Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Православна црква 15. јула прославља празник Полагања чесне ризе Пресвете Богородице у Влахерни. Према предању, ризу Пресвете Богородице пронашли су блиски сарадници византијског цара Лава Македонског, браћа Галвије и Кандид, у близини Назарета, у кући једне побожне Јеврејке. Одатле су браћа пренијела кивот са великом хришћанском светињом у Цариград, гдје су га са поштовањем примили свети патријарх цариградски Генадије (†471) и цар Лав. У предграђу Цариграда, Влахерни, близу мора, подигнут је храм у част Богородице, гдје је 2. јула 458. године свечано пренесена риза и постављена у нови кивот. Затим су њен свети омофор и дио њеног појаса стављени у ковчег са Богородичином ризом.
Касније су се по молитвама Богородице збивала бројна чудеса у Влахернском храму пред Њеном ризом. Прије свега спас Цариграда од страних освајача. Тако је, на примјер, Богородица спасла град током опсаде Авара 626. године, Персијанаца 677. године, Арапа 717. године, а такође и 860. године од руске флоте кнеза Асколда и Бугара 926. године. ​Наиме, 18. јуна 860. године, руска флота принца Асколда, са преко 200 бродова, налазила се у приобаљу Црног мора код Босфора, полако упловљавајући у Златни рог, угрозивши Цариград. Руски бродови су били толико близу да су видјеле зидине града, истовремено искрцавајући пјешачку војску на обалу. Цар Михајло III (840-867) прекида своје походе против Арапа, и враћа се у Цариград. Цијелу ноћ проводи на молитви ничице на каменом поду Влахернског храма, док је Патријарх Фотије позивао народ на плач и покајање, усрдно молећи Мајку Божију да помогне и спасе град од најезде незнабожачких Руса. Опасност се повећавала сваког часа, а град је био беспомоћан. У таквим околностима, донесена је одлука да се спасавају Црквене светиње, поготово риза Пресвете Богородице, која се налазила ту, у Влахернском храму. Послије свеноћног бденија, ризу Пресвете Богородице носе у литију око градских зидина, њен крај умачу у воду Босфора, и враћају у центар града где се налази црква Свете Софије. Мајка Божија је услишила њихове молитве, заштитила град угасивши гњев руских ратника. Склопљен је мир, и принц Асколд је прекинуо опсаду града. 25. јуна је руска војска почела са повлачењем, понијевши са собом договорену суму новца, као надокнаду. Недјељу дана послије, 2. јула, на исти онај дан када је прије 402. године, по први пут положена у цркву Влахерна, чудотворна риза Мајке Божије је враћена на своје мјесто у ризницу Влахернске цркве. Због тога је Патријарх Фотије, установио празник Полагање ризе Пресвете Богородице, и одредио да се празнује 2. јула. Влахернски храм цркву почели су да посјећују многи ходочасници који су долазили да се поклоне ризи Пресвете Богородице. Године 1434. храм је страдао у пожару (до 19. вијека није обнављана). Међутим, риза је спашена. Светиња је била у Византији неко вријеме до 1453. године. Када су земљу заузели Турци, хришћани су успјели да изнесу вриједну светињу.
Сада се њене честице налазе на различитим мјестима свијета. То су, на примјер, Латеранска базилика у Риму, црква Влахерна у грузијском граду Зугдидија (гдје су смештене друге светиње спасене од пожара у Влахерни, укључујући Богородичин појас). Такође, дио ризе налази се, заједно са другим светињама, у „Дионисијевом ковчегу“ – реликвијару направљеном по наруџбини суздалског кнеза Дмитрија Константиновича (1322-1383). Суздалски архиепископ Дионисије донио је дио ризе из Цариграда у Русију далеке 1381. године. Светиња се вијековима чувала у Благовештенској саборној цркви, а сада се налази у Оружарници Московског Кремља. Године 2008. честица ризе пренесенаа је у Саборни храм Христа Спаситеља.

Глас о светој браћи, која су све бесплатно исцјељивала, без обзира ко им се обратио, раширио се међу људима. Учитељ Козме и Дамјана, који их је некада учио вјештини лијечења, завидио им је на слави. Позвао их је у планину да сакупљају љековито биље, убио их и бацио њихова тијела у ријеку. Било је то  284. године.
​Црква слави свете мученике и бесребренике  браћу Козму и Дамјана 14. јула. Молимо им се за изљечење од разних болести. Многи данашњи љекари поштују браћу исјелитеље као своје заштитнике.

Цртежи Наталије Кондратове /Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

Сабор Светих славних и свехвалних апостола-Павловдан је празник који наша Црква прославља 13. јула по новом календару, а 30 јуна по јулијанском календару. Мада сваки од дванаест великих апостола има свој посебан дан када се слави, ипак је црква одредила овај празник за саборни празник свих апостола заједно, и уз њих Павла. На данашњи празник прослављају се апостоли: Петар, Андреј Првозвани, Јаков и Јован Заведејеви, Филип, Вартоломеј, Тома, Матеј, Јаков Алфејев, Левије прозвани Тадеј (Јуда Јаковљев), Симон Зилот, Матија (изабран умјесто Јуде Искариотског) и Павле. Сви апостоли, сем Јована, мученички су страдали: Петар – распет на крст главом окренутом на доле; Андреј – распет на крст; Јаков Зеведејев – посјечен; Филип – распет на крст; Вартоломеј – распет на крст, па одеран и посјечен; Тома – избоден са пет копаља; Матеј – спаљен; Јаков Алфејев – распет на крст; Тадеј – распет на крст; Симон Зилот – распет на крст; Матеј – каменован, па мртав посјечен сјекиром; Павле – посјечен. Сабор светих славних и свехвалних апостола пада на дан након празника светих апостола Петра и Павла-Петровдана. У Синаксару Цариградске Цркве на данашњи дан празнује се не само сабор Свете Дванаесторице, него и Свете Седамдесеторице апостола. Цар Константин Велики (306—337) саградио је у Цариграду храм посвећен дванаесторици апостола.

​Ово није истина. Апостоли су се цијенили и признавали њихов узајамни допринос у проповиједању јеванђеља. Упркос чињеници да су то били веома различити људи, да су вршили апостолску службу у различитим дијеловима Римског царства и да су међусобно врло мало комуницирали, ми празнујемо њихов спомен истог дана и најчешће их приказујемо заједно на иконама. То није случајно: апостоли Петар и Павле називају се Првоврховним, тј. они су супериорнији од других по својој важности за хришћанску мисију и формирање хришћанске цркве. Међу њима су заиста постојале разлике, али оне су ријешене током отворене дискусије, прожете духом братске хришћанске љубави. Прије него што пређемо на дискусију међу апостолима, подсјетимо се укратко какви су људи били.
Петар
Апостол Петар, прости, необразовани човјек, који је зарађивао за живот риболовом, један је од првих апостола које је сам Христос позвао. Петар се одликовао горљивим карактером, био је врло искрен и частан у својим ријечима и поступцима. Био је први од апостола који је отворено исповиједио Исуса као Месију и Сина Божијег. Када је Христос питао коме се апостоли клањају, Симон - тако се до тада звао Петар - рекао је: Ти си Христос, Син Бога живога (Мт 16,16). И чуо је у одговору Спаситељево обећање: Благословен си, Симоне, сине Јонин, јер ти ово није открило тело и крв, већ Отац мој који је на небесима; и кажем вам: ви сте Петар (на грчком „петрос“ је камен - прим. аут.), и на овој стени ћу саградити Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт 16,17-18) .
Петар је непосредни очевидац свих главних догађаја Христовог земаљског живота. Гледао је светлост Тавора током Преображења, био је поред Господа током Његове молитве у Гетсиманском врту, покушао је да заштити Исуса од војника који су дошли да га ухвате, за шта је чак користио и мач. Господ је често разговарао са упутствима и упутствима директно са Петром. А разговор између Христа и Петра послије Васкрсења један је од најдужих дијалога између Спаситеља и Његовог ученика у цијелом тексту Јеванђеља.
Павле
Апостол Павле је - бар до свог чудесног обраћења Христу -био сушта супротност Петру. Рођен је у породици римског грађанина јеврејског поријекла. У то доба, право римског грађанства, била је привилегија која се давала врло малом броју становника провинција. Павле, који је рођењем добио јеврејско име Савле (име Павле је римског поријекла), одрастао је међу фарисејима - ревносним присташама и скрусулозним извршиоцима Мојсијевог закона. Грчки језик је знао од дјетињства и стекао је одлично богословско образовање под вођством учитеља Гамалила, који је уживао апсолутни ауторитет у академској заједници.
Павле је био смирен, разборит полемичар, суптилни теолог који је комбиновао јеврејску религиозну мудрост и грчко философско оруђе и дипломата који је знао како да нађе прави приступ разним саговорницима. „И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем. А ово чиним за јеванђеље, да будем његов заједничар“ свједочио је о себи у Посланици Коринћанима (1 Кор 9, 20-22). Па ипак - Павле није био међу Христовим ученицима . Напротив, прије обраћења био је жестоки прогонилац хришћана.
Али постоје заједничке црте које су спојила ову двојицу различитих људи - снажна вјера, искрена потрага за истином, горуће срце и велика жеља да цио живот служе Богу и пренесу ову истину другим људима. Ови квалитети су у великој мјери одредили изузетну улогу апостола Петра и Павла у историји Цркве и њихов ауторитет у ранохришћанској заједници.
Сад о несугласицама.
Од самог почетка мисионарског рада Петра и Павла, њихово проповиједање било је усмјерено на различиту публику. Петрова мисија одвијала се углавном међу Јеврејима, док је Павле настојао да радосну вијест пренесе незнабошцима. О томе је и сам писао: „…када увидјеше да је мени повјерено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане“ (Гал 2,7).
Мора се рећи да је апостолска посланица у првим данима послије Педесетнице у принципу била упућена прије свега Јеврејима. Апостолима који су одрасли у традиционалној старозавјетној култури, васпитани на правилима и нормама Закона, било је тешко да превазиђу уобичајену национално-вјерску парадигму. Поред тога, на тај начин су буквално испунили завјет самог Господа, Који их је посебно послао изгубљеним овцама дома Израиљевог: “ Него идите најприје изгубљеним овцама дома Израиљева"! (Мт 10,  6).
Петар је, да би прихватио идеју о могућности проповиједи незнабошцима, било потребно виђење, које је имао док се молио на крову куће Симона Кожара: “изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа. И огладње, и хтједе да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос.  И видје небо отворено и сасуд некакав гдје силази на њега, као велико платно завезано на четири краја и спушта се на земљу“. Трипут му се с неба спустило платно са нечистим животињама, које Јевреји нису јели, трипут је чуо глас који му заповиједа да устане закоље и поједе, и још трипут као одговор на Петрово одбијање (Нипошто, Господе, јер никад не једох било шта погано или нечисто)  глас Божији му говори: „Што је Бог очистио ти не погани“ (Дјела апостолска 10, 13-15). Послије тога је крстио капетана Корнелија, који је раније био незнабожац, и све укућане, а затим је о томе испричао осталим апостолима. „А чуше апостоли и браћа који бијаху у Јудеји да и незнабошци примише ријеч Божију. И кад узиђе Петар у Јерусалим, препираху се с њим они из обрезања, Говорећи: Ушао си необрезаним људима и јео си с њима. А Петар им отпоче излагати по реду…“. Саслушавши га „заћуташе, и слављаху Бога говорећи: Заиста и незнабошцима даде Бог покајање за живот“ (Дјела 11, 18).
Овај покрет ка незнабошцима изазвао је забуну код Јевреја који су се обратили Христу, који су и након крштења наставили да поштују многе обичаје старозавјетног закона. Немајући никаквих основних примједби на апостолску мисију међу незнабошцима, они су захтијевали од посљедњих да  слиједе и поштују основне норме јудаизма, прије свега, обрезање. Таква осјећања утицала су и на апостоле. Петар овдје није био изузетак. На тој основи су настала неслагања између њега и апостола Павла.
Спор и помирење
Павле описује околности спора између апостола у свом писму Галаћанима, који су, такође, изнијели горе описане тврдње против хришћана који су изашли из незнабожаца. Павле пише да је Петар, боравећи у Антиохији, лако комуницирао са незнабошцима, укључујући и заједничко јело с њима, али пошто су тамо дошли хришћани из Јерусалима, који су раније били Јевреји, снебиваше се и одвајаше, бојећи се оних који су из обрезања (Гал (2, 12). Павле је био огорчен таквим понашањем апостола, које је, по његовом увјерењу, противријечило истини Јеванђеља (Гал 2, 14) и отворено пред свима (Гал 2, 14) осудио Петра: „А када дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице, јер бјеше за осуду“ ., замјерајући му лицемерје: “Али кад видјех да не иду право истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Када ти који си Јудејац живиш незнабожачки а не јудејски, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски?
Показало се да је питање односа према бившим незнабошцима толико важно да је постало главни предмет расправе на јерусалимском (или другачије - апостолском) сабору, који се одржао 49. Главни говорници на сабору били су апостоли Петар, Павле и Јаков, брат Господњи, који је због свог аскетског живота уживао посебно поштовање међу јудео-хришћанима. Учесници сабора изнијели су своја разматрања и дошли до једногласног мишљења: одбачена је потреба да се крштени незнабошци обрежу и поштују друге старозавјетне обреде и ритуале. Саборна посланица, која је послата антиохијским хришћанима, каже:  „Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: Да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима); од овога ако се чувате, добро ћете чинити. Будите здраво“ (Дјела апостолска 15,  28-29).
А шта је са апостолима Петром и Павлом? Осим кратке епизоде ​​у Антиохији, у Новом завјету не налазимо доказе да је однос међу њима био нарушен сукобом. Као што се види из текста књиге Дјела апостолских, одлука Апостолског сабора донесена је уз помоћ Духа Светога и уз општу сагласност његових учесника. Павле је наставио да проповиједа и задржао поштовање према Петру као једном од стубова младе хришћанске цркве, како га сам назива у писму Галатима. И Петар се поклонио мудрости и интелигенцији свог брата, иако је открио да су у Павловим посланицама “… нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу“ (2 Петр 3, 16), што неуки не могу да разумију.
Апостоли Петар и Павле су изванредни мисионари свог времена на којима је благодат Божја очигледно почивала. Они су испунили Христове ријечи: „Ко вјерује у мене. дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер ја идем Оцу своме“ (Јн 14, 12). Њиховим молитвама болесници су добијали исцјељења, мртви су васкрсавали, окови су се распадали. Чувши њихово ватрено проповиједање, хиљаде људи се обратило Богу. Током свог живота имали су врло мало личних контаката, али су се духовно сјединили међусобно у смрти: отприлике у исто вријеме оба апостола су мученички пострадала у Риму, главном граду царства, који је, захваљујући њиховом проповиједању, убрзо постао средиште хришћанства. Извор: фома.ру/ преод; вјеронаука.нет

