Рођен око 720.године, у регији Равена, од благородних и побожних родитеља. Био је познат по својој доброти и милосрђу, хришћанској љубави према сиромашнима и странцима. Господ га је почастио даром исцјељења разних болести и чуда. ​Свети Лав  (765. године) постао је епископ у граду Катана (Катанија) на Сицилији.  Град Катанија налази се на острву Сицилија, недалеко од планине Етна, која и даље избацује ватрену лаву. Ријеч "Катане" у њиховом језику означавала је нож, бодеж.
За вријеме епископовања Светог Лава, у Катанији живио је врач Илиодор, који је народ задивио лажним чудима. Био је син вјерника у Христа и побожних родитеља, и сам је био просвећен светим крштењем, али онда је тајно одбацио Христа и почео да служи демонима, научивши магију од једног Јеврејина. Дакле, сматран је хришћанином. али у стварности он је био незнабожац, слуга демона и велики врач, ништа бољи од оног древног врача Симона.
Свети Лав је често подстицао Илиодора да одбаци зла дјела и обрати се Богу, али узалуд. Једном  је Илиодор достигао такву дрскост да је, ушавши у храм у којем је епископ служио Божанску службу, својим чарањем унио међу вјерне збуњеност и искушење.
Свети Лав је схватио да је вријеме кротких опомена прошло. Мирно је напустио олтар и, завезавши врачу врач својим омофором, извео га је из храма на трг. Тамо је приморао Илиодора да призна сва своја злодјела, наредио да се наложи ватра и без оклијевања ушао у ватру са врачем, држећи га омофором. Тако су стајали у ватри све док Илиодор није изгорио, а свети Лав, снагом Божијом, остао је неозлијеђен. Ово чудо је за живота прославило преподобног Лава.
Када је преподобни умро (20. фебруара 789. године), жена која је крварила добила је исцјељење на његовом гробу. Светитељеве мошти су положене у цркву свете мученице Луције, а касније су његове мошти пренесене у цркву Светог Мартина Милостивог , епископа турског (датум слављења 12. октобар).

Свети апостоли из реда 70-рице: Архип, Филимон и мученица равноапостолна Апфија (Црква их прославља и 22. новембра) били су ученици и пратиоци светог апостола Павла.
Према свједочењу блаженог Амвросија, свети апостол Архип, један од седамдесеторице, био је епископ после светог Епафраса у граду Колосај (Колосе, Colossae или Colosse, Хона) 1479. године, у Фригији. Свети апостол Павле у својој посланици Филимону назива светог Архипа својим сапутником ( Флм1, 2 ). Свети Филимон је био истакнути грађанин у Колоси, док је света Апфија, према свједочењу Јована Златоустог, била Филимонова супруга. Примивши Крштење од светог апостола Павла, они су претворили свој дом у молитвени дом, гдје су се окупљали сви Колошани који су повјеровали у Христа и обављали божанске службе, те су се посветили служењу болеснима и угроженима. Апостол Филимон је постављен за епископа града Газе и проповиједао је Ријеч Божју широм Фригије.
Њему је апостол послао своју посланицу пуну љубави, у којој шаље благослов „Филимону љубљеноме и сараднику нашем, и милој Апфији, и Архипу, саборцу нашем, и домаћој твојој цркви“ ( Флм 1, 1-3). Онисим, о којем се говори у Посланици, бивши је Филимонов слуга, апостол из реда 70-рице (Црква га слави се15. фебруара). Током прогона Нерона (54–68.године), свети Филимон и Апфија, као и свети апостол Архипа који је живио у Колосу, примили су мученичку смрт. Током паганског празника у част незнабожачке богиње Артемиде, гњевно мноштво људи је провалило у хришћанску цркву сазнавши да се ту одржавала Божанска служба. У то вријеме свети апостоли Архип и Филимон, који су били у овом граду, окупили су све вјернике у дому Филимона и Апфија, узносили су Господу своје уобичајене молитве и вршили божанску службу. У међувремену су идолопоклоници, који су гајили снажну мржњу према вјерницима, сазнали да су се сви хришћани окупили у Филимоновој кући. Искористивши ову прилику, незнабошци су изненада напали вјернике, растурили цијело Христово стадо, једне претукли, друге убили; затим, ухвативши свете апостоле Архипу и Филимона, као и свету Апфију, доведоше их до управника града Ефеса Артоклиса и на заповијест посљедњег подвргнуше свете муке. Бијесна гомила претукла је Светог Архипу и посјекла га ножевима, а на путу до двора је умро. Свети Филимон и Апфија су каменовани до смрти по наредби гувернера.

Свети Лав I Велики (папа римски од  29. септембра 440. године до10. новембра 461. године). Рођен је у Тоскани у Италији. Отац му се звао Квинтијан. Стекао је изврсно и свестрано образовање које му је отворило бриљантну световну каријеру. Међутим, тежећи духовном животу, изабрао је другачији пут и постао архиђакон под папом Сикстом III (432-440), а након његове смрти, септембра 440. године, изабран је за папу Римске цркве. Било је то тешко вријеме за Цркву, када су јеретици својим заводљивим лажним учењима опсједали упориште православља. Свети Лав је умио да споји пастирску благост и доброту са неуништивом чврстином у стварима исповести. Управо је он био главни бранилац православља против јереси Евтихија и Диоскора, који је о истој природи поучавао у Господу Исусу Христу, и јереси Несторијеве. Сав свој утицај искористио је да смири Цркву посрамљену од јеретика и, својим писмима цариградским светитељима Теодосију II (408–450) и Маркијану (450–457), активно је допринео сазивању IV Васељенског Халкидонског сабора (451) и осуди јереси монофизита. На Сабору, коме је присуствовало 630 епископа, прочитана је порука светог Лава тада преминулом светом Флавијану, цариградском патријарху (447–449), који је за православну вјеру страдао од разбојничког сабора у Ефесу 449. године.  У посланици Светог Лава изнесено је православно учење о двије природе у Господу Исусу Христу. Сви епископи присутни на Сабору сагласили су се са овим учењем. Јеретици Евтихије и Диоскор били су изопштени из Цркве. Свети Лав је, такође, био бранилац своје отаџбине од навале варвара. 452. године снагом своје ријечи задржао је страховитог вођу Хуна, Атилу да не разори Италију, а 455. године, када је вођа германских вандала Гејсерих напао Рим, успио је да га убиједи да не уништи град, да не пали зграде и да не пролива крв. Свети Лав је доживео дубоку старост. Знао је унапријед за своју смрт и припремио се топлом молитвом и добрим дјелима за прелазак из овог свијета у вјечност.

Умро је 461. године и сахрањен у Риму, у ватиканској катедрали. Његово књижевно и богословско наслеђе састоји се од 96 бесједа и 143 посланица, од којих је најпознатија светом Флавијану.

303. године започео је велики прогон хришћана од стране цара Диоклецијана. Млађи сувладар Диоклецијана (Ћесара) тада је био Галерије Максимијан, који је био сујеверно одан паганству и мрзио хришћане. Након усвајања едикта о прогону хришћана у Царству, почело је уништавање хришћанских цркава и паљење књига; започела су погубљења хришћана. Након што се Диоклецијан повукао 305. године, Галерије је постао цар источног дијела Царства и уз помоћ свог ћесара Максимијана наставио је прогон хришћана са још већом окрутношћу.

У то вријеме, око 306. године, свети Теодор Тирон, који је управо постао ратник („тирон“ на латинском значи „регрут“), додијељен је мармаритском пуку. Овај пук је тада био смјештен у Амасији, граду Понтијском ((данашња Турска). Када је свети Теодор доведен у тај пук, почели су да га приморавају да принесе жртву идолима. Истински ратник Христа Теодора испуњен Духом Светим, рекао је јавно:

„Ја сам хришћанин и не приличи ми да се жртвујем мрским паганским боговима. Поштујем само Исуса Христа, јединог истинитог Бога и цара небеског.

На сва увјеравања свог заповједника Теодора Вринка, свети Теодор је одговорио да је он војник Цара Небеског и одбио је да принесе жртву лажним боговима. 
Послије тога, Теодор је оптужен да је запалио незнабожачки храм Кибеле и изведен пред суд пред градским гувернером Публијем. Теодор је исповидеио да је хришћанин, након чега је био затворен и осуђен на смрт глађу. Тамо му се јавио Исус Христос, Господ га је тјешио и храбрио ријечима: "Не бој се Теодоре, ја сам са тобом. Не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са мном на небесима".
Свети Теодор је затим био подвргнут жестоким мучењима и затворен. Послије извјесног времена мученик је изведен из тамнице и, разним мучењима, поново тјеран да се одрекне Христа. Коначно, видјевши непоколебљивост мученика, гувернер га осуди на спаљивање. И сам свети Теодор се неустрашиво попео на огањ и овде је молитвом и хвалом предао душу Богу. Било је то око 305. или 306. године.

А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли мошти светог славног мученика Теодора од Публија, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту. Много вијекова касније мошти Св. Теодора Тирона пренесене су у Влашку (у град Сибињ) , па одатле у Срем. Његове мошти се од почетка 16. вијека (помињу се ту већ 1555. године) налазе у манастиру Ново Хопово на Фрушкој гори.

​Светих 12 мученика: презвитер Памфил, ђакон Валент, Павле, Порфирије, Селевкије, Теодул, Јулијан, Самуило, Илија, Данило, Јеремија, Исаија - страдали су током прогона против хришћана, који је подигао цар Диоклецијан 308 -309 у Кесарији Палестинској. Од њих, најстарији у свом чину и први по времену страдања био је свети Памфил, презвитер Кесаријски. Био је родом из Берита (Бејрут) у Феникији, а од младости су га учили паганској мудрости; док је Памфил био испуњен духовном мудрошћу и заблистао својим врлим животом. Школовао се у Александрији, након чега је постављен за презвитера у Кесарији. Напорно је радио на томе да упореди и исправи текстове Новог завјета, оштећене од писара. Свети Памфил је копирао исправљене примјерке и послао их онима који су жељели да их имају. На тај начин је многе незнабошце преобратио Христу. Његовим трудом и бригом у Кесарији прикупљена је обимна библиотека духовних књига која је служила хришћанском просвећењу. Блажени Јероним (4. и почетак 5. вијека) веома је поштовао Светог Памфила и сматрао се срећним, јер је набавио и чувао неке од његових рукописа. Светом Памфилу у евангелизацији вјере Христове активно су помагали свети Валент, ђакон ђакон елијске цркве, старији човјек који је савршено познавао Свето писмо и свети Павле, који је изгарао вјером и љубављу према Христу Спаситељу. Сва тројица били су затворени на двије године у тамници од стране управитеља Кесарије Палестинске, Урбана. Током владавине његовог насљедника Фирмилијана у Египту, 130 хришћана је осуђено и послато у Киликију (Малу Азију) у руднике злата. До мјеста изгнанства испратило их је петоро младе браће. На повратку у Египат, заточени су у Кесарији и бачени у тамницу због исповиједања вјере у Христа. Младићи су изведени пред Фирмилијана, заједно са претходно затвореним светима Памфилом, Валентом и Павлом. Назвавши се именима старозавјетних пророка -Илија, Јеремија, Исаија, Самуило и Данило- на питање о отаџбини, младићи су одговорили да су грађани Јерусалима, што под тим подразумијева небески Јерусалим. Фирмилијан није знао ништа о граду с тим именом, пошто је на мјесту Јерусалима, који је 70. године уништио цар Тит, град саградио цар Адријан (117 - 138), који се тада звао Ели-Хадријан. Фирмилијан је дуго мучио младиће, покушавајући да открије локацију непознатог града и наговори младиће на отпадништво; Не постигавши ништа, управитељ је наредио да их посијеку  мачем, заједно са Памфилом, Валентом и Павлом.
Прије тога, пострадао је слуга презвитера Памфила, 18-годишњи младић Порфирије, кротак и скроман. Када је чуо за смртну пресуду над светим мученицима, затражио је од управитеља дозволу да сахрани тијела осуђених након њиховог погубљења, због чега је убијен и спаљен на ломачи.Свједок овог мучеништва, благочестиви хришћанин Селевкије, бивши ратник, поздрављајући подвиг страдалника, пришао је Памфилу прије његовог погубљења и рекао му о мучеништву светог Порфирија. Војници су га одмах ухватили и по налогу Фирмилијана посјекли су га мачем заједно са осуђеним. Један од намјесникових слугу, Теодул, старији човек и тајни хришћанин, поздрављајући мученике које су водили на погубљење, пољубио их је и замолио да се моле за њега.To су видјели неки од управитељевих слугу, и оптужише Теодула код господара свог да је хришћанин. Овај га испита, и нашавши да је заиста хришћанин, он се силно разјари, и нареди да светог Теодула распну на крст. Младић Јулијан, Кападокијац по рођењу, прилазећи Кесарији, видио је тијела светаца, бачена без сахране да их звијери прождеру. Прилазећи им, Јулијан клекне и пољуби тијела страдалника. Стојећи по страни војници су га ухватили и довели до управитеља, који је осудио Светог Јулијана на спаљивање. Тијела свих 12 мученика остала су без сахране 4 дана. Ни животиње ни птице их нису додирнуле. Збуњени овом околношћу, незнабошци су дозволили хришћанима да узму тијела мученика и сахране их.

У младости је Онисим - (грчки Ονησιμος ; латински  Онесимус, што значи „користан“- касније један од  из 70 -рице апостола) био роб Филимона, хришћанина племићке породице који је живио у граду Колос у Фригијској регији. Крив за нешто пред својим господаром и плашећи се казне, свети Онисим је побјегао у Рим, али тамо је, као одбјегли роб, завршио у тамници. У тамници се састао са апостолом Павлом, који је био у ланцима, просвећен од њега и примио свето крштење. У затвору је Онисим „служио као син“ апостола Павла (Фил  1, 10). Апостол Павле га, такође, помиње у Посланици Колошанима (Кол  4,  9 ), називајући Онисима „вјерним и вољеним братом“.  Апостол Павле, који је лично познавао светог Филимона, написао му је писмо пуно љубави, молећи га да опрости одбјеглом сужњу и прихвати га као брата; са овим писмом послао је светог Онисима свом господару лишавајући се помоћи која му је била преко потребна.
Свети Филимон, примивши писмо, не само да је опростио Онисиму, већ га је и ослободио, шаљући га назад у Рим апостолу Павлу. Након тога је свети Филимон хиротонисан за епископа града Газе (датуми прослављања: 4. јануар, 19. фебруар и 22. новембар).
Након смрти апостола Павла, Свети Онисим служио је апостолима до њихове смрти и од њих је постао епископ. Послије њихове смрти проповиједао је Јеванђеље у многим земљама и градовима: у Шпанији, Карпетанији, у Колосу, у Патри. У дубокој старости свети Онисим је заузео епископски престо у Ефесу, послије апостола Тимотеја. Када су Св. Игњатија Богоносца одвели у Рим на погубљење, епископ Онисим му је изашао у сусрет са неким хришћанима, како то свети Игњатије помиње у својој посланици Ефесцима.
Током владавине цара Трајана, свети Онисим је ухапшен и изведен на суд пред судијом Тертулом. Светитеља је држао у затвору 18 дана, а затим га послао у затвор у град Путиола. Послије извјесног времена Тертул је позвао затвореника и, увјеривши се да свети Онисим и даље чврсто исповиједа своју вјеру у Христа, подвргао га је свирепом каменовању, након чега су светитељу мачем одсјекли главу. Тијело мученика узела је нека племенита жена  и положиила  у сребрни ковчег. Било је то око 109.године.

Свети равноправни апостоли Кирил (рођено - Константин) и Методије (рођено - Михаил), били су браћа. Рођени су у побожној породици. Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповједник (друнгар), а њихова мајка Марија је вјероватно била словенског поријекла. Породица је имала седам синова. Михаил је био најстарији, а Кирил најмлађи. Сазријевши, младићи су напустили родитељски дом. И на неко вријеме путеви су им се раздвојили ...

​У 27. години, Михаил (Методије) је постао управник једне архонтије у источној Македонији  и показао се као мудар владар. Али био је оптерећен сујетом живота. Одбивши да влада, са 37 година отишао је у манастир, узевши монашко име Методије.

Од раног дјетињства, Константин је сатима читао књиге. Послије завршетка Магнаврског Универзитета, више придворске школе Цариграда, Константин тамо предаје философију. Константин се прославио побједом у богословским споровима са вођом иконобораца, бившим патријархом Амијем.

​Живот на двору није одговарао Константину и он се, одлучивши да се придружи брату, повукао у манастир. Али 850. године цар и патријарх послали су браћу на мисију у Бугарску. Својим проповиједањем они обраћају многе Бугаре у хришћанство.

862. године цар је позвао два брата у нову, моравску мисију. Сазнавши да у овим земљама нема Светог писма на њиховом матерњем језику, Константин је рекао: „Ко може на води бесједу написати?" и преузео састављање словенског писма. 863. године браћа су створила Глагољицу. Прве године живота у Солуну, гдје су поред грчког научили и словенски језик, биле су им велика помоћ.

Константин и Методије су превели Свето писмо и извјестан број богослужбених књига на „народни“ језик. Касније је на основу грчке азбуке ученик браће, свети Климент Охридски, створио ћирилицу, која је од Бугарске преко Србије продирала до Кијевске Русије.

Политички преокрети натјерали су браћу да прекину мисију и оду у Рим: било је потребно бранити могућност богослужења на словенском језику. 869. године Константин је умро, прихватајући схиму и узео ново (монашко) име - Кирил. 16 година касније, Методије се, такође, упокојио у Господу. Методија су опојали на три језика међу којима је био и словенски.

Равноапостолни Ћирило и Методије, словенски учитељи, светитељи поштују се и на Западу и на Истоку. Код Руса, Украјинаца, Бугара, Македонаца, Словака и Чеха дан светих Ћирила и Методија је културни Дан словенске писмености и културе, а од 2019. празник се обиљежава и у Србији. Код Православних народа обиљежавају се 24. маја сваке године. Код Словака и Чеха обиљежавају се 5. јула. Свети Кирил Словенски  слави се 14. фебруара (по Јулијанском), односно 27. фебруара (по Грегоријанском календару), што одговара датуму смрти Ћирила.
Цртежи Екатерине Гаврилове
Извор: фома.ру
Превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Свети Кирил равноапостолни, словенски учитељ (рођено име Константин) и његов старији брат Методије поријеклом, Словени, рођени су у Македонији, у граду Солуну. Свети Кирил је стекао изврсно образовање, од своје 14. године одгајан са царевим сином. Рукоположен је рано у чин презвитера. 

По повратку у Цариград био је библиотекар цркве Аја Софије и учитељ филососије. Свети Кирил је успјешно водио расправу са иконокластичким јеретицима. Тежећи самоћи, повукао се на планину Олимп код старијег брата Методија, али његова самоћа није дуго трајала. Обојицу браће цар Михаило је 857. послао на мисионарско путовање да проповиједају хришћанство међу Хазарима. Успут су се зауставили у Херсону и пронашли мошти светог мученика Климента, римског папе. Дошавши до Хазара, света браћа су разговарала с њима о хришћанској вјери. Након проповиједи Светог Кирила, хазарски кнез и са њим сав народ прихватили су хришћанство. Захвални принц желио је да награди проповједнике богатим даровима, али они су то одбили и тражили од принца да пусти све грчке заробљенике са собом у своју домовину.
862. године започео је главни рад свете браће. На захтјев моравског кнеза Растислава, цар их је послао у Моравску да проповиједају хришћанство на словенском језику. Свети Кирило и Методије су, откровењем Божјим, саставили словенску азбуку и на словенски језик превели Јеванђеље, Апостол, Псалтир и друге богослужбене књиге. Увели су божанску службу на словенском језику. Тада су света браћа позвана у Рим на позив папе, гдје их је папа Адријан дочекао са великим почастима, јер су тамо донијели мошти светог мученика Климента, римског папе. Болан и слаб по природи, свети Кирил се убрзо разболио од многих трудова и, прихвативши схиму, умро 869. године, са 42 године.

Прије смрти, завјештао је брату да настави хришћанско просвјећивање Словена. Свети Кирил је сахрањен у римској цркви Светог Климента, гдје почивају мошти овог светог мученика, које су словенски учитељи  донијели у Италију.

Стефан Немања (Симеон Мироточиви) рођен је у 1113. или 1114.године у мјесту Рибници, Зета (данашња Црна Гора), најмлађи од четворице синова жупана Завиде, владара Рашке . Браћа су му се звала: Тихомир, Мирослав и Страцимир. У то вријеме Зета је била под латинском јурисдикцијом те је Стефан крштен у католичкој цркви, али када су родитељи напустили Зету, крстили су га у православној цркви, у храму светих свехвалних и врховних апостола Петра и Павла, и одгајали у љубави према истинској вјери и светим врлинама. Отац му је рано повјерио на управу Топлицу, Ибар, Расину. Након смрти оца, захваљујући свом таленту као владара, и уз помоћ Византије,  постао је велики жупан Рашки 1166. године или нешто касније, око 1170 .

Током своје владавине морао је да се суочи са непријатељством браће и буде затворен ради православља. Али захваљујући непоколебљивој вјери и заштити великомученика Георгија, побиједио је своје непријатеље и на крају успио да уједини већи дио српских земаља. Након што је Стефан побиједио своју побуњену браћу око 1170. године , морали су да му се потчине Године1190. послије низа сукоба са Византијом (1172.,  1183. и др.), он је добио од ње званично признавање независности српске државе... Као резултат бројних ратова са Византинцима, земље између Тимока и Мораве, многе бугарске земље, Горње Македоније и дијела Сјеверне Албаније прешле су под његову управу;  Познато је да је Стефан тражио зближавање са римско-њемачким царем Фридрихом Барбаросом , када се 1189. године кроз Србију и Бугарску упутио у Палестину.

Бог је утјешио великог жупана дајући му његову супругу принцезу Ану, кћерку византијског цара. Стекавши сами светост, супружници су родили три сина, од којих су два, такође, постала светитељи: Вукан, Стефан, касније пречасни првовенчани краљ и Растко-Растислав, касније велики Свети Сава. Тако је Стефан постао оснивач династије Немањића , која је владала два вијека и дала Цркви многе светитеље.

Покушавајући да Србију претвори у православно царство, свети владар је подржавао Цркву и борио се против јереси. Око 1186. године сазвао је Сабор да земљу ослободи јереси богумила. Он је, такође, радио на чишћењу трагова паганизма. Уз помоћ своје побожне жене подигао је многе цркве како у својој земљи тако и у иностранству, дајући богате донације главним духовним центрима хришћанског свијета. Међу најпознатијим задужбинама које је подигао издаваја се манастир Студеница, подигнут око 1183. године .

Учврстивши српску државу и правилно организовајући живот Цркве у својој земљи, велики жупан Стефан Немања одлучио је да се потпуно посвети служењу Богу. Одрекао се престола 1196. године, када је у 82. години, слиједећи пут свог најмлађег сина Растка (Свети Сава). ступио на монашки пут у манастиру Студеница са именом Симеон. Његова супруга Ана, такође, је примила је монашки постриг под именом Анастасија, а власт у земљи прешла је на његовог средњег сина Стефана . Убрзо је Симеон отишао код свог сина на Свету Гору Атонску. Отац је постао смјерни ученик свог сина, опонашајући, колико су му године дозвољавале, ревност којом се Сава препуштао молитви. Отац и син вриједно су радили на обнављању манастира Хиландара, практично га обнављајући од нуле.

Након само осам мјесеци боравка у Хиландару  Симеон се разболио. Прије смрти, позвао је сина Сава, срдачно се опростио од њега, замолио га да се обуче у погребну одјећу и стави на под у пепео, стављајући му камен под главу. Тада је позвао све монахе, затражио опроштај и, гледајући икону Богородице, отишао је ка Господу речима: „Нека сваки дах слави Господа“ (Псалам 150, 6 ). То се догодило 13. фебруара 1200. године , када је светитељ имао 86 година.
Монах Симеон је првобитно сахрањен у манастиру Хиландар који је поново створио. Мошти светитеља, по његовом упокојењу, остале су меке и топле и одисале су благом смирном , од које су се догодила многа чуда.

Године 1204. , Свети Сава је одлучио да се врати у Србију и понио је мошти свога оца са собом. Читав српски народ био је сведок да је Симеоново тијело још увијек било топло и изгледало је живо, као да спава. Долазак очевих моштију помогао је да се смири непријатељство његових синова Стефана и Вукана. Мошти светог Симеона су поново сахрањене у манастиру Студеници и наставиле су да теку миро.  Мошти Светог Симеона остају у Студеници до данас, доносећи исцјељење и утјеху онима који долазе.

Чудотворна икона Богордица Иверска (Вратарка, Портаитиса) - од 999.  године чува се у грчком манастиру Ивирон на Светој гори- у 9. вијеку била је у власништву побожне удовице која је живјела у близини града Никеје. Под царем Теофилом (829–842), иконоборци, уништавајући свете иконе, дошли су у кућу ове хришћанке, а један војник ударио је копљем по лику Богородице. Крв је одмах потекла из из удареног мјеста.
​Удовица, плашећи се уништења светиње, обећала је новац царским војницима и замолила их да икону не дирају до јутра. Када су отишли, жена ју је, заједно са сином (касније атонским монахом), спустила у море да би сачувала свету икону. Икона је, стојећи на води, допловила до Атоса.  Атонски монаси, неколико дана видећи ватрени стуб у мору, уздижући се на небо, дошли су до обале и пронашли свету икону како стоји на води. Побожни монах манастира Иверон, свети Гаврило Грузин (слави се 25. јула), по налогу Богородице, која му се указала у сну, ходао по води, примио свету икону и ставио је у цркву. Међутим, сутрадан икона није пронађена у цркви, већ изнад капије манастира. То се понављало неколико пута, све док Пресвета Дјева није открила светом Гаврилу своју вољу у сну, рекавши да не жели да је монаси чувају, већ да жели да буде њихова Чуварка. Након тога икона је постављена преко манастирских врата.  У почетку је икона била напољу, у кућишту икона непосредно изнад улаза, али је касније унутар манастира подигнут посебан мали храм, у којем је светиња и данас.  Зато се света икона зове "Вратарка".  Од времена свог чудесног појављивања, чудотворна икона Богордица Иверска никада није напуштала Свету Гору. Према предању, икону је насликао јеванђелист Лука. Према ријечима, Светог Нила Мироточивог, иверска икона Богородице напустиће Свету гору мало прије Другог доласка Христовог, на исти чудесан начин на који се појавила. У Русији су, за иверску икону, сазнали у 17. вијеку. Архимандрит Никон из Новоспаског манастира, будући патријарх, обратио се архимандриту Иверског светогорског манастира Пахомију са молбом да пошаље вјерну копију чудотворне иконе. 13. октобра 1648. године, у Москву је донесена копија чудотворне иконе,  идентична оригиналу. Ова икона је била у власништву царице Марије Иљиничне и њене кћерке принцезе Софије Алексејеве; након принцезине смрти, икона је била у Новодевичијем манастиру, а потом у Државном историјском музеју да би 6. маја 2012. године, поштована икона враћена у Новодевички манастир  (Манастир Смоленске Богородице) ​у Москви.

У четвртом вијеку су разне јереси реметиле мир Цркве. Нарочито је била раширена јерес Арија, који је одбациваоо јединство Сина Божијег са Богом Оцем. Одбачена и осуђена од Никејског васељенског сабора (325.године) ова јерес је пронашла много сљедбеника. Византијски цар Констанције, један од синова Константина Великог, био је Аријанац и прогонио православне епископе. У многим градовима била су два епископа - православни и аријански. Народ и свештенство су се придружили једном или другом, а једно за другим тријумфовали су православље и аријанство. Али сами аријанци били су подијељени у двије секте - чисте аријанска и полуаријанска, које су међусобно ратовале. Свуда су непријатељство, освета, па чак и крвави сукоби замијенили љубав и мир које је завештао Исус Христос.

У овим тешким околностима Мелетије, родом из Јерменије, бивши епископ севастопољски, једногласно је изабран за антиохијског архиепископа. Са тим су се сагласили и Аријанци, који су у Антиохији били бројнији од православних. Надали су се да ће наћи присталицу у новом архиепископу, али су се убрзо увјерили да су погријешили у својим очекивањима. Тридесет дана након избора, Мелетије је проповиједао у храму. Сви присутни, православци и аријанци, жељно су ишчекивали његово излагање вјере. Мелетије је почео да хвали догмате које је одобрио Никејски сабор и да исповиједа Исуса Христа као једносуштног Оцу, Њему једнаког у моћи и слави и као Створитеља универзума.
Овакво јавно исповиједањ православља веома је наљутило Аријанце. Један од архиђакона, присталица лажног учења, пришао је архиепископу и прекрио му уста руком. Тада је архиепископ подигао руку и показао народу три прста у знак Свете Тројице, а затим је, са склопљена два прста, показао један, означавајући тако једно Божанство. Архиђакон га је ухватио за руку, а Мелетије је поново почео да исповиједа својим устима и да слави недјељиву Тројицу и једно Божанство, подстичући људе да се чврсто држе истине. Љутити архиђакон га је онда ухватио и држао за руку,  и покривајући уста светитеља, који је тако ревносно проповиједао праву вјеру. Православни су почели гласно да изражавају своју радост и да славе пресвету, јединствену и нерадјељиву Тројицу, а бијесни Аријанци протјерали су архиепископа из цркве и од тада почели да га хуле и називају јеретиком.

Мелетије је комбиновао изванредну кротост са чврстином свог духа и непрестано је покушавао да угуши свађе и непријатељства. Био је свом стаду примјер свих врлина и успио је да се окружи достојним људима. За ђакона је рукоположио светог Василија Великог, који је из Јерусалима дошао у Антиохију. Предосјећајући велике дарове светог Јована Златоустог, који је у то вријеме био још врло млад, архиепископ га је наговорио да изучава св. Свето писмо, крстио га и поставио за чтеца у цркви. Аријанци, видећи да су преварени у својим надама, наговорили су цара Констанција да збаци Светог Мелетија и пошаље га у прогонство у Јерменију, а сами су изабрали епископа између Аријанаца. Мелетије је био у изгнанству до Констанцијеве смрти. Јулијан, сестрић Константина Великог, ступио је на престо након Констанција. Јулијан је васпитаван у хришћанској вјери, али у својој души ју је мрзио, и чим је постао цар, одрекао се је и почео да служи паганским боговима са највећом ревношћу. Увјерен да сурови прогони не спречавају ширење хришћанства, Јулијан је прибјегао лукавијим мјерама. Прогласио је потпуну толеранцију, враћајући се из прогонства све прогнане епископе - и православне и аријанске. Надао се да ће му они својим споровима око вјере помоћи да ослаби моћ хришћанства.

Заједно са осталим епископима враћен је и Мелетије. Али затекао је православне подијељене међу собом: једни су признавали епископа Павлина, изабраног током његовог одсуства, други су чекали повратак Мелетија. Светитељ је кротко настојао да успостави мир и хармонију.

Убрзо након тога, Јулиан је умро у рату. Његов насљедник Јовијан сазвао је локални сабор у Антиохији, на којем су Аријанци потписали своју сагласност са догмамима које је потврдио Никејски сабор. Али Јовијана је убрзо наслиједио Валенс, ревносни присталица аријанизма. Опет је привремено завладала јерес, поново је подигнут сурови прогон православних епископа, а Мелетије је поново протјеран из Антиохије. За вријеме цара Грацијана Мелетије је поново почео да води своју паству. Али немири у антиохијској цркви су се наставили: Павлинови сљедбеници нису признавали Мелетија.  Св. Мелетије је чинио све напоре да успостави сагласност. Ревносно му је помагао свети Василије Велики, епископ кесаријски , наговарајући хришћане да чврсто стоје у православљу. Мелетије је просветио своје стадо кроз мудра учења и дао свима примјер побожног хришћанског живљења. Био је испуњен кротошћу, понизношћу и чврстином духа.
Недуго прије Мелетијеве смрти, Теодосије Велики је ступио на царски престо (379-39). И пре избора за цара, Теодосије је једном видео у сну светог Мелетија како му додјељује венац и царски гримиз. Овај пророчански сан се остварио. Грацијан, осјећајући се преслабо да одбије сталне најезде варвара, изабрао је свог храброг генерала Теодосија за савладара. А након Грацијанове смрти, Теодосије је постао цар и прославио своју владавину побједама и мудрим уредбама, чиме је стекао надимак Велики. Тадашње свађе и несугласице наставиле су да потресају Цркву. Поред тога, појавила се још једна јерес - Македонијева јерес, која је одбацивала божанство Светог Духа.
Теодосије је, желећи да прекине расправе, сазвао сабор у Цариграду 381. године. Ово је био Други васељенски сабор. Осуђена је јерес Македонијива, а Символ вјере допуњен је учењем о Св. Духу. Међу осталим епископима позван је у Цариград и свети Мелетије, који је требало да предсједава сабором. Теодосије, који га раније није видео, препознао је у њему истог оног старца  којег је сањао да му ставља царски вијенац.
Мелетије је чврсто бранио истинске догмате вјере. Преминуо је у старости пред крај сабора. За предсједавајућег сабора постављен је свети Григорије Богослов. Мошти светог архиепископа Мелетија пренесене су из Цариграда у Антиохију и постављене близу моштију св. свештеномученика Вавиле.

Од малих ногу св. Власије је био кротак и побожан. Грађани Севастије, цијенећи такве његове особине, изабрали су га за епископа. Али онда је услиједио сурови Диоклецијанов прогон. Свјестан својих дужности, Власије је тјешио страдалнике и прогоњене, посјећивао је мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут бјеше славни Јевстратије, али сам се није добровољно предао мучитељима, знајући да је потребан свом стаду.
Када су хришћани напустили град, и он се повукао и настанио у пећини. Ту се скривао током Лицинијевог гоњења, проводећи дане у молитви и посту; овдје су га пронашли незнабожачки ратници који су га довели владару. Овај посљедњи је у почетку љубазно наговорио Власија да принесе жртву идолима, али видјевши чврстину хришћанског епископа, наредио је да га немилосрдно туку палицама, а затим га затворио. 
У међувремену, мучитељ је поново позвао Власија на суђење. Али ни нељудске муке, ни захтјеви - ништа није могло да поколеба св. Власија. Чврстина његове вјере толико је задивила седморицу хришћана који су истовремено били да су се отворено исповиједали верницима у Христа и нељудски убијали.
Светом Власију је, након мучења, одсјечена глава, изван зидина града Севастије 11. фебруара 316 године. Према предању, тијело светог Власија са почастима је сахранила побожна жена по имену Елиса на мјесту свечевог погубљења, а многи хришћани су добили изљечење на гробу светитеља. ​Мошти светитеља биле су у Севастији, али су за вријеме иконоборства 732. године пренесене у италијански град Маратеа, чијим се  заштитником Свети Власије и данас сматра. Одатле су честице Власијевих моштију пренесене у многе храмове у различитим земљама Европе. Народ се моли Светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од звјерова.

Свештеномученик Харалампије (гр: Χαράλαμπος - радосна свјетлост) -епископ тесалског града Магнезије (сјевероисточни регион Грчке). Рођен је око 89. године, страдао 202.године).   Вјерује се да је имао 113 година када је пострадао за Христа. Свештеномученик Харалампије је успјешно ширио вјеру у Христа Спаситеља. Вијест о његовом проповиједању стигла је до гувернера регије Лукијана и војног заповједника Лукија (проконзул Магнезије), по чијем наређењу је светитељ ухапшен и изведен пред суд, гдје је чврсто исповиједиоо вјеру у Христа и одбио да принесе жртву идолима. Упркос старости владике (имао већ 113 година), био је подвргнут страшниим мучењима: мучили су његово тијело гвозденим кукама све док му нису огулили сву кожу од главе до пете. У исто вријеме светитељ се окренуо мучитељима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот!" Увидјевши  Харалампијево стрпљење и његову потпуну невиност, два војника - Порфирије и Ваптос отворено су исповиједили Христа, због чега су одмах посјечени мачем. Три жене које су биле присутне страдању епископа Харалампија, такође, су почеле да славе Христа и одмах су мучене. Разјарени Лукије сам је зграбио инструменте мучења и почео да мучи светог мученика, али одједном су му руке биле одсјечене, као одсјечене мачем. Владар који је дошао на мјесто погубљења пљунуо је светитељу у лице, и одмах му је глава била окренута уназад. Тада је Лукије почео да моли светитеља за милост, и његовом молитвом оба мучитеља су одмах добила исцјељење. У исто вријеме, многи свједоци су повјеровали у Христа. Међу њима је био и Лукије, који је пао пред ноге светог старца, тражећи опроштај.

​Лукијан је инцидент пријавио цару Септимију Северу (193 - 211), који се у то вријеме налазио у Антиохији Писидијанској  (западни дио Мале Азије), и наредио је да му доведу Светог Харалампија, што је учињено са невиђеном свирепошћу. 
Цар је наредио да се епископ још више мучи и почели су да га пале ватром. Али Божја сила је помогла светитељу, и он је остао неповријеђен. Поред тога, његовом молитвом почела су се догађати чуда: васкрсао је умрли младић...тако да је мноштво почело да исповиједа Христа Спаситеља. Чак је и кћерка цара Галина повјеровала у Христа. По царевој наредби, тукли су светитеља камењем по уснама, жељели су да запале браду из које је допирао пламен који је изгарао мучитеље. Пуни пакости, Септимије Север и његов племић Криспус подигли су хулу на Господа, подругљиво га позивајући да сиђе на земљу, хвалећи се својом снагом и ауторитетом. У гњеву Господ је затресао земљу, велики страх је пао на све, али обојица злих висили су у ваздуху, везани невидљивим везама, и само на молитву светитељеву враћени су доле. Престрављени цар је оклијевао у својој злоби, али је убрзо поново пао у заблуду и наредио да се светитељ мучи, коначно га осудивши на одсијецање главе мачем. Током своје посљедње молитве, светац је био удостојен да види самог Спаситеља.  Царева кћерка, блажена Галина, са великом почашћу сахрани тијело мученика. 
Његова лијева рука чува се у манастиру Мега-Спилео (греч. Μέγα Σπήλαιο) недалеко од Калаврите (Грчка), а часна глава се чува у манастиру Св. Стефана на Метеорима у Грчкој. Из честица његових моштију, које се налазе у разним дијеловима Грчке, проистичу бројна чуда. 
У народу се Харалампије поштује као заштитник од изненадне смрти без покајања, као заштитник домаћих животиња, заштитник жетве. Посебно се поштује као исцјелитељ депресије и других менталних болести и један је од најпознатијих светаца у Грчкој. Такође, му се моле за добробит и избављење од глади. Наша црква га прославља 10. фебруара по црквеном, а 23. фебруара по грегоријанском календару.

Свети мученик Никифор живио је у граду Антиохији у Сирији. У истом граду је живио и презвитер Саприкије са којим се Никифор често дружио, тако да су сматрани браћом. али околности су се развиле тако да се то пријатељство касније не само охладило, већ и претворило у непријатељство и мржњу. Након неког времена Никифор је дошао к себи, покајао се за свој гријех и више пута је преко пријатеља тражио опроштај од Саприкија, али он није желио да му опрости. Тада је и сам Никифор дошао свом бившем пријатељу и усрдно замолио за опроштај, али Саприкије је био неумољив. У ово доба цареви Валеријан (253-259) и Галијен (260-268) започели су гоњење хришћана, а један од првих који се појавио пред судом био је презвитер Саприкије. Чврсто је исповиједио себе хришћанином, трпио мучења због своје вјере и био осуђен на смрт одсјецањем главе мачем. Кад су га одвели на погубљење, Никифор је са сузама молио за опроштај, али презвитер Саприкије је очврснуо у срцу и чак ни пре смрти није желио да опрости свом хришћанском брату. Због тога је Господ уклонио Своју благодат од Саприкија, која га је ојачала током трајних мука, и он се, скоро стигавши до благословеног краја свог подвига, изненада уплашио смрти и пристао да принесе жртву идолима. Узалуд је свети Никифор са сузама наговарао Саприкија да се не упропасти одрицањем, већ стојећи на прагу Царства Небеског. Тада је свети Никифор рекао крвницима: "Ја сам хришћанин и вјерујем у нашег Господа Исуса Христа, од кога је Саприкије отпао. Погубите мене умјесто Саприкија". Џелати су то одмах пријавили владару. Услиједила је наредба: ослободити Саприкија, а умјесто њега, мачем посјећи Никифора. Тако је свети Никифор био увенчан бесмртним вјенцем славе. ​Никифор је погубљен мачем у Антиохији 260. године, у вријеме цара Галијена.

Светитеља првих вијекова хришћанства - великомученика Теодора Стратилата (+ 319) православна црква прославља у недјељу, 21. фебруара 2021. године.
Свети Теодор је рођен у граду Евкхаит (Мала Азија ). Служио је у царској војсци и био је познат по својој храбрости. Храбар и јуначан, веома лијеп и диван, мудар и паметан, изврстан говорник, светог Теодора називаху вриоритор, што значи: извор краснорјечивости.
Његова слава се проширила након што је, уз помоћ Божију, убио огромну змију која је живјела у провалији у околини Евхаита и прождирала људе.
Због своје храбрости, Теодор је постављен за заповједника (стратилата) града Хераклеје. У овом граду, поред служења, светитељ је проповиједао о Христу незнабошцима њему потчињеним. Као резултат тога, захваљујући причама Теодора Стратилата, готово цијела Хераклеја прихватила је хришћанство.
Сазнавши да је цар Лициније  (307-324) почео да прогони хришћане, свети Теодор га је позвао у свој град обећавши да ће принети жртву незнабожачким боговима. Прије посјете владара, сакупио је у својој кући све златне и сребрне статуе богова које су биле у Хераклеји.
Када су идоли сакупљени, свети Теодор их је разбио на комаде, дјеливши дјелиће племенитих метала сиромашнима. Због онога што је урадио, ухваћен је и подвргнут окрутном и жестоком мучењу. Његово мучење се састојало из шибања  (шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху), разапињања на крсту, гађан је стријелама и најзад посјечен мачем. У хришћанској традицији помиње се да је за све вријеме мучења непрестано говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Лициније, мислећи да је мученик умро, оставио га је објешеног на крсту. Али, у првој ноћној стражи, Анђео Господњи скину светог мученика са крста и учини га цијелим и здравим, као и прије ... Угледавши ујутро неповријеђеног Теодора, царски војници су се одмах крштили. Међутим, великомученик је желио да издржи сва мучења за Христа до краја, и зато се добровољно предао у руке Лицинија.  Као резултат тога, свети Теодор Стратилат је по наредби цара посјечен мачем. Теодор је умро у суботу 8. фебруара 319. године у три сата послије подне. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Његове мошти су пренесене из Евхаита у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни. Сем 21. фебруара празнује се и пренос моштију његових из Хераклеје у Евхаит 8. јуна (21. јуна по грегоријанском календару). Теодор Стратилат је завјештао при страдању, своме слуги Уару: "Тијело моје", рекао је, "положи у Евхаити на имању мојих предака". 
Биографију Теодора Стратилата забиљежио је његов слуга и писар Уар, који је био очевидац догађаја и извршитељ његове посљедње воље.

Свети пророк Захарије срповидац (назива се срповидцем, зато што је у визији видео срп, што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег) је једанаести од малих пророка. Поријеклом је из Левијевог племена. Рођен је у Галаду, име му значи: сјећање Божје.Био је син Варахијин и унук Идов: "Осмога мјесеца друге године Даријеве, дође ријеч Господња пророку Захарији сину Варахије сина Идова говорећи:"  ; овај посљедњи се вратио са Зоровавељем из вавилонског ропства и у Немијиној књизи назива се глава свештеничке породице. Свето писмо није сачувало детаљне и одређене информације о животу пророка Захарије; само повремено подиже завесу да саопшти ову или ону фрагментарну вијест о животу пророка Божијег. Тако се ћути о времену и мјесту рођења пророка Захарије, започињући своју причу о његовом животу од времена његовог говора до пророчке службе. Бог га је позвао на пророчку дјелатност у младости (Зах 2,  4) у другом мјесецу друге године владавине Даријеве (Зах 1, 1), - само два мјесеца касније од пророка Агеја ( Аг 1, 1). Заједничком пророчком активношћу свети Агеј и Захарија постигли  су да су Јевреји престали да размишљају о својим потребама и са ревношћу почели да граде храм. Пророчка служба пророка Захарије вјероватно се наставила и након изградње храма; у његовим посљедњим говорима, који чине садржај његове књиге од 9. главе до краја више нема подстицаја за завршетак градње храма и може се помислити да је у вријеме одржавања ових говора овај други већ био готов. Предање каже да је свети пророк Захарија доживио дубоку старост, да је умро око 520. год. прије Христа те био сахрањен у близини Јерусалима, поред пророка Агеја. 

Пророк Захарија оставио је драгоцјено насљеђе - књигу која садржи његове пророчанске визије и говоре. Са 14 глава књига пророка Захарије је највећа књига од свих књига дванаест малих пророка. Карактеристична одллика садржаја књиге пророка Захарије је обиље месијанских пророчанстава: ни код једног другог пророка не налазимо толико мноштво детаља о посљедњим данима живота нашег Спаситеља као код пророка Захарије. Прорекао је свечани улазак Христов у Јерусалим „на магарету, младету магаричину“;  Јудино издајство за тридесет сребрњака: „и измјерише му цијену, тридесет сребрника“; и бјекство апостола у вријеме Христовог хватања: „удариће пастира, и овце ће се разбјежати“. Такођем пророковао је о пробадању Спаситељевог ребра ( Зах 12, 10 ), о помрачењу сунца током страдања Спаситеља на крсту: "И у тај дан неће бити видјело свијетло и мрачно;Него ће бити један дан, који је познат Господу, неће бити дан и ноћ, јер ће и увече бити свјетлост. ( Зах 14,  6-7 )

Тумачи пророчке књижевности слажу се у томе да је књига пророка Захарије једна од најтеже разумљивијих књига (Б. Лујић "Старозавјетни пророци"). Књига пророка Захарије може се подијелити према свом садржају на два дијела: у првом (од 1. до 6. главе) су  виђења, а у другом (од 7. главе до краја) - говори. Свега постоји осам ноћних виђења; већину њих анђео Божји објашњава пророку; њихов циљ је да јеврејском народу осигурају Божју заштиту. У првом виђењу-коњаници у боји- : "човјек јахаше на коњу риђу, и стајаше међу миртама које бијаху у долу, а за њим бијаху коњи риђи, шарени и бијели." Бог открива да ће народи - угњетачи Јевреја бити погођени Његовим гњевом, а Јерусалим ће бити обновљен: "овако вели Господ над војскама: опет ће градови моји обиловати добром, и Господ ће опет утјешити Сион и опет ће изабрати Јерусалим"  (1,  7-17).
Каква ће бити судбина незнабожаца објашњава се у другом виђењу четворице ковача који ће срушити рогове - симбол народа који су расејали Јевреје и уништили Јерусалим (1,18-21). Моћна царства биће кажњена због своје охолости и окрутнодсти. Њихови рогови биће скршени. Послије сламања угњетача Јевреја, који су ометали изградњу града и храма, Јерусалим ће поново бити насељен: "Опет подигох очи своје и видјех, и гле, човјек, и у руци му уже мјерачко. И рекох: куда идеш? А он ми рече: да измјерим Јерусалим да видим колика му је ширина и колика му је дужина"- треће виђење. Гријеси људи више неће спречавати Господа да се насели на Сиону, јер ће им бити опроштено, као што показује четврто виђење: пророк види првосвештеника Исуса у замрљаној одјећи, симболу грешне нечистоте, а Сатана га је оптужио; али Бог га оправдава, а умрљана одјећа се уклања са првосвештеника, представника народа, и замјењује чистом, што је било предвиђено за будуће велико дјело Божје милости - искорјењивање гријехова цијеле земље у год. једног дана од Филијале-Месије (3. поглавље). У петом виђењу, пророку се показује златна светиљка (симбол Цркве, - Отк 1, 13, 20), са седам лампи напуњених уљем из двије маслине које стоје са стране; то је значило да је сам Бог гледао над храмом и народом, и двије маслине - Зоровавељ и Исус су оруђа Његове промисли (гл. 4). Али јеврејски народ неће дуго уживати у Божијим милосрђима, о чему говори претходних пет виђења: поново ће бити искварен и поново ће бити кажњен; ова идеја је откривена у шестом виђењу "потом опет подигох очи своје и видјех, а то књига лећаше" (гл. 5, 1-4)- истребљење крадљиваца и кривоклетника- и  у седмом виђењу ефе (мјера течности ) са женом која сједи у њему - ослобођење од зла.  Осмо виђење: " четвора кола излажаху између двије горе, а те горе бијаху од мједи" -суд над непријатељима. Осмо виђење је повезано са првим. Сва виђења пророка Захарије међусобно су повезана, мада се на први поглед не чини тако.
У времену које је промишљао пророк, како показују пето и шесто виђење, корупција изабраног народа достићи ће врхунац; тада ће проклетство прелетети сву Јудеју и ударити зле док се не испуни мјера неправде народа и задеси посљедња казна; опака жена - јеврејски народ; ефа је мјера лажи која је проузроковала проклетство. Пагани неће остати некажњени, као што показује посљедње седмо виђење четири кола упрегнутих у шарене коње, симбол Анђела Господњих, који ће путовати цијелом земљом да суде непријатељима Божјим. Након уништења незнабожачког свијета, доћи ће Месијино царство, које пророк приказује сљедећим симболичним дјеловањем: ставља на главу првосвештеника Исуса двије круне од злата и сребра, симбол првосвештеника и царско достојанство Месије који долази, заједно са предвиђањем да ће Месија доћи и створити храм, биће првосвештеник: када се то обистини, тада ће далеке нације доћи да саграде храм Богу Израиљевом ( гл. 6).

Други дио (од 7. (главе до краја) садржи говоре пророка Захарије. У првом пророчком говору о питању његових савременика, да ли је потребно поштовати постове утврђене у знак сјећања на тужне догађаје ропства, поучавати да постови треба да комбинују дјела праведности и љубави према ближњима, тада ће се пост претворити у дане тријумфа, а благослов Божији почиваће на Израиљу и радости спасења, које има загрљај незнабожаца (глава 7-8). У другом говору пророк предвиђа смрт нација непријатељских према Израиљу, а Јерусалим ће бити под посебном Божјом заштитом и у њега више неће долазити ниједан угњетач. Тада пророк позива јеврејски народ да се радује, јер му долази праведни и кротки Цар; Он ће успоставити праведност на земљи и спасити свој народ, уништити охолост и охолост људи. Отвориће своје царство уласком у своју престоницу на магарцу и младом ждријебету, кротким животињама које служе као симбол мира.  Месијино царство - царство мира из Јудеје ће се проширити широм земље; Цар ће га увући у себе не силом, већ крвавом жртвом, коју ће донијети свим људима да их измири са Богом. Непријатељима Божјег народа - предвиђа се пораз, а Јеврејима - благослов плодности и рађања дјеце. Након што је приказао свијетлу судбину која Израиљ очекује у блиској будућности, пророк прелази на приказивање одбацивања јеврејског народа које ће услиједити: пророк се обраћа Ливану са захтјевом да отвори врата непријатељу, који ће опустошити цијелу Јудеју . Разлог за такву катастрофу пророк Захарија објашњава симболичном причом о двије палице Небеског пастира (главе 9-11).
У посљедњем говору пророк објављује да ће сви народи свијета устати против Јерусалима, али ће га сам Господ заштитити и уништити нападаче, док ће Господ излити дух благодати и њежности на јеврејски народ, а Јевреји ће на Онога кога су проболи гледати и за Њим ће плакати као на рођеног сина 12. Тада ће се кући Давидовој отворити извор, испирући њихове гријехе и биће уништено свако сјећање на идоле и лажне пророке; пастир ће бити разбијен, а овце расејане. Господ ствара блажено царство, малобројно, чинећи само трећину оних који живе на земљи, али за то искушани и свети. Коначно, незнабожачки народи ће поново окружити Јерусалим, али Господ ће устати да га заштити и побиједи, и тада ће бити једини дан познат само Господу: неће бити свјетлости, светила ће се повући, биће не будите ни дан ни ноћ; тек увече ће се појавити светлост Из Јерусалима ће потећи живе воде, постаће жариште новог царства, у којем ће боравити само праведници - у њему више неће бити ништа нечисто (глава 12-14).
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ II, архиепископа Српског 
Син краља Стефана Првовенчаног а братанац светога Саве I. Родио се око 1200. године. Пре монашења звао се Предислав. Следујући примеру свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Подвизавао се у манастиру Хилендару, одакле је ишао у Свету Земљу да се поклони Гробу Христовом и да види сва места страдања Његовог. Из Хилендара буде најпре постављен за епископа хумског, а онда за архиепископа српског. Изабран је за архепископа српског после св. Арсенија 1266. г., под именом Сава II. Управљао црквом с великом преданошћу и љубављу, знајући, како вели његов биограф св. архиепископ Данило, „да ће свако одговарати за дани му талант, и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог“. Упокојио се 1271. године у Пећи. Мошти му леже у манастиру Пећи.

Свети Партеније, епископ лампсакијски, поријеклом је био из града Мелитопоља (Мала Азија), гдје је његов отац Христофор служио као ђакон. Младића нису научили да чита и пише, али је добро савладао Божанска писма, присуствујући цркви током богослужења. Имао је добро срце и током риболова зараду је дијелио сиромашнима. Испуњен благодаћу Божијом, свети Партеније је од 18. године у име Христово исцјељивао болести, изгонио демоне и чинио друга чуда. Сазнавши за врли младићев живот, епископ мелитопољски Филип школовао га је и хиротонисао  за презвитера.
Године 325. током владавине Константина Великог,  архиепископ кизички Ахил поставио га је за епископа града Лампсак (Мала Азија--данас град Лапсеки (Турска). У граду је било много незнабожаца, и светитељ је ревносно почео да шири вјеру у Христа, потврђујући је вољом Божијом многим чудима и исцјељењима болесника. Људи су почели да се одмичу од паганских вјеровања, а онда је свети Партеније отишао цару Константину Великом са молбом да му да моћ да уништава идолске храмове и да на њиховом мјесту гради хришћанске цркве. Цар је свеца примио са чашћу, дао му писмо да уништи храмове и обезбиједио му средства за изградњу цркве. Враћајући се у Лампсак, свети Партеније је наредио да се униште идолски храмови и да се усред града подигне прелијеп Божји храм.
Пронашавши на једном од срушених храмова велики камен, погодан за успостављање светог престола у цркви, светитељ нареди да га обраде и однесе на изградњу цркве. Због злобе ђавола, који је био бијесан због камена извађеног из храма, колица су се преврнула и каменом убила кочијаша Евтихијана. Свети Партеније га је подигао својом молитвом и постидио ђавола, који је хтио да омете Божје дјело.
Светитељева милост била је толика да није одбио да излијечи никога од мноштва људи који су му долазили или га сретали на путу, болујући од тјелесних тегоба и обузети нечистим духовима. Људи су престали да се обраћају љекарима, јер је  Партеније исцјељивао све болести, у Име Господа Исуса Христа, бесплатно. Великом снагом Имена Христовог светитељ је истјерао многе демоне из људи, кућа и морских вода. Када је светац истјерао демона из једне особе, која га је запосјела од детињства, нечисти дух је почео да тражи од светитеља да му додели друго пребивалиште. Светитељ је обећао да ће указати на такво мјесто и, отворивши уста, рекао је демону: „Уђи и настани се у мени“. Ђаво је, као изгаран ватром, завапио: „Како да уђем у дом Божији?“ И сакрио се на пуста и непроходна мјеста. Тако, показујући људима велику силу вјере у Христа, светац је мноштво идолопоклоника окренуо правом Богу.
Свети Партеније је умро мирно и свечано је сахрањен поред Саборне цркве Лампсака, у капели коју је сам подигао.

Пре­по­доб­ни Лука био је поријеклом из грчког села Касторија. Рођен је 896. године. Као син сиромашних пољопривредника, Стефана и Ефросиније, пре­по­доб­ни се од дјетињства  много мучио, радећи у пољу, чувајући овце. Потпуно је био послушан родитељима и био је врло уздржљив у храни (никада није хтио окусити меса, ни млијека, ни сира, ни јаја; па се чак уздржавао, од тако омиљених дјеци, јабука и другог воћа; хранио се само хљебом, водом и поврћем). Често је сву храну и одећу дијелио сиромашнима, што су му замјерали родитељи. Једном је сиромашнима дао готово све сјеме које је морао да посије на свом пољу, али Господ га је наградио да од мало сјемена сабра већи род неголи раније од свега семена.

​Као младић молио се пуно и усрдно. Мајка га је више пута видјела како стоји за вријеме молитве не на земљи, већ у ваздуху.

Након очеве смрти, тајно је напустио мајку у Атини, гдје је у манастиру положио монашке завјете. Али молитвом мајке, која му је јако недостајала, Господ га је чудесно вратио у кућу свог оца. Тамо је живио само четири мјесеца и, утјешивши мајку, са њеним благословом повукао се у осамљено мјесто на Јованову гору, гдје је постојала црква посвећена светим бес­среб­ре­ни­цима Козми и Да­мј­а­ну, у којој се подвизавао у непрестаној молитви и посту. Тамо је примио монашки постриг од стараца-ходочасника. Послије овога свети Лука је појачао своје подвиге, због чега га је Господ наградио даром прозорљивости.

Након седмогодишњег боравка на Јовановој гори, преподобни се, захваљујући инвазији бугарских трупа, повукао у Коринт. Чувши за подвиге неког столпника у Патри, отишао је к њему и 10 година служио подвижнику са понизношћу и послушношћу. Тада се светитељ поново вратио у своју отаџбину и поново почео да се успиње на гору Јован.
Мноштво људи који су се тамо стекли прекинуло је његово безмолвије, а преподобни Лука се по благослову старца Теофилакта и његовог ученика повука пустињско мјесто Калавију, одакле се, три године касније, због најезде Арапа, преселио на пусто и безводно острво Ампил. Последње место његових подвига био је Стириус (Сотериа). Овде су се браћа сабрала код светитеља и настао је мали манастир чија је црква освећена у име свете великомученице Варваре. Боравећи у манастиру, преподобни је чинио многа чуда, лијечећи душевне и тјелесне болести. Предвиђајући свој крај, светац се затворио у ћелију и три мјесеца се припремао за одлазак к Господу. На питање гдје да га сахране, преподобни је одговорио: „Баците моје тијело да ме звери прождеру“. Када су га браћа замолила да промијени опоруку, наредио је да тијело сахране на истом мјесту гдје и лежи. Ријечима: "У руке Твоје, Господе, предајем свој дух!" - Преподобни Лука се упокојио у Господу 7. фебруара 946. године. Послије тога је на месту његовог сахрањивања подигнута црква, а из његових светих моштију потекло је миро и догодила су се многа исцјељења.

​Света мученица Агатија (хришћанска је мученица из 3. вијека-рођ. 231.године) била је кћерка угледних и богатих хришћанских родитеља из града Палерма (раније званог Панорм) на Сицилији. У то вријеме цар је послао упутства за прогон хришћана у свим крајевима. Током прогона под царем Децијем (249 - 251), гувернер регије Катанија, Квинтијан, занесен љепотом младе хришћанке, одлучио је да је одврати од хришћанске вјере и у ту сврху смјестио је у кућу незнабожачке удовице која је водила распуснишки живот а која је имала пет кћерки. Сви су покушали да заведу свету Агатију хаљинама, посластицама и забавом, подстичући је да принесе жртву незнабожачким боговима, али светитељка није подлијегала њиховим триковима и, презирући сва задовољства, молила се Господу да јој подари снагу за мученичко дјело. Током испитивања код Квинтијана, света мученица се није поклонила наклоности или наговору и била је подвргнута суровом подсмјеху: мучили су јој груди гвозденим канџама и, на крају, одсекли груди. У затвору се свети апостол Петар јавио мученици и излијечио је од рана. Света Агатија, поново доведена на мучење, задивила је Квинтијана чињеницом да су јој дојке неозлијеђене. Тада су је поново почели мучити. У то вријеме у граду је почео земљотрес, а отворена земља прогутала је најближе Квинтијанове пријатеље. Уплашени становници отрчали су до Квинтијана, захтијевајући да престане са мучењем. Плашећи се народног негодовања, Кинтијан је (251.године) вратио свету Агатију у затвор, гдје је  мученица, захваливши, мирно предала свој дух Богу усрдно се молећи Богу и захваљујући му на снази и стрпљењу с којим је трпјела муке.
Напорима њених поштовалаца, хришћана, на њеном гробу је касније саграђена црква.
Гњев Божији убрзо је погодио злог мучитеља Квинтијана. Када је отишао у отаџбину св. Агатије, у граду Палерму, како би присвојио њено имање себи, на једном прелазу је пао у воду и утопио се.  Једном је на Сицилији започела ерупцију вулкана Етна. Становници острва узели су одјећу из гроба св. Агатије и држали је уз ватру; ерупција је престала. То је била основа за вјеру у помоћ св. Агатије против пожара.
Живот ове мученице учи нас да стрпљиво подносимо све патње и недаће у животу, да не клонемо духом, већ да се надамо Божјој помоћи; учи нас да вјерујемо да нам патњу шаље Бог ради сопственог спасења.

Светог мученика Трифуна (+250) наша православна црква прославља у недјељу, 14. фебруара 2021.године.
​Мученик Трифун рођен је у селу Кампсади, у Фригији, једном од региона Мале Азије. Био је сиромашног поријекла, али веома побожан још од малих ногу. Као дијете вријеме је проводио чувајући гуске. Од малих ногу је имао дар од Бога да изгони демоне и лијечи разне болести. Свети Трифун је постао нарочито познат након што је исцијелио  Гордијану, кћерку римског цара Гордија, (238-244) од демонске опсједнутости. Био је познат и по другим чудима, на примјер, спасавајући становнике родног села од глади: снагом своје молитве светитељ је очистио поља од инсеката који су истребљивали житарице.
За вријеме владавине цара Деција (249-251), окрутног прогонитеља хришћана, Свети Трифун је пријављен епарху Аквилину да је проповиједао вјеру у Христа и многе привео на Крштење. Младић је ухапшен и приведен на испитивање, током којег је неустрашиво исповиједао вјеру у Исуса Христа. Чак и упркос свирепим мучењима (тукли га палицама, мучили гвозденим кукама, ране пекли ватром и водили га по граду, забивши му гвоздене ексере у ноге). Свети Трифун  се није одрекао Господа, док је  сва мучења подносио храбро, без узвика и стењања. 
Погубљење мученика 250. године у Никеји требало је да се изврши одсијецањем главе мачем. Међутим,  прије него што су крвници имали времена да изврше казну, његовом молитвом, свети мученик је отишао Господу. Хришћани су свето тијело мученика умотали у чисти покров и хтјели да буду буду сахрањене у граду Никеја, у којем је страдао, али свети Трифун је у виђењу заповиједио да се његово тијело пренесе у његову отаџбину у селу Кампсада. Ово је и учињено. Свети мученик Трифун сахрањен је у Кампсади и тамо је током вијекова чинио многа чуда. Мошти светог Трифуна су касније пренесене у Цариград, а затим у Рим.
Иконографија 
У византијској иконографији приказан је као младић како стоји са крстом у руци. У руској традицији,такође, се често приказује са соколом у руци, стојећи или на коњу. У балканској традицији једно од својстава Трифунових је винова лоза. У црквеном сликарству у Бугарској, Свети Трифун је приказан као младић који држи резне алате.

Мошти
Мученичка глава Светог Трифуна чува се у Саборном храму Светог Трифуна у црногорском граду Котору. Дио моштију 1803. године однесен је одатле у Русију. 1819. године ова светиња је постављена у три кивота на икони која се налазила у цркви Трифуна у Напрудном. Када је црква затворена 1931. године, икона је, заједно са честицама моштију, пребачена у храм иконе мајке Божје "Знамење" у Перејаславскаја Слобода. Још једна икона са честицом моштију светог Трифуна налази се у цркви иконе Богородице „Неочекивана радост“ у Марини Роши . Дио моштију мученика Трифуна налази се у манастиру СветоТројицко Китајевском манастиру у Кијеву... Честица моштију Св. мученика Трифуна чува се у Храму у част Корсунске иконе Богородице у селу Корсун, Орјолска област.

​​Свети мученик Трифун ужива велико поштовање у Руској православној цркви.
Постоји предање да је под царем Иваном Грозним (1533-1584) вољени царски ђирфал (ђирфал је највећи соко на свијету) одлетио током лова. Цар је наредио соколару Трифуну Патрикејеву да пронађе птицу која је одлетјела и запријетио му смрћу због непоштовања наредбе. Соколар Трифун путовао је по околним шумама, али без успјеха. Трећег дана, уморан од дугог трагања, легао је да се одмори, усрдно тражећи помоћ од свог заштитника, светог мученика Трифуна. У сну је видио младића на бијелом коњу, који је у руци држао царски ђирфал. Овај младић је рекао: „Узми несталу птицу, иди с Богом цару и не тугуј ни због чега“. Пробудивши се, соколар је у близини угледао ђирфал, којег је тражио. Одмах га је однио цару и испричао о чудесној помоћи коју је добио од светог мученика Трифуна. Убрзо, на мјесту гдје је било светитељево указање, соколар Трифун Патрикејев саградио је храм посвећен светом мученику Трифуну.

еСвети мученици бессребреници Кир и Јован (крај III —почетак IV вијек)
Свети Кир био је познати љекар у граду Александрији, лијечио је све болеснике бесплатно, лијечећи, између осталог, и менталне болести. У исто вријеме, свети љекар се није плашио да проповиједа Јеванђеље. Током прогона цара Диоклецијана, Кир се повукао у арапску пустињу, гдје се замонашио и наставио да лијечи људе који су му долазили. Једном је љекара-монаха пронашао ратник Јован, који је желио да постане његов сљедбеник. Послије извјесног времена, учитељ и ученик заједно су отишли ​​у Египат да подрже хришћанку по имену Атанасија, која је била затворена са своје три кћерке (Теоктистом - 15 година, Теодотијом - 13 година и Евдоксијом - 11 година). Кир и Јован су заробљени и мучени пред очима Атанасије. Али ни она, ни њена дјеца, ни сами мученици се  нису одрекли Христа. Исповједници су подносили све муке једнако непоколебљиво и биле су им одрубљене главе. За њима су на истом мјесту погубљени свети бесребреници Кир и Јован (+ 311). Хришћани су њихова тијела сахранили у цркви светог апостола и јеванђелисте Марка. У V вијеку мошти светих Кира и Јована пренесене су из Канопуса у Манутин. Касније су њихове мошти пренесене у Рим, а одатле у Минхен.  Часну главу светог Кира чували су дуги низ година у једном од манастира у близини Јерусалима, у Палестини. У двадесетом вијеку ова светиња поклоњена је једном женском манастиру недалеко од  града Лутраки, гдје се чува до данас.

Пренос моштију светих мученика бесребреника и чудотвораца Кира и Јована
Пренос моштију светих мученика и бесребреника и чудотвораца Кира и Јована из града Канопуса, близу Александрије (гдје су страдали 311. године) у оближње село Манутин, обављен  је 412. године. Ово египатско село било је прожело је све страхом, јер је раније овдје био пагански храм и живјели зли духови. Патријарх Теофило (385 - 412) желио је да очисти ово мјесто од демона, али није имао времена. Његову жељу испунио је свети патријарх Кирил (412 - 444) који га је наслиједио на Александријској катедри. Усрдно се молио за испуњење свете намере. У виђењу се анђео Господњи јавио светитељу и заповиједио да се часне мошти светих Кира и Јована пренесу у Манутин. Његова светост патријарх Кирил испунио је анђеоску заповијест и саградио храм у име светих мученика у Манутину.
Од тада је ово мјесто очишћено од непријатељске моћи, молитвама светих мученика Кира и Јована, ту су почела да се чине многа чудеса, лијечећи болесне и  невољне.

Јован Златоусти, велики васељенски учитељ и јерарх, умро је 407. године у јерменском Коману на путу до мјеста изгнанства, осуђен сплеткама царице Евдоксије, због смјелог разобличавања порока који су владали у Цариграду. Пренос његових часних моштију из Комана у Цариград догодио се 438. године, 30 година након светитељеве смрти, у владавине вријеме Евдоксијиног сина, цара Теодосија II (408–450).

Свети Јован Златоусти уживао је жарку љубав и дубоко поштовање људи, а туга његове превремене смрти живјела је у срцима хришћана. Ученик Светог Јована, Свети Прокло, патријарх цариградски (434–447), служећи Богослужење у цркви Свете Софије, одржао је беседу у којој је, славећи Светог Јована, рекао: „ О Јоване! живот твој заиста беше пун мука, али је смрт твоја чесна, гроб твој славан, награда твоја велика!   О благодати која превладава границе, мјесто и вријеме! Мјесто је освојило љубав, незаборавна успомена уништила је граница, а чуда светитеља нису била ограничена само на то мјесто “. Присутни у цркви, дубоко дирнути речју светог Прокла, нису му дозволили ни да заврши бесједу и почели су једногласно да моле Патријарха да се заложи код цара, тако да су мошти светог Јована пренесене у Цариград. Цар, наговорен од Светог Прокла, дао је сагласност и наредио да пренесу мошти Светог Јована, али људи које је он послао нису могли ни на који начин да подигну свете мошти све док цар, увидјевши своју грешку, није послао писмо светом Јовану, понизно молећи га за опроштај за себе и за мајку Евдоксију. Посланица је прочитана на гробу Светог Јована, а након тога су лако подигли мошти, пренели их на брод и однијели у Цариград. Светиња са моштима постављена је у цркви свете мученице Ирине. Патријарх је отворио ковчег: испоставило се да је тијело светог Јована нераспаднуто. Цар, падајући до ковчега са сузама, затражио је опроштај. А сав народ искаше да се само дотакне чесног кивота светитељевог, и не одлажаху од њега целог дана и целе ноћи.  Ујутро је кивот са моштима светитеља свечано пренесен у цркву Светих апостола. Народ је узвикнуо: „Прими свој престо, оче!“ И видје патријарх Прокло, и с њим многи достојни људи, како свети Јован мртва уста своја као жив покрену, и проговори ову архијерејску ријеч: "Мир свима!"
Пренос моштију светог Златоуста извршен је 438. године.
У 9. вијеку су на празник писане црквене пјесме у част преноса моштију светог Јована Златоустог.
Његове свете мошти су крсташи 1204. године пренијели из Цариграда у Рим (Ватикан), гдје су почивале све док 2004. године, договором нису поново враћене у Цариград (Истанбул).

Преподобни Ксенофонт, његова супруга Марија и њихови синови Аркадије и Јован, племенити цариградски грађани, живјели су у 5. вијеку.
Упркос богатству и племенитости, одликовали су се духовном једноставношћу и љубазним срцем. Желећи да дају својим синовима. Јовану и Аркадију, потпуније образовање, послали су их у фенички град Бејрут. Брод којим су оба брата кренула доживио је бродолом, а Промислом Божјим, браћу су таласи избацили на обалу на различитим мјестима, тако да је сваки мислио за другог да је потонуо.
Од туге један за другим, браћа су се посветила Богу и  замонашише се у два одвојена манастира. Родитељи дуго нису знали ништа о својој дјеци и сматрали су их мртвима. Међутим, преподобни Ксенофонт, који је већ био старац, одржавао је чврсту наду у Господа, тјешио је своју жену Марију, савјетовао је да не тугује и да вјерује да ће дјецу спасити Господ. Неколико година касније, пар је ходочастио по светим мјестима и у Јерусалиму је упознао своје синове који су се подвизавали у разним манастирима. Одушевљени супружници захвалили су Господу, који је провидносно ујединио цијелу породицу. Остатак свог живота преподобни Ксенофонт и Марија посветили су Богу, монашећи се. Преподобни Аркадије и Јован, опростивши се од својих родитеља, повукли су се у пустињу, гдје су после дугих подвига били прослављени даром чуда и проницљивости. Преподобни стареци Ксенофонт и Марија, подвизавајући се у тишини и строгом посту, такође, су примили дар чуда од Бога. Извор: вјеронаука.нет

Једном су радници који су градили цркву на смоленском гробљу почели да примјећују да сваке вечери неко подиже велике хрпе цигала на врх храма у изградњи. Запрепашћени радници одлучили су да сазнају ко је овај неоправдани неуморни радник. Испоставило се да је блажена Ксенија носила цигле.

​За велика дјела и стрпљење, Господ је за живота прославио своју изабраницу. Чак и они које је посјећивала или који су јели храну, били су срећни и успјешни у послу. И трговци и таксисти - сви су покушали да јој учине нешто; посебном благостању присуствовали они којима је блажена Ксенија нешто дала.

Блажена Ксенија је провела око 45 година у подвигу јуродивости  и умрла је на самом почетку 19. вијека. Сахранили су је на смоленском гробљу у Санкт Петербургу, гдје је својевремено помагала у изградњи цркве. Временом је над гробом блажене Ксеније саграђена капела у коју се и данас хрле њени бројни поштоваоци.

Извор: фома.ру/Цртежи Екатерине Гаврилове./Превод: вјеронаука.нет

Шестог васељенског сабора 680-681.године, у Цариграду и његових светих отаца православна црква се сјећа, у петак 5. фебруара 2021. године.
Васељенски сабори су били скупови Светих отаца (углавном епископа) Помјесних православних цркава, на којима су рјешавана догматска, канонска, литургијска и друга питања. VI Васељенски сабор одржан је у престоници Византије, уз учешће цара Константина Погоната (668-685.године). На овом Сабору осуђена је јерес монотелизма, чије су присталице тврдиле да је у Исусу Христу постојала само једна воља. Као резултат Сабора, 170 његових светих отаца одобрило је исповиједање вјере о двије воље у Христу  -  Божанској и људској.
Наставак овог Сабору био је Сабор одржан 691. године у царским палатама, који је добио име Трулски. На овом Сабору  установљена су 102 канона. Сабор је сазвао  и њиме предсједавао византијски цар Јустинијан II.

​Свештеномученик Климент рођен је у галатијском граду Анкира 258. године од оца незнабошца и мајке хришћанке. У дјетињству је изгубио оца, а у дванаестој години - и мајку, која му је предвидјела мученичку смрт због вјере у Христа.

Жена која га је усвојила, Софија, одгајила га је у страху Божјем. Током страшне глади у Галатији, неки незнабошци напустили су своју дјецу, не могавши да их нахране, а Софија је сабрала несрећнике, нахранила их и обукла, а свети Климент јој је у томе помогао. Учио је дјецу и припремао их за примање Светог крштења. Многи од њих су касније умрли мученички због вјере у Христа.
За свог врлинског живота свети Климент је рукоположен за чтеца, а затим за ђакона. Са осамнаест година је рукоположен у чин презвитера, а са двадесет година за епископа Анкире. Убрзо је започело гоњење хришћана за вријеме цара Диоклецијана (284-305). Епископ Климент је, такође, изведен пред лице правде по денунцијацији. Владар Галатије Дометијан покушао је да приволи светитеља да се поклони незнабожачким боговима, али епископ Климент је чврсто исповиједао вјеру Христову и храбро подносио све муке којима га је подвргао жестоки намјесник. Објесили су га на дрво, посјекли тијело оштрим гвожђем тако да су се видјеле кости, жестоко га претукли штаповима и камењем, завртили на точку и спалили на тихој ватри. Господ је задржао своју патњу и чудесно излијечио његово измучено тијело. Тада је Дометијан послао свеца у Рим самом цару Диоклецијану са извјештајем да је епископ Климент био свирепо мучен, али се показао непремостивим. Диоклецијан, видјевши мученика потпуно здравог, није повјеровао извештају и подвргао га је још окрутнијим мучењима, а затим га затворио.

Многи незнабошци, видећи храброст светитеља и његово чудесно исцјељење од рана, повјероваше у Христа. Људи су хрлили к светом Клименту у тамницу ради подучавања, исцјељења и крштења, тако да се тамница претворила у храм. Многе од њих, по денунцијацији, цар је погубио. Диоклецијан, задивљен чудесним стрпљењем светог Климента, послао га је у Никомидију свом савладару Максимијану.

На путу, на броду, светитељу се придружио његов ученик Агатангел, избјегавши погубљење са другим исповједницима и желећи да заједно са епископом Климентом страда и умре за Христа. Цар Максимијан предао је, Климента и Агатангела, гувернеру Агрипину, који их је подвргао таквим нељудским мучењима да се чак и код паганских гледалаца разбуктало саосјећање са мученицима и који су каменовали мучитеље.

Добивши слободу, светитељи су исцјељивали становнике града полагањем руку, крштавали и поучавали људе који су се мноштвом хрлили к њима. Поново притворени по наређењу Максимијана, послати су кући у град Анкир, гдје их је анкирски принц Куриниус поново мучио, а затим послао у град Амисију гувернеру Дометију, који се одликовао посебном окрутношћу.

У Амисији су свети мученици бачени у кипући креч, у њему су остали 24 сата и остали неповријеђени. Одерали су кожу са њих, претукли их гвозденим палицама, положили на вруће гвоздене кревете и сипали сумпором. Све ово није наштетило светима и они су послати у Тарс на нове муке. На путу у пустињи, свети Климент је својом молитвом добио откривење да ће патити за Име Христово још 28 година. После претрпљења многих мука, свеци су били затворени у тамници. После Максимијанове смрти, свети Агатангел је посјечен мачем. Анкирски хришћани су Светог Климента ослободили из затвора и одвели у пећински храм. Тамо је, након одслужене Литургије, светитељ најавио вјерницима скори крај прогона и свој скори одлазак. Светог мученика су заиста убрзо убили војници града који су упали у храм. Свецу су мачем одсјекли главу током његовог приношења Бескрвне жртве (+ око 312). Припремио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Сјећање на светог апостола из реда Седамдесеторице Тимотеја православна црква прославља данас, у четвртак 4. фебруара 2021. године.
Свети Тимотеј је био из малоазијског града Листре. Њега је  к  Христу привео 52.године свети апостол Павле.
Док је био у Листри са својим сапутником, апостолом Варнавом, свети Павле је излијечио човјека хромог од рођења. Многи свједоци тог чуда повјеровали су у Господа Исуса Христа, а међу њима је био и Тимотеј. Касније је постао ревносни ученик светог Павла, а касније његов стални пратилац и помагач у проповиједању Јеванђеља. Апостол Павле се према светом Тимотеју односио као према сину, називајући га у посланицама „љубљени син“. 65. године хиротониисао је апостола Тимотеја за епископа Ефеске цркве, којом је управљао 15 година. Боравећи у римској тамници и знајући да ће ускоро страдати, свети Павле позвао је апостола Тимотеја на њихов посљедњи састанак. У 80-ој години, и апостол Тимотеј  је страдао за Христа. Једном приликом,   у Ефесу је слављен  посебно свечани празник „катагогијум“, у којем су идолопоклоници, мушкарци и жене, носећи слике разних чудних створења, носили идоле и мотке у рукама и шетали улицама града са бестидним плесовима. У исто вријеме су пјевали су пјесме нескладним гласовима и јуришали на људе  попут разбојника, па чак и убијали многе. Такође,  чинили су многа гадна безакоња, којима су хтјели да изразе поштовање својих подлих богова. Видјевши то, свети ап. Тимотеј се распламса огњем божанске ревности и, појавивши се на овом безбожном спектаклу, отворено и смјело проповиједа Јединог истинитог Бога, Господа нашега Исуса Христа, - јасно проказа њихове заблуде и самообмане о њиховим боговима.  А они, лутајући у тами незнабожачких заблуда, нису разумјели и нису схватали апостолске говоре, већ су га, појуривши, звјерски претукли моткама које су имали у рукама, немилосрдно и нечовјечно вукући га по земљи газећи га ногама и мучећи до смрти. Хришћани који су тада дошли затекли су га да једва дише. Извели су га из града, а када је преминуо, сахранили су га на мјесту званом Пион. 
У 4. вијеку, по наређењу цара Констанција (син цара Константина Великог) часне мошти апостола Тимотеја пренесене су у Цариград, гдје су положене у храм Светих апостола.

СРОДАН ТЕКСТ-ПРЕПОРУЧУЈЕМО: СВЕТИТЕЉ КОЈЕМ ЈЕ АПОСТОЛ ПАВЛЕ ПИСАО ДВАПУТ

Сјећање на изузетног православног писца и преводиоца -  Максима Грка (+ 1556) православна црква прославља данас, у сриједу, 3. фебруара 2021. године. Максим Грк /Ватопедски/ рођен је 1470. године у грчком селу Арта у породици богатог грчког великодостојника. У младости је пуно путовао, студирао науке и језике у Француској и Италији. По повратку кући, будући светитељ стигао је на Свету Гору Атонску, гдје је положио монашке завјете у манастиру Ватопед. Тамо је наставио студије. С одушевљењем је проучавао древне рукописе које су на Светој Гори оставили монашки грчки цареви (Андроник Палеолог и Јован Кантакузен).
У то вријеме у Москви, великом кнезу Василију III Јовановичу (1505-1533) био је потребан компетентан помоћник са знањем грчког језика, јер је желио да среди грчке рукописе и књиге своје мајке Софије Палеолог и обратио се цариградском патријарху са захтјевом да му пошаље ученог Грка. за превођење књига. Максим је послат у Москву, а по доласку наложено му је да на словенски језик преведе тумачење Псалтира, тумачење Књиге Дјела апостолских и неколико богослужбених књига. Док је Варлаам био митрополит московски, Максим Грк је добро напредовао, али када је митрополит Данило заузео митрополитски престо , његов положај се закомпликовао. Конкретно, дошли су у сукоб око превода црквене историје блаженог Теодорита на словенски језик .
Положај Максима Грка још се више заоштрио након што је великом кнезу послао „Поучна глава за владаре верних“, у којима је указао на немогућност суверена да растави брак са супругом  Соломонијом, чему је тежио. Све ово довело је до затварања Максима у затвор, гдје је провео 6 година. Истовремено, оптужен је и за намјерно оштећивање књига, јер су у неким његовим преводима пронађене нетачности.
Док је био у затвору, свети Максим Грк се трудио да не клоне духом, због чега је стекао велику Божију милост - са утјехом му се јавио анђео.
По изласку из затвора, Максим је прво послат под црквеном забраном у Твер. Након још 12 година, забрана је укинута и свети Максим је послат у Тројично-Сергијеву лавру, гдје је провео посљедње године, настављајући да ради на преводу књига. После откривања светитељевих моштију 1996. године, оне данас чувају у Трапезном храму Тројице-Сергијеве лавре.

Свака јерес или раскол више је политичке природе него теолошке или догматске. То сада видимо, а тако је било и у дане Максима Исповједника.

Православна црква 3. фебруара слави преподобног Максима Исповједника. Његово име није ни подебљано на календару, а понекад имам утисак да је и даље незгодно о њему говорити као о политички неподобном.
У ствари, то није тако, јер ипак, огромна већина православног народа преподобног Максима дожиљава као хришћанског писца, теолога и философа. Данас, патролошка наука, нарочито на Западу, показује велико интересовање за његову личност, о чему свједоче и дјела, нпр, истраживача са Оксфорда попут Бронвен Нил и Паулине Ален. 

Уопште нисам могао да не пишем о преподобном Максиму Исповједнику, јер је он мој омиљени светац. Још 2013. године, за 400 година постојања, Кијевска богословска академија објавила је тезу предреволуционарног професора Сергеја Епифановича, посвећену Преп. Максиму. Једно вријеме је ово заправо била прва пуноправна и обимна студија о животу и дјелима светитеља. Прије дипломирања на академији, два тома дисертације представио нам је тадашњи ректор Владика Антоније (Паканич). Након што сам поново прочитао дјело Сергеја Леонтијевича, схватио сам да је за мене Максим Исповједник на неки начин постао обрасцем хришћанина.

Био је задивљујућа личност: с једне стране, он је савршено образован ерудита, називају га најтежим од свих византијских отаца, а висина његове мисли, како су рекли Грци, чак изазива вртоглавицу. С друге стране, свети Максим је био обичан монах, молитвеник и подвижник, који је, осим тога, поднио читав низ пресуда, ругања и изгнанства због верности Истини и борбе за чистоту вере. Његова истрајност и придржавање принципа не може а да не инспирише. Због тога је слика Максима Исповедника релевантна и за савремене хришћане.

Ево само малог описа професора Епифановича: „Својим лицем дао је живописан примјер живог грчког генија изванредне књижевне плодности, који подсјећа на свестраност ере великих отаца. За читав VII вијек то је једина велика књижевна личност која се занимала за егзегезу и теологију, аскетизам и литургију, па и за Ускрс, па и поезију. Издижући главу над читавом својом генерацијом, Св. Максим је био најбољи гласноговорник расположења своје ере. Он је зрели плод византијске културе, живописан примјер њене генијалности, одраз њеног менталног карактера. Његов идеал је идеал аскетске Византије. Његов поглед на свијет је складан систем идеја најкарактеристичнији за његову еру. Његова мистика је одраз владајућих расположења међу најбољим синовима Византије “.

Вриједи подсјетити да се у VII вијеку (само 18 година након смрти преподобног) састао VI Васељенски сабор. Све његове доктринарне дефиниције изграђене су на основу дјела Максима Исповједника, док име светитеља никада није ни поменуто у актима сабора. Било је немогуће, јер је монотелитска јерес  била дио државне политике царева Ираклија  I и, у мало ублаженом облику, Константа  II. Светитељ је осуђен управо као политички преступник који се побунио против актуелне власти, па је због тога било прилично рискантно сјећати га се, јер нико није поништио казне.
Иначе, мора се рећи да се у односу на ову јерес обични монах супротставио двојици значајних моћних „црквених кнежева“, будући да је монотелитске идеје први пут формулисао папа Хонорије I у писму цариградском патријарху Сергију. Ово је, рецимо, добар „камен у башти“ западног учења о непогрешивости римског понтификата. Међутим, ради правичности треба напоменути да се папа Мартин I, напротив, успротивио јереси, током једног од бјекстава, заклонио је Максима Исповједника, због чега је и страдао - прогнан је у Таурски Херсонес, гдје је и умро од глади. Као што видите, када се политика мијеша у црквене послове, чак и чин римског епископа није препрека за почињење било каквог безакоња.
 
Данас су ти монотелитски спорови већ дио историје, гледамо их издалека, и стога их је по жељи лако разумјети. Али тада, у 7. вијеку, све је било потпуно другачије. Лутање разних идеја, не потпуно устаљене терминологије, могло је само да збуни мисли оних који су ово жељели да разумију. Преподобни Максим није одмах све разумио. Једну од одлучујућих улога у том погледу имао је свети Софроније Јерусалимски, који је давне 634. године својом саборском посланицом осудио јеретичко учење које је предложио папа Хонорије. Управо је он упутио Максима Исповједника када је био принуђен да се у Палестини сакрије од прогона.

Међутим, бјекство преподобног не треба сматрати манифестацијом ни најмањег страха за свој живот. Напротив, на крају се храбро појавио пред судом, преживио неколико гоњења, малтретирања и премлаћивања, а као старац доживио је да му  језик одсијеку да не би могао више да износи своју „јерес“ а десна рука му је одсјечена, да не би више могао да пише и прогнан је да умре у Колхиди (у најзабаченију покрајину царства, без хране и одјеће-примједба преводиоца). Међутим, у ранијем периоду свог живота, Максим је избјегавао хапшење, јер га је доживљавао као препреку  аскетском подвигу. Поред тога, стална путовања постала су за светитеља средство за борбу против јереси. Прелазећи из провинције у провинцију, он је снажно упозоравао вјерне хришћане да не прихвате монотелитско учење.

Да бих окарактерисао личност преподобног, желио бих да се зауставим на још једној епизоди његовог живота. Већ сам поменуо имена папе Хонорија и патријарха Сергија, али и александријски патријарх Кир и Сергијев насљедник Пир, такође, су стали на страну јереси. Максим Исповједник је имао пријатеља, патрикија Григорија  (старогрчки πατρικιος - једна је од највиших византијских титула-примједба преводиоца), који је био на челу провинције Африке, и управо је он својевремено примио преподобног  у Картагини. Ту се, у јулу 645. године, догодила чувена расправа између Максима и Пира у вези са једном / двије воље у Христу. Данас бисмо такву расправу назвали дебатом, само што смо сада навикли да користимо овај израз у односу на политичку, а не теолошку расправу. У 7. вијеку, људе су,  много више занимала христолошка питања. Због тога је спор био јаван, у присуству великог броја хришћана. Природно, свети Максим је од њега изашао као побједник. Пир је прихватио  диотелизам, али га је касније напустио и поново се вратио у јерес.

Дакле, већ у Цариграду, током једног суђења, началник царске трпезе Сергије Евкрат питао је Максима: „Реци нам, Ава, како си наговорио Пира да напусти сопствени догмат и прихвати твој догмат“, на шта је преподобни одмах одговорио, да не брани свој сопствени догмат, већ догмат саборне цркве, и да није му ни пало на памет да га сматра својим. Овакав став је очигледно био узрок  храбрости и самопоуздања Максиму Исповједнику Зато је на наредном суђењу, када су, чини се, све околности биле против њега, када су оптужиоци указали на мјеродавну Римску цркву, која је требало да прихвати јеретичко монотелистичко учење, преподобни Максим ипак издржао.

„Дух Свети кроз уста апостола анатемише чак и Анђеле, ако су почели да објављују нешто супротно апостолској проповиједи. Зато, ако цијела васељена ступи у заједницу са патријархом [цариградским] и почне да се причешћује са њим, ја нећу са пфичешћивати".

Преподобном Максиму су одсјекли десну руку и језик како би га ућуткали, тако да није могао ни да говори ни да пише. Очигледно једноставно није било другог начина. Али глас и примјер непоколебљивости Максима Исповједника одјекују и данас. Јерес је поражена, а Истина коју је бранио преподобни Максим је тријумфовала - није ли ово примјер за нас, савремене хришћане.
Не заборавимо на овако задивљујуће светитеље као што је Максим Исповједник. Важније од било чега је да његово остане подебљано у нашем сјећању и у нашем срцу. Превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Сјећање на највећег подвижника Божијег, утемељивача монаштва, преподобног Антонија Великог, православна црква прославља у суботу, 30. јануара 2021. године.

Отац пустиножительства (отшелничког монаштав) рођен је 251. године у египатском селу Кома, близу Тиваидске пустиње, у племенитој и побожној хришћанској породици. Село Кома налазило се на сјеверној граници Тиваиде (јужне области Египта), у Хераклеопољској области. Родитељи светог Антонија били су коптски хришћани.

Свети Антоније се од дјетињства заволи црквена богослужења, осим тога, волио је да слуша Свето писмо. У доби од 20 година остао је сам са својом младом сестром, пошто су му родитељи умрли.

​Једном чувши у храму Христове ријечи из Јеванђеља: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном “, Антоније их је доживио као да су му речене лично.
Продајући своје имање, делећи новац сиромашнима и остављајући сестру на чување побожним дјевицама у манастиру, настанио се у близини свог села у сиромашној колиби, започињући свој аскетски живот.

​Живећи повучено, Антоније је наставио да ради, зарађујући новац за храну и милостињу за сиромашне. Понекад је младић посјећивао друге подвижнике, покушавајући да од сваког добије упутства. За водство у духовном животу обратио се једном од подвижника.

Касније, ради веће самоће, светитељ се настанио далеко од села, у гробници, где је само одређених дана његов пријатељ доносио оскудну храну. Светитељ је на овом месту живео до своје 35. године. Све ове године Антоније је водио тешку духовну борбу са демонима, који су га непрестано покушавали искушавати мислима, сумњама, појављивањима у различитим облицима, па чак и батинама. Међутим, својим строгим животом и молитвама Господу, преподобни Антоније је изашао као побједник  у борби са палим духовима.

Са 35 година, светац је отишао још даље у дубину тиваидске пустиње, гдје је почео да живи потпуно сам, без помоћи других подвижника. У овом осамљеном мјесту живио је још дугих 20 година, настављајући да превазилази најтежа духовна искушења од демона. Награда Светог Антонија за побједу у таквој борби била је то што је постао духовни отац за све монаштво. Гора, на којој се преподобни подвизавао, била је окружена цијелим појасом монашких обитељи, а сам је становнике поучавао с љубављу, поучавајући их истинском духовном животу. Преподобни Антоније отишао је Господу 356. године, у 105. години, и за своје подвиге назван је Велики. Сахранили су га његови ученици у пустињи коју је он прославио на тајном мјесту.  Године 544. његове мошти су пронађене и пренесене у Александрију, а затим, у VII вијеку, у Цариград. Из Цариграда у X-XI вијеку одведени су у епархијски округ Беч, а у ХV вијеку - у цркву Светог Јулијана у француском Арису.

ЗАНИМЉИВОСТИ и ИЗРЕКЕ:
-Прича се да је ава Антоније добио писмени позив од цара Константина (306-337) да дође у Цариград. Тада се он обратио Павлу Препростом са питањем: „Треба ли да идем?" Овај је одговорио: „Ако одеш, бићеш Антоније, а ако не одеш, бићеш ава Антоније“. Због таквог неодобравања путовања, он је спокојно остао на свом месту.

-Премда није имао никакво световно образовање, Антоније је био изузетно мудар човјек. Једном га неки философ упита: „Из каквих си ти књига поцрпио знање о високим истинама које проповиједаш"? А ава Антоније не говорећи ни ријечи, једном руком показа на небо, а другом земљу.

-Једном приликом су код њега дошли неки философи у намјери да га надмудре, јер су знали да је био неписмен и нешколован. Али Антоније њих упита: „Шта има првенство, ум или ученост? И шта је узрок чега: ум учености или ученост ума?". Када му философи одговорише да ум има првенство над ученошћу, Антоније им одговори: „Сада схватате да човјек развијеног ума нема потребе за ученошћу.

-​Онај ко живи у осамљености, слободан је од три борбе: од борбе језика, вида и слуха. Код њега једино остаје борба срца.

-Свети Антоније учи: "Заволи смирење, оно ће покрити све грехе твоје. Сви греси су мрски пред Богом, но најмрскији од свију јесте гордост срца... Не сматрај себе ученим к мудрим, иначе ће пропасти труд твој, и лађа твоја допловиће празна до обале... Ако имаш велику власт, не прети никоме смрћу: знај, да по природи и ти си подложан смрти, и да свака душа скида као последњу хаљину са себе — тело своје."

-Разборити нису они који су изучили изреке и списе древних мудраца, него они разликују добро од зла, те оно што је рђаво и по душу штетно избегавају, а оно што је добро и за душу корисно усрдно ишту и чине уз велику благодарност Богу.
​