 Праведни Авакум је живио и служио Господу у то тешко вријеме када је посљедње упориште државности народа Божијег, такозвано Јужно Царство, било на ивици политичког, економског и, што је најстрашније, духовне и моралне пропасти. Раније је Господ предао у руке асирским непријатељима Сјеверни дио некада уједињеног царства. Међутим, јужна половина, Јудеја са престоницом у светом граду Јерусалиму, задржала је своју независност.
у посљедњим данима Јужног царства, његови становници су напредовали у религиозним говорима о Господу. Међутим, искрена, богоугодна вјера постала је ријеткост. Зло се укоријенило и почело да рађа своје гнусне „плодове“. Јужно царство је било испуњено звјерствима, међусобним непријатељством и злом. Јудејски цареви, који су смјењивали једни друге, чинили су „оно што је у свему било мрско пред Господом“, а обични људи су без оклијевања слиједили погубни примјер својих духовно слијепих вођа. Све је то гледао пророк Авакум, и то му је било неподношљиво болно. Управо пророкова књига (има три главе) нам показује тај његов душевни бол. У њој пророк Авакум (1.глава), једним питањем "докле" започиње свој разговор са Јахвеом: "Докле ћу, Господе, вапити а ти нећеш да чујеш? докле ћу ти викати: насиље! а ти нећеш да избавиш? То "докле" праћено је одмах једним "зашто". "Зашто пушташ да видим безакоње, и да гледам муку и грабеж и насиље пред собом, и како подижу свађу и распру? Зато се оставља закон, и суд не излази нигда, јер безбожник оптјече праведника, зато суд излази изопачен" (Ав 1, 2-4). Овај вапај је стар колико и свијет, а питања су вјечна. Авакуму се, као и свима нама понекад, чини да Господ не жури да одговори на људске патње и бол. Како би било добро када би врлина била крунисала благостањем, а зло одмах кажњено! Али зло побјеђује, а праведност и праведници бивају гоњени. Како се ово може помирити са Божјом правдом? Овдје видимо сличности проророка Авакума и праведног Јова. Обојица постављају питања о патњи праведника и обојица траже одговор у разговору (расправи) са Богом. А као одговор на сва ова тужна питања он чује страшну вијест о надолазећој несрећи која се приближава Јудеји. Испоставља се да је привидна равнодушност Божија према ономе што се дешава на земљи, и да је Он спреман да суди недостојном нараштају свог изабраног народа. А овај суд ће се извршити руком Халдејаца-Вавилонаца. Непобједиви завојевачи, нису ни могли замислити да своје побједе дугују не својим војничким заслугама, већ Божијој свемоћи, који их је, као и раније Асирце, изабрао за оруђе Свог гњева – да би "уразумио и опаметио народ". Бог неће оставити гријех некажњеним – не само у Израиљу, већ и међу његовим непријатељима: "Јер ће камен из зида викати, и чвор из дрвета свједочиће: Тешко ономе који гради град крвљу и оснива град неправдом! <...> Тешко ономе који поји ближњега својега, додаје мијех свој да би га опојио и гледао му голотињу. Наситићеш се срамоте мјесто славе, пиј и ти, и откриј голотињу своју; доћи ће к теби чаша у десници Господњој, и бљувотина ће срамна бити на слави твојој" (Ав 2, 11-12, 15-16). „Праведник ће живјети од вјере“ Као одговор на његово друго питање – зашто је зли народ изабран за освету? - Господ заповиједа да се запише: ... и да буде разговијетно на плочама да се лако чита. Јер ће још бити утвара до одређенога времена, и говориће шта ће бити до пошљетка и неће слагати; ако оклијева, чекај је, јер ће зацијело доћи, и неће одоцнити. Гле, ко се поноси, његова душа није права у њему; а праведник ће од вјере своје жив бити. ... (Ав 2, 2–4). Ове ријечи пророка Авакума трипут цитира апостол Павле, сматрајући их основом новозавјетне Цркве. Свако ће одговарати за своја дјела: "Што си ти оплијенио многе народе, тебе ће оплијенити сав остатак од народа, за крв људску и за насиље учињено земљи, граду и свјема који живе у њему" (Ав 2, 8). Књига пророка Авакума завршава се молитвом-псалмом, који приказује страшно Богојављење, олују чишћења која брише зло са лица земље. Нада за ову буру, вјера у небеску истину, за коју ће – прије или касније – остати последња ријеч, праведник је спасен од очајања. И ако је прије Старог Завјета човјек земаљско благостање сматрао знаком милости Божије, онда за пророка Авакама живот није у овим „знацима“, већ у Самом Богу, којем потпуно вјерује. Вјера и љубав све гутају, преображавајући дух човјека. Нека, вели пророк, лозе не рађају, нека се маслине осуше и стада нестане, али и тада ћу се радовати Господу и радовати се Богу спасења свога. Авакукова вјера постала је полазна основа за учење апостола Павла о спасоносној вјери у Христа. Свјетлост коју Авакум предсказује јесте свјетлост Васкрсења Христовог, „просвещающий всех“. То је вјера у Спаситеља човјечанства, Месију, којег су у вријеме Авакума, чекали, - чиме ће праведник живјети, како ће се спасти од зла и смрти. По мишљењу хришћанских богослова, ово је најважније у Авакумовом пророчанству. Шта? Гдје? Када? Поуздани подаци о животу осмог од дванаест малих библијских пророка, који су предвидјели уништење јерусалимског храма и самог Јерусалима од стране Халдејаца, вавилонско ропство Јевреја, повратак заробљеника у домовину и долазак Месија, нису сачувани. Према јеврејском предању, мајка Авакумова била је Сономићанка, којој је пророк Јелисеј предвидио да ће за годину дана загрлити свог сина. А у биографији пророка, која је до нас дошла у различитим издањима, каже се да је Авакум био син извјесног Асафата из племена Симеонова, који је преживио заузимање Јерусалима и умро само двије године прије повратка Јевреја из заточеништва. Мјестом његовог проповиједања сматра се Јудеја, могуће Јерусалим, у периоду „екстремног заоштравања међународне ситуације“ и друштвеног пропадања у самој Јудеји. Између два зла... У то вријеме, Вавилон се тек недавно успоставио као свјетска сила. Али када су се Халдејци побунили против освајача Асирије, дошло је до кратког предаха за Јудеју, током којег је цар Јосија успио да обнови заборављени Савез (Завјет) свог народа са Богом – уосталом, Асирци су морали да концентришу све своје снаге на сузбијање вавилонске побуне. Али, након што су коначно разбили Асирско царство, Халдејци су побиједили и некада моћне Египћане - чим су се они родили, нова моћна империја је почела да осваја свијет. И убрзо је дошао ред на Јуду. Тада се, уочи предстојеће пропасти, у вријеме неизвјесности и страха, чуло Авакумово пророштво. Ситуација у Јудеји постајала је све алармантнија. Али оно што се дешавало унутар земље у позадини растућих немира и незадовољства било је готово веома забрињавајуће. Јосијина владавина је била угодна Богу, али краткотрајна – он је умро, а његов син Јоахаз зајсео јеј на престо. А три мјесеца касније, војска фараона Нехаона напала је земљу, свргнула Јоахаза и на престо поставила његовог брата Јоакима, човјека злог, и бунтовног : "Двадесет и пет година бијаше Јоакиму кад поче царовати, и царова једанаест година у Јерусалиму. А он чињаше што је зло пред Господом сасвијем како су чинили оци његови" (4 Цар 23, 36–24,7; 2 Дн 36, 5–8). Утицај култова Ваала и Астарте био је толико моћан да се чинило да је морал заувијек заборављен од стране Изабраног народа, а неправда је постала норма. Истраживачи вјерују да је убрзо након тога Авакум записао своје пророштво. А када се вавилонски цар Навуходоносор приближио Јерусалиму, пророк је, према предању, побјегао из града, знајући да је несрећа неизбјежна и да је отпор бескорисан. Настанио се на граници са Египтом, живећи тамо као добровољни изгнаник и није видио како су Халдејци разорили Соломонов храм, побили већину становника Јерусалима, а остале отјерали у ропство. Авакум није доживои повратак заробљеника из Вавилона. |