Прослављајући апостоле Петра и Павла истог дана, изгледа да Црква жели да нас подсјети на различитост људских карактера и путева који воде ка Богу. Оба апостола називају се проврховним, али њихово првенство није нимало исто. Петар је током свог земаљског живота био један од најближих Христових ученика, а Павле уопште није имао никакве везе са јеванђеоским догађајима. Проповиједање је започео много касније, а чак није био ни „званично прихваћен“ као један од дванаесторице апостола. Па ипак, можемо најопштије упоредити ове две судбине.
Петар је био ожењен, а Павле је одлучио да увијек остане самац како породични послови не би ометали његов главни позив. Петар је био једноставан галилејски рибар. Павле је, пак, припадао елити. Као Фарисеј, он није требао само зарони у тумачење Мојсијевог закона – већ је требало да примијени овај закон у пракси, и жестоко се бори са хришћанима, које је сматрао јеретицима, лично путујући у Дамаск да би казнио невјернике. Петар је, такође, ватрен, али на другачији начин. Управо је он, без оклијевања, изговорио много прије Васкрсења Христовог: „Ти си Христос, Син Бога живога“. У животу сваког од ове двојице апостола догодила се прекретница. Павлу се васкрсли Христос јавио на путу за Дамаск и од тог тренутка његов живот био је посвећен проповиједању Онога Којег је претходно прогонио. А за Петра је, напротив, такав тренутак био одрицање, које је оплакивао читав свој живот. Дакле, шта спаја животни пут двојице овако различитих људи? Љубав према Христу, од Којег их ни прогон, ни затвор, ни сама смрт нису могли одвојити.
Свети апостол Петар - старији брат апостола Андреја Првозваног - прије своје апостолске дјелатности био је рибар, имао је жену и двоје дјеце и звао се Симон. Био је прост, сиромашан и богобојазан, како о њему каже свети Јован Златоусти. „Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар“- тако је рекао Господ када је Андреј к њему довео свог брата Петра (Јн 1, 42). И премда је Петра одмах обузела пламена љубав према Господу, Спаситељ га није одмах позвао на апостолску службу, већ када су у њему ојачали вјера и одлучност.
Убрзо је и сам Господ посјетио Петрову кућу и додиром руке излијечио његову ташту од грознице (Мк 1, 29-31). Од своја три изабрана ученика, Господ је удостојио Светог Петра да буде свједок његове Божанске славе на Тавору (Мт 17, 1-9; Лк 9, 28-36), Његове Божанске моћи током васкрсења Јаирове кћерке (Лк 8 , 41-56), Његово божанско молитвено бденије у Гетсиманском врту (Мт 26, 37-41). Апостол Петар је био толико горљиво предан Господу Исусу Христу у својој служби да му је Господ чешће од других допустио да открије своје људске слабости, назиђујући овог и друге ученике који су заборављали ријечи: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн 15, 5).
На примјер, свети Петар је био једини од ученика који је, препознавши Господа Исуса Христа како хода по мору, кренуо да га сретне на води, али изненада посумњавши у Божанску помоћ свог Учитеља, почео је да се дави, али је спасен од Господа, који му је замјерио недостатак вјере (Мт 14, 28-31). Свети апостол Петар био је једини од ученика који је на Господње питање, за кога Га сматрају, одмах одговорио: „Ти си Христос, Син Бога Живог“ (Мт 16,16). Апостол Петар је био једини који је бранио Господа од оних који су дошли да ухвате Учитеља и одведу Га на страдање и смрт. Такође, био је једини ученик који је, кад је био у искушењу, трипут се одрекао Христа. Међутим, Господ је, прихвативши сузно покајање свог ученика, удостојио да буде први од апостола који ће сагледати самог Воскрслог (Лк 24, 34).Господ Исус Христос вратио му је апостолско достојанство, повјеривши му да пасе његове словесне овце.
Након Силаска Светог Духа на апостоле, љубав апостола Петра према Господу толико се подигла да се није устручавала да се испољи у својој горљивој исповијести, у учињеним чудима у име Христово, у радости својој да поднесе сваку тугу, прогонство и неимаштину, у спремности да прихвати смрт на крсту за Учитеља. Прогоњен од Синедриона, апостол Петар је неустрашиво, са великом смјелошћу проповиједао Васкрслог Христа у лице онима који су га разапели и забрањивали Му да проповиједа о Њему (Дјела апостолска  4, 13-20; 5, 27-32).
Снага ријечи апостола Петра била је толико снажна да је његова кратка бесједа хиљаде људи обратила Христу (Дјела 2, 41; 4, 4). Његово исповиједање вјере Христове пратили су чудесни знаци. Према његовој ријечи, осуђени за злочин предали су дух (Дјела 5,  5-10), а мртви су поново устали (Дјела 9, 40), хроми су почели да ходају (Дјела 3, 1-8), раслабљени су били излијечени (Дјела 9, 32 —34), болесници су добијали благодатну помоћ чак и од додиривања његове сјенке (Дјела 5, 15).
У својим апостолским путовањима (историчари цркве их броје шест), која је свети Петар извршио из Јерусалима , проповиједао је јеванђеље у Самарији и Јудеји, Галилеји и Кесарији, Сирији и Антиохији, Феникији и Кападокији, Галатији и Понту, Витинији и Троји, Вавилону и Риму, Британији и Грчкој. У Кесарији Палестинској свети Петар први од Христових ученика отворио је врата вјере незнабошцима, крстивши римског капетана  Корнилија (капетан чете која се зваше Италијанска) и његову родбину (Дјела апостолска 10).
Познате су двије посланице апостола Петра које припадају 63. и 67. години. Апостол подстиче новообраћене хришћане да не подлегну клеветама, пријетњама и прогонима, подстиче их да не одступају од чистоте хришћанског живота како би удовољили незнабошцима; осуђује лажне пророке и лажне учитеље који укидају све моралне принципе с обзиром на лажно схваћену хришћанску слободу и негирају Божанску суштину Спаситеља.
У Риму је сам Господ објавио апостолу Петра о његовој блиској смрти (2 Петр 1, 14). По наредби цара Нерона, који је жудео да се освети апостолу за смрт свог пријатеља Симона врача и за обраћење вољених жена Христу, свети апостол Петар је 67. године, вјероватно 29. јуна, био разапет. Прије свог мучеништва, сматрајући се недостојним да прихвати исто погубљење као и његов вољени Учитељ, апостол Петар је замолио мучитеље да га разапну наопачке.
Свети апостол Павле поријеклом је  из венијаминовог племена, а прије апостолске службе звао се Савле. Рођен је у киликијском граду Тарсу, од племенитих родитеља и имао је права римског грађанства. Савле је васпитан са одговарајућом строгошћу у отачком закону и припадао је секти фарисеја. Да би наставио школовање, родитељи су га послали у Јерусалим код чувеног учитеља Гамалила, који је био члан Синедриона. Упркос вјерској толеранцији свог учитеља, који је касније примио свето крштење, Савле је био побожни Јеврејин који је у себи подстицао мржњу према хришћанима. Одобравао је каменовање  Светог архиђакона Стефана чији је био рођак према неким свједочењима као његов рођак, а чак је чувао одјећу оних који су каменовали светог мученика: „ А свједоци метнуше хаљине своје код ногу младића по имену Савла“ (Дјела апостолска 8, 3). Тјерао је људе да хуле на  Господа Исуса Христа: „често их мучећи приморавах да хуле“ (ДАП 26, 11), па чак и тражио од Синедриона дозволу да прогоне хришћане ма гдје се појавили и доводио их везане у Јерусалим (ДАП  9, 1-2).
Једном, било је то 34. године, на путу за Дамаск, када како сам Савле каже „иђах да доведем оне што бијаху онамо свезане у Јерусалим да се муче“. Божанска свјетлост, која је надмашила сунчеву свјетлост, изненада је заслијепила на Савла. Сви војници који су га пратили пали су на земљу али али не чуше гласа који је Савлу рекао: „Савле! Савле! Зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се“.
Савле је упитао: "Ко си ти, Господе?" Глас је одговорио: „Ја сам Исус Назарећанин, којег ти гониш“. Устани и иди у Дамаск, и тамо ће ти се казати за све шта ти је одређено да чиниш. „И кад обневидјех од силне свјетлости оне, вођаху ме за руку они који бијаху са мном, и дођох у Дамаск“.
У Дамаску је провео три дана у посту и молитви, не једући и не пијући ништа. У овом граду је живио један од 70 -рице Христових ученика, свети апостол Ананија. Господ му је у виђењу открио све што се догодило Савлу и заповиједио му је да оде до њега како би положио руке на њега и вратио му вид (ДАП 9, 10-12). Апостол Ананије је испунио заповијест и одмах, као да је крљушт спала са Савлових очију, и он је прогледао и одмах је примио од Ананије свето крштење. (Крштење Савлово догодило се 37. године послије Христа).
Примивши свето крштење, Савле је назван Павлом и постао је, по ријечима светог Јована Златоустог, јагње од вука, грожђе од трња, жито од пљеве, пријатељ од непријатеља, богослов ог богохулника. Свети апостол Павле почео је усрдно проповиједати по синагогама у Дамаску да је Христос заиста Син Божији. Јевреји, који су га познавали као прогонитеља хришћана, сада су распламсали бијесом  и мржњом према њему и одлучили су да га убију. Међутим, хришћани су спасили Павла: помажући му да се склони од потраге, спустили су га у корпи с прозора куће низ градски зид.
У виђењу, којем је апостол Ананија удостојен, Господ каже да је апостол Павле „суд избрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве одабраним сасудом“ (Дјела апостолска 9, 15). Добивши упутства од Господа о евангелизацији, апостол Павле почео је да проповеда веру Христову међу Јеврејима и, посебно међу незнабошцима, лутајући од земље до земље и шаљући своја писма (број 14), која је написао на начин и који, према светом Јовану Златоустом, затварају Васељенску цркву попут зида изграђеног од непопустљивог.
Просвећујући народе Христовим учењем, апостол Павле је кренуо на дуга путовања. Поред свог поновљеног боравка у Палестини, ишао је да проповиједа о Христу у Феникији, Сирији, Кападокији, Галатији, Ликаонији, Памфилији, Карији, Ликији, Фригији, Мизији, Лидији, Македонији, у Италији, на острвима Кипар , Самотракија, Самос, Патмос, Родос, Мелит, Сицилија и друге земље. Моћ његовог проповиједања била је толико велика да Јевреји нису могли ништа супротставити сили Павловог учења: “А Савле се већма сиљаше и забуњиваше Јевреје који живе у Дамаску, доказујући да је ово Христос“ (Дјела апостолска 9, 22). Чак су га незнабошци молили да им проповиједа ријеч Божију: “А кад излажаху из зборнице Јеврејске, мољаху незнабошци да им се ове ријечи у другу суботу говоре“ (Дјела апостолска 13, 42-44).
Снага ријечи апостола Павла праћена је чудима: његова ријеч лијечила је болеснике (Дјела 14, 10; 16, 18), ударала врачара Елима сљепилом „да будеш слијеп да не видиш сунца за неко вријеме“ (Дјела 13, 11), васкрсавала мртве (Дела 20, 9-12 ); чак су и ствари светог апостола биле чудесне - од њиховог додиривања постигнута су чудесна исцјељења, а зли духови су напустили запосједнуте: “Тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тијела његова носили на болеснике, и они се исцјељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих“ (Дјела апостолска 19, 12). За добра дјела и ватрену проповијед, Господ је удостојио свог вјерног ученика да буде узнесен на треће небо. Према сопственом признању светог апостола Павла „ би однесен у рај, и чу неисказане ријечи којијх човјеку није слободно говорити“ (2 Кор 12, 2-4).
У свом непрестаном труду апостол Павле је подносио небројене невоље. У једној од посланица признаје да је више пута био у тамницама и много пута умирао. „Од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац; Трипут сам био шибан, једном су камење бацали на ме, три пута се лађа са мном разбијала, ноћ и дан провео сам у дубини морској. Много пута сам путовао, био сам у страху на водама, у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом“ (2 Кор 11, 24-27).
Свети апостол Павле подносио је све своје потребе и туге са великом понизношћу и сузама захвалности (Дјела 20, 19), јер је у свако доба био спреман да умре за име Господа Исуса (Дјела 21, 13). Упркос непрестаном прогону који је апостол Павле трпио, такође је осјећао велико поштовање према себи од својих савременика. Пагани, видјевши његова чуда, пружише му велику част: “И поштоваху нас великијем частима; и кад пођосмо, спремише нам што је од потребе“ (Дјела 28, 10); становници Листре због чудесног изљечења хромих препознали су га као бога (ДАП 14, 11-18); име Павлово користили су Јевреји за уроке (Дјела апостолска 19, 13). Вјерници са највећом ревношћу чували су апостола Павла (Дјела апостолска 9, 25, 30; 19, 30; 21, 12); Опраштајући се од њега, хришћани су се са сузама молили за њега и, љубећи га, пратили (ДАП 20, 37-38); неки коринтски хришћани називали су се Павловим (1 Кор 1, 12).
Према неким предањима, апостол Павле је помогао апостолу Петру да побиједи Симона врача и преобрати двије вољене жене цара Нерона у хришћанство, због чега је осуђен на смрт. Други извори указују да је разлог погубљења апостола Павла била чињеница да је прешао у хришћанство, главни царски пехарник. Према неким извјештајима, дан смрти апостола Павла поклапа се са смрћу апостола Петра, по другима се то догодило тачно годину дана након распећа апостола Петра. Као римски грађанин, апостол Павл је посјечен  мачем.
Поштовање светих апостола Петра и Павла почело је одмах након њиховог погубљења. Мјесто њиховог сахрањивања било је свето за ране хришћане. У IV вијеку, свети равноапостолни Константин Велики (+337) подигао је цркве у част светих најистакнутијих апостола у Риму и Цариграду. Њихово заједничко празновање - 29. јуна - било је толико широко распрострањено да је познати црквени писац 4. вијека, свети Амвросије, епископ Медиолански (+397), написао: „... њихово празновање не може се сакрити ни у једном дијелу свијета". 
Свети Јован Златоусти у својој бесједи на празник апостола Петра и Павла каже: „Шта је веће од Петра! Шта је равно Павлу у дјелу и ријечи! Они су надмашили сву земаљску и небеску природу. Везани тијелом, постали су супериорнији од анђела ... Петар је вођа апостола, Павле је учитељ васељене. Петар је узда злих Јевреја, Павле је призивалац незнабожаца; и видите врховну мудрост Господњу, који је изабрао Петра од рибара, Павла од произвођача коже. Петар - почетак православља, велики свештенослужитељ Цркве, неопходан савјетник хришћана, ризница дарова небеских, изабрани апостол Господњи; Павле је велики проповједник истине, слава васељене, уздиже се у висине, духовна лира, орган Господњи, будно кормило Христове Цркве“.
Прослављајући на овај дан успомену на Првоврховне апостоле, православна црква прославља духовну чврстину светог Петра и ум светог Павла, пјевајући у њима слику обраћења оних који гријеше и реформишу: у апостола Петра - слику онога који се одрекао Господа и покајао се, у апостолу Павлу - слика онога који се одупирао бесједи Господњој, а затим повјеровао.

На обали језера, на преврнутом чамцу, сједио је човјек и плакао. Да га је неко сада видио, био би веома изненађен. Па, заиста, чудно је - брадат човјек, велики и снажан, а сузе рони као дјевојчица! Али у овом часу није било никога ко би се изненадио туђим сузама - била је ноћ.
Током дана овдје су се обично окупљали рибари, код својих чамаца, поправљали су једра, сушили мреже и једноставно лежерно причали о својим рибарским пословима.. Али сада су сви људи још спавали, около је било тихо. Само су пробуђени пси понекад договарали лењу прозивку над успаваним рибарским селом. Усамљени човјек је плакао без јецаја и без ридања. Сузе су му полако цуриле низ чупаву браду и капале на пијесак.

Много ноћи заредом долазио би овдје у исто вријеме - послије кукурикања првих пијетлова. Сви знају да они  пјевају своју јутарњу пјесму по мраку, када се чак ни уска трака зоре још није појавила на хоризонту. И сваки пут, пробуђен од пијетловог кукурикања, човјек више не може да заспи.
Тихо, да не би провудио уснулу жену, устаје из кревета, облачи се и пролази кроз цијело село овдје, до пусте обале.
Мјесец се огледа у тамној води језера. Понекад дува ноћни вјетар. Вода се таласа и ломи рефлектовану мјесечеву свјетлост на хиљаде малих свјетала. Али човјек гледа преко воде, у мрачну даљину. Као да тренутно није овде. Био је одсутан. Поглед му је био уперен у прошлост. Ту је остала његова радост и снага, његова љубав и част. Одатле му сваке ноћи, уз кукурикање пијетла, стид његова, која се никаквим сузама не може опрати...Човјек се звао Петар.
Једна за другом, пред оћима му пролазе слике онога што се догодило прије само неколико недјеља. Након - празничне вечере, заједно са најближим пријатељима, одлазе из града у Гетсимански врт, гдје су обично ноћивали.
И задржавши дах слушају горке ријечи свог учитеља Исуса:
-Кажем вам, сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ.
А Петар ударајући се у прса рече му: - Чак и ако се сви уплаше и побјегну, никада те нећу напустити и остаћу уз тебе до краја! 
И на крају крајева, Петар није лагао. Заиста је врло храбра и веома одана особа. И био је спреман  да да свој живот за свог вољеног Учитеља. Али шта он чује у одговору?
-И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас, ове ноћи, прије него што пијетао два пута запјева, ти ћеш ме се трипут одрећи.
Ово је за ватреног и храброг Петра, било веома увредљиво слушати, па још и у присуству пријатеља! Најзад, сви су знали да је он поштен човјек и да никога није издао. Петар је закорачио и још одлучније поновио: "Ако бих морао и умријети с тобом, нећу те се одрећи. Исто тако и сви говораху". Остали ученици, који су раније престрашено ћутали, пожурили су се, и такође, почели да говоре да су спремни да умру са Учитељем. Исус је поново погледао Петра. И кренуо је даље стазом, не рекавши ништа.

У Гетсиманском врту
Петар, сједећи на обали језера, подиже поглед. Изгледао је као да се пробудио из сна. Изнад, на црном небу, блистале су велике звијезде. Баш као оне страшне ноћи када су чувари храма и слуге првосвештеникове дошли у Гетсимански врт да ухапсе Исуса.
Петар се сјетио како је грмље пуцкетало и из мрака, попут духова ноћу, људи су се појављивали са палицама у рукама и стали у полукруг. Као издајник, Јуда је пољубио Учитеља, дајући стражарима знак кога треба да ухвате. "А они ставише руке своје на њега и ухватише га".
Али Петар се није плашио мноштва наоружаних људи. Није ни чудо што је са собом увијек носио кратки мач. Сада је вријеме да се то спроведе у дјело! Оштрица је као муња бљеснула у полумраку лампиона и бакљи. Петар је попут вихора улетио  у њих, одгурнуо их од Исуса, па чак и једном од њих мачем нанио рану /одсјекао уво првосвештениковом слуги Малху-принједба преводиоца/. Љут и застрашујућ, стао је испред запрепашћених стражара, закривајући Учитеља својим тијелом. Крв је капала са кратке оштрице на траву. А Петар је био спреман да га поново искористи. Ниједан непријатељ се не би усудио да додирне Исуса!
Али онда се зачуо тихи глас Учитеља иза леђа: "Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?"
Петар се збуњено освртао око себе, не знајући шта даље. А Исус, одгурнувши га, закорачи према стражарима и  на сав глас: "Зар сте као на разбојника изишли с ножевима и кољем да ме ухватите? Сваки дан био сам с вама у храму и не дигосте руке на мене; али ово је ваш час и власт таме".
Стражари су се опоравили и поново кренули на Христа. Остатак ученика је у страху побјегао на све стране. А Петар је стајао са мачем у руци и није знао шта даље. Заиста је био спреман да се бори до смрти - сам против свих. Али Исус је ово зауставио. И сада му стражари увијају руке конопцима, и нико више не обраћа пажњу на Петра. Размисливши на тренутак, Петар је донео одлуку и тихо нестао у грмљу.
У међувремену су стражари везали Исуса и одвели га у првосвештениковој кући. А Петар се прикрао иза њих. И заједно са свима ушао је у првосвештениково двориште, претварајући се да је један од слуга.

У дворишту првосвештеника
Мјесечеве таласе на води узбуркао је ноћни ветар. Петар је поново прекинуо своја сјећања и ставио главу у руке. Да ли се тамо, у Гетсиманском врту, плашио за свој живот? Зар није био спреман да умре бранећи Исуса? Не! Исус му је рекао да стави свој мач у корице. А шта је друго Петар могао да уради? Уосталом, није побјегао, као остали ученици.
Дошавши, тајно, у двориште првосвештеника, желио је да буде са својим вољеним Учитељем до самог расплета догађаја. Шта ако буде дао знак Петру - дејствуј, сада можеш. Тада би свима показао за шта је способан његов мач! Али ... не може се заваравати. Петар је схватио да се заправо тамо, у дворишту, веома плашио. Толико да готово није знао шта се около дешава и шта он сам ради и говори. Није ни знао да колики је страх осјећао ...
Петар се сетио, а сузе су наставиле да теку низ ожалпшћене боре на његовом лицу.
- И ти си био са Исусом Назарећанином. Врисну слушкиња која је износила смеће из првосвештеникове куће. „Видјела сам те са овим ...“ Климнула је главом према кући у којој је Исус одведен на испитивање. - Зашто ћутиш? Теби се обраћам! - слушкиња спусти канту са смећем на земљу, ослони песнице на своје бујне бокове и захтјевно погледа у Петра.

Гријао се уз ватру заједно са осталим слугама, ни жив ни мртав од страха. Највише би волио да нестане, потоне у земљу, буде негдје далеко, далеко одавде. Али ова гласна жена стоји пред њим. И он треба нешто да одговори одмах. Покушавајући да свом гласу да што више самопоуздања, Петар је рекао: 
-"Не знам шта говориш. Ја први пут видим овог човјека". 
Слушкиња је пришла ближе и почела пажљиво да посматра Петрово лице. Било је хасно да није била сасвим сигурна у своје претпоставке. Напокон се, одмахнувши руком, окренула и наставила својим послом. Петар је одахнуо. Али онда је видио да га људи који су стајали поред ватре гледају са сумњом.
- Зар те нисмо видјели са Њим у храму? На крају крајева, ти си заиста један од ученика овог Исуса!
Петар се запрепасти:
- Не, гријешите. Сигурно сте ме помијешали са неким другим.
Слуге су у невјерици одмахивали главама, али нису се расправљали. Заиста, можда су погријешили.
У међувремену, испитивање се завршило. Везаног Исуса извели су из куће да одлуче о његовој даљој судбини. Сада је Он стајао овдје, у дворишту, мало даље. Двојица високих стражара гледали су да се Он не окреће према слугама окупљеним у дворишту и да ни са ким ни разговара. Њихове вође су знале снагу Исусове ријечи, па су одлучили да се заштите.
Људи који су стајали крај ватре живнули су. Сви су се питали како ће се завршити прича са хватањем овог необичног Учитеља из Галилеје. Прије само неколико дана, цио Јерусалим га је дочекао као новог цара. А сада - ево га, стоји свезаних руку, окренут зиду. Да ли је заиста преварант и бунтовник? Вјероватно је тако, пошто је првосвештеник наредио да Га ухапсе. Тако важна личност не може погријешити!
Изненада је један од слуга још једном добро погледао Петра и рекао: 
-Заиста и овај бјеше с њим; јер је Галилејац,  и говор ти је сличан.
Петрове ноге су се готово савиле од страха. Тада се он се поче клети и заклињати. Сакупивши посљедње остатке своје воље, гласно је рекао да сви чују:​ 
-Не знам тога човјека о којем говорите.
Једва је то рекао када је негдје у комшилуку пијетао гласно закукурикао. Исус, стојећи уза зид, окренуо се и погледао Петра. И с ужасом се сјетио Учитељевих ријечи изговорених у Гетсиманском врту: „Прије него што пијетао закукуриче, одрећи ћеш се Ме трипут ове ноћи“. Петар је схватио да је управо то учинио сада - одрекао се Исуса трипут. И напуштајући двориште, горко је заплакао.Није више видио како су слуге и стражари почели да се ругају Учитељу и туку Га по лицу. Ноге као да су га носиле све даље и даље од мјеста гдје је управо издао најдражег Човјека.

Потом ће услиједити још много страшних, великих и невјероватних догађаја. Пресудом римског намјесника, Исус ће бити убијен најстрашнијом казном - распећем на крсту. И након три дана Он ће васкрснути. Петар ће својим очима видјети Његову празну гробну пећину.
Васкрсли Исус ће се јавити ученицима неколико пута након Његовог васкрсења. Али од те страшне ноћи Петар више неће моћи мирно да слуша пијетлово оглашавање. Сваки пут кад би зачуо пијетлово кукурикање, пробудио би се у хладном зноју и сјетио  шта би желио да заборави ...
Ни данас, пробуђен кукурикањем, више није могао да спава. И сада сједи на преврнутом чамцу на ивици мрачне воде, погрбљен и погнуте главе. А сузе као да му лију из очију и он их никако не може да заустави. Али постоји једно сјећање које не боли, већ напротив, загријава му душу.

