Сазнај новости из
хришћанског свијета
Канцеларија британског комесара за информације (ICO) покренула је истрагу о Британском музеју, који је осумњичен за прикривање етиопских светиња и информација о њима. Ријеч је о такозваним таботима – плочама које се налазе у олтару цркава Етиопске православне цркве* и које су копије плоча Ковчега завјета. Истрага ICO-а се фокусира на 11 дрвених и камених плоча које су опљачкали британски војници у Етиопији након битке код Макдела 1868. Реликвије су предате Британском музеју, али од тада више никада нису јавно изложене. Саопштено је да чак ни кустоси музеја немају приступ таблицама: оне се чувају у посебној просторији, у коју могу да уђу само службеници Етиопске православне цркве. ОПоред тога, музеј не објављује никакве информације о њима. То што запослени нису могли да додирују или проучавају таботе правдали су чињеницом да су то били свети предмети. Етиопија је 2019. године тражила да их Британија врати. Returning Heritage, невладина организација која води кампању за враћање или надокнаду културних добара заплијењених током колонијалних ратова, саопштила је да је у више наврата слала захтјеве Британском музеју за информације о таботима, али да није добила смислене одговоре. Сада је Returning Heritage уложио жалбу због овога ICO-у, рекавши да Британски музеј одбија да открије информације од јавног значаја.
Према Returning Heritage-у, који је спровео правну ревизију, Британски музеј у већини случајева не може да одлучује о враћању одређених културних добара другим државама – то би захтијевало доношење новог закона. Међутим, постоје изузеци од закона, а према организацији, таботи спадају у њих јер за више од 150 година чувања музеј их никада није излагао или проучавао. *Етиопска оријентално-православна црква је по броју вјерника највећа оријентално-православна црква, са око 36 милиона припадника у Етиопији и расејању. Значајан предмет у свакој етиопској цркви јесте табот на олтару, што је репродукција Ковчега завјета. 1. априла (20. марта по старом календару) 1809. године, прије 215 година, рођен је класик руске и свјетске књижевности Николај Васиљевич Гогољ. Николај Васиљевич Гогољ рођен је у Бољшије Сорочинци на граници Полтавског и Миргородског округа Полтавске губерније. Николај Гогољ је поријеклом из старе малоруске племићке породице Гогољ-Јановских, а име је добио по Светом Николају Чудотворцу. Млади Гогољ је објавио своје прве радове заједно са својим друговима у руком писаном часопису. И иако 1829. његова романтична поема „Ганц Кухелгартен“ није добила критичаре, ипак је Николај Гогољ већ одлучио о својој књижевној будућности. Генерално, током свог живота Николај Васиљевич је створио око 30 дјела која су утицала не само на домаћу, већ и на свјетску књижевност. Једном, у свом писму Висариону Белинском као одговор на критички чланак о књизи „Изабрани одломци из преписке са пријатељима“, Николај Гогољ је написао: „...Ви одвајате Цркву од Христа и хришћанства, управо ту Цркву, управо оне пастире који су својим мучеништвом запечатили истину сваке ријечи Христове, који су хиљадама умрли под ножевима и мачевима убица, молећи се за њих, и најзад уморио и саме џелате, тако да су побједници пали пред ноге побијеђених, и цио свијет је признао ову ријеч. И хоћете да одвојите управо ове пастире, ове мученичке епископе, који су на својим плећима носили светињу Цркве, од Христа, називајући их неправедним тумачима Христовим. Шта мислите ко сада може ближе и боље тумачити Христа? Да ли данашњи комунисти и социјалисти објашњавају да је Христос наредио да се одузме имање и опљачкају они који су се обогатили?