Сазнај новости из
хришћанског свијета
Са благословом Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија, у просторијама Грађевинског факултета у Београду, свечано је отворена Међународна конференција „Сто година новојулијанског календара Милутина Миланковића“. Организатор конференције је Удружење Милутин Миланковић уз суорганизацију Грађевинског и Математичког факултета Универзитета у Београду, Астрономске опсерваторије Београд и научног и културног центра Милутин Миланковић из Даља а уз подршку Београдског универзитета и Српске академије наука и уметности. Покровитељи конференције, која се одржава у оквиру програма обележавања 100 година од усвајања новојулијанског календара, су Министарство просвете и Министарство за науку, технолошки развој и иновације. На почетку скупа присутнима се обратио Славко Максимовић, председник удружења Милутин Миланковић. У име Министарства за просвету обратио се професор доктор Ивица Радовић. Присутнима се обратио и изасланик Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија, ђакон др Никола Лукић, као и декан Грађевинског факултета, проф. др Владимир Кузмановић. Извор: ТВ Храм
У четвртак, 14. децембра 2023. године, у Административном центру Владе Републике Српске у Бањој Луци, одржана је промоција пројекта Фондације "Визуелни архив српског страдања" у коме су приказани дијелови свједочења мајки, дјеце, супруга и родбине звјерски убијених Срба на простору бивше Југославије. Промоцији је присуствовао и Предсједник Републике Српске г. Милорад Додик као и Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, у пратњи Протојереја Драгана Максимовића и Протођакона Радојице Жаграна. Инстаграм налог епархије бањалучке
Дана, 13.12. 2023. године у ОШ ,,Иван Гундулић“ одржан је огледни час на тему ,,Божић и божићни обичаји“. Час су организовали православни и католички вјероучитељ, а у њему су учествовали ученици 9. и 8. разреда. Након уводног излагања вјероучитеља, одређени ђаци су представили на који начин прослављају Божић, те описали и демонстрирали обичаје које га прате. Послије њиховог излагања низала су се питања у вези са разликама између Православља и Католичанства, што је допринијело занимљивости овог часа. Све су то пажљиво пратили представници Министарства образовања ХНК као и управа школе, педагог и многи други наставници. На крају смо, у духу божићне поруке мира и заједништва, подјелили Чесницу. Сви присутни су оцијенили час као изузетан и замолили да се исто понови и у другим одјељенима, што је баш лијепо искуство у наставничком раду. Вјероучитељ о. Бранимир Боровчанин
Данас су у Основној школи "Алекса Шантић" у Осмацима уручени дарови Епископа зворничко-тузланског Фотија за ову школу и све ученике. Приликом канонске посјете парохији осмачкој на празник Ваведење Пресвете Богородице, епископ Фотије је похвалио велики број ученика који се причестио Светим Тајнама и допринео љепоти богослужења појањем. Том приликом епископ је даривао средства за набавку лаптопа и штампача за потребе библиотеке Основне школе у Осмацима, као и 25 књига издавачке куће "Синај", те слаткише за 101 ученика. Дарове епископа Фотија предали су парох осмачки протонамјесник Мићо Бабић и парох цапардски протонамјесник Пајо Тришић, вјероучитељ у овој школи. Директор школе Миленко Чабрић захвалио се испред наставног особља и ученика епископу и свештенству на вриједним даровима. Раније током ове године, црквене општине Осмаци и Цапарде помогле су набавку неопходних лектира за библиотеку Основне школе "Алекса Шантић" у Осмацима. Протонамјесник Мићо Бабић
13. децембра навршава се 40 година од када је у Њујорку 1983. године, уснуо у Господу протопрезвитер др Александар Шмеман, свештеник Православне цркве у Америци. Овај чувени православни руски мислилац рођен је 13. септембра 1921. године у Естонији, у граду Ревељу (што је руски назив за град Талин), у аристократској породици руских емиграната, која је пре свега била угледна хришћанска породица. Деда му је био посланик Државног савета Руске Империје, а отац официр гарде Руске императорске армије. У раним годинама детињства преселио се из Естоније у Француску, где је са руском емиграцијом и остао све до свог коначног одласка у Америку 1951. године. Протојереј др Александар Шмеман, убраја се у ред чувене плејаде православних руских мислилаца и слови за неодступног богослова Православља и мисионара Цркве 20. века. Један је од утемељивача савремене мисионарске мисли, аутор популарних богословских дела, врсни проповедник и мајстор усмене речи, али, прво и изнад свега, частан свештеник посвећен Православљу и својој Цркви. У раним годинама детињства његова породица се преселила из Естоније у Француску, где је и остао све до свог коначног одласка у Америку. Прво образовање започео је најпре у руској војној школи у Версају из које потом прелази у гимназију, а касније наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. Већ у раној младости, млади Александар, свој прави духовни дом проналази у Христовој Цркви, где кроз свакодневно делатно учешће у божанственој Литургији, бива уведен у свето Православље. Године Другог свјетског рата и период немачке окупације Француске, било је време његовог пресудног опредељења за богословске студије на руском Богословском институту Светог Сергија у Паризу (1940—1945). Током петогодишњих студија превасходно се посвећује изучавању црквене историје, из које, по самом завршетку, и постаје предавач. Темом из области литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Суштинска питања литургијског богословља и историје хришћанске Цркве била су, од самог почетка, центар његовог духовног и научног интересовања као и сваког потоњег интелектуалног деловања. Оженио се 1943. а рукоположен у чин свештеника 1946. године. Године 1951. одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. века, отац Георгије Флоровски. Од 1962. отац Александар, долази на положај декана и ту остаје све до своје смрти 13. децембра 1983. године. ПосЉедња бесједа оца Александра ШмеманаСвоју посљедњу Литургију служио је у цркви Богословског Факултета светог Владимира, гдје је био дугогодишњи професор и декан. Било је то на дан америчког националног празника Дан захвалности. Ово је било нарочито одговарајуће, с обзиром да је о. Александар цијели свој живот посветио предавању, писању и проповиједању о Евхаристији, а грчка ријеч евхаристија управо значи благодарење или захвалност. На крају Литургије, отац Александар је из џепа извукао кратку бесједу, написану у форми молитве, коју је затим прочитао. То је било необично, јер никада није записивао своје литургијске бесједе. Ово су, како се показало, биле његове последње ријечи изговорене са амвона. Благодаримо Ти, Господе! По предању, проповијед апостола Андреја Првозваног дотакла је народе који живе на територији данашње Русије и Украјине. Зато је први руски орден, који је установио цар Петар Велики 1698. године, добио име Светог Андреја Првозваног и постао највиша награда Руске империје. А неколико година касније, према скицама истог Петра, одобрена је поморска застава Русије Андрејевска. Припремио: сајт вјеронаука.нет користећи се овим извором Шта урадити ако скоро одрасло дијете краде и гдје потражити узроке ове невоље? Коријени свих проблема су у породици! Главни проблем са којим се суочавају готово сви родитељи: када дјеца одрасту, желе некако да се истакну, покажу у друштву. Начин на који ће дијете то учинити, да ли ће ови покушаји бити повезани са окрутношћу или кривичним дјелима, зависе од породице. Највећи проблеми настају када родитељи посвећују мало времена и пажње својој дјеци. Мама и тата могу бити имућни, добро зарађивати и дјетету купити пуно ствари, водити их на одмор, обезбиједити им пуно модерних апарата, али не чине ништа у погледу образовања. Ово је велика невоља, јер би све наведено требало да буде на другом, или чак десетом плану. На првом мјесту, у животу сваког дјетета, требало би да буде доступност родитеља са којима може да комуницира и разговара о својим проблемима. Васпитање није када једном дневно питамо: „Како си, како је у школи?“ - то је укљученост у живот дјеце, то је када су мама и тата заинтересовани за све аспекте њиховог живота. Ако се то не догоди, онда дијете има осјећај да није важно у свијету који га окружује. Отуда, оно има жељу да буде у њему први на било који начин. Ако тинејџер учини нешто лоше, веома је важно сазнати шта се догађа у његовој породици. Ако види да његов отац вријеђа мајку, говори јој увредљиве ријечи, а мајка не остаје дужна него одговара на исти начин, онда је није изненађујуће ако и он постане окрутан и односи се са непоштовањем према одраслима! Ако се тата врати кући с посла и каже колико је паметан - успио је да прође поред мајстора чика Васје да пронесе торбу са ексерима непримијећено - онда ће дијете то видјети и схватити да је могуће красти, штавише, добро је, тако треба. Чињеница је да су за свако дијете његови родитељи примјер како треба живјети и радити. Све док дјеца не науче да цијене мишљења својих пријатеља (што се нужно дешава у адолесценцији), породица за њих је главни ауторитет којим ће се дефинитивно водити. Ако је дијете склоно крађи, прије свега треба обратити пажњу на породицу и схватити зашто је то учинило. Зашто дјеца која имају све краду? Крађе често чине дјеца из богатих породица којима ништа није потребно. Зашто се ово дешава? Дијете жели да заузме посебно мјесто у животној хијерархији, жели да се издвоји из општег реда, да покаже да је значајно, да може да буде вођа. Ако је крађа успјела, а лопов није пронађен, дијете се осјећа моћно, „cool“ - преварио је све, паметније је од свих. Морамо, такође, узети у обзир да сада имамо "подземље" које је веома романтизовано у популарној култури. Иако, ако се окренете прошлости, тада тамо можете пронаћи став према злочинима као према нечем храбром. Сјетимо се истог оног Робин Худа - ипак је он најобичнији пљачкаш за којег је нормално да дође и одузме туђу имовину. Погодно је касније дистрибуисати и бити познат као великодушан! Али све ово није зарадио знојем и крвљу, није уложио никакав посао - па с којим је правом могао да располаже? Шта рећи о савременој култури, гдје прекршиоци закона врло често постају хероји! Дијете још увијек нема критички поглед, вјерује ономе што му се каже и вјерује да је добро по цијену злочина нормално. Напротив, тинејџер који треба да нађе оправдање за своје ружне поступке, објасни себи и онима око себе да није лош, није злочинац, већ херој. Генерално, постоји таква особина у свијету криминала: романтизовати оно што, у суштини, не би требало романтизовати. Крађа је попут дроге Када се суочи са романтизацијом преступника у популарној култури, тинејџер вјерује да нема ништа лоше у томе да се лако постигне своје циљеве. Ако не може добити iPhone на частан начин, то значи да га може отети од неког. Ако први пут све успије и крађа не буде ухваћена, он осјећа еуфорију и да му је све допуштено. Сада постоји много људи који, да осјетили талас адреналина, скачу падобраном, пењу се стрмим стијенама, баве се екстремним спортовима. Крађа је слична свему овоме. Постепено постаје врста зависности, болест. Професионални лопов може бити врло богата особа која не треба да краде, али ипак иде и краде - не зато што му треба новац, већ да би осјетио опасност, да би заголицао живце. Ово је за њега као дрога, без тога не може да живи. Дијете, ако се не заустави на вријеме, такође може доћи до такве зависности. С једне стране, он се тврди, показује како cool, с друге стране осјећа еуфорију од искусног налета адреналина. Због тога је толико опасно ако дијете некажњено краде. У таквим ситуацијама морате да зазвоните на сва звона. Тинејџер краде: шта радити? Ако утврдите да тинејџер краде, први корак је контактирање његове породице. Родитељи можда ни не сумњају да им се догодила таква катастрофа. Раније људи у околини нису били толико равнодушни према туђој дјеци. Родитељи нису тако ревносно бранили личне границе своје дјеце као сада, а сваки сусјед је могао да казни за недолично понашање на исти начин као и родитељи. Сада нико не жели да се петља са туђом дјецом, јер не само да дјеца могу добити подршку родитеља, већ, напротив, и ући у врло непријатан сукоб. Родитељи на сваки могући начин, штитећи и бранећи своју дјецу, честоих, једноставно, упропасте, јер се испостави да су злочини некажњени, што доводи до погоршања дјететових кривичних склоности. Ако родитељи не реагују, требате контактирати агенције за спровођење закона, јер ако професионални лопов израсте из тинејџера, у овоме неће бити ништа добро. Шта ако ове крађе доведу до потребе да се брани и он повриједи другу особу? Реагујте и сазнајте разлоге! Шта би хришћански родитељи требало да раде ако су суочени са чињеницом да њихово одрастајуће дијете краде? Прије свега, ни у ком случају не би требали да затварају очи пред оним што се догодило и сазнати зашто се то догодило. Генерално, препоручио би им да дефинитивно реагују на дјететову крађу, без обзира које се године догоди. Чак и ако је дијете једноставно узело играчку у вртићу без питања, мора се разговарати са њим и објаснити му да то не ради. Неопходно је водити разговоре са дјецом прије него што учине нешто лоше. Друго: мора се пронаћи разлог зашто тинејџер краде. На крају, дјеца сада виде од вршњака много ствари које им из неког разлога нису доступне. Стога је важно дјецу не водити до крађе. Нема потребе да захтијевате да се ваша православна дјеца понизе и обуку нешто горе. Не треба дјевојчице облачити у сукње до ногу, а дјечаке облачити у црне и старомодне панталоне. Дијете не би требало да се осјећа оштећено. Ако је крађа реакција на ово, тада родитељи требају обратити пажњу на његову одјећу и ствари. Можда дјетету недостаје пажње у његовом друштву, жели да импресионира или заузме мјесто жилавог момка. Таква жеља често има коријене и у породици: тамо му је недостајало похвале, осјећаја сопствене важности - па је почео да их тражи изван свог дома, у кругу пријатеља. Дијете можда неће разумјети значај онога што има, не схвата вриједност новца. Недавно сам имао случај: дјечак је украо новац од родитеља. Испоставило се да му треба џепарац. Родитељи су ми се обратили са овим проблемом и понудио сам му да га пустим да зарађује у мом храму. Налазимо се на градилишту и смислили смо за њега задатак - да премјешта цигле. Дјечак је дуго радио, био је веома уморан, на крају је од мене добио прву плату. Разговарали смо и од тада је проблем нестао: схватио је да новац не долази бесплатно, да зарађивање новца уопште није попут примања износа од родитеља. Џепарац и способност зараде Дјеца, посебно тинејџери, треба да имају џепарац. Важно им је да имају прилику да нешто купе, да се почасте пријатељима - то им је тако уобичајено. Не могу сви да траже од родитеља, многима је једноставно неугодно. Недостатак џепарца може довести до крађе. Како то избјећи? Или дајте дјетету малу количину или смислите како може да заради овај новац. У свако доба, свако ко жели да нађе посао, нашао га је. Моја породица је живјела скромно, а ја сам ишао да радим на пијаци као утоваривач да бих имао свој новац. Сада постоји прилика да се заради новац користећи Интернет. Родитељи, такође, могу помоћи у проналажењу хонорарног посла. Један мој познаник наложио је својој кћерки да, за одређени хонорар, пошаље огласе за посао великом кругу људи на интернету. Учинила је то са задовољством, на крају је помогла оцу и зарадила новац. Ова пракса ми се чини врло коректном: дијете је навикло на идеју да прије него што нешто добије, мора много да се потруди. Ако тинејџер само тако добије новац од родитеља, чиниће му безвриједним - и тај став ће се развити не само у односу на његов новац, већ и у односу на друге. Наћи некакву обавезу Често преступ чине тинејџери који имају пуно слободног времена. Раније смо сви били заузети по цио дан: школа, додатни часови или тренинзи, а онда још морамо да радимо лекције. Сада је све плаћено, родитељи немају увијек прилику да своју дјецу негдје смјесте, али то мора да се уради. Чак и ако тинејџери неће ићи у секције или клубове, неопходно је да им се обезбиједи некаква обавеза током дана. То могу бити неке врсте кућних послова, помагање комшијама, познаницима. Главна ствар је не дозволити беспосличарење и навикнути дијете на рад. Без овога је тешко образовати правог хришћанина. На крају крајева, прави хришћанин није онај који по цио дан лежи на каучу и каже: „Господе, смилуј се и дај ми нешто да једем!“ - већ онај који се труди по цио дан. На шта је позван Адам? - да обрађује и чува рајски врт. Дакле, наш задатак је сада да његујемо оно што нас окружује. Стручњации неће помоћи ако нема промјене у породици Ако родитељи сазнају да дијете краде да би заузело одређено место у адолесцентној заједници, помоћ можете потражити код психолога. Не видим ништа лоше у овоме, јер ако човјека боли зуб, иде код зубара, ако нога - код трауматолога. Проблеми у понашању захтијевају стручну помоћ, то је нормално. Можда ћете морати да посјетите психотерапеута у тежим случајевима. Нећу рећи да морате одмах да посјетите љекара. Понекад родитељи треба да почну више времена проводити са дјететом, па чак и ако су то пропустили на неки начин, постоји шанса да обнове ову везу. Нема потребе да грдите и одмах зграбите каиш - ово неће помоћи у изградњи повјерења. На крају, многа наша дјеца су једноставно запостављена због запослења родитеља. Већина тата и мама дају им прилику да сједе у својим уређајима колико год желе или ходају са било ким, све док се не мијешају, да би они имали одмор. То доводи до губитка комуникације између њих. Без обзира колико повјерљиво такви родитељи разговарају са дјететом које је погријешило, разговори неће ништа промијенити. Неопходно је промијенити облике комуникације, често треба промијенити чак и мјесто боравка - јер ако дијете комуницира у истом друштву које га је довело до преступа, од опомене неће бити смисла. Поправне установе не поправљају Дијете сада може да дође у дом за малољетнике са четрнаест година. Преступници који су напунили осамнаест година спадају у одјељење за одрасле. Дјеци је неопходно рећи о томе које радње доводе до тако тужних посљедица. Са њима можете гледати филмове - игране и документарне филмове - који искрено говоре о затвору, животу иза решетака и судбини затвореника. На примјер, увијек сам волио филм „Дјечаци“(оригинални назив «Пацаны») - препоручујем га да га гледате са дјететом. Не треба застрашивати, треба да разговарате. На несрећу, не знајући стварно стање ствари, замишљајући живот у затвору из филмова и ТВ емисија, тинејџери су у заблуди шта их тамо очекује. Чини им се да ће бити попут неког хероја који је неспоразумом отишао у затвор и тамо стекао ауторитет захваљујући својим особинама карактера. Али затвори имају своје законе, па тако и малољетнички. Они имају своје ауторитете, који захтијевају строгу послушност, који ће ову послушност постићи на било који начин, најокрутнији, изопачени и најодвратнији - они о којима не желим ни да говорим. Да, биће врло младих криминалаца, готово дјеце, али не смијемо заборавити да су дјеца често много окрутнија од одраслих. Још увијек не знају како да живе, и зато им се чини да је насиље најбољи и најефикаснији начин да постигну оно што желе. Насиље ће даноноћно окруживати тинејџера у затвору. Тешко да ће моћи да изађе одатле као нормалан човјек. Ниједан затворски систем није поправио особу. Они само ломе и осакаћују. Читав наш систем је уређен тако да поправне установе не исправљају. Ако особа има унутрашње језгро, свој властити кредо, кроз који не пристаје да пређе - онда, можда, има шансе. На крају, не заврше сви у затвору због намјерних злочина, можете, на примјер, да ударите човека аутомобилом и да тамо завршите. Ако човјек не жели да крене на пут злочина, он има шансу, али ако је изабрао пут злочинца, неће се вратити на пут поштеног човјека, јер има своја правила, своју част, своје начине да се афирмише. Ако све те романтике привуку тинејџера, прећи ће у затвор за одрасле, гдје ће га научити како да „живи коректно“, како зарађује новац. Наравно, ово је ћорсокак. Ако кажу да је у реду ући у затвор, не - не вјерујте, то није истина. Тамо је врло застрашујуће. Сјећам се наше посјете момцима који су послије суђења чекали расподјелу по затворима. Не могу да заборавим поглед једног типа који је схватио колико је то мјесто застрашујуће. Било је врло тешко гледати. Остале опасности Немогуће је заштитити дјецу од свих невоља на свијету. Опасност може доћи одакле не очекујете. Да бисте спријечили невоље, морате знати социјални круг дјеце. Међутим, у савременом свијету то није довољно: сада дјеца комуницирају на друштвеним мрежама, на разним веб сајтовима, а такву комуникацију је много теже пратити. Сви се сјећамо интернет заједнице и игрице „Плави кит“, која је подстакла тинејџере на самоубиство. Људи на даљину су утицали на дјецу, а често и на добростојећу дјецу. Тинејџере је могуће контролисати, а вјешти психолози знају како да их натјерају да буду на „стражи“ док чине пљачку или слично. Наш задатак није да будемо равнодушни. Морамо разговарати о опасностима, водити рачуна с ким дијете комуницира, изнова и изнова чинити све да нит повјерења не пукне. Не мислим на извлачење тајни, већ на нормалну комуникацију. Наравно, то вас неће заштитити од свега, али ће вам пружити прилику да се не изгубите у неочекиваној ситуацији. Морамо бити опрезни. Постоји слијепа љубав према дјеци, која не размишља о томе да дијете не може да расте без ограничења и оквира. Али без контроле и ограничења, дјететов живот ће се претворити у хаос, а наш задатак је да створимо овај оквир. И, наравно, морамо се молити за дјецу - ово је главно оружје хришћанских родитеља. Протојереј Георгије Циганов, настојатељ цркве Светог Јована Кронштатског у Кировском /Вебсајт Горловке и словенске епархије /превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Апостол Андреј Првозвани-13. децембар У списку апостола наведеним у Јеванђељима по Матеју (Мт 10, 2) и Луки (Лк 6, 14) заузима друго мјесто послије свог брата, апостола Петра, али у Јеванђељу по Марку (Мк 3,18) – наведен је на четвртом мјесту. Поменут је и у Дјелима апостолским (ДАП 1, 13). На страницама Јеванђеља по Јовану, Андреј се појављује још двапут - води дијалог са Исусом о хљебу и риби пред чудесно храњење пет хиљада људи и заједно са апостолом Филипом доводи Јелине Исусу (Јн 12,20). Према Јеванђељима по Матеју и Марку позив у апостолску службу Андреја и Петра догодио се у близини Галилејског језера, док апостол Јован у свом Јеванђељу по Јовану описује Андрејев позив који се догодио у близини Јордана, непосредно након крштења Исуса. Апостол Андреј рођен је у живописном граду Витсаиди, на обали Генисаретског језера. Био је рибар, син Јонин и брат апостола Петра. Био је породица која није била богата, него побожна и благочестива. Када се проширио глас да се на Јордану појавио пророк који поучава о скором наступању Судњег дана, Андреј, у име своје породице, иде да види шта се тамо догађа. Ускоро постаје ученик Јована Крститеља и овдје упознаје Христа. Ова прича нам објашњава зашто је Андреј назван Првозваним; први је постао Исусов ученик. Тада Исус шаље Андреја кући и он се враћа својим уобичајеним дужностима. Гласине на Истоку брзо се шире ... Ту и тамо кажу да се у Галилеји појавио невјероватан пророк, који је чак већи од Јована Крститеља. Можемо да замислимо како се забринуто Андрејево срце стегло од ове вијести. Зашто га Исус не зове? Да ли се предомислио? Заборавио? Несумњиво, Андреј је о овоме много пута разговарао са својим братом, који је од Исуса добио чудно име: камен. „И идући покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, који се зове Петар, и Андрију брата његова, гдје мећу мреже у море, јер бијаху рибари. И рече им: хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људскијем“(Мт 4, 18-19). Јеванђеља нам говоре мало о мјесту које је Андрија заузимао међу осталим ученицима. Више се говори о Петру, који је био најстарији од Дванаесторице и постао врховни апостол, па чак и о најмлађем од њих, младом Јовану. Сви апостоли били су браћа једни другима и сви су били једнаки. Сви подједнако дијелили склониште и храну са Исусом, сви су слушали Његове параболе, били свједоци Његових чуда. Присјетимо се само једног од њих, врло изражајног чуда храњења великог броја људи са пет хљебова и двије рибе. Људи слиједе Исуса. Већ је вече, сви су гладни ... Исус наређује народу да легне, а затим је, узимајући хљеб и захваљујући се, дијелио ученицима, а ученици онима који су лежали, такође рибу, колико су жељели. Догоди се чудо. Било је довољно хљеба и рибе за све, сви су били сити ... Ово чудо има много аспеката значења, али рецимо оно главно: тамо гдје је Христос, нема мјеста страдању и патњи. Због тога је и дошао да спаси људе од невоља, поготово што свако ко Га слиједи може бити сигуран да неће остати без Божје његе и заштите. Ова прича се завршава врло симболично: „А кад су били задовољни, рекао је својим ученицима: Скупите преостале комаде да се ништа не изгуби. И скупили су их и напунили дванаест кутија комадима по пет јечмених хљебова ... “Дванаест кутија овде представља Дванаест апостола. Апостоли су они који ће ићи у свијет да доведу људе Христу, како би Богу вратили изгубљено човјечанство. Апостол Андреј, заједно са осталим ученицима, присуствовао је Тајној вечери, а затим је заједно са свима доживио шок и ужас када је Исус ухваћен и осуђен на смрт. Велики петак, субота ... Чинило се да су им све наде пропале. Али у недјељу се догоди нешто неочекивано. Жене које су ишле до гроба кажу да је гроб празан, Христа нема. А онда почињу састанци са Васкрслим. И како зора постепено одагнава таму, тако се и тама, сумње и страхови истјерују из срца апостола. Христос је жив! Побиједио је смрт. Дакле, све што је рекао је истина. Сјетимо се древне хришћанске традиције према којој су апостоли бацали жријеб и у складу са тим жријебом ишли да проповиједају Јеванђеље у различитим земљама. Андреј је имао пуно тога да проповиједа у Тракији и Скитији. Ако је то тако и нема разлога да се сумња у свједочење које је дошло из 3. вијека, онда је апостол Андреј проповиједао на обалама Црног мора. Као резултат анализе упућивања на Скитију у дјелима песника Овидија (43. п. н. е. - 18. н. е.), готово савременика Андреје Првозваног, можемо у то вријеме да истакнемо његове границе. Ова земља је, према Овидију, заузела територију сјеверно од Црног мора, протежући се од Кавкаских планина, Меотиде (Азовско море) и ријеке Танаис (Дон) до ријеке Гипанис (Јужни Буг) на западу и укључујући полуострво Крим, а на сјеверу омеђена Скитским или Ритејским горама. Према бројним истраживачима, ријеч „Скити“ могли би касноантички и рановизантијски аутори да означе друге народе који су живјели у сјеверном црноморском региону, односно у бившим скитским земљама. Староруска предања („Прича о прошлим годинама“ - почетак XII вијека) говоре о посјети апостола Андреје земљама на којима је Кијев накнадно настао, па чак трасирају пут апостола до Новгорода и сјеверних руских земаља. Немогуће је доказати или оповргнути ова предања. На свом путу Првопозвани апостол претрпио је многе патње и муке од незнабожаца: био је протјеран из градова и претучен. У Синопи је каменован, али, остајући неповријеђен, вјерни Христов ученик неуморно је проповиједао народу бесједу о Спаситељу. Молитвама апостола Господ је чинио чудеса. Трудом светог апостола Андреја настале су хришћанске цркве, којима је он постављао епископе и свештенство. Посљедњи град у који је првозвани апостол дошао и гдје му је било суђено да прихвати мученичку смрт био је град Патра (Грчка). Господ је показао многа чуда преко свог ученика у граду Патри. Болесници су били излијечени, слијепи су прогледали. Молитвом апостола оздравио је тешко болесни Созије, племенити грађанин; Полагањем апостолских руку излијечили су се Макимила, жена владара Патре и његов брат Стратоклес. Чуда која је чинио апостол и његова ватрена ријеч просвијетила су готово све грађане града Патре истинском вјером. Мало је незнабожаца остало у Патри, међу њима је био и владар града Егеат. Апостол Андреј му се више пута обратио јеванђелским ријечима. Али чак ни апостолска чуда нису просвијетила Егеата. Свети апостол с љубављу и смјерношћу обратио се његовој души, настојећи да му открије хришћанску тајну вјечног живота, чудесну силу Часног крста Господњег. Разјарени Егеат нареди да се апостол разапне на крст. Андреј је разапет на крсту у облику слова Х који се од тада назива Андрејев крст. Како би муке биле дуже, управник града Егеат наредио је да се не закуцава, већ да му вежу руке и ноге. „О крсту, освећен од мог Господа и Учитеља, поздрављам те, слико ужаса, ти си, након што је на теби умро, постао знак радости и љубави!“ - овим ријечима се апостол попео на овај крст. Два дана је висио на њему до своје смрти, два дана је разговарао са људима који су стајали около ... Људи који су га слушали саосјећали су са њим свим срцем и тражили да се свети апостол скине са крста. Уплашен народним огорчењем, Егеат је наредио да се оконча погубљење. Али свети апостол је почео да се моли да га Господ почасти смрћу на крсту. Без обзира како су војници покушавали да уклоне апостола Андреја, руке их нису послушале. Распети апостол, хвалећи Бога, рекао је: „Господе, Исусе Христе, прими дух мој“. Тада је сјајни сјај Божанске свјетлости обасјао крст и мученица распета на њему. Када је сјај нестао, свети апостол Андреј Првозвани већ је предао своју свету душу Господу (+ 62). Максимила, жена намјесника, узела је тијело апостола са крста и часно га сахранила. Неколико вијекова касније, за вријеме цара Константина Великог, мошти светог апостола Андреја свечано су пренесене у Цариград и положене у храм Светих апостола поред моштију светог јеванђелиста Луке и ученика апостола Павла - апостола Тимотеја. Вјерује се да се облик Х или коси, такозвани „ Андрејев крст“, први пут појавио на југозападу Француске у X вијеку, а од XIV вијека постао је традиционалан, иако је изворни извор овог облика крста непознат. Коси крст уведен је у италијанску умјетност након ренесансног периода. Иконографски је апостол Андреј приказан у црвеној и зеленој одећи са кратком брадом, у којој се налази крст или коси крст, симбол његовог мучеништва , као и свитак у руци или књига. Припремио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ На Светој Гори постоји скит Светог апостола Андреја. У овој атонској светињи чува се дио моштију - лобања Светог Андреја Првозваног.
(На фотографијама: Скит Светог Андреја на Светој Гори -лијево; дио моштију Светог апостола Андреја-десно) Украјинска православна црква и даље је подвргнута жестоком прогону власти у земљи, а западни свијет, који велича људска права, не предузима ништа да је некако заштити, рекао је представник Јерусалимске патријаршије архиепископ севастијски Теодосије. Епископ Теодосије је, на састанку 2. децембра 2023. године, у Храму Гроба Господњег са црквеном делегацијом вјерника из различитих из различитих дијелова свијета рекао: „Молимо се за мир у Светој земљи и да се рат у Појасу Газе заврши. Ово је рат за који цијену плаћају невини цивили, дјеца. Али говорећи о страдању нашег народа у Светој земљи и о ономе што се овдје дешава, сјећамо се и онога што се дешава у Украјини, гдје Украјинску православну цркву прогони кијевски режим, подржан од Запада. Прогон који Запад подстиче на Православну Цркву у Украјини је неприхватљив и не може се оправдати, јер се ради о кршењу људских права и насртају на древну Цркву, која у Украјини постоји од доласка хришћанства на ове крајеве. Политичке власти немају право да се мијешају у црквене ствари и намећу план који Црква не може да прихвати. Изражавамо нашу солидарност са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом Онуфријем и свим епископима Украјинске Православне Цркве који су подвргнути жестоком прогону, док западни свијет, хвалећи људска права, видећи и знајући то, ништа не предузима. Западне политичке власти и њихови представници у Украјини настоје да створе алтернативну црквену структуру легитимној Цркви, али ми не признајемо каноничност структуре коју намеће политичко руководство Украјине као алтернативу легитимној Цркви коју води митрополит Онуфрије. Молимо се за Православну Цркву у Украјини у овим тешким временима, када се неколико епископа затвара и мучи, када се цркве незаконито одузимају – све то категорички осуђујемо. Вјерујемо да ће Православна Црква у Украјини побиједити своје непријатеље. Ово није први пут да је Црква прогањана: њена историја је пуна сурових прогона, али на крају побјеђује, јер је Господ Исус Христос чува и чува од сваког зла, од непријатеља видљивих и невидљивих". Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања овог извора У недјељу XXVII. по Духовима, 10. децембра, Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је Свету архијерејску литургију у Чечави код Теслића. Домаћин сабрања, протојереј Славко Пантелић дочекао је владику Фотија испред храма Рођења Пресвете Богородице и упутио му ријечи добродошлице, замоливши га да ово мјесто спомиње у својим молитвама. Преосвећеном епископу Фотију данас су саслуживали: протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки; протојереј-ставрофор Недељко Пришић, умировљени парох растушки те протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, епархијски ђакони. На крају је уприличена и трпеза љубави за све присутне. У току трпезе свештеник Славко, заједно са вјерним народом, даривао је свог Архијереја, уз ријечи захвалности: - Сљедујући библијском примјеру и мудрацима који са три поклона дођоше, тако ћемо и ми нашем Епископу уручити три поклона. Наши дарови су владичанске инсигније, монашки каиш и корпа пуна домаћих производа из Чечаве коју су припремиле чланице Кола српских сестара. Захваљујемо се на посјети, на молитвама и духовном укрепљењу! - Кад сам ових дана правио распоред где треба да служим, а имао сам потребу да дођем у бању (Врућицу) неколико дана, није било дилеме да одаберем Чечаву јер је то, како кажу, Мала Србија. Овај крај заиста бије глас да је народ овде добар, побожан, православан, да се држи своје традиције, да је честит и да то није од јуче, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи коју вам преносимо у цјелости: Хајно Фалке (Heino Falcke), који је 2019. године стекао славу у свијету астрономије захваљујући првој слици црне рупе, рекао је да је физика без Бога немогућа. Фалке, професор радиоастрономије и физике на Универзитету Радбоуд у Нијмегену (Холандија), рекао је у интервјуу за лист Дер Стандард да се „философи и теолози морају усудити да приступе физици, и обрнуто“. Идеја да „природна наука и физика немају никакве везе са вјером или теологијом је савремени апсурд“, каже Фалке. Према његовим рιјечима, многи од великих физичара на чијим дјелима се заснивају наша савремена открића били су дубоко религиозни људи.
„Ако физичар, који природно описује материјалне ствари, не размишља шире, не размишља о смислу свог рада у философском и теолошком контексту, он се ограничава“, сигуран је професор. Према Фалкеу, у академском свιјету је неопходно „говорити о Богу као првом узроку свега, без обзира на лична увјерења“, јер је „физика без Бога немогућа“. Фалке, рођен у Келну 1966. године, постао је познат широј јавности кроз своја истраживања црних рупа, о којима је написао неколико књига, међу којима и "Свјетлост у тами – Црне рупе. Универзум и ми“. Такође је постао први научник који је објавио слику црне рупе, која се појавила на многим насловним странама широм свијета у априлу 2019. године.Фалкеу је недавно додијељена престижна Балзан награда, која одаје признање истакнутим научницима у области хуманистичких наука . У његову част је 2018. године назван астероид (12654) Heinofalcke. Фалке је побожни хришћанин (протестант) и своју вјеру посматра као начин постизања унутрашњег одмора, као и мотивацију за вођење науке. Морогоро, регион Морогоро, Танзанија, 11. децембар 2023. године
У храму Св. Арсенија Кападокијског и Пајсија Атонског у Морогору у источној Танзанији током викенда обављено је саборно крштења. Свеукупно 182 особе, укључујући десетине бивших муслимана, примило је Свето крштење у рукама митрополита иринопољског Димитрија (Александријска Патријаршија) и саслужујућих свештеника након катихизиса архимандрита Елефтерија (Балакоса), преноси Православна мисија Танзаније. Оваква саборна крштења одржавају се сваке године пред Божић већ 19 година. Митрополит Димитрије крстио је више од 60.000 људи у Танзанији од 2004. године. Одслужена је и Божанска Литургија на којој су новокрштени први пут примили Пресвето Тијело и Крв Христову. „Радост новокрштених (међу њима и десетине муслимана) била је заиста дирљива, са лицима која су блистала милошћу и побожношћу, славили су своју интеграцију у православну породицу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве!!!“ закључује се у извјештају. Саборна крштења уобичајена су појава у Танзанији и широм Африке. OrthoChristian је писао о четири у Танзанији само у протеклој години (погледајте овдје, овдје, овдје, овдје). На храм Преображења Господњег у Загребу враћена купола, оштећена у земљотресима 2020. године11/12/2023
У петак, 8. децембра 2023. године, након готово годину дана реконструкције, на храм Преображења Господњег у Загребу враћена је купола, оштећена у земљотресима 2020. године. Враћање куполе тешке пет тона један је од последњих великих захвата на обнови загребачке Саборне цркве. Овај историјски догађај пратили су представници медија, као и велики број грађана окупљених на Цвјетном тргу. ”Нова купола је нешто тежа зато што је младо дрво и бакар је дебљи. Та купола као продукт Хермана Болеа је једна од најљепших у Загребу”, рекао је за ХРТ Радивоје Јовичић, академски сликар и виши конзерватор – рестауратор, који је готово годину дана радио на њеној реконструкцији. Јосип Галић, пројектант и надзорни инжењер казао је да је пројекат спровођен споро, као и сви пројекти обнове историјске баштине, јер је потребно укључивање посебних стручњака који су заузети због обнове великог броја цркава у Загребу и Сиску. ”На цркви је можда најзахтјевнији био челични дио – појачања кровишта и звоника. Што се тиче куполе, то је стандардна реконструкција. Рачунамо да ће функционирати 100 година”, рекао је. Протојереј-стварофор Душко Спасојевић, старјешина храма, рекао је да ”враћањем реконструисане капе звоника завршавамо важну цјелину обнове храма Преображења Господњег. Остаје нам олтар који ћемо завршити ускоро.” Подсјећамо да је обновљену куполу скинуту 13. јануара ове године, крајем септембра освештао Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, администратор Епархије загребачко-љубљанске. Његова Светост патријарх српски г. порфирије је, на свом Инстаграм налогу, написао: "Слава Богу после три године од земљотреса који је задесио Загреб и том приликом нанео велику штету Саборном храму Преображења Господњег, коначно је завршена спољашња обнова овог предивног храма којег су Православни загребачки Срби подигли давне 1866. године. Као круна обнове јуче је на звоник храма враћена оштећена купола у још лепшем сјају и издању и она наговештава коначну обнову вековне светиње. Купола Саборног храма дело је аустријског архитекте Хермана Болеа и једна је од најлепших у Загребу коју убрајају у културно добро српског народа. Хвала свима који су допринели својим прилозима да се ово дело успешно приведе крају. Бог вас све благословио". Синоћ је у великој сали Културно-спортско центра “Никола Тесла” при цркви Светог Николе у Чикагу (Lyons) одржан донаторски скуп под називом “За одбрану Косова, у славу Светог Саве” на коме су присуствовали и говорили епископи, рашко призренски Теодосије, и новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин. Отварајући скуп Антоније Ковачевић је образложио да у његовом називу један уз другог са разлогом стоје Косово и Свети Сава, јер су те две свете српске речи нераскидиво повезане. Он је на почетку позвао присутне да пожеле добродошлицу владики Теодосију: “Данас је са нама човек који на Косову и Метохији стоји на бранику српства, као последња линија одбране нашег духовног царства које није умрло ни 1389 ни 1999, неће умрети док год се чује појање дечанских монаха и звоно на цркви Богородице Љевишке у Призрену. Он је ту да сачува наше сећање, наше цркве и манастире, али И наше људе који су остали тамо, на својим огњиштима“. Након тога се присутнима обратио владика Лонгин, који је поздравио присутне и истакао значај донаторске акције за откуп земље у селу Дежева крај Новог Пазара, у којем је рођен Свети Сава. Подсећамо, Епархија Рашко-призренска Српске православне цркве одлучила је у Дежеви саградити спомен цркву и Меморијални центар која би носили име по њему. Црква је направљена на темељима светиње у којој је 1282.