Испраћајући 2023. годину и припремајићи се за божићне и новогодишње празнике, ученици Техничке школе у Требињу приводе крају радове у склопу свог пројекта "Ћирилољуб". Поносни су што ће успјешан крај првог полугодишта обиљежити и квалитетно реализован Пројекат. Подстакнути разговорима са својим професорима српског језика и православне вјеронауке, говорећи о очувању идентитета, његовању културног насљеђа, поштовању историје, очувању писма, родила се идеја да у својој школи уреде мјесто гдје ће и генерације које долазе након њих учвршћивати дух нашег народа. Њихов пројекат је подржало и финансирало Министарство културе Србије на конкурсу пројеката у области културних дјелатности Срба у иностранству у 2023. години. Пробудивши дух патриотизма у својим младим срцима ученици су школско двориште претворили у ризницу сјећања на најистакнутије Србе. Цртајући ликове и исписујући најинспиративније реченице наших великана ти млади, а велики људи, су нас још једном подсјетили на најбитније дијелове српске историје.Оквир исписаним мислима и исцртаним портретима начинили су садницама маслина које су симбол мира, учености, мудрости и вјечности. План им је да њихов уређен школски парк буде мјесто очувања културне баштине, на коме ће прослављати и обиљежавати значајне датуме који су дубоко урезани у сјећањe српског народа, датуме које никад не смијемо бацити у ријеку заборава и који ће, за наш народ и културу увијек бити обиљежавани као најзначајнији дио историје.

Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита Дабробосанског Господина Хризостома, у мјесецу октобру, новембру и децембру т.г. успјешно су изведени  комплексни радови на санацији и адаптацији крова Старе цркве у Сарајеву. Извођењу радова и санацији претходило је темељно испитивање свих оштећења  у структури кровног покривача, као и утврђивање степена прокишњавања. Ове припремне активности имале су кључну улогу у обезбјеђивању ефикасности и квалитету радова на санацији крова Старе цркве. Успјешно су изведени сљедећи радови :
- Замјена летве и лепенке: При замјени летви и лепенке, посебна пажња посвећена је поштовању Тondah стандарда. Ово укључује примјену специфичних димензија и материјала у складу са традиционалним стилом и стандардима;
- Комплетна замјена цријепа: Сви стари цријепови су успјешно замијењени новим, што је значајно подигло квалитет и естетику кровне конструкције;
- Бакарни опшави око звоника, кровних излаза и завршетака : Изведени су радови са бакарним опшавима на крову, посебно око кровних излаза и завршетака. Овакав материјал не само што доприноси естетици крова, већ и дужем трајању, спречавајући корозију и оштећења на дужи период времена.
Радове је изводила фирма HENING BAU D.O.O. из Високог уз стручни надзор Федералног завода за заштиту споменика. Протојереј Велимир Дивљановић

Европска унија усвојила је 12. пакет санкција Русији „због незаконитог рата против Украјине “, који укључује руске православне ТВ канале "«Царьград" и "Спас".
Санкције су уведене јер ТВ Царград наводно шири дезинформације и руску пропаганду о рату у Украјини, подржава националистичке наративе и оправдава окупацију украјинских територија и депортацију украјинске дјеце.
​Санкционисан је и ТВ канал "Спас" који финансира Руска православна црква, „који оправдава руску војну агресију на вјерским и духовним основама“.
У извјештају Европске комисије наводи се да телевизијски канали такође финансијски подржавају "агресију". Припремио вјеронаука.нет на основу писања овог извора

Једног од веома истакнутих светитеља првих вијекова хришћанства – Светог Амвросија (+ 397), епископа медиоланског, Православна Црква прославља данас 20. децембра. Свети Амвросије  (Амбросиос — бесмртни) рођен је 340. године у породици римског намјесника Галије (данашња Француска) као Аурелије Амвросије. Отац му је по вјери био незнабожац, а мајка хришћанка. Постоји прича да је, док је још
био у колијевци, на њега спустио рој пчела и излио мед на његова уста и одлетио.
Након очеве смрти, Амвросије и његова породица преселили су се у Рим, гдје је касније, заједно са братом Сатиром, стекао правно образовање.
Око 370. године Амвросије је постављен за намјесника области Лигурије и Емилије, али је живио у Медиолани (данашњи Милано). 374. године. Када је умро епископ тог града, настала је велика распра међу православним и јеретицима аријевцима око избора новог епископа. Амвросије по дужности уђе у цркву да одржава ред. Утом неко дијете на грудима материним узвикну: „Амвросије – епископ!“ Ово цио народ прими као глас Божји и, насупрот вољи Амвросијевој, изабраше га једногласно њега за епископа. Амвросије се крсти и кроз недјељу дана прође све претходне чинове и би рукоположен за епископа.
Пошто је постао епископ, Амвросије је одмах раздао сву своју имовину, новац и имање за украшавање цркава, помоћ сирочадима и просјацима, а сам се окренуо строгом подвижничком животу. Као епископ, Свети Амвросије је настојао да покрије све области у којима је била потребна његова пастирска ријеч: противио се ширењу јеретичких учења (прије свега аријанства), бранио је православне цркве од заузимања јеретика, писао је разна дјела, па чак и учествовао. у државним пословима. Познато је да је сила ријечи светог Амвросија утицала на чувеног западног оца Цркве, блаженог Августина, који је крштен непосредно након његове проповиједи. Поред ревносног служења, свети Амвросије Медиолански се прославио својим подвизима милосрђа и даром чудотворства, исцијеливши многе људе од разних недаћа. Чак је познато да је једном свети владика васкрсао упокојеног дјечака.Написао је многа дјела која су пуна вриједних практичних напомена које се непосредно у вези са учењима Василија Великог и Кирила Јерусалимског. Вршио је и реформу црквеног појања увођењем ритмичког такта, правилног ритма и додавање разноврсних мелодија  Написао је око 30 римских химни међу којима је најзначајнија „Тебе-Бога хвалимо“ (Te Deum).  Свети Амвросије је уснуо у Господу, у свануће Васкрса, 5. априла 397. године, што је праћено многим чудесима. Сахранили су га у Амвросијевој базилици у Медиолани, испод олтара. Амвросије Медиолански ушао је у историју православља као изванредан црквени писац, који је иза себе оставио читав низ догматских, моралних и других списа од не малог значаја за хришћане. Св. Амвросије се у византијско-српском средњовјековном живопису приказује као старац шиљате браде у епископском орнату (Живојин Андрејић "Значење и симболика Светог Амвросија Медиоланског, архијереја Запада и Истока, за Српску православну цркву са одразом на иконографске садржаје и уметност" -Часопис Саборност 7 (2013). У Византији, Јужној Италији и Сицилији он се приказује у орнату православних епископа. Представа Св. Амвросија као једног од отаца јединствене Цркве присутна је и у српском сликарству. По идејном пројекту Св. Саве у иконографији Богородичине цркве у Студеници, 1208–1209. године, присутан је и Амвросијев портрет. У тамбуру куполе сјеверног параклиса цркве Благовештења у Грачаници, 1318–1321. године, приказана је стојећа фигура Св. Амвросија. (Живковић, 1989, стр. 16–17). У цркви Св. Николе у Бањи код Прибоја, насликан је Св. Амвросије на врло истакнутом мјесту у Служби Свете Литургије.

У уторак, 19/(6). децембра 2023. године, наша Црква прославља Светог Николаја Чудотворца, чији је лик ушао у историју новогодишњих прослава. ​Године 1822. предавач на Колумбија Универзитету Клемент Кларк Мур смислио је бајку за своје шесторо дјеце, у којој је Санта-Клаус играо главну улогу (никада раније није постојао као лик): у ноћи уочи Божића, стари вилењак са округлим затегнутим стомаком силази низ оџак у кућу да дарује дјецу. Пасторова дјеца су овог јунака одмах препознала као свог миљеника – Муровог слугу, пунашног и веселог Холанђанина. Без његовог знања, Муров пријатељ однио је текст у лист «Sentinel», који га је објавио на Бадње вече 1823. године. Успјех је био огроман.Од тада се пјесма почела појављивати ​​у другим новинама сваког децембра, увијек анонимно. Муров Санта-Клаус (Дјед Мраз) је убрзо постао најпознатији лик из бајке на свијету. Штета је само што је, истовремено, и споља и, у ствари, био потпуно другачији од свог прототипа – Светог Николаја Мирликијског. Прича о новцу који је Свети Никола ноћу тајно бацао у сиротињску кућу вјероватно је једина нит која на неки начин повезује америчког Дједа Мраза из бајке са веома поштованим хришћанским свецем.
Свети Никола је рођен 270. године у Патари, у области Ликије у Малој Азији. Родитељи будућег архиепископа били су имућни људи, вјеровали су у  Христа  и  помагали сиромашнима. Сам Свети Никола се од дјетињства у потпуности посветио вјери, проводећи доста времена у цркви. Одрастајући, постао је чтец, а потом и свештеник у цркви у којој је настојатељ био његов стриц, епископ  патарски Николај. Након смрти родитеља, Николај Чудотворац је сву своју баштину подијелио сиромасима и наставио своју црквену службу. У годинама када је однос римских царева према хришћанима постао толерантнији, али су прогони ипак настављени, он је ступио на епископски трон у Мири (данас Демре, Турска). Свети Никола се за живота прославио многим чудесима; посебно спасавајући град Миру од страшне глади. Такође, својим молитвама помагао је од утапања морнаре на бродовима, извлачио неправедно осуђене људе из заточеништва.