“ Непосредно прије смрти, Гогољ је осмислио нови пројекат - географски есеј о Русији. Желио је да то напише на начин „да се чује веза човјека са тлом на којем је рођен“. Да би то урадио, писац је планирао да путује од манастира до манастира, комуницирајући са људима, упијајући дух различитих мјеста. Али само једно такво путовање било је суђено да се оствари - у Оптинску пустињу. Николај Гогољ и његов пратилац препјешачили су посљедње двије миље до манастира, како и приличи ходочасницима. На путу су срели дјевојку са чинијом јагода и хтјели су да их купе од ње. Али она, видећи да су то драги људи, није хтјела да узме новац и дала је јагоде бесплатно уз ријечи: „Како да узмем од странаца“. „Ова пустиња шири побожност међу људима“, рекао је Гогољ, дирнут овим феноменом. „И више пута сам примијетио сличан утицај таквих манастира. У Оптини је Николај Гогољ прочитао руком писану књигу на црквенословенском, која је за њега постала откровење: „Жалим што сам касно сазнао за књигу Исака Сирина, великог душеучитеља и прозорљивог монаха. Код испосника испосника налазимо здраву психологију и то не криво, већ директно разумијевање душе. Оно што млади људи уплетени у замршености њемачке дијалектике говоре о души није ништа друго до сабласна обмана. Човјеку који сједи до врата у блату живота није дато разумијевање природе душе.” Николај Гогољ је 4. марта (21. фебруара) 1852. године. Припремио вјеронаука.нет на осову писања фома.ру Гогољ о чуду Св. Спиридона Приликом свог боравка у Оптини манастиру, Николај Васиљевич Гогољ је испричао свом духовнику оцу Амвросију о чуду светог Спиридона које се десило пред његовим очима.Десило се то за време његовог поклоњења моштима светог угодника Божјег Св Спиридона Тримитунтског чије се мошти налазе на Крфу. Тога дана када је Гогољ дошао на поклоњење светитељу који се слави 25. децембра по новом календару, са великом торжественошћу мошти су се обносиле око града. Међу њима се налазио неки енглески путник одрастао на скепси и рационализму протестантске културе. Он је дозволио себи да примети, да су сигурно на леђима угодника направљени прорези и тело пажљиво балсмовано. Затим се сасвим приближио моштима. Какво је било његово избезумљење које се граничи са ужасом, када су се мошти светитеља, тј.светитељ, пред очима свих …лагано придигао из кивота и окренуо своја леђа управо том „идејном“ наследнику апостола Томе, названог „неверујући“: "Хајде, пријатељу, потражи своје прорезе! "Каква је даља судбина тог поштованог Британца, нажалост, није познато. Гогоља је то чудо пак потресло до дна душе. Кивот са моштима светитеља сав је окићен даровима оних којима је светитељ помагао. Место где се реликвија налази је закључано и чувар га отвара само за православне поклонике, док је католицима дозвољено само да целивају кивот. Писац описује изглед светитеља-светога Спиридона –„Господе за мене је то био највећи потрес у животу. Кроз стакло сам веома добро успео да разазнам лице светитеља. Његове црте сасвим препознатљиве, одлично очувана коса и белоснежни зуби. Кожа мало наборана и потамнела, али је сачувала форму". "Неопходно је часно се обраћати са речима. То је виши поклон Бога човеку. Ако сопствена душа није устројена, реч доноси невољу њеном писцу, из њега изађе таква реч која све поквари. Тада се и са најчистијим жељама за добро, може произвести зло" "Оно што посебно треба истаћи, јесте чињеница да не само његова духовна проза, него и његова књижевна дела из раног периода стваралаштва носе дубок печат хришћанске религиоизне књижевности, са поукама о добру и злу где добро увек побеђује, а зло увек бива кажњено. Још тада Гогољ покушава да води људе према Богу, исправљањем њихових недостатака и друштвених порока. Нећемо се у овом тексту подробно бавити тиме, само у најкраћим цртама истичемо карактеристичне примере. Тако у приповеци «Ноћ уочи Божића» сатана је свезан и исмејан, а у «Сорочинском вашару» демони су извргнути руглу, а нечиста сила је разоружана и порок је кажњен у приповеци «Виј». Сличну слику видимо и у циклусу «Петроградских прича», а Тарас Буљба већ представља апологију Православља. Гогољев «Ревизор» нипошто није некаква комедија која исмејава царски поредак, него изузетно снажна поука православним хришћанима да се пазе да их долазак истинског Ревизора, дакле Други долазак Господа нашег Исуса Христа, не сачека у тако жалосном душевном стању у коме су се затекли јунаци Гогољевог комада у завршном чину… Јунаци «Мртвих душа» имају такве душе јер живе без Христа, међутим, данас знамо да је Гогољева визија била да у завршном делу буде показан пут за препород душа палих јунака тог романа. И на крају овог кратког приказа религиозних мотива у Гогољевим делима, треба истаћи другу редакцију приповетке «Портрет» из 1842. године. У њој је одлично одсликан Гогољев однос према уметности, када на крају приповетке монах сликар поучава свог сина: «Спасавај чистоћу своје душе. Ко је у себи задобио талент, тај душом мора бити чистији од свих. Другом ће се много опростити, но њему се неће опростити“. (овај дио текста је преузет са овог извора: Саборник)
Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је Свету архијерејску литургију у Горњем Острогу, у суботу друге недјеље Часног поста 30. марта, на празник Преподобног Алексија Човјека Божијег, са преосвећеном господом епископима: милешевским Атанасијем, будимљанско-никшићким Методијем и захумско-херцеговачким и приморским Димитријем. Саслуживали су му острошки игуман архимандрит Сергије, протојереј Јордан Марков и протођакони Иван Савић из Епархије милешевске и Огњен Боричић из Митрополије црногорско-приморске. Молитвеном сабрању претходило је пресвлачење чудотворних моштију Светог Василија Острошког у нове свештене одежде након више од 20 година, које су заједно обавили Митрополит Јоаникије и сабрани епископи, са братијом острошке светиње. Богоугодним појањем у цркви Ваведења Пресвете Богородице, одговарала су острошка братија уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Послије читања Светог јеванђеља сабранима је бесједио Владика милешевски Атанасије, који је заблагодарио Митрополиту Јоаникију за данашњи сабор поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца. На овом светом мјесту многи су се Богу обраћали, ето ја ћу се похвалити да је овдје долазила и моја мајка Радојка давно, и баба, и многи други Јањани предвођени нашим часне успомене свештеником Мирославом Стриком. Али, драга браћо и сестре, драги Митрополите и драги епископи, драги оци који овдје непрестано служите Господу у Острогу, благовјерни народе, ипак ријеч је овдје највише о Богу нашем и највише Њему благодаримо. Благодаримо Богу нашем за много шта, али највише за двије ствари. Благодаримо му прије свега за то, што Он постоји, што Он јесте, како и исповједамо непрестано, и ријечима на Божанској литургији, Он постоји као Отац Свети, Дух Свети, Он увијек јесте. Али ми му благодаримо највише због тога што Он јесте такав какав јесте, што је такав, па га не можемо помијешати ни са каквим другим боговима, увијек знамо да Он јесте и ко је Он. И Он себе посвједочава, то је други разлог за што му благодаримо. Он себе посвједочава и показује, увјерава нас да Он јесте и то увијек онакав, и да јесте свима временима, јесте и сада баш онакав, и за то му благодаримо – бесједио је Владика Атанасије. Владика је истакао да данас има много људи који би хтјели да буду богови, који себе проглашавају за богове и који тако и дјелују као да они управљају васељеном, као да је цијели космос њихов и који све раде да то тако буде, али безуспјешно. – Господ себе посвједочава у свим временима, ево посвједочи Он себе и у 17. вијеку и у свим другим временима. Он даје своје предводитеље у којима показује себе какав јесте, љубавни, пун љубави, пун моћи, пун мудрости, пун свјетлости. Он у сваком времену изговара преко својих угодника оне ријечи исте ”хоћу, очисти се”, ”хоћу, усправи се” и пружа своју руку и усправља и свјетли тако да га је лако видјети и не можемо га побркати, помијешати, замијенити са другим, који сами себе проглашавају за богове – рекао је Владика Атанасије. Потом се окренуо према моштима Светог Василија и замолио да њему и сабраним епсикопима он буде путеводитељ на путу спасења. – Ето, промислом Божјијим догодило се, да те у овом времену ми недостојни представљамо. Неки боље, неки слабије, али смјело говорим, да си и дужан да нам помогнеш, јер исповједамо убједљиво, а ти провјери, да вјерујемо у истога Бога за кога си ти живео, Бога Оца, Сина и Духа Светога, имамо исте намјере, да Богу угодимо и молимо се Богу да преко нас, оваквих какви јесмо, Он чини своје дјело спасења. Посебно, ето, потребно нам је то у овом тешком времену. И кажем у својој смјелости, немој се гнијевити на нас, што не идемо у корак, можда, са тобом, али смо добро предвођени твојим наследницима – поручио је Владика Атанасије милешевски. Сабрани који посте Васкршњи пост причестили су се Светим Христовим тајнама.