Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Завршена је реконструкција Храма Светог Николе у Петрињи који је у потпуности био уништен у земљотресу, рекао је Срни парох петрињски Саша Умићевић.
"Храму, који је у потпуности страдао, а чије фотографије су након земљотреса обишле свијет, полако се враћа стари сјај", рекао је свештеник Умићевић.
Он је додао да су у протеклих 10 мјесеци изведени обимни грађевински радови на храму на градском православном гробљу у Петрињи.
Умићевић је појаснио да сазидан нови звоник на чији врх је постављена нова бакарна капа, у унутрашњост је инсталирано рестаурирано звоно, а око темеља храма је изведен армирано-бетонски прстен.
Према његовим ријечима, учвршћени су и камени надгробни споменици који датирају из времена изградње овог храма, као што је споменик свештеника Николаја Владисављевића, првог петрињском пароха подигнут 1789. године.
Свештеник Умићевић је навео да ће овај храм бити враћен богослужбену функцију.

Протојереј ставрофор др Милош Весин посјетио је 15. децембра 2023. године Филозофски факултет и одржао предавање студентима, наставницима и сарадницима Универзитета у Бањој Луци. Предавање на тему „Љубав је ипак од свега јача“, у виду духовних порука, предавања о дефинисању љубави у духу Химне љубави светог Апостола Павла као и одговора на питања, да ли је љубав само једно од осјећања, или и нешто више; разлика између заљубљености и љубави; љубав као жртва; појава љубави у нашој свакодневици, изазвало је велико интересовање, како студената, наставника и сарадника Универзитета у Бањој Луци, тако и грађанства, које је у великом броју присуствовало предавању. Предавању је присуствовало преко 200 посјетиоца. Посјета протојереја ставрофора др Милоша Весина Филозофском факултету и пригодно предавање је остварено уз посредовање и захваљујући Марку Ромићу, савјетнику предсједника Репбулике Српске, те руководству и особљу Филозофског факултета.
Предавање можете погледати на линку: ЉУБАВ ЈЕ ИПАК ОД СВЕГА ЈАЧА 

Дан раније (14. децембра 2023. године) након Акатиста, протојереј ставрофор др Милош Весин одржао је предавање на тему  “Како одговорити на изазове пред савременим православним хришћанима”у храму Св. ап. Петра и Павла у бањалучком насељу Петрићевац. "Присуство великог броја људи потврђује да наш народ осјећа духовну потребу те има слуха да чује ријеч Христову. Дубоко смо увјерени да те вечери из наше црквене порте нико није изашао исти, какав је био прије доласка у наш свети храм. Даће Бог да и даље у нашем храму одржавамо духовне вечери какву смо имали и са нашим оцем Милошем" написано је на фејсбук страници храма Светих Апостола Петра и Павла у Бањој Луци.

Милош М. Весин (Нови Сад, 1956) је парох јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Завршио је Карловачку Богословију и Богословски факултет у Београду. Студије психологије, студије музике (одсјек соло-пјевање и дириговање) и постдипломске студије из теологије завршио је у Луцерну. Први је диригент свештеничког хора Епархије шумадијске “Свети Сава”. Усавршавао је музику и психологију у Лозани, Паризу и Кембриџу. Докторирао је психологију у Лондону. Бави се пастирском психологијом и службује у Чикагу. Предавао је о духовном животу савременог човјека на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе.,Уважени отац Предавач је на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе, гдје са православног гледишта говори о духовном животу савременог човјека, по чему је постао познат међу Србима у свијету.

У петак, 15. децембра 2023. године благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Г. Фотија, одржано је предавање  у теслићком храму Пресвете Тројице. Предавање је одржао протојереј-ставрофор Милош Весин на тему:  Света тајна покајања и исповести као неопходна хигијена душе и ума. У свом излагању, отац Милош је кроз Свето Писмо, Свете оце и цјелокупан живот Цркве образложио важност и значај покајања и исповијести у нашем животу.

Ову информацију је за македонске медије потврдио тим који ради на пројекту, а више детаља биће саопштено након што иконе стигну у земљу. 
- Први пут у историји наше земље остварује се успјешна реституција културног насљеђа захваљујући доброј сарадњи влада и министарстава културе Сјеверне Македоније и Албаније - навели су из македонског Министарства културе. Иконе ће, како је појаснила министар културе Бисера Костадиновска Стојчевска, бити прописно упаковане да се не би оштетиле приликом транспорта и након процеса заштите изложене у Музеју Македоније, а потом враћене Македонској православној цркви.  У Сјеверној Македонији је од 2009. до 2013. године забиљежен талас насилних упада у цркве, посебно у западној и југозападној Македонији, из којих је однесено на стотине икона. У македонском МУП-у кажу да су само на подручју Струге у том периоду пријављене 22 крађе икона из цркава. Процедура враћања украдених икона у земљу из Албаније почела је 2013. године, а активности су интензивиране посљедње двије године. Незаконито одузете иконе из македонских цркава македонски стручњаци су случајно примијетили 2013. године током емисије са премијером Едијем Рамом на албанској телевизији. Након завршетка овог, планирано је отварање новог процеса враћања још једног контингента идентификованих икона у Албанији.

Прошло је тридесет година од храброг чина отаца окупљених око Митрополита, да јеванђеоској ријечи врате мјесто у васпитању и изградњи младих људи. Вјеронаука је, након дужег прекида, враћена у школски систем и постала равноправан школски предмет. Уједињени и одлучни, свако је поднио дио терета да се изгради наставни план и програм, који ће свеобухватно, а пажљиво формулисано, донијети радост хришћанства у сваку дјечију душу. Уклопљена у редовни школски систем, вјеронаука је морала да одговори вишеструким изазовима савремене школе – наставним средствима и методици учења и поучавања, а чиме је нашла своје мјесто у оном што називамо холистички, цјеловити одгој.
Како тада, тако и данас – вјеронаука је пред изазовом хуманизације човјека и друштва, тачније, евангелизације у специфичном школском окружењу. Однос који вјеронаука остварује према школи и према  ученику изражен је у уџбенику, а то значи да своју хришћанску поуку и истине вјере треба да усклади са развојно – психолошким карактеристикама ученика, њиховим темељним и граничним питањима, друштвеним изазовима у којима живе, а са стране школског система да своју грађу обликује по дидактичким и методичким оквирима. Можемо се сложити да форма катихизиса ( набрајања чињеница, догми, правила) не може да задовољи овакве захтјеве, јер су ти непромјењиви дијелови и стубови наше вјере у сталном изазову корелације са промјенама у свијету у којем живимо и способности читања стварности и знакова времена. Конкретније, то што школска вјеронаука допуњава сакраментални живот Цркве не значи да треба да врше мисију идентичним методама, већ да свака има своје специфичности зависно од простора и окружења у којем се одвија.
Када кажемо да је циљ школе усредсређен на развој личности, онда допринос који религија може дати томе оправдава њено присуство у школи. Вјеронаука је богатсво оних најдубљих и најважнијих питања, она је пут, тражење властитог смисла у свијетлу Јеванђеља, а образац идеалног вјероучитеља је Христос, Архиучитељ. Она не нуди готова и коначна рјешења, већ као њен Архиучитељ позива да се „ дође и види“. Христос позива да се пође за Њим, да се осјети искуство заједништва са Њим и са онима који чине Божију породицу, да се осјети искуство крста – супротстављању злу и гријеху, искуство послања – да мијењамо себе и свијет око себе, али све у искуству наде да је Он са нама у све дане до свршетка свијета. То су теме које задиру дубоко у срце, тамо гдје се налазе наше жеље, снови, потребе, патње, одлуке, будућност и послије њих, као ни послије сусрета оних библијских ликова са Исусом, више нико није исти.[1] Христов позив је позив на избор и одлуку, на Његов стил живота. Када побројимо ове основе хришћанске катихезе, онда можемо закључити да вјеронаука има своје мјесто у духовној димензији развоја личности, усвајању непролазних вриједности љубави, солидарности, наде, изградњи међуљудских односа, тумачењу добрих и лоших „ знакова времена“, проблема живљења…
Уџбеници и наставна средства траже примјерен језик да би се остварила плодна комуникација и овакви специфични циљеви вјерског образовања. Његове дидактичке функције – да тематски и структурално обликује грађу, да је уклопи у когнитивно, афективно и оперативно подручје, да предочи задатке и активности који ће поштовати компетенције ученика, да буде извор мотивације, усмјерава пажњу и подстиче мишљење ученика, омогућава самосталан и групни рад, креативност и самоевалуацију, треба да воде ка основном циљу, а то је откривање Лица Бога љубави, остваривања односа вјере и повјерења у Њега и проналажење властитог смисла и циља живота.
Савремени захтјеви наставе, да се учениници оспособљавају за рјешавање проблема, да  се укључује многа чула и способности у процесу учења, да се задовоље различити нивои исхода учења, да се комбинује више различитих углова сагледавања неког појма, на крају –да се стекну трајна и употребљива знања, изазов је и за обликовање вјеронаучних садржаја. Они треба да пронађу пут до учениковог стварног животног искуства. На примјеру, рецимо, Блумове таксономије, безпоговорно усвајање садржаја и догми налази се на најнижем нивоу сложености учења. То значи да би учење приче у којој Исус Навин треба да уведе народ у Обећану земљу и набрајање етапа освајања Ханана остало ускраћено за више когнитивне процесе, а чији би исход био усвајање вјештина за сопствено узрастање у вјери ( порука приче о Исусу Навину требало би да буду : Буди јак и храбар; Бог је уз тебе; Не стиди се да тражиш помоћ; Ради за добро своје заједнице.) Смисао је у томе да ученик повеже научено градиво са свакодневним животом, унаприједи своје личне компетенције и осмисли свој односа са Богом. Вјероучитељ је водитељ, мотиватор и сарадник и ту је да осмисли више извора из којих ученици могу да уче, да осмисли што више дидактичких метода, да омогући реакције својих ученика и оно што је најбитније, да уважава њихову слободу, баш као што је то и Христос радио са својим ученицима и слушаоцима. Да закључимо тему са још којим приједлогом како допријенијети захтијевима вјеронаучне наставе у оквиру школског система: градиво прилагодити кроз 4 К вјештине, а то су комуникација, критичко мишљење, колаборација и креативност; омогућити активно учење; примијенити метод интеграције, како би ученици видјели везу и близак однос између појмова; искористити предности пројектне наставе, како би ученици имали прилику да рјешавају стварне и смислене проблеме и доносе креативна рјешења; да кроз искуствену наставу своја претходна искуства повежу са новим и на основу њих се орентишу у будућности.
Уџбеник као основно средство поучавања, наравно, не може да испуни сва очекивања и потребе наставе, не може да замијени вјероучитеља који је организатор и мотиватор, али би требало да заједничким снагама, у консултацији са колегама из педагошко – психолошког рада, осмислимо његов садржај тако да понуди материјал и смјернице за већи дио директне наставе. Тиме настављамо пут оних који су се храбро ухватили  у коштац са свим приликама и неприликама свог времена.
[1] Isus odgajatelj, Cesare Bissoli ; Università Pontificia Salesiana, Rim, Kateheza : časopis za vjeronauk u školi, katehezu i pastoral mladih, Vol. 33 No. 4, 2011., преузето са hrcak.srce.hr