На Тиверијадском језеру
Послије Исусовог васкрсења, ученици су се вратили из Јерусалима у своју домовину - у Галилеју, на обали Тиверијадског језера. Били су рибари прије него што их је учитељ позвао да проповиједају јеванђеље. И мислили су да ће Исус ускоро постати нови израиљски цар и да ће му помагати у разним државним пословима. Али то се није догодило. Умјесто земаљског царства, Исус је добровољно прихватио срамотну смрт. Шта је преостало Његовим ученицима? Вратили су се кући и поново наставили риболов. Штавише, сам васкрсли Исус им је наредио да оду у Галилеју, гдје ће их срести.
И на крају, Он се ученицима показао по трећи пут, управо овдје, на обали, на рибарском пристаништу. Поново су сви заједно сједили крај ватре и вечерали као у стара времена. А онда је Исус изненада питао Петра:
- Љубиш ли ме већма него ови? 
Петар је био изненађен овим питањем. А онда је одговорио:
-Да, Господе! Ти знаш да те љубим. 
Исус, настављајући да га гледа право у очи, поновио је своје питање:
-Симоне Јонин! Љубиш ли ме?
Петар се осјећао нелагодно. Зашто Учитељ то пита? Зар не вјерује у искреност свог одговора?
Рече му: да, Господе! ти знаш да те љубим. Рече му Исус: паси овце моје.
Али Исус је трећи пут питао:
Симоне Јонин! Љубиш ли ме?   
Петар се растужио. Сјетио се како се те страшне ноћи трипут одрекао Исуса. И схватио је да му сада Учитељ даје прилику да свједочи трипут своју љубав према Њему .И рече му:
-Господе! ти све знаш, ти знаш да те љубим.
Рече му Исус: паси овце моје. 
Наравно, није мислио на праве овце и јагњад, већ на људе који ће чути за Њега и доћи у Цркву да наслиједе вјечни живот. Овим ријечима је натјерао Петра да схвати да му је опростио одрицање и да га је поново шаље на апостолску службу. На крају крајева, и за најгоре дјело човјек се може искрено покајати.

Петар се сјетио ових Исусових ријечи које су попут зрака свјетлости дотакле његово измучено срце. Исправио се и погледао површину језера. Вода више није била тамна. Свитало је. На хоризонту се пробијала танка трака јутарње зоре. И што се више раздањивало, постајало је мирније у Петровој души. Сузе му више нису текле низ образе. Пред њим је био сјајан живот испуњен служењем Богу и људима. Не може бескрајно да себе да кажњава за оно што му је већ опроштено. Петар је још једном погледао у гримизну зору. На тренутак је затворио очи. Затим је устао и кренуо широким, самоувјереним кораком према селу преко којег су с различитих крајева чула пијетлова кукурикања. Почео је нови дан.
Аутор: Александар Ткаченко/ извор: фома.ру / превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

... Два младића иду уском улицом која води од Јерусалимског храма. О нечему се жестоко расправљају. Зауставили су се на раскршћу, и почели да вичу, машу рукама, доказујући свако своје. Чини се  још само мало - и младићи ће напасти један другог! Најзад се један окреће и брзо одлази. Тешко је замислити да ови дебатанти имају много тога заједничког - они су рођаци, дуги низ година су се школовали у истом граду од истих учитеља... Ускоро ће имати још један сусрет. И биће много горе од уобичајене расправе на улици ... Али да кренемо редом.
Стефан и Савле – тако су се звали ови младићи. Били су у рођаци. Обојица су Јевреји, обојица су дошли у Јерусалим да проучавају древни Мојсијев закон. Можда су се чак срели на часовима истих учитеља, слушали иста учења. Шта их је толико подијелило и натјерало да се свађају?
И ево у чему је ствар. Једном је Стефан чуо глас о Исусу, изузетном учитељу из Галилеје, који говори невјероватне ствари и чини чуда. Младић се толико заинтересовао да је одлучио да се придружи онима који су слиједили Исуса. Ријечи Христове, Његове проповиједи толико су погодиле Стефана да се младићу свијет преокренуо! Све се промијенило, све је заискрило новим бојама, све поуке које је Стефан добијао од својих некадашњих учитеља изгубиле су смисао... Стефан је постао вјерни, одани ученик Христов, један од апостола Спаситеља. Сада је и сам исповиједио вјеру у Христа.

​А шта је са Савлом? Овај млади човјек био је заокупљен проучавањем. Бриљантно је учио! Велики учитељ Гамалил га је подучавао Тори - главном јеврејском закону. Савле, природно способан, надмашио је своје вршњаке у знању и марљивости. Штавише, био је из племените, поштоване породице и наслиједио је титулу римског грађанина од својих родитеља – а Јудеја је тада била управо под влашћу великог и снажног Римског царства. Мало ко је могао да добије титулу римског грађанина. То је власнику дало посебне привилегије, отворило пут до високих положаја. Римски грађани имали су право гласа када се одлучивало о најважнијим државним питањима. Римским грађанима се чак судило по посебним правилима. Једном рјечју, Савле је имао свијетлу будућност, па није желио да зна ни за каква друга учења и нове истине које су разни лутајући проповједници нудили људима. Штавише, док је Стефан слушао Христову проповијед, Савле је постајао све строжи и нетолерантнији према онима који су се усуђивали да одступе од древног јеврејског закона. Као и његов отац, Савле је постао фарисеј - утицајна личност у Јерусалиму и ... побожни прогонитељ хришћана. 
Тако су се путеви Савла и Стефана раздвојили. Али када би се несугласице младића ограничиле само на спорове! Нажалост, ускоро су се сударили под много тежим околностима.
Чувар одјеће
Прошло је неколико година од распећа Христовог, Његовог Васкрсења и Вазнесења. Апостоли су наставили да причају људима о васкрслом Спаситељу...Ево трга у Јерусалиму. Данас је овдје гужва. У центру окупљене масе људи је човјек који страствено и ентузијастично проповиједа. Ко је он? Да, то је... Стефан!
Младић више није само Христов сљедбеник: због његове јаке вјере апостоли су га изабрали за помоћника. Он није само проповиједао – активно је учествовао у пословима хришћанске заједнице и био одговоран за многе ствари: организовао је вечере љубави које су организовали апостоли, дијелио одјећу сиромашнима, помагао сиромашнима...
Управо сада он говори људима о Христу. Али како се Стефан не боји? На крају крајева, његови непријатељи могу бити у окупљеној маси људи!

Јеврејски свештеници већ узвикују нешто љутито и љутито, подстичући окупљени народ да прекине проповијед. Стражари се већ крећу кроз гомилу. Тада је Стефан опкољен... Ухапшен је!
Стефан је убрзо изведен пред суд. Не признаје своју кривицу. Напротив, он оптужује јеврејске свештенике да су убили Исуса. Они су огорчени до крајности. Стефан је осуђен и одвучен иза градских зидина. Побјеснели Јевреји бацају своју горњу одјећу на гомилу, стављају неког поред ње да чува, а сами узимају камење са земље и ... почињу да га бацају на несрећног Стефана!
Али, чекај..... Лице тог чувара одјеће дјелује познато...Је ли то... Савле?! Али шта он ради овдје? Да ли заиста помаже убицама свог рођака?!
Да! Док чува одјећу џелата, Савле посматра како Стефана каменују. Камење лети и лети. Стефан је већ окрвављен. Моли се за своје мучитеље, моли Христа да прими његову душу и... умире пред Савлом.
Тако је Стефан постао први хришћански мученик. 
Шта је са Савлом? Да ли је могуће да се послије тако страшног масакра, чији је свједок и учесник постао, ништа није промијенило у његовом животу? Замислите не. Ево га, жив и здрав, успјешан и богат. Утицајни, просперитетни римски грађанин у Јерусалиму.
Савле иде у Дамаск
Прошле су године. Након Стефановог каменовања у Јерусалиму, почело је гоњење хришћана. Христове ученике су тражили, прогањали, хапсили, затварали, чак и убијали, сматрајући их непријатељима јеврејске вјере. Хришћани су били принуђени да напусте град и сакрију се на другим мјестима. Савле је са све већом ревношћу учествовао у прогону. Успио је да направи много невоља у Јерусалиму, нанио је много зла људима. Истина, Савле је то учинио, мислећи да чини добро – искрено је вјеровао да је хришћанство опасно за његову вјеру. На крају дође прогонитељ јерусалимском првосвештенику. И затражи од њега посланице у Дамаск за синагоге, да ако кога нађе који је од овога Пута, и људе и жене, свезане доведе у Јерусалим. Првосвештеник је Савлу дао писмо упућено вођама јеврејских заједница сиријског града Дамаска, да би помогли Савлу да ухапси хришћане и доведе их у Јерусалим. И тако је, Савле кренуо на пут ка Дамску.

Свјетлост и глас
Врео дан. Пут води кроз стјеновиту пустињу. Врући ваздух трепери изнад њега... Шта је то? У даљини се ковитла прашина. Чују се кораци... Ово је Савле са својим сапутницима који се крећу из Јерусалима у Дамаск. Горући поглед, одлучан корак, иде самоувјерено ка непријатељу. Савле иде у рат... са хришћанима.
Три стотине километара дијели Јерусалим и Дамаск. Није им први дан на путу и ​​још је дуг пут до тога. Уморни. А сунце пече немилосрдно до подне ...Одједном - шта је то? Свјетлост! Каква сјајна свјетлост са неба! Зраци су погодили Савла право у лице!

​Фарисеј пада на земљу, покривши уши. А онда чује Глас:
— Савле! Савле! Зашто ме гониш?
- Ко си ти, Господе? Савле упита.
„Ја сам Исус кога ти гониш. Тешко ти је против бодила праћати се.
Људи у близини стајали су забезекнути. Савловог саговорника нису видјели. Али ко му се обраћа? Коме он упућује своја питања? Тренутно се дешава нешто невјероватно...
А разговор се наставио:
- А он дршћући од страха, упита: Господе, шта хоћеш да чиним? - И Господ му рече: Устани и уђи у град, па ће ти се казати шта ти треба чинити (ДАП 9, 3-6).
Савле је послушно устао. Само... Шта му је?! Очи су му отворене, трепће, трља очи шакама, а не види ништа!.. Савле је ослијепио!
Зачуђени Савлови сапутници подижу га под лактове. Савле је шокиран. Шта је то? Зашто тако јако свјетло, а затим тама? Зашто су сапутници сада принуђени да га воде у Дамаск за руке, као дијете? Шта су значиле ријечи Господње? И како да настави да живи сада – слијеп и беспомоћан? Читав живот мрзитеља хришћана у трену се преокренуо.

Неочекивани гост
Пратиоци су довели ослијепљеног Савла у Дамаск, и оставили га у једној од кућа. Три дана није ништа видио. Три дана није ништа јео ни пио.
Одједном се на прагу куће појавио човјек. Ко је он? Доктор? Свештеник? Не. Зове се Ананија и он је... Христов ученик!
Али како је Ананија завршио овдје, у кући у којој се налазио прогонитељ хришћана? Зашто би дошао у код непријатеља? Можда није знао ко је и зашто стигао у Дамаск?
Не, Ананија је много чуо о Савлу. И – најгоре! Чуо како је овај ратоборни римски грађанин прогонио и убијао његове другове. Такође је знао за сврху са којом је Савле стигао у град. Али дан раније, Ананију се сам Господ јавио у виђењу:

Ананија! А он рече: Ево ме, Господе!  А Господ њему: Устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер Гле, он се моли Богу.
Био је веома изненађен! Али Господ је инсистирао: А Господ му рече: Иди, јер Ми је он сасуд изабрани, да изнесе Име Моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. А Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за Име Моје.
Зашто је Господ назвао Савла „изабраним сасудом“? Шта то значи? Бог је изабрао такву слику да објасни да је Савле, као сасуд, био испуњен силом Божијом, да је морао да испуни посебан задатак, да само за њега ријеши изводљив задатак од Господа. Шта је овај задатак, биће јасно касније. У међувремену, Ананија се није усудио да се супротстави Ријечи Божијој. Учинио је све како је Господ заповиједио: ушао је у кућу у којој је био Савле, положио руке на њега говорећи:
​Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се испуниш Духа Светога. И одмах отиде од очију његових као крљушт, и прогледа, и уставши крсти се. И узевши храну, окрепи се. И би Савле неколико дана са ученицима који бијаху у Дамаску.
Ко није вјеровао Савлу?
Савле је повратио снагу и остао у Дамаску још неколико дана. А онда је отишао у пустињу. Требало му је времена – шок свега што му се догодило био је превелик, његови погледи и увјерења су се превише промијенили. Савле се спремао да изађе да проповиједа. Уосталом, у то вријеме није било Светог писма, већ само усмених предања о Христу, чији су чувари били апостоли, који су и сами видјели и чули Господа. Савле још није могао да се научи вјери од апостола – они му нису вјеровали, сјећајући се да је донедавно био прогонитељ и мучитељ хришћана. Савле је имао само један начин да схвати вјеру – молитву у самоћи, удубљивање у себе и откровења од Самог Христа.
Коначно, из Арабије, Савле се вратио у Дамаск. Обратио се људима проповиједајући Христа, али ... они му нису вјеровали! Људи су га слушали и шапутали: „Није ли ово Савле, прогонитељ из Јерусалима? Говорио је једно, а сада – сасвим друго! Да ли је искрен? Може ли му се вјеровати...? Било је оних који нису сумњали: да, Савле је сада такође сљедбеник Исусовог учења. Али умјесто да пођу за проповједником да се окрену вјери, ови људи су се разбјеснели и одлучили да га убију!