Потом се поред моштију Светог Василија обратио Митрополит Јоаникије. Знао је наш благочестиви народ, поучен Светим Савом, Светим Арсенијем, чије мошти почивају недалеко овдје од Острога у манастиру Ждребанику, а посебно у овим крајима поучен Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским, да пут спасења је уски пут. Није то онај широки пут који је заправо пут пропасти, којим се иде и трчи и јури за себичним, а надасве пролазним стварима, себичним интересима, него је то пут спасења, пут Христов. И ми као хришћани идемо тим путем и видимо смисао живота. Већ овдје у овоме свијету Бог нас удостојава, само ако ми то желимо и ако се трудимо и ако тражимо, ”ко куца отвориће му се”, већ овдје доживљавамо, по мјери наше вјере, благо и свјетлост и радост и блаженство Царства небеског, Христовога, вјечног Царства. Јер ми као хришћани сабирајући се у свете храмове Божије, на Свете службе Божје, причешћујући се Светим тајнама Христовим, сједињујемо се са Христом, извором живота, извором вјечне радости, извором вјечне љубави – бесједио је Митрополит Јоаникије. Господ нам ништа не намеће већ слободно одлучујемо да будемо његови саговорници, његови синови и кћери, чему нас учи Свети Василије Острошки, који је цијели живот провео у знаку Христовог крста и васкресења Његовог, рекао је Митрополит црногорско-приморски. – Свети Василије је био, нема никакве сумње, велики испосник и молитвеник, али је и свега себе приносио на жртву своме народу, својој Цркви, за њу се је жртвовао, и због те његове љубави Господ га је удостоио великих чудеса, да чини многа чудеса још у вријеме свог земаљског живота, а посебно после његове блажене кончине, па се његово житије које је на земљи започето наставља на небесима и дописује се после његовог упокојења. Многим великим и чудесним дјелима, Бог ће само знати колико је он овдје народних суза и уздаха примио, и молитви, и колико је народа услишио, колико је болесника исцијелио, колико је невјерника, атеиста у вјеру обратио и колико их је после тога обдарио, и пазио, и миловао. То само Бог зна, али понешто и братија манастира Острога записују, а и народ прича, а ми гледамо, када говоримо о чудима Светог Василија, да свједочимо само она чуда која су се заиста догодила, која су очигледна, али много је више оних невидљивих чуда – казао је Митрополит Јоаникије. Владика је рекао да се са епископима Атанасијем, Методијем и Димитријем сабрао да након 20 и више године у нове свештене одежде обуку Светог Василија, како је то увијек рађено, у малом кругу братије и свештеника. – Није се то никад радило иако нема никаквих проблема и да народ види, али нема потребе за тим да будемо толико радознали, да баш у све завиримо, све снимимо, све сликамо, све камерама забиљежимо. Заиста, у том смислу, нема потребе никакве. Томе нас учи Свети Василије Острошки, који се повлачио од свијета у острошку пећину, гдје се заједно са монасима острошке светиње која је и раније овдје поживјела, Богу молио подалеко од свијета, подалеко од вреве овога свијета и живота, подалеко од турскога зулума, да се овдје Духом Светим кроз молитве и пост, обогати, а онда је ишао и своме народу и тјешио га и храбрио га. Био стуб свете вјере православне и народ је имао око кога да се сабере, тако је и вјеру своју сачувао у најтежим временима, а Бог нас је миловао преко Светог Василија – истакао је Митрополит Јоаникије. Митрополит Јоаникије је заблагодарио мати Ангелини и сестрама из манастира Дуљево, које су се израдиле нове свештене одежде за Светог Василија Острошког. Извор: Манастир Острог Братски састанак и исповијест свештенства Архијерејског намјесништва прњаворског и србачког1/4/2024
У суботу, 30. марта 2024. године, у Прњавору, одржан је братски састанак и исповијест свештенства два Архијерејска намјесништва, прњаворског и србачког. У храму Светог Саве Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког уз присуство Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема. Након исповијести свештеника, услиједио је братски састанак. Уводну ријеч одржао је Епископ Јефрем а у наставку је Епископ Сава говорио о Богослужењу у животу свештеника. Састанак је обављен и са сваким свештеником појединачно, о стању парохија и духовном напретку вјерног народа. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке Свети Хрисант је потицао из паганске породице; стекао је добро образовање. Био је јединац син некога великог бољара Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант изучи све свјетске школе имајући најученије људе за учитеље. Међу књигама је наишао на оне у којима су пагани говорили о хришћанству. Али младић је желио да чита књиге које су написали сами хришћани. Младић је случајно пронашао књиге Новог завјета. Свето Писмо је просвијетило душу умног младића. Пронашао је презвитера Карпофора, који се скривао од прогона, и од њега примио свето крштење. Послије тога почео је отворено да проповиједа јеванђеље. Мадићев отац је на све могуће начине покушао да одврати сина од хришћанства и оженио га је прелијепом Даријом. Међутим, свети Хрисант је успио да своју жену преобрати у Христову вјеру, а млади пар је, узајамном пристанку, одлучио да води дјевичански живот. Након смрти оца, почели су да живе у одвојеним кућама. Свети Хрисант је око себе окупио неколико младића који су се обратили Христу, а побожне жене око Свете Дарије. Грађани су се жалили епарху Келерипу да свети Хрисант и Дарије проповиједају безбрачност. Свети Хрисант је предат на мучење трибину Клаудију. Међутим, мучење није могло поколебати храброст младог мученика, јер му је сила Божја очито помагала. Запањен овим, трибун Клаудије је повјеровао у Христа и примио је Свето крштење заједно са супругом Хиларијом, синовима Јасоном и Мавром и свим укућанима и војницима. Када је вијест о томе стигла до цара Нумеријана (283–284), наредио је да се сви погубе. Мученик трибун Клаудије бачен је у мору, а синовима и војницима су одрубили главе. Хришћани су тијела светих мученика сахранили у близини у пећини, а света Иларија је почела стално да иде тамо да се моли. Једном су јој ушли у траг и довели је на мучење. Светитељка је замолила да јој дају неколико минута за молитву, а кад ју је завршила умрла је. Слушкиња је светицу сахранила у пећини поред синова. Мучитељи су дали светог Дарија у блудилиште. Али тамо ју је чувао лав који је послао Бог. Све који су покушали да оскрнаве светитељку, лав је срушио на земљу, али је остао жив. Мученица им је проповиједала Христа и окренула их на пут спасења. Бацили су Светог Хрисанта у смрдљиву јаму у коју се слила сва канализација града. Али Небеска Свјетлост га је обасјала, и умјесто смрада, јама се испунила миомирисом. Тада је цар Нумеријан наредио да свеце Хрисанта и Дарију предају у руке џелата. Дарија је толико би истрајна у мукама, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Очитавши молитву, Дарија је издахнула. Послије мучења, мученици су живи закопани у земљу. У пећини која се налази недалеко од мјеста погубљења, хришћани су почели да се окупљају, славећи дан мучеништва светих. Вршили су божанске службе и примили свете тајне. Сазнавши за то, незнабожачке власти су наредиле да напуне улаз у пећину, препун поклоника. Тако су многи хришћани страдали у мукама, од којих су двојица мученика позната по имену: презвитер Диодор и ђакон Маријан, који су страдали у Риму 283. и 284. године. Преподобни Симон ДајбабскиСвети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који ј,е такође, данашњом одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједноса Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима. Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреопсвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дјабабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године, на поподневном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Једно од најчешћих питања које постављају и које се поставља православним хришћанима је „Зашто православци славе Васкрс другачијег дана од осталих хришћана?“ Ова разлика има дугу историју повезану са самим хришћанством, сложеном природом календара и употребом астрономских података. Готово од самог почетка постојања хришћанске цркве, питање у вези са датумом смрти и васкрсењем Господа нашега варирало је. Иако Нови завет ове догађаје везује за јеврејску Пасху, детаљи овог односа нису јасни. С једне стране, јеванђеља по Матеју, Марку и Луки поистовећују Господњу последњу вечеру са својим ученицима као пасхални оброк. Ово би смрт Господа нашега поставило дан после Пасхе. У другу руку, Јеванђеље по Јовану поставља смрт нашег Господа баш у часу кад су пасхални јагањци били жртвована на сам дан Пасхе. Ова варијација у тумачењу Светог писма