Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Светог и праведног Филарета Милостивог (702—792), једног од узора милосрђа, православна црква прославља 14. децембра. Свети Филарет је рођен у селу Амнија у региону Пафлагон (Мала Азија) од родитеља Георгија и Ане, у 8. вијеку. Касније се оженио Теозвом , женом из богате и племените породице. Имали су троје дјеце – сина Јоат, и двије кћерке: Ипатија и Евантија. Упркос богатству и племенитости, Филарет није био срећан, пошто је видио колико људи пати од сиромаштва и сјетио се одговорности за своја дјела на Страшном суду.
Једног дана, Арапи су напали Пафлагонију, уништивши Филаретову кућу. Имао је два вола, краву, неколико кошница и кућу, али ово је дао сиромашнима. Због тога је подвргнут подсмјеху и прекорима супруге и дјеце, на које је одговорио:
- Имам у скровиштима,  вама непознато, такво богатство и такво благо које ћете добити, чак и ако живите сто година без рада и не бринући ни о чему. Господ је помогао праведном Филарету -  када је дао посљедњу пшеницу, његов стари пријатељ послао му је четрдесет мера, а након што је просјаку уручио топлу одјећу, богатство му се вратило.
Поново се обогативши, светац се није промијенио - и даље је великодушно дијелио милостињу и договарао оброке за сиромашне, служећи се и сам. У дјелима милосрђа праведни Филарет је доживио 90 година, након чега је отишао у цариградски манастир Родолфија. У светој обитељи отишао је Богу, прије тога је подијелио све што је имао за манастирске потребе и сиромашне. Светост праведног Филарета потврдило је чудо које се појавило након његове смрти. Када су тијело свеца носили ка мјесту сахране, један човјек опсједнут демоном дохватио је ковчег и пратио га сахраном. На гробљу је опсједнути демон оздравио: демон је оборио човјека на земљу и он га је напустио. На гробу светитеља десила су се многа друга чуда и исцјељења. Послије смрти праведног Филарета, његова супруга је обновила манастире и храмове у Пафлагонији, уништене током непријатељских инвазија. Припремио сајт вјеронаука.нет

Апостол  Андреј Првозвани-13. децембар
У списку апостола наведеним у Јеванђељима по Матеју (Мт 10, 2) и Луки (Лк 6, 14) заузима друго мјесто послије свог брата, апостола Петра, али у Јеванђељу по Марку (Мк 3,18) – наведен је на четвртом мјесту. Поменут је и у Дјелима апостолским (ДАП 1, 13). На страницама Јеванђеља по Јовану, Андреј се појављује још двапут - води дијалог са Исусом о хљебу и риби пред чудесно храњење пет хиљада људи  и заједно са апостолом Филипом доводи Јелине Исусу (Јн 12,20). Према Јеванђељима по Матеју и Марку позив у апостолску службу Андреја и Петра догодио се у близини Галилејског језера, док апостол Јован у свом Јеванђељу по Јовану описује Андрејев позив који се догодио у близини Јордана, непосредно након крштења Исуса.
Апостол Андреј рођен је у живописном граду Витсаиди, на обали Генисаретског језера. Био је рибар, син Јонин и брат апостола Петра. Био је породица која није била богата, него побожна и благочестива. Када се проширио глас да се на Јордану појавио пророк који поучава о скором наступању Судњег дана, Андреј, у име своје породице, иде да види шта се тамо догађа. Ускоро постаје ученик Јована Крститеља и овдје упознаје Христа.
Ова прича нам објашњава зашто је Андреј назван Првозваним; први је постао Исусов ученик. Тада Исус шаље Андреја кући и он се враћа својим уобичајеним дужностима. Гласине на Истоку брзо се шире ... Ту и тамо кажу да се у Галилеји појавио невјероватан пророк, који је чак већи од Јована Крститеља. Можемо да замислимо како се забринуто Андрејево срце стегло од ове вијести. Зашто га Исус не зове? Да ли  се предомислио? Заборавио? Несумњиво, Андреј је о овоме много пута разговарао са својим братом, који је од Исуса добио чудно име: камен.

 „И идући покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, који се зове Петар, и Андрију брата његова, гдје мећу мреже у море, јер бијаху рибари. И рече им: хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људскијем“(Мт  4, 18-19).
Јеванђеља нам говоре мало о мјесту које је Андрија заузимао међу осталим ученицима. Више се говори о Петру, који је био најстарији од Дванаесторице и постао врховни апостол, па чак и о најмлађем од њих, младом Јовану. Сви апостоли били су браћа једни другима и сви су били једнаки. Сви подједнако дијелили склониште и храну са Исусом, сви су слушали Његове параболе, били свједоци Његових чуда. Присјетимо се само једног од њих, врло изражајног чуда храњења великог броја људи са пет хљебова и двије рибе. Људи слиједе Исуса. Већ је вече, сви су гладни ... Исус наређује народу да легне, а затим је, узимајући хљеб и захваљујући се, дијелио ученицима, а ученици онима који су лежали, такође рибу, колико су жељели. Догоди се чудо. Било је довољно хљеба и рибе за све, сви су били сити ... Ово чудо има много аспеката значења, али рецимо оно главно: тамо гдје је Христос, нема мјеста страдању и патњи. Због тога је и дошао да спаси људе од невоља, поготово што свако ко Га слиједи може бити сигуран да неће остати без Божје његе и заштите. Ова прича се завршава врло симболично: „А кад су били задовољни, рекао је својим ученицима: Скупите преостале комаде да се ништа не изгуби. И скупили су их и напунили дванаест кутија комадима по пет јечмених хљебова ... “Дванаест кутија овде представља Дванаест апостола. Апостоли су они који ће ићи у свијет да доведу људе Христу, како би Богу вратили изгубљено човјечанство.
Апостол Андреј, заједно са осталим ученицима, присуствовао је Тајној вечери, а затим је заједно са свима доживио шок и ужас када је Исус ухваћен и осуђен на смрт. Велики петак, субота ... Чинило се да су им све наде пропале. Али у недјељу се догоди нешто неочекивано. Жене које су ишле до гроба кажу да је гроб празан, Христа нема. А онда почињу састанци са Васкрслим. И како зора постепено одагнава таму, тако се и тама, сумње и страхови истјерују из срца апостола. Христос је жив! Побиједио је смрт. Дакле, све што је рекао је истина.
Сјетимо се древне хришћанске традиције према којој су апостоли бацали жријеб и у складу са тим жријебом ишли да проповиједају Јеванђеље у различитим земљама. Андреј је имао пуно тога да проповиједа у Тракији и Скитији. Ако је то тако и нема разлога да се сумња у свједочење које је дошло из 3. вијека, онда је апостол Андреј проповиједао на обалама Црног мора. Као резултат анализе упућивања на Скитију у дјелима песника Овидија (43. п. н. е. - 18. н. е.), готово савременика Андреје Првозваног, можемо у то вријеме да истакнемо његове границе. Ова земља је, према Овидију, заузела територију сјеверно од Црног мора, протежући се од Кавкаских планина, Меотиде (Азовско море) и ријеке Танаис (Дон) до ријеке Гипанис (Јужни Буг) на западу и укључујући полуострво Крим, а на сјеверу омеђена Скитским или Ритејским горама. Према бројним истраживачима, ријеч „Скити“ могли би касноантички и рановизантијски аутори да означе друге народе који су живјели у сјеверном црноморском региону, односно у бившим скитским земљама. Староруска предања („Прича о прошлим годинама“ - почетак XII вијека) говоре о посјети апостола Андреје земљама на којима је Кијев накнадно настао, па чак трасирају пут апостола до Новгорода и сјеверних руских земаља. Немогуће је доказати или оповргнути ова предања. На свом путу Првопозвани апостол претрпио је многе патње и муке од незнабожаца: био је протјеран из градова и претучен. У Синопи је каменован, али, остајући неповријеђен, вјерни Христов ученик неуморно је проповиједао народу бесједу о Спаситељу. Молитвама апостола Господ је чинио чудеса. Трудом светог апостола Андреја настале су хришћанске цркве, којима је он постављао епископе и свештенство. Посљедњи град у који је првозвани апостол дошао и гдје му је било суђено да прихвати мученичку смрт био је град Патра (Грчка).
Господ је показао многа чуда преко свог ученика у граду Патри. Болесници су били излијечени, слијепи су прогледали. Молитвом апостола оздравио је тешко болесни Созије, племенити грађанин; Полагањем апостолских руку излијечили су се Макимила, жена владара Патре и његов брат Стратоклес. Чуда која је чинио апостол и његова ватрена ријеч просвијетила су готово све грађане града Патре истинском вјером. Мало је незнабожаца остало у Патри, међу њима је био и владар града Егеат. Апостол Андреј му се више пута обратио јеванђелским ријечима. Али чак ни апостолска чуда нису просвијетила Егеата. Свети апостол с љубављу и смјерношћу обратио се његовој души, настојећи да му открије хришћанску тајну вјечног живота, чудесну силу Часног крста Господњег. Разјарени Егеат нареди да се апостол разапне на крст. Андреј је разапет на крсту у облику слова Х који се од тада назива Андрејев крст.  Како би муке биле дуже, управник града Егеат наредио је да се не закуцава, већ да му вежу руке и ноге. „О крсту, освећен од мог Господа и Учитеља, поздрављам те, слико ужаса, ти си, након што је на теби умро, постао знак радости и љубави!“ - овим ријечима се апостол попео на овај крст. Два дана је висио на њему до своје смрти, два дана је разговарао са људима који су стајали около ...
Људи који су га слушали саосјећали су са њим свим срцем и тражили да се свети апостол скине са крста. Уплашен народним огорчењем, Егеат је наредио да се оконча погубљење. Али свети апостол је почео да се моли да га Господ почасти смрћу на крсту. Без обзира како су војници покушавали да уклоне апостола Андреја, руке их нису послушале. Распети апостол, хвалећи Бога, рекао је: „Господе, Исусе Христе, прими дух мој“. Тада је сјајни сјај Божанске свјетлости обасјао крст и мученица распета на њему. Када је сјај нестао, свети апостол Андреј Првозвани већ је предао своју свету душу Господу (+ 62). Максимила, жена намјесника, узела је тијело апостола са крста и часно га сахранила. 
Неколико вијекова касније, за вријеме цара Константина Великог, мошти светог апостола Андреја свечано су пренесене у Цариград и положене у храм Светих апостола поред моштију светог јеванђелиста Луке и ученика апостола Павла - апостола Тимотеја.
Вјерује се да се облик Х или коси, такозвани „ Андрејев крст“, први пут појавио на југозападу Француске у X вијеку, а од XIV вијека постао је традиционалан, иако је изворни извор овог облика крста непознат. Коси крст уведен је у италијанску умјетност након ренесансног периода.
Иконографски је апостол Андреј приказан у црвеној и зеленој одећи са кратком брадом, у којој се налази крст или коси крст, симбол његовог мучеништва , као и свитак у руци или књига. Припремио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

