Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Источни петак, петак Свијетле седмице посвећен је прослављању Пресвете Богородице. У богослужењу се назива "Живоносни источник" или пак Извор изљечења (грч: Ζωοδόχος Πηγή), јер тога дана вјерници зором излазе на најближи извор, умивају се и пију воду ради изљечења од многих болести. Важно је напоменути да се епитет источни не односи на страну свијета, већ на источник као извор. У православној традицији Богородица се назива Животворним извором, прослављеним као Извор живота, јер се из Ње родио Христос  - Пут, Истина и Живот.​ Историја повезана са овом иконом започела је у 5. вијеку за вријеме владавине византијског цара Маркијана.
Дана 4. априла 450. године, војник Лав, будући цар Византије, срео је слијепца у мочварама испред Златних врата у близини Константинопоља, Ту је био извор познат по својим чудима. Слијепац је био уморан и изгубио се. Лав му се смиловао, одвео га под крошње дрвећа, посео га да се одмори, а у међувремену је отишао до извора по воду и слијепцу дао да пије. Изненада је зачуо глас: „Лаве! Не тражи воду далеко, овдје је близу“. Лав се изненадио и почео да тражи воду, али је није могао пронаћи. Кад је престао да тражи, зачуо се исти глас: „Царе Лаве! Иди под сјенку оног гаја, извуци воду коју тамо нађеш и дај жедном. Блато, које нађеш у извору, стави му на очи. Тада ћеш знати ко сам ја, посвећујући ово мјесто. Ускоро ћу ти помоћи да овдје саградиш храм у Моје име и сви који овдје дођу са вјером и зазову Моје име добиће испуњење својих молитава и потпуно исцјељење од болести“. Након што је Лав извршио наредбу како му је глас рекао, слијепцу се вратио вид и самостално је отишао у Цариград, славећи Богородицу. Када је Лав I Велики (Трачанин или Макела; 457-474. године) постао цар 457. године, није заборавио на јављање Богородице и њено пророштво, наредивши да се извор очисти и над њим сагради храм у част Богородице, називајући га „Живоносним источником“ . Храм је више пута обнављан и украшаван (односно обнављан), то је било под царем Јустинијаном Великим, као и под царевима Василијем Македонским и под његовим сином Лавом Мудрим.

​Свијетли уторак, Васкрсни уторак, други дан по Васкрсу, када се наставља прослављање највећег хришћанског празника - Васкрса, како у Црквеним богослужењима, тако и у домовима Православних вјерника. Богослужења су иста као и за претходна два дана.
Новозавјетна читања у уторак свијетле седмице, са поуком светог и Богоносног Теофана Затворника.
Дап 4 зач. (II, 14-21)
"У дане оне, стаде Петар са једанаесторицом и подиже глас свој и рече им: Људи Јудејци, и сви ви који боравите у Јерусалиму: ово нека вам је на знање, и саслушајте ријечи моје. Јер ови нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана. Него је то оно што је рекао пророк Јоил: И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излићу од Духа мојега, и прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доље на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње".
Лк 113 зач. (XXIV, 12-35)
"У време оно, Петар устаде па отрча на гроб, и нагнувши се видје само покрове гдје леже, и отиде чудећи се у себи томе што се догодило. И гле, двојица од њих иђаху у онај дан у село које бијаше удаљено од Јерусалима шездесет стадија и зваше се Емаус. И они говораху међу собом о свим овим догађајима. И док они разговараху и расправљаху, приближи се и сам Исус и иђаше с њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: Шта? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом; како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тијело његово, дођоше говорећи да су видјеле и појаву анђела који говораху да је он жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше. А он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано. И приближише се селу у које иђаху, и он се чињаше да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима. И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим, и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне који бијаху с њима. Који говораху: Заиста устаде Господ, и јави се Симону. И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хљеба".
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години - уторак Свијетле седмице
Јудејци су покушали да светлост Христовог Васкрсења замагле маглом лажи: "Украли су га ученици". Међутим, ту нискост је било лако савладати, и истина је победила. Ипак, ни после тога времена враг не престаје са покушајима да замагли сунце Васкрсења. Ни то не треба да нас смућује! Од оца лажи шта би се могло очекивати осим лажи? Он је многе од својих сарадника научио те су написали читаве књиге против Васкрсења. Та магла је књигама и расејана. Ви, пак, не узимајте лоше књиге па се нећете помрачити. Ако се и деси да случајно наиђеш на такву књигу, узми као противотровно средство добру књигу да би освежио главу и прса. Постоји, међутим, и друга магла од непријатеља - у помислима. Али, и она ће се одмах развејати као дим од ветра путем здравог хришћанског расуђивања. Проходи са расуђивањем све што се десило и лако ћеш, као на светлости дана, увидети да се све то није могло остварити ничим другим до силом Христовог Васкрсења. То убеђење ће за тебе бити тврђава са које ћеш, утврдивши се, лако одбијати и побеђивати непријатеље истине.
Преузето са сајта СПЦ

29/16.марта наша Црква прославља Светог апостола Аристовула. Свети Аристовул је био апостол из реда седамдесеторице и први епископ Британије. Рођен је на Кипру. Постоје извори који наводе да је кћерка Аристовулова, по имену Марија, била жена светог апостола Петра. Заједно са својим братом, апостолом из реда седамдесеторице Варнавом, пратио је апостола Павла на путовањима. Аристовул се помиње у Посланици апостола Павла Римљанима (Римљ 16,10 ). Апостол Павле је поставио Аристовула за епископа и послао га да проповиједа јеванђеље у Британију. Тамо је светитељ „много претрпио од сурових људи: понекад су га тукли без милости, понекад су га вукли улицама, ругајући му се. Једном ријечју, од ових људи је добио много увреда и мучења“. Али и поред тога, Аристовул је, према предању, многе преобратио у Христа. Ријеч Божија, продирући у срца људи и просвећујући ум свјетлошћу истине, свуда је доносила добре плодове, оживљавајући оне који су вјеровали у нови живот, дајући им врлине које незнабожачки свијет није познавао.У Британији је свети Аристовул градио цркве, рукополагао свештенике и ђаконе. Према хагиографским изворима, сасвим је могуће рећи да је свети Аристовул био прави оснивач Цркве у Британији. Према римској мартирологији, Аристовул био мученички убијен у Британији, али источни хагиографски извори не потврђују ове податке.