довела је до две различите праксе. Једни држе до тога да је Васкрс на дан Пасхе, без обзира на дан у недељи, то је фиксни датум. Други држе да је Васкрс у недељу после Пасхе. До четвртог века, потоња пракса је преовладала у целој Цркви уопште; али, ипак, разлике и даље постоје. Као одговор на ово текуће питање, Први васељенски сабор, сазван у Никеји 325, бавио се овом темом. Утврђено је да Васкрс треба славити у недељу која следи после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице - тачног почетка пролећа. Ако случајно падне пун месец у недељу, Васкрс се утврђује следеће недеље. Дан који је узет за непроменљив датум пролећне равнодневице је 21. март. Зато је одређивање датума Васкрса регулисано поступком који зависи од пролећне равнодневице и месечеве фазе. Још један фактор који има видно место у одређивању датума Васкрса је датум јеврејске Пасхе. Првобитно се Пасха славила првог пуног месеца након пролећне равнодневнице. Хришћани су, дакле, славили Пасху по истој рачуници, тј. прве недеље после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице. Корелација између датума Васкрса и датума Пасхе је јасна. Смрт и васкрсење Господа нашега поклопили су се са Пасхом, обезбеђујући тако сигурну референтну тачку у времену. Ово уверење је, међутим, трајало само кратко време. Догађаји у јеврејској историји који су допринели расејању Јевреја имали су за последицу одступање од начина на који се Пасха рачунала у време Господње смрти и васкрсења. То је проузроковало да је Пасха у неколико година претходила пролећној равнодневници. Заправо је та аномалија довела до осуде која се огледа у 1. антиохијском канону (око 330. год.) и 7. канону Светих апостола (крај 4. века) оних који Васкрс славе „са Јеврејима“. Сврха ове осуде била је спречити хришћане да узму у обзир Пасху при одређивању датума Васкрса. Већина хришћана је на крају престала да узима у обзир јеврејску Пасху код одређивања Васкрса. Њихова сврха је, наравно, била да сачувају првобитну праксу слављења Васкрса након пролећне равнодневнице. Зато је Никејски сабор настојао да принципе за одређивање датума Васкрса повеже са нормама за израчунавање Пасхе током живота Господа нашега. Упркос интервенцији Никејског сабора, одређене разлике у техничким питањима регулисања датума Васкрса остале су и после тога. То је повремено резултовало локалним варијацијама све док у шестом веку није универзални прихваћен сигурнији начин израчунавања заснован на астрономским подацима. Ово је била алтернатива израчунавању Васкрса на основу Пасхе и састојала се у стварању такозваних „пасхалних циклуса“. Сваки пасхални циклус одговарао је одређеном броју година. У зависности од броја година у циклусу, пун месец се би се јавио истог дана у години као и почетак циклуса, уз неке изузетке. Што је циклус био тачнији, изузеци су били ређи. На Истоку је на крају усвојен деветнаестогодишњи циклус, док је на Западу осамдесетчетворогодишњи. Употреба два различита пасхална циклуса неминовно је уступила место разликама између Источне и Западне цркве у погледу утврђивања Васкрса. Следећи разлог за ове разлике било је усвајање од стране Западне цркве Грегоријанског календара 1582. године којим је замењен Јулијански календар. Ово се догодило да би се усагласила разлика, која је затим уочена између приступа пасхалног циклуса израчунавању Васкрса и доступних астрономских података. Православна црква наставља да заснива своје прорачуне за датум Васкрса на Јулијанском календару, који је био у употреби у време Првог васељенског сабора. Као такав, он не узима у обзир тринаестодневну разлику између Јулијанског и Грегоријанског календара. Практично говорећи, то значи да се Васкрс не може славити пре 3. априла, односно 21. марта, датума пролећне равнодневице, у време Првог васељенског сабора. Другим речима, постоји разлика од тринаест дана између прихваћеног датума за пролећну равнодневницу некада и сада. Сходно томе, комбинација ових разлика објашњава различитог датума Васкрса кога се држи православна црква и друге хришћанске цркве. Ако ишта друго, овај преглед сложености око питања датума Васкрса наглашава свеобухватну потребу да га се поново преиспита стрпљиво и отворено. Ова је тема већ дуго предмет екуменског дијалога. То је био дух