На Светој Гори постоји скит Светог апостола Андреја. У овој атонској светињи чува се дио моштију - лобања Светог Андреја Првозваног.
(На фотографијама: Скит Светог Андреја на Светој Гори -лијево;  дио моштију Светог апостола Андреја-десно)

Светитеља првих вијекова хришћанства - светог мученика Климента, папу Римског, православна црква прославља 8. децембра. Овај светитељ, рођен је у Риму у богатој и племенитој породици, али већ у дјетињству случајним околностима одвојен је од родитеља и одгајан у туђој породици. Стекавши изврсно образовање, свети Климент, ипак, није био заинтересован за паганску мудрост, тражећи смисао живота у нечем другом. Када је сазнао за Христа, напустио је дом и отишао тамо гдје су апостоли проповиједали.
У Александрији је Климент упознао светог апостола Варнаву од којег је научио много о Христу и Његовом учењу, а у Палестини га је крстио сам апостол Петар. Послије крштења, свети Климент је постао његов вјерни ученик. Свети Петар је, недуго прије страдања, рукоположио Климента за римског епископа. Послије смрти апостола, а након њега и епископа града,  светог Лина (67-79)  и светог Анаклета (79-91), свети Климент се попео на римску столицу (од 92 до 101.год). Честити живот, милосрђе и молитвено дјело светог папе Климента многе су обратили Христу. На празник Васкрс, крстио је 424 људи. Међу крштенима били су људи свих сталежа: робови, владари, чланови царске породице. Проповједничка активност Светог Климента, усљед које су стотине људи прешле у хришћанство, разбјеснила је паганског цара Трајана (98-117) . По његовом наређењу ухватили су светог мученика и бацили га у море са сидром око врата 101. год.. Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у вријеме Св. Кирила и Методија. Свештеномученик Климент, оставио је иза себе двије Посланице Коринћанима  - прве писане споменике хришћанског учења након писања апостола. 
Тропар (глас 1):Мученик твој Господи Климент во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

Православна црква 7. децембра прославља свету великомученицу Eкатерину Александријску, која је пострадала за Христа током Диоклецијаног гоњења хришћана почетком 4. вијека.​ И опет, по ко зна који пут, драга браћо и сестре, желио бих да скренем пажњу на чињеницу да су тако млади млади светитељи попут великомученика Георгија Побједоносца и Димитрија Солунског и великомученице Екатерине и Варваре, који су страдали у истом периоду, дали све нашем Господу Исусу Христу - они су се у потпуности жртвовали као мирисна и света жртва Богу.
И ово је, наравно, огроман примјер за данашњу омладину, и уопште за све нас. Екатерина је имала све о чему може да сања младић њене ере и савремности.
Статус и племенитост. Била је царског рода. Њена породица је имала велико богатство. Живјела у културној престоници модерног свијета - у египатској Александрији. Света Екатерина је стекла изврсно образовање. Била је врло паметна и такође веома лијепа. И млада. И све ово је Екатарина оставила. Све ово је жртвовала да би прихватила мученичку смрт за Христа. И она је од Бога постала достојна светости. Овјенчана уистину царском небеском духовном круном.
Данас се често примјећује другачије кретање људског срца. Обрнуто. Данас покушавају, напротив, да „трују“ савременог младог човјека. Као да кажу: „Не тражи Бога, немој. Стекни статус. Да. Тежи луксузу, богатству и задовољству. Тежи спољној љепоти најприступачнијим средствима од шминке до ботокса и пластичне хирургије. Не тражи Бога, не тежи за Њим, направи себи идола, служи себи“.
А какав је резултат? Хиљаде несрећних људи! Зашто несрећних? Јер су поставили погрешне циљеве у животу. И о томе не сањају. А Бог не дозвољава да се њихови планови остваре, јер ће то бити погубно за њихове бесмртне душе. Али понос је слијеп. Он жели само оно што жели и ништа друго. И ништа друго не види и не примјећује. За поносног човјека свијет је огледало за нарциса, гдје се диви себи.
И невјероватан парадокс се дешава већ много вијекова. Ропство Христу постаје слобода. „Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11, 30). И слобода гријеха постаје ропство ђаволу. И овај терет је врло болан. Зато, чини ми се, Црква у кондаку назива Свету Екатарину свемудром. Она је то разумјела. Ова мисао, ова потрага за Богом помогла јој је да избјегне страшну замку, имала је отрежњујући ефекат на њу. И ево је, света и срећна. И благословена.
Преподобни Пајсије Светогорац пио је чај из лимене конзерве и живио је у биједној колиби, али је, такође, био срећан. Јер је Бог био с њим. А Пресвета Богородица донијела му је грожђе и просфору. Да ли си  срећан, савремени младићу? Постави себи ово питање искрено. Има ли у теби мира и радости умјесто панике, страха и страсних ватрених жеља?
Великомученица Катарина је то разумјела. Схватила је да је Бог главно човјеково благо. А ово тајанствено, дивно и невидљиво заједништво са живим Богом није чак ни радост, већ блаженство.
Хоћеш ли то икад разумјети, младо племе, непознато?  Да ли ће и Бог постати твој живот  и твоје благо какав је Он за нас ?
Света великомученице  Екатарино, моли Бога за нас! 
Свештеник Андреј Чиженко / ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
-препоручујемо да прочитате СВЕТА ВЕЛИКОМУЧЕНИЦА ЕКАТЕРИНА -ЖИТИЈЕ У ИЛУСТРАЦИЈАМА

​Православна црква прославља изузетног руског заповједника и вјештог дипломату, светог племенитог кнеза Александра Невског,  6. децембра. Син кнеза Јарослава и мајке Теодосије Игоревне, рјазанске принцезе, Александар Невски рођен је 30. маја 1220. године у Переслављ-Залеском (данас Русија).  У историју земље ушао је не само као изванредан војсковођа, већ и као мудар политичар и дипломата.

​Главни догађаји у животу принца биле су двије историјске битке, побједе у којима је Русија спасена од заузимања њемачко-шведских витезова. 15. јула 1240. одреди Александра Невског поразили су шведске витезове на ушћу Неве (по којој је и добио надимак „Невски“), а 5. априла 1242. немачки крсташи Тевтонског реда поражени су на Пејпском језеру. Током свог живота принц Александар није изгубио ниједну битку.
У исто вријеме свети принц је водио вјеште дипломатске акције са још једним опасним непријатељем - Златном Хордом, захваљујући којој је успио да одврати још страшнију несрећу за Русију. Благовјернии кнез  се упокојио у Господу у својој 43. години, 14. новембра 1263. године у Городецу код Владимира (примивши пред смрт монашки постриг као Алексије). Мошти светитеља налазе се у Тројичном храму Лавре Александра Невског у Санкт Петербургу.
Име браниоца Русије и заштитника војника познато је не само у Русији. Цркве попут Патријаршијски храм у Софији, храм у Талину и храм у Тбилисију посвећени су светом Александру Невском.  Поштовање принца Александра као свеца почело је одмах након његове смрти, истовремено је састављена прилично детаљна „Прича о животу Александра Невског“. Званична канонизација кнеза догодила се 1547. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дјела милостиње. 30. септембра празнује се пренос његових моштију у град Владимир. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

30. новембра (17. новембра по „старом календару“јулијанском календару). Свети Григорије Чудотворац, епископ неокесаријски, је један од најцјењенијих светаца древне Цркве живио је у III вијеку на територији данашње Турске. Рођен је у граду Неокесарија (сјеверно од Мале Азије) у незнабожачкој породици. Добивши изврсно образовање, од младости је тежио Истини, али мислиоци антике нису могли да задовоље његову жеђ за знањем. Истина му се открила тек у светом јеванђељу и младић је постао хришћанин. Да би наставио своје образовање, свети Григорије је отишао у Александрију, тада чувени центар паганске и хришћанске науке. Радознала младост похрлила је у александријску школу катихизиса, где је предавао презвитер Ориген, чувени учитељ који је посједовао огромну снагу ума и дубину знања. Свети Григорије је постао ученик презвитера Оригена. Накнадно је светац о свом ментору написао ово: „Овај човјек је од Бога добио највећи дар - да буде преводилац Божје ријечи људима, да разумије  Ријеч Божију онако како ју је сам Бог користио и да је објасни људима онако како они могу да је схвате“. Осам година је свети Григорије учио код презвитера Оригена и примио крштење од њега. Подвижнички живот, целомудреност, чистота и непожељност светог Григорија побудили су завист код самопоузданих и грехољубивих незнабожачких вршњака и они су одлучили да клеветају светог Григорија. Једном, када је разговарао са учитељима на тргу, пришла му је позната блудница у граду и почела да захтева плаћање за гријех који је наводно почињен с њом. Испрва јој је свети Григорије кротко приговорио да се вара, мијењајући га са неким другим. Међутим, блудница није одустала. Тада је замолио пријатељицу да јој да новац. Чим је блудница узела у руке неправедно мито, она је у налету бијеса пала на земљу, а затим признала обману. Свети Григорије се молио над њом, а демон ју је напустио. У младости се свети Григорије повукао у пустињу, где је у посту и молитви стекао дарове прозорљивости и пророштва. Једном се светитељ усрдно молио Богу и Богородици да му открију истински начин поштовања Свете Тројице. Током молитве, Богородица му се јавила са апостолом Јованом Богословом, који је научио светитеља како да исповиједа тајну Пресвете Тројице. На овом Откривењу се заснива православно учење о Светој Тројици, које су касније развили црквени оци: Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски. Својом хришћанском побожношћу, способношћу да дубоко проповиједа Ријеч Божију, бројним чудима и мудрим управљањем црквама, светац није само повећао број хришћана у свом крају. Штавише, уочи своје блажене смрти (светац је отишао Господу око 266-270. након Христовог рођења), У Неокесарији је остало само 17 незнабожаца, упркос чињеници да је, када је владика Григорије дошао на ову столицу, овдје било само 17 хришћана.  Светитељ се прославио мноштвом праведних дјела и чуда: протјеривањем демона, изљечењем болесних, помирењем зараћених. Вјеронаука.нет

​28. новембар – Свети мученици Гурије, Самон и Авив
Према црквеном предању, ови свеци се поштују као небески заштитници хришћанског брака.  Али какву везу са хришћанским браком имају светитељи, који су страдали, иако истог дана, али у различито вријеме и сједињени, чини се, само заједничким мјестом сахрањивања (њихове мошти су положили у један ковчег).
Едески мученици
За вријеме гоњења хришћана под царевима Диоклецијаном (284–305) и Максимијаном (305–311), у граду Едеси ухапшена су два пријатеља, хришћани Гурије и Самон, проповједници Речи Божије. Покушали су да побјегну из родне Едесе (данас град Шанлијурф у југоисточној Турској), али су ухваћени.  Светитељи су одговорили одлучним одбијањем на понуду да принесу жртву боговима, исповиједајући своју вјеру у Христа. Због тога су били подвргнути страшним мучењима. Мученици су све подносили са чврстином и молитвом. Ноћу су мученици изведени из града и посјечени. Много година касније, посљедњи пагански цар Лициније (311–324) почео је да прогони хришћане. Ђакон Едеске цркве по имену Авив, којег је цар наредио да ухвате због ревносног ширења праве вјере. Но, ђакон Авив је сам дошао до џелата, не желећи да при потрази за њим страдају и други хришћани. Светитељ је исповиједио вјеру у Христа и био осуђен на спаљивање. И сам мученик уђе у огањ и молитвено предаде дух свој Господу. Када се ватра угасила, светитељева мајка и рођаци нашли су његово тијело неоштећено. Мученик је сахрањен у исти гроб поред светих Гурија и Самона. ​
Како су свеци казнили брачног преваранта
А ови свеци се сматрају заштитницима хришћанског брака захваљујући легендарном заплету који је ушао у њихово житије. Догађаји описани у њему односе се на вријеме најезде Хуна на Византију (379-387). Према предању, током похода, један Готски плаћеник се зауставио у Едеси у кући удовице Софије. Ту је примијетио њену кћер Евтимију и почео да тражи од господарице да буде његова жена. Мајка је одбила - било је гласина да Гот има жену у својој домовини. Али заклео се на гробу мученика Гурија, Самона и Авива да неће учинити ништа нажао својој жени, да је никада неће увриједити и да ће је вољети и поштовати. И ... преварио је: у својој домовини је заиста имао жену, а Еуфемија је постала њена робиња. Кад јој се дијете родило, љубоморна газдарица га је отровала. А када је умрла његова законита жена он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренијеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше дјевојку крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном. Не знајући да је она ту, послије извјесног времена Гот се поново појавио у Едеси, дошао у Софијину кућу и дуго јој причао о срећном породичном животу са њеном кћерком, све док се пред њим није појавила лично Евтимија. За Гота се ова прича завршила тужно - градске власти су га осудиле на смрт. А мученици Гурија, Самон и Авив почели су да се сматрају небеским заштитницима хришћанског брака. Аутор: вјеронаука.нет

Светог апостола Филипа (+ I вијек), једног од дванаесторице ученика Господа Исуса Христа, Православна Црква празнује 27. новембра. Познато је да је свети Филип рођен у Галилеји, у граду Витсаиди. Он је добро познавао Свето писмо, посебно пророчка предсказања, и зато је искрено очекивао долазак Спаситеља.
На позив Самог Христа, пошао је за Њим, о чему говори Јеванђеље по Јовану (Јн 1, 43). У Новом завјету свети Филип се помиње више пута: привео је Христу апостола Натанаила (Јн 1, 46); Господ га је упитао колико је новца потребно да се купи хљеб за 5 хиљада људи (Јн 6, 7); довео је Грке који су жељели да виде Христа (Јн 12, 21-22); током Тајне вечере, Филип је био тај који је питао Христа о Богу Оцу (Јн 14,8). Послије Вазнесења Господњег, свети апостол Филип је проповиједао Јеванђеље најприје у својој родној Галилеји, након чега је посјетио Грчку, као и градове Парфу, Азот и Јерапољ. Проповиједао је и у Сирији, Малој Азији, Лидији, Мизији и у Јерапољу Фригијском. У посљедњем граду, светог апостола су локални незнабошци разапели на крсту 86. године у вријеме цара Дометијана. Његово тијело је сахранила његова сестра Маријамна. Проповијед Јеванђеља светог Филипа на многим мјестима била је праћена бројним чудесима. Мошти св. Филипа пренесене су доцније у Рим. 

Великог подвижника Божијег, учитеља Цркве и аутора Божанствене Литургије, која се служи у свим храмовима сваке недјеље и празника – Светог Јована Златоуста, Архиепископа цариградског (+ 407), православни вјерници прослављају 26. новембра. Један од тројице васељенских јерарха (уз Василија Великог и Григорија Богослова) рођен је око 347. године у Антиохији. Крстио га је  Мелетије патријарх Антиохијски, а потом и његови родитељи примише крштење. Његов отац војвода Секунд, умро је убрзо након рођења сина, а његова мајка, Антуса, остала је удовица у доби од 20 година, није се више удавала, посветивши свој живот подизању Јована у хришћанској вјери. Током година одрастања, будући светац је добио одлично образовање, и световно и вјерско. Када му је умрла мајка, примио је монаштво које је назвао „правом философијом“. Већ тих година Свети Јован је написао своја прва дјела, међу којима су „О свештенству“ и „Против непријатеља монашког живота“.
Свети Јован је 386. године рукоположен за презвитера од епископа антиохијског Флавијана. Ово служење је укључивало и проповедање, што је убрзо показало његов блистави таленат. Он је 12 година неуморно проповиједао у храму двапут недјељно, а понекад и свакодневно уз велика окупљања људи. Истовремено, Свети Јован се бавио писањем вјерских дела и тумачењем Светог писма.
Године 397. позван је из родне Антиохије да буде рукоположен на Цариградску столицу у вези са смрћу претходног архипастира - архиепископа Нектарија, насљедника Светог Григорија Богослова. У престоници Византије свети Јован је мање проповијиедао, пошто је имао архипастирске бриге, а прје свега се бавио духовним усавршавањем свештеника и организацијом богослужења. Поред тога, светитељ се бавио пословима милосрђа - својим средствима одржавао је неколико болница и два хотела за ходочаснике. Сам архипастир се задовољио оскудном храном и одбијао је позиве на вечере.
Супротстављајући се распусности престоничког морала, Свети Јован је дошао у сукоб са царицом Евдоксијом. Оклеветан, подвргнут је неправедном црквеном суђењу, свргнут, па чак и осуђен на стријељање, које је, међутим, цар замијјенио изгнанством. Верници су жељели да заштите свог архипастира, али да би избјегао немире, он се добровољно повиновао свим одлукама. јКада је светитељ био протеран из града, у њему се догодио земљотрес. Уплашена Евдоксија је тражила да врате архипастира Јована и чак му је послала писмо, молећи га да се врати. Међутим, два мјјесеца по повратку, светитељ је поново неправедно пријављен. У марту 404. поново је протеран из града. Убрзо након тога, црква Аја Софија и Сенат су изгорели у пожару. Посљедње године свог живота Свети Јован је провео у изгнанству, док је водио обимну преписку, тјешећи страдалнике, поучавајући и подржавајући своје присталице. Дана 14. септембра 407. године, у Коману, свети Јован, већ веома болестан и исцрпљен, отиде ка Господу приликом свог преласка из Јерменије у Абхазију. Године 438. његове мошти су пренесене у Цариград.
Због својих бројних писаних дјјела, као и изузетних беседа, Свети Јован је добио надимак Златоусти.
-препоручујемо и овај текст СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ И ЊЕГОВА ЛИТУРГИЈА

Ђурђиц је празник који наша Црква слави 16. новембра (3. новембра по старом календару), чиме се обиљежава спомен на пренос моштију Светог Ђорђа и обновљење његовог храма у којем су положене његове мошти. У народу је овај празник познат и као Мали Ђурђевдан. Лида, (данас израелски град Лод), био је родни град Светог Георгија. Свети великомученик Георгије је пострадао током окрутног прогона Цркве од стране римског цара Диоклецијана.  Свети Георгије је замолио тамничарског чувара да пусти његовог слугу у затвор. Када је слуга примљен, замолио га је да послије смрти пренесе његово тијело у Палестину. Након његове мученичке смрти, слуга је испунио захтјев свог господара и сахранио његове мошти у граду Рамли. За вријеме цара Константина (306—337), хришћани су саградили прелијепи храм светом Ђорђу у Лиди Палестинској. Приликом његовог освећења, нетљене мошти светог великомученика пренесене су из Рамле у овј храм. Овај догађај се догодио 3. новембра. Није познато да ли је годишње прослављање овог дана већ било установљено у то вријеме; у сваком случају, календар Сиријске цркве из 1030. године наводи 3. новембар као празник. Храм Светог Ђорђа у Лиди више пута је уништаван и обнављан. То није изненађујуће, с обзиром на то колико је пута Света земља била жртва освајача и драматичних догађаја који су се одвијали на овом мјесту, укључујући и прогон хришћана. Током једног таквог прогона 1442. године, храм је скоро потпуно уништен. Остали су само крипта и олтар. Међутим, чак и након тога, хришћани су наставили да одржавају богослужења на њеним рушевинама све док земљотрес 1837. године није проузроковао потпуно урушавање зидова олтара. Године 1870, Лида је прешла под јурисдикцију Јерусалимске патријаршије, а већ 1871. године, јерусалимски патријарх Кирил II апеловао је на руске витезове Реда Светог Ђорђа да помогну у обнови древнох храма. Захваљујући донацијама добротвора и средствима које је издвојила руска држава, храм је практично обновљен од нуле. И то прилично брзо. Сљедеће године, 3. новембра (16. новембра по новом стилу), обновљени храм је освештан. Празник обнове, освећење нове, обновљене цркве, више је од пуког обиљежавања догађаја који сада постоји већ 150 година. То је прослава захвалности Богу и људима чији су труд и прилози омогућили да црква буде могућа, радост што се Евхаристија поново тамо слави и што вјерници учествују у Светим Христовим Тајнама, сједињујући се са Христом духовно и физички. То је прослава обнове живе заједнице са Богом на мјесту које је за ту сврху одређено од дана њеног оснивања. Припрема вјеронаука.нет

Имена светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана позната су многим православним хришћанима. Али шта ако је било неколико парова таквих светаца, којем од њих да се молимо? Хајде да то разјаснимо! Ако отворимо црквени календар, видимо да 14. јула прослављамо свете мученике и бесребренике Козму и Дамјана, који су пострадали у Риму, а као година њихове смрти наведена је  284.  Но, веома интересантно је питање светитеља бесребреника са истим именима, које славимо у друге датуме. Тако, 30. октобра Црква слави свете бесребренике Козму и Дамјана Арабијске (287), а 14. новембра – свете бесребренике Козму и Дамјана (Врачеви) из Азије (III вијек). Чини се необичним да су три пара светитеља истоимени бесребреници и да су сви преминули отприлике у исто вријеме. Поред тога, ако отворимо житије, видјећемо да су сви били ангажовани на лијечењу болесника, а у верзијама римске и азијске браће, мајка се звала Тедота.
Прва мисао, која нам у овом случају падне на памет, само су различите редакције биографије једних и истих бесребреника. Једноставно, због њихове популарности у народу, настале су мало другачије верзије хагиографских описа. Али, у ствари, ако се ослонимо на црквени календар, можемо јасно да видимо подјелу на три различита пара светаца са истим именом. Постоји и треће мишљење по којем је најпоузданије постојање једне варијанте, а остало су легендарна причања. Нека ове информације никога не збуне, јер је хиљаду седамсто година прошло од тренутка њихове смрти, а житија подвижника побожности нису Свето писмо, у њих се заиста могу увући бројне грешке, митови и мијешања. Понекад се легендизација догоди намјерно, јер је хагиографска књижевност један од жанрова, који свој облик дугује одређеним циљевима и задацима, попут привлачења пажње незнабожаца, којима су приче о чудима средство за обраћање пажње на хришћанство. Ово је таква мисионарска техника која сада не функционише, али је имала своју моћ у прошлости.
Вратимо се самим бесребреницима. Одмах примјећујемо да историјски докази о постојању светаца уопште нису сачувани, али то не значи да су њихове личности комплетна фикција. Ни у ком случају не може се занемарити прилично древно црквено празновање, које није могло настати ни од чега.  Предање о светој браћи Козми и Дамјану било је изузетно тешко формирати, и све указује на то да се у почетку радило о једном пару светаца, чије је поштовање постепено подијељено у три предања. Ово мишљење дијелили су и истраживачи XVII вијека (на примјер, њемачки теолог Хајнрих Вангнерек). Када је почетком ХХ  вијека откривено неколико нових рукописа житија Козме и Дамјана, верзија о једном пару светаца добила је нову потврду у своју корист.
Дакле, по правилу, различити истраживачи закључују да је оригинал био или азијска или арапска верзија. Прву поткрепљује највећи број сачуваних рукописа и старост поријекла. Такође, ово предање, по свом садржају је најближе византијском и блискоисточном хагиографском моделу. Изузетно је тешко утврдити вријеме појаве арапске верзије, али она задржава знаке мученичких дјела као изворе, који су чинили основу биографије светаца. Подсјетимо се да су, према азијској верзији, браћа Козма и Дамјан умрли природном смрћу, а у арапској верзији прихватили су мучеништво током Великог прогона цара Диоклецијана. Римско предање појавило се нешто касније, између 4. и 6. вијека.
Као што је речено, додатни доказ о постојању бесребреника Козме и Дамјана, раширено је поштовање већ у VI вијеку. Дакле, њихова имена су већ тада била позната у Египту, Месопотамији, Грчкој, Италији и Галији. Поред тога, још у првој половини V вијека, Св. Теодорит Кирски у својим писмима открива неке мјеста поклоњења светаца, а и да се у самом Киру налазила базилика у част бесребреника, коју су његови противници покушали да запале. Још један храм Козме и Дамјана подигнут је у граду Едеси 457. године. Даље, у V-VI вијеку, пракса изградње цркава у част бесребреника постаје прилично раширена. Не може, а да се не каже да Константинопољ постепено постаје средиште поштовања светих бесребреника, гдје је по базилици посвећеној њима дато име околном урбаном подручју - Космидион.
Традиција слављења три различита пара коначно је формирана тек у IX  вијеку. О њој говори свети патријарх Методије, као и Минологија Василија II  - најстарија хагиографска збирка. Према различитим данима поштовања, храмови њима посвећени, такође су били подијељени. Ако се окренемо сиријском, коптском, александријском и јерусалимском календару, тада ћемо, поред именованих датума, наћи још много опција. У савременој грчкој цркви, попут наше, постоје три дана поштовања за Козму и Дамјана, али 14. јул се и даље сматра главним. Такође, вриједно је напоменути да се у Грузији, у селу Амашукети (општина Харагаули), налази храм у част светих бесребреника из 4. вијека.
Узимајући у обзир горе наведено, сасвим је природно да се поставља питање: зашто су сва три предања и даље поштована у нашим календарима? Чињеница је да су, у вријеме када је Русија прихватила хришћанство, ове верзије житија већ биле обликоване. „Млади“ хришћани, у лицу наших далеких предака, били су изузетно ограничени у могућности коришћења грчкојезичних изворе, па су зато једноставно усвојили и поправили оно што је већ постојало. Мислим да ни за кога није тајна да ни у X, ни у XI, ни у XII, ни у наредним вијековима у Русији још нису постојале њене теолошке или историјске истраживачке школе, а анализа биографске традиције је далеко од проблема од највеће важности.  Нема ничег погрешног у чињеници да ће Црква прослављати свете Козму и Дамјана трипут годишње, иако у различитим верзијама њихових биографских података.
Чини ми се да је најважније гледати не на оно што раздваја, већ на оно што спаја. Сва три предања нам говоре: бесребреници су били љекари (врачеви) и нису узимали никакву накнаду за свој рад. Само помислимо колико је ово важно и какав је то примјер за савременог човјека, буквално усмјереног ка стварању профита. Иако нам се њихов идеал чини недостижним, али на примјеру њиховог живота поуздано сазнајемо да није важан новац, већ човјек. Протојереј Владимир Долгих /извор: Правлајф.орг /Превод вјеронаука.нет -
-прочитај и ово: СВ. БЕСРЕБРЕНИЦИ И ЧУДОТВОРЦИ КОЗМА И ДАМЈАН АЗИЈСКИ (III ВИЈЕК)

Бесребреници - људи који имају имовину, али одбијају да је посједују; људи којима је туђа љубав према новцу похлепа.
Православна црква поштује три пара (двојника) светаца за које житија кажу да су живјели у различито вријеме и на различитим мјестима:
- Козма и Дамјан Азијски (1/14. новембра)
- Козма и Дамјан, пострадали у Риму (1/14. јула)
- Козма и Дамјан Арабијски (17/30. октобар)

Најпоштованији су били Козма и Дамјан Азијски: близанци који су изучавали медицину у Сирији, који су живјели у Кирилу, у граду Егеји на обали александретског залива. Свети бесребреници Козма и Дамјан били су браћа. Рођени су у Азији (дио Мале Азије). Тачно вријеме рођења и смрти није познато. Сматра се да су живјели најкасније у 4. вијеку, јер су у првој половини 5. вијека,  вријеме цара Теодосија Млађег, подизани свети храмови у њихово име. Такође,  у прилог овоме говори, и то што их Копти, који су се од православља одвојили у вријеме Халкидонског сабора (431.год), признају за свете, док не прихватају светитеље који су живјели након овог времена. Њихов отац, Грк и многобожац, умро је док су били још дјеца. Браћу је подигла мајка хришћанка Теодотија. Ријешивши да до краја живота остане удовица, она ревносно испуни хришћански закон; напуштајући све животне радости, само се о томе старала да би угодила Господу. Једном ријечју, била је права удовица, коју апостол Павле хвали: "А права удовица и и усамљена узда се у Бога, и живи у молитвама и у мољењу дан и ноћ" (1 Тим 5, 5). Зато ју је света Црква присајединила лицу светих, и помене је заједно са дјецом њеном.
Можемо замислити какво су васпитање дјеца добила под вођством такве мајке. Од самог дјетињства трудила се да им усади страх Божији и љубав према врлини. И чим су дјеца почела да одрастају, дала их је да се уче читању и писању неком богобојажљивом човјеку. Ту је, наравно, главна наука било Божанско писмо, али су у исто вријеме, вођени љубављу према страдалном човечанству, изучавали медицинску науку, учили љековита својства трава, биљака и растиња.
Господ је благословио њихову добру намјеру и дао им посебну благодат – дар исцјељења и чудеса. Болести би престале, чим би Козма и Дамјан почели да лијече. То им је, наравно, привукло многе болеснике свих врста. Од болесника, које су свети лијечили, никада нису узимали накнаду, поштујући заповијест Господа Исуса Христа: „Забадава примисте, забадава нам дајте“ (Мт 10, 8). Од исцељених су тражили само једно: да чврсто вјерују у Христа, да живе свето у Христу; ако они који су се исцјељивали још нису били просветљени свјетлошћу Јеванђеља, онда су се трудили да их преиобрате у хришћанску вјеру. Тако су, лијечећи тјелесне болести, истовремено лијечили и душевне.
За ово несебично служење страдалном човјјечанству, за ова чудесна исцељења неизљечивих болести, Света Црква их назива бесребреницима и чудотворцима.
Али љекарска моћ светих љекара није се ширила само на људе. Једном им се десило да оду у једно пусто мјесто. Овде су нашли једва живу камилу. Светитељи су се смиловали на животињу, исцијели је и отпратили је здраву на њено мјесто. Касније, као што ћемо видјети, животиња им није остала незахвална. У таквим дјелима милосрђа протекао је цио живот светих бесребреника. Браћа се никада нису растајала један од другог, заједно су се молили, заједно ходали, заједно исцјељивали. И то су урадили не без циља. Завјетовавши се да никада никоме ништа не узимају, бојали су се да неко од њих тајно не узме дарове од исцјељених. Цио живот су држали завјет, а тек на крају је Господ дозволио да га један од њих прекрши. Ова света браћа су чинили велика чуда и за живота и након смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и  могао је овај јадни човјек у највећим мукама издахнути, да није, у посљедњем часу, призвао у помоћ свете Козму и Дамјана. И тако прослави Господ заувек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.
-прочитајте и ово:СВЕТИ БЕСРЕБРЕНИЦИ КОЗМА И ДАМЈАН: ТРИ ВЕРЗИЈЕ ЖИТИЈА. КОЈА ЈЕ ПРАВА?

У вријеме страдања св. Димитрија Мироточивог бјеше у Солуну неки младић Нестор, који се научи вјери Христовој од самог св. Димитрија. У то вријеме приреди христоборни цар Максимијан разне игре и увесељења за народ. А царев љубимац бјеше неки вандалин по имену Лије, голијатског раста и снаге. Као царев гладијатор Лије изазиваше на мегдан сваки дан људе, и убијаше их. И крволоштво Лијево увесељаваше крволочног цара идолскога. За Лијеве мегдане направи цар нарочито позориште, као једно гумно (тераса) на стубовима. Доле испод тога гумна бјеху пободена копља са оштрицама у вис. Када би Лије некога у рвању побиједио, он би га ринуо одозго са тога гумна на читаву шуму управљених копаља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се, како се неко биједно људско биће увија у мукама на копљима, докле не издахне. Међу невиним жртвама Лијевим бјеху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко светом Нестору срце се параше од бола. И он се ријеши, да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу св. Димитрију и потражи од њега благослов за то. Св. Димитрије га благослови, прекрсти га знамењем крста на челу и на прсима, и прорече му: „Лија ћеш побиједити, али ћеш за Христа пострадати.“ Млади Нестор, дакле, изађе Лију на мегдан. Бјеше присутан цар са мноштвом народа; и сви жаљаху младога Нестора, што ће погинути и одвраћаху га од борбе са Лијем. Но Нестор се прекрсти и рече: „Боже Димитријев, помози ми!“ И с Божјом помоћи савлада Нестор Лија, обори га и рину на оштра копља, гдје тешки џин брзо нађе смрт. Тада сав народ викаше: „велики је Бог Димитријев!“ А цар се постиди пред народом, ожалости за својим љубимцем Лијем, веома разгњеви на Нестора и на Димитрија. Па нареди опаки цар, те Нестора мачем посјекоше, а Димитрија копљима избодоше. Тако сконча свој млади земаљски живот овај славни хришћански јунак Нестор 306. године и пресели се у царство Господа свога.” Извор “Охридски пролог”

8. новембар - Св. великомученик Димитрије Солунски;
Овај светитељ је пострадао 306. године, на врхунцу Великог гоњења хришћана, које је започео цар Диоклецијан. Зашто је цар, који је 19 година своје владавине био толерантан према хришћанима, који су заузимали истакнута мјеста у војсци, у државном апарату и на двору, изненада одлучио да их истријеби на самом крају своје владавине? На његову благонаклоност вјероватно су утицале његова жена Приска и кћерка Валерија, које су биле благонаклоне према хришћанима или су и саме биле хришћанке као и то што је цар Диолецијан дуго времена као цар боравио на истоку у Никомидији гдје му је палата била поред велике цркве и у његовој близини било је много хришћана. Но, цар Диоклецијан није био ни фанатик ни тиранин. Сви историчари о њему говоре као о досљедном и далековидом политичару и одличном администратору. Све што је радио било је подређено једном циљу – да поврати снагу и величину државе. Оно што је сигурно јесте то да је Диоклецијан сматрао да хришћанство спречава рад на обнови Рима чије границе он сам утврдио. Он је своју борбу против хришћана започео чишћењем војске. У Нумидији хришћанин Максимилијан је 295. године одбио да се регрутује, а касније два ратна ветерана Типазије и Јулије су 298. и 302. године одбили да приме одликовање на којем је цар представљен као син божији. Ови војници нису били противници римске војске али су протествовали против богослужења пагана у војсци, а нарочито против поштовања цара као бога тј. сина Јупитера и Херкула. Пошто је ово била побуна цар Диоклецијан нареди да 300. године сви војници принесу жртву или да напусте војску. У историји је позната једна прича у којој се каже да је цар пред битку одлучио да сазна будућност из утробе животиње. Обред није успио а врач је кривицу приписао хришћанским војницима. Али, како неки извори истичу, да цар Диоклецијан промијеии свој став према хришћанима дошло је, под утицајем његовог зета Галерија, првог римског цара који је непосредно пред своју смрт (30. априла 311. год.) издао декрет о прекиду њиховог гоњења, под условом да буду лојални империји и да се моле своме Богу за цара. Као син паганке Ромуле, Галерије је био одгојен у мржњи према хришћанима, па је због тога био главни инспиратор Диоклецијанових декрета против хришћана. Међутим, након што је 310. године оболио од неке тешке болести, у којој му пагански бог – љекар Ескулап није помогао, а увјерен да се ради о освети хришћанског Бога, он је постао први римски цар који је потписао декрет о толеранцији према хришћанима
Империја против Цркве или Црква против Царства?
Према неким истраживачима, религија је била јединствен цемент који је могао да држи беживотну државну машинерију на окупу. Отуда жеља да се подржи и успостави древни култ олимпијских богова, чији је цар себе сматрао врховним свештеником, и прогон „нових и нечувених секти“ које у својој „злочиначкој опскурности“ желе да сруше оно што даровано од давнина.
У међувремену, хришћанско друштво је, искористивши продужено затишје након прогона цара Валеријана (који је, иначе, на почетку своје владавине био прилично лојалан хришћанима), расло, јачало и ширило се по цијелом царству. Спајале су га тијесне међусобне везе, самостално држале и храбро јавно изјављивале да је његова вјера једина истинита. Хришћанска црква је била нека врста државе у држави. Подривала је древну царску структуру без икаквих завјера. У таквој ситуацији, енергични и на свој начин религиозни цар имао је само један излаз – да уђе у борбу са Црквом. Што је и учинио. Али не одједном. За почетак је требало да ојача цијелу државну машину – хришћани су били веома бројни и утицајни.
Прогон је почео 303. године са три царска едикта. Први је наредио уништавање хришћанских цркава и спаљивање књига, други - да се сви представници хришћанског свештенства затворе у тамнице, трећи - да сви ухапшени свештеници под пријетњом од мучења принесу жртву паганским боговима. А 304. године издат је четврти декрет, који је подстакао масовну репресију - наређивао је свим хришћанима без изузетка да приносе жртве паганским боговима. Истина, сам Диоклецијан је извршавао своје декрете „без фанатизма“, али није сам владао царством. Максимијан, један од његових савладара, који је владао на западу (Италија, Шпанија, Галија и дјелимично Африка), по природи суров човјек, довео је Диоклецијанове мјере до крајности – у његовим крајевима, посебно у Африци, било је много мученика.  Други савладар, Констанције, био је благ човјек, чак, религиозни еклектик који је више или мање волио чисти монотеизам од обичног паганског сујевјерја. Иако није могао да поништи Диоклецијанове уредбе, није баш инсистирао на њиховом спровођењу. Трећи царев савладар Галерије, његов зет, који је владао на истоку, за кога хришћански писац Лактанције каже да је у њему било примјетно „звјерство непознато Римљанима”. Уобичајене егзекуције за његово вријеме биле су спаљиване, распеће на крсту, бацање хришћана да их растргну звијери, а онај коме су једноставно поссекли главу сматрао је себе срећником. А Максимин, којег је он изабрао за свог помоћника, није био ништа бољи од њега.
Међутим, зачудо, Димитрија, сина римског проконзула у Солуну, који је и сам био хришћанин, и крстио и васпитао свог сина као хришћанина, управо је Галерије поставио након очеве смрти да га наслиједи. А којим је чудом очигледни хришћанин Димитрије преживио на свом положају током првих година прогона, можемо само да нагађамо. Можда је Галерије био превише заузет борбом против Персије. Али када се после побједе очекивао његов долазак у Солун, Димитрије је већ знао шта ће се догодити са њим. Сво своје имање предао је вјерном слуги Лупу и наредио му је да све богатство раздијели сиромашнима, и стао се молити и постити припремајући се за мученичку смрт.
Према предању, у част Галеријевог доласка, у граду су организоване борбе у којима је учествовао цезаров миљеник Лиј, који се сматрао непобједивим. У Солуну је тада живио један млади хришћанин по имену Нестор. Са огорчењем је посматрао колико се хришћана убија на овај стравичан начин. И одлучио је да крене сам у борбу против царског фаворита. Отишао је у тамницу Светог Димитрија, открио му намјеру, и замолио га да га благослови и помоли се за њега. Димитрије га је благословио али и упозорио; „Лија ћеш побиједити, али ћеш за Христа пострадати.“ Нестор је отишао на мегдан Лију и уз Божију помоћ побиједио. Галерије је, у бијесу, одмах наредио погубљење побједника, а сљедећег јутра - и Димитрија. У IV  вијеку над његовим гробом подигнута је прва црква, а сто година касније илирски великодостојник Леонтије одлучио је да умјесто ње подигне велики храм, чији је олтарски дио био на мјесту сахране светитеља, а током његове изградње пронађене су његове мошти. За њих је посебно направљен сребрни киворијум (камени балдахин у олтару ношен са четири стуба) који је имао шестоугаону основу, празне зидове и кров овјенчан крстом. Вјерници су могли да уђу унутра и запале свијеће испред њега. Али у пожару у VII  вијеку овај киворијум је уништен. Након тога, мошти су положене у мермерни гроб, а крајем 12 почетком 13. вијека однесене су у Италију. У Солун су  враћене тек у 20. вијеку.
​Литература:
Марина Борисова "Св. Димитрије Солунски: Зашто су римске власти убиле чиновника којег су саме поставиле?"- текст објављен на сајту foma.ru
Мирко Василић "Гоњење хришћана у прва три века" 
Максимовић, Ј. – Максимовић, М., ,,Ранохришћански мученици жртве непоштовања. Асклепијевог култа у време Диоклецијана”

Спомен на праведну Тавиту Јопијску (+ 1. вијек), светитељку првих вијекова хришћанства и ученицу апостола, Православна црква слави 7. новембра. 
Тавита (грч. Ταβιθα), такође Дорка (грч. Δορκας) -што на јеврејском значи „срна, газела“- живјела је у Јопи (данашња Јафа). Правила је одјећу за продају како би зарадила мали приход и била је "пуна добрих дјела и милостиња које чињаше” (ДАП 9, 36), што значи да је оно што је направила својим рукама донирала сиромашнима и угроженима. Једног дана, Тавита се разбољела и умрла. У то вријеме, апостол Петар је био у близини у Лиди (израелски град Лод). Када су становници Јопе сазнали за то, послали су два човјека апостолу да га замоле да дође код Тавите и помогне јој. Када је Свети Петар стигао у град, одведен је у горњу собу гдје је лежало тијело преминуле праведнице. Удовице, које су вољеле Тавиту због њене доброте и милосрђа, са сузама су показале Петру одјећу - кошуље и хаљине - које им је она направила својим рукама. Апостол је наредио свима да оду и, павши на кољена, почео је усрдно да се моли Богу за живот покојнице. „Тавито, устани!“, рекао је, обраћајући се мртвом тијелу. У том тренутку, жена је отворила очи и, видјевши апостола пред собом, сјела је. Живот се вратио праведној жени, коју је васкрсао Свети Петар. Он јој је пружио руку и помогао јој да устане, чему су многи становници Јопе свједочили. Убрзо се чудо које је учинио Христов ученик прочуло по цијелом граду и многи су повјеровали у Бога. Света Тавита се сматра заштитницом рукотворина. Данас се на мјесту чудесног васкрсења налази Метох Свете Тавите, који на данашњи дан слави свој празник. Између 4. и 7. вијека, у градовима Источног римског царства основана су добротворна друштва у њену част. Ова друштва су се састојала од хришћанских жена које су сакупљале похабану одјећу, прале је и крпиле, и дијелили је сиромашнима. Од 1834. године па надаље, ова пракса оживљена је у Западној Европи.

У канонским јеванђељима Свети Јаков, који је имао кључну улогу у јерусалимској заједници прве три деценије њеног постојања, готово да се не помиње. Али у апокрифном „Јеванђељу по Јеврејима“, које цитира блажени Јероним Стридонски, постоји прича о томе како се васкрсли Христос јавио свом брату Јакову и с њим преломио хљеб. Иначе, о томе свједочи апостол Павле у Првој посланици Коринћанима (1 Кор 15, 7). Он је генерално сматрао Јакова „стубом“ ране Цркве (Гал 2, 9) Шта још знамо о животу овог апостола? Загонетка „браће Господње“, коју су више пута помињали јеванђелисти, вијековима је заокупљала богослове. Као што је примијетио Фредерик Фарар, читави томови су писани о овом питању још у XIX вијеку. Из Јеванђеља се само зна да су браћа пратила Христа на многим путовањима, али до самог Васкрсења нису вјеровала у Његово Месијанско достојанство. Он и Богородица били су једна породица, али Исус на крсту Њу је повјерио не њима, већ апостолу Јовану. Из тог разлога они јеванђелисте мало занимају све до њиховог каснијег преображаја у апостоле и брзог успона у Цркви једног од њих – Јакова, којег апостол Павле ставља у раван са апостолима Јованом и Петром (Гал 2, 9). Њему припада и Прва саборна посланица коју је Апостол Јаков написао око 59. године свим Израиљцима. Његов главни циљ је јачање вјере и подршка новообраћеним Јеврејима, као и упозорење на заблуду да је само вјера довољна да се човјек спасе. Чувени цитат: „Вјера без дјела је мртва“ управо потиче из посланице светог апостола Јакова (Јак 2,20). Према најраспрострањениој верзији, Јаков је, као и друга браћа Господња, био Јосифов син из првог брака и према свједочењу античких писаца (Јевсевије Кесаријски и Јосиф Флавије), постао је први епископ Јерусалима. Јаков је од дјетињства био назиреј, односно човјек посебно посвећен Богу. Значај апостола Јакова додатно је ојачан његовим подвижничким животом. Био је строги дјевственик, није пио вино или друга алкохолна пића, уздржавао се од меса, носио је само платнену одјећу. Имао је обичај да се повуче на молитву у храму, и ту  клекнуо да се помоли за свој народ. У молитви се тако често клањао до земље да му је кожа на кољенима отврднула. По предању, Господ Исус Христос му се јавио послије свог Васкрсења и учинио га епископом Јерусалимске Цркве. Тако је апостолу Јакову припала посебна активност: он није путовао да проповиједа у различите земље, као остали апостоли, већ је поучавао и дјеловао у Јерусалиму. Као старјешина Јерусалимске Цркве, 51. године, предсједавао је Апостолским Сабором, и његов глас је био одлучујући, а приједлог који је изнио постао је решење Апостолског сабора (ДАП 15 ) Наиме, тек након његових ријечи, упркос великом поштовању које су имали апостоли Петар и Павле а који су говорили прије њега, признато је да су од сада не само Јевреји, већ и незнабошци позвани да чине народ Божији. На крају крајева, Јаков је у Јерусалиму сматран праведником (на јеврејском – цадик) и заштитником јеврејског народа, а цијела Црква јеврејских хришћана се потчинила његовом тумачењу воље Божије безпоговорно. Добио је тежак крст - да за 30 година да изгради хришћанску заједницу међу ватреним идеолошким непријатељима хришћанства. Када је апостол Павле на свом посљедњем путовању у Јерусалим, који је дошао да га види, старјешине су рекле: "видиш ли, брате! колико је хиљада Јевреја који вјероваше, и сви теже на стари закон" (ДАП 21, 20). Многи од Јевреја су се један по један обраћали Цркви, вјерујући се ријечима праведника.
Уопште, међу Јеврејима су била дозвољена неслагања у питањима вјере између њих – чак и значајна (на примјер, неслагања између садукеја и фарисеја). А према хришћанству су се, у принципу, односили мирно, све док се оно није тицало односа према паганима и поштовања закона.А пошто су јерусалимски јеврејски хришћани строго поштовали закон и обреде, тридесет година су тихо примани у јерусалимски храм, који су Јевреји љубоморно чували од било кога страног њиховој вјери. А поглавар јерусалимских хришћана, апостол Јаков, уживао је чак и почасно право молитве у Светињи храма – „да уђе у Светињу“. Можда је управо поштовање и љубав народа оно што је подстакло свештенике да зажмуре пред хришћанском вјером овог, уопште, јудаистичког праведног и „исправног“ Јеврејина. Али утицај хришћанства међу Јеврејима, захваљујући повјерењу народа у личност апостола Јакова, растао је, и Синедрион је одлучио да томе стане на крај.  Видјевши такав утицај апостола, јеврејске вође су почеле да се плаше да се цио народ не окрене Христу и ријешише да искористе временски интервал између одласка намјесника Феста и доласка његову мјесто Албина (62. н.е.) да би или убиједили Јакова да се одрекне Христа, или га убили. ​Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, попе на кров од храма и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога.

​Свети апостол Јаков је саставио Божанствену Литургију, која је била основа литургија које су саставили Свети Василије Велики и Јован Златоусти. Упркос чињеници да је током вијекова ипак претрпјела неке промјене (додат је „Символ вјере“, „Достојно јести“, „Свети Боже“, „Јединородни Сине...“), њен строги, аскетски карактер и дубина њене молитве нас враћају у дане првих мученика и апостолских насљедника. Међутим,иако се служила скоро свуда (у Палестини, Антиохији, на Кипру, у јужној Италији и на Синајској гори) почевши од 9. вијека замијењена је литургијама Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог. Једина два мјеста на Земљи гдје је овај богослужбени бисер брижљиво чуван скоро цио други миленијум су Јерусалимска црква и острво Закинтос у Грчкој, гдје се свих ових година непрестано служила Литургија Светог апостола Јакова (у Јерусалиму – трипут годишње, а на Закинтосу – у свако доба године, по благослову игумана).У Русији је Литургија апостола Јакова била непозната све до 20. вијека – први пут је служена на Лењинградској богословској академији 1970. године на дан сјећања на Апостола, а и данас се служи у неколико епархија Руске православне цркве. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недјељу по празнику Рођења Христовог – Светих Богоотаца.