Бјекство
... Над Дамаском - дубока ноћ. Огроман мјесец јарко осветљава градске зидине. На капији неке фигуре покушавају да се сакрију у сјенци. Ово су Јевреји. Овде су даноноћно дежурни да убију Савла ако буде хтио да побјегне из града. Стражари не одлазе ни ноћу...Т-с-с! Какво је то шуштање?.. Спушта се корпа са зида даље од капије на конопцу! Шта је у њој? Можда лопови износе украдено из града? Или неко покушава да прокријумчари забрањену робу ван градских зидина? Не, у корпи је човјек! То је... Савле! Да, уз помоћ ученика, Савле је надмудрио стражаре и изашао из града неопажен, жив и неповријеђен. Тајно је отишао из Дамаска у Јерусалим. Стигавши у престоницу, Савле се придружио Исусовим ученицима, упознао се са апостолима Петром, Јаковом, испричао како је видио Господа и шта му је Бог говорио. Тако је, чинило се, Савле нашао свој нови дом, гдје је могао да живи окружен браћом по вјери, заједно са њима да служи Богу и ближњем. Али Бог је имао посебан пут за њега. Морао је да оде у далеке земље да однесе вијест о Христу људима који су тада вјеровали у друге богове. Управо је то био задатак за који је Господ назвао Савла својим „изабраним сасудом“.
Кроз олују, врућину и хладноћу
Савле је кренуо на путовања. Некада дрски, горди, љути фарисеј, а сада скромни хришћанин, оснивао је заједнице вјерника у различитим градовима. Понекад када је отишао, људи су имали питања. Тада им је Савле писао посланице. Савле је морао да пређе хиљаде километара - на бродовима, на коњу, а понекад и пјешке. Посјетио је разне земље, градове проповиједајући о Христу. Доживио је опасне авантуре на својим мисионарским путовањима, бродоломе, вјетрове и олује, врућину и хладноћу, неколико пута био близу смрти и неким чудом избјегао је...
Прошавши кроз многа искушења, Савле се још више промијенио – све што је раније било важно за прогонитеља хришћана постало је празно и непотребно за хришћанског мисионара. Сада је другачији, а чак је и изабрао друго име за служење Христу – Павле. И данас га знамо под овим именом: некадашњи Савле – то је велики апостол Павле.
Ревнитељи старе јеврејске вјере су пажљиво и опрезно посматрали Павла. Били су веома огорчени на све што је чинио бивши фарисеј. Дуго су размишљали како да поступе са хришћанским мисионартом. Коначно, када је Павле још једном завршио у Јерусалиму, градски свештеници су нашли изговор да га ухвате... И после-неког времена, Павле се налази у Риму. На крају крајева, он је римски грађанин - и суђење му се мора одржати у престоници Римског царства. Тада је владао окрутни цар Нерон. Суђење је одржано. Павле је осуђен на смрт. Пострадао је за Христа, као некада Стефан.
***
Ето то је била једна задивљујућа прича о човјеку који није видио Христа у свом земаљском животу, али је чувши глас Спаситеља у пустињи, потпуно се промијенио и постао један од највећих учитеља који је проповиједао Јеванђеље многим, многим народима. Прича о Савлу који је постао Павле.
Извор: Фома.ру/ превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

​Четрнаест посланица апостола Павла чини половину цијелог Новог завјета. Павле је формулисао многе најважније одредбе хришћанског учења, подсјетимо се његових ријечи о Цркви као тијелу Христовом или чувене „химне љубави“, у којој Павле каже да је љубав изнад свих дарова и врлина. А у исто вријеме, други првоврховни апостол Петар, његове посланице назива неразумљивим... Како то? Хајде да то разјаснимо.
Да бисмо схватили шта је Петар мислио, потребно је да прочитамо цио одломак из његове посланице у којој апостол каже сљедеће: „Зато, љубљени, очекујући ово старајте се да се нађете пред Њим чисти и непорочни у миру. И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа,као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст“ (2 Пет 3, 13-16).
Апостол Петар очигледно нема намјеру да на било који начин омаловажи, критикује или исмеје Павла. Није га без разлога називао љубљеним братом, пуним мудрости, а његове посланице углавном ставља у ранг са богонадахнутим књигама Старог завјета  (грчки γραφας)! Епитет „неразумљив“ користили су преводиоци средине 19. вијека, а никако сам апостол Петар, који је писао на грчком. Ријеч коју он користи (δυσνοητα) данас бисмо превели као „тешко за разумијевање“ – као што, у ствари, раде савремени преводиоци (на примјер, Међународно библијско друштво). Али зашто је Павлове посланице понегдје тешко разумјети?
Теза прва:
Да бисмо боље разумјели Павла, морамо схватити ко је он био и коме се обраћа. Апостол Павле је био образован човјек. Још у раној младости послат је да проучава јеврејски закон из Тарса (града у којем је рођен) у Јерусалим, код једног од најпознатијих и најмудријих учитеља закона тог времена – Гамалила. Ономе који је једном приликом савјетовао првосвештенике да не троше енергију на борбу против апостола: „... И сад вам кажем: Прођите се ових људи и оставите их; јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће;  Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете“ (ДАП 5, 38, 39).
У посланици Галатима ап. Павле каже: „и напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за своја отачка предања“ (Гал 1,14 ). Чак је прогонио хришћане, сматрајући их штетним секташима који су се отргли од праве вјере, коју је и сам Павле добро познавао. Када му је Господ открио право стање ствари, Павле је почео ревносно проповиједати Христа, а његова проповијед се разликовала од проповиједи ап. Петра и многих других апостола који су били позвани да проповиједају јеванђеље као људи простог занимања-рибари. Насупрот томе, Павле је изучио богословље и био је упознат са књижевном културом свог времена. И то не може а да се не осјети кроз читање његових посламица. Иако се Павле није трудио да говори компликовано, саму логику кретања његове мисли, сам стил говора његови једноставнији савременици могли су схватити као нешто шкакљиво. Чињеница је да апостол Павле најчешће није давао готове истине својим слушаоцима, већ је расуђивао са њима – отприлике на исти начин као што су то у своје вријеме чинили грчки философи Сократ и Платон. Отуда су настајали неспоразуми: људи који нису били толико интелектуално софистицирани могли су да се ухвате сваке његове мисли, док је апостол то користио само као полазиште да би се од ње одгурнуо и расуђивањем дошао до сасвим другог закључка. То се десило, на примјер, са фразом: „Да би, као што царова гријех у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за живот вјечни кроз Исуса Христа, Господа нашега“ (Рим 5, 20). Неко би, не послушавши апостола до краја, ове ријечи узео као допуштење гријеха: па ће, кажу, испасти још боље, јер ће Бог бити „принуђен“ да пошаље још више Своје благодати у свијет. Али Павле је ову тезу изнио само да би пошао од ње и, настављајући своје расуђивање, дошао до сасвим другог закључка!
Градећи своје посланице на овај начин, Павле се прије свега обраћа људима који су живјели у паганским земљама и васпитавани у хеленској (грчкој) култури са њеном поезијом, бесједништвом и традицијом философских дијалога. Прије свега, своју проповијед је упутио Јеврејима који су живјели „у расејању“, односно ван Палестине. Али следећи којима се обраћао (често након што су га Јевреји огорчено истјерали из својих синагога) били су пагани. И њима је стил расуђивања апостола Павла био мање-више познат.

Друга теза:
Многе ствари којих се апостол Павле дотакао биле су не само сложене, већ и суштински необјашњиве људским језиком. Господ је Павла удостојио изванредних, како сам апостол каже, откривења, али је мјера онога што је уочио превазилазила могућност да се то изрази ријечима. Ево како о томе говори и сам Павле у једној од својих посланица: „Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити“ (2 Кор 12, 2- 4).
Стварности Царства Небеског се не могу описати – једноставно немамо ријечи за ово. О чему је апостол више пута свједочио. На примјер, о блаженству пребивања у Божијој близини он намјерно говори шкртим ријечима: „око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе“  (1 Кор 2, 9). И иако је Бог ово открио изабраним апостолима Својим Духом, немогуће је ово откривење пренијети другим људима ријечима које они разумију: „Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа човјекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега“  (1 Кор  2, 11). А ако не зна, неће моћи ни да уочи. Павле је упоредио сазнајне способности земаљског човјека у духовној сфери са мутним, једва провидним стаклом: „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат“ (уп. 1 Кор 13,12 ) . И апсолутно је немогуће то изразити ријечима, осим можда засебним, можда не сасвим разумљивим фразама и метафорама – као „јер Бог наш је огањ који спаљује“ (Јевр 12, 29 ).

Трећа теза:
Да бисмо разумјели Свето писмо, не треба га само читати, већ и проучавати. То је оно на шта сам Господ Исус Христос позива хришћане: „Прегледајте писма, јер ви мислите да имате у њима живот вјечни; и она свједоче за мене“ (Јн 5, 39 ).
Немогуће је једном прочитати ову или ону посланицу и сматрати да смо схватили све битно у њој, а оно што нисмо разумјели није важно. Двије хиљаде година Црква чува Свето Писмо, свети оци су посветили хиљаде страница тумачењу библијских књига (а и Павлових посланица). Читати сву ову литературу – и библијску и патристичку – је известан посао, али не замарајући се бар донекле, чудно је жалити се на двосмисленост стила или мисли овог или оног библијског писца.
За разумијевање Павлових посланица изузетно је важно (а можда чак и од кључног значаја) да човјеков духовни доживљај, дубина његове укључености у живот Цркве. „Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира“ (Еф 4,3), о којем пише и сам апостол. Уосталом, што је човјек више уроњен у живот Цркве, хришћанство му се све јасније отвара. Што више значења Господ му показује. Као примјер, наведимо истог апостола Петра – прост човјек, рибар који је три и по године ишао за Христом, слушао Га, био је изненађен, али је у почетку мало схватао. Међутим, непрестано бивајући близу Христа, Петар је временом све више схватао. Када многи ученици напуштају Христа, посрамљени Његовим позивом да се причесте тијелом и крвљу Сина Човечијег, Петар узвикује: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога“ (Јн 6, 68 ). Када Христос пита ученике за кога Га сматрају, Петар одмах одговара:  "Ти си Христос, Син Бога живога" (Мт 16,16 ). А послије Педесетнице и примања дарова Духа Светога, Петар сам постаје богослов. Упркос јазу између њега и Павла у погледу образовања, он сам, очигледно, савршено разумије оно о чему пише, и његове посланице назива тешко разумљивим само за неуке и неутврђене.
Неке од изрека апостола Павла заиста је тешко разумјети. Али ова изнуђена опскурност појединих мјеста више је него искупљена многим важним и сасвим јасно формулисаним истинама које су нам постале доступне управо захваљујући његовим посланицама. На крају крајева, Павле је био тај који је дефинисао Царство Божије: “Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим 14, 17). Захваљујући „ апостолу незнабожаца“ знамо да у људској природи обновљеној крштењем „нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“ (Кол 3, 11). Припадност Христу брише све овоземаљске и временске разлике међу људима, остављени су да се руководе само законом љубави.
И Павле је оставио свијету узвишену „химну љубави“, коју је назвао везом савршенства  (Кол 3, 14): „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати...“ (1 Кор 13,1-8 ).
И недореченост неких исказа апостола Павла... То само наглашава да његове посланице нису кохерентне теолошке расправе са беспријекорном логиком расуђивања и јасно баждареним концептима. Ово су посланице и снимци говора једног живог човјека који је много волио Бога и био награђен највећим откровењима од Њега. И који се свим силама трудио да необјашњиве ствари које је видио и научио пренесе другим људима, будући да је највише желио да се „сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1 Тим 2, 4). Извор: фома.ру/ Аутор: Игор ЦУКАНОВ, ђакон/превод: вјеронаука.нет

Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном засиједању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен светих свештеномученика Дабробосанских, пострадалих за вријеме Другог свјетског рата од усташа и партизана.
Свештеномученик Петар, Митрополит дабробосански. Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије.
Исповедник Варнава, Епископ хвостански. Спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима митрополије Дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије.

​Преподобномученици житомислићки. Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан.