Прво житије светог Бенедикта написао је свети Григорије I Велики. Објављено је у његовој књизи „Дијалози“. До данас је главни извор информација о животу светог Бенедикта. Главним оснивачем монашког живота на Западу сматра се преподобни Бенедикт Нурсијски који је је и аутор  "Устава св. Бенедикта" - првог и  најважнијег  манастирског устава у латинској  традицији. Преподобни Бенедикт ​рођен је око 480. године у Нурсији у Италији. Као младић, од 14.година, послат је у Рим да студира ликовну умјетност, те да се учи и васпитава у школи. У престоници је младић открио да је већина његових вршњака проводила живот у глупој забави, препуштајући се сујети, пороцима и ​поквареном животу. Празнина њиховог живљења га је огорчила и уплашила па је због тога је,  са 16 година, напустио Рим зарекавши се да ће спас потражити у самоћи. Бенедикт се, у почетку, настанио у цркви светог апостола Петра у селу Ефеди. Тамо је срео пустињака Св. Романа, који га је постригао у монаштво и упутио да живи у забаченој пећини у Субијаку- забачено, пусто мјесто четрдесет миља од Рима. Подстакао је дечака да се насели у оближњој пећини, гдје је живео три године у потпуној нејасноћи, усамљености и тишини. У одређеним данима монаси су му спустили векну хљеба на конопцу, али ниједан други контакт са спољним свијетом код Св. Бенедикта није било. 
 Његова сестра близанка Схоластика се, такође, посветила Богу.
Случајно су пастири пронашли пустињаков дом. Људи из околних села почели су да му долазе по упутства. Убрзо се сазнало да му је Бог дао велику духовну мудрост и снагу да лијечи болести. Слава преподобног Бенедикта ширила се надалеко; посјетиоци су се окупили у гомилама око његове пећине. Монаси сусједног манастира замолили су га да им постане игуман, али преподобни Бенедикт није пристао. Није одобравао разуздани живот италијанских монаха и предвиђао је да његова строга правила неће бити по вољи браћи. То се догодило када је коначно пристао да прихвати духовно вођство. Када је желио да у манастир уведе строжи живот, монаси су се огорчили и неки од њих су хтјели да га отрују. Али зли план није успио: шоља отровног пића пукла је кад је преподобни Бенедикт руком на њој направио знак крста. Бенедикт је опростио злочинцима, напустио манастир и повукао се у претходну пећину. Али самоћа му је сада постала немогућа. Многи људи су се населили око њега, желећи да се окористе његовим упутствима и духовним вођством. Постепено су се формирали манастири са по дванаест монаха у сваком манастиру. Сви су признали ауторитет Бенедикта, који их је водио великом мудрошћу и великим духовним искуством.
Било је завидника на слави пречасног, недостојног свештеника по имену Флоренције. Подстакао је неке од браће на игумана, а преподобни Бенедикт је одлучио да се пресели негдје другдје. Отишао је у најјужнији дио Италије, у Кампанију. Тамо, у забаченим и глувим мјестима, сеоско становништво је и даље обожавало идоле и није знало за хришћанску вјеру. Преподобном Бенедикту се допало подручје Монте Касина, настанио се у њему, а убрзо му се придружило неколико браће. На овој планини је стајао још један идолски храм, окружен гајем, посвећен римском богу Аполону, а људи су и даље приносили жртве идолу. Преподобни Бенедикт посјекао је дрво, почео да учи правој вјери сељаке који су долазили и убрзо је многе идолопоклонике преобратио к Христу. Храм је уништен и на његово мјесто преподобни Бенедикт је саградио цркву у част Светог Јована Крститеља. Убрзо се окупило толико подвижника да је настао велики манастир, који је постао центар и мајка - манастир цијелог западног монаштва. Бенедикт је написао Типик /Устав/ за своју сабраћу, која су по њему почела да се зову - бенедиктинци.
Преподобни Бенедикт  Нурсијски умро је у Монте Касину код Напуља 543. године, предсказавши своју смрт неколико дана раније. Мошти светог Бенедикта почивале су у манастиру који је он основао, остајући тамо и након његовог уништења крајем 6. вијека. Тек у другој половини 7. вијека пренесене су у манастир Флери у Француској .

​Свети Никифор Исповједник рођен је у Цариграду у другој половини VIII вијека. Његови родитељи, Теодор (високи чиновник на двору царском) и Евдокија, сину су дали право хришћанско васпитање, поткријепљено примјерима из сопственог живота. Отац му је страдао као исповједник православља од цара иконоборца Константина Копронима (740-775). Мајка, која је дијелила сва искушења свог супруга, кренула је за њим у прогонство, а након његове смрти вратила се у Цариград и свој живот завршила као монахиња. Свети Никифор је стекао добро световно образовање, али је највише од свега проучавао Свето писмо и читао духовне књиге. Током владавине Лава IV (775-780) свети Никифор је добио титулу царског савјетника. Док је био на царском двору, наставио је да води строг, врлински живот, чврсто  чувајући чистоту православне вјере и ревносно бранћи поштовање светих икона. Након смрти Лава IV, за вријеме владавине Константина VI (780–797) и његове мајке свете Ирине, 787. године у Никеји је сазван VII Васељенски сабор који је осудио иконоборачку јерес. Знајући дубоко Свето писмо, свети Никифор је у име цара говорио на Сабору у одбрану Православља, пружајући тако велику помоћ светим оцима Сабора. Након Сабора свети Никифор је остао на двору неколико година, али живот пун сујете све је више мучио светитеља. Напустио је службу и настанио се у самоћи, у близини Босфора, провевши живот у научном раду, тишини, посту и молитви. Свети Никифор је саградио цркву, основао манастир и водио строг монашки живот и прије него што је положио монашке завјете. За вријеме цара Никифора I (802–811), послије смрти светог патријарха Тарасија (784–806), на његово мјесто  изабран је свети Никифор, примио је монашки постриг и свештенички чин и био је устоличен на патријаршијски престо, на Васкрс, 12. априла 806. године.
За вријеме цара Лава V  Јерменина (813–820), горљивог присталице иконокластичке јереси, за Цркву је поново почео период превирања и прогона. Цар није могао одмах започети отворени прогон православља, пошто је иконоборство осуђено на VII Васељенском сабору. Свети патријарх је наставио да служи у Великој цркви, храбро подстичући народ да сачува православну вјеру, и водио је досљедну и непрекидну борбу против јереси. Цар је почео да позива епископе и свештенство у изгнанству које је VII Васељенски сабор изопштио из Цркве. Саставивши од њих јеретички сабор, цар је захтијевао да се патријарх појави на расправи о вјери. Патријарх је одбио да разговара о вери са јеретицима, пошто је учење иконобораца већ анатемисао VII Васељенски сабор. Покушавао је на сваки могући начин да уразуми цара и његову пратњу, неустрашиво је објаснио народу учење о поштовања светих икона, написао опомене царици и градоначелнику Евтихиану, достојанственику најближем цару, додајући на крају и пророчка ријеч о скорој смрти јеретика из „карајуће руке Господње“. Тада је јеретички сабор екскомуницирао светог патријарха Никифора и његове претходнике - блажено преминуле патријархе Тарасија и Германа. Свети Никифор је прогнан прво у манастир у Хрисопољ, а затим на острво Проконис у Мраморном мору. Преминуо је у изгнанству 827. године. Као патријарх управљао је Црквом девет година. 13. марта 847. године, нетљене мошти светог патријарха Никифора, свечано су пренесене у Цариград,  у Саборну цркву Свете Софије , а затим премjештенe у храм Светих апостола. Светитељева рука чува се у манастиру Хиландару на Светој Гори. Свети Никифор је био изванредна црквена личност свог доба која је оставила огромно духовно насљеђе - бројна дјела историјског, догматског и канонског садржаја. 

Свети Григорије (Двојеслов или Сабесједник- на западу познат као Папа Гргур I или Гргур Велики) рођен је у Риму око 540. године. Његови родитељи, отац Гордијан и мајка блажена Силвија, били су високог сенаторског рода; угледни и богати. Његов дјед, папа Феликс, мајка Силвија и тетке Тарсила и Емилијана - такође, су убројани у ред светих од стране Римске цркве. Светитељ је стекао бриљантно световно образовање, достигао високе државне положаје (био сенатор и начелник града Рима), али је душом искрено тежио монаштву.
Након смрти оца, Григорије Двојеслов је све своје богатство потрошио на организацију шест манастира на Сицилији и седми у Риму. Конкретно, у Риму је основао манастир у част светог апостола Андреја Првозваног, у којем је положио монашке завјете, настанивши се у тијесној келији умјесто у својим одајама. Касније је дуго живео у Византији у име папе Пелагија II , гдје је написао „Коментар књиге о Јову“. Након смрти папе Пелагија, свети Григорије је био изабран за римског папу (590. год) Међутим, сматрао је себе недостојним тако високог именовања, те је избјегавајући тако високо звање и поштовање људско, побјегао из града, и скривао се по пустим мјестима. попуштајући на крају само захтјевима свештенства и пастве. У улози поглавара Римске столице, свети Григорије Двојеслов се трудио врло смислено. Тако је на латинском језику саставио обред "Литургије пређеосвећених дарова", која је прије њега био позната само усмено. Обред ове Свете Литургије одобрио је Шести васељенски сабор. Литургија Пређеосвећених Дарова, служи се сриједом и петком током Часног поста. Свети Григорије се, такође, активно борио против јереси донатиста, а, такође,се усредсредио на мисионарство. Уложио је много напора да Лангобарде преведе у православље. Поред тога, обратио је незнабошце и Готе из Британије, који су били јеретици-аријанци, у праву вјеру. Св. Григорије је био лошег здравља од малих ногу, али то га није спријечило да непрестано ради. Написао је много књига. Написао је дивну биографију свог савременика и учитеља, преподобног Бенедикта Нурсијског. Био је изузетно милостив према несрећницима. Првог дана сваког мјесеца дијелио је помоћ и обилазио болесне и сиромашне, са крајњом понизношћу.Тринаест година је свети Григорије Двојеслов управљао римском катедром, одликујући се снажном љубављу према сиромашнима, због чега је био удостојен да види самог Христа. 604. године свети је отишао Господу. Његове мошти се сада налазе у порти базилике Светог апостола Петра у Ватикану.

У уторак 24. марта 2026. године, наша Црква  слави светог патријарха јерусалимског Софронија (рођен око 580. год; + 639.године) Свети Софроније, рођен у Дамаску, од знаменитих родитеља, побожних и цјеломудрених, Плинта и Мире. Од малих ногу одликовао се љубављу према науци и побожношћу. Због свог изврсног познавања философије, чак су га називали Мудрим, али и сам се залагао за највишу мудрост богопознања, те је због тога посјећивао манастире и комуницирао са становницима пустиње. Једном посјетивши манастир светог Теодосија у Јерусалиму, светитељ се у њему зближио са јеромонахом Јованом Мосхом, поставши његов духовни син и ученик. Заједно су путовали по манастирима, записујући животе и учења монаха, из којих је касније састављена чувена књига „Луг духовни“(„Духовна ливада“). Једном се у Египту, свети Софроније тешко разболио. У том тренутку је одлучио да се замонаши и положио је монашке завјете од светог Јована Мосха. По изљечењу, Софроније је заједно са Јованом отишао у Александрију, гдје су живјели све док јој варвари нису почели да пријете. У Александрији су помагали светом патријарху Јовану Милостивом у борби против јеретика-монотелита. Поред тога, свети Софроније је написао живот светих исцјелитеља и бесребреника Кира и Јована, који су исцијелили његове болне очи. Након Египта, свети Софроније отпутовао је у Рим, одакле се преселио у Јерусалим, носећи са собом тијело Јована Мосха, који је до тада умро (+ 622). Послије смрти светог патријарха Модеста 634. године, свети Софроније је изабран за новог поглавара Јерусалимске цркве. Током година вођења Јерусалимске цркве, вриједно је радио за њено добро. На крају живота морао је да поднесе тугу - у почетку је светац, заједно са својим стадом, двије године издржао опсаду Јерусалима од стране Арапа, а након отварања града (уз услов милости према светом мјеста), свети патријарх је био свједок кршења уговора и њиховог скрнављења. Убрзо након овога свети Софроније је умро.
Огромно духовно насљеђе светог патријарха преживјело је до данас „Објашњење литургије“, Житије преподобне Марије Египћанке, око 950 тропара и стихира од Васкрса до Вазнесења. Још је јеромонах, свети Софроније, преправио и исправио „Устав“ манастира преподобног Саве Освећеног. "Трипеснеци"  светитеља на Свету четрдесетницу, такође, су ушли у састав савременог Триода. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​У четврту недјељу Великог поста, 22. марта 2026. године, православна црква прославља успомену на четрдесет мученика Севастијских који су мучени у Севастијском језеру 313. године.
Свети Константин Велики издао је едикт у граду Милану, којим су хришћани добили слободу вјероисповести и добили су једнака права као и многобошци. Али његов сувладар Лициније био је непоколебљиви незнабожац и у свом дијелу царства одлучио је да искоријени хришћанство које се тамо знатно проширило. Ликиније се припремао за рат против Константина и, плашећи се издаје, одлучио је да очисти своју војску од хришћана.
У то време, у јерменском граду Севастији, један од војсковођа био је Агрикола, ватрени присталица паганизма. Под његовом командом био је одред од четрдесет Кападокијаца (Кападокија-данас град у у Турској), храбрих ратника који су из многих битака изашли као побједници. Сви су били хришћани. Када су војници одбили да принесу жртву незнабожачким боговима, Агрикола их је затворио. Војници су се препустили усрдној молитви и једне ноћи зачули су глас: „Ко издржи до краја, спасиће се“.
Сљедећег јутра војници су поново доведени Агриколи. Овај пут  се многобожац послужио ласкањем. Почео је да хвали њихову храброст, младост и снагу и поново их позвао да се одрекну Христа и тако стекну част и наклоност самог цара. Када је поново добио одречан одговор,  Агрикола је наредио да војници буду оковани ланцима. Међутим, најстарији од њих, Кирион, рекао је: „Цар вам није дао право да нам стаљате ланце“. Агриколи је било неугодно и наредио је да војнике одведу у затвор без окова.
Недјељу дана касније, царев изасланик Лисије стигао је да суди војницима. Позвао их је к себи.
Када су војници дошли на суд, Лисија је рекао Агриколи: „Можда би ови људи желели да добију веће почасти?“ Затим, обраћајући им се, рекао је: "Изаберите своју судбину: ако се клањате боговима, добићете високе чинове и богате дарове. Ако устрајете у својим заблудама, бићете лишени војног чина и предати на мучење. "
„Узми не само наш војни чин, већ и наш живот“, одговорио је Кандид, „јер је за нас драгоценије и часније од свега име Христа, Бога нашега“. Потом су их одвели у тамницу. Провели су цијелу ноћ у молитви и пјевању псалама.
Доведени пред Лисија сутрадан, они су одговорили на све његове подстицаје и пријетње: „Чини са нама шта хоћеш! Ми смо хришћани и нећемо се клањати идолима!“
То се догодило у марту. Вријеме је било хладно и дувао је јак ветар. Лисије је наредио да се мученици ноћу смјесте у језеро које се налазило у близини града. Чували су их војници и затворски чувар. Истовремено, мучитељ је наредио - недалеко од њих, поред језера, да загрију купку, како би они који су смрзнути од хладноће могли да се преваре и склоне у купатило. Лисије се надао да хришћански војници неће поднијети ово ново мучење, јер је ноћу било врло хладно и цијело језеро је било залеђено. Један од њих заиста није издржао; изашао је из језера и потрчао у топлу купку, али је мртав пао на његов праг. А остали су трпљење трпјели чврсто, не престајући да се моле и пјевају псалме.
Усред ноћи изненада их обасја дивна свјетлост. Затворски чувар Аглај видио је свјетлост која је обасјала свете мученике. Такође,  видио  је како се свијетли вијенци спуштају над главама сваког од њих. Одједном је у његову душу продрла свијест о истини. Скинуо је одјећу и повикао: "И ја сам хришћанин!" - ушао у језеро и стао крај мученика. „Господе Боже", рекао је, „Вјерујем у Тебе! Прихвати ме у броју слугу Твојих и почасти ме да трпим за Твоје свето име!" Тако се број 40 светих исповједника Христових поново попунио.
Следећег дана, када је Лисија сазнао да су војници још увијек живи, предао их је на нова мучења и на крају казнио смрћу: чекићима су сломили кољена. У страшним мукама, хришћански војници предали су душу Богу. Затворски чувар је подијелио њихову судбину. Мајка једног од мученика била је присутна током њихових патњи и све вријеме се молила Богу да се њен син не обесхрабри, већ да чврсто прихвати смрт за Исуса Христа. Мученици су радосно одлазили у смрт пјевајући.
Лисије је наредио да се тијела светих мученика спале како их хришћани не би могли достојно сахранити. Одвезли су њихова тијела ван града и спалили их на ломачи.  То се догодило  око 320 године. Три дана касније, 40 светих мученика јавило се епископу Севастијском Петру и рекло му да сакупи њихове кости. Он је заједно са хришћанима из града ноћу отишао до ријеке и у чудесном сјају који је освјетљавао мјесто гдје су лежале моши светих мученика сакупио их и изнио из ријеке.Подвиг севастијских војника-мученика убрзо након њихове смрти постао је предмет поштовања међу хришћанима. Св. Јефрем Сирин каже да када је посјетио св. Василија Великог у Кесарији, њих двојица су дуго разговарали о подвигу и чврстој вјери светих мученика. 436. године царица Пулхерија, унука цара Теодосија Великог и сестра цара Теодосија Млађег, положила је њихове мошти скупоцјени ковчег. 
Имена свих мученика: Кирион, Кандид, Домн, Исихије, Ираклије, Смарагд, Евноик, Валент, Вивијан, Клаудије, Приск, Теодул, Евтихије, Јован, Ксантије, Илијан, Сисиније, Агије, Аеције, Флавије, Акакије, Екдит, Лисимах, Александар, Илија, Горгоније, Теофил, Дометијан, Гај, Леонтије, Атанасије, Кирил, Сакердон, Николај, Валерије, Филоктимон, Северијан, Худион, Мелитон, Аглај.
На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада. Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.

​Ова четрдесет и два хришћанска мученика били су војводе византијског цара Теофила и мученици 840. године у граду Амореји, у регији Фригија у Малој Азији
Мухамеданци (Сарацени) предвођени арапским калифом Калиф ал-Мутасимом су град Амореју дуго опсједали почетком деветог вијека, под византијским царем Теофилом (829-842.године - цар Теофил је био син цара Михајла прозваног Валвос или Травлос).  Град је заузет захваљујући издаји и запаљен. Већина становника и војника који су бранили град убијени су или одведени у ропство. Наређено је да се главни команданти  у главни град калифата, Самару и затворе. Тамноваху седам година. Било их је 42 људи. Муслимани су одбијали све понуде Византинаца за откупнину или размјену затвореника. Међу затвореницима био је и Калист Мелисин, управитељ регије Колонија, којег су Павликијанци заробили и предали Арапима. Поред њега, по имену су познати сљедећи архонти: патрициј Константин, нотар Константин, Теофил, Васој, који се посебно истакао у расправама са муслиманима, и евнух-протоспатар Теодор Кратер. Црква подједнако поштује успомену на све оне храбре вође који су се показали и добри војници и вјерне Христове слуге.
Насљедник Ал-Мутасима, калиф ал-Васик (842-847), одлучио је да присили заробљенике да пређу на ислам. Сматрајући да су послије тако дугог затвора Византијске војсковође већ биле сломљене, почео је да им шаље „добронамјернике“, који су доносили храну и одјећу и започињали разговоре о одрицању од хришћанства, но војводе не хтједоше то ни чути. Када Сарацени говораху војводама, да је Мухамед прави пророк, а не Христос, упиташе их војводе: ако би се два човјека препирали о једну њиву, па један рекао: моја је њива, а други: није него моја, при том један од њих имао много свједока, да је његова њива, а други немао ниједног свједока осим себе самог, шта би ви рекли: чија је њива? Одговорише Сарацени: заиста, онога који има много свједока! - Право сте пресудили, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе свједоке, старе пророке, које и ви признајете, који сви од Мојсеја па до Јована Претече свједоче о Њему, а Мухамед сам за себе свједочи да је пророк, и нема ниједног свједока. 

​​- Постидјеше се Сарацени, но тад опет покушаше да бране своју вјеру овако: да је наша вјера боља од хришћанске види се по томе, што Бог нама даде побједу над вама, и даде нам најбоље земље у свијету, и царство много веће од хришћанског. На то војводе одговорише: ако би тако било, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско, као и огњепоклонство персијско, биле истините вјере, јер у једно вријеме сваки од ових народа побјеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша побједа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вјере. А ми знамо, да Бог некад даје побједу хришћанима, а некад попушта муке и страдање, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од гријехова. Након седам година 42-ца еминентних војсковођа  погубљени су на обалама ријеке Тигрис 6. марта 845. године. Први је убијен патрициј Константин Вавуцик, царски рођак, који је заузимао највише место међу војсковођама.  Тијела им беху бачена у ријеку  Еуфрат, но испливаше на другу обалу гдје их хришћани сабраше и чесно сахранише.

​18/5. март- Свети мученик Конон Исавријски поучен би у вјери Христовој и крштен у име Пресвете и Животворне Тројице од самога Архангела Михаила. И до саме смрти његове невидљиво га је пратио овај Архистратиг Божји. Би просветљен и ојачан благодаћу Духа Светога, те га срце није вукло ни за чим светским, него само за духовним и небеским. Кад га родитељи силом оженише, он прво вече узе свећу и метну под суд, па упита своју невесту: шта је боље, светлост или тама? Она одговори: светлост. Тада јој он поче говорити о вери Христовој, и о духовном животу као бољем и лепшем од телесног. Те тако успе, да и њу, а по том и своје родитеље приведе у веру Христову. И беху он и жена му као брат и сестра. Ускоро умру му и родитељи и жена, и он се повуче потпуно од светског живота и преда молитви, посту и богомислију. Учини велика чудеса, којима многе обрати у хришћанство. Између осталога, примора зле духове да му служе. При једном гоњењу би ухваћен и мучен, и сав избоден ножевима. Његовом крвљу мазаху се болесници и исцељиваху. Он поживе после тога још две године у своме граду и престави се Господу. Овај дивни светитељ поживе и пострада у II веку.

​Овај свети подвижник је својим постним животом надмашио све монахе. Поред тога, посветио се проучавању Божанског писма и постигао савршенство у врлини и учинио многа чуда. Преподобни Марко је тако савршено проучавао ријеч Божју да је знао напамет читаво Свето писмо, био је ученик светог Јована Златоустог и написао је многе поучне ријечи. Чистота монаха била је толика да га манастирски свештеник, како је и сам свједочио заклетвом, никада својом руком није подучавао Божанским тајнама, већ је сваки пут кад је приступио Светом Причешћу примао свете дарове од анђела који је држао кашику. Преподобни је провео четрдесет година као монах и шездесет година је носио подвиг поста . Сто година након рођења отишао је Господу. Вјерује се да је преподобни Марко примио монаштво у 40.години живота од свог учитеља светог Јована Златоуста и да се 60. година  подвизавао у монашком животу. Мјесто његових подвига била је Нитријска оустиња, у Доњем Египту, 70 миља јужно од Александрије и западно од Нила, у близини либијске пустиње. Преподобни је умро око средине V  вијека. ​Његове беседе о закону духовном, о покајању, о трезвењу итд. спадају у првокласну црквену књижевност, похваљиваше их и сам велики Фотије патријарх.​
"Савјест је природна књига. Ко је чита делатно (на дјелу), тај у искуству осјећа Божанску помоћ"- Преподобни Марко Подвижник

17/4.март-Св. Преподобни Герасим Јордански био је родом из Ликије (регије у јужној Малој Азији). Од малих ногу образовао се у страху Божјем и, прихватајући монашки чин, повукао се у Тиваидску пустињу.  Пошто је тамо живио дуги низ година, посјетио је Јерусалим и настанио се у близини ријеке Јордан. Око њега су се окупили многи подвижници. Тако је створен велики манастир (и данас постоји) у којем је било око 70 пустињака који су живјели по апостолском правилу „једно срце и једна душа“ и нико ништа није називао својим, већ је све било заједничко.
У то вријеме (V вијек) Евтихијева монофизитска јерес је узнемирила Цркву. Многи су одбацили дефиницију Халкидонског сабора (451) и придружили се лажном учењу. Монах, паметан и лукав човек по имену Теодосије, умногоме је допринио ширењу јереси. Стигавши у Јерусалим, обратио је царицу Евдокију, жену Теодосија Млађег, у лажно учење и својим лукавством подстакао цијело свештенство против патријарха јерусалимског Јувенала,који је свргнут, а лукави Теодосије заузео је његово мјесто. Његова несташна рјечитост неко вријеме је фасцинирала Герасима. Али Герасим није дуго остао у овој заблуди, јер је искрено волио истину и ревносно је тражио. Обратио се за савјет преподобном Јевтимију Великом, а учења овог светог човјека благотворно су дјеловала на Герасима. Одбацио је јерес и, Герасим је успоставио најстрожи начин живота у свом манастиру и сам је дао браћи примјер савршене несебичности и строге уздржаности. Браћа су пет дана у недјељи проводила у самоћи, сваки у својој келији, посвећена послу и молитви, и нису окусила ништа осим мало хљеба, датуља и воде. У суботу су се сви окупљали у цркви да славе божанску литургију и причешћују се светим тајнама; затим ручају за заједничким столом. У недјељу након литургије сви су се враћали у своју келију, понијевши са собом храну  и  гранчице датуља - да би плели корпе. Продајом ових корпи манастир је зарађивао за живот. Али сама браћа нису имала имања осим одјеће, простирке на којој су могли спавати и крчага с водом. Током Педесетнице, преподобни Герасим је обично напуштао манастир, како би се у самоћи могао потпуно предати духовном животу. Повукао се у пустињу са само једним учеником. Једном, кад је проводио у пустињи, једно дивно виђење објавило му је смрт преподобног Јевтимија. Видио је хорове анђела како носе душу светог старца на небо и пожурио је у манастир светог Јевтимија да присуствује његовој сахрани. Од Герасимових ученика најпознатији је био свети Киријак Отшелник.
Каже се да је свети Герасим својом светошћу привлачио себи у пустињи и дивље звијери. Једном је срео рањеног лава који је  рикао од бола, јер му је трн био у нози. Герасим је пришао лаву, прекрстио се, и извадио лаву трн из ноге, превио му рану и од тада га је лав свуда пратио. Лав се тако укротио, те је био са Герасимом у манастиру  као кућни љубимац. А кад је преподобни умро, лав је дуго туговао и коначно умро на свом гробу. Преподобни Герасим је умро у старости 475. године.

Преподобна мученица Евдокија је по рођењу била Самарјанка. Живјела је у Илиополису у Феникији током владавине римског цара Трајана (98–117). Одликујући се у младости ријетком љепотом и складом, Евдокија је водила грешан живот, тргујући својим тијелом. Богати удварачи и поштоваоци долазили су Евдокији из различитих земаља, па је временом постала веома богата и поштовале су је локалне власти. Господ је, желећи да спаси душу Евдокије од вјечног уништења, уредио тако да је старији монах по имену Герман посјетио подручје у којем је Евдокија живјела. Герман је имао обичај да чита Свето писмо наглас, а Евдокија га је случајно чула када је прочитао предвиђања о Другом Христовом доласку и Страшном суду. ​Ово читање оставило је сјајан утисак и постидило је Евдокију, пошто је схватила да ће управо она, грешница, очекивати казну предвиђену у Библији. Упознавши монаха Германа, Евдокија је од њега сазнала за хришћанску вјеру и за загробни живот. Ријечи монаха пале су на добро тло. Вјерујући свим срцем у Христа, Евдокија је прихватила Крштење, раздијелила све своје благо сиромашнима и положила монашке завјете у оближњем манастиру. Живећи дуги низ година у овом манастиру, Евдокија се у потпуности посветила подвизима поста, молитве и чишћења душе. Током година достигла је духовну зрелост те је послије тринаест мјесеци била уздигнута до игуманије свог манастира. Поставши игуманијом, Евдокија је своју енергију усмјерила на добра дјела. Хранила је и облачила ходочаснике који су посјећивали њен манастир, молитвама исцјељивала болеснике. Тако се Евдокија 56 година подвизавала у добрим дјелима и монашким подвизима. Године 152. под царем Антонином, завршила је свој праведни живот мученички. Због ширења хришћанске вјере Евдокија је оклеветана вештичарењем и обманом. Одведена је на место погубљења без суђења и одсјечена јој је глава. Тако је света Евдокија за своје монашке подвиге, за добра дјела и за своје мучеништво стекла троструку круну у Царству Небеском. 

Живио је за вријеме цара Лава III Исавријанца (8. вијек), који је прогонио свете иконе. Напустивши свијет са његовим искушењима, Василије је отишао у манастир, гдје је провео вријеме у  молитви и посту.  Био је епископ у граду Парији, у Малој Азији. Када се појавила ионоборачка јерес, преподобни Василије се побунио против ње заједно са светим Прокопијем Декаполитом, својим пријатељем и сапутником. Одбио је да потпише царску одлуку против иконопоштовања, због чега је мучен. Био је затворен, гдје је врло дуго чамио - све до смрти злог цара (741), када је коначно пуштен. Послије овога, преподобни Василије је провео остатак свог живота у монашким подвизима, преобративши многе у православну вјеру. Након неколико година побожног живота и мирно скончао 747. године.

Преподобни Прокопије Декаполит живио је у 8. вијеку. Био је родом из Декаполиса (због чега је прозван Декаполит) источно од Галилејског језера (види Мк 7, 31). Напустивши сујетни свијет, Прокопије је прихватио монашки чин у једном манастиру и све вријеме проводио у молитви и посту. Искусан у монашким подвизима, украшен духовном чистотом, био је славан и познат међу подвижницима. Отприлике у то вријеме, појавила се иконокластичка (иконоборачка) јерес. Започео ју је зли цар Лав III Исавријанац (716-741), који је иконе сматрао идолима, а оне који су их поштовали посматрао је као идолопоклонике. Преподобни Прокопије, заједно са осталим ревнитељима православља, побунио се против нечестиве јереси иконобораца; изобличио је безумну мудрост јеретика и побиједио их непобједивим божанским ријечима. Овим је на себе навукао царев гњев и пао у немилост код цара. На његову заповијест св. Прокопије је ухваћен и подвргнут окрутном мучењу: звјерски је претучен, тијело му је исјечено гвозденим оружјем, а затим бачено у смрдљиву тамницу. У овој суморној тамници преподобни Прокопије, заједно са светим Василијем, својим сапутником у монашком животу, страдао је до саме смрти цара Лава Исавријанца. Када је Лав умро, Прокопије је, заједно са Василијем и другим светим мученицима, пуштен из затвора. Умро је у дубокој старости, око 750. године.

Биографске податке о Порфирију налазимо у дјелу ђакона Марка „Житије светог Порфирија, епископа гаског“. Марко је живио са Порфиријем, пошто је ђакон служио код Порфирија, извршавао је разне задатке. После Порфиријеве смрти, Марко је написао биографски есеј о Порфирију - „Живот светог Порфирија, епископа гаског“. Свети Порфирије, ар­хи­епи­скоп Гаски, рођен је око 346. године у Солуну, у Македонији (Грчка). Његови родитељи су били племенити и имућни људи, а то је омогућило светом Порфирију да стекне добро образовање. Порфирије је имао браћу. Имајући склоност ка монашком животу, у двадесет и петој години отишао је у Египат, гдје се под вођством пре­по­доб­но­г Макарија Великог подвизавао на Нитријиској гори (датум црквеног слављења 19. јануара). ​Ту је срео блаженог Јеронима, који је у то вријеме био у посјети египатским манастирима, и заједно с њим отишао у Јерусалим да се поклони светим мјестима и Животворном крсту Господњем, након чега се настанио у пустињи Јордан ради молитве, поста и подвижничких дјела. Тамо се свети Порфирије тешко разболио. Да би се излијечио, одлучио је да оде у света мјеста Јерусалима. Једном, када је лежао у потпуном опуштању и забораву подно Голготе, Господ је походио свог слугу у спасоносном сну. Свети Порфирије је видио Исуса Христа како силази са Крста и обраћа му се ријечима: „Прими ово Дрво и чувај га“. Када се пробудио, осјећао се здравим. Спаситељеве ријечи су се убрзо испуниле. Праилије, јерусалимски патријарх рукоположио је светог Порфирија у свештенички чин (око 392 г.) и учинио га чуваром Часног дрвета Крста Господњег које се држало у затвореном златном ковчегу (други дио је однесен у Цариград). Тада је свети Порфирије добио свој дио родитељског насљедства - 4 хиљаде златника. Све их је подијелио сиромашнима и да украсе храмове Божије. ​395. године умро је епископ града Газе (у Палестини). Локални хришћани су отишли ​​у Кесарију митрополиту Јовану са молбом да им одреди новог епископа, који би се могао супротставити незнабошцима који су превладали у њиховом граду и угњетавали хришћане. Господ је надахнуо Митрополита да позове јерусалимског презвитера Порфирија. Са страхом и трепетом подвижник је примио хиротонију, са сузама поклонивши се Животворном Дрвету и кренуо да испуни ново послушање. У Гази је пронашао само три хришћанске цркве и велики број незнабожачких храмова и идола. Тада није било кише и и владала је велика суша. Свештеници су приносили жртве идолима, али несрећа није престала. Свети Порфирије је одредио пост за све хришћане, служио цјелоноћно бденије и обишао читав град са крсном поворком. Одмах се небо прекрило облацима, загрме грмљавина и паде јака киша. Видјевши такво чудо, многи незнабошци узвикнуше: „Само је Христос Истинити Бог!“ Послије овог догађаја, 127 мушкараца, 35 жена и 14 дјеце приступило је Цркви, примивши Свето крштење, а ускоро још 110 људи. Међутим, пагани су и даље угњетавали хришћане, склањали их са јавних функција и оптерећивали порезима. Свети Порфирије и митрополит Јован Кесаријски отишли ​​су у Цариград да траже од цара заштиту. Примио их је свети Јован Златоусти (помен 14. септембра, 27. и 30. јануара) и пружио им ефикасну помоћ. Свети Јован и Порфирије су представљени царици Евдоксији, која је у то вријеме очекивала дијете. „Радите за нас“, рекоше епископи царици, „и Господ ће вам послати сина који ће владати за вашег живота“. Евдоксија је веома жељела да има сина, јер је прије тога имала кћери. И заиста, насљедник се родио у царској породици молитвом светих. 401. године цар је издао декрет о уништавању идолских храмова у Гази и додјељивању привилегија хришћанима. Поред тога, царица је светитељима дала средства за изградњу новог храма, који је саграђен у Гази на мјесту најважнијег храма. На крају свог живота, свети Порфирије је у потпуности успоставио хришћанство у Гази и потпуно заштитио своје стадо од угњетавања незнабожаца. Молитвама светитеља догодила су се бројна чудеса и исцјељења. Током 25 година, архипастир је поучавао паству и упокојио се у поодмаклој доби, 26. фебруара 420. године.

​Свети Тарасије, цариградски патријарх, потицао је из племићке породице (отац Ђорђе и мајка Евкратија) рођен је око 730.године и одрастао у Цариграду, гдје је стекао добро образовање.  Тарасије је обављао разне положаје на двору цара Константина VI Порфирогена (780-797) и његове мајке, свете ца­ри­це Ирине (797-802; прославља се 7. августа у цркв. календару). Због његове разборитости и доброг расположења сви су га ту вољели и поштовали, а он је постављен за једног од царевих савјетника. Тих дана Црква је била забринута због иконоборачких превирања. Свети патријарх Павле (780–784; помен 30. августа), који није саосјећао са иконоборством у души, због свог слабог карактера није могао одлучно да се бори против јереси и зато се повукао у манастир, гдје је примио схиму. Када му је света царица Ирина дошла са својим сином царем, свети Павле им је објавио да само свети Тарасије (у то вријеме лаик) може бити његов достојни насљедник. Тарасије је дуго одбијао, не сматрајући се достојним тако високог достојанства, али онда је послушао, под условом, да буде сазван Васељенски сабор ради осуде иконоборачке јереси. Прошавши за кратко вријеме све јерархијске степене, свети Тарасије је уздигнут на патријаршијски трон 784. године. 787. године, под председјавањем светитеља - патријарха Тарасија, у граду Никеји одржан је VII Васељенски сабор, на којем је присуствовало 367 епископа. На Сабору је одобрено поштовање светих икона. Свети Тарасије је мудро управљао Црквом 22 године. Водио је тежак аскетски живот. Трошио је све своје имање на богоугодна дјела, хранећи и одмарајући старце, просјаке, сирочад и удовице, а на Васкрс би им  приређивао оброк на којем је и сам служио. Свети патријарх је неустрашиво осудио цара Константина Порфирогенита када је клеветао своју супругу царицу Марију, унуку праведног Филарета Милостивог (+ 792; помен 1. децембра), како би је затворио  у манастир и оженио њену рођаку. Цар је тражио је од патријарха благослов за вјенчање. Тарасије му не само да није дао благослов, него га је најпре посаветовао, потом изобличио, и најзад одлучио од причешћа због чега је пао у немилост. Али, Константина је убрзо потом збацила његова мајка, царица Ирина. Свети Тарасије упокојио се 806. Светитељ је сахрањен у манастиру који је подигао на Босфору. Много чуда се догодило на његовом гробу.

Прво (IV вијек) и Друго (452. год.) обретење главе Светог пророка и крститеља Господњег Јована Крститеља православна црква прославља данас, 9. марта. Након усјековања, његово тијело узели су његови ученици и сахранили у самаријском граду у Севастији, а часну главу Иродијада баци на депонију. Урадила је то зато што  није хтјела да му се глава сахрањује заједно са тијелом, јер се бојала да пророк некако не васкрсне. Али Јована, жена Хузе  дворјанина Иродова, коју свети Лука спомиње у јеванђељу,  потајно је узела свету главу, ставила је у посуду и сахранила на Маслинској гори на једном од Иродових имања. Након много година, ова земља прешла у власништво благочестивому велможи Инокентију, који се замонашио, и живио у Богу и који је тамо почео да гради цркву. Копајући темељ, у земљи, пронашао је сасуд са часном главом. Инокентије је сазнао о величини светиње кроз благодатно знамење који су долазили од ње. Тако се десило прво обретење (проналазак) главе. Инокентије ју је чувао са највећим пијететом, али прије своје смрти, плашећи се да светињу не исмијавају невјерници, поново ју је сакрио на истом мјесту гдје ју је и нашао. Послије његове смрти црква је запустила и разрушила се.
У доба Константина Великог, када је хришћанска вјера почела да цвијета, сам свети Претеча јавио се двојици монаха и открио мјесто његове часне главе. Од тада су ову светињу сукцесивно чували побожни хришћани, све док аријански свештеник Јевстатије није постао њен власник. Завео је многе болеснике који су били излијечени од свете главе, приписујући благодат јереси аријанизма. Када је откривено његово богохуљење, побјегао је, сахранивши светињу у пећини у близини Емесе. Тада је на овом мјесту настао манастир. Године 452. свети Јован Крститељ је архимандриту овог манастира Маркелу показао мјесто скривања главе у виђењу. Ово обретење почело је да се слави као Друго. Тако је 452. године, други пут пронађена Претечина глава и  тада је пренесена из Емесе у Халкидон, а одатле у Цариград. 

​Свети Поликарп, рођен у другој половини 1. вијека (око 70. или око 80. године), био је ученик св. апостола Јована Богослова. Не знамо ништа о његовој националности, али он тешко да је био Јеврејин - јер се у својој посланици Филипљанима уопште не позива на Стари завјет. Још као дијете остао је сироче и усвојила га је хришћанка Калиста, која није имала дјеце, и радо га је узела себи и одгајала га у побожности, попут рођеног сина. Послије њене смрти, сву имовину је подијелио сиромашнима и почео да води строг начин живота. Први епископ Смирне (град у покрајини Јонији, на западу Мале Азије, у заливу Егејског мора), Вукол  (помен 6. фебруара) га је веома волио и рукоположио је Поликарпа за ђакона, упутивши га да проповиједа Ријеч Божију у храму. У то вријеме био је жив свети апостол Јован Богослов. Свети Поликарп је био посебно близак светом Јовану Богослову, којег је пратио на апостолским путовањима. Свети Вукол је рукополжиоо светог Поликарпа за презвитера, а недуго прије смрти завештао га је за епископа на Смирнског. Када је свети Поликарп посвећен за епископа, јавио му се Господ Исус Христос. Свети Поликарп је водио своју паству са апостолском ревношћу. Уживао је велику љубав међу свештенством. Свети Игњатије Богоносац односио се према њему с великом топлином....Свети Поликарп је био свједок мучеништва светог Игњатија. Након његове смрти постао је „вођа цијеле Азије" по ријечима блаженог Јеронима. Пошто је постао епископ Смирне, Поликарп се борио против гностицизма, поставши најцјењенији теолог Мале Азије. Пратили су га многи ученици, укључујући Иринеја Лионског, који је, чак и након насељавања на Западу, постао поборник Поликарпове теологије у Галији и Италији. Било му је упућено једно од писама Игњатија Богоносца. Преживјело је само једно стварање Поликарпа - Посланица Филипљанима. Године155. свети Поликарп је отишао у Рим да разговара са римским епископом Аникитом о неким општим црквеним питањима, углавном око датума прославе Васкрса (малоазијске заједнице славиле су га 14. нисана, а римске заједнице прве недјеље после 14. нисана). Међутим, спор је остао недовршен, што није спријечило двојицу епископа да се растану као пријатељи. Свети Иринеј Лионски каже да је пред крај свог живота свети Поликарп  неко вријеме живио у Риму и ту обратио многе јеретике (валентијане, маркионите и друге јеретике). Када га је Маркион једном срео и питао да ли га познаје, свети Поликарп је одговорио: „Заиста, знам прворођеног Сатану“. У 86. години живота је ухапшен и, одбивши да се одрекне Христа, жив је спаљен 25. априла 167. године, у вријеме владавине императора Марка Аурелија (161-180), на Велику Суботу, у осам сати прије подне. Остатке  његовог изгорјелог тијела, хришћани из Смирне, су са поштовањем сакупили, свето их поштујући. Његово страдање и смрт описани су у Посланици хришћана Смирнске цркве другим Црквама, једном од најстаријих споменика хришћанског писма(ова посланица је написана у вријеме непосредно након свечеве смрти .не више од годину дана). Већина Поликарпових списа страдала је у вријеме прогона, једино је  Посланица Филипљанима преживјела, у којој  епископ, побијајући учење Маркиона и других гностика, на сваки могући начин велича апостол Павла и цитира његове текстове. Ово је готово први текст у којем се налазе цитати из Јеванђеља по Луки и Матеју, као и из Првих посланица св. Петра и Јована.

Током прогона хришћана, мошти светих мученика вјерници су обично сахрањивали на тајним мјестима. Тако су у Цариграду, близу капије и куле, зване Евгенија, у 4. вијеку, сахрањена многа тијела мученика, чија су имена Цркви остала непозната. Када су, за вријеме цариградског  патријарха Томе I Цариградског (607-610), на овом мјесту почела да се дешавају чудесна исцјељења, мошти светаца су откривене и са великом чашћу пренесене у храм. Једном побожном духовнику Николи Калиграфу откривено је да су међу моштима које су пронађене у Евгенији и мошти светог апостола из реда 70-рице  Андроника и његове помоћнице Јуније, које је свети апостол Павле споменуо у Посланици Римљанима (Римљ 16, 7). У 12. вијеку, на мјесту откривања моштију светих мученика, цар Андроник (1183-1185) подигао је величанствени храм.

Рођен око 720.године, у регији Равена, од благородних и побожних родитеља. Био је познат по својој доброти и милосрђу, хришћанској љубави према сиромашнима и странцима. Господ га је почастио даром исцјељења разних болести и чуда. ​Свети Лав  (765. године) постао је епископ у граду Катана (Катанија) на Сицилији.  Град Катанија налази се на острву Сицилија, недалеко од планине Етна, која и даље избацује ватрену лаву. Ријеч "Катане" у њиховом језику означавала је нож, бодеж.
За вријеме епископовања Светог Лава, у Катанији живио је врач Илиодор, који је народ задивио лажним чудима. Био је син вјерника у Христа и побожних родитеља, и сам је био просвећен светим крштењем, али онда је тајно одбацио Христа и почео да служи демонима, научивши магију од једног Јеврејина. Дакле, сматран је хришћанином. али у стварности он је био незнабожац, слуга демона и велики врач, ништа бољи од оног древног врача Симона. Свети Лав је често подстицао Илиодора да одбаци зла дјела и обрати се Богу, али узалуд. Једном  је Илиодор достигао такву дрскост да је, ушавши у храм у којем је епископ служио Божанску службу, својим чарањем унио међу вјерне збуњеност и искушење. Свети Лав је схватио да је вријеме кротких опомена прошло. Мирно је напустио олтар и, завезавши врачу врач својим омофором, извео га је из храма на трг. Тамо је приморао Илиодора да призна сва своја злодјела, наредио да се наложи ватра и без оклијевања ушао у ватру са врачем, држећи га омофором. Тако су стајали у ватри све док Илиодор није изгорио, а свети Лав, снагом Божијом, остао је неозлијеђен. Ово чудо је за живота прославило преподобног Лава. Када је преподобни умро (20. фебруара 789. године), жена која је крварила добила је исцјељење на његовом гробу. Светитељеве мошти су положене у цркву свете мученице Луције, а касније су његове мошти пренесене у цркву Светог Мартина Милостивог , епископа турског (датум слављења 12. октобар).

Свети апостоли из реда 70-рице: Архип, Филимон и мученица равноапостолна Апфија (Црква их прославља и 22. новембра) били су ученици и пратиоци светог апостола Павла. Према свједочењу блаженог Амвросија, свети апостол Архип, један од седамдесеторице, био је епископ после светог Епафраса у граду Колосај (Колосе, Colossae или Colosse, Хона) 1479. године, у Фригији. Свети апостол Павле у својој посланици Филимону назива светог Архипа својим сапутником (Флм 1, 2). Свети Филимон је био истакнути грађанин у Колоси, док је света Апфија, према свједочењу Јована Златоустог, била Филимонова супруга. Примивши Крштење од светог апостола Павла, они су претворили свој дом у молитвени дом, гдје су се окупљали сви Колошани који су повјеровали у Христа и обављали божанске службе, те су се посветили служењу болеснима и угроженима. Апостол Филимон је постављен за епископа града Газе и проповиједао је Ријеч Божју широм Фригије. Њему је апостол послао своју посланицу пуну љубави, у којој шаље благослов „Филимону љубљеноме и сараднику нашем, и милој Апфији, и Архипу, саборцу нашем, и домаћој твојој цркви“ (Флм 1, 1-3). Онисим, о којем се говори у Посланици, бивши је Филимонов слуга, апостол из реда 70-рице (Црква га слави се15. фебруара). Током прогона Нерона (54–68. године), свети Филимон и Апфија, као и свети апостол Архипа који је живио у Колосу, примили су мученичку смрт. Током паганског празника у част незнабожачке богиње Артемиде, гњевно мноштво људи је провалило у хришћанску цркву сазнавши да се ту одржавала Божанска служба. У то вријеме свети апостоли Архип и Филимон, који су били у овом граду, окупили су све вјернике у дому Филимона и Апфија, узносили су Господу своје уобичајене молитве и вршили божанску службу. У међувремену су идолопоклоници, који су гајили снажну мржњу према вјерницима, сазнали да су се сви хришћани окупили у Филимоновој кући. Искористивши ову прилику, незнабошци су изненада напали вјернике, растурили цијело Христово стадо, једне претукли, друге убили; затим, ухвативши свете апостоле Архипу и Филимона, као и свету Апфију, доведоше их до управника града Ефеса Артоклиса и на заповијест посљедњег подвргнуше свете муке. Бијесна гомила претукла је Светог Архипу и посјекла га ножевима, а на путу до двора је умро. Свети Филимон и Апфија су каменовани до смрти по наредби гувернера.

Свети Лав I Велики (папа римски од  29. септембра 440. године до 10. новембра 461. године). Рођен је у Тоскани у Италији. Отац му се звао Квинтијан. Стекао је изврсно и свестрано образовање које му је отворило бриљантну световну каријеру. Међутим, тежећи духовном животу, изабрао је другачији пут и постао архиђакон под папом Сикстом III (432-440), а након његове смрти, септембра 440. године, изабран је за папу Римске цркве. Било је то тешко вријеме за Цркву, када су јеретици својим заводљивим лажним учењима опсједали упориште православља. Свети Лав је умио да споји пастирску благост и доброту са неуништивом чврстином у стварима исповести. Управо је он био главни бранилац православља против јереси Евтихија и Диоскора, који је о истој природи поучавао у Господу Исусу Христу, и јереси Несторијеве. Сав свој утицај искористио је да смири Цркву посрамљену од јеретика и, својим писмима цариградским светитељима Теодосију II (408–450) и Маркијану (450–457), активно је допринео сазивању IV Васељенског Халкидонског сабора (451) и осуди јереси монофизита. На Сабору, коме је присуствовало 630 епископа, прочитана је порука светог Лава тада преминулом светом Флавијану, цариградском патријарху (447–449), који је за православну вјеру страдао од разбојничког сабора у Ефесу 449. године. У посланици Светог Лава изнесено је православно учење о двије природе у Господу Исусу Христу. Сви епископи присутни на Сабору сагласили су се са овим учењем. Јеретици Евтихије и Диоскор били су изопштени из Цркве. Свети Лав је, такође, био бранилац своје отаџбине од навале варвара. 452. године снагом своје ријечи задржао је страховитог вођу Хуна, Атилу да не разори Италију, а 455. године, када је вођа германских вандала Гејсерих напао Рим, успио је да га убиједи да не уништи град, да не пали зграде и да не пролива крв. Свети Лав је доживио дубоку старост. Знао је унапријед за своју смрт и припремио се топлом молитвом и добрим дјелима за прелазак из овог свијета у вјечност. Умро је 461. године и сахрањен у Риму, у ватиканској катедрали. Његово књижевно и богословско наслеђе састоји се од 96 бесједа и 143 посланица, од којих је најпознатија светом Флавијану.

303. године започео је велики прогон хришћана од стране цара Диоклецијана. Млађи сувладар Диоклецијана (Ћесара) тада је био Галерије Максимијан, који је био сујеверно одан паганству и мрзио хришћане. Након усвајања едикта о прогону хришћана у Царству, почело је уништавање хришћанских цркава и паљење књига; започела су погубљења хришћана. Након што се Диоклецијан повукао 305. године, Галерије је постао цар источног дијела Царства и уз помоћ свог ћесара Максимијана наставио је прогон хришћана са још већом окрутношћу. У то вријеме, око 306. године, свети Теодор Тирон, који је управо постао ратник („тирон“ на латинском значи „регрут“), додијељен је мармаритском пуку. Овај пук је тада био смјештен у Амасији, граду Понтијском (данашња Турска). Када је свети Теодор доведен у тај пук, почели су да га приморавају да принесе жртву идолима. Истински ратник Христа Теодора испуњен Духом Светим, рекао је јавно:
„Ја сам хришћанин и не приличи ми да се жртвујем мрским паганским боговима. Поштујем само Исуса Христа, јединог истинитог Бога и цара небеског. На сва увјеравања свог заповједника Теодора Вринка, свети Теодор је одговорио да је он војник Цара Небеског и одбио је да принесе жртву лажним боговима. Послије тога, Теодор је оптужен да је запалио незнабожачки храм Кибеле и изведен пред суд пред градским гувернером Публијем. Теодор је исповидеио да је хришћанин, након чега је био затворен и осуђен на смрт глађу. Тамо му се јавио Исус Христос, Господ га је тјешио и храбрио ријечима: "Не бој се Теодоре, ја сам са тобом. Не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са мном на небесима". Свети Теодор је затим био подвргнут жестоким мучењима и затворен. Послије извјесног времена мученик је изведен из тамнице и, разним мучењима, поново тјеран да се одрекне Христа. Коначно, видјевши непоколебљивост мученика, гувернер га осуди на спаљивање. И сам свети Теодор се неустрашиво попео на огањ и овде је молитвом и хвалом предао душу Богу. Било је то око 305. или 306. године. А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли мошти светог славног мученика Теодора од Публија, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту. Много вијекова касније мошти Св. Теодора Тирона пренесене су у Влашку (у град Сибињ) , па одатле у Срем. Његове мошти се од почетка 16. вијека (помињу се ту већ 1555. године) налазе у манастиру Ново Хопово на Фрушкој гори.

​Светих 12 мученика: презвитер Памфил, ђакон Валент, Павле, Порфирије, Селевкије, Теодул, Јулијан, Самуило, Илија, Данило, Јеремија, Исаија - страдали су током прогона против хришћана, који је подигао цар Диоклецијан 308 -309 у Кесарији Палестинској. Од њих, најстарији у свом чину и први по времену страдања био је свети Памфил, презвитер Кесаријски. Био је родом из Берита (Бејрут) у Феникији, а од младости су га учили паганској мудрости; док је Памфил био испуњен духовном мудрошћу и заблистао својим врлим животом. Школовао се у Александрији, након чега је постављен за презвитера у Кесарији. Напорно је радио на томе да упореди и исправи текстове Новог завјета, оштећене од писара. Свети Памфил је копирао исправљене примјерке и послао их онима који су жељели да их имају. На тај начин је многе незнабошце преобратио Христу. Његовим трудом и бригом у Кесарији прикупљена је обимна библиотека духовних књига која је служила хришћанском просвећењу. Блажени Јероним (4. и почетак 5. вијека) веома је поштовао Светог Памфила и сматрао се срећним, јер је набавио и чувао неке од његових рукописа. Светом Памфилу у евангелизацији вјере Христове активно су помагали свети Валент, ђакон ђакон елијске цркве, старији човјек који је савршено познавао Свето писмо и свети Павле, који је изгарао вјером и љубављу према Христу Спаситељу. Сва тројица били су затворени на двије године у тамници од стране управитеља Кесарије Палестинске, Урбана. Током владавине његовог насљедника Фирмилијана у Египту, 130 хришћана је осуђено и послато у Киликију (Малу Азију) у руднике злата. До мјеста изгнанства испратило их је петоро младе браће. На повратку у Египат, заточени су у Кесарији и бачени у тамницу због исповиједања вјере у Христа. Младићи су изведени пред Фирмилијана, заједно са претходно затвореним светима Памфилом, Валентом и Павлом. Назвавши се именима старозавјетних пророка -Илија, Јеремија, Исаија, Самуило и Данило- на питање о отаџбини, младићи су одговорили да су грађани Јерусалима, што под тим подразумијева небески Јерусалим. Фирмилијан није знао ништа о граду с тим именом, пошто је на мјесту Јерусалима, који је 70. године уништио цар Тит, град саградио цар Адријан (117 - 138), који се тада звао Ели-Хадријан. Фирмилијан је дуго мучио младиће, покушавајући да открије локацију непознатог града и наговори младиће на отпадништво; Не постигавши ништа, управитељ је наредио да их посијеку  мачем, заједно са Памфилом, Валентом и Павлом. Прије тога, пострадао је слуга презвитера Памфила, 18-годишњи младић Порфирије, кротак и скроман. Када је чуо за смртну пресуду над светим мученицима, затражио је од управитеља дозволу да сахрани тијела осуђених након њиховог погубљења, због чега је убијен и спаљен на ломачи.Свједок овог мучеништва, благочестиви хришћанин Селевкије, бивши ратник, поздрављајући подвиг страдалника, пришао је Памфилу прије његовог погубљења и рекао му о мучеништву светог Порфирија. Војници су га одмах ухватили и по налогу Фирмилијана посјекли су га мачем заједно са осуђеним. Један од намјесникових слугу, Теодул, старији човек и тајни хришћанин, поздрављајући мученике које су водили на погубљење, пољубио их је и замолио да се моле за њега.To су видјели неки од управитељевих слугу, и оптужише Теодула код господара свог да је хришћанин. Овај га испита, и нашавши да је заиста хришћанин, он се силно разјари, и нареди да светог Теодула распну на крст. Младић Јулијан, Кападокијац по рођењу, прилазећи Кесарији, видио је тијела светаца, бачена без сахране да их звијери прождеру. Прилазећи им, Јулијан клекне и пољуби тијела страдалника. Стојећи по страни војници су га ухватили и довели до управитеља, који је осудио Светог Јулијана на спаљивање. Тијела свих 12 мученика остала су без сахране 4 дана. Ни животиње ни птице их нису додирнуле. Збуњени овом околношћу, незнабошци су дозволили хришћанима да узму тијела мученика и сахране их.

​Свети Кирил равноапостолни, словенски учитељ (рођено име Константин) и његов старији брат Методије поријеклом, Словени, рођени су у Македонији, у граду Солуну. Свети Кирил је стекао изврсно образовање, од своје 14. године одгајан са царевим сином. Рукоположен је рано у чин презвитера. По повратку у Цариград био је библиотекар цркве Аја Софије и учитељ философије. Свети Кирил је успјешно водио расправу са иконокластичким јеретицима. Тежећи самоћи, повукао се на планину Олимп код старијег брата Методија, али његова самоћа није дуго трајала. Обојицу браће цар Михаило је 857. године послао на мисионарско путовање да проповиједају хришћанство међу Хазарима. Успут су се зауставили у Херсону и пронашли мошти светог мученика Климента, римског папе. Дошавши до Хазара, света браћа су разговарала с њима о хришћанској вјери. Након проповиједи Светог Кирила, хазарски кнез и са њим сав народ прихватили су хришћанство. Захвални принц желио је да награди проповједнике богатим даровима, али они су то одбили и тражили од принца да пусти све грчке заробљенике са собом у своју домовину. 862. године започео је главни рад свете браће. На захтјев моравског кнеза Растислава, цар их је послао у Моравску да проповиједају хришћанство на словенском језику. Свети Кирило и Методије су, откровењем Божјим, саставили словенску азбуку и на словенски језик превели Јеванђеље, Апостол, Псалтир и друге богослужбене књиге. Увели су божанску службу на словенском језику. Тада су света браћа позвана у Рим на позив папе, гдје их је папа Адријан дочекао са великим почастима, јер су тамо донијели мошти светог мученика Климента, римског папе. Болан и слаб по природи, свети Кирил се убрзо разболио од многих трудова и, прихвативши схиму, умро 869. године, са 42 године. Прије смрти, завјештао је брату да настави хришћанско просвјећивање Словена. Свети Кирил је сахрањен у римској цркви Светог Климента, гдје почивају мошти овог светог мученика, које су словенски учитељи донијели у Италију.