Помен светитеља из првих вијекова хришћанства, великомученика Артемија, Православна црква слави 2. новембра. Свети Артемије је био један од најбољих војних заповједника Светог цара Константина Великог, а касније и његовог сина и насљедника, Констанција. Видио је побједоносни крст који је јавио цару и крстио се. Због своје изузетне службе и храбрости, постављен је за управника Египта. Свети Артемије успио је много да учини на ширењу и јачању хришћанства у овој земљи, све док 361. године Констанција није на престолу замијенио Јулијан Отпадник (Одступник, Апостата). 
Једном, када је пагански цар наредио мучење двојице исповједника Евгенија и Макарија у Антиохији, Артемије је дошао у град и јавно изобличио царево безбожништво. Због тога је Јулијан подвргнуо управника Египта свирепим мукама.
Бачен у тамницу послије мучења, сам Христос се јавио светом Артемију док се молио, говорећи му: „Буди храбар, Артемије! Ја сам с тобом и избавићу те од сваке патње коју су ти мучитељи нанијели, и већ ти припремам вијенац славе. Јер као што си мене исповиједао пред људима на земљи, тако ћу и ја тебе исповиједати пред Оцем својим који је на небесима. Зато, буди храбар и радуј се - бићеш са мном у Царству мом.“
Послије овога, Артемије је још храбрије поднио окрутна мучења којима га је Јулијан Отпадник подвргао сљедећег дана. Истовремено, великомученик је прорекао брзу одмазду за царева зла дјела. Несломљени светац је на крају био обезглављен 363. године. Хришћани су сахранили мошти светог Артемија, а његово пророчанство Јулијану се убрзо остварило. У бици са Персијанцима, пагански цар је смртно рањен невидљивим оружјем у невидљивој руци. Умирући, Јулијан Отпадник је изговорио чувену фразу која се односила на Исуса Христа: „Побиједио си, Галилејче!“
Након цареве смрти, мошти светог великомученика Артемија су са почастима пренесене из Антиохије у Цариград.

Свети Лука, родом из Антиохије Сиријске, био је један од 70 апостола Исуса  Христа и био је сарадник светог апостола Павла (2 Тим 4, 10). Потицао је из просвећене грчке средине. Од малих ногу, Лука се посветио науци. Проучивши јеврејски закон, научио је и умјетност лијечења и упознао се са грчком философијом, савршено је познавао грчки и египатски језик. Чувши за Христа, Свети Лука је стигао у Палестину, гдје је почео непрекидно слиједити Спаситеља. Касније је, као један  70-ице ученика, послат од Господа на прву бесједу о Царству Небеском (Лк 10, 1-3). Свети Лука, такође, је био један од првих ученика, којем се јавио васкрсли Христос – то се догодило када је Лука и други ученик – Клеопа ишли за Емаус.
Свети Симеон Метафраст, који је саставио житије светог апостола и јеванђелисте Луке, црпећи свједочанства древних црквених писаца Оригена, Климента Александријског и црквеног историчара Јевсевија Кесаријског, пише да је, послије Силаска Светога Духа на апостоле, Лука остао неко вријеме у Јерусалиму. Затим је отишао у Антиохију, гдје је већ било неколико ученика. Зауставивши се у самаријском граду Севастији да проповиједа Јеванђеље, узео је десну руку пророка Јована Крститеља и пренио је, као драгоцјену хришћанску светињу, у Антиохију. Овдје је Лука срео светог апостола Павла током његовог другог мисионарског путовања, које се догодило око 50. године нове ере. Одатле су обојица отишли у Грчку да ту проповиједају Ријеч Божију. Послије мученичке смрти апостола Петра и Павла, Свети Лука је напустио Рим и проповиједао кроз Ахају, Либију, Египат и Тиваиду.  Свети апостол Лука је аутор једног од четири јеванђеља (треће јеванђеље по редослиједу у Новом завјету), као и књиге Дјела апостолска. Такође, по Предању Цркве, он је први иконописац који је насликао Богородичине иконе. „“Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама“, рекла је Пресвета Богородица када је видјела иконе. Поред тога, свети Лука је насликао иконе светих Петра и Павла. А и апостол Лука је био љекар, па је и поштован као свети љекар. Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и објесили о једну маслину у граду Теби Беотијској. Препоручујемо и ове сродне текстове: 1. СВЕТИ ЛУКА КАО ИКОНОПИСАЦ. ДА ЛИ ЈЕ БАШ ОН ИКОНОПИСАО?  2. КОЛИКО ИКОНА ЈЕ НАСЛИКАО АПОСТОЛ ЛУКА И КОЈЕ СУ ТО?  3. КВИЗ О СВЕТОМ АПОСТОЛУ И ЈЕВАНЂЕЛИСТИ ЛУКИ

​Свети мученик Лонгин Сотник, био је римски капетан, родом из Кападокије, који је служио у Јудеји под командом прокуратора Понтија Пилата. Приликом погубљења Спаситеља, одред којим је командовао Лонгин стајао је на стражи око Голготе, у самом подножју Часног Крста. Лонгин и његови војници били су свједоци посљедњих тренутака земаљског живота Господњег, великих и страшних знамења откривених након Његове смрти. Ови догађаји потресли су душу ратника. Лонгин је повјеровао у Христа и јавно је исповиједио да „заиста овај бјеше Син Божији“ (Мт 27,54). (Према црквеном предању, Лонгин је био ратник који је копљем пробио ребра распетог Спаситеља и добио исцјељење болесним очима својим од крви и воде која је исцурила).
Након распећа и погреба Спаситеља, Лонгин је са својим одредом стајао на стражи код Гроба Господњег. Ту су се војници удостојили да виде Свето Васкрсење Христово. Јевреји су их подмитили да их убиједе да лажно свједоче да су тијело Христово украли Његови ученици. Лонгин и његова два сарадника нису били пали у искушење да приме новац јеврејских старјешина и не хтједоше сакривати чудо. Повјеровавши у Спаситеља, војници су примили крштење од апостола и ријешили да напусте службу. Лонгин је напустио Јудеју и отишао да проповиједа о Христу Исусу, Сину Божијем, у своју домовину, Кападокију. 
​За њим су кренула двојица његових сабораца. Ватрена ријеч правих учесника великих догађаја у Јудеји узбуркала је срца и умове Кападокијаца; Хришћанство је почело нагло да се шири у граду и околним селима. Сазнавши за то, јеврејске старешине су наговориле Пилата да пошаље један одред војника у Кападокију да убију Лонгина и његове пратиоце. Послати одред је стигао у родно село Лонгин; сам бивши сотник изашао је у сусрет војницима и довео их својој кући. За вријеме оброка војници су испричали сврху свог доласка, не знајући да је власник куће човјек којег траже. Тада се Лонгин и његови сапутници прозваше и замолише зачуђене војнике, без стида, да испуне своју дужност војничке послушности. Војници су хтјели да ослободе свете и чак су им савјетовали да бјеже, али су они то одбили, показујући чврсту вољу да прихвате страдање за Христа. Свети мученици су посјечени, а тијела њихова сахрањена тамо гдје су свети завјештали, а посјечене главе послате су Пилату. Пилат је наредио да се главе мученика баце на ђубриште изван градских зидина. Послије неког времена, једна слијепа жена хришћанка, удовица из Кападокије је дошла у Јерусалим да се поклони светињама. Ту јој се разболио син и умро. Тада јој се у виђењу јави свети Лонгин и утјеши је, обећавши јој да ће јој и сина њеног у слави небеској показати и свјетлост очима њеним даровати. Након тога замолила је да је одведу на сметлиште. И она поче рукама својим разгртати ђубре и претурати. И по промислу Божјем, она нађе што је тражила, и изненада угледа сунчеву свјетлост: јер јој се очи отворише, и она угледа главу светитељеву у ђубришту. И обрадова се она не толико сунчевој свјетлости коју виде, колико глави светитељевој коју нађе и због које прогледа. И прослављаше она Бога и величаше слугу Његовог, светог Лонгина. 
ПРЕПОРУЧУЈЕМО: илустрована ПРИЧА О КАПЕТАНУ ЛОНГИНУ

Чудотворну икону Пресвете Богородице звана „Јерусалимска“ – Православна Црква прославља 25. октобра (12. октобар по старом календару). Према предању, првобитни лик је написао свети јеванђелист Лука 48. године у години Успења Пресвете Богородице (петнаест година по Вазнесењу Господњем). 463. године икона је пренесена у престоницу Византије, Константинопољ, гдје су, уз молитве упућене њој, византијске трупе успјеле да одбију напад Скита. Послије овога, византијски цар Ираклије наредио је да се икона пренесе у Влахернску цркву, гдје се она налазила идућих три стотине година. Даље, јерусалимска икона Мајке Божије дошла је у Русију. 988. године икона је завршила у Корсуну, тј. Херсону, а одатле је, као дар светом равноапостолном кнезу Владимиру,  достављена у Кијев. После крштења Новгородаца, свети кнез је послао икону у Велики Новгород, гдје је остала до 16. вијека. Тек 1571. године цар Иван IV Грозни је пренео икону у Московску Успенски храм. Током инвазије Наполеона 1812. године, оригинална икона је  украдена и однесена у Париз, где се и данас налази у цркви Пресвете Богородице.

Када Бог не одговори моментално на наше молитве, то не значи да је отишао, да нас не чује или да је љут на нас. Понекад је управо у том, често дугом времену између захтјева и одговора, човјек способан да испита своју вјеру и да постане способан да чује и разумије шта Бог заиста жели да му каже.
Ако полако читате библијске приче, примијетићете: животи старозавјетних праведника готово никада не личе на низ чуда, у којима једно слиједи друго прије него што се и деси. Мало је тренутака у Светом писму када Бог улази у њихов свакодневни живот, почиње да говори, заповиједа, савјетује и даје одговоре. Између ових тачака уласка пролазе дуге године тишине. Вријеме када изгледа као да се ништа не дешава, када човек једноставно живи, сазрева, чека и чини се да се моли... у празнину где је једини одговор тишина.
Аврам, чије помен Црква обиљежава 22. октобра, први пут је чуо Божији глас када је имао седамдесет пет година. Деценије су прошле прије тога без икаквих очигледних одговора. Барем, Свето писмо не говори ништа о овом периоду. Тек са сто година добио је обећаног сина за кога се молио цијелог живота. Иза прилично оскудних редова његовог живота, откривају се године чекања, умора и, наравно, молитве.  Аврам није журио ка Небу. Остао је вјеран и стрпљиво је чекао одговор.
Исто важи и за његовог сина Исака. О њему је написано: „И Исак се мољаше Господу за жену своју, јер бјеше нероткиња; и умоли Господа, те затрудње Ревека жена његова“ (Пост 25, 21). На први поглед, изгледа једноставно: помолио се, и Ревека је родила. Али у ствари, из Светог писма видимо да је његова молитва за наставак породичне лозе трајала двадесет година.
Ми живимо другачије. Наше вријеме захтијева брзину, тренутне одговоре и резултате. Овај феномен је назван „пица ефекат“ – када понекад прође мање од пола сата између поруџбине и позива курира. Зато бринемо када Бог дјелује ћутљиво. Тешко нам је да прихватимо да је у Његовом времену хиљаду година као један дан, и обрнуто. Али можда се управо током тих година тишине дешавају најважније ствари, када човјек сазријева за сусрет са Богом. Или можда – ко зна – та тишина већ садржи одговор, или бар наговјештај.
Одговор не долази када поставите питање, већ када сте у стању да га разумијете и прихватите са захвалношћу. Понекад је за то потребно вријеме, и то много; потребно је стрпљење. Али Аврам и други праведници из Старог завјета уче више од самог стрпљења. Они нас такође подсјећају да вјера није заснована на чудима, као што је Господ Исус Христос касније више пута наглашавао. У сржи вјере је повјерење у Бога, повјерење које траје чак и када је пред нама дуго, мрачно путовање без правца, способност да останемо вјерни и да не одустанемо, без обзира на све. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру /јереј Александар Франтишчик
​

Православна црква 22/ 9. октобра празнује једног од 12 апостола Господа Исуса Христа, Светог Јакова Алфеја (+ 1. вијек). О овом ученику Господњем до нас није стигло много података Знамо да се звао Јаков и да су га понекад звали Јаков Мањи, да би га разликовали од другог Јакова, званог Велики, или трећег међу апостолима, Јакова, брата Господњег (апостола из реда 70-рице). Познато је да је био брат апостола и јеванђелисте Матеја. Послије Вазнесења Господњег, Јаков Алфеј је, са осталим апостолима боравио у Јерусалиму у Сионској горњој соби (ДАП 1,13), као и неко вријеме послије силаска Светог Духа (6, 2). Након Силаска Светог Духа на Апостоле, Свједок је ријечи и чудеса Исуса Христа. Био је и свједок Његовог страдања, Васкрсења и Вазнесења. Јаков Алфејев се ријетко спомиње у Новом завјету, и то на списковима Св. апостола: (Мт 10,3; Мк 3,18; Лк 1,13; ДАп 1,13), као и у вези Марије, његове мајке: "А бијаху ту и жене гледајући издалека, међу којима бјеше и Марија Магдалина и Марија мати Јакова Малога и Јосије, и Саломија" (Мк 15,40), док (Мк 16,1) и (Мт 27,56) спомињу "Марију Јаковљеву", односно "Марију, мати Јаковљеву."
Апостол Јаков Алфејев је прво вршио апостолску службу у Јудеји, а затим је био у пратњи Св. апостола Андреја Првозваног у Едеси (данашња Орпа - древни чувени град Месопотамије на ријеци Еуфрат), проповиједао је учење Христово у Гази (један од најстаријих градова Филистеја на граници са царством). Јуде, која је у апостолско вријеме припадала Сирији) и Елевтеропоља (град у јужној Палестини на путу између Јерусалима и Газе) и сусједних мјеста, одакле је отишао у Египат и у град Острацину (приморски град на граница са Палестином) запечатио своје апостолске трудове мучеништвом на крсту. Постоји неколико верзија о његовој смрти и погребу. Неки нпр. Псеудо-Симеон Логотет, сматрају да је умро у Мармарику („каменован од стране Јевреја“), а други да је разапет на крсту на путу за Египат у граду Острацинеу (Οστρακινη, Ostrakinē).
Од Господа послан, Господу послушан,
Свехвални се Јаков апостол потруди
Јеванђелско семе да посеје свуда,
Да из њега никну христоверни људи.
И Сирију прође и Египат стари
Свуда мед небесни вредно разносећи
Мед лековит, чудан, са Христових уста,
Огладнеле људе тим медом хранећи.
Куда Јаков прође траг остави свуда:
Пуне чаше меда, препуне и целе,
Непресушне чаше животворног меда -
То су свете цркве богате и беле.
У њима се слави Творац бесконачни
И чудесна дела Божијега Сина,
Христос мед је онај, што се верним даје
Животворна мaна од хлеба и вина.
Јаков пут заврши са црвеном тачком,
Крвљу мученичком, што се с крста проли,
И венац од Христа он на небу доби
Ко' и други редом Божји апостоли.

За вријеме цара Максимијана (284-305) Свети мученици Сергије и Вакхо били су постављени на високе војне положаје, не знајући да су они тајни хришћани. И једном када бјеше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно c њима жртве принеcу, али они отворено отказаше цару поcлушноcт у томе. Максимијан је наредио да се са мученика скину војне ознаке, обуче их у женску одјећу и вози их по граду са гвозденим обручима око врата, како би им се народ смијао.
Затим је поново позвао к себи Сергија и Вакха и пријатељски савјетовао да не вјерују у Христа, већ да се обрате римским боговима, али су свеци били непоколебљиви. Тада је цар наредио да их пошаље владару источног дијела Сирије, Антиоху, који је мрзио хришћане.
-  Оци моји и добротвори! Будите милостиви не само према себи, већ и према мени: не бих хтио да вас дам на муке, - рекао је  Антиох, који је уз њихову помоћ добио свој положај,  Сергију и Вакху  на што му свеци одговорише: "и чеcт и бешчешће, и живот и cмрт - cве је једно ономе ко иште царcтва небеcкога." 
Затим је љути Антиох наредио да бичевима ударају Вакха док не умре, што се на крају и догодило. Сергије је био обувен у гвоздене чизме са начичканим ексерима и одведен на суђење у други град, гдје му је одсјечена глава мачем (+ око 300).

Помен славног богослова и свештеномученика Дионисија Ареопагита (+ 96), епископа Атинског, једног од седамдесеторице малих апостола, наша Православна Црква празнује 16. октобра. О њему је сачувано врло мало података. Знамо да је рођен у знаменитој незнабожачкој породици у Атини, у Грчкој, гдје је и стекао своје васпитање и класично јелинско образовање. Након тога је посјетио Египат, гдје је студирао астрономију у граду Илиопољу. Заједно са својим пријатељем Аполофоном изучавао је  астрономију и био свједок помрачења Сунца у вријеме распећа Господа Исуса Христа. А свети Дионисије је овом приликом рекао ријечи: “Или Бог, Творац цијелога свијета страда, или овај видљиви свијет скончав”. По повратку из Египта у Атину Дионисије ступи у брак. Ту у Атини изабран је за члана врховног атинског двора – Ареопага, због чега је и добио надимак Ареопагит. Дионисије се обратио хришћанству након што је чуо за Спаситеља од светог апостола Павла, који је проповиједао на атинском Ареопагу (ДАП 17, 16-34). Три године након тога свети Дионисије је био сапутник Апостола Павла у проповиједању ријечи Божије, а потом је постављен за епископа Атине. Године 57. Свети Дионисије присуствовао је погребу Пресвете Богородице. Послије смрти апостола Павла, Дионисије Ареопагит је успјешно проповиједао у западним земљама, посебно у Њемачкој и Шпанији, заједно са презвитером Рустиком и ђаконом Елевтеријем. У Галији (данашња Француска), током прогона хришћана од стране паганских власти, сва три исповједника су ухваћена и затворена. Ноћу је свети Дионисије служио Литургију уз саслужење анђела, а сутрадан ујутру су затвореници посјечени. По Предању, Свети Дионисије је узевши своју главу, дошао са њом до храма и тек тамо пао мртав. Пострадао је у вријеме Дометијана 96. године. Његове остатке је сахранила побожна жена Катула. Нема сумње да су богословска дела Светог Дионисија Ареопагита имала велики утицај на живот Цркве. До данас су сачувана његова дјела: „О именима Божјим“, „О мистичном богословљу“, „О небеској јерархији“, „О црквеној јерархији“ као и десет писама упућених разним лицима. Учење о девет анђеоских чинова и њихова подјела у три групе (степена) не сусреће се ни код једног од најстаријих писаца Цркве. Тек од времена Ареопагетика то учење бива све више прихваћено и коришћено у црквеној литератури.
-Препоручујемо и овај текст Девет чинова анђеоских-графички приказ

​Рођен у Коринту од родитеља Јована и Евдокије. Отац му беше презвитер. У раној младости постави га епископ за чтеца саборне цркве. Читајући Св. Писмо млади Кириак дивљаше се Промислу Божјем. У 18. години својој одведе га жеља за духовним животом у Јерусалим. Тамо ступи у манастир Божјег човека Евсторгија, који му даде почетна упутства у монашком животу. Потом оде Св. Јевтимију, који га прозре као будућег великана духовног, обуче га у схимну и посла на Јордан Св. Герасиму, где Кириак проведе 9 година. По смрти Герасимовој опет се врати у манастир Св. Јевтимија, где оста на безмолвију 10 година. После тога мењаше место за местом бегајући од славе људске. Подвизаваше се и у обитељи Св. Харитона, где најзад и сконча свој земни пут навршивши у 109. година живота. За себе је говорио, да га од како је монах сунце никад није видело да једе нити да се гневи на кога. По уставу Св. Харитона монаси су јели само једанпут дневно, и то по заласку сунца. Беше Кириак светило велико, стуб Православља, дика монасима, моћни исцелитељ болних и благи утешитељ тужних. Пожививши дуго на корист многих пресели се у вечну радост Господа свога 557. год.