Свети Николај Мирликијски, или како га још зову, Никола Чудотворац, један је од најпоштованијих хришћанских светаца. Хиљаде људи широм свијета обраћају му се свакодневно у молитвама, а многи од њих остављају свједочанства о томе како је Св. Никола помогао у рјешавању њихових најтежих и највећих проблема. Али како тачно, када, коме и у чему помаже овај невјероватни светац? О томе можемо сазнати из његовог живота, као и из бројних свједочанстава о чудима која је починио.
Николај Чудотворац помаже путницима
Од давнина се Никола Чудотворац сматрао заштитником путника и, прије свега, морнара. У његовом животу описан је случај: још као врло млад човјек Свети Никола отишао је на студије у Александрију. Током путовања бродом догодила се трагедија: један од морнара је умро, павши са јарбола. Свети Никола је почео искрено да се моли за њега, а на опште чуђење Господ је учинио чудо - васкрсао је несрећног морнара. Током протеклих вијекова, морнари су прикупили много доказа о томе како Свети Никола Чудотворац помаже. Али и копнени путници се у својим молитвама обраћају свецу. Чак и ако само ујутро изађете из куће и предстоји вам дуг пут, неће бити сувишно измолити кратку молитву светитељу за успјешно путовање и повратак кући.

Николај Чудотворац помаже сиромашном човјеку
Ова једна прича из живота Светог Николе је у суштини ужасна, али са срећним крајем. Извјесни сиромах, отац три кћерке, није имао новца за свој мираз, очајан да их уда и, како би некако прехранио породицу, одлучио је да дјевојке да у јавну кућу. Сазнавши за то, владика Николај није тражио од Бога чудесну помоћ, већ је одлучио да овај пут треба да помогне сам, најбоље што може својом људском снагом. Ноћу је потајно одлазио до куће сиромаха и подметао му своју уштеђевину. Светитељ није хтио никоме да каже о томе. У знак сјећања на овај чин, младе дјевојке се данас моле Николи Чудотворцу и траже његово покровитељство и помоћ у стварању породице. Они вјерују да им светац помаже да иду путем спасења, укључујући и добар породични живот. Много свједочења је дошло до нас о томе како Свети Никола помаже разним људима из цијелог свијета у потрази за љубављу и породичном срећом.

Заштитник затвореника и неправедних осуђеника
Још један догађај из живота Николаја Чудотворца огледа се у чувеној слици Ивана Репина: светитељ се изненада појавио на тргу током погубљења тројице осуђених затвореника градског затвора и буквално ухватио крвника за руку, који је већ потезао мач. Нико се није усудио да се расправља са уваженим црквеним епископом, погубљење је одгођено, а убрзо су пронашли доказе о невиности осуђених. Господ је светом Николају унапријед открио праве околности случаја, како би светитељ помогао затвореницима и спријечио неправедно погубљење. Од тада и до сада, Николај Чудотворац помаже свима неправедно осуђеним. Међутим, они затвореници који знају да су казну заслужено добили такође му се често обраћају са молбом за заступништво пред Богом. А Св. Никола Чудотворац помаже свима, јер је највиша хришћанска врлина, по којој је овај светац одувијек био познат, способност опраштања чак и онима који су посрнули на животном путу.

Икона Светог Николе Чудотворца помогла невјернику
А ова прича се догодила много година након земаљске смрти Светог Николе, двадесетих година прошлог вијека у кинеском граду Харбину. У рано прољеће, локални рибар је отишао до ријеке. Вријеме је већ било топло и изненада се лед пробио, а несрећни рибар се нашао у хладној изворској води. Осјетио је да је усисан у дубину и схватио је да умире. У посљедњем тренутку, рибар се сјетио мистериозне слике иконе коју су руски емигранти окачили на градској станици. „Старче станице, помози, спаси ме!“, - преклињао је и одмах изгубио свијест. Рибар се пробудио већ на обали, далеко од воде. Овог случаја се, у својој књизи, присјетио познати поп певач прве половине 20. вијека Александар Вертински. Вертински пише да су касније Кинези усвојили православље, а неки од његових сународника слиједили су његов примјер.

Свети Никола помаже свима
А шта могу да учиним, питате се, ако мој захтјев не одговара ни на један од горе наведених случајева, зар заиста не могу да рачунам на помоћ Светог Николе? Не, то уопште није тачно. Нажалост, данас се чак и међу вјерујућим хришћанима често одржавају стереотипи: једног свеца моле искључиво за зубобољу, другог за академски успјех, а трећег за здравље. Али овај став више личи на магију него на вјеру. Са светима се почиње поступати на исти начин као што су се некада поступали са паганским боговима, обдарујући сваког од њих неком врстом „специјализације“. Хришћанство је изнад таквих конвенција. И премда вјерници често моле од светог Николе помоћ на морским путовањима, а светог Пантелејмона здравље најмилијих - ово је само традиција и конвенција, а уопште није правило. Сјећајући се снаге молитве Светог Николе, можемо га замолити за било какву помоћ, поставити било које питање и чуће се ваш глас.

Како свети Никола помаже?
Ово питање је очигледно вјерницима, али га често постављају они који су далеко од Цркве. Заиста: како се тачно и под којим околностима може рачунати на помоћ светог Николаја Чудотворца?
Овдје је важно подсјетити се како је Николај за живота чинио своја чуда. Будући да је био дубоко религиозна личност, светац је имао невјероватан таленат: његове молитве биле су заиста искрене обраћања Богу, и зато их Господ никада није оставио без одговора. И, наравно, напустивши наш свијет и сјединивши се са Богом, Свети Николај није изгубио, већ је само ојачао ову везу. Стога, обраћајући му се у својим молитвама, можемо тражити од њега заступништво пред Богом за нас.
Свеци се често називају „заступницима“, то јест молитвеницима који у наше име разговарају са Створитељем. Али такође је важно схватити да захтјев за њихово заузимање пред Свемогућим није механичка чаролија. Ако присташе врачања воде неку врсту преговора са мрачним силама („Жртвујем те - ти ми помажеш“, „Дајем ти душу и оданост - ти си мој успјех у послу“), онда су молитве светима нешто сасвим друго. Умјесто тога, то је повјерљиви апел вољеној особи, у нади да ће јој се пружити подршка и разумијевање. Црква нас учи да молитве никада не остају без одговора. Ако нам помоћ у нашим пословима не нашкоди, Господ нам, молитвом Николаја Чудотворца и других светаца, неће одбити наше молбе, али такође морамо научити да тражимо искрено, без лукавства и жеље за обманом.
Па ако смо спремни за разговор са Богом и његовим великим светитељем - Николајем Чудотворцем, само прочитајмо молитву, и ако је могуће цјеливајмо икону светитеља и вјерујмо да нас Господ неће оставити самог са нашим потешкоћама!

Како свети Никола помаже: жива свједочанства
Јеромонах Димитриј Першин: Један евро посљедње наде
Почетком деведесетих, моји пријатељи су упали у невоље. Туристичка агенција је банкротирала, а цијела породица и дијете заглавили су на Кипру. Они нису били баш црквени хришћани. Отац уопште није крштен, а мајка је само славила Васкрс. Али када притисне, сви се окрећу Небу. Тако су, пролазећи поред неке цркве, замолили сина да за посљедњи евро запали свијећу пред ликом Светог Николе Чудотворца. Сами нису ни ишли - било их је срамота. Када смо се вратили у хотел, испоставило се да су цијелој групи плаћени смјештај и авио карте. Обајвештење о томе стигло је у вријеме њиховог плахог захтјева за помоћ. Не може се рећи да су након тога постали усрдни молитвеници. Право чудо није наметљиво. Али они чувају захвално сјећање на светитеља који их није напустио у невољи. И ово сјећање расте током година, мада и даље ријетко, али уз озбиљно учешће у тајнама његове Цркве. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​За празник Светог Николе припремили смо разне онлајн материјале за ученике:
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ, илустровано житије
Никољданска осмосмјерка​
Свети Никола -слагалица 
Свети Никола-пузла 
​СВЕТИ НИКОЛА-квиз
Свети Никола-попуни празна поља
​​Никољданска игра меморије​ 
​Никољданска укрштеница​ ​
​Никољдан-откључај поља
​Никољдански анаграми
​

