У срцу Епира, само 22 километра сјеверно од Конице, у близини села Агиа Варвара, налази се јединствена капела која је освојила срца посјетилаца: Капела Светог Пајсија Светогорца (Δεντροκκλησιά του Αγίου Παϊσίου). Изграђена унутар дебла три вијека старог храста, ова мала црква је редак примјер вјерске архитектуре и духовности. Ова мала, али посебна капела је посвећена Светом Пајсију, који је у младости прошао кроз ову област, одлазећи у сусједно у село Амарантос да обавља столарске послове. Тамо је поправљао и градио дрвене конструкције за домове станара, остављајући свој траг једноставношћу и понизношћу – елементима који су га карактерисали током цијелог живота. Дрво је у прошлости претрпјело знатна оштећења од пожара (роштиљање и сл.), што је довело до тога да се његово стање сваке године погоршавало! Знаци уништења су очигледни ако се посматра мјесто где се налази мало звоно. Прије неколико година, захваљујући идеји и испуњењу завјета житеља села Агиа Варвара, дрво је изнутра ограђено каменом и претворено у мјесто ходочашћа у част Светог Пајсија.
Капела Светог Пајсија Светогорца је постало важно мјесто ходочашћа, које привлачи и грчке и стране ходочаснике. Поред свог религиозног значаја, капела је и симбол човјекове повезаности са природом и духовношћу. Њено присуство у бујном зеленом пејзажу, са погледом на ријеку Сарантапорос (Σαραντάπορος) и у близини других капела: Свете Марине и Светог Козме Етолског (по хришћанском предању прошао ову област 1779. године) и Светог Атанасија, чини ју јединственом вјерском дестинацијом коју вриједи посјетити. Унутар ње, налазе се иконе Христа, Богородице. 
У Грчкој постоји врло мало сличних капела , изграђених или смјештених унутар стабала дрвећа. Ово су јединствена вјерска склоништа која спајају веру са природним лепотама и стварају слику готово преузету из бајке. Неминовно изазивају интересовање посетилаца који су импресионирани својом хармоничном интеграцијом у природни пејзаж. Ове капеле нису само богомоље, већ и тачке дубоке везе са природом и традицијом.

У недјељу, 27. априла 2025. године, друге недеље по Васкрсу, Томину недјељу (Антипасхе), Његово блаженство Патријарх Светог града Јерусалима и све Палестине Теофил III  началствпвао је Божанском литургијом у цркви Светог великомученика Георгија Побједоносца у Кани Галилејској. Света Литургија је служена под сводовима цркве, саграђене на мјесту првог чуда Спаситељевог – претварања воде у вино.
Његовом Блаженству саслуживали су: митрополит назаретски г. Киријак, архиепископ константински г. Аристарх, архиепископ мадавски г. Аристовул и свештенство Братства Гроба Господњег. У торжественом богослужењу учествовали су старјешина Руске црквене мисије у Јерусалиму, архимандрит Васијан и ђакон Макарије Петухов. Богослужењу је присуствовао и изванредни и опуномоћени амбасадор Руске Федерације у Израелу А. Д. Викторов. Литургија је служена на три језика: грчком, арапском и црквенословенском.
Кана Галилејска (данас Кафр Кана, 7-8 километара сјевероисточно од Назарета), мало насеље у Галилеји, помиње се у Јеванђељу као мјесто првог чуда Господа Исуса Христа и као мјесто у којем је живио Свети апостол Вартоломеј. На свадби, на захтјев своје Мајке, Христос је претворио воду у вино, откривајући своју божанску славу (Јн 2, 1–11). Овај догађај је постао праобразом успостављања свете тајне брака и симболички почетак Новог завјета.
Црква великомученика Георгија Побједоносца у Кани Галилејској прати своју историју још из 16. вијека. Према предању, овај мали храм је саграђен на мјесту куће апостола Симона Кананита. Године 1885, древна црква је обновљена средствима Царског православног палестинског друштва. Црква садржи камене посуде за воду из периода Новог завјета, као и поштовану икону апостола Симона Кананита. Иконостас цркве је руски рад, подсјећајући на дугогодишње духовне везе између Свете земље и Русије. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: gorthodox.com

Побусани понедјељак је назив за први понедјељак послије Томине недјеље (Недјеље Антипасхе). Назив је добио по народном обичају да се гробови покојника побусавају тога дана бусењем свјеже зелене траве. Ово је дан првог општецрквеног помена умрлих послије Васкрса, установљен да би вјерници „послије празника Васкрса могли да подијеле са упокојенима велику радост васкрсења Христовог. Овог дана хришћани се не удубљују у осјећања о смрти најмилијих, већ, напротив, да се радују њиховом рођењу у други живот – живот вјечни. Побједа над смрћу, извојевана смрћу и васкрсењем Христовим, замјењује тугу привременог одвајања од сродника, и зато ми, по ријечима митрополита сурошког Антонија, „с вјером, надом и пасхалним поуздањем стојимо на гробу покојника“. 
Руси овај дан називају "Радоница" или "Радуница" (назив дошао од ријечи радост), украјинци "Про́води" и обиљежавју га у уторак друге недјеље послије Васкрса. Вук Караџић наводи да се овај дан понегдје назива и "Ружичало" или "Дружичало", јер се тог дана, између осталог, саде и руже на гробљима. Свети Јован Златоусти (349 - 407) у својој омилији помиње да су се у његово вријеме славили радосни помени упокојених у Томину недјељу на гробљима. Свети Амвросије Милански (340 – 397) у једној од својих бесједа каже: „Заиста је достојно и право, браћо, да послије празника Васкрса, који смо прославили, своју радост подијелимо са светим мученицима и по њима. као учесници страдања Господњег, да благовијестимо славу васкрсења Господњег“. Иако се ове ријечи светог Амвросија односе на мученике, оне могу бити показатељ нашег обичаја да се сјећамо упокојених у понедјељак или уторак (нпр. у Русији) Томине недјеље.
На Побусани понедјељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса умјесто "Свјатиј Боже" пјева се "Христос воскресе". На овај дан се на гроб износе свјеже обојена црвена јаја сачувана од Васкрса. ​Аутор: вјеронаука.нет

Антипасха или Мали васкрс или Томина недјеља је назив прву недјељу послије Васкрса. Посвећена је Светом Апостолу Томи и његовом невјеровању у Христово Васкрсење. Помињање празновања Антипасхе налазимо већ у хришћанским изворима IV-V вијека. На данашњи дан Црква се сјећа два јављања васкрслог Исуса Христа апостолима. Прво јављање догодило се на дан Васкрсења Спаситељевог, када се он јавио десеторици апостола без светог апостола Томе. Осам дана касније васкрсли Господ се поново јавио својим ученицима, међу којима је овај пут био и Свети Тома.​
Током другог јављања, апостол Тома, који је раније посумњао, могао је лично да се увјери у васкрсење Исуса Христа из мртвих. Овај догађај је описан у 20. глави Јеванђеља по  Јовану. Назив „Антипасха“ не значи никакво противљење празнику Васкрс, већ у преводу грчке ријечи  Άντίπασχα значи „умјесто Вскрса“- „ умјесто Пасхе“), пошто у извјесном смислу, за апостола Тому Васкрс је наступио недјељу дана касније од осталих апостола, а јер је то први недјељни дан у читавој години када се поново празнује догађај Васкрсења Христовог. 
​Од Томине недјеље се опет врше молитве за умрле, након прекида унутар периода који је почео од Лазареве суботе. Из овог периода забране су изузети четрдесетодневни парастоси, сагласно прописима Типика. На дан послије Томине недјеље, у Побусани понедјељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса умјесто "Свјатиј Боже" пјева се "Христос воскресе".

​Тома се давно пробудио, али није отворио очи. Лежао је окренут према зиду, савијених кољена ка грудима. Лежао је дуго, није се мицао, осјећајући како га сунчева зрака пече по леђима, пробијајући се кроз процијеп у завјеси.
Неко је покуцао на врата.
- Томо! Томо, отвори! Донијела сам ти колаче и млијеко.  Ниси изашао већ други дан!
Кћерка комшинице- трговкиња. Не, он неће отворити. Не жели никога да види, не жели да разговара ни са ким, и, наравно, никакви колачи.  Како је све ово далеко и није потребно. Зашто устати? Зашто свјетло? Сунце? Зашто сада уопште живјети?
Учитељ је умро. Христос је умро. Све је готово. Опет је оштра суза потекла низ Томин образ. Обрисао ју је дланом и покрио главу покривачем.
Тома никада, раније, није дозволио  себи да тако дуго ујутро лежи у кревету. Устајао је рано, прошетао би са осталим рибарима до обале, припремио прибор, изашао на језеро, бацио мреже, а затим би се обрадовао кад би успио да свој богати улов профитабилно прода трговцима, који су велику рибу куповали директно са чамца. Тома је био искусан рибар. У Галилеји је сав живот био везан за огромно Генисаретско језеро. Није ни чудо што је међу Христовим ученицима било толико рибара. И Тома је постао један од њих: од првог Христовог позива, оставио је све - свој вољени занат, дом- и пошао за Учитељем, тако да је од рибара постао „рибар људи“. Пошао је, јер је вјеровао.
Тома је био један од Исусових најоданијих и највољенијих ученика. Упијао је сваку ријеч Учитељевих бесједа, чудио се Његовим чудима и исцјељењима, која је Христос чинио пред свима. И највише од свега био је запањен чудом, које му се догодило: није ли чудо што га је Исус, велики проповједник, исцјелитељ, учитељ праведности, изабрао међу дванаест својих најближих ученика, њега једноставног рибара?

​Жеђ је приморала Тому да устане. Отишао је и насуо криглу воде. Похлепно ју је попио. Затим је попио другу. Поново је легао. Није имао снаге. Шта ли сада раде његови пријатељи, браћа с којима је толико путовао у Јудеји, слиједећи Христа? Вјероватно и они сједе негдје у ћошковима, уплашени и скрхани тугом. Без учитеља немамо о чему да разговарамо, и не желим да их сретнем . Све је прошлост, а пред нама су само празнина и збуњеност. Да живе за Њега, да дају своје животе за Њега - сви су то били спремни учинити кад је Исус био близу, а сада.  Шта - сада?
Исус је рекао да је Син Божји. А Тома је вјеровао! То је посебно снажно вјеровао кад је видио како су јерусалимски свештеници дигли оружје против Учитеља. Жељели су да убију Исуса! Због тога су он и ученици чак морали да напусте Јерусалим, пређу Јордан, сакрију се у Галаду ... Можда да је Исус остао тамо, сада би био жив. Али стигле су тужне вијести - Лазар, блиски Христов пријатељ, умро је. Господ се спремао да се врати у Јудеју. Тома се сјећа како су његови другови страствено почели да одвраћају Исуса: „ У смртној си опасности, Учитељу! Не можеш у Јудеју!“ 
Али Христос је био упоран. А онда је Тома, без имало оклијевања, узвикнуо:
- Идемо и умријећемо са Њим! Умријети са Учитељем - каква би то срећа била!
Али не, није се тако догодило. Умјесто тога, све се догодило тачно онако како је Христос предвидио.
Скоро све.
Јуда је издао Учитеља, Христос је ухваћен, највјернији и најватренији - Петар га се одрекао трипут прије него што је пијетао запјевао ујутро, а затим и онда су Христа повели на Голготу. И сви они - највјернији, најоданији, најближи - разбјежали су се, сакрили се, уплашили! А и Тома се уплашио - суђења, мучења, стида ... и сакрио се. Само један, најмлађи, Јован, остао је са Учитељем до краја. Па је онда рекао Томи и осталима о свему што се тамо догађало, како су Учитељеве руке и ноге приковане за срамни крст, како је њихов вољени Учитељ патио под ужареним сунцем, како су му дали сунђер с горким пићем на копљу, а затим су му оштрим копљем пробили ребра - а крв и вода су се излили из ране.
Учитељ је умро. Онај ко је себе назвао Сином Божјим и могао је једном ријечју да заустави олују на Генисаретском језеру, није учинио ништа за своје спасење. Није бацио стражаре на земљу, није приморао јеврејске судије на кољена да моле за милост, није растурио гомилу, која је узвикивала „Распни га!“. Дозволио је да га туку и понижавају, трпио је трнов вијенац на глави и, попут посљедњег роба, срамотно је распет на крсту поред пљачкаша и убица. Његово тијело сада лежи у пећини, умотано. Тијело Исусово, који сада никада неће рећи својим ученицима како да живе даље, шта да кажу људима шта је истина.
Испоставило се да су све његове проповиједи, сва увјеравања за његовог живота била лаж ?! Али гдје је онда Бог? А ко је Бог? И како он, једноставни рибар Тома, може бити уз све ово?
- Томо! Томо, отвори!
- То смо ми! Радост, Томо! Велика радост!
Познати гласови. Ко је тамо? Андреј? Петар? Јован? Браћа, Христови ученици!
- Да, да, отворићу сада.  Шта се догодило, браћо?
- Устао је, Томо!
- Јавио нам се! Исус!
- Како?!
- Магдалина га је видјела!
- Видио га је Петар, Јован.
- И Лука! И Клеопа!

​- Сви смо видјели Исуса!
Ученици су се нагурали на улазу у Томину тијесну кућу, ушли кроз врата, шкиљећи, навикавајући се на полумрак. Тома је збуњено устукнуо, правећи им мјесто.
- Не може бити. Он је мртав . Сви су видјели . Сахрањен је.
- Да, сви су видјели, али Исус је васкрсао! Трећег дана након смрти, како нам је рекао, сјећаш се?!
Све се Томи вртјело пред очима. Затетурао је и сјео на кауч. Да, сјетио се.
- Али како се то десило? Како је изашао из гроба?
- Камен у пећини је одваљен!
- Слушај брате! Окупили смо се у кући. Врата су била закључана, али Учитељ  је прошао кроз зид! И појавио се пред нама!
Ово је нека врста обмане. Тома је длановима трљао сљепоочнице.
- Можда  је то био Његов дух?
- Не, Томо, Исус је био с нама! Јео је пред нама!
- Истина! Јео је рибу и мед!
Томино срце је тако снажно куцало да је, чини се, могло да се чује чак и на улици. Све му се збунило у глави, душа ми је кључала и ликовала, тачније, жељела је да се радује, али Тома се плашио да јој да слободу. „Не, не може бити! Наравно, ово је нека грешка.
И не може се радовати, да не би пао на само дно очаја од разочарања. Не може вјеровати у чудо, да не би касније умро од туге ".
- Вјероватно је то био само човјек, који је личио на Исуса - брбљао је Тома. - Само неко ко је одлучио да се представља као Христос.  Такође, ми кажу да изгледам као Учитељ.
- Не! Какав тврдоглав човјек! Томо, чуј нас - видјели смо Његове ране! На рукама, ногама и на грудима! Исус је васкрсао! Он је Бог! Син Божији у тијелу!
Пријатељи су се смијали, грлили, брисали сузе, тапшали по раменима ... Чинило се да и они сами блистају неком новом свјетлошћу - свјетлошћу нечега за шта је Тома био недоступан.
Неприступачно. И опет је црни облак обавио душу рибара. „Ако је то заиста био Христос, испада да се јавио свима осим мени?!“
Коначно, Тома је снагом издахнуо и подигао се у пуну висину. Јован је дао знак друговима, сви су ћутали. Тома, гледајући у под, рече полако:
- Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати!
Неко је изненађено подигао обрве, неко слегнуо раменима, неко одмахнуо главом . Петар је уздахнуо и окренуо се. Остали су задржавали осмијех. Сви су све разумјели. Напокон су пријатељи отишли, а Тома је остао сам. Чини се да је све било исто - зидови, сумрак, када са водом - али нешто се промијенило. Тома је поново желио да легне, али је размислио и отворио засторе како би сунце ушло у собу. Сад га свјетлост више није иритирала. Тома је лежао на леђима отворених очију, руку иза главе, и безгласно је поновио: „Господе, чак и да је то истина! Да је истина само оно што су рекли! "
И сада се једанаест ученика поново окупило. Овог пута са њима је био и Тома. Врата куће била су закључана - ученици су се плашили прогона. Иако је Исус распет, првосвештеници су и даље сматрали Његове ученике изазивачима невоља, а могли су и да ухапсе. И изненада Христос се појавио пред њима тачно у средини собе.
- Мир теби! - Рекао је једноставно, као да су се растали прије сат времена.
Тома је био утрнуо и није се могао помјерити. Видио је Христа и није могао да вјерује својим очима. Ријечи је чуо из уста и није могао да вјерује својим ушима. "Исус је васкрсао!" - то је чуо од својих другова све посљедње дане, али каква свједочења  других људи, када сада сам Христос стоји пред Томом?! Живи човјек . Не - Син Божији!
Спаситељ погледа Тому право у очи:
- Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран, него вјеран.
Тома је скочио, притрчао Исусу, испружио руку и није се усудио да додирне Његово Тијело. Да, ево рана. Тома их види врло близу и не може бити сумње: Исус, Који је разапет на крсту, умро је и васкрсао!
И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.
Тома је пред Христом пао на кољена.
Исус га је гледао с љубављу и топлином.
Исус му рече: пошто ме видје вјеровао си; благо онима, који не видјеше и вјероваше.
„Да, Господе! Поновио је Тома у себи. - Да, рећи ћу онима, који нису видјели, о Теби! И повјероваће! Они ће сигурно повјеровати! "
Господ се на видљив и опипљив начин открио својим најближим ученицима - апостолима. Видјели су га како је ухапшен, неко је био свједок његове смрти ... Ученици су сигурно знали да је њихов Учитељ умро и сахрањен. И тако, након Васкрсења, Исус је дозволио да га апостоли додирну, једући храну пред њима. То је било неопходно како би сада били једнако чврсто увјерени да је Он заиста васкрсао у свом тијелу. А онда су о томе могли да свједоче цијелом свијету.
А Тома, који више није сумњао, постао је прави апостол, односно проповиједник хришћанства. Након Вазнесења Христовог и Педесетнице, када је Дух Свети сишао на апостоле и они су ишли по цијелој земљи да проповиједају хришћанску вјеру. Тома је, такође, пренио поруку васкрслог Христа племенима и народима. Индија му је жријебом одређена за мисионарење.
Апостол Тома се сматра оснивачем хришћанства у овој земљи. Успио је да, хиљаде незнабожаца, преведе у хришћанску вјеру. Учинио је многа чуда, која су остала у традицији и прихватио мученичку смрт за Спаситеља, како је сањао.
У православљу се Томиним именом назива недјеља, која слиједи послије Васкрса: ово је Томина недјеља, или Антипасха. Грчки префикс „анти“ не значи „против Вакрса“, већ „насупрот Васкрсу“.
У Антипасху се сјећамо баш оног дана када се Тома увјерио да је Христос заиста васкрсао и узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“
Аутор: Наталија Харпалева/ Цртежи: Галина Воронецкаја /Извор: фома.ру/ Превод:вјеронаука.нет
Препоручујемо да прочитате и ову причу о Ап.Томи :ЖИВОТ АПОСТОЛА ТОМЕ - ПРИЧА У ИЛУСТРАЦИЈАМА