Као што је познато, класична икона овог благословеног празника приказује два света апостола како се грле и љубе. Овај апостолски пољубац многи људи су објашњавали на различите начине. За неке, овај пољубац је значио помирење два апостола након неслагања у Антиохији. За друге, овај пољубац представља сусрет Истока (којег представља апостол Павле) и Запада (којег представља апостол Петар). Ипак, трећи виде у њој симбол судбине коју дијеле два апостола, који су били мученици у Риму, први је посјечен мачем, а други је био разапет попут свог Учитеља. Колико год се ове теорије разликују у прецизности, неке од њих - поготово посљедња - нуде здраво и конструктивно рјешење. У сваком случају, јасно је да два апостола представљају два различита свијета, или да би се боље изразили, они нам представљају двије врло важне библијске личности. Свака од њих је уживала у одређеним врлинама са којима су посебно блистали. Апостола Павла су посебно издвајале три врлине, а и апостол Петар је био, такође, био обдарен са три врлине. Почевши од апостола Павла, лако уочавамо кроз текстове Новог завјета да се апостол Павле разликовао по три карактеристике које су му фундаментално помогле у успјеху своје мисије и рада.
1. Био је римски грађанин. То је значило да је имао јединствена грађанска и политичка права. Он их је стално користио кад год је то било потребно. На примјер, можемо указати на инцидент када је ослобођен из затвора у Филипима када је објавио да је римски грађанин.
2. Апостол Павле је био вјешт у грчком језику и философији. Из тог разлога Бог га је видио као "изабрани суд" и послао га незнабошцима. Помоћу грчког језика, апостол Павле је био у стању да придобије Христу, велики и цивилизовани грчки свијет тог времена.  Он је ставио у службу Божије ријечи, моћ философије и језичког знања као средство за дијалог, сусрет и комуникацију. 
3. Апостол Павле је посједовао трећу карактеристику, своју јеврејску религију. Био је један од Јевреја дијаспоре. Он се поносио тиме што је био фарисеј који је студирао код Гамалила.
С друге стране, примјећујемо три врлине код апостола Петра.
1. Исус је назвао Петра пастиром. Када је Петар одговорио потврдно на Исусово питање: "Да ли ме волиш?" Исус га је послао да се бави овцама. Дакле, љубав је пастирска служба. 
2. Петар је признао најважнију истину. Најважнији и најзначајнији догађај у животу Светог Петра био је његово запањујуће признање: "Ти си Христос, Син Бога живога". То је истина коју је Господ сматрао стијеном на којој ће бити саграђена Његова Црква. 
3. Петар се одликовао жаром љубави. Лако уочавамо у текстовима Новог завјета да је Петар увијек желио да покаже своју ревност за Христову љубав више од других апостола. Та ревност га је навела да обећа Христу да ће га слиједити све до смрти, да одсијече уво првосвештениковом робу, да се одмах баци у Тиверијадско море да би се први сусрео с Исусом када је васкрсао из мртвих. Тако се апостол Петар одликовао праведним жаром.
Заиста, ова два тројства се међусобно допуњују када их комбинујемо. Да, власт мора бити пастирска, философија истинита, а религија да гори ревношћу. Истина је да је право значење власти бринути за људе као пастир за овце. Ко год хоће да постане велики међу вама, биће вам слуга. И ко год од вас жели бити први, биће роб свих” (Мк 10, 43-44).Заиста, истинска философија је хришћанска истина, баш као што се истинско знање налази у хришћанској вјери. Заиста, религија без горљивог пламена љубави губи своју виталност и постаје једноставно мртав, формални, статични фарисеизам. Заиста, “пут” је понашати се као пастир на власти, “Истина” у философији, и “живот” у религији. То је оно што је симболизовано у слици загрљаја Петра и Павла. То јест, ауторитет са Павлом обухвата пастира са Петром. Наука са Павлом сусреће истину са Петром. Коначно, религија са Павлом се остварује у ревној љубави са Петром.
Аутор:Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете у Сирији /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Петогодишњи пројекат истраживања поријекла чувених свитака с Мртвог мора започиње захваљујући, између осталог, гранту Европског истраживачког савјета у износу од 2,5 милиона евра. Свици су откривени средином XX вијека, а потичу из времена Господа Исуса Христа, при чему су неки од њих датирани у III вијек прије нове ере. Многи свици представљају преписе књига које су данас саставни дио Старог завјета. Они се сматрају једним од најзначајнијих археолошких открића у историји хришћанства и јудаизма, јер потврђују да су библијски текстови који су у употреби већ хиљадама година готово непромијењени у односу на вријеме Исуса Христа и раније раздобље.
Нови истраживачки пројекат настојаће да утврди гдје су свици настали и шта нам то може открити о писарској култури и преношењу знања у древном свијету.
Пројекат предводи професор Младен Поповић са Универзитета у Гронингену, који ће сарађивати са Израелском управом за старине (Israel Antiquities Authority, IAA), чуваром свитака, као и са бројним научницима и историчарима. Примјеном хемијских анализа, вјештачке интелигенције, палеографије и кодикологије, истраживачи се надају да ће стећи нова сазнања не само о томе гдје су свици настали, већ и зашто су били похрањени у пећинама. Њихова истраживања могла би помоћи у рјешавању питања да ли су пећине служиле као скровишта или су представљале својеврсне библиотеке древног свијета. Очекује се да ће пројекат омогућити мапирање више од 25.000 фрагмената свитака, с крајњим циљем да се појединачни рукописи и писари повежу са њиховим географским поријеклом и временом настанка.
Професор Поповић је изјавио:
„Ово је до сада највећи истраживачки пројекат у којем се вјештачка интелигенција користи за проучавање културног контекста свитака с Мртвог мора. Ови рукописи пружају изузетан увид у интелектуални свијет древне Јудеје.
Комбинујући савремене лабораторијске анализе са проучавањем древног рукописа и изузетним напретком вјештачке интелигенције оствареним посљедњих година, сада смо у могућности да одговоримо на питања која су нам раније била недоступна: ко је преписивао ове рукописе, гдје су настали, како се знање ширило и какву су улогу ови текстови имали у друштву свога времена.“
Пројекту се придружила и докторка Илит Коен-Офри из Управе за старине Израела, која је истакла да ће истраживање створити „базу података без преседана“ о хемијском саставу узорака са свитака с Мртвог мора.
 „Управа за старине Израела задужена је за очување, документовање и проучавање свитака с Мртвог мора и наставља да улаже значајне напоре у унапређивање њихових научних истраживања.
Посљедњих година постало је јасно колико се драгоцјених информација може добити проучавањем самих материјала – пергамента, папируса и мастила – који откривају скривене појединости сачуване у хиљадама фрагмената рукописа што су опстали више од два миленијума.
Учешће у међународном пројекту оваквих размјера омогућава Израелској управи за старине да својим искуством у анализи материјала археолошких налаза допринесе рјешавању неких од најважнијих питања у истраживању свитака с Мртвог мора, на корист како научне заједнице, тако и шире јавности.“   Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Сhristian today

Свети Сампсон је рођен у Риму у богатој и племенитој породици. Стекао је добро образовање, посебно је темељито проучавао медицину и користио је за бесплатно лијечење, углавном нишчиних и убогих. Схвативши да се дјела милосрђа могу вршити само хришћанским васпитањем душе, преподобни Сампсон марљиво је проучавао Свето писмо и много се молио. Послије смрти својих родитеља, Свети Сампсон је подијелио насљедство, испуњавајући у пракси савјете о савршенству које је Спаситељ дао богатом младићу (Мт 19, 21). Преподобни је изабрао аскетски начин живота, и желећи да стекне за себе духовно благо, кренуо је у пустињу с намјером да води строги живот подвижника. Промислом Божјим свети Сампсон је стигао у Цариград. Овдје се настанио у малој кући и почео да прима ходочаснике, болеснике, сиромахе и с ревношћу им служио. Преподобни се према људима односио с љубављу, чинио милосрђе и то му је постало дубока потреба. Господ је прославио угодника Свога. Тако се догодило да је византијски цар Јустинијан I (527-565) тешко оболио. Не примајући олакшање од помоћи највјештијих дворских љекара, цар је почео усрдно да се моли Богу. Ускоро је Јустинијан у сну видио човјека за којег му је речено да може да излијечи цара. У потрази за овим љекаром царске слуге су обишле читав Цариград, коначно пронашли Сампсона којег доведоше у палату. Једним додиром руке на болно мјесто светитељ је излијечио Јустинијана. Захвални цар почео је да му нуди много злата и сребра. Али Сампсон је одбио дарове, а заузврат је тражио од цара да изгради  странопримница и болницу. Цар је удовољио овом захтјеву и чак додијелио имања овим институцијама на њихово одржавање. Сампсон је наставио своју службу до дубоке старости. Његова смрт (око 530) била је безболна и мирна. Тијело свеца сахрањено је у цркви посвећеној свештеномученику Мокији (+ око 295). Име преподобног Сампсона као исцјелитеља и чудотворца помиње се у Светој тајни јелеосвећења.

Тихвинска икона Пресвете Богородице, према предању, једна је од икона које је насликао свети апостол и јеванђелист Лука.
У V вијеку. из Јерусалима пренесена је у Цариград, гдје је за њу саграђен Влахернски храм. Године 1383. 70 година прије заузимања Константинопоља од стране Турака, икона је нестала из цркве и појавила се у блиставој свјетлости над водама Ладошког  језера. Чудесно ношена од мјеста до мјеста, зауставила се у близини града Тихвина. На мјесту изгледа иконе изграђена је дрвена црква у част Успења Богородице. Трудом великог кнеза Василија Ивановича (1505 - 1533), умјесто дрвене, подигнута је камена црква. 1560. године, по наредби цара Ивана Грозног, при храму је подигнут манастир, ограђен каменим зидом. У 1613-1614, шведске трупе, заузевши Новгород, више пута су покушале да униште манастир, али је манастир спасен залагањем Богородице. Тако су једног дана, с обзиром на то да се шведска војска приближавала, монаси одлучили да побјегну из манастира, узевши чудотворну икону, али је нису могли помјерити са свог мјеста. Ово чудо зауставило је малодушне, и они су остали у манастиру, надајући се заштити Богородице. Браниоци манастира, незнатни по броју, успјешно су одбијали нападе непријатељских снага које су им биле знатно надмоћније.  Швеђани који су напредовали или су замислили руску велику војску која долази из Москве, или неку врсту небеске војске,  побјегли су. 
Свенародну прославу Тихвинске иконе Богородице, прослављене небројеним чудима, Црква је установила у знак сјећања на њено чудесно појављивање и пораз њених непријатеља посредством Богородице. Икона је по граду Тихвину прозвана Тихвинска. Бројна чудеса десила су се захваљујући овој чудотворној икони; а многи болесници били су  исцјељени захваљујући њој.
​Након Октобарске револуције, 1924. године, манастир у којем се чувала Тихвинска икона затворен је, а чудотвора икона пренесена је у један од храмова Тихвина. Током Другог свјетског рата, током окупације града, икона је пребачена у Псков .Нацисти су 1941. године заплијенили икону, а када је Трећи рајх пао амерички војници су је однијели у Чикаго, гдје су је православни свештеници чували до обнављања Тихвинског манастира. Икона је 2004. године коначно враћена у свој манастир.

Наша Црква 8. јула по новом (25. јуна по старом календару) молитвено прославља Свету преподобномученицу Февронију. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици су похрањене мошти (глава) ове Божије угоднице. Света преподобномученица Февронија је била кћерка римског сенатора Просфора. Да би избјегла брак она се обручи Христу и замонаши се на Истоку у земљи Асирској, у манастиру, гдје њена тетка, Вриена, бјеше игуманија. Лисимах, син некога великаша, имаше жељу да се ожени Февронијом, но како цар Диоклецијан подозреваше у њему потајног хришћанина, посла га на Исток, са Селином, стрицем његовим, да хвата и убија хришћане. Суров беше Селин као звер, и свуда без поштеде истребљиваше хришћане. Лисимах, напротив, где год могаше штеђаше хришћане и склањаше их од свога звероподобног стрица. Направивши пустош од хришћана у Палмири, Селин дође у град Сивапољ, близу ког беше манастир девички са педесет испосница, међу којима и Февронија. Иако јој беше тек двадесет година, Февронију поштоваху и у манастиру и у граду због велике кротости, мудрости и уздржљивости. У том манастиру држаше се правило блажене Платониде, раније игуманије, да се сваки дан петка проводи само у молитвама и читању свештених књига, без икаква другог рада. Вриена беше одредила Февронију да чита сестрама свештене књиге, и то стојећи скривена иза завесе, да се нико не би замаивао и пленио красотом лица њенога. Чувши Селин за Февронију, нареди да му је доведу. Па кад се света девица не хте одрећи Христа и пристати на брак са смртним човеком, он нареди да је шибају, потом да јој зубе избију, потом да јој одсеку руке, па прси, па ноге, и најзад да је посеку мачем. Али мучитеља - тога истог дана снађе страшна казна Божја: бес уђе у њега, и обузе га неки самртни ужас; у том ужасу он удари главом о мермерни стуб и паде мртав. Лисимах нареди да се тело Февронијино сабере и однесе у манастир, где буде чесно сахрањено, а он се са многим другим војницима крсти. Од моштију свете Февроније биваху многа исцељења, а и она се јављаше у дан празника њеног и стајаше на свом уобичајеном месту међу сестрама, и све сестре гледаху је са страхом и радошћу. Чесно пострада света Февронија и пресели се у вечно блаженство 310. а 363. године мошти њене буду пренесене у Цариград.

​Празник Рођења Св. Јована Крститеља-Ивањдан, слави се 7. јула по новом календару (24. по старом). На овај дан вјерници се сјећају како се у породици јеврејског свештеника Захарије и његове супруге Јелисавете родио будући пророк, који ће предвидјети долазак Месије - Исуса Христа, а затим га крстити у водама ријеке Јордан. Празник је установљeн у IV вијеку.
Као што нам то описује јеванђелист Лука описује (Лк 1, 57-80), праведни родитељи светог Јована Крститеља - свештеник Захарије и Јелисавета,  живјели су у древном граду Хеврону (у град Јудин -Лк 1, 39), били су стари, а нису имали дјеце. Једном приликом се Захарији када је служио у јерусалимском храму јавио анђео Гаврило  говорећи му :“ Жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк 1, 13. 14).  Захарији је било неугодно, страх га је обузео. Сумњао је да је могуће добити сина у старости и затражио је знак. Дата му је, истовремено и казна за невјерје: Захарија је онијемео све до тренутка испуњења ријечи Архангела.
Јелисавета је зачела и, плашећи се подсмјеха због трудноће у позним годинама, скривала се пет мјесеци док ју није посјетила њена далека рођака, Пресвета Дјева Марија, како би подијелила са њом своју и њену радост. Јелисавета, испуњена Духом Светим, прва је дочекала Дјеву Марију као Богородицу: „А кад Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога. И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени? Јер гле, када глас поздрава твојега дође у уши моје, заигра дијете од радости у утроби мојој“ (Лк 1, 41-44).
Када је дошло вријеме, Јелисаветата је родила сина, а сви рођаци и пријатељи су се радовали са њом. „ И у осми дан дођоше да обрежу дијете, и даваху му име оца његова – Захарија. И одговарајући мати његова рече: Не, него да се зове Јован“. Сви су били изненађени- Рекоше јој „Никога нема у родбини твојој да се зове тим именом. И знацима питаху оца његова како би он хтио да га назову. И заискавши дашчицу написа говорећи: Јован му је име. И зачудише се сви. “. Када су светог Захарију питали за ово, он је затражио плочу и написао на њој: „Јован му је име. И одмах му се отворише уста његова и језик његов, и говораше благосиљајући Бога. А Захарија отац његов испуни се Духа Светога и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој. И подиже нам рог спасења у дому Давида, слуге својега, Као што каза устима светих пророка својих од вијека, Да ће нас спасти од непријатеља наших и из руку свију који нас мрзе“. 
Послије Рођења нашег Господа Исуса Христа и поклоњења пастира и мудраца, зли цар Ирод  послао војнике у Витлејем да побију тамо сву дјецу а затим се сјетио и Јована, сина Захаријина, о којем је чуо много чудесних ствари, и питао се у себи: "Да није он будући цар Јудејски?". И одлучивши да убије и њега, он нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Чувши за ово, света Јелисавета је са сином побјегла у пустињу и сакрила се у пећину. Свети Захарија је као свештеник био у Јерусалиму и свештеничку службу вршио у храму. Ирод му је послао војнике са наређењем да открије гдје се налазе Јован и његова мајка. Захарија је одговорио да не зна и потом је убијен тачно у храму. Праведна Јелисавета и њен син наставили су да живе у пустињи и тамо је умрла четрдесет дана по убиству Захаријином. Од тада је Свети Јован, којег је чувао анђео, живио у пустињи све до тренутка док није изашао да проповиједа о покајању: „А дијете растијаше и јачаше духом и бијаше у пустињи до дана док се не показа Израиљу“.

​Владимирска икона Богородице  - икона Богородице,  једна од најпоштованијих чудотворних икона Руске цркве. Датуми празновања: 3. јун, 6. јул, 8. септембар. Владимирска икона мајке Божије (икона Богородице) сматра се чудотворном и, по предању, насликао ју је јеванђелист Лука на на дасци од онога стола за којим је јела Света породица: Спаситељ, Мајка Божија и праведни Јосиф Заручник. Богородица је, видјевши ову икону, рекла: „Од сада ће ме звати блаженом сви народи" и додала „благодат рођеног од мене и моја нека биде са овом иконом“. Године 450. за вријеме цара Теодосија Млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, а почетком 7. вијека је из Константинопоља превезена у Кијев. Икона је у Русију донесена из Византије почетком 12. вијека као поклон светом кнезу Мстиславу Ростиславичу (+ 1132) од цариградског патријарха Луке Хризоверха. Икона је постављена у женском манастиру Вишгород (древног града свете равноапостолне велике кнегиње Олге), недалеко од Кијева. Глас о њеним чудима стигао је до сина Јурија Долгоруког, принца Андреја Богољубског, који је одлучио да икону превезе на сјевер. Пролазећи поред Владимира, коњи који су носили чудотворну икону стали су и нису могли да се крећу. Замјена коња новим, такође, није помогла. Током усрдне молитве, сама се Царица небеска указала принцу и наредила да чудотворну икону Богородице остави у Владимиру, а на овом мјесту сагради храм и манастир у част Њеног Рођења. На општу радост становника Владимира, принц Андреј се вратио у град са чудотворном иконом. Од тада се икона Богородице почела називати Владимирском иконом. Године 1395. страшни завојевач хан Тамерлан (Темир-Аксак) достигао је Рјазанске границе, заузео град Јелец и кренувши ка Москви пришао обалама Дона. Велики војвода Василије Димитријевич изашао је са војском у Коломну и зауставио се на бријегу Оки. Молио се московским светитељима и преподобном Сергију за спас Отаџбине и написао је митрополиту московском Светом Кипријану да предстојећи Успенски пост буде посвећен усрдним молитвама за милост и покајање. У Владимир, гдје се налазила прослављена чудотворна икона  послали су свештенство. Након свете литургије и молебана на празник Успења Пресвете Богородице, свештенство је узело икону и крсним ходом на својим рукама однијели је у Москву. Безброј људи са обје стране пута, клечећи, молили су се: „Мајко Божија! Спаси земљу руску!" Баш у часу када су становници Москве срели икону на Кучковом пољу (сада Улица Сретенка), Тамерлан је задријемао у свом шатору. Изненада је у сну угледао велику гору са чијег врха су светитељи са златним жезлима ишли према њему, а над њима се у блиставом сјају појавила Величанствена Жена окружена безбројним мноштвом Ангела са пламеним мачевима. Наредила му је да напусти границе Русије. Пробудивши се са страхопоштовањем, Тамерлан је питао за значење визије. Речено му је да је блистава Жена Богородица, велика заштитница хришћана. Тада је Тамерлан наредио пуковима да се врате назад. У знак сјећања на чудесно избављење руске земље од Тамерлана, на Кучковом пољу је изграђен Сретенски манастир, гдје је икона и дочекана, а 26. августа (према новом календару - 8. септембра) успостављено је сверуско празновање у част сусрета Владимирске иконе Пресвете Богородице. Од септембра 1999. године икона се налази  у храму-музеју Светитеља Николаја у Толмачију, при Третјаковској галерији.

6. јула 1480. године у Москву је из древног града Владимира донесена најпоштованија икона Пресвете Богородице у Русији. Велики кнез Иван III сам је заповиједио да светиња донесе у престоницу, када се са истока приближила огромна хорда на челу са Ахмет-каном ...

Руси су имали мале шансе за побједу, а исповједник великог кнеза епископ Васијан позвао је народ да се моли Богородици за помоћ.  Богородичино заступништво спасило је Москву од пропасти. Наиме, војске су се састале на ријеци Угри, али није дошло до битке. Велики кнез је наредио да његова војска да отступи од ријеке Угре, желећи да сачека да Татари приђу. А Татари су ово повлачење схватили као да их Руси намамљују у засједу и зато су почели отступати. У почетку су то чинили полако, ноћу их је неочекивано обузео такав страх, да су они побјегли главом без обзира.  И од тог тренутка Русија више није плаћала данак Хорди. Ни оружје, ни мудрост људска нису спасли Русију, већ Господ и Његова Пречиста Мајка.

Многа изображења Пресвете Богородице су копије неколико портрета које је апостол Лука насликао током живота Дјеве Марије. Ниједан од оригинала није стигао до нас. Па ипак, на Владимировој икони Пресвета Дјева је приказана тако живо и природно да нема сумње да се заиста суочавамо са копијом древног оригинала.

​Владимирску икону 1131. године Кијевљанима је поклонио цариградски патријарх, а око 40 година чувала се у манастиру Вишгород код Кијева. Али икона се овдје није задржала дуго: 1169. године принц Андреј Богољубски узео ју је са собом на сјевер и смјестио је у нови Успенски храм у граду Владимиру.

​Икона је готово одмах почела да се поштује у народу, а чак се ни атеисти и незнабошци нису усуђивали да је додирну или оскрнаве. 1238. године, у вријеме најезде Татара који су били вођени од Батија, Хорда је улетјела у Успенски храм. Са зидова су откинули све вриједне предмете, али нису смјели да додирну икону. Освајачи су погледали лице Мајке Божије и ухватила их је неизрецива језа, присиљавајући их да на брзину напусте храм.

Тамерланов поход се могао испоставити смртоносан за Московљане, али Мајка Божја спасила је град. Након што је Владимирска икона донесена у главни град, Тамерлан се повукао без борбе. Предање каже да му се Богородица јавила у сну заједно са светима, а ово виђење је уплашило освајача. Одлучио је да не ризикује и да неће имати посла са небеском војском коју је предводила Богородица.

Од 1480. до 1918. године икона се чувала у Успенском Собору  лијево од главних царских врата. Постала је заиста национална реликвија, пред њом су се молили сви руски светитељи и цареви, благосиљали трупе у походима, и била свједок  најдраматичнијих страница историје.

Након доласка бољшевика на власт, светиња је изнесена из Кремља. У почетку је послата на рестаурацију, затим је изложена у Државном историјском музеју, а 1930. је пребачена у Третјаковску галерију. А сада се чува у посебном кивоту у обновљеној цркви Светог Николе у ​​Толмачију.

Цртежи Елена Поповскаја
Извор: Фома.ру
​Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

Свештеномученик Јевсевије је живио у 4. вијеку. Био је епископ сиријског града Самосата у вријеме када се јерес Аријева ширила у Цркви. Чврсто се залагао за православно учење, одобрено на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, због чега је претрпио прогон Аријанаца, Кад се зацарио Јулијан Одступник, епископ Јевсевије је обукао војничко одијело и тако је обилазио цркве по Сирији, Финикији и Палестини, утврђујући Православље и постављајући јереје, ђаконе, понегдје и епископе. Када је Јулијан погинуо, по Јевсевијевом савету, патријарх Мелетије сазвао је Сабор у Антиохији, на којем је поново осуђена Аријева јерес. Када се зацарио Валент, прогнани су и Мелетије и Јевсевије. Цар Грацијан вратио је Мелетија у Антиохију а Јевсевија у Самосат. Када је Јевсевије дошао у град Долихин да устоличи епископа Марина, неки јеретик погоди га у главу ћерамидом.  ​Пострадао је 379. године.

Свети мученик Јулијан Тарсијски
Био је син паганског сенатора, али мајка му је била хришћанка. Послије смрти мужа, мајка Светог Јулијана преселила се у Тарс, гдје је њен син крштен и одгајан у хришћанској побожности. Када је Јулијан навршио 18 година, почео је прогон хришћана под царем Диоклецијаном (284-305). Међу ухапшенима био је и Свети Јулијан. Извели су га пред намјесника Марцијана на суђење и дуго су га наговарали да се одрекне Христа. Ни мучења ни пријетње, ни обећања о поклонима и почастима нису могли да убиједе Светог Јулијанаљ да принесе паганску жртву и да се одрекне Христа. Свети исповедник остао је непоколебљив у својој чврстој вери.  Мајка Јулијанова следоваше издалека своме сину. Када је намесник ухвати и посла да усаветује свога сина, да се одрекне Христа, она три дана говораше у тамници своме сину супротне савете, учећи га и храбрећи да не клоне духом, но да с благодарношћу Богу и смелошћу иде на смрт. Мучитељи зашију тада Јулијана у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па баце у море, а и мајка Јулијанова умре на мукама. Мошти његове избаце таласи на обалу, и верни пренесу их у Александрију и чесно сахране 290. године. Доцније те мошти буду пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. "Из уста мученика", рекао је Златоуст, "исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зрака". И још: "Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће он (демон) непремено искочити и побећи као од палећег жара". Из ових речи јасно је, како су се многобројна чудеса морала дешавати на гробу светог Јулијана.

Филм Мела Гибсона „Страдање Христово“ (The Passion of the Christ) био је можда главни кинематографски догађај 2004. године,а и даље остаје једна од најпопуларнијих и најконтроверзнијих филмских осврта на тему Јеванђеља. Хајде да погледамо гдје у Гибсоновом филму постоје одступања од Јеванђеља. Непосредно уочи хапшења, током молитве у Гетсиманском врту, Христа је, како је то приказано у филму, искушавао Сатана. „ Једном човјеку није могуће да на себе преузме гријехе цијелог свијета.“ Јеванђеље то не каже, чак је и супротно: „ А јави му се анђео с неба кријепећи га “ (Лк 22, 43). Сатана је искушавао Христа много раније, на самом почетку његовог Спаситељског рада, када је постио четрдесет дана у пустињи (Мт 4, 1-11). Гибсон је спојио ове двије епизоде ​​- очигледно са циљем да покаже сву озбиљност Исусове унутрашње борбе.
Сагласно филму, након што је Пилат питао Исуса: „Шта је истина? “, његова жена му долази и каже нешто попут овога: „Ако не желиш да чујеш истину, нико ти неће помоћи.“ Јеванђеље не каже ништа слично и није могло рећи ништа слично – на крају крајева, Пилат је био паган који није вјеровао у постојање било какве истине. Његова фраза, упућена Христу: „Шта је истина?“, није питање из срца гладног истине, већ иронија човјека коме је речена велика глупост...
У филму, током суђења Христу у Синедриону, Христос је имао браниоце. Али Јеванђеље не помиње ни ријеч о томе. Међу члановима Синедриона били су тајни ученици Христови - Никодим и Јосиф из Ариматеје, али се нису усудили да проговоре у Његову одбрану.
Апостол Петар, након што се трипут те ноћи одрекао Христа, сагласно Јеванђељу „изишавши напоље, плакаше горко“ (Лк 22, 62). У филму, међутим, одмах након овога Петар каже Дјеви Марији, Марији Магдалини и апостолу Јовану: „Нисам достојан.“ Овом фразом је Гибсон очигледно желио да објасни гледаоцу због чега је тачно Петар горко плакао.  Јеванђеље нам укратко говори о Јудиној смрти. Видјевши да је Христос осуђен на смрт, и то на потпуно незаконит начин, дошао је вјерским вођама свог народа и рекао: „Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: (та ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси“ (Мт 27, 3-10). Гибсонову сцену допуњују демонска дјеца која тјерају Јуду из града и камиље кости, на чијим се уздама Јуда објесио у филму. Очигледно је редитељ желио да покаже како се човјек осјећа у тренутку максималне богоостављености.
Јеванђеље каже да „И излазећи (Римљани -  прим. аутора) нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крсти“ (Мт 27, 32). По филму, Симон се прво свађао са римским војницима (што тешко да је историјски поуздано), а затим је позвао све да посвједоче да он нема никакве везе са Исусом.
Већ патећи на крсту, Исус је рекао апостолу Јовану Јеванђелисти о својој мајци која је тамо стајала: „Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи“ (Јн 19, 26-27). Међутим, у филму апостол и јеванђелист Јован назива Богородицу „мајком“ још раније, током кретања ка Голготи.
Филм приказује како легионари, разапињући Христа, забијају ексере у његове дланове. У стварности (према археолошким и медицинским подацима), током распећа, ексери су забијани у зглобове. Гибсон овде слиједи католичку традицију приказивања распетог Христа. 
Када је један од разбојника распетих поред Исуса почео да га вријеђа (Лк 23, 39-42), тада је, по филму, долетио гавран и искљуцао очи овом злом разбојнику. Јеванђеље не говори ништа слично. На овом мјесту Гибсон је, очигледно, алегоријски приказао духовно сљепило разбојника.
Све сцене које приказују Исусово дјетињство немају никакве везе са јеванђељским наративом. Једина епизода из Исусовог дјетињства која се описује у Јеванђељу (Лк 2, 40-52) није приказана у Гибсоновом филму.
По филму, Марија Магдалина је иста жена коју је Исус спасао од каменовања (Јн 8, 7). Јеванђеље, међутим, то не каже. Идентификација те жене са Маријом Магдалином је традиција Католичке цркве. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру

2. јула, Српска православна црква са својим вјерницима празнује Светог Јована Шангајског Чудотворца, руског светитеља српског поријекла, угледног предавача на Охридској богословији, савременика и сарадника Светог Владике Николаја Велимировића. Мало је познато да је породица Светог Јована Шангајског, у 18. веку, под најездом Турака, из Србије избегла у Русију, да би – током октобарске револуције, из Русије избегли у Србију. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине на углу Кнез Михаилове и Улице краља Петра.
Као Михаило Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. На крштењу је добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име.
Jош као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Kао осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни Цара Николаја борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”.
Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета.
У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском.
Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић.
Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи.
Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.
Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне.
Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао.
Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је Свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском.
Свети синод преместио је потом Владику Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године.
Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се.
Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет.
У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио.
На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја”). Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: “Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.”За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Никола Станковић Извор: Православие.ру

​Међу апостолима су била двојица Јуда. Шта се догодило са другим? Сви знају Јуду Искариотског, једног од дванаест најближих ученика Господа Исуса Христа, који је постао издајник и свој живот завршио трагично. Али међу апостолима је био и други Јуда. Шта знамо о њему? Како знамо за „другог“ Јуду? Прије свега - из Јеванђеља. Истина, овај апостол се назива Јуда само у код двојице јеванђелиста - код Луке и од Јована. Јеванђелист Лука га помиње као Јуду Јаковљевог (Лк 6, 16), а Јован - „Рече му Јуда, не Искариотски" (за разлику од издајника; Јн 14, 22). Јeванђелисти Марко и Матеј не извjештавају ништа о „другом“ Јуди, али помињу Тадеја (Мк 3,  18) или „Левеј прозвани Тадеј“ (Мт 10, 3) међу дванаест апостола - о чему, напротив, , Лука ништа не говори и Јован.
Будући да се остатак списка апостола у синоптичким јеванђељима поклапа, већ у раној Цркви родила се претпоставка да је ова три имена - Јуда Јаковљев, Левеј и Тадеј - носио исти ученик. У то се, на примјер, увјерио древни хришћански учитељ Ориген (ⱡ око 254); вјеровао је и најмјеродавнији теолог и тумач Јеванђеља ране Цркве, свети Атанасије Велики (373). Прије двије хиљаде година у Јудеји се често догађало да је неко имао неколико имена: сјетимо се апостола Петра (у јеврејском оригиналу ово грчко име гласи Кифа), чије је име првобитно било Симон. А имена Тадеј и Левеј такође су блиска по значењу. Име Тадеј потиче од арамејског תדי („тадај“), а Левеј од јеврејског lēb; обоје значе „срце“. Могуће је да су то били надимци апостола "смјели, храбри".
Црквено предање већ дуго сматра да је он био један од „браће Господње по тијелу“. Дакле, уобичајено је да се дјеца из првог брака праведног Јосифа, тј. Јосифа дрводеље, потоњег обручника Пречисте Дјеве Марије. Или - према другој верзији - његови нећаци, које је Јосиф усвојио. Имена ове Исусове „браће“ знамо захваљујући јеванђелистима Марку и Матеју: Јаков, Јосија, Јуда и Симон. А Јеванђеље по Јовану нам каже да у почетку браћа нису вјеровала у Њега као Сина Божијег: "Ни браћа његова не вероваху у њега" (Јн. 7, 5) (Јн 7, 5). Временом је, међутим, Јуда повјеровао и ушао у најближи круг апостола: један од првих који је изнио ову претпоставку био је блажени Јероним Стридонски (око 420. године), који је дуги низ година живио у Палестини и пажљиво проучавао јеврејски текст Библије и локалних традиција. И још један „брат Господњи“ по тијелу - Јаков је послије Вазнесења Спаситељевог чак водио хришћанску заједницу у Јерусалиму.
Своју посланицу свети Јуда почиње овако: Од Јуде, слуге Исуса Христа, а брата Јаковљева (ст. 1). Он тако назива себе из смирености, јер сматраше себе недостојним назвати се братом Господњим по тијелу. У 19. и 20. вијеку покушало се оспорити претпоставку да је апостол Јуда Јаков био „брат Господњи“. Неки западни научници обраћају пажњу на то да се у Јеванђељу свуда помињу „браћа Господња“ заједно са апостолима, али никада међу њима. Многи су вјеровали да се примједба јеванђелисте Јована о браћи која нису вјеровала у Њега односила на цијело вријеме Господњег земаљског живота. Такође су написали да је надимак „Јаков“, у складу са традицијом, прије требало да указује на Јудиног оца него на његовог брата. Међутим, овај аргумент није најснажнији, с обзиром на то да је у посланици светог апостола Јуде он сам представљен управо као брат Јаковљев (Јуд 1, 1).
​На овај или онај начин, Црква је прихватила мишљење блаженог Јеронима као потпуно оправдано и од тада Црквено предање са поуздањем назива апостола Јуду „братом Господњим“.
Шта само Писмо каже о „другом“ Јуди?
Веома мало. У синоптичким јеванђељима он се једноставно помиње међу дванаест најближих ученика Господњих. А у Јеванђељу по Јовану видимо „Јуда не Искариотски“ међу апостолима који разговарају са Христом послије Тајне вечере. Јуда пита Спаситеља "шта је то да ћеш се јавити нама, а не свијету?" И чује у одговору: Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. (Јн 14,22, 23). Апостол Јуда се, такође, помиње у другој новозавјетној књизи - Дјелима апостолдким: гдје се говори о Јуди, „званом Варсава“, којег су апостоли послали да проповиједа у Антиохију (Дјела апостолска 15, 22). У другој половини XIX - почетком ХХ вијека многи су били склони да мисле да је то исти „други“ Јуда. Али од тада се мишљење већине тумача промијенило: сада се вјерује да је Јуда Варсава био један од апостола „из реда седамдесеторице“, којег је Христос позвао касније.
Али да ли постоји и саборска посланица апостола Јуде?
Да, ово је једна од књига Новог завјета, а њен аутор је, са становишта Цркве, управо Јуда - „брат Господњи“, сам апостол међу дванаесторицом. Истина, сам аутор ове посланице себе назива скромно: слугом Исуса Христа, братом Јаковљевим (Јуда 1, 1). Тумачи објашњавају да се Јуда сматрао недостојним да се назива братим Господњим, пошто је у младости, дијелећи очеву земљу, одбио да дијели наслијеђе са Исусом. Прича о овоме сачувала се у византијском животу „брата Господњег“ Јакова, који је, према предању, једини син Јосифов који је Спаситеља узео у подјели насљедства. Наиме, Јаков добровољно одијели дио од свога наслијиеђа и најмени га Исусу, због чега потом и би назван братом Божјим.
Централна тема Посланице апостола Јуде је упозорење да се не слушају лажни учитељи који су продрли у хришћанску заједницу само неколико деценија након Вазнесења Исуса Христа. "А ви, љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вјером, молећи се у Духу Светоме"  (Јуда 1, 20).

Апостол Јуда проповиједао је Јеванђеље по Јудеји, Самарији, Галилеји, Идумеји, Сирији, Арабији, Месопотамији и Јерменији. Када проповедаше у пределима око Арарата, би ухваћен од незнабожаца, распет на крст и стријелама убијен, да вјечно царује у Царству Христовом.

Велико вечерње богослужење у спомен на проповијед Светог апостола Павла Атињанима, служено је у недјељу увече, 29. јуна 2026. године, (на дан када Грчка Православна Црква прославља Свете апостоле Петра и Павла), на историјском брду Ареопаг гдје је апостол одржао своју чувену проповед Атињанима прије скоро два миленијума. Традиција служења вечерња на овом историјском мјесту датира из 1923. године. Торжества су почела литијом која је кренула од храма Светог Димитрија Лумбардијариса на брду Филопап у Атини, у подножју Акропоља. Током литије уз звуке оркестра ношена је икона Светог апостола Павла. Архиепископ атински и све Грчке Јероним II началствовао је Великом празничном вечерњем богослужењу узсаслужење митрополита – чланова Светог синода, представника Цариградске (Васељенске) патријаршије и Јерусалимске патријаршије. Празничну бесједу одржао је Епископ еврипоски г. Хризостом. У име Владе Грчке присутна је била министарка просвјете и вјера Софија Захараки. Присутан је био и градоначелник Атине Харис Дукас, као и народни посланици, представници безбједносних служби, јавних установа и бројни вјерници. Након вечерње службе, архиепископ Јероним се обратио верницима са брда Ареопаг, пожелевши им физичко и духовно здравље и божанско просветљење.
„У свијету у којем живимо, људи више комуницирају, али се често истински не сусрећу“, примијетио је архиепископ, истичући трајну релевантност поруке апостола Павла. Даље је нагласио да је „Црква позвана да постане мјесто дијалога, помирења и наде“, додајући да је „Христос пут, истина и живот за свако доба и сваку културу“.
Историја Павлове бесједе на Ареопагу
Чувена бесједа Светог апостола Павла на Ареопагу (према Предању одржана 51. године) представља један од кључних догађаја у ширењу хришћанства, како је забиљежено у Дјелима апостолским. Павле је дошао у Атину, град познат по богатој философској традицији и израженој религиозности. Постоје различита тумачења о природи његовог наступа на Ареопагу. Према једном мишљењу, ријеч је била о формалном судском поступку који је окончан одбацивањем његовог случаја као безначајног због позивања на васкрсење мртвих. као безначајне, посебно због помињања васкрсења мртвих. Друго тумачење сматра да није било суђења, већ да је Павле доведен како би се обратио публици жељној философских расправа. Треће становиште спаја ова два гледишта, сматрајући да је Павле позван пред вијеће Ареопага како би власти процијениле да ли његова проповијед представља духовну опасност за грађане Атине.
У својој бесједи Павле је показао изузетну реторичку мудрост, прилагођавајући поруку грчким слушаоцима. За разлику од проповиједи Јеврејима, када се позивао на Стари завјет, Атињанима је говорио користећи њима блиске појмове. Посебно је указао на жртвеник посвећен „Непознатом Богу“, објашњавајући да је управо Онога кога они не познају дошао да им објави.
Нагласио је да је Бог Творац свијета, да не обитава у храмовима које су саградиле људске руке и да Му нису потребне људске услуге. Такође је истакао да је прављење идола непримјерено истинском Богу, при чему се позвао и на ријечи стоичког пјесника Арата.
Помињање васкрсења изазвало је подсмијех код дијела слушалаца, али је ипак уродило плодом: међу онима који су повјеровали били су члан Ареопага Дионисије Ареопагит и жена по имену Дамара, који су примили хришћанску вјеру.
Данас се ова историјска бесједа обиљежава бронзаном плочом са текстом Павловог говора, постављеном поред уклесаних степеница које воде на величанствени Ареопаг. Припрема вјеронаука.нет/ Извори: orthodoxtimes.com и protothema.gr