канонизацији поменутих угодника Божијих, извршеној у Српској Православној Цркви. У својој одлуци Синод Руске Православне Цркве одредио је да се спомен светитеља Никодима (Милаша), епископа далматинско-истријског, прославља 4. октобра (21. септембра по старом календару), а праведне Ане Јовановић 13. маја (30. априла по старом календару). Исти датуми установљени су и у СПЦ.
Напомена:
Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве извршио је канонизацију светитеља Никодима (Милаша) и праведне Ане Јовановић од 13. до 17. маја 2025. године.
Светитељ Никодим (Милаш, 1845–1915), епископ далматински и истријски, током свог боравка на далматинској катедри (у Аустро-Угарској монархији) у периоду 1890–1912. године ревносно се старао о духовном просвјећивању српског становништва у том крају, супротстављајући се унијатском утицају. Као дипломац Кијевске духовне академије, светитељ Никодим (Милаш) признат је у цијелом православном свијету као истакнути научник и канониста. Током Првог свјетског рата, светитељ, који је већ био у пензији, био је затворен због веза са Русијом и Србијом. Упокојио се у Господу након изласка из затвора. 
Света праведна Ана Јовановић (XVII вијек), мајка светог Василија Острошког, након упокојења свога супруга посветила је остатак живота посту и молитви, живећи побожним јеванђељским животом хришћанске удовице. Мјесто починка праведне Ане, које је у почетку било изгубљено, чудесно је пронађено 1936. године, а 2023. године откривене су њене свете мошти. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: patriarchia.ru

Преподобни Прокопије Декаполит живио је у 8. вијеку. Био је родом из Декаполиса (због чега је прозван Декаполит) источно од Галилејског језера (види Мк 7, 31). Напустивши сујетни свијет, Прокопије је прихватио монашки чин у једном манастиру и све вријеме проводио у молитви и посту. Искусан у монашким подвизима, украшен духовном чистотом, био је славан и познат међу подвижницима. Отприлике у то вријеме, појавила се иконокластичка (иконоборачка) јерес. Започео ју је зли цар Лав III Исавријанац (716-741), који је иконе сматрао идолима, а оне који су их поштовали посматрао је као идолопоклонике. Преподобни Прокопије, заједно са осталим ревнитељима православља, побунио се против нечестиве јереси иконобораца; изобличио је безумну мудрост јеретика и побиједио их непобједивим божанским ријечима. Овим је на себе навукао царев гњев и пао у немилост код цара. На његову заповијест св. Прокопије је ухваћен и подвргнут окрутном мучењу: звјерски је претучен, тијело му је исјечено гвозденим оружјем, а затим бачено у смрдљиву тамницу. У овој суморној тамници преподобни Прокопије, заједно са светим Василијем, својим сапутником у монашком животу, страдао је до саме смрти цара Лава Исавријанца. Када је Лав умро, Прокопије је, заједно са Василијем и другим светим мученицима, пуштен из затвора. Умро је у дубокој старости, око 750. године.

Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије освештао је данас у Бијељини земљиште за изградњу храма посвећеног Светом Сави, првом архиепископу српском, просветитељу и учитељу нашег народа. Будући храм биће подигнут у близини Центра за високо образовање, а предвиђено је да буде сазидан по узору на главни храм манастира Хиландара на Светој Гори. Митрополит Фотије је том приликом истакао да је Свети Сава толико задужио српски народ да „када бисмо у сваком граду и у сваком селу подигли по једну цркву њему у част, ни то не би било довољно“. Он је нагласио да је управо кроз дело Светог Саве српски народ стекао своју духовну и културну самосвест, као и своју свету православну Српску Цркву. 
Митрополит је подсетио да ће будући храм бити прва црква посвећена Светом Сави која ће бити подигнута по узору на хиландарски храм изван Свете Горе, истичући да је за то добијен благослов хиландарских монаха.  
Говорећи о значају овог пројекта, митрополит Фотије је изразио наду да ће овај храм бити место сабрања студената, ђака и свих верних, као и духовни центар у коме ће се неговати црквено појање, иконопис и веронаука.Иницијатива за изградњу храма Светог Саве у Бијељини покренута је пре три године. У априлу 2023. године митрополит Фотије је у Епархијском седишту у Бијељини примио градоначелника Бијељине др Љубишу Петровића са сарадницима, када је разговарано о изградњи новог храма у близини Центра за високо образовање у овом граду. Том приликом је истакнута обострана жеља и спремност између Града Бијељине и Епархије зворничко-тузланске на реализацији овог значајног духовног и културног пројекта. Као важан корак у припреми изградње храма, априла 2025. године, благословом митрополита Фотија, на месту будуће градње подигнут је крст који ће красити порту новог храма и сам град Бијељину. Крст је постављен испред Универзитетског центра, а постављању су присуствовали свештенство и верни народ. 
Крст је, заједно са радницима, поставио протојереј-ставрофор Митар Тешић парох Саборне цркве.Постављањем крста тада је симболично започета нова страница духовног и културног живота Бијељине, са надом да ће храм Светог Саве постати место сабрања, молитве и духовног узрастања свих његових житеља. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У суботу, 7. марта 2026. године, Свету архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Прњавору, служио је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Митрополита бањалучког, уз молитвено присуство Архиепископа и Митрополита бањалучког г. Јефрема, и саслужење свештеника и ђакона наше Епархије.
По завршетку Свете Литургије одржан је братски састанак и исповијест свештенства прњаворског и србачког намјесништва. Извор: Инстаграм налог Епархије бањалучке

Биографске податке о Порфирију налазимо у дјелу ђакона Марка „Житије светог Порфирија, епископа гаског“. Марко је живио са Порфиријем, пошто је ђакон служио код Порфирија, извршавао је разне задатке. После Порфиријеве смрти, Марко је написао биографски есеј о Порфирију - „Живот светог Порфирија, епископа гаског“. Свети Порфирије, ар­хи­епи­скоп Гаски, рођен је око 346. године у Солуну, у Македонији (Грчка). Његови родитељи су били племенити и имућни људи, а то је омогућило светом Порфирију да стекне добро образовање. Порфирије је имао браћу. Имајући склоност ка монашком животу, у двадесет и петој години отишао је у Египат, гдје се под вођством пре­по­доб­но­г Макарија Великог подвизавао на Нитријиској гори (датум црквеног слављења 19. јануара). ​Ту је срео блаженог Јеронима, који је у то вријеме био у посјети египатским манастирима, и заједно с њим отишао у Јерусалим да се поклони светим мјестима и Животворном крсту Господњем, након чега се настанио у пустињи Јордан ради молитве, поста и подвижничких дјела. Тамо се свети Порфирије тешко разболио. Да би се излијечио, одлучио је да оде у света мјеста Јерусалима. Једном, када је лежао у потпуном опуштању и забораву подно Голготе, Господ је походио свог слугу у спасоносном сну. Свети Порфирије је видио Исуса Христа како силази са Крста и обраћа му се ријечима: „Прими ово Дрво и чувај га“. Када се пробудио, осјећао се здравим. Спаситељеве ријечи су се убрзо испуниле. Праилије, јерусалимски патријарх рукоположио је светог Порфирија у свештенички чин (око 392 г.) и учинио га чуваром Часног дрвета Крста Господњег које се држало у затвореном златном ковчегу (други дио је однесен у Цариград). Тада је свети Порфирије добио свој дио родитељског насљедства - 4 хиљаде златника. Све их је подијелио сиромашнима и да украсе храмове Божије. ​395. године умро је епископ града Газе (у Палестини). Локални хришћани су отишли ​​у Кесарију митрополиту Јовану са молбом да им одреди новог епископа, који би се могао супротставити незнабошцима који су превладали у њиховом граду и угњетавали хришћане. Господ је надахнуо Митрополита да позове јерусалимског презвитера Порфирија. Са страхом и трепетом подвижник је примио хиротонију, са сузама поклонивши се Животворном Дрвету и кренуо да испуни ново послушање. У Гази је пронашао само три хришћанске цркве и велики број незнабожачких храмова и идола. Тада није било кише и и владала је велика суша. Свештеници су приносили жртве идолима, али несрећа није престала. Свети Порфирије је одредио пост за све хришћане, служио цјелоноћно бденије и обишао читав град са крсном поворком. Одмах се небо прекрило облацима, загрме грмљавина и паде јака киша. Видјевши такво чудо, многи незнабошци узвикнуше: „Само је Христос Истинити Бог!“ Послије овог догађаја, 127 мушкараца, 35 жена и 14 дјеце приступило је Цркви, примивши Свето крштење, а ускоро још 110 људи. Међутим, пагани су и даље угњетавали хришћане, склањали их са јавних функција и оптерећивали порезима. Свети Порфирије и митрополит Јован Кесаријски отишли ​​су у Цариград да траже од цара заштиту. Примио их је свети Јован Златоусти (помен 14. септембра, 27. и 30. јануара) и пружио им ефикасну помоћ. Свети Јован и Порфирије су представљени царици Евдоксији, која је у то вријеме очекивала дијете. „Радите за нас“, рекоше епископи царици, „и Господ ће вам послати сина који ће владати за вашег живота“. Евдоксија је веома жељела да има сина, јер је прије тога имала кћери. И заиста, насљедник се родио у царској породици молитвом светих. 401. године цар је издао декрет о уништавању идолских храмова у Гази и додјељивању привилегија хришћанима. Поред тога, царица је светитељима дала средства за изградњу новог храма, који је саграђен у Гази на мјесту најважнијег храма. На крају свог живота, свети Порфирије је у потпуности успоставио хришћанство у Гази и потпуно заштитио своје стадо од угњетавања незнабожаца. Молитвама светитеља догодила су се бројна чудеса и исцјељења. Током 25 година, архипастир је поучавао паству и упокојио се у поодмаклој доби, 26. фебруара 420. године.

​Свети Тарасије, цариградски патријарх, потицао је из племићке породице (отац Ђорђе и мајка Евкратија) рођен је око 730.године и одрастао у Цариграду, гдје је стекао добро образовање.  Тарасије је обављао разне положаје на двору цара Константина VI Порфирогена (780-797) и његове мајке, свете ца­ри­це Ирине (797-802; прославља се 7. августа у цркв. календару). Због његове разборитости и доброг расположења сви су га ту вољели и поштовали, а он је постављен за једног од царевих савјетника. Тих дана Црква је била забринута због иконоборачких превирања. Свети патријарх Павле (780–784; помен 30. августа), који није саосјећао са иконоборством у души, због свог слабог карактера није могао одлучно да се бори против јереси и зато се повукао у манастир, гдје је примио схиму. Када му је света царица Ирина дошла са својим сином царем, свети Павле им је објавио да само свети Тарасије (у то вријеме лаик) може бити његов достојни насљедник. Тарасије је дуго одбијао, не сматрајући се достојним тако високог достојанства, али онда је послушао, под условом, да буде сазван Васељенски сабор ради осуде иконоборачке јереси. Прошавши за кратко вријеме све јерархијске степене, свети Тарасије је уздигнут на патријаршијски трон 784. године. 787. године, под председјавањем светитеља - патријарха Тарасија, у граду Никеји одржан је VII Васељенски сабор, на којем је присуствовало 367 епископа. На Сабору је одобрено поштовање светих икона. Свети Тарасије је мудро управљао Црквом 22 године. Водио је тежак аскетски живот. Трошио је све своје имање на богоугодна дјела, хранећи и одмарајући старце, просјаке, сирочад и удовице, а на Васкрс би им  приређивао оброк на којем је и сам служио. Свети патријарх је неустрашиво осудио цара Константина Порфирогенита када је клеветао своју супругу царицу Марију, унуку праведног Филарета Милостивог (+ 792; помен 1. децембра), како би је затворио  у манастир и оженио њену рођаку. Цар је тражио је од патријарха благослов за вјенчање. Тарасије му не само да није дао благослов, него га је најпре посаветовао, потом изобличио, и најзад одлучио од причешћа због чега је пао у немилост. Али, Константина је убрзо потом збацила његова мајка, царица Ирина. Свети Тарасије упокојио се 806. Светитељ је сахрањен у манастиру који је подигао на Босфору. Много чуда се догодило на његовом гробу.

Велики број православних вјерника у Зворнику је данас дочекао икону из Русије - Умекшање злих срца.
Вјерници су дочекали руску икону испред зворничког Саборног храма Рођења Пресвете Богородице, гдје је одржана служба. Старјешина Саборног храма Рођења Пресвете Богородице о. Милош Зекановић изјавио је да су руски пријатељи поклонили Саборном храму у Зворнику крст са честицом Крста Господњег. 
"Увидјевши да ова велика светиња иде кроз Републику Српску, затражили смо од високопреосвећеног митрополита Фотија благослов да ова чудотворна икона Мајке Божије дође у Зворник, у овај храм и добили смо благослов и са великом радошћу дочекали икону", додао је о. Милош Зекановић.
Предсједник Фонда светога мученика Бонифатија из Москве Наталија Мезенцева рекла је да крст са честицом Крста Господњег остаје у Саборном храму, а да чудотворна икона Богородице наставља вечерас путовање у Смедерево. Овој светињи јуче су се поклонили и вјерници у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељини. Икона Умекшање злих срца позната је по благодатним даровима утјехе и духовног укрепљења које вјерни добијају кроз молитву пред њом.
На овој икони Богородица је насликана како стоји на облаку са седам мачева пободених у срце. Број седам симболише тугу и бол у срцу које је Богородица доживјела у свом земаљском животу. Извор: Глас Српске

Ученици V-2 ЈУ ОШ “Бранко Радичевић” Братунац данас (9. март 2026. године) су посјетили храм Успења Пресвете Богородице у Братунцу. Уз помоћ и подршку свога вјероучитеља, ученици су поновили наставне јединице које се тичу храма, светих сасуда, богослужбених одежди и богослужбених књига на један практичан и свима удобан начин. Овим путем дјеца визуелно доживљавају и систематизују све оно што смо радили у претходним наставним јединицама. На тај начин њихово знање о вјери постаје још чвршће. Вјероучитељ свештеник Дејан Ђуричић

Прво (IV вијек) и Друго (452. год.) обретење главе Светог пророка и крститеља Господњег Јована Крститеља православна црква прославља данас, 9. марта. Након усјековања, његово тијело узели су његови ученици и сахранили у самаријском граду у Севастији, а часну главу Иродијада баци на депонију. Урадила је то зато што  није хтјела да му се глава сахрањује заједно са тијелом, јер се бојала да пророк некако не васкрсне. Али Јована, жена Хузе  дворјанина Иродова, коју свети Лука спомиње у јеванђељу,  потајно је узела свету главу, ставила је у посуду и сахранила на Маслинској гори на једном од Иродових имања. Након много година, ова земља прешла у власништво благочестивому велможи Инокентију, који се замонашио, и живио у Богу и који је тамо почео да гради цркву. Копајући темељ, у земљи, пронашао је сасуд са часном главом. Инокентије је сазнао о величини светиње кроз благодатно знамење који су долазили од ње. Тако се десило прво обретење (проналазак) главе. Инокентије ју је чувао са највећим пијететом, али прије своје смрти, плашећи се да светињу не исмијавају невјерници, поново ју је сакрио на истом мјесту гдје ју је и нашао. Послије његове смрти црква је запустила и разрушила се.
У доба Константина Великог, када је хришћанска вјера почела да цвијета, сам свети Претеча јавио се двојици монаха и открио мјесто његове часне главе. Од тада су ову светињу сукцесивно чували побожни хришћани, све док аријански свештеник Јевстатије није постао њен власник. Завео је многе болеснике који су били излијечени од свете главе, приписујући благодат јереси аријанизма. Када је откривено његово богохуљење, побјегао је, сахранивши светињу у пећини у близини Емесе. Тада је на овом мјесту настао манастир. Године 452. свети Јован Крститељ је архимандриту овог манастира Маркелу показао мјесто скривања главе у виђењу. Ово обретење почело је да се слави као Друго. Тако је 452. године, други пут пронађена Претечина глава и  тада је пренесена из Емесе у Халкидон, а одатле у Цариград. 

Јеванђеља садрже више од тридесет прича (парабола). Вјерује се да је радња једне од њих заснована на стварном историјском догађају. То је прича о минама (или о десет кеса сребра како стоји у српском преводу) коју је Христос испричао ученицима прије свог коначног повратка у Јерусалим. Интересантно, у јеванђељу по Матеју говори се о - талантима, а код јеванђелисте Луке - о минама*. Идеја је иста, али се појединости веома разликују.
Прича говори како је „неки човјек племенита рода“ (Лк 19, 12 ) отишао у далеку земљу „да прими себи царство, па да се врати“. Прије одласка, подијелио је десет кеса сребра или мина (тако се звала велика новчана јединица у античко доба на Блиском истоку. Једна мина је имала вриједност три мјесечне зараде) својим слугама и наредио им да тргују док се он не врати. Обратимо пажњу: парабола каже да су суграђани омрзнули овог племенитог човјека и послали за њим посланство говорећи: „Нећемо да он царује над нама“ (Лк 19- 14). По повратку кући, господар је открио да нису све његове слуге користиле добијени новац за профит. Један је добио десет мина, други пет, а трећи је једноставно умотао новац у марамицу и сачувао га нетакнутим. Господар се наљутио на њега и наредио да се новац злог слуге да ономе који је зарадио десет мина, додајући: „Свакоме који има даће се; а од онога који нема, узеће се и оно што има“ (Лк 19,26).
Истраживачи Библије вјерују да ова парабола има специфичну историјску позадину, а Христос у причу увлачи референцу на догађаје из релативно скорије прошлости познате Његовим слушаоцима. Ријеч је о царевању Ирода Архелаја. Архелај је био најстарији од тројице синова цара Ирода Великог - истог оног који је наредио смрт витлејемских дјеце након Христовог рођења. Након смрти Ирода Великог, Јудеја је подијељена међу његовим синовима. Јеврејски престо је по завјештању припао Архелају, а његова браћа, Ирод Антипа и Ирод Филип, требало је да постану тетрарси – тако су се називали владари у Римском царству, под чијом је контролом био само дио земље.
Да би легитимисао своју власт, Архелај је морао да отпутује у Рим, гдје је цар морао да одобри вољу његовог оца – уосталом, Јудеја је тада била дио Римског царства. Међутим, многи Јевреји нису жељели да виде Архелаја на престолу. Послали су делегацију у Рим тражећи од Августа да одобри другог владара. Права Архелаја на царство оспоравао је и његов брат Ирод Антипа, који је јеврејски престо сматрао својим и надао се да ће му Август бити наклоњен. Римски цар је, након што је саслушао обе стране, ипак направио избор у корист Архелаја. Међутим, Архелај никада није постао цар, као његов отац Ирод Велики. Добио је Јудеју, престоно име, титулу етнарха (владара народа) и обећање Августа да ће га учинити цара ако буде мудро владао. Али он је сурово владао, сталне жалбе на њега су ишле у Рим. Као резултат тога, двије године касније, цар га је лишио власти и послао у изгнанство. Ови догађаји, који су се одиграли скоро тридесет година прије него што је парабола испричана, остали су у сјећању Јевреја, тако да је, понављамо, Христовим савременицима била позната прича о племенитом човјеку који је отишао у туђу земљу и био омражен од сопственог народа.
У духовном смислу, Христос у овој параболи подсјећа слушаоце на важност коришћења талената које им Бог даје. Из овог традиционалног тумачење је вјероватно и потекло значење ријечи таленат у смислу способности или вјештине. 
*Прича о талантима (или прича о минама) је Исусова алегоријска прича о господару који одлази на пут повјеривши слугама новац, да би по повратку неке казнио, а неке наградио. Забиљежена у канонским јеванђељима по Матеју и Луки. Разлика између Матеја и Луке је значајна, па ове двије верзије можда не потичу из истог извора.

​Ова недјеља првобитно је била посвећена светом Поликарпу Смирнском (23. фебруара). Након његовог прослављања 1368. године, друго сећање на Светог Григорија Паламу (14. новембра) одређено је за Другу недјељу Великог поста као друга „Побједа православља“. Свети Григорије Палама, архиепископ солунски, рођен је 1296. године у Цариграду. Отац светог Григорија постао је истакнути великодостојник на двору Андроника II Палеолога (1282-1328), али је убрзо умро, а сам Андроник је учествовао у подизању и образовању дечака без оца. Обдарен финим способностима и великом марљивошћу, Григорије је савладао све предмете који су тада чинили целокупно учење средњовековног високог образовања. Цар се надао да ће се младић посветити чиновничком послу. Али Григорије, са непуних двадесет година, повукао се на Свету Гору 1316. године (други извори кажу 1318.год) и постао искушеник у манастиру Ватопед под вођством монашког старца Светог Никодима Ватопедског (11. јул). Тамо је примио монашки постриг и започео пут подвига. Годину дана касније, свети јеванђелист Јован Богослов појавио му се у виђењу и обећао му своју духовну заштиту. Мајка и сестре Григорија такође су примиле монаштво.
После смрти старца Никодима, Свети Григорије је провео осам година духовне борбе под вођством старца Никифора, а након његове смрти, Григорије је премештен у лавру Светог Атанасија (5. јула). Овде је служио у трапези, а затим постао црквени појац. Али после три године, преселио се у мали скит Глосију, тежећи већем степену духовног савршенства. Предстојатељ овог манастира почео је да подучава младића методи непрекидне молитве и умних активности, коју су монаси неговали, почев од великих пустињских подвижника четвртог века: Евагрија Понтијског и Светог Макарија Египатског (19. јануара).
Касније, у једанаестом веку, свети Симеон Нови Богослов (12. марта) пружио је детаљна упутства у умној активности за оне који се моле споља, а светогорски подвижници су то спровели у дело. Искусна употреба умне молитве (или молитве срца), која захтева самоћу и тишину, назива се „исихазам“ (од грчког: ησυχια  „исихија“ што значи смирење, тишина), а они који је упражњавају називали су се „исихасти“.
Током свог боравка у Глосији будући јерарх Григорије постао је потпуно прожет духом исихазма и усвојио га је као битан део свог живота. 1326. године, због претње турске најезде, он и браћа повукли су се у Солун, где је затим рукоположен у свети свештенички чин.
Свети Григорије је своје свештеничке дужности комбиновао са пустињачким животом. Пет дана у недељи провео би у тишини и молитви, а само у суботу и недељу излазио би међу свој народ. Богослужио је и држао беседе. За присутне у цркви, његово учење је често изазивало и ганутост и сузе. Понекад је посећивао богословске скупове школоване омладине у граду, на челу са будућим патријархом Исидором. Након што се вратио из посете Цариграду, пронашао је место погодно за усамљени живот у близини Солуна, у регији Верија. Убрзо је овде окупио малу заједницу осамљених монаха и водио је пет година.
1331. светац се повукао на Свету Гору и живео у самоћи у скиту Светог Саве, у близини Лавре Светог Атанасија. 1333. постављен је за игумана манастира Есфигмена у северном делу Свете Горе. Године 1336. светац се вратио у скит Светог Саве, где се посветио богословским делима, настављајући са тим до краја свог живота. 
1330-их година догодили су се значајни догађаји у животу Источне цркве који су Светог Григорија сврстали међу најзначајније васељенске апологете православља и донели му велики углед као учитеља исихазма.
Око 1330. године учени монах Варлам стигао је у Цариград из Калабрије, у Италији. Био је аутор расправа о логици и астрономији, вешт и оштроуман беседник, а добио је универзитетску столицу у главном граду и почео да износи дела Светог Дионисија Ареопагита (3. октобра), чија је „апофатичка“ („Негативна“, за разлику од „катафатичке“ или „позитивне“) теологија била подједнако призната и у Источној и у Западној цркви. Ускоро је Варлам отпутовао на Свету Гору, где се упознао са духовним животом исихаста. Рекавши да је немогуће спознати суштину Бога, он је умну молитву прогласио јеретичком заблудом. Путујући са Свете Горе у Солун, а одатле у Цариград, а касније поново у Солун, Варлам је ушао у спорове са монасима и покушао да демонстрира створену, материјалну природу светлости Тавора (тј. при Преображењу). Исмевао је учење монаха о методама молитве и о нествореној светлости коју су видели исихасти.
Свети Григорије је на молбу светогорскох монаха испрва одговорио усменим опоменама. Али видећи бескорисност таквих напора, он је своје богословске аргументе изнео у писаној форми. Тако су се појавиле „Тријаде у одбрану светих исихаста“ (1338). Пред 1340. годину су светогорски подвижници, уз помоћ свеца, саставили општи одговор на Варламове нападе, такозвани „Светогорски томос“. На Цариградском сабору 1341. године у цркви Свете Софије, свети Григорије Палама расправљао је са Варламом, усредсређујући се се на природу таворске светлости. 27. маја 1341. године Сабор је прихватио став светог Григорија Паламе, да се Бог, неприступачан у својој суштини, открива кроз своје енергије које су усмерене ка свету и које могу да се сагледају попут светлости Тавора, али која нису ни материјални ни створени. Учење Варлама било је осуђено као јерес, а он сам је био анатемисан и побегао у Калабрију.
Али спор између паламита и варламита још није био завршен. Овим последњим припадао је Варламов ученик, бугарски монах Акиндинос, а такође, и патријарх Јован XIV Калекос (1341-1347); цар Андроник III  Палеолог (1328-1341), такође, је био склон њиховом мишљењу. Акиндинос, чије име значи „онај који не наноси штету“, заправо је нанео велику штету својим јеретичким учењем. Акиндинос је написао низ трактата у којима је Светог Григорија и светогорске монахе прогласио кривим за изазивање црквених нереда. Светитељ је заузврат написао детаљно побијање Акиндиносових заблуда Патријарх је подржао Акиндиноса и назвао је Светог Григорија узроком свих нереда и узнемиравања у Цркви (1344) и послао га у затвор на четири године. 1347. године, када је Јована XIV на патријаршијском престолу заменио Исидор (1347-1349), свети Григорије Палама је ослобођен и постављен за архиепископа Солунског.
1351. године Сабор у Влахерни свечано је подржао правоверност његовог учења. Али становници Солуна нису одмах прихватили Светог Григорија и он је био приморан да живи у разним местима. На једном од својих путовања у Цариград, византијски брод је пао у руке Турака. Чак и у заточеништву, свети Григорије је проповедао хришћанским затвореницима, па чак и својим муслиманским отмичарима. Агарјани су били запањени мудрошћу његових речи. Неки од муслимана то нису могли поднети, па би га и претукли и убили да нису очекивали да ће за њега добити велику откупнину. Годину дана касније, свети Григорије је откупљен и враћен у Солун.
Свети Григорије је учинио многа чудеса у три године пре своје смрти, лечећи оне погођене болешћу. Уочи упокојења, свети Јован Златоусти појавио му се у виђењу. Речима „У висине! У висине! “ Свети Григорије Палама уснуо је у Господу 14. новембра 1359. године. Године 1368. проглашен је светим на цариградском сабору под патријархом Филотејем (1354-1355, 1364-1376), који је саставио Житије и службе светитељу.
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /Извор: оца.орг

​Свети Поликарп, рођен у другој половини 1. вијека (око 70. или око 80. године), био је ученик св. апостола Јована Богослова. Не знамо ништа о његовој националности, али он тешко да је био Јеврејин - јер се у својој посланици Филипљанима уопште не позива на Стари завјет. Још као дијете остао је сироче и усвојила га је хришћанка Калиста, која није имала дјеце, и радо га је узела себи и одгајала га у побожности, попут рођеног сина. Послије њене смрти, сву имовину је подијелио сиромашнима и почео да води строг начин живота. Први епископ Смирне (град у покрајини Јонији, на западу Мале Азије, у заливу Егејског мора), Вукол  (помен 6. фебруара) га је веома волио и рукоположио је Поликарпа за ђакона, упутивши га да проповиједа Ријеч Божију у храму. У то вријеме био је жив свети апостол Јован Богослов. Свети Поликарп је био посебно близак светом Јовану Богослову, којег је пратио на апостолским путовањима. Свети Вукол је рукополжиоо светог Поликарпа за презвитера, а недуго прије смрти завештао га је за епископа на Смирнског. Када је свети Поликарп посвећен за епископа, јавио му се Господ Исус Христос. Свети Поликарп је водио своју паству са апостолском ревношћу. Уживао је велику љубав међу свештенством. Свети Игњатије Богоносац односио се према њему с великом топлином....Свети Поликарп је био свједок мучеништва светог Игњатија. Након његове смрти постао је „вођа цијеле Азије" по ријечима блаженог Јеронима. Пошто је постао епископ Смирне, Поликарп се борио против гностицизма, поставши најцјењенији теолог Мале Азије. Пратили су га многи ученици, укључујући Иринеја Лионског, који је, чак и након насељавања на Западу, постао поборник Поликарпове теологије у Галији и Италији. Било му је упућено једно од писама Игњатија Богоносца. Преживјело је само једно стварање Поликарпа - Посланица Филипљанима. Године155. свети Поликарп је отишао у Рим да разговара са римским епископом Аникитом о неким општим црквеним питањима, углавном око датума прославе Васкрса (малоазијске заједнице славиле су га 14. нисана, а римске заједнице прве недјеље после 14. нисана). Међутим, спор је остао недовршен, што није спријечило двојицу епископа да се растану као пријатељи. Свети Иринеј Лионски каже да је пред крај свог живота свети Поликарп  неко вријеме живио у Риму и ту обратио многе јеретике (валентијане, маркионите и друге јеретике). Када га је Маркион једном срео и питао да ли га познаје, свети Поликарп је одговорио: „Заиста, знам прворођеног Сатану“. У 86. години живота је ухапшен и, одбивши да се одрекне Христа, жив је спаљен 25. априла 167. године, у вријеме владавине императора Марка Аурелија (161-180), на Велику Суботу, у осам сати прије подне. Остатке  његовог изгорјелог тијела, хришћани из Смирне, су са поштовањем сакупили, свето их поштујући. Његово страдање и смрт описани су у Посланици хришћана Смирнске цркве другим Црквама, једном од најстаријих споменика хришћанског писма(ова посланица је написана у вријеме непосредно након свечеве смрти .не више од годину дана). Већина Поликарпових списа страдала је у вријеме прогона, једино је  Посланица Филипљанима преживјела, у којој  епископ, побијајући учење Маркиона и других гностика, на сваки могући начин велича апостол Павла и цитира његове текстове. Ово је готово први текст у којем се налазе цитати из Јеванђеља по Луки и Матеју, као и из Првих посланица св. Петра и Јована.

У Манастиру Светог Александра Невског у Угљевику у петак, 6. марта 2026. године, свечано је дочекана чудотворна икона Пресвете Богородице „Умекшање злих срца“, која је из Русије стигла у Епархију зворничко-тузланску. Дочеку ове велике светиње присуствовао је Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије. Обраћајући се сабраном вјерном народу, митрополит Фотије је истакао: „Док имамо своје иконе не треба да се плашимо, јер кроз њих чувамо општење са Богом“ и у наставку нагласио да нам „недостаје још само да будемо људи меких срца, да би благодат Божија дејствовала у нама“. Свечани дочек иконе уприличен је у манастиру Светог Александра Невског, где је након вечерњег богослужења верни народ имао прилику да се поклони овој чудотворној икони Пресвете Богородице.
Икона „Умекшање злих срца“ позната је по својој чудотворности и мироточењу, а током боравка у Епархији зворничко-тузланској биће изложена на поклоњење вјерном народу у више храмова и манастира. У суботу, 7. марта, света Литургија биће служена у манастиру, након чега ће икона бити дочекана у храму Преподобне мати Параскеве у Угљевику, а потом, у поподневним часовима, и у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Бијељина, гдје ће бити служен акатист Пресветој Богородици. У недјељу, 8. марта, верни народ ће имати прилику да присуствује Светој Литургији, након које ће бити обављен испраћај чудотворне иконе. Долазак ове велике светиње представља значајан духовни догађај за вјерни народ Семберије и Мајевице, који је у великом броју дошао да дочека и цјелива икону Пресвете Богородице. Извор: Епархија ЗТ

Током прогона хришћана, мошти светих мученика вјерници су обично сахрањивали на тајним мјестима. Тако су у Цариграду, близу капије и куле, зване Евгенија, у 4. вијеку, сахрањена многа тијела мученика, чија су имена Цркви остала непозната. Када су, за вријеме цариградског  патријарха Томе I Цариградског (607-610), на овом мјесту почела да се дешавају чудесна исцјељења, мошти светаца су откривене и са великом чашћу пренесене у храм. Једном побожном духовнику Николи Калиграфу откривено је да су међу моштима које су пронађене у Евгенији и мошти светог апостола из реда 70-рице  Андроника и његове помоћнице Јуније, које је свети апостол Павле споменуо у Посланици Римљанима (Римљ 16, 7). У 12. вијеку, на мјесту откривања моштију светих мученика, цар Андроник (1183-1185) подигао је величанствени храм.

У мјесецима иза нас, током јануара и фебруара 2026. године, рад нашег сајта био је ношен и подржан љубављу и добротом браће у Христу. За ту пажњу, повјерење и братску бригу од срца Вам благодаримо.

Са посебном топлином захваљујемо:
о. Небојши Њежићу,
о. Ђорђу Шебезу,
о. Ратку Хрваћанину,
о. Југославу Максимовићу,
о. Јадранку Стојановићу,
о. Драги Пајкановићу,
о. Златку Јусуповићу,
о. Александру Стевановићу.
Такође се захваљујемо и онима који су то нешто мало раније урадили: о. Милану Шућуру, о. Немањи Малиновићу и о. Браниславу Алексићу који редовно помаже рад нашег сајта.

Ваша подршка није само материјална помоћ, већ је прије свега знак заједништва, разумијевања и жеље да се труд око наставе Православне вјеронауке настави и умножи. Захваљујући Вама, у наредном периоду сајт ће бити још бољи, биће припремљене нове презентације, савремене припреме за наставу и бројни корисни материјали који ће бити на располагању вјероучитељима, ученицима и свима који са повјерењем користе наш сајт.
​
Нека Господ узврати свакоме по љубави коју је уградио у ово дјело. А ми ћемо се трудити да та љубав буде преточена у квалитетан, одговоран и предан рад на духовну корист свих.

У петак, 6. марта, у манастиру Моштаница служена је Литургија пређеосвећених дарова, коју је служио архимандрит Платон (Јовић), игуман Манастир Ступље. Након свете службе одржан је братски састанак игумана манастира Епархије бањалучке, на којем су, у духу братске љубави и заједништва, разматрана питања монашког живота и духовног служења Цркви.Извор: Манастир Моштаница

У сједишту Епархије зворничко-тузланске у Бијељини, 5. марта 2026. године, одржане су сједнице Светог Архијерејског Синода и Патријаршијског управног одбора.
Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије, члан Светог Архијерејског Синода, у својству домаћина срдачно је дочекао Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и чланове Светог Архијерејског Синода: високопреосвећену господу митрополите бачког Иринеја, рашко-призренског Теодосија и будимљанско-никшићког Методија. У раду сједнице учествовали су и Високопреосвећени Митрополит нишки г. Арсеније,  главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије и директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило.​
На сједницама, којима је предсједавао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, разматрана су текућа питања из живота Српске Православне Цркве. Извор: Епархија зворничко-тузланска