Ликовне радове нацртала Ана Алексић,VII разред, Бијељина

У четвртак, 14. децембра 2023. године, са почетком у 9:30 часова, одржана је редовна сједница Катихетског одбора наше Цркве - епархија у БиХ. Сједницу је сазвао и истом предсједаваоПредсједник КО Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански. Сједници су присуствовали сви чланови Катихетског одбора. Осим извјештаја о раду КО у 2023. години, КО се посебно бавио питањем реформе или измјене постојећег наставног Плана и Програма, а на основу добијених сугестија самих вјероучитеља. Мора се истаћи да је ово био само почетак дискусије по овом питању. КО је одредио да се стручно савјетовање за професоре православне вјеронауке гимназија и других средњих школа у Републици Српској и Федерацији БиХ одржи у Источном Сарајеву у суботу, 24. фебруара 2024. године. Извор: дабробосанска/ Љетописац РаНиКо

Са благословом Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија, у просторијама Грађевинског факултета у Београду, свечано је отворена Међународна конференција „Сто година новојулијанског календара Милутина Миланковића“. Организатор конференције је Удружење Милутин Миланковић уз суорганизацију Грађевинског и Математичког факултета Универзитета у Београду, Астрономске опсерваторије Београд и научног и културног центра Милутин Миланковић из Даља а уз подршку Београдског универзитета и Српске академије наука и уметности. Покровитељи конференције, која се одржава у оквиру програма обележавања 100 година од усвајања новојулијанског календара, су Министарство просвете и Министарство за науку, технолошки развој и иновације. На почетку скупа присутнима се обратио Славко Максимовић, председник удружења Милутин Миланковић. У име Министарства за просвету обратио се професор доктор Ивица Радовић. Присутнима се обратио и изасланик Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија, ђакон др Никола Лукић, као и декан Грађевинског факултета, проф. др Владимир Кузмановић. Извор: ​ТВ Храм

У четвртак, 14. децембра 2023. године, у Административном центру Владе Републике Српске у Бањој Луци, одржана је промоција пројекта Фондације "Визуелни архив српског страдања" у коме су приказани дијелови свједочења мајки, дјеце, супруга и родбине звјерски убијених Срба на простору бивше Југославије. Промоцији је присуствовао и Предсједник Републике Српске г. Милорад Додик као и Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, у пратњи Протојереја Драгана Максимовића и Протођакона Радојице Жаграна. Инстаграм налог епархије бањалучке

Дана, 13.12. 2023. године у ОШ ,,Иван Гундулић“ одржан је огледни час на тему ,,Божић и божићни обичаји“. Час су организовали православни и католички вјероучитељ, а у њему су учествовали ученици 9. и 8. разреда. Након уводног излагања  вјероучитеља, одређени ђаци су представили  на  који начин прослављају Божић, те описали и демонстрирали обичаје које га прате. Послије њиховог излагања низала су се питања у вези са разликама  између Православља и Католичанства, што је допринијело занимљивости овог часа. Све су то  пажљиво пратили  представници Министарства образовања ХНК као и управа школе, педагог  и многи други наставници. На крају смо, у духу божићне поруке мира и заједништва, подјелили Чесницу. Сви присутни су оцијенили час као изузетан и замолили  да се исто понови и у другим одјељенима, што је баш лијепо искуство у наставничком раду.  Вјероучитељ о. Бранимир Боровчанин

Данас су у Основној школи "Алекса Шантић" у Осмацима уручени дарови Епископа зворничко-тузланског Фотија за ову школу и све ученике. Приликом канонске посјете парохији осмачкој на празник Ваведење Пресвете Богородице, епископ Фотије је похвалио велики број ученика који се причестио Светим Тајнама и допринео љепоти богослужења појањем. Том приликом епископ је даривао средства за набавку лаптопа и штампача за потребе библиотеке Основне школе у Осмацима, као и 25 књига издавачке куће "Синај", те слаткише за 101 ученика. Дарове епископа Фотија предали су парох осмачки протонамјесник Мићо Бабић и парох цапардски протонамјесник Пајо Тришић, вјероучитељ у овој школи. Директор школе Миленко Чабрић захвалио се испред наставног особља и ученика епископу и свештенству на вриједним даровима. Раније током ове године, црквене општине Осмаци и Цапарде помогле су набавку неопходних лектира за библиотеку Основне школе "Алекса Шантић" у Осмацима. Протонамјесник Мићо Бабић

Шта урадити ако скоро одрасло дијете краде и гдје потражити узроке ове невоље?
Коријени свих проблема су у породици!
Главни проблем са којим се суочавају готово сви родитељи: када дјеца одрасту, желе некако да се истакну, покажу у друштву. Начин на који ће дијете то учинити, да ли ће ови покушаји бити повезани са окрутношћу или кривичним дјелима, зависе од породице. Највећи проблеми настају када родитељи посвећују мало времена и пажње својој дјеци. Мама и тата могу бити имућни, добро зарађивати и дјетету купити пуно ствари,  водити их на одмор, обезбиједити им пуно модерних апарата, али не чине ништа у погледу образовања. Ово је велика невоља, јер би све наведено требало да буде на другом, или чак десетом плану. На првом мјесту, у животу сваког дјетета, требало би да буде доступност родитеља са којима може да комуницира и разговара о својим проблемима.
​Васпитање није када једном дневно питамо: „Како си, како је у школи?“ - то је укљученост у живот дјеце, то је када су мама и тата заинтересовани за све аспекте њиховог живота. Ако се то не догоди, онда дијете има осјећај да није важно у свијету који га окружује. Отуда, оно има жељу да  буде у њему први на било који начин.
Ако тинејџер учини нешто лоше, веома је важно сазнати шта се догађа у његовој породици. Ако види да његов отац вријеђа мајку, говори јој увредљиве ријечи, а мајка не остаје дужна него одговара на исти начин, онда је није изненађујуће ако и он постане окрутан и односи се са непоштовањем према одраслима! Ако се тата врати кући с посла и каже колико је паметан - успио је да прође поред мајстора чика Васје да пронесе торбу са ексерима непримијећено - онда ће дијете то видјети и схватити да је могуће красти, штавише, добро је, тако треба. Чињеница је да су за свако дијете његови родитељи примјер како треба живјети и радити. Све док дјеца не науче да цијене мишљења својих пријатеља (што се нужно дешава у адолесценцији), породица за њих је главни ауторитет којим ће се дефинитивно водити. Ако је дијете склоно крађи, прије свега треба обратити пажњу на породицу и схватити зашто је то учинило.
Зашто дјеца која имају све краду?
Крађе често чине дјеца из богатих породица којима ништа није потребно. Зашто се ово дешава? Дијете жели да заузме посебно мјесто у животној хијерархији, жели да се издвоји из општег реда, да покаже да је значајно, да може да буде вођа. Ако је крађа успјела, а лопов није пронађен, дијете се осјећа моћно, „cool“ - преварио је све, паметније је од свих.
Морамо, такође, узети у обзир да сада имамо "подземље" које је веома романтизовано у популарној култури. Иако, ако се окренете прошлости, тада тамо можете пронаћи став према злочинима као према нечем храбром. Сјетимо се истог оног Робин Худа - ипак је он најобичнији пљачкаш за којег је нормално да дође и одузме туђу имовину. Погодно је касније дистрибуисати и бити познат као великодушан! Али све ово није зарадио знојем и крвљу, није уложио никакав посао - па с којим је правом могао да располаже?

Шта рећи о савременој култури, гдје прекршиоци закона врло често постају хероји! Дијете још увијек нема критички поглед, вјерује ономе што му се каже и вјерује да је добро по цијену злочина нормално. Напротив, тинејџер који треба да нађе оправдање за своје ружне поступке, објасни себи и онима око себе да није лош, није злочинац, већ херој. Генерално, постоји таква особина у свијету криминала: романтизовати оно што, у суштини, не би требало романтизовати.
Крађа је попут дроге
Када се суочи са романтизацијом преступника у популарној култури, тинејџер вјерује да нема ништа лоше у томе да се лако постигне своје циљеве. Ако не може добити iPhone на частан начин, то значи да га може отети од неког. Ако први пут све успије и крађа не буде ухваћена, он осјећа еуфорију и да му је све допуштено.
Сада постоји много људи који, да осјетили талас адреналина, скачу падобраном, пењу се стрмим стијенама, баве се екстремним спортовима. Крађа је слична свему овоме. Постепено постаје врста зависности, болест. Професионални лопов може бити врло богата особа која не треба да краде, али ипак иде и краде - не зато што му треба новац, већ да би осјетио опасност, да би заголицао живце. Ово је за њега као дрога, без тога не може да живи. Дијете, ако се не заустави на вријеме, такође може доћи до такве зависности. С једне стране, он се тврди, показује како cool, с друге стране осјећа еуфорију од искусног налета адреналина. Због тога је толико опасно ако дијете некажњено краде. У таквим ситуацијама морате да зазвоните на сва звона.
Тинејџер краде: шта радити?
Ако утврдите да тинејџер краде, први корак је контактирање његове породице. Родитељи можда ни не сумњају да им се догодила таква катастрофа. Раније људи у околини нису били толико равнодушни према туђој дјеци. Родитељи нису тако ревносно бранили личне границе своје дјеце као сада, а сваки сусјед је могао да казни за недолично понашање на исти начин као и родитељи. Сада нико не жели да се петља са туђом дјецом, јер не само да дјеца могу добити подршку родитеља, већ, напротив, и ући у врло непријатан сукоб. Родитељи на сваки могући начин, штитећи и бранећи своју дјецу, честоих,  једноставно, упропасте, јер се испостави да су злочини некажњени, што доводи до погоршања дјететових кривичних склоности.
Ако родитељи не реагују, требате контактирати агенције за спровођење закона, јер ако професионални лопов израсте из тинејџера, у овоме неће бити ништа добро. Шта ако ове крађе доведу до потребе да се брани и он повриједи другу особу? 
Реагујте и сазнајте разлоге!
Шта би хришћански родитељи требало да раде ако су суочени са чињеницом да њихово одрастајуће дијете краде? Прије свега, ни у ком случају не би требали да затварају очи пред оним што се догодило и сазнати зашто се то догодило. Генерално, препоручио би им да дефинитивно реагују на дјететову крађу, без обзира које се године догоди. Чак и ако је дијете једноставно узело играчку у вртићу без питања, мора се разговарати са њим и објаснити му да то не ради. Неопходно је водити разговоре са дјецом прије него што учине нешто лоше.
Друго: мора се пронаћи разлог зашто тинејџер краде. На крају, дјеца сада виде од вршњака много ствари које им из неког разлога нису доступне. Стога је важно дјецу не водити до крађе. Нема потребе да захтијевате да се ваша православна дјеца понизе и обуку нешто горе. Не треба дјевојчице облачити у сукње до ногу, а дјечаке облачити у црне и старомодне панталоне. Дијете не би требало да се осјећа оштећено. Ако је крађа реакција на ово, тада родитељи требају обратити пажњу на његову одјећу и ствари. Можда дјетету недостаје пажње у његовом друштву, жели да импресионира или заузме мјесто жилавог момка. Таква жеља често има коријене и у породици: тамо му је недостајало похвале, осјећаја сопствене важности - па је почео да их тражи изван свог дома, у кругу пријатеља.
Дијете можда неће разумјети значај онога што има, не схвата вриједност новца. Недавно сам имао случај: дјечак је украо новац од родитеља. Испоставило се да му треба џепарац. Родитељи су ми се обратили са овим проблемом и понудио сам му да га пустим да зарађује у мом храму. Налазимо се на градилишту и смислили смо за њега задатак - да премјешта цигле. Дјечак је дуго радио, био је веома уморан, на крају је од мене добио прву плату. Разговарали смо и од тада је проблем нестао: схватио је да новац не долази бесплатно, да зарађивање новца уопште није попут примања износа од родитеља.

Џепарац и способност зараде
Дјеца, посебно тинејџери, треба да имају џепарац. Важно им је да имају прилику да нешто купе, да се почасте пријатељима - то им је тако уобичајено. Не могу сви да траже од родитеља, многима је једноставно неугодно. Недостатак џепарца може довести до крађе. Како то избјећи? Или дајте дјетету малу количину или смислите како може да заради овај новац. У свако доба, свако ко жели да нађе посао, нашао га је. Моја породица је живјела скромно, а ја сам ишао да радим на пијаци као утоваривач да бих имао свој новац. Сада постоји прилика да се заради новац користећи Интернет.
Родитељи, такође, могу помоћи у проналажењу хонорарног посла. Један мој познаник наложио је својој кћерки да, за одређени хонорар, пошаље огласе за посао великом кругу људи на интернету.  Учинила је то са задовољством, на крају је помогла оцу и зарадила новац. Ова пракса ми се чини врло коректном: дијете је навикло на идеју да прије него што нешто добије, мора много да се потруди. Ако тинејџер само тако добије новац од родитеља, чиниће му  безвриједним - и тај став ће се развити не само у односу на његов новац, већ и у односу на друге. 
Наћи некакву обавезу
Често преступ чине тинејџери који имају пуно слободног времена. Раније смо сви били заузети по цио дан: школа, додатни часови или тренинзи, а онда још морамо да радимо лекције. Сада је све плаћено, родитељи немају увијек прилику да своју дјецу негдје смјесте, али то мора да се уради. Чак и ако тинејџери неће ићи у секције или клубове, неопходно је да им се обезбиједи некаква обавеза током дана. То могу бити неке врсте кућних послова, помагање комшијама, познаницима. Главна ствар је не дозволити беспосличарење и навикнути дијете на рад. Без овога је тешко образовати правог хришћанина. На крају крајева, прави хришћанин није онај који по цио дан лежи на каучу и каже: „Господе, смилуј се и дај ми нешто да једем!“ - већ онај који се труди по цио дан. На шта је позван Адам? - да обрађује и чува рајски врт. Дакле, наш задатак је сада да његујемо оно што нас окружује.
Стручњации неће помоћи ако нема промјене у породици
Ако родитељи сазнају да дијете краде да би заузело одређено место у адолесцентној заједници, помоћ можете потражити код психолога. Не видим ништа лоше у овоме, јер ако човјека боли зуб, иде код зубара, ако нога - код трауматолога. Проблеми у понашању захтијевају стручну помоћ, то је нормално. Можда ћете морати да посјетите психотерапеута у тежим случајевима.
Нећу рећи да морате одмах да посјетите љекара. Понекад родитељи треба да почну више времена проводити са дјететом, па чак и ако су то пропустили на неки начин, постоји шанса да обнове ову везу. Нема потребе да грдите и одмах зграбите каиш - ово неће помоћи у изградњи повјерења. На крају, многа наша дјеца су једноставно запостављена због запослења родитеља. Већина тата и мама дају им прилику да сједе у својим уређајима колико год желе или ходају са било ким, све док се не мијешају, да би они имали одмор. То доводи до губитка комуникације између њих. Без обзира колико повјерљиво такви родитељи разговарају са дјететом које је погријешило, разговори неће ништа промијенити. Неопходно је промијенити облике комуникације, често треба промијенити чак и мјесто боравка - јер ако дијете комуницира у истом друштву које га је довело до преступа, од опомене неће бити смисла.
Поправне установе не поправљају
Дијете сада може да дође у дом за малољетнике са четрнаест година. Преступници који су напунили осамнаест година спадају у одјељење за одрасле. Дјеци је неопходно рећи о томе које радње доводе до тако тужних посљедица. Са њима можете гледати филмове - игране и документарне филмове - који искрено говоре о затвору, животу иза решетака и судбини затвореника. На примјер, увијек сам волио филм „Дјечаци“(оригинални назив «Пацаны») - препоручујем га да га гледате са дјететом. Не треба застрашивати, треба да разговарате.
На несрећу, не знајући стварно стање ствари, замишљајући живот у затвору из филмова и ТВ емисија, тинејџери су у заблуди шта их тамо очекује. Чини им се да ће бити попут неког хероја који је неспоразумом отишао у затвор и тамо стекао ауторитет захваљујући својим особинама карактера. Али затвори имају своје законе, па тако и малољетнички. Они имају своје ауторитете, који захтијевају строгу послушност, који ће ову послушност постићи на било који начин, најокрутнији, изопачени и најодвратнији - они о којима не желим ни да говорим. Да, биће врло младих криминалаца, готово дјеце, али не смијемо заборавити да су дјеца често много окрутнија од одраслих. Још увијек не знају како да живе, и зато им се чини да је насиље најбољи и најефикаснији начин да постигну оно што желе.
Насиље ће даноноћно окруживати тинејџера у затвору. Тешко да ће моћи да изађе одатле као нормалан човјек. Ниједан затворски систем није поправио особу. Они само ломе и осакаћују. Читав наш систем је уређен тако да поправне установе не исправљају. Ако особа има унутрашње језгро, свој властити кредо, кроз који не пристаје да пређе - онда, можда, има шансе. На крају, не заврше сви у затвору због намјерних злочина, можете, на примјер, да ударите човека аутомобилом и да тамо завршите.
Ако човјек не жели да крене на пут злочина, он има шансу, али ако је изабрао пут злочинца, неће се вратити на пут поштеног човјека, јер има своја правила, своју част, своје начине да се афирмише. Ако све те романтике привуку тинејџера, прећи ће у затвор за одрасле, гдје ће га научити како да „живи коректно“, како зарађује новац. Наравно, ово је ћорсокак. Ако кажу да је у реду ући у затвор, не - не вјерујте, то није истина. Тамо је врло застрашујуће. Сјећам се наше посјете момцима који су послије суђења чекали расподјелу по затворима. Не могу да заборавим поглед једног типа који је схватио колико је то мјесто застрашујуће. Било је врло тешко гледати.​
Остале опасности
Немогуће је заштитити дјецу од свих невоља на свијету. Опасност може доћи одакле не очекујете. Да бисте спријечили невоље, морате знати социјални круг дјеце. Међутим, у савременом свијету то није довољно: сада дјеца комуницирају на друштвеним мрежама, на разним веб сајтовима, а такву комуникацију је много теже пратити. Сви се сјећамо  интернет заједнице и игрице „Плави кит“, која је подстакла тинејџере на самоубиство. Људи на даљину су утицали на дјецу, а често и на добростојећу дјецу.
Тинејџере је могуће контролисати, а вјешти психолози знају како да их натјерају да буду на „стражи“ док чине пљачку или  слично. Наш задатак није да будемо равнодушни. Морамо разговарати о опасностима, водити рачуна с ким дијете комуницира, изнова и изнова чинити све да нит повјерења не пукне. Не мислим на извлачење тајни, већ на нормалну комуникацију. Наравно, то вас неће заштитити од свега, али ће вам пружити прилику да се не изгубите у неочекиваној ситуацији.
Морамо бити опрезни. Постоји слијепа љубав према дјеци, која не размишља о томе да дијете не може да расте без ограничења и оквира. Али без контроле и ограничења, дјететов живот ће се претворити у хаос, а наш задатак је да створимо овај оквир. И, наравно, морамо се молити за дјецу - ово је главно оружје хришћанских родитеља.
Протојереј Георгије Циганов, настојатељ цркве Светог Јована Кронштатског у Кировском
 /Вебсајт Горловке и словенске епархије /превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Украјинска православна црква и даље је подвргнута жестоком прогону власти у земљи, а западни свијет, који велича људска права, не предузима ништа да је некако заштити, рекао је представник Јерусалимске патријаршије архиепископ севастијски Теодосије.
Епископ Теодосије је, на састанку 2. децембра 2023. године, у Храму Гроба Господњег са црквеном делегацијом вјерника из различитих из различитих дијелова свијета рекао:
„Молимо се за мир у Светој земљи и да се рат у Појасу Газе заврши. Ово је рат за који цијену плаћају невини цивили, дјеца. Али говорећи о страдању нашег народа у Светој земљи и о ономе што се овдје дешава, сјећамо се и онога што се дешава у Украјини, гдје Украјинску православну цркву прогони кијевски режим, подржан од Запада. Прогон који Запад подстиче на Православну Цркву у Украјини је неприхватљив и не може се оправдати, јер се ради о кршењу људских права и насртају на древну Цркву, која у Украјини постоји од доласка хришћанства на ове крајеве. Политичке власти немају право да се мијешају у црквене ствари и намећу план који Црква не може да прихвати. Изражавамо нашу солидарност са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом Онуфријем и свим епископима Украјинске Православне Цркве који су подвргнути жестоком прогону, док западни свијет, хвалећи људска права, видећи и знајући то, ништа не предузима. Западне политичке власти и њихови представници у Украјини настоје да створе алтернативну црквену структуру легитимној Цркви, али ми не признајемо каноничност структуре коју намеће политичко руководство Украјине као алтернативу легитимној Цркви коју води митрополит Онуфрије. Молимо се за Православну Цркву у Украјини у овим тешким временима, када се неколико епископа затвара и мучи, када се цркве незаконито одузимају – све то категорички осуђујемо.
Вјерујемо да ће Православна Црква у Украјини побиједити своје непријатеље. Ово није први пут да је Црква прогањана: њена историја је пуна сурових прогона, али на крају побјеђује, јер је Господ Исус Христос чува и чува од сваког зла, од непријатеља видљивих и невидљивих". Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора

У недјељу XXVII. по Духовима, 10. децембра, Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је Свету архијерејску литургију у Чечави код Теслића. Домаћин сабрања, протојереј Славко Пантелић дочекао је владику Фотија испред храма Рођења Пресвете Богородице и упутио му ријечи добродошлице, замоливши га да ово мјесто спомиње у својим молитвама. Преосвећеном епископу Фотију данас су саслуживали: протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки; протојереј-ставрофор Недељко Пришић, умировљени парох растушки те протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, епархијски ђакони. На крају је уприличена и трпеза љубави за све присутне. У току трпезе свештеник Славко, заједно са вјерним народом, даривао је свог Архијереја, уз ријечи захвалности:
- Сљедујући библијском примјеру и мудрацима који са три поклона дођоше, тако ћемо и ми нашем Епископу уручити три поклона. Наши дарови су владичанске инсигније, монашки каиш и корпа пуна домаћих производа из Чечаве коју су припремиле чланице Кола српских сестара. Захваљујемо се на посјети, на молитвама и духовном укрепљењу!

Хајно Фалке (Heino Falcke), који је 2019. године стекао славу у свијету астрономије захваљујући првој слици црне рупе, рекао је да је физика без Бога немогућа. Фалке, професор радиоастрономије и физике на Универзитету Радбоуд у Нијмегену (Холандија), рекао је у интервјуу за лист Дер Стандард да се „философи и теолози морају усудити да приступе физици, и обрнуто“. Идеја да „природна наука и физика немају никакве везе са вјером или теологијом је савремени апсурд“, каже Фалке. Према његовим рιјечима, многи од великих физичара на чијим дјелима се заснивају наша савремена открића били су дубоко религиозни људи. 
„Ако физичар, који природно описује материјалне ствари, не размишља шире, не размишља о смислу свог рада у философском и теолошком контексту, он се ограничава“, сигуран је професор. Према Фалкеу, у академском свιјету је неопходно „говорити о Богу као првом узроку свега, без обзира на лична увјерења“, јер је „физика без Бога немогућа“. 
Фалке, рођен у Келну 1966. године, постао је познат широј јавности кроз своја истраживања црних рупа, о којима је написао неколико књига, међу којима и "Свјетлост у тами – Црне рупе. Универзум и ми“. Такође је постао први научник који је објавио слику црне рупе, која се појавила на многим насловним странама широм свијета у априлу 2019. године.Фалкеу је недавно додијељена престижна Балзан награда, која одаје признање истакнутим научницима у области хуманистичких наука . У његову част је 2018. године назван астероид (12654) Heinofalcke. Фалке је побожни хришћанин (протестант) и своју вјеру посматра као начин постизања унутрашњег одмора, као и мотивацију за вођење науке.

Морогоро, регион Морогоро, Танзанија, 11. децембар 2023. године
У храму Св. Арсенија Кападокијског и Пајсија Атонског у Морогору у источној Танзанији током викенда обављено је саборно крштења. Свеукупно 182 особе, укључујући десетине бивших муслимана, примило је Свето крштење у рукама митрополита иринопољског Димитрија (Александријска Патријаршија) и саслужујућих свештеника након катихизиса архимандрита Елефтерија (Балакоса), преноси Православна мисија Танзаније. Оваква саборна крштења одржавају се сваке године пред Божић већ 19 година. Митрополит Димитрије крстио је више од 60.000 људи у Танзанији од 2004. године. Одслужена је и Божанска Литургија на којој су новокрштени први пут примили Пресвето Тијело и Крв Христову.
„Радост новокрштених (међу њима и десетине муслимана) била је заиста дирљива, са лицима која су блистала милошћу и побожношћу, славили су своју интеграцију у православну породицу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве!!!“ закључује се у извјештају. Саборна крштења уобичајена су појава у Танзанији и широм Африке. OrthoChristian је писао о четири у Танзанији само у протеклој години (погледајте овдје, овдје, овдје, овдје).

У петак, 8. децембра 2023. године, након готово годину дана реконструкције, на храм Преображења Господњег у Загребу враћена је купола, оштећена у земљотресима 2020. године. Враћање куполе тешке пет тона један је од последњих великих захвата на обнови загребачке Саборне цркве. Овај историјски догађај пратили су представници медија, као и велики број грађана окупљених на Цвјетном тргу.
”Нова купола је нешто тежа зато што је младо дрво и бакар је дебљи. Та купола као продукт Хермана Болеа је једна од најљепших у Загребу”, рекао је за ХРТ Радивоје Јовичић, академски сликар и виши конзерватор – рестауратор, који је готово годину дана радио на њеној реконструкцији.
Јосип Галић, пројектант и надзорни инжењер казао је да је пројекат спровођен споро, као и сви пројекти обнове историјске баштине, јер је потребно укључивање посебних стручњака који су заузети због обнове великог броја цркава у Загребу и Сиску. ”На цркви је можда најзахтјевнији био челични дио – појачања кровишта и звоника. Што се тиче куполе, то је стандардна реконструкција. Рачунамо да ће функционирати 100 година”, рекао је. Протојереј-стварофор Душко Спасојевић, старјешина храма, рекао је да ”враћањем реконструисане капе звоника завршавамо важну цјелину обнове храма Преображења Господњег. Остаје нам олтар који ћемо завршити ускоро.” Подсјећамо да је обновљену куполу скинуту 13. јануара ове године, крајем септембра освештао Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, администратор Епархије загребачко-љубљанске.

Синоћ је у великој сали Културно-спортско центра “Никола Тесла” при цркви Светог Николе у Чикагу (Lyons) одржан донаторски скуп под називом “За одбрану Косова, у славу Светог Саве” на коме су присуствовали и говорили епископи, рашко призренски Теодосије, и новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин.
Отварајући скуп Антоније Ковачевић је образложио да у његовом називу један уз другог са разлогом стоје Косово и Свети Сава, јер су те две свете српске речи нераскидиво повезане. Он је на почетку позвао присутне да пожеле добродошлицу владики Теодосију:
“Данас је са нама човек који на Косову и Метохији стоји на бранику српства, као последња линија одбране нашег духовног царства које није умрло ни 1389 ни 1999, неће умрети док год се чује појање дечанских монаха и звоно на цркви Богородице Љевишке у Призрену. Он је ту да сачува наше сећање, наше цркве и манастире, али И наше људе који су остали тамо, на својим огњиштима“.
Након тога се присутнима обратио владика Лонгин, који је поздравио присутне и истакао значај донаторске акције за откуп земље у селу Дежева крај Новог Пазара, у којем је рођен Свети Сава.
Подсећамо, Епархија Рашко-призренска Српске православне цркве одлучила је у Дежеви саградити спомен цркву и Меморијални центар која би носили име по њему. Црква је направљена на темељима светиње у којој је 1282.године на Црквено-народном сабору краљ Драгутин предао престо свом брату Милутину.
“Само три стотине метара даље је место на коме се, по предању, родио Свети Сава, а тренутно се довршава црква и пројекат уређења Меморијалног центра који би требао да постане место ходочашћа православних верника из Србије, Црне Горе, али и целог региона”, изјавио је недавно за Сербиан Тимес архимандрит Андреј, игуман оближњег манастира Црна Река, који је ових дана такође гост Чикага. Оно што, међутим, представља препреку да се радови на комплексу приведу крају, су кућа и имање који се налазе непосредно поред цркве, и који су недавно оглашени за продају. Ако би та кућа припала неком другом а не цркви, читав пројекат би био доведен у питање. 
Зато је организована донаторска акција у којој је Епархија потражила помоћ од људи, донатора, који би својим прилозима омогућили да се кућа и имање откупе од власника.У најави донаторског дела скупа приказан је прилог снимљен управо у Дежеви и порука мале Павлине Радовановић, девојчице са анђеоским гласом из Ораховца на Косову и Метохији.
А онда је уследио говор владике Теодосија, који је још једном истакао важност ове акције и подестио да је Епархија рашко-призренска у претходних годину откупила три куће и имања поред три велике светиње на Косову и Метохији, између осталог и вајат покрај цркве Богородице Љевишке у Призрену.
У сва три случаја, као и у случају Mеморијалног центра у Дежеви, ти објекти би, у власништву неког другог, могли угрозити мир духовних комплекса. Након обраћања владике Теодосија, присутни су замољени и у великом броју се одазвали позиву за помоћ, тако да је, закључно са синоћњим прилозима, укупна прикупљена сума за откуп куће и имања у родном селу Светог Саве, износила 56.000 долара.
У богатом културно-забавном програму учествовала су деца из Фолклорне групе “Моравац”, која су заслужила овације својим певањем, играњем, славским здравицама и сјајним скечом у коме су и младе и старе подсетили на обичаје који се практикују у данима најрадоснијег хришћанског празника, Божића, који предстоји. Велики аплауз је заслужила и најмузикалнија српска породица у Америци, сјајне сестре Радовић: Габријела, Александра и Софија, на челу са мајком Соњом, који су на виолинама, флаути и гитари, али и својим гласовима, дочарале како може да звучи традиционална српска музика у другачијим аранжманима. Извор: СТВ

У Либану је климатска криза дуго пријетила изумирању библијске шуме кедровине, а недавно јој се придружио и рат - у пограничној зони гранатирање из Израела довело је до пожара и уништења огромних маслињака и усјева. За либанске хришћане, локални кедрови су светиња, јер се помињу у Библији 103 путам а у 104 псалму псалмопепјевац нам каже да их је Господ засадио: “Сите се дрвета Божија, кедри Ливански, које си посадио. На њима птице вију гнијезда; станак је родин на јелама“. Цар Соломон користи кедар за подизање храма, а по предању од овог дрвета био је и крст на којем је Господ разапет. Од његове смоле прави се најљепша врста тамјана.
Ова моћна зимзелена стабла издржавају оштре сњежне зиме у планинама, а симболична слика кедра краси националну заставу Либана. Срећом, свети шумарци кедра на сјеверу земље још увијек су далеко од зоне сукоба милитаната Хезболаха и израелских трупа дуж либанско-израелске границе, усред рата Израела са Хамасом. Али либанска влада протестовала је због употребе граната од бијелог фосфора и другог запаљивог оружја од стране израелске војске, која је већ спалила десетине хиљада стабала маслина и усјева у пограничном подручју, а осиромашени либански фармери страхују да је оружје довело до неповратног контаминације тла.
Ипак, дугорочни опстанак либанског кедра угрожен је не само ратом, већ и порастом температура усљед климатских промјена. Глобално повећање температуре могло би да уништи биодиверзитет региона и уништи једну од најпознатијих икона у земљи. Чувена бујна шума кедра Божијег, на надморској висини од око 2 хиљаде метара у близини сјеверног града Баре, одавно је поштована међу хришћанима из ближе околине али и из далека. Из заштићених шумарака се пружа поглед на долину Кадиша („света“ на арамејском), гдје су хришћани стално налазили уточиште од прогона током различитих периода турбулентне историје Либана. Дубока 35 километара дуга планинска долина са својом бујном вегетацијом крије једну од највећих и најзначајнијих раних хришћанских монашких насеобина на свијету. УН су 1998. године додале локалну кедрову шуму и долину на Унескову листу свјетске баштине.
Од тада, долина и шума су постале још популарније међу ходочасницима, туристима и еколозима из цијелог свијета. Све више и више Либанаца свих вјероисповијести све чешће долази овдје да удахну свјеж ваздух далеко од градова. Овдје долазе људи свих религија, не само хришћани. Еколози и локално становништво забринути су да глобално загријавање, у комбинацији са лошим управљањем владе, постепено уништава крхки екосистем долине и њену кедрову шуму. „За тридесет до четрдесет година, скоро сигурно ће доћи до исцрпљивања садашњег биодиверзитета у долини Кадиша, која се и даље сматра једном од најбогатијих на свијету“, рекао је за Associated Press Чарбел Таук (Charbel Tawk),инжењер заштите животне средине и еколошки активиста.
Либан посљедњих година пати од климатских промјена: локални фармери се жале на недостатак кише; шумски пожари, слични онима који су потпуно спалили шуме у сусједној Сирији и оближњој Грчкој, све више бјесне у боровим шумама на сјеверу земљи. Мјештани све теже подносе љетње врућине, посебно са сталним дугим нестанцима струје. Температуре у планинском сјеверном граду Чара већ су скоро константно изнад 30 степени Целзијуса, што није неуобичајено у обалним градовима земље, али је још увијек необично у планинама. Монахиње средњовјековног манастира Канубин на падини у долини Кадиша се с тугом присјећају недавних времена када је још увијек било могуће удобно спавати током љетњих ноћи без потребе за климатизацијом. Већ су се појавили први алармантни знаци предстојеће могуће смрти кедра и зелене долине Кадиша. Растуће температуре подстичу размножавање колонија лисних уши које прождиру кору кедрових стабала, а буђ све више расте на њиховим излучевинама, каже еколог Шарбел Таук. Ове излучевине обично сакупљају пчеле, али су посљедњих година све мање активни. Лисне уши и друге штеточине већ живе много дуже током сезоне и пењу се све више и више. Ове штеточине могу временом уништити кедрове, посебно на релативно малим висинама. Са загријавањем, опасност од шумских пожара такође нагло расте.
Гајеви кедра најбоље расту на надморској висини од 700 до 1800 метара. Еколошка организација Таука је посљедњих година засадила око 200 хиљада садница кедра на великим надморским висинама и на подручјима гдје их раније није било. Преживјело је око 180 хиљада садница. „Због климатских промјена или нечег другог што се дешава у природи, кедрови ових дана већ могу да опстану на висинама од 2.100 до 2.400 метара“, каже Таук, испитујући младу шумицу кедра на падини планине. Локални свештеници и еколози позивају либанску владу да помогне универзитетима да спроведу опсежна истраживања о утицају промјена температуре на биодиверзитет земље. Међутим, Либан већ дуги низ година пати од тешке економске кризе. Државна каса је исцрпљена, многи од водећих стручњака у земљи су заузети тражењем уговора у иностранству. „Данас немамо практично ништа сачувано од бивше државе осим имена“, жали се градоначелник Шара Фреди Кејроуз. – Ресорна министарства и даље постоје, али упркос свим њиховим најбољим намјерама, немају више финансијских капацитета. Зато морамо све више да се обраћамо становницима градова и села за помоћ у еколошким иницијативама и либанској дијаспори у иностранству за изводљиво финансирање. „Комитет пријатеља кедрове шуме“, који укључује еколога Таука, активно се брине о кедровим дрвећем скоро три деценије. Многи кедрови имају уграђене сензоре за мјерење температуре, вјетра и влажности. Они омогућавају еколозима да одмах уоче погоршање временских услова који би могли довести до шумског пожара.
„Опасни еколошки проблеми такође расту у доњим токовима долине Кадиша“, каже Таук. „Нарочито, локалне еколошке нише све више преузимају чемпреси, истискују друге биљне врсте и нарушавају крхку равнотежу која је одавно успостављена у нашој долини. Гледамо са ужасом како се агресивно шире, расту и надвисују друге врсте, лишавајући их сунчеве светлости и ваздуха, гушећи их својим крунама и коријенима. Ове промјене утичу на читаве заједнице биљака, птица, инсеката и свих врста гмизаваца који тамо живе."
Парадоксално, неки владини напори да заштити долину заправо штете њеном биодиверзитету, каже еколог Таук. У прошлости су пастири пасли козе и другу ситну стоку у долини и на тај начин спречавали ширење инвазивних врста. Стална испаша стоке је такође смањила опасност од пожара, као и сакупљање мртвог дрвета и грмља од стране локалног становништва за огрев у зимском периоду. Међутим, након што је долина проглашена свјетском културном баштином, либанска влада је иселила пастире и друге локалне становнике и увела строга правила за посјету. Ту сада живи мало људи осим шачице свештеника и монахиња. „Дрвеће је заузело пустош у којој су некада живјели скромни фармери и сточари“, каже еколог Таук. „Сада непрекидни шикари омогућавају да ватра тренутно преузме долину и прође кроз њу одоздо према врху. Његова забринутост је разумљива и оцу Хани Тауку, који је у својој пећинској испосници код манастира Канубин навикао да слуша цвркут многих птица у долини. „Треба пажљиво да чувамо вјеру заједнице, њен начин живота, познато природно окружење и осјећај јединства са природом, који је настао од када су наши стари преци овде нашли уточиште“, каже свештеник. –
Једном када пореметите ово стање, нападате дугу историју и, можда, уништавате будућност своје деце.”
Зашто је ово дрво било толико тражено? Постоји више особина које су му повећале вриједност за најмоћније људе прошлости. У поређењу са осталим врстама доступним блискоисточним царевима, попут шипка, чемпреса и бора, кедар се издваја значајном дебљином и висином свога стабла, али и високом отпорношћу на инсекте и труљење, као и трајношћу. Ценили су га и због његовог ароматичног мириса и дрвета равног зрна. Због свих ових особина вођени су ратови зарад либанског кедра и то хиљадама година.

Свети синод Цариградске патријаршије је 10. јануара канонизовао старца Герасима (Микрајананитиса) Химнописца (†1991), познатог као подвижника и аутора више од 2.000 црквених богослужења, а његов празник први пут је 7. децембра прослављен. У Верији (Грчка) његов спомен је са посебном радошћу прославио Митрополит веријски Пантелејмон, који је био духовно чедо новоканонизованог Светог Герасима, преноси Ромфеа.
У Саборној цркви Светог манастира Богородица Довра у Верији служено је свеноћно бденије и Божанска литургија уз саслужење монашког братства Митрополије и благочестивог верног народа.
Током бденија, део моштију Светог Герасима, који се обично чува у затвореној зони манастира, изнешен је ради поклоњења.
***
Центар Мистагогија представља кратки опис житија Светог Герасима:
Монах Герасим Микрајананитис (5. септембар 1905 – 7. децембар 1991), у свету познат као Анастасије, био је савремени химнограф.
Рођен је у Дровиани, у провинцији Делвино у северном Епиру, а прва слова научио је у основној школи свог родног града. Са завршетком основне школе, као адолесцент Анастасије је напустио сеоску средину.
Његов отац се већ настанио у Пиреју, где је радио, па га  је и сам пратио и почео да ради близу њега. Тако је био приморан да напусти мајку и млађег брата. У почетку се настанио у Пиреју, код оца и тетке. Затим су се преселили у Атину. У новом пребивалишту наставио је школовање у гимназији.
Његова ревност за проучавање светих списа била је импресивна. После средње школе наставио је студије на вишој школи.
У Атини је водио рачуна и о свом духовном животу и редовно је ишао у цркву.
И сам се сећа: „Наша парохија је био Свети Дионисије Ареопагит. Обично смо ишли до Авеније Василис Софија, где је била стара школа Ризариос, до Светог Георгија Ризарија, јер је било близу. Ту је више пута служио и Св. Нектарије Пентапољски, кога сам видео“.
У Атини је већ.размишљао да постане монах и мислио је да оде раније, пре него што преузме друге обавезе. Није му требало дуго да схвати своју склоност. Тако је отишао на Свету Гору 15. августа 1923. године.
На Светој Гори је постао искушеник у Испосници Свете Ане. Конкретно у Малој Светој Ани, у келији Светог Претече, са малоазијским јеромонахом Мелетијем Јоаникијом као својим старцем.
Овде, на овој пустој, сушној, оштрој и неплодној локацији Мале Свете Ане, нашао је апсолутну духовну радост и испуњење свог животног сна. Сада се неподељено посветио аскетизму, духовном животу и проучавању светих црквених текстова.
20. октобра 1924. године, на бдењу у спомен Светог Герасима Кефалонијског, примио је монашки постриг, добивши име светитеља. Монах Герасим, потпуно прилагођен свом новом животу, био је узор послушања, смирења и сваке врлине.
Упоредо са свакодневним монашким богослужењима и учењем, два монаха, старац и послушник, радили су и на свакодневним животним обавезама за опстанак. Старац Мелетије се годинама бавио вештином, коју је добро познавао, израде дрворезбарених печата који се користе за припрему просфора за Литургију. Њему близак , млади монах Герасим научио је ову уметност, којом се трудољубиво бавио.
Међутим, оно што га је фасцинирало било је бављење књигама. О томе нам прича: „Ето, када сам дошао, сабрао сам и обновио своје знање. Антички писци, све сам их се наситио, све сам их сварио. Имао сам књиге које сам дао некој сиромашној деци која су ме посетила из Сикије на супротној страни.”
После неколико година, старац Мелетије заувек је отишао у Атину, остављајући новог монаха Герасима потпуно самог.
Испод колибе Светог Претече налази се колиба Успења Богородице. У њој је живео подвижник старац Авимелех (+ 1965). Њему се 1946. придружио будући јеромонах Дионисије.
о. Дионисију се придружио и о. Герасим и касније, 1966. године, формирали су  братство.
Монах Герасим је касније постао оснивач храма Светих отаца Дионисија Беседника и Митрофана. 1956 године у пећини у којој су се подвизавала два монаха подигао је малу капелу и довршио је 1960.
Старац Герасим, између осталог, био је познат по гостопримству, које је надахњивао и код својих послушника. Вреди напоменути да његов аскетски и повучени живот ни на који начин није утицао на његову друштвеност.
Посетиоци из света који су му долазили увек су одлазили са неком користи, јер је разговор са њим увек био посебан.
Разборит у својим одговорима, систематски је избегавао неблаговремене расправе и брбљање; увек је тражио тишину, коју је сматрао „мајком мудрости”. Поред мирјана, посетиоци су често били свештенослужитељи или чак монаси, који су долазили са истом сврхом: да слушају старца, да се духовно окористе и да се уче из његовог врлинског живота. За живота су му додељена многа монашка послушања. Био је библиотекар и шеф  службе у киријакону Испоснице Свете Ане. Као библиотекар, чак се бавио састављањем и објављивањем каталога рукописа библиотеке. У том својству помогао је многим научницима у проналажењу и добијању копија рукописа. И сам је писао вредне студије и чланке.
Монах Герасим Микрајананитис био је такође један од ретких  химнографа, тако да је већина његовог дела одмах коришћена у литургијском животу Цркве. Већина његовог дела је доступна, упркос чињеници да је само мали део објављен. То је зато што су многи рукописи широко распрострањени у куцаним фотокопијама. Он је и саму химнографију сматрао продужетком молитве, општења са Богом и светима: „Имам светитеља испред себе. Зато не желим ни са ким да комуницирам. Химнографија, ово духовно дело, јесте сједињење душе са Богом; то је чудесна молитва; то је медитација ума; то је тајна теорија; то је мистерија, која се не објашњава речима. Химнографија је највиша философија. Не изражава се речима. Човек то мора да ради да би осетио.”
Упокојио се 7. децембра 1991. Његов богат химнографски рад процењује се на више од 2000 богослужбених текстова. Овај велики химнограф велике Цркве Христове одликован је сребрном медаљом Атинске академије 28. децембра 1968. године. Годишњи помен преподобном Герасиму Микрајананитису је 7. децембра.
Извор: https://orthochristian.com/157702.html /Превела Љиљана Поповић/Преузето са митрополија.цом

Очекује се да ће то питање бити размотрено на наредном засиједању Светог Синода.
Један број архијереја Грчке православне цркве критиковао је нацрт закона о истополном „браку“ који је предложила грчка влада. Принципијелан став архијереја је да Црква не може да одобри иновацију која тако јасно противријечи хришћанској антропологији и православном учењу о браку пише orthodoxianewsagency.gr. Митрополит нафпактски Јеротеј (Влахос) био је један од првих који је реаговао на предстојећу промјену законодавства, објавивши чланак „Два пола и „сексуална оријентација“ у листу ТА НЕА.  Према ријечима Његовог Преосвештенства, усвојени закони не треба да удовољавају произвољном избору грађана, већ „педагошки доприносе развоју и унапређењу како друштва, тако и сваког човјека“. „Држава мора да доноси законе узимајући у обзир посебности традиције наше земље“, увјерен је он. Митрополити месински Хризостом и патраски Хризостом покренули су питање предстојећег закона на састанку са представником владе на празник Светог апостола Андреја Првозваног у Патри. 
Митрополит Месине је посебно позвао да се скрене пажња на опасно ширење лажних идола које пројектује савремена епоха. Епископ је међу ове, што значи истополна партнерства, уврстио „искривљене моделе породичних облика“. Према Митрополиту, још увијек нисмо у потпуности „схватили негативне посљедице“ процеса „који се развијају у породици“. „Када их прихватимо, способност да их промијенимо може постати неповратна“, нагласио је он.
Са своје стране, митрополит патраски Хризостом изјавио је да се не слаже са „браковима“ истополних парова, описујући их као „нове и стране обичаје“. Упутивши Влади сигнал да не приступа легализацији оваквих заједница, он је нагласио да Црква категорички одбацује оне облике „саживота“ или „брака“ људи који су „противправни закону Божијем и људском моралу“.
Митрополит димитријски Игњатије се такође изјаснио против истополног партнерства и с њим у вези питања усвајања дјеце. Према његовим риjечима, такав приступ „девалвира жену“, сводећи је „на пуки инструмент за рађање“, а такође је „лишава одличне мајчинске улоге и учешћа у пуноправној породици“.
Солунски митрополит Филотеј, недавно уздигнут на епископску столицу, коментаришући владин прijедлог закона, назвао га је „бомбом постављеном у темељ породице“. Заузврат, свештенство Халкидске епархије, позивајући се на тужан пораст развода и насиља у породици, једногласно је изјавило да је морална и материјална подршка светој институцији породице неопходна свима, а посебно онима „који се налазе на одговорним функцијама и укључени у у законодавству“. 
Очекује се да ће се о прijедлогу закона о истополном „браку” расправљати на наредном засиједању Светог синода Грчке православне цркве.
Како је раније саопштено, Бугарска патријаршија је, након састанка Светог синода одржаног 22. новембра 2023. године, издала саопштење у којем је позвала бугарску владу да захтијева од Европског суда за људска права (ECHR) да преиспита одлуку од 5. септембра 2023. године која обавезује државу да створи правни основ за правно признање и заштиту истополних парова.

Депресија је велики јавно здравствени проблем. Жене су погођене двоструко чешће од мушкараца. Свака трећа жена која изврши абортус постаје депресивна. Ово је резултат мета-студије објављене у часопису BMC Psychology у октобру.
Истраживачи су прегледали 15 студија, које су обухватиле укупно 18.207 жена из различитих земаља и континената након абортуса. Аутори истраживања препоручују да жене након абортуса добију додатну његу и психолошку подршку од професионалних здравствених радника, али и од партнера, породице и околине. Мета-анализа је показала да у просјеку широм свијета 34,5 одсто жена доживи депресију након абортуса. Просјечна стопа депресије након абортуса показује мало разлика између континената. Највећи удио је у Азији са 37 одсто, а најмањи у Европи са 33 одсто. Чини се да приход игра већу улогу. Земље са ниским просјечним приходом имају највећи удио депресије од 43 одсто, док земље са високим просјечним приходом имају удио од 25 одсто. Депресија је један од најчешћих узрока неспособности за рад широм свијета, пишу аутори. У 15 студија укључене су три из Кине, по двије из Њемачке и Ирана и по једна студија из Аустралије, Данске, Јордана, Кеније, Литваније, Холандије и Турске. Студије из САД и Канаде потврђују резултате. Мета-анализа из 2011. године показала је да је ризик жена од развоја депресије након абортуса умјерено до веома повећан. Студија из 2023. године показала је да чак и жене које су за абортус имају 55 посто шансе да доживе емоционалне проблеме након абортуса. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања kath.net

Размишљајући о томе како у овом обраћању, о утицају вјеронауке на животни пут младог човјека, да будем кратак, а да притом не ускратим ниједан сегмент мисаоног процеса који ме везује за најсвјетлији животни путоказ у овој науци, односно нашу свету Цркву, своје излагање започећу истински доживљеном синтагмом, да све што људима дарујеш, од Христа биће стоструко враћено. Враћајући се ретроспективом годинама уназад, у такорећи, почетне кораке и прве сусрете са Христом, схватио сам да је утицај науке о вјери кроз наше основно образовање евидентан, јер у предшколској и школској животној доби, дијете нема јасне мисаоне енграме ко је Бог, али захваљујући пожртвованости, истрајности и упорности вјероучитеља и свештенослужитеља, кроз литургијско сабрање, може се осјетити ријечима неописива милост, коју шаље Онај који никог не одбацује, већ грли и благосиља, те чека да сазремо и да га сами спознамо.
Мој први сусрет са топлином лика Христовог, изобиљем милости Мајке Божије и радошћу оних којима Ореол златно сија изнад главе, отпочео је у другом разреду основне школе преко првог часа вјеронауке и позива за учешће у црквеном хору, у коме и данас и након 2 деценије, сверадосно недељом и празницма појем. Недељно сабрање и појање на Литургијама схватао сам уједно и као дар, и као обавезу, обраћајући пажњу шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао, баш онда када сам се у животним приликама оптимизму понајмање надао, а добијао и много више него што сам очекивао. Слушајући јеванђељске и апостолске приче, а читајући и анализирајучи житија светих, покушао сам да усвојим најпотребније постулате и заповјести свете Цркве за изградњу достојанствених врлина и карактера хомосапиенса, чије наличје по снисхођењу моралних и црквених начела треба да буде насликано најљепшим бојама, као најсвјетлија реликвија пресликана са лица Богочовјека. Трудећи се да не будем нимало пристрастан,  анализирајући профиле црквених лица са различитих степеница хијерахијске љествице наше Епархије, који свакодневно тумаче Јеванђеље духовној дјеци, закључујем да је врло важна, непосредна веза, која уз наш лични  ангажман доводи до посредног контакта са Богом, те као такви, инкорпорирани у науку о вјери коју шире на овој Светосавској и Световасилијевској Земљи, заједно са духовним чедима, као произведен плод њихове проповједи, јесу  светионик који наговештава да добро дјело  далеко се чује и директно се пласира у алеју праведника, достојних вјечног помена са десне стране Царства Христовога.
 
Посебан траг који је вјеронаука оставила у мом животу, јесте учење о безграничном молитвеном сјећању и поштовању према сваком живом бићу, без обзира да ли је  узвраћано или апсолутно непримјећено, из чега произилази да сами бирамо шта ће нам бити човјек који стоји наспрам нас, те да нас то одређује и дефинише према свему, уз помоћ стечене љубави  удружене са ентузијазмом и енергијом за учење и рад, одабрах да својим професионалним позивом, а надасве и људском компонентом, човјеку  будем лијек а не вук, како Стари Латињани у исконској пословици вијековима уназад помислише и рекоше.
 
Поштујући хиландарске и исконске моралне, као и савремене медицинске кодексе, притом његујући врлине и карактер дат од Господа, а стечен уз вриједни рад мојих родитеља,  себе као љекара и активног човјека живе Цркве, чијем статусу  свакакако доприноси и нераскидива нит вјеронауке, видим као човјека кога не руководи сребро, већ љубав ка ономе кога је болест довела до мога прага, иза кога се налази његова вјера и нада, из чега настојим да цјелокупно  своје знање буде искључиво на корист мојим пацијентима, уз једину награду – да ме не забораве у својим молитвама. Јер, као што рече наш знаменити херцеговачки књижевник “Наше је само оно што другима дамо.”
 
Срећан што вјеронаука данас има егзактно достојанствено свјетовно и религијско васпитање младих, у нади да тако остане заувијек, свој утисак о њеном утицају на мој путоказ, завршићу срдачним, молитвеним духом, упућеним чудотворцу Тврдошком и Острошком, Св. Василију: Моли за све вјерне, за обитељ свету, мир у мојој души и мир цијелом свијету.
 
Др Сава Милојевић
специјализант кардиологије

У понедјељак, 4. децембра 2023. године, свечано је прослављена слава манастира Гомионица - Ваведење Пресвете Богородице.
Свету Литургију у част празника предводио је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког и настојатељ манастира Милошевац, уз саслужење свештеника и ђакона епархије бањалучке. Након Свете Литургије, Епископ Сава је осветио славски колач и жито у част празника и славе манастира. Извор: Инстаграм ​налог епархије бањалучке

Двадесет шесте недјеље по Духовима, Владика Димитрије началствовао је Светом архијерејском Литургијом у Храму Светог Василија Острошког у Благају. Преосвећеном Владици саслуживали су игуман Данило житомислићки, јереј Александар Грчић и ђакон Дејан Ивановић. Благословом Владике Димитрија, јеванђељском бесједом обратио се игуман Данило. Након Отупста, вјернима се обратио Владика Димитрије, појашњавајући да се постом, који је у току, људи припремају да се обрадују чуду јављања Бога у тијелу. Људи му излазе у сусрет, свим оним што раде, свим оним што желе, свим оним што јесу – све то човјек треба да управи ка Богу, да исправи и побољша. Пост и молитва као дио поста усмјерени су ка преображају срца – како би оно силом и благодаћу Светог Духа могло прихватити Бога и постати Његов престо и храм. Духом Светим човјек има силу да уђе у благодатни крвоток који тече од дана на Голготи и дана Васкрсења па све до данашњег дана – тиме се причешћује човјек. Владика је нагласио да се тиме, као и сви светитељи, напајао и Свети Василије. Иако је живио у времену разних искушења, остајући вјеран Христу Васкрслом, вјеровао је да на Литургији среће Господа – једнако као апостоли, док је ходио земљом. Из таквог заједништва са Богом десило се чудо над чудима, Бог му је даровао свете и нетрулежне мошти кроз Христа, јер је живио светом Литургијом, вјером и покајањем. Вјеру и покајање човјек у Цркви оснажује постом, молитвом, милосрђем и свиме што пише у свештеним заповијестима. Владика је нагласио да је поклањање наруквицама Светог Василија потврда вјере у Христа Спаситеља који је дошао у свијет у тијелу, страдао и васкрсао, а наруквице имају вриједност за човјека само ако се поистовјети са Светим Василијем, ако заличи на њега и живи животом његовим.