У суботу 26. априла 2025. године, на празник св. свештеномученика Автемона Лаодикијског, у парохијском дому храма Светог пророка Илије - Романијска Лазарица на Сокоцу (Митрополија дабробосанска), а у  организацији Катихетског одбора СПЦ у РС и ФБиХ, одржан је семинар за професоре Православне вјеронауке у средњим школама. Стручно савјетовање је, у 10:00 часова, отворио предсједник Катихетског одбора Његово Високопреосвештенство архиепископ сарајевски и митрополит дабробосански г. Хризостом. Предавачи на овом стручном савјетовању били су: проф. др протојереј-ставрофор Владислав Топаловић, декан Православног богословског факултета "Свети Василије Острошки" у Фочи,  проф. др протојереј ставрофор Владимир Ступар професор на Православном богословском факултету "Свети Василије Острошки" у Фочи, мр Весна Тодоровић, професор Педагошког факултета у Бијељини, др Славољуб Лукић, Инспектор - просвјетни савјетник за Православну вјеронауку у РПЗ РС.  
Професор Владислав Топаловић говорио је о предностима интерактивне наставе на часовима Православне вјеронауке, о дужностима наставника и ученика приликом извођења овакве врсте наставе. Професор Владимир Ступар говорио је о примјени савремених дидактичко-медотичких модела наставе са акцентом на примјену интерактивне наставе. Професорица Весна Тодоровић говорила је о корелацији православне вјеронауке са осталим наставним предметима, као и о томе како час православне вјеронауке можемо примијенити у практичном животу, док је др Славољуб Лукић говорио је о улози вјероучитеља у успјешности извођења наставе православне вјеронауке у средњим школама. Након сваког предавања услиједила је дискусија на задату тему.
По завршетку предавања вјероучитељи су добили сертификате за успјешно окончан семинар и потом су сви заједно учествовали у трпези љубави коју су спремили домаћини из ЦО Соколац.

А Тома, који се зове Близанац, један од дванаесторице, не беше онде са њима кад дође Исус (Јн 11, 16). А други му ученици говораху: Видесмо Господа. А он им рече: Док не видим на рукама Његовим рана од клина, и не метнем прста свог у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра Његова, нећу веровати. И после осам дана опет беху ученици Његови унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад беху врата затворена, и стаде међу њима и рече: Мир вам. Потом рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. И одговори Тома и рече Му: Господ мој и Бог мој. Псал. Исус му рече: Пошто ме виде веровао си; благо онима који не видјеше и вјероваше.
Зашто Тома није био са осталим апостолима када им се јавио Васкрсли Христос?
Многи тумачи Св. писма пишу да се апостол још увијек крио у то вријеме након хапшења и погубљења свог Учитеља. Будући да је био у стању екстремне депресије, Тома, очигледно, дуго времена није могао и није желио никога да види, више волећи да сам доживи смрт Христову. Осим тога, свети Јован Златоусти примјећује о одсуству апостола: „По великом домостроју Христовом, Тома је тада био одсутан, да би његова сумња учинила васкрсење извјеснијим, јер ако би Тома био није тада био одсутан и не би сумњао у васкрсење, а Господ не би разријешио његове сумње очигледним доказима, тада би чудо васкрсења наставило да искушава многе више. И његова сумња послужила је као лек за све вјерне“.

Зашто Тома није вјеровао ријечима својих најближих пријатеља апостола?
Парадоксално, свети Кирило Јерусалимски је претпостављао да је невјерје апостола повезано са великом радошћу коју је доживио од онога што је чуо. То исто унутрашње ликовање, међутим, ушло је у најтежи унутрашњи сукоб са страхом да се на крају не наиђе на још горче разочарење – чињеницом да Христос није васкрсао. Фома, како бисмо сада рекли, није вјеровао својој срећи. Поред тога, он се, такође, плашио да га је, можда, његов вољени Учитељ лишио могућности да га види послије Васкрсења.
Свети Јустин Ћелијски пише: "Неверје се и састоји у томе што нова факта богочовечанског живота Христовог хоће да провери чулима: вида, слуха, пипања. тј. да камилу провуче кроз иглене уши. И разуме се, не успева. И ако по каткад успе, то бива само по изузетном снисхођењу Свеблагога; као што је у случају апостола Томе. Сви ученици Спасови тврде Томи: „видјесмо Господа“. А он им одвраћа: „Док не видим и рукама Његовим ране од клинаца, и не метнем прст свој у ране од клинаца, и не метнем руке своје у ребра Његова – нећу веровати“. Зашто апостол жели да баш ране Спасове опипа и ребра? Зато што је са ранама умро, и тако био сахрањен. Има ли ране на рукама, и рану на ребрима, значи – васкрсао је стварно Он сам, а не неко други, или неко који би се наметнуо место њега, или подметнуо место њега, док је Он стварно мртав у гробу. „Нећу веровати“ – „док“: то је томински скептицизам и неверје".
Свети Кирило Јерусалимски пише: „Али мени се прије чини да овај ученик није имао толико повјерења у ове ријечи колико га је обузео посљедњи степен туге што ни сам није удостојен виђења нашег Спаситеља. На крају крајева, можда је мислио да ће бити потпуно лишен ове могућности. ..
Други тумачи овоме додају да је ап. Тома једноставно сматрао потпуно немогућим да мртва особа може васкрснути. У такву вијест могао је да повјерује тек када је сам својим очима видио живог Христа и својим рукама дотакао Његово васкрсло тијело. Свети Јован Златоусти пише: „Када су му апостоли рекли: Видјех Господа, он не повјерова, не толико због неповјерења у њих, колико зато што је ово дјело, односно васкрсење из мртвих сматрао немогућим. Није рекао: Не вјерујем вам, већ: док не ставим руку, нећу вјеровати... Заправо, (Тома) је тражио потврду за себе кроз најгрубље осјећање и није вјеровао ни својим очима. Није рекао: док не видим, него: док не дотакнем, да сазнам није ли то што видим дух..."
Зашто се Христос јавио Томи тек осам дана касније, а не одмах?
Свети Јустин Ћелијски каже да је Господ "оставио Томи читавих неколико дана да размишља о ономе што су му остали ученици говорили о васкрсењу Његовом. Ко зна у каквим је све недоумицама бивао апостол Тома, и кроз какве мисли, и кризе мисли и осећања пролазио. Али је ипак остао сав у жељи: да провери лично сам тврђење својих другова. И после осам дана то се збива. Васкрсли Господ опет улази кроз затворена врата, стаје међу ученике који су на окупу, и говори им: „Мир вам“. А Тома? – сав је у немиру; запрепашћен и збуњен, а можда и постиђен од своје жеље. А Спас право се обраћа њему, и рече му: „Пружи прст овој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. – Извршена је најгрубља, иако најекперименталнија провера Христовог васкрсења: најјача сумња отклоњена је самом стварношћу факта у који се сумњало, логички сумњало. А иза апостола Томе стоје хиљаде и хиљаде људи томинске скепсе и томинског неверја. Богочовеков одговор је јасан: опипај и види!
Уствари, све што је Богочовеково располаже неодољивом и неуклонљивом стварношћу. За све скептике има једна апологија, једно средство да се увере у стварност Богочовека и свега његовог: опипај и види! Спаситељ не избегава и ту грубу експериментацију, него је чак и предлаже, али са благим прекором предлаже: „не буди неверан, него веран“: тј. имај поверење у Мене. Вера хришћанска је уствари сва заснована на поверењу у Христа. Вера у Христа је поверење у Христа. А Он, зар може обманути, и неистину рећи, и лаж заступати, и у заблуду човека одвести, или у грех и смрт завести? Верујем у Њега, имам поверење у Њега, па макар сав мој разум био против Њега, и моје срце, и мој вид, и мој слух, и цело биће моје. Знам да ме Он неће изневерити никад; само ја могу изневерити Њега. Он остаје увек веран Себи, доследан Себи: јер се не може одрећи Себе. Е баш на томе се и заснива наша вера у Њега. Све се зида на поверењу у Њега. Поступи ли тако, повери ли се Њему, човек улази у претопљење свога целога бића: претапа у Христу, и сам Христос претапа, и ум човеков, и срце, и душу, и вољу: и човек добија нов ум – „ум Христов“, ново срце, нову душу, нову вољу: од старог човека постаје нов човек: „старо прође, гле све ново постаде“. И тај нови ум, нова душа, ново срце, тај обновљени, нови, новозаветни човек: и разуме, и схвата, и с радошћу верује свему што је Христово; потпуно се поверава Господу Христу да га Он води и руководи куда хоће и како хоће. Тако је наша вера у Христа уствари наше пооверење у Христа. До те вере може доћи сваки, и то – врло лако. Главно је: одрећи се себе и поверити се Христу. Разуме мој, срце моје, душо моја, ти се колебаш, ти нећеш за Христом, ти сумњаш, ти се двоумиш, ти се буниш, онда се ја одричем и тебе – разуме мој, и тебе – срце моје, и тебе – душо моја, одричем се вас ради Христа, и поверавам себе Њему потпуно. А ви, идате од мене; без вас могу, али без Њега – никада, никада, никада ни у овом ни у оном свету.