У Музеју Академије умјетности у Москви отворена је изложба „Украшавање храма Светог Саве у Београду”. Према ријечима организатора изложбе, она по први пут широј публици представља пуне размјере пројекта израде мозаика за највећи православни храм на Балкану, преноси ТВ канал Русија. Изложба је постављена на површини од преко 600 квадратних метара. и представља цјелокупну умјетничку концепцију ентеријера храма. 
Изложба ће трајати до 31. јануара, а њено свечано отварање уприличено је 19. децембра. Изложбени пројекат отворио је предсједник Руске академије умјетности З. К. Церетели. Он је говорио о значају академске умјетничке школе коју представљају мајстори-монументалисти, који су реализовали највећи пројекат храмовног мозаика у историји монументалне умјетности.​ С благословом Његове Светости Патријарха московског и цијеле Русије Кирила, свечаном отварању изложбе присуствовао је митрополит волоколамски Антоније, предсједавајући Одјељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије. Патријарх московски и све Русије Кирил и Патријарх српски Порфирије упутили су поздраве учесницима изложбе.
„Велељепни мозаици, чије ћете репродукције видјети на данашњем отварању изложбе, настали су од дјела руских и бјелоруских мозаика. Ово је наш принос Светом Сави и дар Руске Православне Цркве својој сестри – Српској Православној Цркви. Увјерен сам да ће овај дар бити видљив доказ љубави наших Цркава и народа, не само према нама, већ и будућим генерацијама“, написао је патријарх Кирил. 
У поруци Предстојатеља Српске цркве стоји: „Израда украса храма Светог Саве у Београду постала је нова страница у историји хришћанске умјетности. За нас је посебно важно што је ово и споменик српском и руском пријатељству, духовној повезаности и заједничкој молитви Господу.
Храм Светог Саве на Врачару један је од главних архитектонских споменика у Србији и један од највећих православних храмова у свијету. Храм је освећен у част првог српског архиепископа и народног хероја земље Светог Саве (1175–1236). Према предању, одлучено је да се храм подигне на мјесту гдје су његове мошти спалили Турци 1594. године. Пројектовање храма почело је у 19. вијеку, али је градња почела тек 1935. године, а потом је замрзнута због рата. Тек 1989. године завршени су главни грађевински радови, а 2004. године храм је отворен, али без унутрашње декорације.Радови на украшавању храма почели су 2017. године. Укупна површина мозаика била је 17 хиљада квадратних метара. м, што храм чини правом енциклопедијом православне умјетности. На његове зидове положено је више од 50 милиона тесера (комадића смалте) различитих величина. Укупна тежина цијелог мозаика прелази 400 тона. На њиховом стварању радио је тим руских и бјелоруских мајстора под покровитељством Руске православне цркве. Умјетнички рад на уређењу храма надгледао је члан Руске академије умјетности и народни умјетник Русије Николај Мухин, који је претходно осликао Саборни храм Христа Спаситеља у Москви.

"Кад нам мисли о светом Оцу Николају у срце дођу, онда их усредсређујемо на ону суштину која карактерише и означава овог великог светитеља Христовог. А његово означење и суштина његова је: права хришћанска љубав и жртвама обогаћена и потврђена врлина хришћанског милосрђа. Љубав и милосрђе – то је Свети Николај". Уочи празника светог Николе реализована је акција поделе пакетића за ученике од првог до петог разреда у ЈУ ОШ "Десанка Максимовић" - Челопек, ПО Ораовац.
Хвала браћи у Христу који су помогли реализацију ове акције: Игору Марковићу, Младену Марковићу, Рајку Видовићу,  Дејану Јовановићу, Милету Тривковићу , Драгославу Марковићу, Дејану Мићићу и Владану Видовићу. Господ да благослови њихове породице и услиши им молитве. 
Вероучитељ Момчило Вуковић

Данас, у понедјељак, 18. децембра 2023. године, објављено је саопштење Светог Кинота Свете Горе у вези са намјером владе да донесе закон у корист брака истополних парова. Свети Кинот у свом саопштењу изражава своје снажно прозмишљање и бригу не само за брак истополних парова већ и за предстојеће рађање дјеце. Свештени Кинот Свете Горе позвао је грчке власти да не дозволе могућност склапања брака истополним паровима, преноси агенција Ромфеа. У вези са недавним изјавама о намјери грчке владе да законски дозволи брак истополним паровима, као и њихово усвајање дјеце, Кинот Свете горе изразио је „забринутост и узнемиреност” због тога.
„Света Гора, као мјесто молитве и подвига, понизно жели да сви људи буду слике Бога. Зато изражавамо забринутост и дубоко жаљење због планиране легализације истополних бракова“, наводи се у документу. Кинот је нагласио да „сваки облик брака или рађања који је супротан учењу Јеванђеља, као и дугој традицији нашег побожног народа у вези са светом институцијом породице, у нама наилази на апсолутно одбацивање.
„Позивамо грчку владу да не прихвати најављени антијеванђелски закон, желећи да се Покровитељка наше земље и Светогорска заштитница, Пресвета Богородица, заступи код Господа нашег Исуса Христа, како би Он све довео до покајања. и живот у складу са светлошћу Јеванђеља и Његовим учењем“ – пише у обраћању Свештеног Кинота.

Ученици првог разреда Основне школе  „Вук Караџић“  учествовали су у никољданској приредби, која је одржана у Саборном храму у Требињу. Пјевали су, рецитовали и молили се светом Николи за срећне наступајуће благе дане. О најдражем дјечијем светитељу, поучио их је отац Младен Жуловић и на крају приредбе обрадовао их никољданским слаткишима. Традиоционално окупљање уочи Никољдана потиче из добре сарадње Епархије захумско-херцеговачке и приморске са овом васпитно-образовном установом. Како отац Жуловић истиче, 30 година се учи вјеронаука у нашем граду од другог разреда. Зато се, како истиче,  одржавају ове приредбе у цркви јер д‌јеца у првом разреду немају вјеронауку па је важно да се полако приближавају нашој традицији и вјери. 
​„Сликовито је житије светог Николе, повезано је са даривањем, са породицом. Као што је цијели Божићни пост посвећен породици и сам Божић представља једну свету породицу. Нед‌јеља иза нас је посвећена д‌јетињцима, па сљедећа материце па оци, што довољно говори колико је породица важна. Дарујемо поклоне једни другима и усмјеравамо се на љубав и поштовање“, каже отац Младен. А д‌јеца нису крила радост. Дуња Рикало каже да воли да долази у цркву а посебно у сусрет празнику светог Николе.
„Данас смо се помолили, рецитовали и оставили чарапице на дрво. Треба оставити или чарапицу или чизмицу, ништа друго. Нама је важан свети Никола јер ће нам донијети поклоне“, каже мала Дуња.А уз Дуњу се светом Николи обрадовао и Тодор Нинковић. 
„Свети Никола је био добар човјек, волио је људе а посебно д‌јецу. Он је једног дјечака спасио када му се рибља кост заглавила у грлу. Ми га баш волимо, а он ће нам донијети и поклоне“, каже Тодор. Христина Бован нас је упутила колико је важно што идемо у сусрет Божићу, празнику радости и породице.
 „Божић је најрадоснији дан. Тада се родио Исус Христос. Мама и ја правимо погаче и ставимо новчић и ко нађе новчић, тај је најсрећнији. Брат и тата уносе бадњаке а мама и ја их посипамо. На Божић нам долазе баба, деда, рођаци и родице“, каже Христина. Данас прваци немају наставу и ова активност је подршка васпитном значају основног образовања, да у празничне дане д‌јеца уче о милосрђу, даривању и доброти. Свети Никола треба да нам буде узор у одрастању. А овакву приредбу одржаће сутра и подручна школа „Вук Караџић“ у Петропавловом манастиру.
Припремила Сунчица Пешић/Извор: Радио Требиње

У понедјељак, 18. децембра 2023. године, у манастиру Моштаница, служена је Света архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког уз саслужење архимандрита, свештеномонаха и ђакона бањллучке епархије.
По завршетку Литургије служен је парастос блаженопочившем игуману Василију, а потом на манастирском гробљу помен свим уснулим монахињама овог светог манастира.

Свети Сава, оснивач многих манастира у Палестини и славне лавре познате по његовом имену, рођен је у селу Муталаск у Кападокији, у четвртом вијеку (Преподобни Сава рођен је у тридесет првој години владавине грчког цара Теодосија Млађег) од богатих и племенитих родитеља оца Јована и мајке Софије. Због неспоразума међу рођацима којима је повјерено његово васпитање током службеног пута његовог оца у Александрију, са 18 година се настанио у манастиру. Ту се школовао, заволио монашки живот и замонашио. Желећи да служи Богу на неком забаченијем мјесту, млади монах је напустио манастир у којем је живио и отишао у Јерусалим да се поклони светим мјестима и посјети палестинске пустиње.
У то вријеме преподобни Јевтимије Велики се прославио на Истоку по строгом подвижничком животу. Сава је хтио да ступи у ред његових ученика, али га је Јевтимије повјерио блаженом Теоктисту, брату у сујседном манастиру. Благосиљајући га, преподобни Јевтимије је прорекао да ће Сава заблистати у монашком животу, постати ктитор огромне лавре и бити славни учитељ свим палестинским пустињацима.
У Теоктистивом манастиру Сава се у потпуности посветио служби Божијој и све монашке службе је прошао уз немилосрдно послушање и труд. Сви су се дивили његовом строго врлинском животу. Једном, путујући у Александрију, срео је на путу своје родитеље, који су хтјели да га одвуку од монашког живота, али су на крају попустили његовој непоколебљивој вољи. Након дванаест година проведених у манастиру, Сава је пожелио више самоће. Настанио се у пећини и тамо проводио дане и ноћи у молитви и раду. Његов рад се састојао од плетења корпи, за које му је манастир давао хљеб и воће. Тако је провео пет година, а затим отишао код преподобног Јевтимија Великог. Након упокојења овог великог подвижника, Сава је неко вријеме живио у Јорданској пустињи, у манастиру Преподобног Герасима.
Али преподобни Сава је пожелео потпуну усамљеност како би се у потпуности предао молитви и богослужењу. Једном, заспавши послије дуге молитве, у сну је видео анђела који му је указао на пећину на мјесту гдје је био пресушио поток Силоам. Када се пробудио, Сава је отишао на ово мјесто, нашао пећину и настанио се у њој. Цио дан и већину ноћи молио се и пјевао псалме, једући само коријење које је расло уз пећину.
Тако је Сава провео неколико година у непрестаној молитви и потпуној самоћи. Тада су му почели долазити други који су жељели миран и повучен живот. Постепено, цијела Силоамска долина постала је насељена пустињожитељима. Остављајући сву бригу за живот овдје, полагали су наду само у Бога. Непрестано су се молили, ћутали и уздржавали, а Бог их је дивно чувао. Предања пустињожитеља пуна су примјера дивног промишљања Божијег за њих: храна им слата на диван начин; ту у врелој пустињи откривен је непознат извор; пустињске звијери су покорно напустиле своје јазбине у пећини коју је њихов пустињак изабрао за становање; демонске визије су прогнане силом крста, Послије много година у палестинској пустињи, Сава се обрадовао што види своју мајку,која након што је остала удовица, настанила се у женском манастиру близу Јерусалима. Наслиједивши након њене смрти богато насљедство, Сава је подигао неколико манастира и болница, основао два конака – један у Јерихону, а други при пећинама, које су већ чиниле лавру или велики манастир. Ту се сабра многа браћа, а јерусалимски патријарх постави Саву за руководитеља отшелничке обитељи. Поучавао је братију ријечима и примјером, учио их кротости, смирењу, ћутању, уздању у Бога и потпуном одрицању од сопствене воље. Упокојио се тихо у својој пећини у 94. години у 533. години.

У 17. вијеку, холандски колонијалисти долазе на обале Сјеверне Америке и граде Нови Амстердам (првобитни назив Њу Јорка). Из већ протестантске Холандије са собом доносе поштовање јединог свеца - Николаја Чудотворца („Sinterklass“). Али у овом признању не постоји институција светости! Али поштовање овог Божијег свеца било је толико велико међу морнарима и обичним људима (а Холандија је, као што знамо, била морска сила) да је ни протестантизам није могао у потпуности укинути. 
Традиционално у Европи, на празник Светог Николе, који се славио непосредно пред Божић, био је обичај да се дјеци поклањају и слаткиши. То је учињено у знак сјећања на светитељево помагање током свог живота - на примјер, како је тајно оставио злато банкротираном трговцу који није могао да уда три кћерке, пошто за мираз није имао новца. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посјетио човјека и поред кћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву кћерку. Никола је ово поновио и за преостале двије, а када је отац сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увијек до тада био скроман те је благословио домаћина. Из ове приче касније је произашао,   у протестантској Америци, Santa Claus - Свети Никола - који се претвара у „доброг старца“ Дједа Мраза, који доноси поклоне малишанима уочи Божића остављајући их  у чарапи на огњишту. 
Дјед Мраз је свјетску славу стекао захваљујући рекламној кампањи Кока-коле (Coca-Cola) 1930-их. Бренд је користио имиџ да повећа продају хладних напитака зими. Од тог тренутка живот Светог Николе почиње да се потпуно разликује од „биографије“ Дједа Мраза (Santa Clausа) који сада има нови дом у Лапонији, супругу, јелене и патуљке. Начин на који га сада представљамо релативно је скорашњи изум оглашивача. И већ у овом облику Дјед Мраз се враћа у Европу и „путује“ по цијелом свијету као засебна фолклорна традиција, који у својој основи има коријене из поштовања Николаја Чудотворца, чије сјећање православни увијек славе мало прије Нове године - 19. децембра.
ЗАНИМЉИВОСТИ:Преображај Светог Николе у Дједа Мраза
Од 16. вијека у западној Европи почиње замјена Светог Николе митолошким ликовима. У Британији дјеци поклоне почиње да доноси лик из бајке за дјецу „Father Christmas“, У Француској ту улогу добија „Pere Noel”, у Њемачкој „Cris Kind“, а у Америци прије Санта Клауса дјецу дарује „Kris Kringl“.

У пожару који је касно синоћ захватио комплекс манастира Доњи Брчели у истоименом црмничком селу, у потпуности је изгорио монашки конак (објекат некадашње Основне школе „Јован Томашевић“). Ватрена стихија захватила комплетан објекат од којег су остали само зидови, али срећом нема повријеђених, преноси РТЦГ позивајући се на портал Једро. У пожару је изгорјела вриједна и садржајна библиотека. 
Пожар је брзом интервенцијом барских ватрогасца локализован, а сам манастир није угрожен – речено је „Барском порталу“ у Служби заштите и спасавања Бар. Да је ватрена стихија захватила комплекс познате светиње ватросагцима у Бару јављено је око 22 сата и 40 минута. На лицу мјеста дјеловало је 14 ватрогасаца из Бара са три возила, да би им нешто касније у испомоћ дошло још једно возило са још четворо колега. Двије екипе припадника Службе заштите и спасавања са два камиона остала су да дежурају у Доњим Брчелима. Узрок пожара за сада није познат. У XV вијеку, према предању, Јелена Балшић, ћерка кнеза Лазара, је подигла манастир у Доњим Брчелима, у оквиру којег се налази црква Светог Николе, саборна црква цијеле Црмнице. Обновио га је књаз Никола 1861. године. У цркви се налази велики дрвени иконостас, са 47 икона различитих форми и димензија. Према историјским изворима ту је столовао, а касније убијен и сахрањен цар Шћепан Мали, који је владао Црном Гором од 1767. до 1773. године.  Извор: Барски портал

Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски Јоаникије рекао је да ће Бог помоћи да обнове конак манастира Доњи Брчели код Бара, који је изгорио у пожару, и позвао вјерни народ да се прикључи обнови. "Конак је изгорио синоћ, остали су само зидови. Нажалост, братија је остала без крова над главом и даће Бог да га обновимо. Господ је попустио искушење, а ми на то треба да одговоримо тако што ћемо прискочити у помоћ", рекао је митрополит Јоаникије након што је служио у Подгорици. Током Свете архијерејске литургије у Саборном храму у Подгорици прикупљена су значајна финансијска средства за обнову монашког конака у комплексу манастира Доњи Брчели.

Помен чувеног хришћанског богослова и подвижника  –  преподобног Јована Дамаскина (+ око 780.године) Православна Црква прославља у 17. децембра.
Преподобни Јован Дамаскин рођен је око 680. године у сиријској престоници Дамаску у породици хришћанина Сергија Мансура (Мансур - арапска ријеч = побједник), који је био благајник на калифовом двору. Јован је стекао одлично образовање од ученог монаха којег је његов отац откупио на пијаци робља. Након смрти свог оца, Јован је преузео дужност министра и гувернера на двору.
Историја иконе Богородице "Тројеручице" је уско повезана са животом преподобног.
У то вријеме у Византији је настала и брзо се проширила јерес иконоборства. Због свог ревносног поштовања светих икона, Свети Јован је оклеветан од цара јеретика Лава III Исавријанца (717-740) пред калифом Дамаска. Наиме, Јован је међу првима повео писмену борбу за одбрану светих икона које су биле нападнуте. Његово писање је разгнијевило византијског цара, али пошто Јован није био становник Византије, није могао ни да га ухапси, ни осуди. Онда се цар послужио клеветом. Написано је лажно писмо у коме Јован наводно нуди своју помоћ у освајању Дамаска, и послато калифу. Владар Дамаска је наредио да се преподобном Јовану одсијече рука и објеси на пијаци. Увече истог дана свети Јован измоли одсјечену руку од калифа, стави је на зглоб и стаде да се моли пред иконом Мајке Божије. Замолио је Мајку Божију да исцијели руку која је писала у одбрану Православља.
Након дуге молитве, Свети Јован задријема и у сну видје да му је Богородица обећала брзо исцјељење. Истовремено, заповиједила му је да овом руком ради без престанка. Пробудивши се, преподобни Јован је видио да је рука поново на мјесту и нетакнута. У знак захвалности за исцјељење, светитељ је на икону ставио руку од сребра, због чега је икона и добила назив „Тројеручица“. 
По предању, преп. Јован је написао и захвалну пјесму Богородици „"О тебје радујетсја, Благодатнаја, всјакаја твар" (Теби се, Благодатна, радује сва твар)“, која је саставни дио Литургије Светог  Василија Великог. Испjевао посмртне пjесме, саставио Октоих, Ирмологију, Месецослов, Канон пасхални, и написао многа богословска дjела, с надахнућем и дубином. Свети Јован Дамаскин примио је монаштво у српској лаври  преподобног  Саве Освећеног и ту је пренио чудотворну икону. Приликом најезде Турака на Србију, хришћани су икону повјерили на чување самој Богородици. Ставили су је на магарца, који је самостално дошао у светогорски манастир Хиландар. Од тада је чудотворни лик остао у овом манастиру и заузима игуманско мјесто. Преподобни Јован Дамаскин је познат по читавом низу богословских и философских дјела која су сачувана до данас ("Источник знања" (Πηγή γνώσεως) , "Тачно излагање православне вјере" "Дијалектика или Философска поглавља",  Против јереси несторијанаца, Против јаковита (монофизита), Ο Трисветој пjесми (против монофизита), Ο сложеној природи (против монофизитских акефалита и др.).

​17. децембар  - дан сјећања на свету великомученицу Варвару (306). Значење имена: Варвара је старогрчко име. Преводи се као „странац“. 
Света великомученица Варвара (III вијек) рођена је у племенитој пагансој породици у граду Илиопољу Финикијском  (данашњи Либан). Њен отац Диоскор био је представник аристократије у Малој Азији за вријеме цара Максимијана (владао 285–306.год). Рано изгубивши супружника, родитељ је сву пажњу и бригу усмјерио на своју кћерку. Видјевши њену изванредну љепоту, Диоскор је на неко вријеме одлучио да је сакрије од знатижељних погледа, опремивши кулу, гдје је заједно са слугама и учитељима смјестио Варвару.
Житије светитељке приповиједа да се млада дјевојка, гледајући кроз прозоре свог дома, дивећи се невјероватној љепоти природе, питала: Ко би могао све тако лијепо и интелигентно уредити на овом свијету? Питала је о томе наставнике који су јој додијељени а они су јој одговорили да су то учинили богови, које њен отац поштује, на шта је Варвара одговорила: „Богови које мој отац поштује створени су људском руком. Како су ови богови могли створити тако свијетло небо и тако овоземаљску љепоту? Мора постојати један такав Бог, који није створен руком човјека, већ Он сам, који има сопствено биће“. Тако је будућа мученица, размишљајући о овом свијету, постепено прилазила разумијевању свог истинског Створитеља. Када је дошло вријеме да се Варвара уда, многи племенити удварачи су дошли Диоскору да траже њену руку, али кћерка је одлучно одбила понуде, рекавши да жели да остане дјевица цијелог свог живота. Уплашен тако необичном жељом, родитељ је дозволио Варбари да напусти кулу и комуницира са ким год жели. Надао се да ће комуницирајући са људима његова кћерка постепено промијенити мишљење. Али светитељка је, добивши слободу, одмах упознала локалне хришћане, од којих је коначно сазнала за јединог Бога. Послије неког времена примила је Крштење од свештеника који је пролазио кроз њен град под маском трговца (већ тада је почео нови талас прогона хришћана). Светитељка је ово сакрила од Диоскора.
Током дугог одсуства Диоскора од своје куће, изведена је градња, Варвара је наредила да се у новој згради уреди трећи прозор - у част Пресвете Тројице. Када се Диоскор вратио и почео да пита градитеље зашто су направили додатни прозор, позвали су се на његову кћерку. „Три су боља од два“, одговорила је Варвара оцу, „јер неосвојива, неизрецива Свјетлост Тројице има Три прозора (ипостаси или лица)“. Отац је био бијесан када је сазнао да је његова кћерка постала хришћанка. Сљедећег јутра одвео ју је до градског владара Мартиана, пред којим се је одрекао и затражио да му се суди због занемаривања паганских традиција. Мученица је остала непопустљива након Мартианових дугих наговарања да се повинује вољи свог оца. Мучење је почело. Светитељку су тукли воловским тетивама, а дубоке ране трљали косом (грубом крпом од јареће длаке). Варвара је провела ноћ у тамници, молећи се Богу да је ојача уочи нових патњи. Ујутро на тијелу мученице није пронађена ниједна рана. Једна хришћанка Јулијана, видјевши ово чудо, почела је отворено да исповиједа своју вјеру и жељела је да на исти начин страда за Христа. Обје мученице су тешко мучене, а затим им је одсјечена глава. Варвару је погубио сопствени отац. У IV  вијеку мошти светитељке  Варваре су пребачене у Цариград, а касније у Кијев. Света Варвара је заштитница рудара, ватрогасаца и артиљерије. Народни обичај је да се уочи свете Варваре кува жито. ​Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

ШТА ЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ ШТО БИСМО ТРЕБАЛИ ТРАЖИТИ ОД СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ВАРВАРЕ?
17. децембра православна црква прославља дан сјећања на великомученицу Варвару. Њен живот каже да се пред смрт молила Бога за посебан дар: да помогне свима онима који желе да се исповиједе и причесте светим Христовим тајнама прије смрти, како би свето прешли у живот вјечни. Ово је, наравно, веома важно. И мислим да је то циљ и сан сваког вјерујућег православног хришћанина - да се сједини са својим Господом прије него што Га директно упозна. Непрестано нам свети оци говоре да је веома спасоносно примање тајни покајања, благосиљања светог уља и причешћа прије смрти. Веома је важно да се молимо светој великомученици Варвари за горње свете благослове не само за себе, већ и за своје најмилије.
Из свештеничке праксе рећи ћу да сам неколико пута био свједок како је истрајна, упорна молитва жена које су се молиле за своје „совјетске“ мужеве. И окорјели „јаки совјетски људи“, који су врло ријетко у животу прелазили прагове цркава, исповиједали се и причешћивали прије своје смрти. Молитвама свете великомученице Варваре смекшаше им срца, напојише душе, као небеском росом. И они су попут мале дјеце прихватили Бога у себе. И умирали су као невине бебе, у чистоти и светости. Тако је велика молитва свете великомученице Варваре, сједињена са нашом срдачном молитвом. Најважније је ово: без обзира како се наша родбина понашала у односу на Бога, у односу на Цркву, према нама, морамо упорно, сваки дан заузимати се за њих у молитви. И молити! Подсјетимо се великих и светих Павлових ријечи: „Јер се посвети муж некрштен женом крштеном, и посвети се жена некрштена од мужа крштенога; јер иначе дјеца ваша била би нечиста, а сад су света “(1 Кор 7, 14). У својој молитви призивамо Божију благодат на своју родбину и кроз нашу молитву они су освећени. То је рекао и свети Апостол Павле. Главно је не клонути духом, већ чврсто, неумољиво се уздати у Бога и стајати у молитви. Потребан је дан - значи дан. Треба годину дана - то значи годину дана. Потребно је десет година - десет година. Треба вам цио живот - то значи читав живот. Ако је могуће, прочитати акатист великомученици Варвари најмање једном недјељно. И читати сваки дан молитву за мужа, жену, дјецу и рођаке. И чудо кроз молитве ове невјероватне светитељке сигурно ће се догодити. Господ ће нама и нашим вољенима отворити врата раја молитвама Свете великомученице Варваре!Света великомученица Варвара, моли Бога за нас! 
Свештеник Андреј Чиженко

​
Занимљиве чињенице о Светој Варвари:​
1.Мученица Варвара приказана је на чувеној Рафаеловој слици „Сикстинска Мадона“ (десно од Богородице са Богомладенцем).
2. ​У Шпанији је позната изрека „Нико се неће сјећати свете Варваре док грмљавина не избије“, која је слична руској верзији „Док грмљавина не избије, човјек се неће прекрстити“.​ 
3. Лијево стопало мученице налази се у храму свете Варваре у Едмонтону (Канада), гдје је однесено из Кијева 1943. године.

Бесједа ректора Кијевске богословске академије епископа Силвестра (Стојчева).

У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драги оци, браћо и сестре! Данас смо се окупили у овој светој цркви, освећеној у част свете великомученице Варваре, да бисмо молитвено прославили успомену на велику светитељку, коју православни хришћани широм свијета поштују већ дуги миленијум. Из живота великомученице Варваре познато је да је живјела у ери када се прогон хришћана практично завршавао. Прије издавања Миланског едикта остало је не много - мање од деценије, али су људи ипак наставили да пате због своје вјере. Вјерује се да су посљедњи прогони хришћана прије Миланског едикта били најжешћи и најсуровији. Многи познати великомученици, мученици и исповједници Цркве Христове страдали су управо у ово доба, односно почетком 4. вијека. Читајући живот свете великомученице Варваре, дивимо се не само њеној вјери у Бога Тројицу и исповијести Господа нашега Исуса Христа, већ видимо јединствену, невјероватну причу за сваког човјека: како је отац мрзео властиту кћерку и како је вјера Христова довела до подјела у породици. Спаситељ је упозорио на такве догађаје, посебно на прогон, мржњу и подјелу
„Устаће отац на сина и син на оца; мати на кћер и кћи на матер; свекрва на снаху своју и снаха на свекрву своју“(Лк 12, 53). Али сваки пут, сјећајући се живота великомученице Варваре, већина осјећа страхопоштовање, страх, изненађење и ужас. Како би ово могло бити? Авај, особа је, с једне стране, створење за које је природно да се веже и воли, а веза између родитеља и дјеце је вјероватно најприроднија и најчвршћа веза. С друге стране, познато је да нико не може мрзити и чинити толико зла колико може учинити најдража и најближа особа. 
Добро се сјећамо ријечи нашег Господа Исуса Христа, које врло често људи који нису црквени или су мање црквени,  погрешно схватају и постиђени су: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“ (Мт 10, 37). И сам живот великомученице Варваре је илустрација, доказ исправности Спаситељевих ријечи горе цитираних. Иако је љубав између родитеља и дјеце  природна, постоји виша љубав, дубља љубав према Богу. Ако особа пробуди љубав према свом Створитељу, према извору свог живота, онда та љубав упија све. У исто вријеме, таква љубав уопште није на нивоу, не разара и не чини природну љубав непотребном: између родитеља и деце, браће и сестара, мужа и жене, већ само све ставља у исправан систем вриједности. Кад волите Бога, тада се љубав према свима осталима пречишћава, преображава и још јача. 
То само значи да за човјека љубав према Богу постаје виша, глобалнија и важнија од свега на свијету, а зарад те љубави спреман је на све, укључујући и страшне муке. Нецрквени људи вјероватно неће разумјети право значење ових подвига, патњи и подјела. Никада неће схватити да су хришћани спремни да дају свој живот да би заувијек остали вјерни Богу. 
Истовремено, подвиг мученика уопште не говори да су из љубави према Богу престали да воле своје ближње, родитеље, супружнике, дјецу. Није великомученица Варвара престала да воли свог оца, већ је он престао да је воли и чак је био спреман да убије властиту кћерку због њене вјере у Христа. Можда ју је волио као отац, али је истовремено желио да му буде потпуно подређена, покорава му се у свему, па чак и у питањима вјере и смисла живота. Али светитељка је показала да је слободна особа, која је својом душом завољела и прихватила нашег Господа Исуса Христа, у поређењу са Ким све остало једноставно блиједи и одлази у позадину. Један од проповиједника упоређује љубав према Господу са љубављу мушкарца према жени. Прије него што мушкарац упозна своју истинску љубав, може да упозна друге жене које ће му се можда свидјети, допадати, али чим упозна ту једну, ту јединствену, која као да је створена само за њега, све остале жене одједном одмичу у други план и постају му незанимљиве. Јесу, постоје, али његово срце сада заузима једна жена. 
Ова световна аналогија само нам дјелимично омогућава да схватимо како љубав Божја дјелује на срце човјека. Када човјек почне да воли Господа свим срцем, чини се да је све остало за њега избрисано, постаје секундарно и у његовом срцу остаје само љубав према Богу. И ради ове вриједности, ради ове љубави, човјек ће учинити било шта, јер ће без те љубави смисао његовог постојања једноставно бити изгубљен. Сви нама познати мученици, а посебно света великомученица Варвара, вољели су Господа управо тако - свим срцем - и стога га се ни у ком случају нису одрекли. Знали су да ако се одрекну вјере, љубави према Богу као свом Створитељу и Спаситељу, вјероватно  више неће моћи једноставно да постоје. Одабир физичке смрти, тиме одабир вјечног живота - живота у Богу. На крају, на крају ће доћи вријеме Страшног суда и свако ће одговарати за свој избор и одлуку. А они који су се одрекли Господа и могу се одрећи на различите начине, не само ријечима, већ и мислима, поступцима, жељама, погледом на свијет,- такви, нажалост, тада неће бити са Господом.

Стога, драга браћо и сестре, надамо се да ћемо и молитвама свете великомученице Варваре и свих светих моћи да направимо прави избор и да прије свега волимо Господа, али истовремено нећемо напустити љубав према родитељима, рођацима и свим ближњима. Треба да волимо своју Отаџбину, земљу, родитеље, али таква љубав не би требало да засјени љубав према Богу, јер она треба да буде изнад свега, јер у супротном љубав постаје страст, опсесија и духовно сљепило. Љубав према Богу је та која нас може одвести у Вјечност, у Царство Божије, које се никада неће завршити. А одрећи се љубави према Богу значи одрећи се, у суштини, себе, ићи против сопственог постојања. Дао Бог да непрестано пребивамо у љубави према Богу и нека нам слика свете великомученице Варваре увијек буде примјер и упутство како да водимо истински хришћански живот.Нека вам Господ помогне, а света великомученица нека вас подржава у тешким тренуцима живота, узносећи ваше свете молитве на Престо Славе увијек, сада и увек, и све вијекове вјекова. Амин!

Завршена је реконструкција Храма Светог Николе у Петрињи који је у потпуности био уништен у земљотресу, рекао је Срни парох петрињски Саша Умићевић.
"Храму, који је у потпуности страдао, а чије фотографије су након земљотреса обишле свијет, полако се враћа стари сјај", рекао је свештеник Умићевић.
Он је додао да су у протеклих 10 мјесеци изведени обимни грађевински радови на храму на градском православном гробљу у Петрињи.
Умићевић је појаснио да сазидан нови звоник на чији врх је постављена нова бакарна капа, у унутрашњост је инсталирано рестаурирано звоно, а око темеља храма је изведен армирано-бетонски прстен.
Према његовим ријечима, учвршћени су и камени надгробни споменици који датирају из времена изградње овог храма, као што је споменик свештеника Николаја Владисављевића, првог петрињском пароха подигнут 1789. године.
Свештеник Умићевић је навео да ће овај храм бити враћен богослужбену функцију.

Протојереј ставрофор др Милош Весин посјетио је 15. децембра 2023. године Филозофски факултет и одржао предавање студентима, наставницима и сарадницима Универзитета у Бањој Луци. Предавање на тему „Љубав је ипак од свега јача“, у виду духовних порука, предавања о дефинисању љубави у духу Химне љубави светог Апостола Павла као и одговора на питања, да ли је љубав само једно од осјећања, или и нешто више; разлика између заљубљености и љубави; љубав као жртва; појава љубави у нашој свакодневици, изазвало је велико интересовање, како студената, наставника и сарадника Универзитета у Бањој Луци, тако и грађанства, које је у великом броју присуствовало предавању. Предавању је присуствовало преко 200 посјетиоца. Посјета протојереја ставрофора др Милоша Весина Филозофском факултету и пригодно предавање је остварено уз посредовање и захваљујући Марку Ромићу, савјетнику предсједника Репбулике Српске, те руководству и особљу Филозофског факултета.
Предавање можете погледати на линку: ЉУБАВ ЈЕ ИПАК ОД СВЕГА ЈАЧА 

Дан раније (14. децембра 2023. године) након Акатиста, протојереј ставрофор др Милош Весин одржао је предавање на тему  “Како одговорити на изазове пред савременим православним хришћанима”у храму Св. ап. Петра и Павла у бањалучком насељу Петрићевац. "Присуство великог броја људи потврђује да наш народ осјећа духовну потребу те има слуха да чује ријеч Христову. Дубоко смо увјерени да те вечери из наше црквене порте нико није изашао исти, какав је био прије доласка у наш свети храм. Даће Бог да и даље у нашем храму одржавамо духовне вечери какву смо имали и са нашим оцем Милошем" написано је на фејсбук страници храма Светих Апостола Петра и Павла у Бањој Луци.

Милош М. Весин (Нови Сад, 1956) је парох јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Завршио је Карловачку Богословију и Богословски факултет у Београду. Студије психологије, студије музике (одсјек соло-пјевање и дириговање) и постдипломске студије из теологије завршио је у Луцерну. Први је диригент свештеничког хора Епархије шумадијске “Свети Сава”. Усавршавао је музику и психологију у Лозани, Паризу и Кембриџу. Докторирао је психологију у Лондону. Бави се пастирском психологијом и службује у Чикагу. Предавао је о духовном животу савременог човјека на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе.,Уважени отац Предавач је на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе, гдје са православног гледишта говори о духовном животу савременог човјека, по чему је постао познат међу Србима у свијету.

У петак, 15. децембра 2023. године благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Г. Фотија, одржано је предавање  у теслићком храму Пресвете Тројице. Предавање је одржао протојереј-ставрофор Милош Весин на тему:  Света тајна покајања и исповести као неопходна хигијена душе и ума. У свом излагању, отац Милош је кроз Свето Писмо, Свете оце и цјелокупан живот Цркве образложио важност и значај покајања и исповијести у нашем животу.

Ову информацију је за македонске медије потврдио тим који ради на пројекту, а више детаља биће саопштено након што иконе стигну у земљу. 
- Први пут у историји наше земље остварује се успјешна реституција културног насљеђа захваљујући доброј сарадњи влада и министарстава културе Сјеверне Македоније и Албаније - навели су из македонског Министарства културе. Иконе ће, како је појаснила министар културе Бисера Костадиновска Стојчевска, бити прописно упаковане да се не би оштетиле приликом транспорта и након процеса заштите изложене у Музеју Македоније, а потом враћене Македонској православној цркви.  У Сјеверној Македонији је од 2009. до 2013. године забиљежен талас насилних упада у цркве, посебно у западној и југозападној Македонији, из којих је однесено на стотине икона. У македонском МУП-у кажу да су само на подручју Струге у том периоду пријављене 22 крађе икона из цркава. Процедура враћања украдених икона у земљу из Албаније почела је 2013. године, а активности су интензивиране посљедње двије године. Незаконито одузете иконе из македонских цркава македонски стручњаци су случајно примијетили 2013. године током емисије са премијером Едијем Рамом на албанској телевизији. Након завршетка овог, планирано је отварање новог процеса враћања још једног контингента идентификованих икона у Албанији.

Прошло је тридесет година од храброг чина отаца окупљених око Митрополита, да јеванђеоској ријечи врате мјесто у васпитању и изградњи младих људи. Вјеронаука је, након дужег прекида, враћена у школски систем и постала равноправан школски предмет. Уједињени и одлучни, свако је поднио дио терета да се изгради наставни план и програм, који ће свеобухватно, а пажљиво формулисано, донијети радост хришћанства у сваку дјечију душу. Уклопљена у редовни школски систем, вјеронаука је морала да одговори вишеструким изазовима савремене школе – наставним средствима и методици учења и поучавања, а чиме је нашла своје мјесто у оном што називамо холистички, цјеловити одгој.
Како тада, тако и данас – вјеронаука је пред изазовом хуманизације човјека и друштва, тачније, евангелизације у специфичном школском окружењу. Однос који вјеронаука остварује према школи и према  ученику изражен је у уџбенику, а то значи да своју хришћанску поуку и истине вјере треба да усклади са развојно – психолошким карактеристикама ученика, њиховим темељним и граничним питањима, друштвеним изазовима у којима живе, а са стране школског система да своју грађу обликује по дидактичким и методичким оквирима. Можемо се сложити да форма катихизиса ( набрајања чињеница, догми, правила) не може да задовољи овакве захтјеве, јер су ти непромјењиви дијелови и стубови наше вјере у сталном изазову корелације са промјенама у свијету у којем живимо и способности читања стварности и знакова времена. Конкретније, то што школска вјеронаука допуњава сакраментални живот Цркве не значи да треба да врше мисију идентичним методама, већ да свака има своје специфичности зависно од простора и окружења у којем се одвија.
Када кажемо да је циљ школе усредсређен на развој личности, онда допринос који религија може дати томе оправдава њено присуство у школи. Вјеронаука је богатсво оних најдубљих и најважнијих питања, она је пут, тражење властитог смисла у свијетлу Јеванђеља, а образац идеалног вјероучитеља је Христос, Архиучитељ. Она не нуди готова и коначна рјешења, већ као њен Архиучитељ позива да се „ дође и види“. Христос позива да се пође за Њим, да се осјети искуство заједништва са Њим и са онима који чине Божију породицу, да се осјети искуство крста – супротстављању злу и гријеху, искуство послања – да мијењамо себе и свијет око себе, али све у искуству наде да је Он са нама у све дане до свршетка свијета. То су теме које задиру дубоко у срце, тамо гдје се налазе наше жеље, снови, потребе, патње, одлуке, будућност и послије њих, као ни послије сусрета оних библијских ликова са Исусом, више нико није исти.[1] Христов позив је позив на избор и одлуку, на Његов стил живота. Када побројимо ове основе хришћанске катихезе, онда можемо закључити да вјеронаука има своје мјесто у духовној димензији развоја личности, усвајању непролазних вриједности љубави, солидарности, наде, изградњи међуљудских односа, тумачењу добрих и лоших „ знакова времена“, проблема живљења…
Уџбеници и наставна средства траже примјерен језик да би се остварила плодна комуникација и овакви специфични циљеви вјерског образовања. Његове дидактичке функције – да тематски и структурално обликује грађу, да је уклопи у когнитивно, афективно и оперативно подручје, да предочи задатке и активности који ће поштовати компетенције ученика, да буде извор мотивације, усмјерава пажњу и подстиче мишљење ученика, омогућава самосталан и групни рад, креативност и самоевалуацију, треба да воде ка основном циљу, а то је откривање Лица Бога љубави, остваривања односа вјере и повјерења у Њега и проналажење властитог смисла и циља живота.
Савремени захтјеви наставе, да се учениници оспособљавају за рјешавање проблема, да  се укључује многа чула и способности у процесу учења, да се задовоље различити нивои исхода учења, да се комбинује више различитих углова сагледавања неког појма, на крају –да се стекну трајна и употребљива знања, изазов је и за обликовање вјеронаучних садржаја. Они треба да пронађу пут до учениковог стварног животног искуства. На примјеру, рецимо, Блумове таксономије, безпоговорно усвајање садржаја и догми налази се на најнижем нивоу сложености учења. То значи да би учење приче у којој Исус Навин треба да уведе народ у Обећану земљу и набрајање етапа освајања Ханана остало ускраћено за више когнитивне процесе, а чији би исход био усвајање вјештина за сопствено узрастање у вјери ( порука приче о Исусу Навину требало би да буду : Буди јак и храбар; Бог је уз тебе; Не стиди се да тражиш помоћ; Ради за добро своје заједнице.) Смисао је у томе да ученик повеже научено градиво са свакодневним животом, унаприједи своје личне компетенције и осмисли свој односа са Богом. Вјероучитељ је водитељ, мотиватор и сарадник и ту је да осмисли више извора из којих ученици могу да уче, да осмисли што више дидактичких метода, да омогући реакције својих ученика и оно што је најбитније, да уважава њихову слободу, баш као што је то и Христос радио са својим ученицима и слушаоцима. Да закључимо тему са још којим приједлогом како допријенијети захтијевима вјеронаучне наставе у оквиру школског система: градиво прилагодити кроз 4 К вјештине, а то су комуникација, критичко мишљење, колаборација и креативност; омогућити активно учење; примијенити метод интеграције, како би ученици видјели везу и близак однос између појмова; искористити предности пројектне наставе, како би ученици имали прилику да рјешавају стварне и смислене проблеме и доносе креативна рјешења; да кроз искуствену наставу своја претходна искуства повежу са новим и на основу њих се орентишу у будућности.
Уџбеник као основно средство поучавања, наравно, не може да испуни сва очекивања и потребе наставе, не може да замијени вјероучитеља који је организатор и мотиватор, али би требало да заједничким снагама, у консултацији са колегама из педагошко – психолошког рада, осмислимо његов садржај тако да понуди материјал и смјернице за већи дио директне наставе. Тиме настављамо пут оних који су се храбро ухватили  у коштац са свим приликама и неприликама свог времена.
[1] Isus odgajatelj, Cesare Bissoli ; Università Pontificia Salesiana, Rim, Kateheza : časopis za vjeronauk u školi, katehezu i pastoral mladih, Vol. 33 No. 4, 2011., преузето са hrcak.srce.hr

Праведни Авакум је живио и служио Господу у то тешко вријеме када је посљедње упориште државности народа Божијег, такозвано Јужно Царство, било на ивици политичког, економског и, што је најстрашније, духовне и моралне пропасти. Раније је Господ предао у руке асирским непријатељима Сјеверни дио некада уједињеног царства. Међутим, јужна половина, Јудеја са престоницом у светом граду Јерусалиму, задржала је своју независност.
у посљедњим данима Јужног царства, његови становници су напредовали у религиозним говорима о Господу. Међутим, искрена, богоугодна вјера постала је ријеткост. Зло се укоријенило и почело да рађа своје гнусне „плодове“. Јужно царство је било испуњено звјерствима, међусобним непријатељством и злом. Јудејски цареви, који су смјењивали једни друге, чинили су „оно што је у свему било мрско пред Господом“, а обични људи су без оклијевања слиједили погубни примјер својих духовно слијепих вођа.
Све је то гледао пророк Авакум, и то му је било неподношљиво болно. Управо пророкова књига (има три главе) нам показује тај његов душевни бол. У њој пророк Авакум (1.глава), једним питањем "докле" започиње свој разговор са Јахвеом: "Докле ћу, Господе, вапити а ти нећеш да чујеш? докле ћу ти викати: насиље! а ти нећеш да избавиш? То "докле" праћено је одмах једним "зашто". "Зашто пушташ да видим безакоње, и да гледам муку и грабеж и насиље пред собом, и како подижу свађу и распру? Зато се оставља закон, и суд не излази нигда, јер безбожник оптјече праведника, зато суд излази изопачен"  (Ав 1, 2-4).
Овај вапај је стар колико и свијет, а питања су вјечна. Авакуму се, као и свима нама понекад, чини да Господ не жури да одговори на људске патње и бол. Како би било добро када би врлина била крунисала благостањем, а зло одмах кажњено! Али зло побјеђује, а праведност и праведници бивају гоњени. Како се ово може помирити са Божјом правдом? Овдје видимо сличности проророка Авакума и праведног Јова. Обојица постављају питања о патњи праведника и обојица траже одговор у разговору (расправи) са Богом.

А као одговор на сва ова тужна питања он чује страшну вијест о надолазећој несрећи која се приближава Јудеји.
Испоставља се да је привидна равнодушност Божија према ономе што се дешава на земљи, и да је Он  спреман да суди недостојном нараштају свог изабраног народа. А овај суд ће се извршити руком Халдејаца-Вавилонаца. Непобједиви завојевачи, нису ни могли замислити да своје побједе дугују не својим војничким заслугама, већ Божијој свемоћи, који их је, као и раније Асирце, изабрао за оруђе Свог гњева – да би "уразумио и опаметио народ".
Бог неће оставити гријех некажњеним – не само у Израиљу, већ и међу његовим непријатељима: "Јер ће камен из зида викати, и чвор из дрвета свједочиће: Тешко ономе који гради град крвљу и оснива град неправдом! <...> Тешко ономе који поји ближњега својега, додаје мијех свој да би га опојио и гледао му голотињу. Наситићеш се срамоте мјесто славе, пиј и ти, и откриј голотињу своју; доћи ће к теби чаша у десници Господњој, и бљувотина ће срамна бити на слави твојој" (Ав 2, 11-12, 15-16).
„Праведник ће живјети од вјере“
Као одговор на његово друго питање – зашто је зли народ изабран за освету? - Господ заповиједа да се запише: ... и да буде разговијетно на плочама да се лако чита. Јер ће још бити утвара до одређенога времена, и говориће шта ће бити до пошљетка и неће слагати; ако оклијева, чекај је, јер ће зацијело доћи, и неће одоцнити. Гле, ко се поноси, његова душа није права у њему; а праведник ће од вјере своје жив бити. ... (Ав 2, 2–4). Ове ријечи пророка Авакума трипут цитира апостол Павле, сматрајући их основом новозавјетне Цркве. Свако ће одговарати за своја дјела: "Што си ти оплијенио многе народе, тебе ће оплијенити сав остатак од народа, за крв људску и за насиље учињено земљи, граду и свјема који живе у њему"  (Ав   2, 8).
Књига пророка Авакума завршава се молитвом-псалмом, који приказује страшно Богојављење, олују чишћења која брише зло са лица земље. Нада за ову буру, вјера у небеску истину, за коју ће – прије или касније – остати последња ријеч, праведник је спасен од очајања. И ако је прије Старог Завјета човјек земаљско благостање сматрао знаком милости Божије, онда за пророка Авакама живот није у овим „знацима“, већ у Самом Богу, којем потпуно вјерује. Вјера и љубав све гутају, преображавајући дух човјека. Нека, вели пророк, лозе не рађају, нека се маслине осуше и стада нестане, али и тада ћу се радовати Господу и радовати се Богу спасења свога.
Авакукова вјера постала је полазна основа за учење апостола Павла о спасоносној вјери у Христа. Свјетлост коју Авакум предсказује јесте свјетлост Васкрсења Христовог, „просвещающий всех“. То је вјера у Спаситеља човјечанства, Месију, којег су у вријеме Авакума, чекали, - чиме ће праведник живјети, како ће се спасти од зла и смрти. По мишљењу хришћанских богослова, ово је најважније у Авакумовом пророчанству.

Шта? Гдје? Када?
Поуздани подаци о животу осмог од дванаест малих библијских пророка, који су предвидјели уништење јерусалимског храма и самог Јерусалима од стране Халдејаца, вавилонско ропство Јевреја, повратак заробљеника у домовину и долазак Месија, нису сачувани. Према јеврејском предању, мајка Авакумова била је Сономићанка, којој је пророк Јелисеј предвидио да ће за годину дана загрлити свог сина. А у биографији пророка, која је до нас дошла у различитим издањима, каже се да је Авакум био син извјесног Асафата из племена Симеонова, који је преживио заузимање Јерусалима и умро само двије године прије повратка Јевреја из заточеништва. Мјестом његовог проповиједања сматра се Јудеја, могуће Јерусалим, у периоду „екстремног заоштравања међународне ситуације“ и друштвеног пропадања у самој Јудеји.

Између два зла...
У то вријеме, Вавилон се тек недавно успоставио као свјетска сила. Али када су се Халдејци побунили против освајача Асирије, дошло је до кратког предаха за Јудеју, током којег је цар Јосија успио да обнови заборављени Савез (Завјет) свог народа са Богом – уосталом, Асирци су морали да концентришу све своје снаге на сузбијање вавилонске побуне.
Али, након што су коначно разбили Асирско царство, Халдејци су побиједили и некада моћне Египћане - чим су се они родили, нова моћна империја је почела да осваја свијет. И убрзо је дошао ред на Јуду. Тада се, уочи предстојеће пропасти, у вријеме неизвјесности и страха, чуло Авакумово пророштво.
Ситуација у Јудеји постајала је све алармантнија. Али оно што се дешавало унутар земље у позадини растућих немира и незадовољства било је готово веома забрињавајуће. Јосијина владавина је била угодна Богу, али краткотрајна – он је умро, а његов син Јоахаз зајсео јеј на престо.  А три мјесеца касније, војска фараона Нехаона напала је земљу, свргнула Јоахаза и на престо поставила његовог брата Јоакима, човјека злог, и бунтовног : "Двадесет и пет година бијаше Јоакиму кад поче царовати, и царова једанаест година у Јерусалиму. А он чињаше што је зло пред Господом сасвијем како су чинили оци његови" (4 Цар 23, 36–24,7; 2 Дн 36, 5–8). Утицај култова Ваала и Астарте био је толико моћан да се чинило да је морал заувијек заборављен од стране Изабраног народа, а неправда је постала норма.
Истраживачи вјерују да је убрзо након тога Авакум записао своје пророштво. А када се вавилонски цар Навуходоносор приближио Јерусалиму, пророк је, према предању, побјегао из града, знајући да је несрећа неизбјежна и да је отпор бескорисан. Настанио се на граници са Египтом, живећи тамо као добровољни изгнаник и није видио како су Халдејци разорили Соломонов храм, побили већину становника Јерусалима, а остале отјерали у ропство. Авакум није доживои повратак заробљеника из Вавилона.

Ликовне радове нацртала Ана Алексић,VII разред, Бијељина

У четвртак, 14. децембра 2023. године, са почетком у 9:30 часова, одржана је редовна сједница Катихетског одбора наше Цркве - епархија у БиХ. Сједницу је сазвао и истом предсједаваоПредсједник КО Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански. Сједници су присуствовали сви чланови Катихетског одбора. Осим извјештаја о раду КО у 2023. години, КО се посебно бавио питањем реформе или измјене постојећег наставног Плана и Програма, а на основу добијених сугестија самих вјероучитеља. Мора се истаћи да је ово био само почетак дискусије по овом питању. КО је одредио да се стручно савјетовање за професоре православне вјеронауке гимназија и других средњих школа у Републици Српској и Федерацији БиХ одржи у Источном Сарајеву у суботу, 24. фебруара 2024. године. Извор: дабробосанска/ Љетописац РаНиКо