године на Црквено-народном сабору краљ Драгутин предао престо свом брату Милутину. “Само три стотине метара даље је место на коме се, по предању, родио Свети Сава, а тренутно се довршава црква и пројекат уређења Меморијалног центра који би требао да постане место ходочашћа православних верника из Србије, Црне Горе, али и целог региона”, изјавио је недавно за Сербиан Тимес архимандрит Андреј, игуман оближњег манастира Црна Река, који је ових дана такође гост Чикага. Оно што, међутим, представља препреку да се радови на комплексу приведу крају, су кућа и имање који се налазе непосредно поред цркве, и који су недавно оглашени за продају. Ако би та кућа припала неком другом а не цркви, читав пројекат би био доведен у питање. Зато је организована донаторска акција у којој је Епархија потражила помоћ од људи, донатора, који би својим прилозима омогућили да се кућа и имање откупе од власника.У најави донаторског дела скупа приказан је прилог снимљен управо у Дежеви и порука мале Павлине Радовановић, девојчице са анђеоским гласом из Ораховца на Косову и Метохији. А онда је уследио говор владике Теодосија, који је још једном истакао важност ове акције и подестио да је Епархија рашко-призренска у претходних годину откупила три куће и имања поред три велике светиње на Косову и Метохији, између осталог и вајат покрај цркве Богородице Љевишке у Призрену. У сва три случаја, као и у случају Mеморијалног центра у Дежеви, ти објекти би, у власништву неког другог, могли угрозити мир духовних комплекса. Након обраћања владике Теодосија, присутни су замољени и у великом броју се одазвали позиву за помоћ, тако да је, закључно са синоћњим прилозима, укупна прикупљена сума за откуп куће и имања у родном селу Светог Саве, износила 56.000 долара. У богатом културно-забавном програму учествовала су деца из Фолклорне групе “Моравац”, која су заслужила овације својим певањем, играњем, славским здравицама и сјајним скечом у коме су и младе и старе подсетили на обичаје који се практикују у данима најрадоснијег хришћанског празника, Божића, који предстоји. Велики аплауз је заслужила и најмузикалнија српска породица у Америци, сјајне сестре Радовић: Габријела, Александра и Софија, на челу са мајком Соњом, који су на виолинама, флаути и гитари, али и својим гласовима, дочарале како може да звучи традиционална српска музика у другачијим аранжманима. Извор: СТВ У недјељу, 10. децембра 2023. године, када прослављамо Светог мученика Јакова Персијанца, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем, служио је Свету архијерејску Литургију у зимској капели Вазнесења Господњег у манастиру Милошевац, на позив Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве, викарног Епископа бањалучког и настојатеља овог светог манастира. Епископима су саслуживали свештеномонаси, свештеници и ђакони наше Епархије, уз молитвено присуство вјерног народа. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке Свети преподобномученик и исповједник Стефан Нови, рођен је 715. године у Цариграду у побожној хришћанској породици. Његови родитељи, имајући двије кћерке, молили су се Господу за рођење сина. Његова мајка Ана донијела је новорођеног Стефана у цркву Влахерну у име Пресвете Богородице и посветила га Богу. У то вријеме је цар Лав Исавријанац (716-741) започео прогон светих икона и њихових поклоника. Присталице иконокластичке јереси, уз цареву подршку, заузеле су доминантне положаје у царству и Цркви. Прогоњено моћницима овог свијета, православље је сачувано у манастирима далеко од престонице, у осамљеним келијама и у срцима њихових храбрих и вјерних следбеника. Православни родитељи светог Стефана, оптерећени околном злобом, повукли су се из Цариграда у Витинију, а свог шеснаестогодишњег сина дали на послушање блаженом Јовану, који се подвизавао на осамљеном мјесту на гори Светог Аксентија. Више од 15 година свети Стефан је боравио са блаженим Јованом, потпуно предавши своју вољу овом духносном старцу, учећи се од њега монашком дјелу. Овдје је Стефан примио вијест да му је отац умро и да су мајка и сестре примиле монашки постриг. Послије извјесног времена умро је блажени Јован. Са дубоком тугом, Стефан је сахранио његово часно тијело, док је своје монашко подвизавање наставио у својој пећини. Убрзо су монаси почели да долазе код подвижника, желећи да од њега науче врлински и спасоносни живот, постепено је формиран манастир, којем је свети Стефан постао игуман. У четрдесет другој години игуман Стефан је напустио манастир, који је створио и отишао на другу планину, на чијем се врху, у осамљеној келији, налазио у дубокој повучености. Међутим, и овдје се убрзо створила заједница монаха који су тражили духовно вођство Светог Стефана. Лава Исавријанца на царском престолу замијенио је Константин Копроним (741-775.годд), још жешћи прогонитељ православне побожности, још ревноснији иконоборац. Цар је сазвао иконоборачки сабор коме је присуствовало 358 епископа из источних провинција. Међутим, осим цариградског архиепископа Константина, незаконито устоличеног ауторитетом Копронима, нико од патријараха није желио да учествује у злим дјелима овог сабора, који се ипак назвао васељенским. Сабор јеретика, на приједлог цара и архиепископа, прогласио је иконе за идоле, анатемисао све оне који им се клањају у православном хришћанству, а поштовање икона прогласио за јерес. У међувремену, манастир Светог Стефана и његов игуман прославили су се у престоници. Цару је било речено о аскетском животу монаха, о њиховој православној побожности, о даривању чуда од игумана Стефана, да се глас о светом Стефану проширио далеко изван манастира, а име игумана било је опкољено свеопштом чашћу и љубављу. Цара је посебно наљутило отворено подстицање поштовања икона и укор гонитеља православља у манастиру Светог Стефана. Архиепископ Константин је схватио да је у личности игумана Стефана имао снажног и непомирљивог противника својим иконоборачким тежњама и користио је много енергије да га придобије на своју страну или уништи. Покушали су да намаме Светог Стефана у иконоборачки табор, прво ласкањем и подмићивањем, затим пријетњама, али узалуд. Тада су светитеља оклеветали, оптужујући га за заједнички живот са монахињом. Међутим, његова кривица није доказана, пошто је оклеветана монахиња храбро порицала кривицу и мученички умрла. Коначно, цар је наредио да светитеља затвори у тамницу, а његов манастир униште. Иконоборачки епископи су послати у тамницу код Светог Стефана да га увјере у догматску истину иконоборства. Али светитељ је лако оповргнуо све аргументе јеретика и остао вјеран православљу. Тада је цар наредио да свеца протјерају на острво Проконис у Мраморном мору. Свети се настанио у пећини и убрзо су се тамо окупили његови ученици. Послије неког времена, светац је напустио браћу и преузео на себе столпнически подвиг. Слава подвижника Стефана и чуда учињена његовим молитвама раширили су се по цијелом царству и учврстили вјеру. и дух православља у народу. Цар је наредио да Стефана пребаце у тамницу на острву Фарос, а затим га изведе на суђење. На суђењу је светац оповргао аргументе јеретика који су му судили, објаснио догматску суштину поштовања икона и оптужио иконоборце да хуле на иконе на Христа и Богородицу. Као доказ, светац је показао златник, на коме је била царева слика. Питао је судије шта би учинили човјеку који би га, бацивши новчић, згазио ногама. Речено му је да ће таква особа сигурно бити погубљена због непоштовања цареве слике. На то је свети Стефан рекао да још већу казну очекује онај који срамоти лик Цара небеског и Његових светаца, баци новчић на земљу и поче га газити под ногама. Цар је наредио да свеца у ланцима пошаљу у затвор, гдје су већ чамила 342 монаха, осуђене због поштовања икона. У овом затвору свети Стефан је провео једанаест мјесеци тјешећи затворенике. Заједно са њима изводио је молитвено попање, често појући тропар Нерукотворном Образу Спаситеља. Многи људи су долазили у тамницу и молили светог Стефана да се моли за њих. Цар је, сазнавши да је светац у тамници направио манастир, у коме су се непрестано молиле и поштовале свете иконе, послао двојицу својих најомиљенијих слуга, браћу близанце, да да туку светитеља до смрти. Када су браћа ушла у тамницу и видјела лице монаха како блиста божанском свјетлошћу, пали су му пред ноге, затражили опроштај и његове молитве и рекли цару да су испунили заповијест. Али цар је сазнао истину и прибјегао још једној лажи. Рекавши својим војницима да светитељ наводно жели да га збаци са престола, послао их је у затвор. Сам свети исповједник изашао је у сусрет бијесним војницима, који су га ухватили и одвукли улицама града. Неко од јеретика удари дрветом светитеља по глави, и светитељ издахну. Измучено тијело мученика бачено је у јаму у којој су сахрањени злочинци. Пострада овај славни Христов војник 767. године у 53. години свога земнога живота, и би увјенчан славом неувелом. Сљедећег јутра, ватрени облак појавио се изнад Аксентијеве горе, а затим се густа измаглица спустила на град и жестока олуја погодила је многе људе. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ У Либану је климатска криза дуго пријетила изумирању библијске шуме кедровине, а недавно јој се придружио и рат - у пограничној зони гранатирање из Израела довело је до пожара и уништења огромних маслињака и усјева. За либанске хришћане, локални кедрови су светиња, јер се помињу у Библији 103 путам а у 104 псалму псалмопепјевац нам каже да их је Господ засадио: “Сите се дрвета Божија, кедри Ливански, које си посадио. На њима птице вију гнијезда; станак је родин на јелама“. Цар Соломон користи кедар за подизање храма, а по предању од овог дрвета био је и крст на којем је Господ разапет. Од његове смоле прави се најљепша врста тамјана. Ова моћна зимзелена стабла издржавају оштре сњежне зиме у планинама, а симболична слика кедра краси националну заставу Либана. Срећом, свети шумарци кедра на сјеверу земље још увијек су далеко од зоне сукоба милитаната Хезболаха и израелских трупа дуж либанско-израелске границе, усред рата Израела са Хамасом. Али либанска влада протестовала је због употребе граната од бијелог фосфора и другог запаљивог оружја од стране израелске војске, која је већ спалила десетине хиљада стабала маслина и усјева у пограничном подручју, а осиромашени либански фармери страхују да је оружје довело до неповратног контаминације тла. Ипак, дугорочни опстанак либанског кедра угрожен је не само ратом, већ и порастом температура усљед климатских промјена. Глобално повећање температуре могло би да уништи биодиверзитет региона и уништи једну од најпознатијих икона у земљи. Чувена бујна шума кедра Божијег, на надморској висини од око 2 хиљаде метара у близини сјеверног града Баре, одавно је поштована међу хришћанима из ближе околине али и из далека. Из заштићених шумарака се пружа поглед на долину Кадиша („света“ на арамејском), гдје су хришћани стално налазили уточиште од прогона током различитих периода турбулентне историје Либана. Дубока 35 километара дуга планинска долина са својом бујном вегетацијом крије једну од највећих и најзначајнијих раних хришћанских монашких насеобина на свијету. УН су 1998. године додале локалну кедрову шуму и долину на Унескову листу свјетске баштине. Од тада, долина и шума су постале још популарније међу ходочасницима, туристима и еколозима из цијелог свијета. Све више и више Либанаца свих вјероисповијести све чешће долази овдје да удахну свјеж ваздух далеко од градова. Овдје долазе људи свих религија, не само хришћани. Еколози и локално становништво забринути су да глобално загријавање, у комбинацији са лошим управљањем владе, постепено уништава крхки екосистем долине и њену кедрову шуму. „За тридесет до четрдесет година, скоро сигурно ће доћи до исцрпљивања садашњег биодиверзитета у долини Кадиша, која се и даље сматра једном од најбогатијих на свијету“, рекао је за Associated Press Чарбел Таук (Charbel Tawk),инжењер заштите животне средине и еколошки активиста. Либан посљедњих година пати од климатских промјена: локални фармери се жале на недостатак кише; шумски пожари, слични онима који су потпуно спалили шуме у сусједној Сирији и оближњој Грчкој, све више бјесне у боровим шумама на сјеверу земљи. Мјештани све теже подносе љетње врућине, посебно са сталним дугим нестанцима струје. Температуре у планинском сјеверном граду Чара већ су скоро константно изнад 30 степени Целзијуса, што није неуобичајено у обалним градовима земље, али је још увијек необично у планинама. Монахиње средњовјековног манастира Канубин на падини у долини Кадиша се с тугом присјећају недавних времена када је још увијек било могуће удобно спавати током љетњих ноћи без потребе за климатизацијом. Већ су се појавили први алармантни знаци предстојеће могуће смрти кедра и зелене долине Кадиша. Растуће температуре подстичу размножавање колонија лисних уши које прождиру кору кедрових стабала, а буђ све више расте на њиховим излучевинама, каже еколог Шарбел Таук. Ове излучевине обично сакупљају пчеле, али су посљедњих година све мање активни. Лисне уши и друге штеточине већ живе много дуже током сезоне и пењу се све више и више. Ове штеточине могу временом уништити кедрове, посебно на релативно малим висинама. Са загријавањем, опасност од шумских пожара такође нагло расте. Гајеви кедра најбоље расту на надморској висини од 700 до 1800 метара. Еколошка организација Таука је посљедњих година засадила око 200 хиљада садница кедра на великим надморским висинама и на подручјима гдје их раније није било. Преживјело је око 180 хиљада садница. „Због климатских промјена или нечег другог што се дешава у природи, кедрови ових дана већ могу да опстану на висинама од 2.100 до 2.400 метара“, каже Таук, испитујући младу шумицу кедра на падини планине. Локални свештеници и еколози позивају либанску владу да помогне универзитетима да спроведу опсежна истраживања о утицају промјена температуре на биодиверзитет земље. Међутим, Либан већ дуги низ година пати од тешке економске кризе. Државна каса је исцрпљена, многи од водећих стручњака у земљи су заузети тражењем уговора у иностранству. „Данас немамо практично ништа сачувано од бивше државе осим имена“, жали се градоначелник Шара Фреди Кејроуз. – Ресорна министарства и даље постоје, али упркос свим њиховим најбољим намјерама, немају више финансијских капацитета. Зато морамо све више да се обраћамо становницима градова и села за помоћ у еколошким иницијативама и либанској дијаспори у иностранству за изводљиво финансирање. „Комитет пријатеља кедрове шуме“, који укључује еколога Таука, активно се брине о кедровим дрвећем скоро три деценије. Многи кедрови имају уграђене сензоре за мјерење температуре, вјетра и влажности. Они омогућавају еколозима да одмах уоче погоршање временских услова који би могли довести до шумског пожара. „Опасни еколошки проблеми такође расту у доњим токовима долине Кадиша“, каже Таук. „Нарочито, локалне еколошке нише све више преузимају чемпреси, истискују друге биљне врсте и нарушавају крхку равнотежу која је одавно успостављена у нашој долини. Гледамо са ужасом како се агресивно шире, расту и надвисују друге врсте, лишавајући их сунчеве светлости и ваздуха, гушећи их својим крунама и коријенима. Ове промјене утичу на читаве заједнице биљака, птица, инсеката и свих врста гмизаваца који тамо живе." Парадоксално, неки владини напори да заштити долину заправо штете њеном биодиверзитету, каже еколог Таук. У прошлости су пастири пасли козе и другу ситну стоку у долини и на тај начин спречавали ширење инвазивних врста. Стална испаша стоке је такође смањила опасност од пожара, као и сакупљање мртвог дрвета и грмља од стране локалног становништва за огрев у зимском периоду. Међутим, након што је долина проглашена свјетском културном баштином, либанска влада је иселила пастире и друге локалне становнике и увела строга правила за посјету. Ту сада живи мало људи осим шачице свештеника и монахиња. „Дрвеће је заузело пустош у којој су некада живјели скромни фармери и сточари“, каже еколог Таук. „Сада непрекидни шикари омогућавају да ватра тренутно преузме долину и прође кроз њу одоздо према врху. Његова забринутост је разумљива и оцу Хани Тауку, који је у својој пећинској испосници код манастира Канубин навикао да слуша цвркут многих птица у долини. „Треба пажљиво да чувамо вјеру заједнице, њен начин живота, познато природно окружење и осјећај јединства са природом, који је настао од када су наши стари преци овде нашли уточиште“, каже свештеник. – Једном када пореметите ово стање, нападате дугу историју и, можда, уништавате будућност своје деце.” Зашто је ово дрво било толико тражено? Постоји више особина које су му повећале вриједност за најмоћније људе прошлости. У поређењу са осталим врстама доступним блискоисточним царевима, попут шипка, чемпреса и бора, кедар се издваја значајном дебљином и висином свога стабла, али и високом отпорношћу на инсекте и труљење, као и трајношћу. Ценили су га и због његовог ароматичног мириса и дрвета равног зрна. Због свих ових особина вођени су ратови зарад либанског кедра и то хиљадама година. "А Хирам цар Тирски даде Соломуну дрва кедровијех и дрва јеловијех и злата колико му год воља бјеше, тада цар Соломун даде Хираму двадесет градова у земљи Галилејској" (1 ЦАР 9). Свети синод Цариградске патријаршије је 10. јануара канонизовао старца Герасима (Микрајананитиса) Химнописца (†1991), познатог као подвижника и аутора више од 2.000 црквених богослужења, а његов празник први пут је 7. децембра прослављен. У Верији (Грчка) његов спомен је са посебном радошћу прославио Митрополит веријски Пантелејмон, који је био духовно чедо новоканонизованог Светог Герасима, преноси Ромфеа. У Саборној цркви Светог манастира Богородица Довра у Верији служено је свеноћно бденије и Божанска литургија уз саслужење монашког братства Митрополије и благочестивог верног народа. Током бденија, део моштију Светог Герасима, који се обично чува у затвореној зони манастира, изнешен је ради поклоњења. *** Центар Мистагогија представља кратки опис житија Светог Герасима: Монах Герасим Микрајананитис (5. септембар 1905 – 7. децембар 1991), у свету познат као Анастасије, био је савремени химнограф. Рођен је у Дровиани, у провинцији Делвино у северном Епиру, а прва слова научио је у основној школи свог родног града. Са завршетком основне школе, као адолесцент Анастасије је напустио сеоску средину. Његов отац се већ настанио у Пиреју, где је радио, па га је и сам пратио и почео да ради близу њега. Тако је био приморан да напусти мајку и млађег брата. У почетку се настанио у Пиреју, код оца и тетке. Затим су се преселили у Атину. У новом пребивалишту наставио је школовање у гимназији. Његова ревност за проучавање светих списа била је импресивна. После средње школе наставио је студије на вишој школи. У Атини је водио рачуна и о свом духовном животу и редовно је ишао у цркву. И сам се сећа: „Наша парохија је био Свети Дионисије Ареопагит. Обично смо ишли до Авеније Василис Софија, где је била стара школа Ризариос, до Светог Георгија Ризарија, јер је било близу. Ту је више пута служио и Св. Нектарије Пентапољски, кога сам видео“. У Атини је већ.размишљао да постане монах и мислио је да оде раније, пре него што преузме друге обавезе. Није му требало дуго да схвати своју склоност. Тако је отишао на Свету Гору 15. августа 1923. године. На Светој Гори је постао искушеник у Испосници Свете Ане. Конкретно у Малој Светој Ани, у келији Светог Претече, са малоазијским јеромонахом Мелетијем Јоаникијом као својим старцем. Овде, на овој пустој, сушној, оштрој и неплодној локацији Мале Свете Ане, нашао је апсолутну духовну радост и испуњење свог животног сна. Сада се неподељено посветио аскетизму, духовном животу и проучавању светих црквених текстова. 20. октобра 1924. године, на бдењу у спомен Светог Герасима Кефалонијског, примио је монашки постриг, добивши име светитеља. Монах Герасим, потпуно прилагођен свом новом животу, био је узор послушања, смирења и сваке врлине. Упоредо са свакодневним монашким богослужењима и учењем, два монаха, старац и послушник, радили су и на свакодневним животним обавезама за опстанак. Старац Мелетије се годинама бавио вештином, коју је добро познавао, израде дрворезбарених печата који се користе за припрему просфора за Литургију. Њему близак , млади монах Герасим научио је ову уметност, којом се трудољубиво бавио. Међутим, оно што га је фасцинирало било је бављење књигама. О томе нам прича: „Ето, када сам дошао, сабрао сам и обновио своје знање. Антички писци, све сам их се наситио, све сам их сварио. Имао сам књиге које сам дао некој сиромашној деци која су ме посетила из Сикије на супротној страни.” После неколико година, старац Мелетије заувек је отишао у Атину, остављајући новог монаха Герасима потпуно самог. Испод колибе Светог Претече налази се колиба Успења Богородице. У њој је живео подвижник старац Авимелех (+ 1965). Њему се 1946. придружио будући јеромонах Дионисије. о. Дионисију се придружио и о. Герасим и касније, 1966. године, формирали су братство. Монах Герасим је касније постао оснивач храма Светих отаца Дионисија Беседника и Митрофана. 1956 године у пећини у којој су се подвизавала два монаха подигао је малу капелу и довршио је 1960. Старац Герасим, између осталог, био је познат по гостопримству, које је надахњивао и код својих послушника. Вреди напоменути да његов аскетски и повучени живот ни на који начин није утицао на његову друштвеност. Посетиоци из света који су му долазили увек су одлазили са неком користи, јер је разговор са њим увек био посебан. Разборит у својим одговорима, систематски је избегавао неблаговремене расправе и брбљање; увек је тражио тишину, коју је сматрао „мајком мудрости”. Поред мирјана, посетиоци су често били свештенослужитељи или чак монаси, који су долазили са истом сврхом: да слушају старца, да се духовно окористе и да се уче из његовог врлинског живота. За живота су му додељена многа монашка послушања. Био је библиотекар и шеф службе у киријакону Испоснице Свете Ане. Као библиотекар, чак се бавио састављањем и објављивањем каталога рукописа библиотеке. У том својству помогао је многим научницима у проналажењу и добијању копија рукописа. И сам је писао вредне студије и чланке. Монах Герасим Микрајананитис био је такође један од ретких химнографа, тако да је већина његовог дела одмах коришћена у литургијском животу Цркве. Већина његовог дела је доступна, упркос чињеници да је само мали део објављен. То је зато што су многи рукописи широко распрострањени у куцаним фотокопијама. Он је и саму химнографију сматрао продужетком молитве, општења са Богом и светима: „Имам светитеља испред себе. Зато не желим ни са ким да комуницирам. Химнографија, ово духовно дело, јесте сједињење душе са Богом; то је чудесна молитва; то је медитација ума; то је тајна теорија; то је мистерија, која се не објашњава речима. Химнографија је највиша философија. Не изражава се речима. Човек то мора да ради да би осетио.” Упокојио се 7. децембра 1991. Његов богат химнографски рад процењује се на више од 2000 богослужбених текстова. Овај велики химнограф велике Цркве Христове одликован је сребрном медаљом Атинске академије 28. децембра 1968. године. Годишњи помен преподобном Герасиму Микрајананитису је 7. децембра. Извор: https://orthochristian.com/157702.html /Превела Љиљана Поповић/Преузето са митрополија.цом Очекује се да ће то питање бити размотрено на наредном засиједању Светог Синода. Један број архијереја Грчке православне цркве критиковао је нацрт закона о истополном „браку“ који је предложила грчка влада. Принципијелан став архијереја је да Црква не може да одобри иновацију која тако јасно противријечи хришћанској антропологији и православном учењу о браку пише orthodoxianewsagency.gr. Митрополит нафпактски Јеротеј (Влахос) био је један од првих који је реаговао на предстојећу промјену законодавства, објавивши чланак „Два пола и „сексуална оријентација“ у листу ТА НЕА. Према ријечима Његовог Преосвештенства, усвојени закони не треба да удовољавају произвољном избору грађана, већ „педагошки доприносе развоју и унапређењу како друштва, тако и сваког човјека“. „Држава мора да доноси законе узимајући у обзир посебности традиције наше земље“, увјерен је он. Митрополити месински Хризостом и патраски Хризостом покренули су питање предстојећег закона на састанку са представником владе на празник Светог апостола Андреја Првозваног у Патри. Митрополит Месине је посебно позвао да се скрене пажња на опасно ширење лажних идола које пројектује савремена епоха. Епископ је међу ове, што значи истополна партнерства, уврстио „искривљене моделе породичних облика“. Према Митрополиту, још увијек нисмо у потпуности „схватили негативне посљедице“ процеса „који се развијају у породици“. „Када их прихватимо, способност да их промијенимо може постати неповратна“, нагласио је он. Са своје стране, митрополит патраски Хризостом изјавио је да се не слаже са „браковима“ истополних парова, описујући их као „нове и стране обичаје“. Упутивши Влади сигнал да не приступа легализацији оваквих заједница, он је нагласио да Црква категорички одбацује оне облике „саживота“ или „брака“ људи који су „противправни закону Божијем и људском моралу“. Митрополит димитријски Игњатије се такође изјаснио против истополног партнерства и с њим у вези питања усвајања дјеце. Према његовим риjечима, такав приступ „девалвира жену“, сводећи је „на пуки инструмент за рађање“, а такође је „лишава одличне мајчинске улоге и учешћа у пуноправној породици“. Солунски митрополит Филотеј, недавно уздигнут на епископску столицу, коментаришући владин прijедлог закона, назвао га је „бомбом постављеном у темељ породице“. Заузврат, свештенство Халкидске епархије, позивајући се на тужан пораст развода и насиља у породици, једногласно је изјавило да је морална и материјална подршка светој институцији породице неопходна свима, а посебно онима „који се налазе на одговорним функцијама и укључени у у законодавству“. Очекује се да ће се о прijедлогу закона о истополном „браку” расправљати на наредном засиједању Светог синода Грчке православне цркве. Како је раније саопштено, Бугарска патријаршија је, након састанка Светог синода одржаног 22. новембра 2023. године, издала саопштење у којем је позвала бугарску владу да захтијева од Европског суда за људска права (ECHR) да преиспита одлуку од 5. септембра 2023. године која обавезује државу да створи правни основ за правно признање и заштиту истополних парова. Преподобни Алимпије Столпник рођен је 522. године у граду Адријанопољу у Пафлагонији. Његова мајка, побожна хришћанка, рано је остала удовица и, знајући за божански позив свог сина, његово васпитање повјерила је Теодору, епископу Адријанопољском. Током рођења сина, мајка је дивно виђење: цијела соба је била испуњена Божанским сјајем - ово је био знак Алимпијевог будућег праведног живота. Алимпије бјеше пун страха Божија, смирености и кротости; и у младим годинама својим показиваше мудрост старости и беспријекорно живљење. Због тих врлина он би постављен за црквеног економа, затим и рукоположен за ђакона. Једном приликом се преподобном, који је пратио Владику у Цариград, јавила се св. мученица Ефимија и рекла му да се врати у домовину и на мјесту напуштеног паганског гробља осноју цркву у част њеног светог имена. Преподобни је испунио Божанску заповијест и поставио темељ за аскетски живот. У близини храма, на отвореном небу, на врху незнабожачке гробнице, светитељ је за себе саградио стуб на коме се подвизавао 53 године у непрестаним молитвама Богу, учећи и поучавајући многе који су му долазили. Демони који су живјели на паганском гробљу довели су у искушење подвижника, али поражени молитвом и истрајношћу светитеља, зауијвек су напустили ово мјесто. За своје подвиге, изабраник Бога је награђен благодаћу испуњеним даром пророштва, изгонећи демоне и лијечећи болести. Само 14 година прије смрти, светац више није могао да стоји и због болести у ногама лежао је на боку, резигнирано подносећи тешке патње и понизно благодарећи Господу. Постепено су у близини стуба настала два манастира: мушки и женски, у којима је монах увео строга монашка правила и примјењивао их до своје смрти. Преподобни Алимпије упокојио се 640. године, у 118. години. Вјеронаука.нет Депресија је велики јавно здравствени проблем. Жене су погођене двоструко чешће од мушкараца. Свака трећа жена која изврши абортус постаје депресивна. Ово је резултат мета-студије објављене у часопису BMC Psychology у октобру. Истраживачи су прегледали 15 студија, које су обухватиле укупно 18.207 жена из различитих земаља и континената након абортуса. Аутори истраживања препоручују да жене након абортуса добију додатну његу и психолошку подршку од професионалних здравствених радника, али и од партнера, породице и околине. Мета-анализа је показала да у просјеку широм свијета 34,5 одсто жена доживи депресију након абортуса. Просјечна стопа депресије након абортуса показује мало разлика између континената. Највећи удио је у Азији са 37 одсто, а најмањи у Европи са 33 одсто. Чини се да приход игра већу улогу. Земље са ниским просјечним приходом имају највећи удио депресије од 43 одсто, док земље са високим просјечним приходом имају удио од 25 одсто. Депресија је један од најчешћих узрока неспособности за рад широм свијета, пишу аутори. У 15 студија укључене су три из Кине, по двије из Њемачке и Ирана и по једна студија из Аустралије, Данске, Јордана, Кеније, Литваније, Холандије и Турске. Студије из САД и Канаде потврђују резултате. Мета-анализа из 2011. године показала је да је ризик жена од развоја депресије након абортуса умјерено до веома повећан. Студија из 2023. године показала је да чак и жене које су за абортус имају 55 посто шансе да доживе емоционалне проблеме након абортуса. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања kath.net Размишљајући о томе како у овом обраћању, о утицају вјеронауке на животни пут младог човјека, да будем кратак, а да притом не ускратим ниједан сегмент мисаоног процеса који ме везује за најсвјетлији животни путоказ у овој науци, односно нашу свету Цркву, своје излагање започећу истински доживљеном синтагмом, да све што људима дарујеш, од Христа биће стоструко враћено. Враћајући се ретроспективом годинама уназад, у такорећи, почетне кораке и прве сусрете са Христом, схватио сам да је утицај науке о вјери кроз наше основно образовање евидентан, јер у предшколској и школској животној доби, дијете нема јасне мисаоне енграме ко је Бог, али захваљујући пожртвованости, истрајности и упорности вјероучитеља и свештенослужитеља, кроз литургијско сабрање, може се осјетити ријечима неописива милост, коју шаље Онај који никог не одбацује, већ грли и благосиља, те чека да сазремо и да га сами спознамо. Мој први сусрет са топлином лика Христовог, изобиљем милости Мајке Божије и радошћу оних којима Ореол златно сија изнад главе, отпочео је у другом разреду основне школе преко првог часа вјеронауке и позива за учешће у црквеном хору, у коме и данас и након 2 деценије, сверадосно недељом и празницма појем. Недељно сабрање и појање на Литургијама схватао сам уједно и као дар, и као обавезу, обраћајући пажњу шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао, баш онда када сам се у животним приликама оптимизму понајмање надао, а добијао и много више него што сам очекивао. Слушајући јеванђељске и апостолске приче, а читајући и анализирајучи житија светих, покушао сам да усвојим најпотребније постулате и заповјести свете Цркве за изградњу достојанствених врлина и карактера хомосапиенса, чије наличје по снисхођењу моралних и црквених начела треба да буде насликано најљепшим бојама, као најсвјетлија реликвија пресликана са лица Богочовјека. Трудећи се да не будем нимало пристрастан, анализирајући профиле црквених лица са различитих степеница хијерахијске љествице наше Епархије, који свакодневно тумаче Јеванђеље духовној дјеци, закључујем да је врло важна, непосредна веза, која уз наш лични ангажман доводи до посредног контакта са Богом, те као такви, инкорпорирани у науку о вјери коју шире на овој Светосавској и Световасилијевској Земљи, заједно са духовним чедима, као произведен плод њихове проповједи, јесу светионик који наговештава да добро дјело далеко се чује и директно се пласира у алеју праведника, достојних вјечног помена са десне стране Царства Христовога. Посебан траг који је вјеронаука оставила у мом животу, јесте учење о безграничном молитвеном сјећању и поштовању према сваком живом бићу, без обзира да ли је узвраћано или апсолутно непримјећено, из чега произилази да сами бирамо шта ће нам бити човјек који стоји наспрам нас, те да нас то одређује и дефинише према свему, уз помоћ стечене љубави удружене са ентузијазмом и енергијом за учење и рад, одабрах да својим професионалним позивом, а надасве и људском компонентом, човјеку будем лијек а не вук, како Стари Латињани у исконској пословици вијековима уназад помислише и рекоше. Поштујући хиландарске и исконске моралне, као и савремене медицинске кодексе, притом његујући врлине и карактер дат од Господа, а стечен уз вриједни рад мојих родитеља, себе као љекара и активног човјека живе Цркве, чијем статусу свакакако доприноси и нераскидива нит вјеронауке, видим као човјека кога не руководи сребро, већ љубав ка ономе кога је болест довела до мога прага, иза кога се налази његова вјера и нада, из чега настојим да цјелокупно своје знање буде искључиво на корист мојим пацијентима, уз једину награду – да ме не забораве у својим молитвама. Јер, као што рече наш знаменити херцеговачки књижевник “Наше је само оно што другима дамо.” Срећан што вјеронаука данас има егзактно достојанствено свјетовно и религијско васпитање младих, у нади да тако остане заувијек, свој утисак о њеном утицају на мој путоказ, завршићу срдачним, молитвеним духом, упућеним чудотворцу Тврдошком и Острошком, Св. Василију: Моли за све вјерне, за обитељ свету, мир у мојој души и мир цијелом свијету. Др Сава Милојевић специјализант кардиологије 8. децембра наша Црква прославља свештеномученика Климента, папу Римског-савременика светих апостола. Сјећање на светитеља првих вијекова хришћанства - светог мученика Климента, папу Римског, православна црква прославља данас 8. децембра. Овај светитељ, рођен је у Риму у богатој и племенитој породици, али већ у дјетињству случајним околностима одвојен је од родитеља и одгајан у туђој породици. Стекавши изврсно образовање, свети Климент, ипак, није био заинтересован за паганску мудрост, тражећи смисао живота у нечем другом. Када је сазнао за Христа, напустио је дом и отишао тамо гдје су апостоли проповиједали. У Александрији је Климент упознао светог апостола Варнаву од којег је научио много о Христу и Његовом учењу, а у Палестини га је крстио сам апостол Петар. Послије крштења, свети Климент је постао његов вјерни ученик. Свети Петар је, недуго прије страдања, рукоположио Климента за римског епископа. Послије смрти апостола, а након њега и епископа града, светог Лина (67-79) и светог Анаклета (79-91), свети Климент се попео на римску столицу (од 92 до 101.год). Честити живот, милосрђе и молитвено дјело светог папе Климента многе су обратили Христу. На празник Васкрс, крстио је 424 људи. Међу крштенима били су људи свих сталежа: робови, владари, чланови царске породице. Проповједничка активност Светог Климента, усљед које су стотине људи прешле у хришћанство, разбјеснила је паганског цара Трајана (98-117) . По његовом наређењу ухватили су светог мученика и бацили га у море са сидром око врата 101. год.. Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у вријеме Св. Кирила и Методија. Свештеномученик Климент, оставио је иза себе двије Посланице Коринћанима - прве писане споменике хришћанског учења након писања апостола. Тропар (глас 1):Мученик твој Господи Климент во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја. Египат је од давнина био житница Медитерана. У његову престоницу Александрију (град који је основао Александар Македонски око 331 пне и назвао га по своме имену), довожени су усјеви пшенице из цијелог Нила. Одавде је, у бродовима вођеним свјетлошћу светионика Фарос, одвожена по цијелом свијету. Александрија није била само највећи трговачки град Римског царства, већ и центар науке и образовања. Постала је позната не само по светионику Фарос, већ и по чувеној Александријској библиотеци. Жена цара Максимијана, Августа заузела се за Катарину. Подржали су је војсковођа Порфирије и 200 његових војника. Заједно су исповиједили Христа и по наређењу цара одмах су били посјечени. Са њима је погубљена и света Екатерина. По предању, анђели су тијело великомученице пренијели на гору Синај. Три вијека касније ту је основан манастир Свете Екатерине. Њене мошти остале у њему до данас. Црква 24. новембра по јулијанском календару, тј. 7. децембра по грегоријанском календару прославља Св. великомученицу Екатерину, мученицу Августу, мученике Порфирија Стратилата и 200 војника.
Цртежи Марије Заикине/извор: фома.ру/ превео и допунио: сајт вјеронаука.нет -препоручујемо да прочитате и овај чланак ШТА САВРЕМЕНА ОМЛАДИНА ДА НАУЧИ ИЗ ЖИВОТА СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ЕКАТАРИНЕ? Православна црква 7. децембра прославља свету великомученицу Eкатерину Александријску, која је пострадала за Христа током Диоклецијаног гоњења хришћана почетком 4. вијека. И опет, по ко зна који пут, драга браћо и сестре, желио бих да скренем пажњу на чињеницу да су тако млади млади светитељи попут великомученика Георгија Побједоносца и Димитрија Солунског и великомученице Екатерине и Варваре, који су страдали у истом периоду, дали све нашем Господу Исусу Христу - они су се у потпуности жртвовали као мирисна и света жртва Богу. И ово је, наравно, огроман примјер за данашњу омладину, и уопште за све нас. Екатерина је имала све о чему може да сања младић њене ере и савремности. Статус и племенитост. Била је царског рода. Њена породица је имала велико богатство. Живјела у културној престоници модерног свијета - у египатској Александрији. Света Екатерина је стекла изврсно образовање. Била је врло паметна и такође веома лијепа. И млада. И све ово је Екатарина оставила. Све ово је жртвовала да би прихватила мученичку смрт за Христа. И она је од Бога постала достојна светости. Овјенчана уистину царском небеском духовном круном. Данас се често примјећује другачије кретање људског срца. Обрнуто. Данас покушавају, напротив, да „трују“ савременог младог човјека. Као да кажу: „Не тражи Бога, немој. Стекни статус. Да. Тежи луксузу, богатству и задовољству. Тежи спољној љепоти најприступачнијим средствима од шминке до ботокса и пластичне хирургије. Не тражи Бога, не тежи за Њим, направи себи идола, служи себи“. А какав је резултат? Хиљаде несрећних људи! Зашто несрећних? Јер су поставили погрешне циљеве у животу. И о томе не сањају. А Бог не дозвољава да се њихови планови остваре, јер ће то бити погубно за њихове бесмртне душе. Али понос је слијеп. Он жели само оно што жели и ништа друго. И ништа друго не види и не примјећује. За поносног човјека свијет је огледало за нарциса, гдје се диви себи. И невјероватан парадокс се дешава већ много вијекова. Ропство Христу постаје слобода. „Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11, 30). И слобода гријеха постаје ропство ђаволу. И овај терет је врло болан. Зато, чини ми се, Црква у кондаку назива Свету Екатарину свемудром. Она је то разумјела. Ова мисао, ова потрага за Богом помогла јој је да избјегне страшну замку, имала је отрежњујући ефекат на њу. И ево је, света и срећна. И благословена. Преподобни Пајсије Светогорац пио је чај из лимене конзерве и живио је у биједној колиби, али је, такође, био срећан. Јер је Бог био с њим. А Пресвета Богородица донијела му је грожђе и просфору. Да ли си срећан, савремени младићу? Постави себи ово питање искрено. Има ли у теби мира и радости умјесто панике, страха и страсних ватрених жеља? Великомученица Катарина је то разумјела. Схватила је да је Бог главно човјеково благо. А ово тајанствено, дивно и невидљиво заједништво са живим Богом није чак ни радост, већ блаженство. Хоћеш ли то икад разумјети, младо племе, непознато? Да ли ће и Бог постати твој живот и твоје благо какав је Он за нас ? Света великомученице Екатарино, моли Бога за нас! Свештеник Андреј Чиженко / ВЈЕРОНАУКА.НЕТ -препоручујемо да прочитате СВЕТА ВЕЛИКОМУЧЕНИЦА ЕКАТЕРИНА -ЖИТИЈЕ У ИЛУСТРАЦИЈАМА |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|