​Али ако је Христос васкрсао, зашто су на Његовом тијелу биле ране од ексера и римско копље? 
Да апостоли не би сумњали у стварност Његовог васкрсења. Свети Кирило Јерусалимски пише: „Сматрајући да је потребно ово проучити, одговорићу на предложене недоумице колико год је то могуће, и покушаћу да откријем да после времена васкрсења неће недостајати трулежи која се увукла у нас, али, као што је премудри Павле рекао за ово тело, да је посејано у слабости, устаје у слави (1 Кор  15, 43 ). Али пошто је Тома то захтијевао ради потпуног убјеђења, онда је Господ наш Исус Христос, сматрајући да је потребно да не наводи никакав разлог за наше невјеровање, као што је Тома захтијевао, јесте тако.
И зашто је Тома назвао Христа и „Господом“ и „Богом“?
Такво обраћање апостола Христу није случајан. Много прије догматских дефиниција Васељенских Сабора, Тома је, слично великом богослову, исповиједао двије природе  у Господу Исусу  Христу— Божанску и човјечанску. Блажени Теофилакт Бугарски пише: „Погледајте како је онај који испрва није вјеровао, дотакнувши ребро, постао одличан богослов. Јер је проповиједао двије природе и једну личност у једном Христу. Рекавши „Господе“, исповиједаше људску природу... А рекавши „Бог мој“, исповиједио је божанску суштину и тако је исповиједио Једног и истог Господа и Бога.​

Серија о једном од најзначајнијих и најуваженијих светогорских стараца XX вијека „Свети Пајсије – Од Фарасе до неба“ која је премијерно приказана 10. фебруара и која је поставила рекорд гледаности на грчкој телевизији, од сада је доступна са енглеским титловима, на захтјев Pemptousia.tv. Нова историјско-биографска серија приказује животну причу Светог старца Пајсија Светогорца* (1924-1994), посебне личности која је својим духовним делањем просвијетлила многе људе, од његовог рођења до тренутка када је одлучио да се замонаши.
Први дио серије приказује породични живот Светог Пајсија и биљежи његов пут ка православном монаштву. Снимање се одвијало у неколико крајева гдје је живио Свети Пајсије, као што су градови Крф и Коница и на Светој Гори. Сценарио серије потписује Јоргос Циакас, а режију Стамос Цамис. Продукција: Институт Свети Максим Грк. Припрема вјеронаука.нет
Погледајте 1. епизоду

* Свети Пајсије Светогорац канонизован је од стране Цариградске патријаршије 13. јануара 2015. године и прославља се 12. јула по новојулијанском календару, односно 29. јуна по јулијанском календару. Велики број православних у Грчкој, Русији и Србији сматрао је оца Пајсија светим док још увијек није био званично канонизован. Рођен је 25. јула 1924. године у малоазијском селу Фараса, у Кападокији. Његов отац Продромос, био је градоначелник Фарасе и веома побожан човек. Духовни отац Продромосове породице био је чувени свети Арсеније Кападокијски. Свети Арсеније га је лично крстио 7. августа 1924. године. Само недељу дана након тога Османлије насилно су протерали Грке из Кападокоје. Његова породица заједно са избеглицама из Фарасе након многих искушења стигли су у Пирејску луку у Грчкој, где су остали да живе. Након учествовања у Грчком грађанском рату, 1949. године, одлази на Свету Гору. Тамо се замонашио у манастиру Есфигмену 1954. узевши име Аверкије. Исте године по благослову напушта Есфигмен и прелази у манастир Филотеј где постаје ученик оца Симеона. 1956. године је пострижен у малу схиму и тада узиме име Пајсије. 1962. године је отишао на гору Синај у келију Св. Галактиона, да би се две године касније, услед болести вратио на Свету Гору у Ивиронски Скит Св. Архангела. Године 1966. озбиљно се разболио и до краја живота имао проблеме са здрављем. Крајем 1967. одлази у Катунакију где се настањује у Ипатијевој келији која припада манастиру Велика Лавра. Сљедеће 1968. године старац Пајсије одлази у манастир Ставроникита гдје постаје ученик руског подвижника оца Тихона који је живео у келији Часног Крста. После смрти старца Тихона настањује се у његовој келији гдје живи до 1979. године када прелази у манастир Кутлумуш, тј. испосницу овог манастира по имену Панагуда. Године 1988. старац Пајсије је тешко оболио од канцера. Посљедње дане провео је ван Свете Горе у женском манастиру Св. Јована Богослова у Суротију, код Солуна. Тамо је умро 12. јула 1994. године.

​Базилика Санта Марија Мађоре (Базилика Свете Марије Велике) у Риму је мјесто гдје је папа Фрања сахрањен, само неколико метара од византијске иконе Богородице, пред којом је клечао и молио се по повратку из иностранства. ​Папа Фрања је у свом тестаменту одредио ову базилику као своје вјечно почивалиште и он ће практично бити први папа сахрањен ван Ватикана у посљедња три вијека. У овој историјски значајној базилици папа Хадријан ІІ је 867. године свечано освештао словенску азбуку Светих Ћирила и Методија као и књиге исписане овим писмом. Према историчарима папа Хадријан ІІ је одбацио тројезичну теорију, тј. да се Литургија може служити само на јеврејском, грчком и латинском, а то је учинио пошто га је у то аргументовано убиједио Свети Ћирило.
У свом тестаменту који је објавио Ватикан, Фрања је јасно изразио жељу да буде сахрањен „у земљи, без посебних украса“, а изнад његовог гроба треба да стоји једноставна плоча са његовим папским именом на латинском: Franciscus. Папа је такође рекао да је организовао да неименовани добротвор покрије трошкове његове сахране. „Трошкови сахране биће покривени износом који је обезбиједио добротвор, а који сам организовао да се пребаци у базилику Санта Марија Мађоре“, наводи се папином у тестаменту. Припрема вјеронаука.нет

Догађајима у вези са сахраном поглавара Римокатоличке цркве присуствовали су предстојатељи помјесних православних цркава: Цариградске, Албанске, Чешке и Словачке, као и представници Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Грузијске, Српске, Румунске, Бугарске, Кипарске, Грчке православне цркве и Православне Цркве у Америци, Македонске православне цркве - Охридске архиепископије.
Сахрани су присуствовале и делегације Јерменске апостолске цркве, Коптске оријентално-православне цркве, Етиопске и Еритрејске цркве, Сиро-Маланкарске цркве, Асирске цркве Истока, Англиканске заједнице, Међународне конференције старокатоличких бискупа, Лутеранске свјетске федерације, Свјетског савјета цркава...
У име Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, сахрани је присуствовао митрополит европски г. Пименкао и предсједница Македоније Гордана Сиљановска-Давкова.
Његова Свесветост цариградски патријарх г. Вартоломеј присуствовао је лично сахрани, а у његовом друштву су, између осталих, били су Његово Високопреосвештенство митрополит халкидонски г. Емануил и шеф Патријаршијског кабинета г. Аетиј. 
Патријарх Антиохије и свег Истока Јован X представљао је Антиохијску Патријаршију.
Руску православну цркву представљао је митрополит волоколамски Антоније, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Присутни су били митрополит феодосијски и керчки Платон.
Кипарску православну цркву представљао митрополит китионски г. Нектарије, Атинску архиепископију представљао је митрополит димитријадски г. Игњатије, а Цркву Чешке и Словачке лично Његово Блаженство Архиепископ прешевски, Митрополит чешких земаља и Словачке Растислав.
Албанску православну цркву представљао је њен предстојатељ Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније, г. Јован, који је заједно са предсједником Републике Албаније Бајрамом Бегајем и члановима Међурелигијског вијећа Албаније допутовао у Ватикан. Уз Архиепископа Јована био је и  епископ крујски г. Анастасије.
У име Бугарске православне цркве присутан је био свештеник у Риму проф.др Иван Иванов.

Васкрсење Христово видјевши, поклонимо се светоме Господу Исусу, јединоме безгрешноме. Крсту се твојему поклањамо, Христе и свето васкрсење твоје славимо, јер си ти Бог наш. Осим тебе другога не знамо, твојим се именом именујемо. Приђите сви верни поклонимо се светоме Христовом васкрсењу. Јер ево дође с крстом радост свему свету. Благодарећи свагда Господу, појмо његово васкрсење јер претрпе распеће, смрћу смрт разруши! (Канон Васкрса).

Пјесма „Видјевши Христово васкрсење“ (грч. ᾿Ανάστασιν Χριστοῦ θεασάμενοι̇) је јединствена. Не знамо њеног аутора нити тачан датум њеног настанка, али можемо са сигурношћу говорити о веома древном поријеклу ове прелијепе химне. Помиње се у литургијским споменицима студитског периода. Химна је очигледно јерусалимског поријекла („поклонимо се светом Васкрсењу Христовом“ – референца на Цркву Гроба Господњег, са честим референцама на Крст који се чува у храму). На то указују прве назнаке у Јерусалимском лекционарију и у Ијадгарију (грузијском зборнику с почетка IX вијека) који садржи химне Јерусалимске цркве од 5. до 8. вијека. Првобитно је била дио посебне пасхалног богослужења које се одржавало на мјесту распећа и васкрсења Христовог. Временом се ова химна почела изводити свуда, и не само на Васкрс, већ и током недјељних служби током цијеле године. На јутрењу прије канона и у седмичне дане увијек се пјева: "Воскресеније Христово видјевше", а у недјељне дане, послије читања Јеванђеља, ова пјесма се пјева чак трипут (Архиепископ АВЕРКИЈЕ „ЛИТУРГИКА“). Као и већина раних текстова, Васкрсна пјесма (под овим именом је у православној традицији позната химна „Васкрсење Христово видјевши") је торжествена изјава вјере у Христа као Бога, који је узео људску природу, прожививши земаљски живот без иједног гријеха, страдао и васкрсао.
Торжествене ноте су помијешане у овој химни са подсјећањем на високу цијену коју је Бог платио за наше спасење. Радост Васкрса је дошла кроз Крст, а смрт је уништена смрћу Христовом. Наглашавајући значај Крста и позивајући нас да му се поклонимо, аутор као да нас упућује на ријечи апостола Павла, првог пд хришћана који је указао на важну улогу Крста у историји нашег спасења: „А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету“ (Гал 6, 14); „Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо“ (1 Кор 1, 18). Припрема вјеронаука.нет на основу материјала фома.ру

"Посјета оцу Зорану Благојевићу и његовој породици у Сводни за мене је имала посебну тежину. Отац Зоран је био мој вјероучитељ у Основној школи и један од првих људи који је искрено вјеровао у мене, и као ученика, и као човјека. Његове ријечи, савјети и вјера у исправан пут, оставили су дубок траг у мом одрастању. Сводна је мјесто гдје живи тиха духовна снага нашег народа. Црква посвећена Светом Сави је симбол онога што Свети Сава јесте за нас - темељ српске духовности, школства и државности. Управо таква је и улога оца Зорана у овом крају - да окупља, учи и води свој народ, мирно и посвећено.
Драго ми је да за планове развоја ове парохије, које ми је предочио мој вјероучитељ Зоран, могу бити подршка. Хвала им на гостопримству и на вјери коју носе, његују и преносе, баш као што је то чинио и Свети Сава, који нас је учио да без духовности нема ни народа, ни слободе" написао је Градоначелник Бањалуке на свом инстаграм налогу.

У петак 25. априла 2025. године, након Свете Литургије у Успенском Саборном храму Светотројичне Сергијеве лавре, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посјетили су Светотројични храм манастира, у којем се налазе кивот са моштима Светог Сергија Радоњешког и икона Свете Тројице, коју је насликао Свети Андреј Рубљов. У Тројичком Саборном храму предстојатељи Руске и Српске православне цркве су се поклонили моштима Светог Сергија Радоњешког, икони Свете Тројице, као и светим моштима Никонове капеле и Серапионове палате. Затим је у Престоној сали Патријаршијске палате свете Лавре Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил обавио свечани чин уручења ордена Руске Православне Цркве Предстојатељу и Архијереју Српске Православне Цркве. Као признање за допринос јачању односа између Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одликован је орденом Светог равноапостолног кнеза Владимира првог степена. Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил уручио је Његовом Високопреосвештенству Архиепископу новосадском и Митрополиту бачком г. Иринеју орден Славе и Части другог степена, у знак признања за допринос јачању односа између Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве. После уручења награда, Предстојатељ Руске Православне Цркве је срдачно честитао Патријарху српском г. Порфирију и Митрополиту бачком г. Иринеју. Свечаном чину присуствовали су чланови посланства Српске Православне Цркве, министар у Влади Републике Србије г. Ненад Поповић, амбасадор г. Момчило Бабић са супругом Маријаном, као и запослени у Амбасади Републике Србије:замјеник амбасадора Гордана Божић, замјеник војног аташеа – потпуковник Јовица Босанчић, аташе Драган Никић.​ Припрема вјеронаука.нет/ Извор: patriarchia.ru

У четвртак Свијетле седмице, 24. априла 2025. године, у 12:00 часова, послије дужег временског периода састали су се Његово Високопреосвештенство архиепископ сарајевски и митрополит дабробосански г. Хризостом и Његова Еминенција г. Хусеин еф. Кавазовић, Реис-ул-улема Исламске заједнице у БиХ. Састанак је одржан у палати митрополије у Сарајеву. Осим празничних честитања и добрих жеља и молитава двојица саговорника су разговарала о потреби отварања и унапређења теолошког дијалога те о обновљењу међусобних веза и контаката. Господин Кавазовић је апеловао на повратак Српске Православне Цркве у Међурелигијско вијеће БиХ. Високопреосвећени Господин Хризостом је обећао да ће по овом питању обавити консултације са патријархом српским Порфиријем и митрополитима и епископима из БиХ и да ће лично о томе извијестити Господина Кавазовића коме је захвалио на посјети и на доброј иницијативи. Извор: mitropolijadabrobosanska.org

Посљедњих деценија и до данас Бугарска православна црква (БПЦ) је институција са највећим повјерењем јавности у савременом бугарском друштву. Кроз све епохе и перипетије времена, наша Бугарска православна црква увијек је била поуздан, духовни путоказ и ослонац нашем народу и држави. Ово је рекао Његова Светост патријарх бугарски и софијски митрополит Данило на дискусији посвећеној проучавању врлина и религија у бугарским школама. Источно православље је традиционална религија, према Уставу Републике Бугарске, и због тога је Бугарска православна црква дио уставног идентитета Бугарске, рекао је патријарх. 
„Сматрамо да бугарска држава има моралну и сваку обавезу да дјецу својих грађана васпитава у непатвореним знањима и принципима православне вјероисповијести и духовности, који су толико дали нашем народу и држави. Вријеме је да бугарска држава врати православље, вјеронауку на мјесто које јој припада у бугарским школама, водећи рачуна о ставовима оних родитеља и других вјероисповијести, који не дају прилику за то. религије, да за своју дјецу одаберу профил овог предмета, који одговара њиховом систему вриједности“, рекао је патријарх Данило. 
Он је захвалио Влади, Министарству просвјете и науке и лично министру Красимиру Валчеву на доброј вољи и ријешености да се предмет са радним називом „Врлине и религија“ уведе у обавезни наставни план и програм бугарских школа. Таква је била жеља и захтјев Светог синода свим владама од почетка транзиције до данас, подсјетио је бугарски патријарх. 
Од покрштавања бугарског народа под светим царем Борисом 865. године, а посебно послије доласка ученика Св. Ћирила и Методија у земљу 886. године, опште образовање и духовно образовање у бугарској школи били су нераскидиво повезани кроз цио историјски развој нашег народа све до средине прошлог вијека – до успостављања атеистичког режима у Бугарској, рекао је патријарх
По његовим ријечима, смјело се може рећи да су образовне установе у бугарској држави, у лику првих просвјетних и књижевних школа – Преславске и Охридске, плод државничке политике бугарских владара за духовно просвећивање бугарског народа и просвјетне мисије својствене цркви. Они су плод заједничких напора државе и црквених институција, за добро бугарске државе и народа, рекао је бугарски патријарх. Такође је подсјетио на дјелатност бугарских светиња и манастира током година. 
У периоду од пет вијекова османске владавине, када је бугарска држава уништена, писменост, образовање и очување народне самосвијести, посебно до почетка 19. вијека, одржавани су и спроведени готово у потпуности захваљујући активностима црквених службеника – бугарског будног свештенства и монаха, рекао је патријарх. 
Он је подсјетио да су духовници били прве личности бугарске ренесансе - монах Свети Пајсије Хилендарски води борбу против обезличавања самосвијести нашег народа и његовог пада под туђинско духовно ропство. Свештенство и монаси били су међу истакнутим просвјетним личностима у доба ренесансе. Свештенство је и главна покретачка снага у борби за обнову црквене независности Бугарске православне цркве – у лику Бугарске егзархије, подсјетио је бугарски патријарх и митрополит софијски. Он је говорио и о активностима других истакнутих бугарских духовника током година.
Бугарска православна црква је главна покретачка снага за спасавање бугарских Јевреја, што је јасно свједочанство њене улоге – за заштиту јавне савјести и за одбрану достојних, јавних и значајних положаја, навео је патријарх и истакао улогу БПЦ у вријеме атеистичког режима.
Форум разматра различите тачке гледишта на ову тему. Њему присуствују министар просвете и науке Красимир Валчев , главни муфтија Мустафа Хаџи , народни посланици, ректори, професори универзитета, наставници, родитељи и други. Међу позванима су и представници цивилног сектора - невладиних организација и други. Извор: БТА
Погледај видео запис!

Источни петак, петак Свијетле седмице посвећен је прослављању Пресвете Богородице. У богослужењу се назива "Живоносни источник", или пак Извор изљечења (грч: Ζωοδόχος Πηγή), јер тога дана вјерници зором излазе на најближи извор, умивају се и пију воду ради изљечења од многих болести. Важно је напоменути да се епитет источни не односи на страну свијета, већ на источник као извор. У православној традицији Богородица се назива Животворним извором, прослављеним као Извор живота, јер се из Ње родио Христос  - Пут, Истина и Живот.​ Историја повезана са овом иконом започела је у 5. вијеку за вријеме владавине византијског цара Маркијана.
Дана 4. априла 450. године, војник Лав, будући цар Византије, срео је слијепца у мочварама испред Златних врата у близини Константинопоља, Ту је био извор познат по својим чудима. Слијепац је био уморан и изгубио се. Лав му се смиловао, одвео га под крошње дрвећа, посео га да се одмори, а у међувремену је отишао до извора по воду и слијепцу дао да пије. Изненада је зачуо глас: „Лаве! Не тражи воду далеко, овдје је близу“. Лав се изненадио и почео да тражи воду, али је није могао пронаћи. Кад је престао да тражи, зачуо се исти глас: „Царе Лаве! Иди под сјенку оног гаја, извуци воду коју тамо нађеш и дај жедном. Блато, које нађеш у извору, стави му на очи. Тада ћеш знати ко сам ја, посвећујући ово мјесто. Ускоро ћу ти помоћи да овдје саградиш храм у Моје име и сви који овдје дођу са вјером и зазову Моје име добиће испуњење својих молитава и потпуно исцјељење од болести“. Након што је Лав извршио наредбу како му је глас рекао, слијепцу се вратио вид и самостално је отишао у Цариград, славећи Богородицу. Када је Лав I Велики (Трачанин или Макела; 457-474. године) постао цар 457. године, није заборавио на јављање Богородице и њено пророштво, наредивши да се извор очисти и над њим сагради храм у част Богородице, називајући га „Живоносним источником“ . Храм је више пута обнављан и украшаван (односно обнављан), то је било под царем Јустинијаном Великим, као и под царевима Василијем Македонским и под његовим сином Лавом Мудрим.

​У свечаној сали Московске духовне академије 25. априла 2025. године одржана је свечана додела почасног доктората тог знаменитог богословског училишта Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију.
У присуству Светејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, свечаност је отворио ректор Московске духовне академије, Преосвећени Епископ сергијевопосадски и дмитровски г. Кирил, који је истакао: „У савременом свету, када су умови и срца људи изложени сталним информативним нападима, често антихришћанског садржаја, религиозна богословска мисао и у Русији и у Србији се оживљава на добробит наших народа, који уједињени хиљадугодишњом историјом и чувају сећање на своје претке. И руски и српски студенти богословских школа позвани су да свести наших савременика пренесу највише истине хришћанског морала, поштовање црквених тајни и важност испуњавања Христових заповести“. Он је напоменуо да студенти из Српске Православне Цркве традиционално чине веома значајан део страних студената на главним богословским школама Руске Православне Цркве, Московској духовној академији и Санктпетербуршкој духовној академији.
Уследило је свечано објављивање одлуке о додели академског звања почасног доктора богословља Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију „за његов признати научни и образовни допринос развоју богословске науке и јачању веза између Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве“. Диплому о стицању ове академске титпуле предстојатељу Српске Православне Цркве уручио је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил.
„Са дубоким уважавањем, благодарношћу и смирењем примам ову изузетну част – почасни докторат који ми додељује у православној васељени чувена и поштована Московска духовна академија при Свето-Тројицкој Сергијевој лаври. Ово признање доживљавам као једну од најзначајнијих етапа на путу мог вишегодишњег богословског и научноистраживачког рада, као и у мојој педагошкој и просветној служби“, поручио је патријарх Порфирије, чију беседу у целости можете прочитати ОВДЕ.

Захваливши Његовој Светости Патријарху г. Порфирију на садржајном излагању, поглавар Руске Православне Цркве је истакао колико је важно да се међу зидовима богословских школа чују речи које од публике захтевају не само духовно промишљање већ, ништа мање,  и интелектуална трагања. У свом даљем излагању, предстојатељ Руске Православне Цркве се дотакао изазова који се тичу религијске свести, почевши од епохе ренесансе и барока, преко Новог доба, па све до недавног историјског периода. Још тада је превладало мишљење да свештеник не може а да не буде и философ – тј. мора да буде неко ко промишља о ономе што је најважније у животу, ко поставља (и себи и другима) та питања. Он мора бити спреман да да одговоре онима који постављају таква питања, и не само њима већ и онима који би евентуално покушали да оспоре неке тврдње или да продискутују на дате теме, између осталог и присталицама разних философских праваца и настројења. Сваки свештенослужитељ мора бити и мислилац у оној мери колико то његови дарови и таланти дозвољавају. Истичући затим да реч пастира мора бити у складу са актуалним збивањима и изазовима, Патријарх московски и све Русије г. Кирил је рекао:

„Наравно да то никако не значи да би требало да се дичимо и поносимо неким савременим знањима или да присвајамо нечији језички стил. Никако! Потребно је да говоримо на свом језику, да користимо своје појмове, али свакако је неопходно да ставимо у оквире актуелног оно о чему данас говоримо слушаоцима, на такав начин да то чинимо да наше речи уистину изазивају промену свести код људи, да јачају њихову веру, врлине у најузвишенијем смислу речи и, ако хоћете, да створе философију савременог православног човека у нашој земљи. Пастирска проповед мора бити усмерена на помоћ савременом човеку, на то да човек освести и препозна проблеме који су пред њим“.

У вези са претходно поменутим, Светејши Патријарх је, између осталог, подсетио да је важно да сви, почев од студената, предавача, професора, па до свештенства и архијереја и самог патријарха, постављају себи питања: да ли је баш све тако? Је ли то исправно? Шта је још потребно урадити? Нисам сигуран колико су одговори које дајемо на та питања тачни и колико они заиста могу да утичу на правилан развој црквеног живота, али дубоко верујем да без постављања таквих питања исувише брзо и лако ћемо постати усахла смоква. Споља ће све изгледати углађено, но изнутра, у суштини, неће бити ничега. На крају свог обраћања, Његова Светост Патријарх г. Кирил је истакао следеће: „Веома ми је драго што сам данас овде, у овој просторији, заједно са својим возљубљеним братом, који је на челу братске Српске Православне Цркве. Да нам је Господ свима у помоћи – и у Русији, и у Србији, и у другим земљама – да постанемо кадри да одговоримо на та питања, на те изазове, на оне опасности са којима се данас суочава Црква Божја“.

Свечаном догађају су присуствовали чланови посланства Српске Православне Цркве: Архиепископ новосадски и Митрополит бачки г. Иринеј, игуман манастира Ковиљ архимандрит Харитон, шеф Кабинета Патријарха српског протојереј Ђорђе Стоисављевић, ректор Богословије Светог Саве у Београду протођакон Радомир Врућинић, протођакон Радоица Жагран, монах манастира Ковиљ архиђакон Јустин, ђакон Иван Васиљевић и ипођакони Дејан Накић и Владимир Јелић.

Међу присутнима на свечаности били су и: Митрополит воскресенски г. Григорије, администратор Московске Патријаршије и први викар Патријарха московског и све Русије за град Москву; Архиепископ одинцовски и красногорски г. Тома, начелник Административног секретаријата Московске Патријаршије; протојереј Николај Балашов, саветник Његове Светости Патријарха московског и све Русије; протојереј Игор Јакимчук, заменик председавајућег Одељења за спољне црквене везе; игуман Теофан, начелник Сектора за протокол Одељења за спољне црквене везе; Андреј. Ј. Кошев, службеник Секретаријата Одељења за спољне црквене везе за међуправославне односе; службеници Амбасаде Републике  Србије у Москви; наставно особље и студенти Московске духовне академије. Извор: spc.rs/sr

Естонски предсједник Алар Карис није одобрио амандмане на "Закон о црквама и парохијама" које је претходно усвојио републички парламент, наводећи да је "у овој верзији, амандман на закон у супротности са параграфима 40, 48 и 11 Устава, несразмјерно ограничавајући слободу удруживања и вјероисповијести“. По ријечима естонскиог предсједника, измјене закона о црквама и парохијама које су усвојили посланици Ријгикогуа (естонски парламент, ест. Riigikogu) нису у складу са уставом балтичке републике. Естонски парламент је, 9. априла 2025. године, у трећем и посљедњем читању усвојио амандмане на закон о црквама и парохијама № 2-5/25-00033, којима се од Естонске православне хришћанске цркве (ЕПХЦ), раније Естонска православна црква Московске патријаршије ЕПЦ МП, захтијева да прекине везе са Московском патријаршијом. За усвајање амандмана гласало је 60 посланика, а против 13 посланика. У естонском парламенту има укупно 101 посланик. Естонска православна хришћанска црква (ЕПХЦ), која се сматра главном метом закона, захвалила је предсједнику на одлуци, уз напомену да она показује исправност њиховог пута. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: err.ee

У сриједу 23. априла 2025. године, у Владичански двор у Пакрацу (Хрватска), са почетком у 18 часова одржана је промоција савремене македонске богословске мисли, односно промоција књига „Изван Граница” и “Умјетност и Откровење” (у преводу на српски језик) Његовог Преосвештенства епископа дремвичког Давида (Нинов) викарног епископа у Скопској епархији Македонске православне цркве. О књигама су говорили Њихова Преосвештенства епископ пакрачки и славонски господин Јован и епископ господин Давид. Промоцији су присуствовали и гости из Загреба, Београда и Бање Луке, па су након упечатљивих ријечи епископа услиједила питања и плодна дискусија. Након промоције уприличен је пријем за све присутне током којег је настављен разговор о промовисаним књигама. Припрема ​вјеронаука.нет

У оквиру званичних прослава које Цариградска патријаршија планира поводом обиљежавања 1700 година од Првог Никејског сабора, 24. и 26. априла 2025. у Истанбулу и Никеји одржава се академски симпозијум.
Академски симпозијум, чији је покровитељ Екуменски институт Хафингтон при Богословској школи Светог Крста (.Huffington Ecumenical Institute) званично је, у дирљивом обраћању на енглеском језику, отворио Његова Свесветост и пожелио добродошлицу учесницима. Патријарх Вартоломеј је, у свом обраћању, истакао трајни теолошки и црквени значај Сабора и његову трајну релевантност у савременом сијвету. Такође је дирљиво поменуо покојног папу Фрању, изражавајући жаљење што њихов заједнички план да заједно обиљеже ову прекретницу у Никеји, сљедећег мјесеца више неће бити реализован.„Папа Фрања и ја смо изразили жељу да се састанемо сљедећег мјесеца у Никеји како бисмо заједно обиљежили ову историјску годишњицу и истакли нашу заједничку посвећеност дубљој сарадњи за вјеродостојније хришћанско свједочанство у данашњем свијету“, рекао је патријарх Вартоломеј.
Говорници на Академском симпозијуму Цариградске патријаршије о Првом Никејском сабору и његовом ширем утицају на хришћански свијет су најистакнутији научници и аутори из цијелог свијета.Завршна сесија симпозијума одржаће се у суботу у граду Никеји (данашњи Изник), првобитном мјесту одржавања Сабора који је сазвао цар Константин Велики 325. године послије Христа. 

У четвртак Свијетле седмице, 24. априла 2025. године, Његово Високопреосвештенство митрополит брегалнички г. Иларион (МПЦ-ОА), служио је Свету заупокојену Литургију за покој душа прерано преминулих у трагичном догађају у Кочанима, уз саслужење свештенослужитеља кочанскот архијерејског намхјесништва, у храму „Свети великомученик Георгије“ у Кочанима. Током Божанске Литургије, митрополит Иларион је произнео молитве за опоравак повријеђених у трагичном догађају у Кочанима. По завршетку Свете Литургије, Његово Блаженство митрополит скопски Архиепископ охридски и македонски и Јустинијане Прве г. Стефан, служио је парастос поводом 40 дана од упокојења прерано преминулих од трагичног догађаја у Кочанима, уз саслужење надлежног архијереја, митрополита брегалничког, г. Илариона и свештенства из скопске и брегалничке епархије.Богом надахнуту и ​​утјешну проповијед одржао је Архиепископ охридски и македонски, Његова Светост. Стефан.Припрема вјеронаука.нет/ Извор: литургија.мк

40. годишњица православља у Калињинграду свечано је прослављена у сриједу, 23. априла 2025. године, Божанском литургијом у Храму Христа Спаситеља, којом су началствовали Његово Преосвештенство митрополит калининградски и балтички Серафим и Његово Преосвештенство епископ черњаховски и славски Николај.  Јерарсима се придружило цјелокупно свештенство калињинградске митрополије — укупно више од 100 свештеника, саопштила је Калињинградска епархија.
Калињинград је постао дио Совјетског Савеза 1945. године. Прије тога био је дио Пруског краљевства, а касније Њемачког царства. Садашње име носи по совјетском револуционару и државнику Михаилу Калињину.
Далеке 1985. године, становницима Калињинграда, који су чамили од духовне жеђи, коначно је дозвољено да отворе православну парохију1985. године напоменуо је Патријарх московски и све Русије Кирил у својој честитки коју је прочитао Митрополит Серафим.
Патријарх московски и све Русије Кирил пише:
Далеке 1985. године, становницима Калињинграда, који су чамили од духовне жеђи, коначно је дозвољено да отворе православну парохију, а потом је древна, трошна зграда Јудитске цркве постала сјајан храм у част Светог Николаја Чудотворца Мирликијског.
Сјећам се са каквом радошћу су вјерници примили одлуку власти, са каквим ентузијазмом су радили на обнови ове цркве, са каквим стрепњом су чекали њено освећење. Овај значајан догађај означио је почетак нове ере у духовном животу најзападнијег региона наше Отаџбине. Након што је 1985. године основана прва парохија, патријарх Кирил, тадашњи архиепископ смоленски и вјазмански, именован је за управника калињинградских парохија 1986. године. Године 1988. именован је за архиепископа смоленског и калињинградског. Данас, Божјом милошћу, у калињинградској митрополији уздижу се куполе бројних цркава и дјелују јаке парохијске заједнице. Током 40 година основано је више од 200 цркава и капела, три манастира, два православна вртића и православна гимназија. Обновљени су бројни споменици културне баштине, наставља се обнова и изградња нових цркава, а развијају се и образовне и друштвене активности. Све ово нису само бројке, већ доказ истинског препорода Православља у Калињинградској области. А иза свега тога стоји неуморна брига и јасно руководство Митрополита калињинградског, Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, који је на челу црквеног живота у Калињинградској области.
По завршетку богослужења отворена је  изложба фотографија посвећена 40-годишњици Православља у Калињинградској области. Припрема вјеронаука,нет/ Извор: kdeparh.ru

Црквенословенски: Аще и во гроб снизшел еси, Безсмертне, но адову разрушил еси силу и воскресл еси, яко победитель, Христе Боже, женам мироносицам вещавый: радуйтеся! и Твоим апостолом мир даруяй, падшим подаяй воскресение.
Српски: Иако си у гроб сишао Бесмртни, уништио си Адову моћ и Васкрсао си као Победитељ, Христе Боже. Женама мироносицама си рекао: Радујте се! Твојим Апостолима дарујући мир, а палима дарујући васкрсење.
Овај текст припада типу кондака, жанру који је настао у Сирији у IV вијеку. Кондак (грч: κοντάκιον) је назив за православну црквена химну у част празника или светог, по невеликом обиму, садржинској концизности и начину појања скоро идентична тропару, од кога се разликује само по мјесту у богослужењу. Кондаци су, у почетку биле дугачке пјесме, али су временом постајале све краће док се нису претвориле у релативно кратке пјесме посвећене догађају који се обиљежава. У савременој пракси пјевају се на Јутрењу послије шесте пјесме канона, на крају Часова и на Литургији одмах након Малог входа.
Као и већину пасхалних химни „Иако си у гроб сишао...“ написао је свети Јован Дамаскин, који је живио у 8. вијеку. Грк по националности, рођен је на територији Персијског царства и цио живот је живио на Блиском истоку, Јован Дамаскин је саставио готово све химне за најважнији православни празник – Васкрс. Молитве и химне које је он написао испуњене су дубоким богословским смислом, а кондак Васкрс није изузетак. У њему се износи учење Цркве о плодовима које је донијело Васкрсење Христово. Христос је дошао да обнови могућност непосредне комуникације између човјека и Бога и да побиједи смрт. Због тога је Христос морао тјелесно да умре. Да би се побиједила смрт, требало је дотаћи је, а да би се ослабио ад, било је неопходно ући у њега. Што Христос и чини.
Догађаји Страсне седмице били су испуњење, завршна фаза Христове мисије. Све је то споља изгледало крајње неугледно и безрадосно: интриге фарисеја, брзо и пристрасно суђење, цинично Пилатово испитивање, бичевање, ругање, страдање на крсту, брза сахрана, погреб у туђем гробу…
Није изненађујуће што је Христовим ученицима оно што се догодило изгледало као слом свега – и сопственог живота, који су посветили следовању Спаситеља, и саме проповиједи Христа. И тако, послије свих ових страшних догађаја, Учитељ се појављује пред својим ученицима „као Побједник“, откривајући им Своју Богочовјечанску природу, Своју бесмртност и нетрулежност.
У пасхалном кондаку се помиње прво јављање Христа послије Његовог васкрсења „А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се“ (Мт 28, 9–10). Радост овдје дјелује као антоним (ријеч супротног значења) страха, а не туге. Радост није као смијех, не као узбуђење осјећања из оствареног сна или неочекиваног успјеха, већ као чврсто самопоуздање, мир и свијетла смиреност.
Кондак такође објашњава разлог такве радости: радујте се, јер Христос палим дарује васкрсење, јер за живот вјечни није потребно ништа осим жеље самог човјека да га прими и спремности да се потруди да добије оно што жели. Пасхални кондак се изводи у осмом гласу – радосно и торжествено. Не може другачије, јер је празник Васкрса велико славље, побједа живота над смрћу. Припрема вјеронаука.нет/ Извори: фома.ру и radiovera.ru

Дана 20. априла 2025. године, на празник Васкрсења Христовог, предсједавајући Мисионарског одјељења Патријаршијског егзархата у Африци, јереј Георгије Максимов, служио је Пасхално (Васкршње) јутрење и Божанствену Литургију са крсним ходом, Изванредни и опуномоћени амбасадор Руске Федерације у Републици Гвинеји А.В. Попов молио се на богослужењу, заједно са особљем амбасаде и члановима њихових породица, сународницима, као и православним Либанцима. Јеванђеље је читано на црквенословенском и француском језику. Такође на овај дан свештеник је обавио чин водоосвећења. Дан раније отац Георгије је говорио наставницима и ученицима руске школе при амбасади о празнику Васкрса и просвјетном раду Руске Православне Цркве на афричком континенту. Комплети православне литературе поклоњени су амбасади и школским библиотекама, а вјерницима су дподијељени крстови и иконе.
„Многи су захвалили Патријаршијском егзархату у Африци што је послао свештеника за празник Васкрс и изразили наду у наставак духовне бриге у овој земљи у којој нема и никада није постојала православна црква“, рекао је отац Георгије.
На Велики петак, 18. априла, јереј Георгије служио је јутрење са чином Христовог погребења, а на Велику суботу освештао је здање руског посланства у Гвинеји и исповиједио оне који су хтјели да ураде. Припрема вјеронаука.нет/Извор: Патријаршијски егзархат Африке

​Предсједник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин састао се на, Васкршњи уторак 22. априла 2025. године, у Кремљу са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије г. Кирилом и Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем. Састанку су присуствовали и предсједник  Одјељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополит волоколамски Антоније и архиепископ новосадски и митрополит бачки Иринеј. Предсједник Путин је послије срдачног поздрава рекао Патријарху српском да зна да СПЦ игра суштинску улогу у укрепљењу топлих и блиских односа између два народа, који су традиционално крајње топли и блиски. Он је свима честитао Васкрсење Господње, заједнички свети празник.
„Већ сам рекао да руско-српски односи одувијек имају посебан карактер, а да је тако и у нашем времену“, рекао је руски предсједник. Патријарх Порфирије је, поздрављајући се, поклонио предсједнику Русије црвено васкршње јаје с натписом „Христос васкрсе“ на српском језику. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Кремлин.ру / Патриарцхиа.ру

Навршила су се два вијека од рођења Ђуре Даничића који је на наш језик 1867. године превео Стари завјет са латинског предлошка и који је доскора био готово једини на српском језику. Наиме, превод Старог и Новог завјета Луја Бакотића из 1933. године никада није ни изблиза толико заживео и освојио толику популарност. Занимљиво је истакнути да су Вук Караџић, преводећи Нови завјет, и Ђура Даничић преводећи Стари завјет сковали више десетина нових ријечи (неологизама, новотвореница) за потребе својих библијских превода. 
Ђуро Даничић, једнан од највећих филолога и лингвиста у историји српске науке и културе, утемељитељ модерне србистике, рођен је 6/19. априла 1825. године у Новом Саду, под именом Ђорђе Поповић, у угледној свештеничкој породици, а умро је 17. новембра 1882. године у Загребу, гдје је био на одмору и радио на започетом великом Рјечнику хрватског или српског језика, а сахрањен по његовој жељи у Београду. Српска академија наука и умјетности /САНУ/ напомиње да је Даничић, уз Вука Караџића, творац савременог српског књижевног језика, те да је, због његовог изузетног значаја прогласила 2025. годином Ђуре Даничића, односно "Два вијека Ђуре Даничића". Даничић је у многим областима код Срба, па чак и осталих Словена, био први, па је тако први објавио историјски рјечник језика једног словенског народа - Рјечник из књижевних старина српских, а његова монументална "Српска синтакса" испред свих је других синтаксичких студија тог времена. Уз Вука Стефановића Караџића неименовани је аутор капиталног Српског рјечника из 1852. године.