који је доминирао на саветовању о том питању одржаном у Алепу у Сирији 1997. године. Један од закључака био је да су основни разлог за разлике у датуму Васкрса биле разлике у коришћеним календарима и месечевим таблицама (пасхални циклуси), него било какво богословско неслагање између Источних и Западних хришћана. С обзиром на чињеницу да се данас и јулијански и грегоријански начини рачунања разилазе од астрономских података, свим хришћанима одговара да се врате нормама које је одредио Никејски сабор, користећи предности најсавременијих астрономских података за пролећну равнодневицу и месечева фаза. Др Луис Ј. Пацавос, професор Канонског права на Богословији Часног Крста /За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /извор Његово Блаженство Патријарх румунски г. Данило освештао је, у понедјељак увече, капелу посвећену Светом апостолу Андреју, заштитнику Румуније, у румунском парламенту. Након освештања капеле, Патријарх Данило се осврнуо на постојање капела у различитим парламентима широм свијета, унутар аеродрома, у близини болница или у другим јавним просторима. Његово Блаженство је за њих рекао да су „извори мира, радости и наде“. Свечаном чину су присуствовали премијер Румуније Јон-Марсел Чолаку, предсједници и чланови оба дома румунског Парламента, као и представници цркава и вјерских заједница.
Патријарх је у свом обраћању напоменуо да су се уз митрополитску катедралу током историје румунског народа налазили Савјет земље (Sfatul Tarii), а касније и Представнички дом. Данас се Парламент Румуније налази у непосредној близини Народне катедрале (Храм спаса народа), која је посвећена Светом Андреју Првозваном, апостолу и заштитнику Румуније, и празнику Вазнесења Господњег. „Из тог разлога, предложили смо Светог Андреју за заштитника капеле у румунском парламенту, који је усвојио резолуцију 2012. године којом се празник апостола одређује као нерадни празник за ширу јавност. Патријарх је рекао да освећење капеле у сабору има посебан духовни значај: „Оно истиче везу између молитве и причешћа, између богослужења и културе, укључујући политичку културу, између активности и институционалне заједнице, између слободе појединца и друштвене одговорности." „У све секуларизованијем свијету, освећени литургијски простор који позива на молитву помаже нам да поново откријемо истину да је човјек позван на освећење у односу заједнице са светим Богом и на понизно служење људима јер је индивидуална молитва и заједница извор мира радости и наде“. „Молимо се Богу да благослови иницијаторе и присталице пројекта“, рекао је потом Његово Блаженство, помињући: Алфреда Симониса, привременог предсједника Представничког дома, Силвију-Клаудију Михалчеу, генералног секретара Представничког дома, и архимандрита Нектарија Софелеа, игумана манастира Раду Вода и егзарха манастира Архиепископије букурештанске. Патријарх Данило је капели поклонио неколико богослужбених књига: Библију, Псалтир, Часослов и Триод, као и мале молитвенике. Затим су ријеч узели премијер Румуније, предсједник Сената, привремени предсједник Представничког дома. Отварање капеле у парламенту представља старију иницијативу, а посљедња најава је објављена прошле јесени на манифестацији поводом обиљежавања 30 година од оснивања Молитвене групе у румунском парламенту. Иницијатива је настала 11. марта 2024. године када је одобрен меморандум о идентификацији погодног простора за капелу. Такође је тада утврђено да ова капела неће имати сталног свештеника и да ће црквену дjелатност богомоље координисати Румунска патријаршија. Припремио вјеронаука.нет на основу писања Басилица.ро Свети Кирило је рођен 315. године у Јерусалиму, васпитаван је у строгој хришћанској побожности. Поставши пунољетан замонашио се, а 346. године постао свештеник. Четири године касније, након смрти архиепископа Максима, свети Кирил је предводио Јерусалимску столицу. Као јерусалимски патријарх, борио се против двије тада раширене јереси - Аријеве и Македонијеве. Због тога су јеретички епископи клеветали Светог Кирила, док нису постигли његово свргавање и протјеривање из Јерусалима. Отац Цркве, епископ јерусалимски (350–386), подвижник, проповједник који је покушао да подигне значај Јерусалима као средишта читаве хришћанске цркве. