 У Либану је климатска криза дуго пријетила изумирању библијске шуме кедровине, а недавно јој се придружио и рат - у пограничној зони гранатирање из Израела довело је до пожара и уништења огромних маслињака и усјева. За либанске хришћане, локални кедрови су светиња, јер се помињу у Библији 103 путам а у 104 псалму псалмопепјевац нам каже да их је Господ засадио: “Сите се дрвета Божија, кедри Ливански, које си посадио. На њима птице вију гнијезда; станак је родин на јелама“. Цар Соломон користи кедар за подизање храма, а по предању од овог дрвета био је и крст на којем је Господ разапет. Од његове смоле прави се најљепша врста тамјана. Ова моћна зимзелена стабла издржавају оштре сњежне зиме у планинама, а симболична слика кедра краси националну заставу Либана. Срећом, свети шумарци кедра на сјеверу земље још увијек су далеко од зоне сукоба милитаната Хезболаха и израелских трупа дуж либанско-израелске границе, усред рата Израела са Хамасом. Али либанска влада протестовала је због употребе граната од бијелог фосфора и другог запаљивог оружја од стране израелске војске, која је већ спалила десетине хиљада стабала маслина и усјева у пограничном подручју, а осиромашени либански фармери страхују да је оружје довело до неповратног контаминације тла. Ипак, дугорочни опстанак либанског кедра угрожен је не само ратом, већ и порастом температура усљед климатских промјена. Глобално повећање температуре могло би да уништи биодиверзитет региона и уништи једну од најпознатијих икона у земљи. Чувена бујна шума кедра Божијег, на надморској висини од око 2 хиљаде метара у близини сјеверног града Баре, одавно је поштована међу хришћанима из ближе околине али и из далека. Из заштићених шумарака се пружа поглед на долину Кадиша („света“ на арамејском), гдје су хришћани стално налазили уточиште од прогона током различитих периода турбулентне историје Либана. Дубока 35 километара дуга планинска долина са својом бујном вегетацијом крије једну од највећих и најзначајнијих раних хришћанских монашких насеобина на свијету. УН су 1998. године додале локалну кедрову шуму и долину на Унескову листу свјетске баштине. Од тада, долина и шума су постале још популарније међу ходочасницима, туристима и еколозима из цијелог свијета. Све више и више Либанаца свих вјероисповијести све чешће долази овдје да удахну свјеж ваздух далеко од градова. Овдје долазе људи свих религија, не само хришћани. Еколози и локално становништво забринути су да глобално загријавање, у комбинацији са лошим управљањем владе, постепено уништава крхки екосистем долине и њену кедрову шуму. „За тридесет до четрдесет година, скоро сигурно ће доћи до исцрпљивања садашњег биодиверзитета у долини Кадиша, која се и даље сматра једном од најбогатијих на свијету“, рекао је за Associated Press Чарбел Таук (Charbel Tawk),инжењер заштите животне средине и еколошки активиста. Либан посљедњих година пати од климатских промјена: локални фармери се жале на недостатак кише; шумски пожари, слични онима који су потпуно спалили шуме у сусједној Сирији и оближњој Грчкој, све више бјесне у боровим шумама на сјеверу земљи. Мјештани све теже подносе љетње врућине, посебно са сталним дугим нестанцима струје. Температуре у планинском сјеверном граду Чара већ су скоро константно изнад 30 степени Целзијуса, што није неуобичајено у обалним градовима земље, али је још увијек необично у планинама. Монахиње средњовјековног манастира Канубин на падини у долини Кадиша се с тугом присјећају недавних времена када је још увијек било могуће удобно спавати током љетњих ноћи без потребе за климатизацијом. Већ су се појавили први алармантни знаци предстојеће могуће смрти кедра и зелене долине Кадиша. Растуће температуре подстичу размножавање колонија лисних уши које прождиру кору кедрових стабала, а буђ све више расте на њиховим излучевинама, каже еколог Шарбел Таук. Ове излучевине обично сакупљају пчеле, али су посљедњих година све мање активни. Лисне уши и друге штеточине већ живе много дуже током сезоне и пењу се све више и више. Ове штеточине могу временом уништити кедрове, посебно на релативно малим висинама. Са загријавањем, опасност од шумских пожара такође нагло расте. Гајеви кедра најбоље расту на надморској висини од 700 до 1800 метара. Еколошка организација Таука је посљедњих година засадила око 200 хиљада садница кедра на великим надморским висинама и на подручјима гдје их раније није било. Преживјело је око 180 хиљада садница. „Због климатских промјена или нечег другог што се дешава у природи, кедрови ових дана већ могу да опстану на висинама од 2.100 до 2.400 метара“, каже Таук, испитујући младу шумицу кедра на падини планине. Локални свештеници и еколози позивају либанску владу да помогне универзитетима да спроведу опсежна истраживања о утицају промјена температуре на биодиверзитет земље. Међутим, Либан већ дуги низ година пати од тешке економске кризе. Државна каса је исцрпљена, многи од водећих стручњака у земљи су заузети тражењем уговора у иностранству. „Данас немамо практично ништа сачувано од бивше државе осим имена“, жали се градоначелник Шара Фреди Кејроуз. – Ресорна министарства и даље постоје, али упркос свим њиховим најбољим намјерама, немају више финансијских капацитета. Зато морамо све више да се обраћамо становницима градова и села за помоћ у еколошким иницијативама и либанској дијаспори у иностранству за изводљиво финансирање. „Комитет пријатеља кедрове шуме“, који укључује еколога Таука, активно се брине о кедровим дрвећем скоро три деценије. Многи кедрови имају уграђене сензоре за мјерење температуре, вјетра и влажности. Они омогућавају еколозима да одмах уоче погоршање временских услова који би могли довести до шумског пожара. „Опасни еколошки проблеми такође расту у доњим токовима долине Кадиша“, каже Таук. „Нарочито, локалне еколошке нише све више преузимају чемпреси, истискују друге биљне врсте и нарушавају крхку равнотежу која је одавно успостављена у нашој долини. Гледамо са ужасом како се агресивно шире, расту и надвисују друге врсте, лишавајући их сунчеве светлости и ваздуха, гушећи их својим крунама и коријенима. Ове промјене утичу на читаве заједнице биљака, птица, инсеката и свих врста гмизаваца који тамо живе." Парадоксално, неки владини напори да заштити долину заправо штете њеном биодиверзитету, каже еколог Таук. У прошлости су пастири пасли козе и другу ситну стоку у долини и на тај начин спречавали ширење инвазивних врста. Стална испаша стоке је такође смањила опасност од пожара, као и сакупљање мртвог дрвета и грмља од стране локалног становништва за огрев у зимском периоду. Међутим, након што је долина проглашена свјетском културном баштином, либанска влада је иселила пастире и друге локалне становнике и увела строга правила за посјету. Ту сада живи мало људи осим шачице свештеника и монахиња. „Дрвеће је заузело пустош у којој су некада живјели скромни фармери и сточари“, каже еколог Таук. „Сада непрекидни шикари омогућавају да ватра тренутно преузме долину и прође кроз њу одоздо према врху. Његова забринутост је разумљива и оцу Хани Тауку, који је у својој пећинској испосници код манастира Канубин навикао да слуша цвркут многих птица у долини. „Треба пажљиво да чувамо вјеру заједнице, њен начин живота, познато природно окружење и осјећај јединства са природом, који је настао од када су наши стари преци овде нашли уточиште“, каже свештеник. – Једном када пореметите ово стање, нападате дугу историју и, можда, уништавате будућност своје деце.” Зашто је ово дрво било толико тражено? Постоји више особина које су му повећале вриједност за најмоћније људе прошлости. У поређењу са осталим врстама доступним блискоисточним царевима, попут шипка, чемпреса и бора, кедар се издваја значајном дебљином и висином свога стабла, али и високом отпорношћу на инсекте и труљење, као и трајношћу. Ценили су га и због његовог ароматичног мириса и дрвета равног зрна. Због свих ових особина вођени су ратови зарад либанског кедра и то хиљадама година. "А Хирам цар Тирски даде Соломуну дрва кедровијех и дрва јеловијех и злата колико му год воља бјеше, тада цар Соломун даде Хираму двадесет градова у земљи Галилејској" (1 ЦАР 9). |