Источни петак, петак Свијетле седмице посвећен је прослављању Пресвете Богородице. У богослужењу се назива "Живоносни источник", или пак Извор изљечења (грч: Ζωοδόχος Πηγή), јер тога дана вјерници зором излазе на најближи извор, умивају се и пију воду ради изљечења од многих болести. Важно је напоменути да се епитет источни не односи на страну свијета, већ на источник као извор. У православној традицији Богородица се назива Животворним извором, прослављеним као Извор живота, јер се из Ње родио Христос  - Пут, Истина и Живот.​ Историја повезана са овом иконом започела је у 5. вијеку за вријеме владавине византијског цара Маркијана.
Дана 4. априла 450. године, војник Лав, будући цар Византије, срео је слијепца у мочварама испред Златних врата у близини Константинопоља, Ту је био извор познат по својим чудима. Слијепац је био уморан и изгубио се. Лав му се смиловао, одвео га под крошње дрвећа, посео га да се одмори, а у међувремену је отишао до извора по воду и слијепцу дао да пије. Изненада је зачуо глас: „Лаве! Не тражи воду далеко, овдје је близу“. Лав се изненадио и почео да тражи воду, али је није могао пронаћи. Кад је престао да тражи, зачуо се исти глас: „Царе Лаве! Иди под сјенку оног гаја, извуци воду коју тамо нађеш и дај жедном. Блато, које нађеш у извору, стави му на очи. Тада ћеш знати ко сам ја, посвећујући ово мјесто. Ускоро ћу ти помоћи да овдје саградиш храм у Моје име и сви који овдје дођу са вјером и зазову Моје име добиће испуњење својих молитава и потпуно исцјељење од болести“. Након што је Лав извршио наредбу како му је глас рекао, слијепцу се вратио вид и самостално је отишао у Цариград, славећи Богородицу. Када је Лав I Велики (Трачанин или Макела; 457-474. године) постао цар 457. године, није заборавио на јављање Богородице и њено пророштво, наредивши да се извор очисти и над њим сагради храм у част Богородице, називајући га „Живоносним источником“ . Храм је више пута обнављан и украшаван (односно обнављан), то је било под царем Јустинијаном Великим, као и под царевима Василијем Македонским и под његовим сином Лавом Мудрим.

​Свијетли уторак, Васкрсни уторак, други дан по Васкрсу, када се наставља прослављање највећег хришћанског празника - Васкрса, како у Црквеним богослужењима, тако и у домовима Православних вјерника. Богослужења су иста као и за претходна два дана.
Новозавјетна читања у уторак свијетле седмице, са поуком светог и Богоносног Теофана Затворника.
Дап 4 зач. (II, 14-21)
"У дане оне, стаде Петар са једанаесторицом и подиже глас свој и рече им: Људи Јудејци, и сви ви који боравите у Јерусалиму: ово нека вам је на знање, и саслушајте ријечи моје. Јер ови нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана. Него је то оно што је рекао пророк Јоил: И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излићу од Духа мојега, и прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доље на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње".
Лк 113 зач. (XXIV, 12-35)
"У време оно, Петар устаде па отрча на гроб, и нагнувши се видје само покрове гдје леже, и отиде чудећи се у себи томе што се догодило. И гле, двојица од њих иђаху у онај дан у село које бијаше удаљено од Јерусалима шездесет стадија и зваше се Емаус. И они говораху међу собом о свим овим догађајима. И док они разговараху и расправљаху, приближи се и сам Исус и иђаше с њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: Шта? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом; како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тијело његово, дођоше говорећи да су видјеле и појаву анђела који говораху да је он жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше. А он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано. И приближише се селу у које иђаху, и он се чињаше да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима. И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим, и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне који бијаху с њима. Који говораху: Заиста устаде Господ, и јави се Симону. И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хљеба".
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години - уторак Свијетле седмице
Јудејци су покушали да светлост Христовог Васкрсења замагле маглом лажи: "Украли су га ученици". Међутим, ту нискост је било лако савладати, и истина је победила. Ипак, ни после тога времена враг не престаје са покушајима да замагли сунце Васкрсења. Ни то не треба да нас смућује! Од оца лажи шта би се могло очекивати осим лажи? Он је многе од својих сарадника научио те су написали читаве књиге против Васкрсења. Та магла је књигама и расејана. Ви, пак, не узимајте лоше књиге па се нећете помрачити. Ако се и деси да случајно наиђеш на такву књигу, узми као противотровно средство добру књигу да би освежио главу и прса. Постоји, међутим, и друга магла од непријатеља - у помислима. Али, и она ће се одмах развејати као дим од ветра путем здравог хришћанског расуђивања. Проходи са расуђивањем све што се десило и лако ћеш, као на светлости дана, увидети да се све то није могло остварити ничим другим до силом Христовог Васкрсења. То убеђење ће за тебе бити тврђава са које ћеш, утврдивши се, лако одбијати и побеђивати непријатеље истине.
Преузето са сајта СПЦ

Током владавине цара Константина Великог (337), када је хришћанска вјера превладала над незнабоштвом, у многим градовима су изграђене цркве, а незнабожачки храмови уништавани. Многи хришћански епископи тада су од цара добили право да уништавају идолопоклоничке храмове, међу којима је био и епископ Аретуски Марко - човјек побожан, свет и реван у ширењу истинске вјере.У царству су убрзо избили страшни немири: војници су убили многе цареве рођаке и жељели су да убију његове нећаке Гала и Јулијана. Спасио их је епископ Аретусе (Аретусија или Аретуса-град у Сирији) скривајући их у цркви. Послије Константинове смрти било је много немира друге врсте; његов насљедник Констанције штитио је аријанце, а прогонио православне. Након Констанција, на престо је ступио Јулијан,  којег је епископ Марко спасио од смрти (свети Марко бјеше један од оних што сакрише богомрског цара Јулијана, када су га још као дијете гонили и хтјели да га убију). Од малих ногу Јулијан је мрзио хришћанску вјеру, за коју се претварао да је исповиједа под Констанцијем. Када је постао цар, одмах је изјавио да подржава паганизам. Користио је сва средства да понизи, угњетава и вријеђа хришћане. Јулијан је издао декрет да идолске храмове које су уништили хришћани треба обновити на штету оних који су их уништили. Градске власти Аретусе затражиле су од њега средства за обнову храмова које је срушио за вријеме Констанција. Владика је одговорио да нема новца, али чак и да има, не би дао ништа за незнабожачки храм. Знало се да је заиста сиромашан, а градске власти су му, смањујући захтјеве, коначно наложиле да плати биједну суму, пријетећи му казном у случају непослушности. Тада су против хришћана започели страшни прогони од стране незнабожаца, које је цар подстакао. У многим градовима паганско становништво убијало је хришћане и тешко их мучило. Остарели епископ се није плашио опасности и поновио је своје одбијање. Потом су га предали разбесњелом народу. Тукли су светог старца, вукли га улицама, гађали камењем, мучили га до смрти, али нису могли савладати његову чврстину. Једва жив, старац се ипак није предавао. На крају га је гувернер града спасио из руку мучитеља. Према историчару блаженом Теодориту, многи грађани Аретусе, чудећи се чврстини светог старца, преобратили су се у хришћанску вјеру.

Света мученица Матрона Солунска страдала је у 3. или 4. вијеку. Била је сироче и као робиња служила је жену једног Јеврејина Павтилу, супруге једног од солунских заповједника. Павтила је натјерала своју ропкињу на отпадништво и прелазак у јудаизам, али света Матрона, која је од малих ногу познавала вјеру Христову, још чвршће је вјеровала у Христа и кришом од зле господарице одлазила је у цркву. Кротка Матрона вјерно је служила својој господарици, не приговарајући њеном хули, и потајно се молила Христу Богу.
Једном је Павтила, сазнавши да је блажена Матрона у цркви, љутито питала: „Зашто ти не идеш у нашу синагогу, већ у хришћанску цркву?“ Света Матрона је смјело одговорила: „Јер је Бог присутан у хришћанској цркви и отишао је из јеврејске синагоге“. Павтила се разбјеснила и без милости претукла свету Матрону, а затим је, вежући је, закључала у мрачни ормар. Ујутро је Павтила открила да је свету Матрону ослободила веза незнана Моћ. У бијесу, Павтила је мученицу претукла готово до смрти, а затим је још чвршће везала и затворила у исти ормар, затворивши врата тако да нико није могао да помогне мученици. Четири дана света мученица била је без хране и воде, а када је Павтила отворила врата, поново је угледала свету Матрону ослобођену и стојећу у молитви.
По наређењу Павтиле, тијело свете мученице бачено је са градског зида. Хришћани су подигли дуготрпељиво тијело свете мученице Матроне и са почастима сахранили. Послије тога је Александар, епископ солунски, саградио цркву у име свете мученице Матроне, у којој су се налазиле њене свете мошти, прослављене због чуда. 
Мучитељку Павтилу убрзо је стигаоо Божји суд. На мјесту гдје је тијело свете Матроне бачено са високог зида, она се сама спотакнула, пала и разбила, добивши заслужену казну.

Православна црква 8. априла прославља Сабор архангела Гаврила. По црквеном календару овај празник се празнује први пут у години сутрадан по празнику Благовијести Пресвете Богородице, а други пут у 26. јула (13. јула по старом календару). Сматра се да је повод за установљење празника Сабора Архангела Гаврила било освећење, у XVII вијеку, у Цариграду храма подигнутог у част овог арханђела Божијег.
Свети Архангел Гаврило („Сила Божија“) је слуга Божији који је старозавјетном народу Израиља објавио о будућем рођењу Спаситеља.
Архангела Гаврила изабрао је Господ да би Дјеви  Марији, а са Њом и свим људима, саопштио благу вијест о Оваплоћењу Сина Божијег. Дакле, сутрадан послије Благовести, прославивши Пречисту Дјеву, Црква благодари Господу и поштује Његовог гласника.
По предању Цркве, свети архангел је такође невидљиво боравио са Светом Дјевом Маријом у Јерусалимском храму и потом ју је чувао током целог њеног земаљског живота.
Јавио се и свештенику Захарији, најављујући рођење Претече Господњег -  Јована Крститеља.
Такође, свети архангел се јавио у сну праведном  Јосифу Обручнику да му открије тајну оваплоћења Сина Божијег од Пресвете Дјеве Марије и да га упозори на планове цара Ирода, заповиједивши му да бјежи у Египат. са Богомладенцем и Богородицом.
Када се Господ, прије свог страдања, молио у Гетсиманском врту, а капље зноја са Њега падале као крв, према Предању, послат је и Архангел Гаврило да Га укријепи. Поред тога, жене мироносице су чуле од арханђела радосну вијест о Васкрсењу  Христовом. На празник Сабора Светог Архангела Гаврила, Црква се сјећа његовог вишеструког јављања и његовог ревносног испуњавања воље Божије, вјерујући у његово заступништво за хришћане пред Господом.

​Свети свештеномученик Василије био је презвитер у  Анкири Галатијској. Током велике раширености аријанске јереси, он је наговарао своје стадо да се чврсто држи православља. Због тога је локални Аријански сабор светом Василију одузео свештеничко достојанство, али је на Палестинском сабору од 230 епископа враћен у презвитерско достојанство. Свети Василије је отворено наставио своју бесједу, осуђујући Аријанце, због којих је постао жртва прогона и подвргнут мучењу као човјек наводно опасан по државу.
Да би светог Василија одвратили од православља, додијељена су му два отпадника - Елпидије и Пегазије. Међутим, светац је остао непоколебљив и због тога је поново мучен. Када је цар Јулијан Одступник (361–363) стигао у град Анкиру, свети Василије је храбро исповиједао Христа на суђењу пред њим, а цара је изобличио због отпадништва. Јулијан је наредио да га муче. Свети свештеномученик Василије умро је 29. јуна 362.године. Након смрти Јулијана Апостате, хришћани су сахранили мошти светог мученика Василија уз одговарајуће почасти. Датум његовог слављења, због празника светих апостола Петра и Павла, пренесено је за 22. март /4.април.

29/16.марта наша Црква прославља Светог апостола Аристовула. Свети Аристовул је био апостол из реда седамдесеторице и први епископ Британије. Рођен је на Кипру. Постоје извори који наводе да је кћерка Аристовулова, по имену Марија, била жена светог апостола Петра. Заједно са својим братом, апостолом из реда седамдесеторице Варнавом, пратио је апостола Павла на путовањима.  Аристовул се помиње у Посланици апостола Павла Римљанима (Римљ  16,10 ). Апостол Павле је поставио Аристовула за епископа и послао га да проповиједа јеванђеље у Британију. Тамо је светитељ „много претрпио од сурових људи: понекад су га тукли без милости, понекад су га вукли улицама, ругајући му се. Једном ријечју, од ових људи је добио много увреда и мучења“. Али и поред тога, Аристовул је, према предању, многе преобратио у Христа. Ријеч Божија, продирући у срца људи и просвећујући ум свјетлошћу истине, свуда је доносила добре плодове, оживљавајући оне који су вјеровали у нови живот, дајући им врлине које незнабожачки свијет није познавао.У Британији је свети Аристовул градио цркве, рукополагао свештенике и ђаконе. Према хагиографским изворима, сасвим је могуће рећи да је свети Аристовул био прави оснивач Цркве у Британији. Према римској мартирологији, Аристовул био мученички убијен у Британији, али источни хагиографски извори не потврђују ове податке.

Прво житије светог Бенедикта написао је свети Григорије I Велики. Објављено је у његовој књизи „Дијалози“. До данас је главни извор информација о животу светог Бенедикта. Главним оснивачем монашког живота на Западу сматра се преподобни Бенедикт Нурсијски који је је и аутор  "Устава св. Бенедикта" - првог и  најважнијег  манастирског устава у латинској  традицији. Преподобни Бенедикт ​рођен је око 480. године у Нурсији у Италији. Као младић, од 14.година, послат је у Рим да студира ликовну умјетност, те да се учи и васпитава у школи. У престоници је младић открио да је већина његових вршњака проводила живот у глупој забави, препуштајући се сујети, пороцима и ​поквареном животу. Празнина њиховог живљења га је огорчила и уплашила па је због тога је,  са 16 година, напустио Рим зарекавши се да ће спас потражити у самоћи. Бенедикт се, у почетку, настанио у цркви светог апостола Петра у селу Ефеди. Тамо је срео пустињака Св. Романа, који га је постригао у монаштво и упутио да живи у забаченој пећини у Субијаку- забачено, пусто мјесто четрдесет миља од Рима. Подстакао је дечака да се насели у оближњој пећини, гдје је живео три године у потпуној нејасноћи, усамљености и тишини. У одређеним данима монаси су му спустили векну хљеба на конопцу, али ниједан други контакт са спољним свијетом код Св. Бенедикта није било. 
 Његова сестра близанка Схоластика се, такође, посветила Богу.
Случајно су пастири пронашли пустињаков дом. Људи из околних села почели су да му долазе по упутства. Убрзо се сазнало да му је Бог дао велику духовну мудрост и снагу да лијечи болести. Слава преподобног Бенедикта ширила се надалеко; посјетиоци су се окупили у гомилама око његове пећине. Монаси сусједног манастира замолили су га да им постане игуман, али преподобни Бенедикт није пристао. Није одобравао разуздани живот италијанских монаха и предвиђао је да његова строга правила неће бити по вољи браћи. То се догодило када је коначно пристао да прихвати духовно вођство. Када је желио да у манастир уведе строжи живот, монаси су се огорчили и неки од њих су хтјели да га отрују. Али зли план није успио: шоља отровног пића пукла је кад је преподобни Бенедикт руком на њој направио знак крста. Бенедикт је опростио злочинцима, напустио манастир и повукао се у претходну пећину. Али самоћа му је сада постала немогућа. Многи људи су се населили око њега, желећи да се окористе његовим упутствима и духовним вођством. Постепено су се формирали манастири са по дванаест монаха у сваком манастиру. Сви су признали ауторитет Бенедикта, који их је водио великом мудрошћу и великим духовним искуством.
Било је завидника на слави пречасног, недостојног свештеника по имену Флоренције. Подстакао је неке од браће на игумана, а преподобни Бенедикт је одлучио да се пресели негдје другдје. Отишао је у најјужнији дио Италије, у Кампанију. Тамо, у забаченим и глувим мјестима, сеоско становништво је и даље обожавало идоле и није знало за хришћанску вјеру. Преподобном Бенедикту се допало подручје Монте Касина, настанио се у њему, а убрзо му се придружило неколико браће. На овој планини је стајао још један идолски храм, окружен гајем, посвећен римском богу Аполону, а људи су и даље приносили жртве идолу. Преподобни Бенедикт посјекао је дрво, почео да учи правој вјери сељаке који су долазили и убрзо је многе идолопоклонике преобратио к Христу. Храм је уништен и на његово мјесто преподобни Бенедикт је саградио цркву у част Светог Јована Крститеља. Убрзо се окупило толико подвижника да је настао велики манастир, који је постао центар и мајка - манастир цијелог западног монаштва. Бенедикт је написао Типик /Устав/ за своју сабраћу, која су по њему почела да се зову - бенедиктинци.
Преподобни Бенедикт  Нурсијски умро је у Монте Касину код Напуља 543. године, предсказавши своју смрт неколико дана раније. Мошти светог Бенедикта почивале су у манастиру који је он основао, остајући тамо и након његовог уништења крајем 6. вијека. Тек у другој половини 7. вијека пренесене су у манастир Флери у Француској .

Светог мученика Агапија (из Газе) и његове другове: Пуплија (из Египта) , Тимолаја (из Понта Евксинског) , Ромила (ипођакон цркве у Диоспољу), два Александра (из Египта) и два Дионисија (из феничанског Триполија) - убио је у Кесарији Палестинској, кнез Урван, за вријеме цара Диоклецијана  (284-305)  Сви осим Агапија били су врло млади и још нису били крштени - крштење им је било у сопственој крви. Током једног од паганских празника, хришћани који су одбили да принесу жртву идолима били су јавно мучени и погубљени. У то вријеме мученик Тимотеј је осуђен на спаљивање, а мученици Тимотеј, Агапије и Текла и Текла предани су зверима да их растргну. Једног дана је ова седморица младића гледајући како хришћане муче: једне у ватри, друге на вјешалима, треће пред звијерима, и видећи с каквим су стрпљењем хришћани подносили све муке, распламсани ревношћу за Христа, везали сусеби руке и дошли везани пред Урвана и  рекоше му: "И ми смо хришћани!" Видећи да су још увијек млади и не желећи да их уништи почео је љубазно да их подстиче да се клањају идолима, а не да уништавају сопствену младост. Али видећи да су његова доброта. ласкања и и пријетње били узалудни, наредио је да их баце у тамницу.  Младићима се придружио племенити грађанин Кесарије, Агапије, који је до тада много страдао за Христа, и почео још више да распламсава њихову вјеру и љубав према Господу. И Ахапије је, са својим слугом, Дионисијем Египћанином ухваћен, и бачен у тамницу међу шест светих младића. Тако их било укупно осам. Ови свети мученици дуго су провели у затвору, били су много пута мучени разним мучењима, али се нису одрекли Христа. На крају, сви су били посјечени мачем и сви у истом дану, 303. године.

​Свети Никифор Исповједник рођен је у Цариграду у другој половини VIII вијека. Његови родитељи, Теодор (високи чиновник на двору царском) и Евдокија, сину су дали право хришћанско васпитање, поткријепљено примјерима из сопственог живота. Отац му је страдао као исповједник православља од цара иконоборца Константина Копронима (740-775). Мајка, која је дијелила сва искушења свог супруга, кренула је за њим у прогонство, а након његове смрти вратила се у Цариград и свој живот завршила као монахиња. Свети Никифор је стекао добро световно образовање, али је највише од свега проучавао Свето писмо и читао духовне књиге. Током владавине Лава IV (775-780) свети Никифор је добио титулу царског савјетника. Док је био на царском двору, наставио је да води строг, врлински живот, чврсто  чувајући чистоту православне вјере и ревносно бранћи поштовање светих икона. Након смрти Лава IV, за вријеме владавине Константина VI (780–797) и његове мајке свете Ирине, 787. године у Никеји је сазван VII Васељенски сабор који је осудио иконоборачку јерес. Знајући дубоко Свето Писмо, свети Никифор је у име цара говорио на Сабору у одбрану Православља, пружајући тако велику помоћ светим оцима Сабора. Након Сабора свети Никифор је остао на двору неколико година, али живот пун сујете све је више мучио светитеља. Напустио је службу и настанио се у самоћи, у близини Босфора, провевши живот у научном раду, тишини, посту и молитви. Свети Никифор је саградио цркву, основао манастир и водио строг монашки живот и прије него што је положио монашке завјете. За вријеме цара Никифора I (802–811), послије смрти светог патријарха Тарасија (784–806), на његово мјесто  изабран је свети Никифор, примио је монашки постриг и свештенички чин и био је устоличен на патријаршијски престо, на Васкрс, 12. априла 806. године.
За вријеме цара Лава V  Јерменина (813–820), горљивог присталице иконокластичке јереси, за Цркву је поново почео период превирања и прогона. Цар није могао одмах започети отворени прогон православља, пошто је иконоборство осуђено на VII Васељенском сабору. Свети патријарх је наставио да служи у Великој цркви, храбро подстичући народ да сачува православну вјеру, и водио је досљедну и непрекидну борбу против јереси. Цар је почео да позива епископе и свештенство у изгнанству које је VII Васељенски сабор изопштио из Цркве. Саставивши од њих јеретички сабор, цар је захтијевао да се патријарх појави на расправи о вјери. Патријарх је одбио да разговара о вери са јеретицима, пошто је учење иконобораца већ анатемисао VII Васељенски сабор. Покушавао је на сваки могући начин да уразуми цара и његову пратњу, неустрашиво је објаснио народу учење о поштовања светих икона, написао опомене царици и градоначелнику Евтихиану, достојанственику најближем цару, додајући на крају и пророчка ријеч о скорој смрти јеретика из „карајуће руке Господње“. Тада је јеретички сабор екскомуницирао светог патријарха Никифора и његове претходнике - блажено преминуле патријархе Тарасија и Германа. Свети Никифор је прогнан прво у манастир у Хрисопољ, а затим на острво Проконис у Мраморном мору. Преминуо је у изгнанству 827. године. Као патријарх управљао је Црквом девет година. 13. марта 847. године, нетљене мошти светог патријарха Никифора, свечано су пренесене у Цариград,  у Саборну цркву Свете Софије , а затим премjештенe у храм Светих апостола. Светитељева рука чува се у манастиру Хиландару на Светој Гори. Свети Никифор је био изванредна црквена личност свог доба која је оставила огромно духовно насљеђе - бројна дјела историјског, догматског и канонског садржаја. 

Свети Григорије (Двојеслов или Сабесједник- на западу познат као Папа Гргур I или Гргур Велики) рођен је у Риму око 540. године. Његови родитељи, отац Гордијан и мајка блажена Силвија, били су високог сенаторског рода; угледни и богати. Његов дјед, папа Феликс, мајка Силвија и тетке Тарсила и Емилијана - такође, су убројани у ред светих од стране Римске цркве. Светитељ је стекао бриљантно световно образовање, достигао високе државне положаје (био сенатор и начелник града Рима), али је душом искрено тежио монаштву.
Послије смрти оца, Григорије Двојеслов је све своје богатство потрошио на организацију шест манастира на Сицилији и седми у Риму. Конкретно, у Риму је основао манастир у част светог апостола Андреја Првозваног, у којем је положио монашке завјете, настанивши се у тијесној келији умјесто у својим одајама. Касније је дуго живео у Византији у име папе Пелагија II , гдје је написао „Коментар књиге о Јову“. Након смрти папе Пелагија, свети Григорије је био изабран за римског папу (590. год) Међутим, сматрао је себе недостојним тако високог именовања, те је избјегавајући тако високо звање и поштовање људско, побјегао из града, и скривао се по пустим мјестима. попуштајући на крају само захтјевима свештенства и пастве.
У улози поглавара Римске столице, свети Григорије Двојеслов се трудио врло смислено. Тако је на латинском језику саставио обред "Литургије пређеосвећених дарова", која је прије њега био позната само усмено. Обред ове Свете Литургије одобрио је Шести васељенски сабор. Литургија Пређеосвећених Дарова, служи се сриједом и петком током Часнога поста.
Свети Григорије се, такође, активно борио против јереси донатиста, а, такође,се усредсредио на мисионарство. Уложио је много напора да Лангобарде преведе у православље. Поред тога, обратио је незнабошце и Готе из Британије, који су били јеретици-аријанци, у праву вјеру. 
Св. Григорије је био лошег здравља од малих ногу, али то га није спријечило да непрестано ради. Написао је много књига. Написао је дивну биографију свог савременика и учитеља, преподобног Бенедикта Нурсијског. Био је изузетно милостив према несрећницима. Првог дана сваког мјесеца дијелио је помоћ и обилазио болесне и сиромашне, са крајњом понизношћу.Тринаест година је свети Григорије Двојеслов управљао римском катедром, одликујући се снажном љубављу према сиромашнима, због чега је био удостојен да види самог Христа. 604. године свети је отишао Господу. Његове мошти се сада налазе у порти базилике Светог апостола Петра у Ватикану.

У понедјељак 24. марта 2025. године.,  наша Црква  слави светог патријарха јерусалимског Софронија (рођен око 580. год; + 639.године) Свети Софроније, рођен у Дамаску, од знаменитих родитеља, побожних и цјеломудрених, Плинта и Мире. Од малих ногу одликовао се љубављу према науци и побожношћу. Због свог изврсног познавања философије, чак су га називали Мудрим, али и сам се залагао за највишу мудрост богопознања, те је због тога посјећивао манастире и комуницирао са становницима пустиње. Једном посјетивши манастир светог Теодосија у Јерусалиму, светитељ се у њему зближио са јеромонахом Јованом Мосхом, поставши његов духовни син и ученик. Заједно су путовали по манастирима, записујући животе и учења монаха, из којих је касније састављена чувена књига „Луг духовни“(„Духовна ливада“). Једном се у Египту, свети Софроније тешко разболио. У том тренутку је одлучио да се замонаши и положио је монашке завјете од светог Јована Мосха. По изљечењу, Софроније је заједно са Јованом отишао у Александрију, гдје су живјели све док јој варвари нису почели да пријете. У Александрији су помагали светом патријарху Јовану Милостивом у борби против јеретика-монотелита. Поред тога, свети Софроније је написао живот светих исцјелитеља и бесребреника Кира и Јована, који су исцијелили његове болне очи. Након Египта, свети Софроније отпутовао је у Рим, одакле се преселио у Јерусалим, носећи са собом тијело Јована Мосха, који је до тада умро (+ 622). Послије смрти светог патријарха Модеста 634. године, свети Софроније је изабран за новог поглавара Јерусалимске цркве. Током година вођења Јерусалимске цркве, вриједно је радио за њено добро. На крају живота морао је да поднесе тугу - у почетку је светац, заједно са својим стадом, двије године издржао опсаду Јерусалима од стране Арапа, а након отварања града (уз услов милости према светом мјеста), свети патријарх је био свједок кршења уговора и њиховог скрнављења. Убрзо након овога свети Софроније је умро.
Огромно духовно насљеђе светог патријарха преживјело је до данас -„Објашњење литургије“, Житије преподобне Марије Египћанке, око 950 тропара и стихира од Васкрса до Вазнесења. Још је јеромонах, свети Софроније, преправио и исправио „Устав“ манастира преподобног Саве Освећеног. "Трипеснеци"  светитеља на Свету четрдесетницу, такође, су ушли у састав савременог Триода. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​У суботу 22. марта 2025. године, православна црква прославља успомену на четрдесет мученика Севастијских који су мучени у Севастијском језеру 313. године.
Свети Константин Велики издао је едикт у граду Милану, којим су хришћани добили слободу вјероисповести и добили су једнака права као и многобошци. Али његов сувладар Лициније био је непоколебљиви незнабожац и у свом дијелу царства одлучио је да искоријени хришћанство које се тамо знатно проширило. Ликиније се припремао за рат против Константина и, плашећи се издаје, одлучио је да очисти своју војску од хришћана.
У то време, у јерменском граду Севастији, један од војсковођа био је Агрикола, ватрени присталица паганизма. Под његовом командом био је одред од четрдесет Кападокијаца (Кападокија-данас град у у Турској), храбрих ратника који су из многих битака изашли као побједници. Сви су били хришћани. Када су војници одбили да принесу жртву незнабожачким боговима, Агрикола их је затворио. Војници су се препустили усрдној молитви и једне ноћи зачули су глас: „Ко издржи до краја, спасиће се“.
Сљедећег јутра војници су поново доведени Агриколи. Овај пут  се многобожац послужио ласкањем. Почео је да хвали њихову храброст, младост и снагу и поново их позвао да се одрекну Христа и тако стекну част и наклоност самог цара. Када је поново добио одречан одговор,  Агрикола је наредио да војници буду оковани ланцима. Међутим, најстарији од њих, Кирион, рекао је: „Цар вам није дао право да нам стаљате ланце“. Агриколи је било неугодно и наредио је да војнике одведу у затвор без окова.
Недјељу дана касније, царев изасланик Лисије стигао је да суди војницима. Позвао их је к себи.
Када су војници дошли на суд, Лисија је рекао Агриколи: „Можда би ови људи желели да добију веће почасти?“ Затим, обраћајући им се, рекао је: "Изаберите своју судбину: ако се клањате боговима, добићете високе чинове и богате дарове. Ако устрајете у својим заблудама, бићете лишени војног чина и предати на мучење. "
„Узми не само наш војни чин, већ и наш живот“, одговорио је Кандид, „јер је за нас драгоценије и часније од свега име Христа, Бога нашега“. Потом су их одвели у тамницу. Провели су цијелу ноћ у молитви и пјевању псалама.
Доведени пред Лисија сутрадан, они су одговорили на све његове подстицаје и пријетње: „Чини са нама шта хоћеш! Ми смо хришћани и нећемо се клањати идолима!“
То се догодило у марту. Вријеме је било хладно и дувао је јак ветар. Лисије је наредио да се мученици ноћу смјесте у језеро које се налазило у близини града. Чували су их војници и затворски чувар. Истовремено, мучитељ је наредио - недалеко од њих, поред језера, да загрију купку, како би они који су смрзнути од хладноће могли да се преваре и склоне у купатило. Лисије се надао да хришћански војници неће поднијети ово ново мучење, јер је ноћу било врло хладно и цијело језеро је било залеђено. Један од њих заиста није издржао; изашао је из језера и потрчао у топлу купку, али је мртав пао на његов праг. А остали су трпљење трпјели чврсто, не престајући да се моле и пјевају псалме.
Усред ноћи изненада их обасја дивна свјетлост. Затворски чувар Аглај видио је свјетлост која је обасјала свете мученике. Такође,  видио  је како се свијетли вијенци спуштају над главама сваког од њих. Одједном је у његову душу продрла свијест о истини. Скинуо је одјећу и повикао: "И ја сам хришћанин!" - ушао у језеро и стао крај мученика. „Господе Боже", рекао је, „Вјерујем у Тебе! Прихвати ме у броју слугу Твојих и почасти ме да трпим за Твоје свето име!" Тако се број 40 светих исповједника Христових поново попунио.
Следећег дана, када је Лисија сазнао да су војници још увијек живи, предао их је на нова мучења и на крају казнио смрћу: чекићима су сломили кољена. У страшним мукама, хришћански војници предали су душу Богу. Затворски чувар је подијелио њихову судбину. Мајка једног од мученика била је присутна током њихових патњи и све вријеме се молила Богу да се њен син не обесхрабри, већ да чврсто прихвати смрт за Исуса Христа. Мученици су радосно одлазили у смрт пјевајући.
Лисије је наредио да се тијела светих мученика спале како их хришћани не би могли достојно сахранити. Одвезли су њихова тијела ван града и спалили их на ломачи.  То се догодило  око 320 године. Три дана касније, 40 светих мученика јавило се епископу Севастијском Петру и рекло му да сакупи њихове кости. Он је заједно са хришћанима из града ноћу отишао до ријеке и у чудесном сјају који је освјетљавао мјесто гдје су лежале моши светих мученика сакупио их и изнио из ријеке.Подвиг севастијских војника-мученика убрзо након њихове смрти постао је предмет поштовања међу хришћанима. Св. Јефрем Сирин каже да када је посјетио св. Василија Великог у Кесарији, њих двојица су дуго разговарали о подвигу и чврстој вјери светих мученика. 436. године царица Пулхерија, унука цара Теодосија Великог и сестра цара Теодосија Млађег, положила је њихове мошти скупоцјени ковчег. 
Имена свих мученика: Кирион, Кандид, Домн, Исихије, Ираклије, Смарагд, Евноик, Валент, Вивијан, Клаудије, Приск, Теодул, Евтихије, Јован, Ксантије, Илијан, Сисиније, Агије, Аеције, Флавије, Акакије, Екдит, Лисимах, Александар, Илија, Горгоније, Теофил, Дометијан, Гај, Леонтије, Атанасије, Кирил, Сакердон, Николај, Валерије, Филоктимон, Северијан, Худион, Мелитон, Аглај.
На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада. Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.

​Ова четрдесет и два хришћанска мученика били су војводе византијског цара Теофила и мученици 840. године у граду Амореји, у регији Фригија у Малој Азији
Мухамеданци (Сарацени) предвођени арапским калифом Калиф ал-Мутасимом су град Амореју дуго опсједали почетком деветог вијека, под византијским царем Теофилом (829-842.године - цар Теофил је био син цара Михајла прозваног Валвос или Травлос).  Град је заузет захваљујући издаји и запаљен. Већина становника и војника који су бранили град убијени су или одведени у ропство. Наређено је да се главни команданти  у главни град калифата, Самару и затворе. Тамноваху седам година. Било их је 42 људи. Муслимани су одбијали све понуде Византинаца за откупнину или размјену затвореника. Међу затвореницима био је и Калист Мелисин, управитељ регије Колонија, којег су Павликијанци заробили и предали Арапима. Поред њега, по имену су познати сљедећи архонти: патрициј Константин, нотар Константин, Теофил, Васој, који се посебно истакао у расправама са муслиманима, и евнух-протоспатар Теодор Кратер. Црква подједнако поштује успомену на све оне храбре вође који су се показали и добри војници и вјерне Христове слуге.
Насљедник Ал-Мутасима, калиф ал-Васик (842-847), одлучио је да присили заробљенике да пређу на ислам. Сматрајући да су послије тако дугог затвора Византијске војсковође већ биле сломљене, почео је да им шаље „добронамјернике“, који су доносили храну и одјећу и започињали разговоре о одрицању од хришћанства, но војводе не хтједоше то ни чути. Када Сарацени говораху војводама, да је Мухамед прави пророк, а не Христос, упиташе их војводе: ако би се два човјека препирали о једну њиву, па један рекао: моја је њива, а други: није него моја, при том један од њих имао много свједока, да је његова њива, а други немао ниједног свједока осим себе самог, шта би ви рекли: чија је њива? Одговорише Сарацени: заиста, онога који има много свједока! - Право сте пресудили, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе свједоке, старе пророке, које и ви признајете, који сви од Мојсеја па до Јована Претече свједоче о Њему, а Мухамед сам за себе свједочи да је пророк, и нема ниједног свједока. 

​​- Постидјеше се Сарацени, но тад опет покушаше да бране своју вјеру овако: да је наша вјера боља од хришћанске види се по томе, што Бог нама даде побједу над вама, и даде нам најбоље земље у свијету, и царство много веће од хришћанског. На то војводе одговорише: ако би тако било, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско, као и огњепоклонство персијско, биле истините вјере, јер у једно вријеме сваки од ових народа побјеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша побједа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вјере. А ми знамо, да Бог некад даје побједу хришћанима, а некад попушта муке и страдање, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од гријехова. Након седам година 42-ца еминентних војсковођа  погубљени су на обалама ријеке Тигрис 6. марта 845. године. Први је убијен патрициј Константин Вавуцик, царски рођак, који је заузимао највише место међу војсковођама.  Тијела им беху бачена у ријеку  Еуфрат, но испливаше на другу обалу гдје их хришћани сабраше и чесно сахранише.

​18/5. март- Свети мученик Конон Исавријски поучен би у вјери Христовој и крштен у име Пресвете и Животворне Тројице од самога Архангела Михаила. И до саме смрти његове невидљиво га је пратио овај Архистратиг Божји. Би просветљен и ојачан благодаћу Духа Светога, те га срце није вукло ни за чим светским, него само за духовним и небеским. Кад га родитељи силом оженише, он прво вече узе свећу и метну под суд, па упита своју невесту: шта је боље, светлост или тама? Она одговори: светлост. Тада јој он поче говорити о вери Христовој, и о духовном животу као бољем и лепшем од телесног. Те тако успе, да и њу, а по том и своје родитеље приведе у веру Христову. И беху он и жена му као брат и сестра. Ускоро умру му и родитељи и жена, и он се повуче потпуно од светског живота и преда молитви, посту и богомислију. Учини велика чудеса, којима многе обрати у хришћанство. Између осталога, примора зле духове да му служе. При једном гоњењу би ухваћен и мучен, и сав избоден ножевима. Његовом крвљу мазаху се болесници и исцељиваху. Он поживе после тога још две године у своме граду и престави се Господу. Овај дивни светитељ поживе и пострада у II веку.

​Овај свети подвижник је својим постним животом надмашио све монахе. Поред тога, посветио се проучавању Божанског писма и постигао савршенство у врлини и учинио многа чуда. Преподобни Марко је тако савршено проучавао ријеч Божју да је знао напамет читаво Свето писмо, био је ученик светог Јована Златоустог и написао је многе поучне ријечи. Чистота монаха била је толика да га манастирски свештеник, како је и сам свједочио заклетвом, никада својом руком није подучавао Божанским тајнама, већ је сваки пут кад је приступио Светом Причешћу примао свете дарове од анђела који је држао кашику. Преподобни је провео четрдесет година као монах и шездесет година је носио подвиг поста . Сто година након рођења отишао је Господу. Вјерује се да је преподобни Марко примио монаштво у 40.години живота од свог учитеља светог Јована Златоуста и да се 60. година  подвизавао у монашком животу. Мјесто његових подвига била је Нитријска оустиња, у Доњем Египту, 70 миља јужно од Александрије и западно од Нила, у близини либијске пустиње. Преподобни је умро око средине V  вијека. ​Његове беседе о закону духовном, о покајању, о трезвењу итд. спадају у првокласну црквену књижевност, похваљиваше их и сам велики Фотије патријарх.​
"Савјест је природна књига. Ко је чита делатно (на дјелу), тај у искуству осјећа Божанску помоћ"- Преподобни Марко Подвижник

17/4.март-Св. Преподобни Герасим Јордански био је родом из Ликије (регије у јужној Малој Азији). Од малих ногу образовао се у страху Божјем и, прихватајући монашки чин, повукао се у Тиваидску пустињу.  Пошто је тамо живио дуги низ година, посјетио је Јерусалим и настанио се у близини ријеке Јордан. Око њега су се окупили многи подвижници. Тако је створен велики манастир (и данас постоји) у којем је било око 70 пустињака који су живјели по апостолском правилу „једно срце и једна душа“ и нико ништа није називао својим, већ је све било заједничко.
У то вријеме (V вијек) Евтихијева монофизитска јерес је узнемирила Цркву. Многи су одбацили дефиницију Халкидонског сабора (451) и придружили се лажном учењу. Монах, паметан и лукав човек по имену Теодосије, умногоме је допринио ширењу јереси. Стигавши у Јерусалим, обратио је царицу Евдокију, жену Теодосија Млађег, у лажно учење и својим лукавством подстакао цијело свештенство против патријарха јерусалимског Јувенала,који је свргнут, а лукави Теодосије заузео је његово мјесто. Његова несташна рјечитост неко вријеме је фасцинирала Герасима. Али Герасим није дуго остао у овој заблуди, јер је искрено волио истину и ревносно је тражио. Обратио се за савјет преподобном Јевтимију Великом, а учења овог светог човјека благотворно су дјеловала на Герасима. Одбацио је јерес и, Герасим је успоставио најстрожи начин живота у свом манастиру и сам је дао браћи примјер савршене несебичности и строге уздржаности. Браћа су пет дана у недјељи проводила у самоћи, сваки у својој келији, посвећена послу и молитви, и нису окусила ништа осим мало хљеба, датуља и воде. У суботу су се сви окупљали у цркви да славе божанску литургију и причешћују се светим тајнама; затим ручају за заједничким столом. У недјељу након литургије сви су се враћали у своју келију, понијевши са собом храну  и  гранчице датуља - да би плели корпе. Продајом ових корпи манастир је зарађивао за живот. Али сама браћа нису имала имања осим одјеће, простирке на којој су могли спавати и крчага с водом. Током Педесетнице, преподобни Герасим је обично напуштао манастир, како би се у самоћи могао потпуно предати духовном животу. Повукао се у пустињу са само једним учеником. Једном, кад је проводио у пустињи, једно дивно виђење објавило му је смрт преподобног Јевтимија. Видио је хорове анђела како носе душу светог старца на небо и пожурио је у манастир светог Јевтимија да присуствује његовој сахрани. Од Герасимових ученика најпознатији је био свети Киријак Отшелник.
Каже се да је свети Герасим својом светошћу привлачио себи у пустињи и дивље звијери. Једном је срео рањеног лава који је  рикао од бола, јер му је трн био у нози. Герасим је пришао лаву, прекрстио се, и извадио лаву трн из ноге, превио му рану и од тада га је лав свуда пратио. Лав се тако укротио, те је био са Герасимом у манастиру  као кућни љубимац. А кад је преподобни умро, лав је дуго туговао и коначно умро на свом гробу. Преподобни Герасим је умро у старости 475. године.

Свети свештеномученик Теодот Киринејски поријеклом из Мале Азије, био је епископ града Кириније на Кипру. Рођен у Галати од хришћанских родитеља, он доби књижевно образовање. Током прогона хришћана од злог Ликинија (307-324), свети Теодот је отворено проповиједао Христа, подстичући незнабошце да напусте идолопоклонство и окрену се Истинитом Богу. Намјесник кипарски Савин наредио је да се пронађе и изведе на суђење епископ Теодот. Светитељ, сазнавши за ово наређење, не чекајући послате војнике, одмах се јавио намјеснику ријечима: „Ја сам тај кога тражите, дошао сам да проповиједам Христа, Бога мога“. Намјесник је наредио да свеца туку без милости, објесе га о дрво и муче оштрим оружјем, а затим одведу у тамницур. Пет дана касније, свети Теодот је поново изведен пред намјесника, који је вјеровао да ће послије мучења епископ радије да се одрекне Христа него да поднесе нове муке. Али свети Теодот није престајао да проповиједа о Христу. Светитељ је прво положен на гвоздене решетке, испод којих је подметнута ватра, а затим су му забијани ексери у ноге и присиљавани да хода. Многи свједоци страдања мученика, задивљени трпљењем светитеља и његовим богонадахнутим говорима, повјеровали су у Христа. Сазнавши за то, Савин је наредио да се зауставе мучење и затвори свеца. У то вријеме, свети Константин Велики дао је слободу вјероисповести свим хришћанима и, међу многим страдалницима, ослободио је Светог Теодота. Светитељ се вратио у Киринију и након двије године епископске службе мирно је отишао Господу око 326. године.

Преподобна мученица Евдокија је по рођењу била Самарјанка. Живјела је у Илиополису у Феникији током владавине римског цара Трајана (98–117). Одликујући се у младости ријетком љепотом и складом, Евдокија је водила грешан живот, тргујући својим тијелом. Богати удварачи и поштоваоци долазили су Евдокији из различитих земаља, па је временом постала веома богата и поштовале су је локалне власти. Господ је, желећи да спаси душу Евдокије од вјечног уништења, уредио тако да је старији монах по имену Герман посјетио подручје у којем је Евдокија живјела. Герман је имао обичај да чита Свето писмо наглас, а Евдокија га је случајно чула када је прочитао предвиђања о Другом Христовом доласку и Страшном суду. ​Ово читање оставило је сјајан утисак и постидило је Евдокију, пошто је схватила да ће управо она, грешница, очекивати казну предвиђену у Библији. Упознавши монаха Германа, Евдокија је од њега сазнала за хришћанску вјеру и за загробни живот. Ријечи монаха пале су на добро тло. Вјерујући свим срцем у Христа, Евдокија је прихватила Крштење, раздијелила све своје благо сиромашнима и положила монашке завјете у оближњем манастиру. Живећи дуги низ година у овом манастиру, Евдокија се у потпуности посветила подвизима поста, молитве и чишћења душе. Током година достигла је духовну зрелост те је послије тринаест мјесеци била уздигнута до игуманије свог манастира. Поставши игуманијом, Евдокија је своју енергију усмјерила на добра дјела. Хранила је и облачила ходочаснике који су посјећивали њен манастир, молитвама исцјељивала болеснике. Тако се Евдокија 56 година подвизавала у добрим дјелима и монашким подвизима. Године 152. под царем Антонином, завршила је свој праведни живот мученички. Због ширења хришћанске вјере Евдокија је оклеветана вештичарењем и обманом. Одведена је на место погубљења без суђења и одсјечена јој је глава. Тако је света Евдокија за своје монашке подвиге, за добра дјела и за своје мучеништво стекла троструку круну у Царству Небеском. 

Живио је за вријеме цара Лава III Исавријанца (8. вијек), који је прогонио свете иконе. Напустивши свијет са његовим искушењима, Василије је отишао у манастир, гдје је провео вријеме у  молитви и посту.  Био је епископ у граду Парији, у Малој Азији. Када се појавила ионоборачка јерес, преподобни Василије се побунио против ње заједно са светим Прокопијем Декаполитом, својим пријатељем и сапутником. Одбио је да потпише царску одлуку против иконопоштовања, због чега је мучен. Био је затворен, гдје је врло дуго чамио - све до смрти злог цара (741), када је коначно пуштен. Послије овога, преподобни Василије је провео остатак свог живота у монашким подвизима, преобративши многе у православну вјеру. Након неколико година побожног живота и мирно скончао 747. године.

Преподобни Прокопије Декаполит живио је у 8. вијеку. Био је родом из Декаполиса (због чега је прозван Декаполит)  источно од Галилејског језера (види Мк 7, 31). Напустивши сујетни свијет, Прокопије је прихватио монашки чин у једном манастиру и све вријеме проводио у молитви и посту. Искусан у монашким подвизима, украшен духовном чистотом, био је славан и познат међу подвижницима. Отприлике у то вријеме, појавила се иконокластичка (иконоборачка) јерес. Започео ју је зли цар Лав III Исавријанац (716-741), који је иконе сматрао идолима, а оне који су их поштовали посматрао је као идолопоклонике. Преподобни Прокопије, заједно са осталим ревнитељима православља, побунио се против нечестиве јереси иконобораца; изобличио је безумну мудрост јеретика и побиједио их непобједивим божанским ријечима. Овим је на себе навукао царев гњев и пао у немилост код цара. На његову заповијест св. Прокопије је ухваћен и подвргнут окрутном мучењу: звјерски је претучен, тијело му је исјечено гвозденим оружјем, а затим бачено у смрдљиву тамницу. У овој суморној тамници преподобни Прокопије, заједно са светим Василијем, својим сапутником у монашком животу, страдао је до саме смрти цара Лава Исавријанца. Када је Лав умро, Прокопије је, заједно са Василијем и другим светим мученицима, пуштен из затвора. Умро је у дубокој старости, око 750. године.

Биографске податке о Порфирију налазимо у дјелу ђакона Марка „Житије светог Порфирија, епископа гаског“. Марко је живио са Порфиријем, пошто је ђакон служио код Порфирија, извршавао је разне задатке. После Порфиријеве смрти, Марко је написао биографски есеј о Порфирију - „Живот светог Порфирија, епископа гаског“. Свети Порфирије, ар­хи­епи­скоп Гаски, рођен је око 346. године у Солуну, у Македонији (Грчка). Његови родитељи су били племенити и имућни људи, а то је омогућило светом Порфирију да стекне добро образовање. Порфирије је имао браћу. Имајући склоност ка монашком животу, у двадесет и петој години отишао је у Египат, гдје се под вођством пре­по­доб­но­г Макарија Великог подвизавао на Нитријиској гори (датум црквеног слављења 19. јануара). ​Ту је срео блаженог Јеронима, који је у то вријеме био у посјети египатским манастирима, и заједно с њим отишао у Јерусалим да се поклони светим мјестима и Животворном крсту Господњем, након чега се настанио у пустињи Јордан ради молитве, поста и подвижничких дјела. Тамо се свети Порфирије тешко разболио. Да би се излијечио, одлучио је да оде у света мјеста Јерусалима. Једном, када је лежао у потпуном опуштању и забораву подно Голготе, Господ је походио свог слугу у спасоносном сну. Свети Порфирије је видио Исуса Христа како силази са Крста и обраћа му се ријечима: „Прими ово Дрво и чувај га“. Када се пробудио, осјећао се здравим. Спаситељеве ријечи су се убрзо испуниле. Праилије, јерусалимски патријарх рукоположио је светог Порфирија у свештенички чин (око 392 г.) и учинио га чуваром Часног дрвета Крста Господњег које се држало у затвореном златном ковчегу (други дио је однесен у Цариград). Тада је свети Порфирије добио свој дио родитељског насљедства - 4 хиљаде златника. Све их је подијелио сиромашнима и да украсе храмове Божије. ​395. године умро је епископ града Газе (у Палестини). Локални хришћани су отишли ​​у Кесарију митрополиту Јовану са молбом да им одреди новог епископа, који би се могао супротставити незнабошцима који су превладали у њиховом граду и угњетавали хришћане. Господ је надахнуо Митрополита да позове јерусалимског презвитера Порфирија. Са страхом и трепетом подвижник је примио хиротонију, са сузама поклонивши се Животворном Дрвету и кренуо да испуни ново послушање. У Гази је пронашао само три хришћанске цркве и велики број незнабожачких храмова и идола. Тада није било кише и и владала је велика суша. Свештеници су приносили жртве идолима, али несрећа није престала. Свети Порфирије је одредио пост за све хришћане, служио цјелоноћно бденије и обишао читав град са крсном поворком. Одмах се небо прекрило облацима, загрме грмљавина и паде јака киша. Видјевши такво чудо, многи незнабошци узвикнуше: „Само је Христос Истинити Бог!“ Послије овог догађаја, 127 мушкараца, 35 жена и 14 дјеце приступило је Цркви, примивши Свето крштење, а ускоро још 110 људи. Међутим, пагани су и даље угњетавали хришћане, склањали их са јавних функција и оптерећивали порезима. Свети Порфирије и митрополит Јован Кесаријски отишли ​​су у Цариград да траже од цара заштиту. Примио их је свети Јован Златоусти (помен 14. септембра, 27. и 30. јануара) и пружио им ефикасну помоћ. Свети Јован и Порфирије су представљени царици Евдоксији, која је у то вријеме очекивала дијете. „Радите за нас“, рекоше епископи царици, „и Господ ће вам послати сина који ће владати за вашег живота“. Евдоксија је веома жељела да има сина, јер је прије тога имала кћери. И заиста, насљедник се родио у царској породици молитвом светих. 401. године цар је издао декрет о уништавању идолских храмова у Гази и додјељивању привилегија хришћанима. Поред тога, царица је светитељима дала средства за изградњу новог храма, који је саграђен у Гази на мјесту најважнијег храма. На крају свог живота, свети Порфирије је у потпуности успоставио хришћанство у Гази и потпуно заштитио своје стадо од угњетавања незнабожаца. Молитвама светитеља догодила су се бројна чудеса и исцјељења. Током 25 година, архипастир је поучавао паству и упокојио се у поодмаклој доби, 26. фебруара 420. године.

​Свети Тарасије, цариградски патријарх, потицао је из племићке породице (отац Ђорђе и мајка Евкратија) рођен је око 730.године и одрастао у Цариграду, гдје је стекао добро образовање.  Тарасије је обављао разне положаје на двору цара Константина VI Порфирогена (780-797) и његове мајке, свете ца­ри­це Ирине (797-802; прославља се 7. августа у цркв. календару). Због његове разборитости и доброг расположења сви су га ту вољели и поштовали, а он је постављен за једног од царевих савјетника. Тих дана Црква је била забринута због иконоборачких превирања. Свети патријарх Павле (780–784; помен 30. августа), који није саосјећао са иконоборством у души, због свог слабог карактера није могао одлучно да се бори против јереси и зато се повукао у манастир, гдје је примио схиму. Када му је света царица Ирина дошла са својим сином царем, свети Павле им је објавио да само свети Тарасије (у то вријеме лаик) може бити његов достојни насљедник. Тарасије је дуго одбијао, не сматрајући се достојним тако високог достојанства, али онда је послушао, под условом, да буде сазван Васељенски сабор ради осуде иконоборачке јереси. Прошавши за кратко вријеме све јерархијске степене, свети Тарасије је уздигнут на патријаршијски трон 784. године. 787. године, под председјавањем светитеља - патријарха Тарасија, у граду Никеји одржан је VII Васељенски сабор, на којем је присуствовало 367 епископа. На Сабору је одобрено поштовање светих икона. Свети Тарасије је мудро управљао Црквом 22 године. Водио је тежак аскетски живот. Трошио је све своје имање на богоугодна дјела, хранећи и одмарајући старце, просјаке, сирочад и удовице, а на Васкрс би им  приређивао оброк на којем је и сам служио. Свети патријарх је неустрашиво осудио цара Константина Порфирогенита када је клеветао своју супругу царицу Марију, унуку праведног Филарета Милостивог (+ 792; помен 1. децембра), како би је затворио  у манастир и оженио њену рођаку. Цар је тражио је од патријарха благослов за вјенчање. Тарасије му не само да није дао благослов, него га је најпре посаветовао, потом изобличио, и најзад одлучио од причешћа због чега је пао у немилост. Али, Константина је убрзо потом збацила његова мајка, царица Ирина. Свети Тарасије упокојио се 806. Светитељ је сахрањен у манастиру који је подигао на Босфору. Много чуда се догодило на његовом гробу.

Прво (IV вијек) и Друго (452.год.) обретење главе Светог пророка и крститеља Господњег Јована Крститеља православна црква прославља данас, 9. марта. Након усјековања, његово тијело узели су његови ученици и сахранили у самаријском граду у Севастији, а часну главу Иродијада баци на депонију. Урадила је то зато што  није хтјела да му се глава сахрањује заједно са тијелом, јер се бојала да пророк некако не васкрсне. Али Јована, жена Хузе  дворјанина Иродова, коју свети Лука спомиње у јеванђељу,  потајно је узела свету главу, ставила је у посуду и сахранила на Маслинској гори на једном од Иродових имања. Након много година, ова земља прешла у власништво благочестивому велможи Инокентију, који се замонашио, и живио у Богу и који је тамо почео да гради цркву. Копајући темељ, у земљи, пронашао је сасуд са часном главом. Инокентије је сазнао о величини светиње кроз благодатно знамење који су долазили од ње. Тако се десило прво обретење (проналазак) главе. Инокентије ју је чувао са највећим пијететом, али прије своје смрти, плашећи се да светињу не исмијавају невјерници, поново ју је сакрио на истом мјесту гдје ју је и нашао. Послије његове смрти црква је запустила и разрушила се.
У доба Константина Великог, када је хришћанска вјера почела да цвијета, сам свети Претеча јавио се двојици монаха и открио мјесто његове часне главе. Од тада су ову светињу сукцесивно чували побожни хришћани, све док аријански свештеник Јевстатије није постао њен власник. Завео је многе болеснике који су били излијечени од свете главе, приписујући благодат јереси аријанизма. Када је откривено његово богохуљење, побјегао је, сахранивши светињу у пећини у близини Емесе. Тада је на овом мјесту настао манастир. Године 452. свети Јован Крститељ је архимандриту овог манастира Маркелу показао мјесто скривања главе у виђењу. Ово обретење почело је да се слави као Друго. Тако је 452. године, други пут пронађена Претечина глава и  тада је пренесена из Емесе у Халкидон, а одатле у Цариград. 

​Свети Поликарп, рођен у другој половини 1. вијека (око 70. или око 80. године), био је ученик св. апостола Јована Богослова. Не знамо ништа о његовој националности, али он тешко да је био Јеврејин - јер се у својој посланици Филипљанима уопште не позива на Стари завјет. Још као дијете остао је сироче и усвојила га је хришћанка Калиста, која није имала дјеце, и радо га је узела себи и одгајала га у побожности, попут рођеног сина. Послије њене смрти, сву имовину је подијелио сиромашнима и почео да води строг начин живота. Први епископ Смирне (град у покрајини Јонији, на западу Мале Азије, у заливу Егејског мора), Вукол  (помен 6. фебруара) га је веома волио и рукоположио је Поликарпа за ђакона, упутивши га да проповиједа Ријеч Божију у храму. У то вријеме био је жив свети апостол Јован Богослов. Свети Поликарп је био посебно близак светом Јовану Богослову, којег је пратио на апостолским путовањима. Свети Вукол је рукополжиоо светог Поликарпа за презвитера, а недуго прије смрти завештао га је за епископа на Смирнског. Када је свети Поликарп посвећен за епископа, јавио му се Господ Исус Христос. Свети Поликарп је водио своју паству са апостолском ревношћу. Уживао је велику љубав међу свештенством. Свети Игњатије Богоносац односио се према њему с великом топлином....Свети Поликарп је био свједок мучеништва светог Игњатија. Након његове смрти постао је „вођа цијеле Азије" по ријечима блаженог Јеронима. Пошто је постао епископ Смирне, Поликарп се борио против гностицизма, поставши најцјењенији теолог Мале Азије. Пратили су га многи ученици, укључујући Иринеја Лионског, који је, чак и након насељавања на Западу, постао поборник Поликарпове теологије у Галији и Италији. Било му је упућено једно од писама Игњатија Богоносца. Преживјело је само једно стварање Поликарпа - Посланица Филипљанима. Године155. свети Поликарп је отишао у Рим да разговара са римским епископом Аникитом о неким општим црквеним питањима, углавном око датума прославе Васкрса (малоазијске заједнице славиле су га 14. нисана, а римске заједнице прве недјеље после 14. нисана). Међутим, спор је остао недовршен, што није спријечило двојицу епископа да се растану као пријатељи. Свети Иринеј Лионски каже да је пред крај свог живота свети Поликарп  неко вријеме живио у Риму и ту обратио многе јеретике (валентијане, маркионите и друге јеретике). Када га је Маркион једном срео и питао да ли га познаје, свети Поликарп је одговорио: „Заиста, знам прворођеног Сатану“.   У 86. години живота је ухапшен и, одбивши да се одрекне Христа, жив је спаљен 25. априла 167. године, у вријеме владавине императора Марка Аурелија (161-180), на Велику Суботу, у осам сати прије подне. Остатке  његовог изгорјелог тијела, хришћани из Смирне, су са поштовањем сакупили, свето их поштујући. Његово страдање и смрт описани су у Посланици хришћана Смирнске цркве другим Црквама, једном од најстаријих споменика хришћанског писма(ова посланица је написана у вријеме непосредно након свечеве смрти .не више од годину дана). Већина Поликарпових списа страдала је у вријеме прогона, једино је  Посланица Филипљанима преживјела, у којој  епископ, побијајући учење Маркиона и других гностика, на сваки могући начин велича апостол Павла и цитира његове текстове. Ово је готово први текст у којем се налазе цитати из Јеванђеља по Луки и Матеју, као и из Првих посланица св. Петра и Јована.

Током прогона хришћана, мошти светих мученика вјерници су обично сахрањивали на тајним мјестима. Тако су у Цариграду, близу капије и куле, зване Евгенија, у 4. вијеку, сахрањена многа тијела мученика, чија су имена Цркви остала непозната. Када су, за вријеме цариградског  патријарха Томе I Цариградског (607-610), на овом мјесту почела да се дешавају чудесна исцјељења, мошти светаца су откривене и са великом чашћу пренесене у храм. Једном побожном духовнику Николи Калиграфу откривено је да су међу моштима које су пронађене у Евгенији и мошти светог апостола из реда 70-рице  Андроника и његове помоћнице Јуније, које је свети апостол Павле споменуо у Посланици Римљанима (Римљ 16, 7). У 12. вијеку, на мјесту откривања моштију светих мученика, цар Андроник (1183-1185) подигао је величанствени храм.