 Преподобномученик Стефан Нови, Константинопольски Свети преподобномученик и исповједник Стефан Нови, рођен је 715. године у Цариграду у побожној хришћанској породици. Његови родитељи, имајући двије кћерке, молили су се Господу за рођење сина. Његова мајка Ана донијела је новорођеног Стефана у цркву Влахерну у име Пресвете Богородице и посветила га Богу.
У то вријеме је цар Лав Исавријанац (716-741) започео прогон светих икона и њихових поклоника. Присталице иконокластичке јереси, уз цареву подршку, заузеле су доминантне положаје у царству и Цркви. Прогоњено моћницима овог свијета, православље је сачувано у манастирима далеко од престонице, у осамљеним келијама и у срцима њихових храбрих и вјерних следбеника. Православни родитељи светог Стефана, оптерећени околном злобом, повукли су се из Цариграда у Витинију, а свог шеснаестогодишњег сина дали на послушање блаженом Јовану, који се подвизавао на осамљеном мјесту на гори Светог Аксентија. Више од 15 година свети Стефан је боравио са блаженим Јованом, потпуно предавши своју вољу овом духносном старцу, учећи се од њега монашком дјелу. Овдје је Стефан примио вијест да му је отац умро и да су мајка и сестре примиле монашки постриг. Послије извјесног времена умро је блажени Јован. Са дубоком тугом, Стефан је сахранио његово часно тијело, док је своје монашко подвизавање наставио у својој пећини. Убрзо су монаси почели да долазе код подвижника, желећи да од њега науче врлински и спасоносни живот, постепено је формиран манастир, којем је свети Стефан постао игуман. У четрдесет другој години игуман Стефан је напустио манастир, који је створио и отишао на другу планину, на чијем се врху, у осамљеној келији, налазио у дубокој повучености. Међутим, и овдје се убрзо створила заједница монаха који су тражили духовно вођство Светог Стефана. Лава Исавријанца на царском престолу замијенио је Константин Копроним (741-775.годд), још жешћи прогонитељ православне побожности, још ревноснији иконоборац. Цар је сазвао иконоборачки сабор коме је присуствовало 358 епископа из источних провинција. Међутим, осим цариградског архиепископа Константина, незаконито устоличеног ауторитетом Копронима, нико од патријараха није желио да учествује у злим дјелима овог сабора, који се ипак назвао васељенским. Сабор јеретика, на приједлог цара и архиепископа, прогласио је иконе за идоле, анатемисао све оне који им се клањају у православном хришћанству, а поштовање икона прогласио за јерес. У међувремену, манастир Светог Стефана и његов игуман прославили су се у престоници. Цару је било речено о аскетском животу монаха, о њиховој православној побожности, о даривању чуда од игумана Стефана, да се глас о светом Стефану проширио далеко изван манастира, а име игумана било је опкољено свеопштом чашћу и љубављу. Цара је посебно наљутило отворено подстицање поштовања икона и укор гонитеља православља у манастиру Светог Стефана. Архиепископ Константин је схватио да је у личности игумана Стефана имао снажног и непомирљивог противника својим иконоборачким тежњама и користио је много енергије да га придобије на своју страну или уништи. Покушали су да намаме Светог Стефана у иконоборачки табор, прво ласкањем и подмићивањем, затим пријетњама, али узалуд. Тада су светитеља оклеветали, оптужујући га за заједнички живот са монахињом. Међутим, његова кривица није доказана, пошто је оклеветана монахиња храбро порицала кривицу и мученички умрла. Коначно, цар је наредио да светитеља затвори у тамницу, а његов манастир униште. Иконоборачки епископи су послати у тамницу код Светог Стефана да га увјере у догматску истину иконоборства. Али светитељ је лако оповргнуо све аргументе јеретика и остао вјеран православљу. Тада је цар наредио да свеца протјерају на острво Проконис у Мраморном мору. Свети се настанио у пећини и убрзо су се тамо окупили његови ученици. Послије неког времена, светац је напустио браћу и преузео на себе столпнически подвиг. Слава подвижника Стефана и чуда учињена његовим молитвама раширили су се по цијелом царству и учврстили вјеру. и дух православља у народу. Цар је наредио да Стефана пребаце у тамницу на острву Фарос, а затим га изведе на суђење. На суђењу је светац оповргао аргументе јеретика који су му судили, објаснио догматску суштину поштовања икона и оптужио иконоборце да хуле на иконе на Христа и Богородицу. Као доказ, светац је показао златник, на коме је била царева слика. Питао је судије шта би учинили човјеку који би га, бацивши новчић, згазио ногама. Речено му је да ће таква особа сигурно бити погубљена због непоштовања цареве слике. На то је свети Стефан рекао да још већу казну очекује онај који срамоти лик Цара небеског и Његових светаца, баци новчић на земљу и поче га газити под ногама. Цар је наредио да свеца у ланцима пошаљу у затвор, гдје су већ чамила 342 монаха, осуђене због поштовања икона. У овом затвору свети Стефан је провео једанаест мјесеци тјешећи затворенике. Заједно са њима изводио је молитвено попање, често појући тропар Нерукотворном Образу Спаситеља. Многи људи су долазили у тамницу и молили светог Стефана да се моли за њих. Цар је, сазнавши да је светац у тамници направио манастир, у коме су се непрестано молиле и поштовале свете иконе, послао двојицу својих најомиљенијих слуга, браћу близанце, да да туку светитеља до смрти. Када су браћа ушла у тамницу и видјела лице монаха како блиста божанском свјетлошћу, пали су му пред ноге, затражили опроштај и његове молитве и рекли цару да су испунили заповијест. Али цар је сазнао истину и прибјегао још једној лажи. Рекавши својим војницима да светитељ наводно жели да га збаци са престола, послао их је у затвор. Сам свети исповједник изашао је у сусрет бијесним војницима, који су га ухватили и одвукли улицама града. Неко од јеретика удари дрветом светитеља по глави, и светитељ издахну. Измучено тијело мученика бачено је у јаму у којој су сахрањени злочинци. Пострада овај славни Христов војник 767. године у 53. години свога земнога живота, и би увјенчан славом неувелом. Сљедећег јутра, ватрени облак појавио се изнад Аксентијеве горе, а затим се густа измаглица спустила на град и жестока олуја погодила је многе људе. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ |