 У сриједу, 8. маја 2024. године, наша Црква прославља једног од четворице јеванђелиста и апостола из реда седамдесеторице - Светог Марка (+ 63). Назива се још и Јован Марко: Марко је његово латинско име, док је јеврејско име било Јован, у то вријеме прилично раширен обичај и ношења двоструког имена, јеврејског и грчко-римског. Поријеклом је био Јеврејин, син богате жене Марије из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Петар га спомиње у својој посланици, говорећи: „Поздравља вас црква с вама избрана у Вавилону, и Марко син мој“ (1 Петр 5, 13). Помиње се у посланицама апостола Павла (Кол 4, 10, Флм 1, 23). Свети Марко је рођен у Јерусалиму, био је нећак апостола Варнаве - вршњак и пријатељ апостола Павла. Према предању, његов ујак, Апостол Варнава и апостол Павле узели су га у пратњу на првом мисионарском путовању у Антиохију. Касније са ујаком Варнавом одлази на Кипар, а са апостолима Петром и Павлом у Рим. Према Предању Цркве, Марко је у ноћи Христових страдања на Крсту кренуо за њим, "огрнут платном по голу тијелу" а затим оставивши платно го побјегао од војника који су га ухватили, што је описано у Јеванђељу по Марку (Мк 14, 51-52). Послије Вазнесења Спаситељевог, кућа мајке Светог Марка, уз Гетсимански врт, постала је мјесто молитвених састанака за прве хришћане у Јерусалиму и уточиште за неке од апостола. Сам јеванђелист постао је најближи пратилац главних апостола Петра и Павла, као и свога ујака Варнаве. Заједно са Павлом и Варнавом, свети Марко је посјетио Селеукију и одатле кренуо на острво Кипар, пролазећи све то од истока ка западу. У Пафосу је свети Марко био свједок како је апостол Павле слепилом ударио врача Елима. Касније се свети Марко вратио у Јерусалим, а затим је заједно са светим Петром посјетио Рим, одакле је на његову заповијест отишао у Египат, гдје је основао Цркву. Послије тога је свети Марко много путовао, свуда носећи свјетлост Христове вјере. Апостол Марко је писац, по времену писања, другог јеванђеља, које носи његово име - Свето Јеванђеље по Марку. Наиме, када је Марко боравио са Петром у Риму, умолише га вjерни, да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов. Тако је Марко написао Свето Јеванђеље, које је видио и сам апостол Петар и који је посвједочио његову истинитост. Своје јеванђеље написао је у Риму око 62-63. године. По својој структури, стилу и презентацији било је намијењено за младе паганске Римљане. И премда је Марково јеванђеље најкраће од сва четири Јеванђеља, оно се сјајно носило са својим задатком, увек плијенећи младе Христовом причом. На примјер, познати православни архипастир, митрополит Антоније Сурошки (Блум), оставио је живо свједочанство о уласку у вјеру управо кроз Марково јеванђеље. Свети Марко је свој живот, пун мисионарских напора, завршио као мученик у Александрији у Египту 63. године. 310. године саграђена је црква над моштима светог апостола. 820. године, његове мошти су пренесене у Венецију и смјештене у храм назван по њему. Према иконографској традицији, која је светим јеванђелистима асимилирала симболе из визије светог Јована Богослова (Отк 4, 7), свети Марко је приказан са лавом - као знак да његово Јеванђеље открива моћ и царско достојанство Христово (Откр 5, 5).
|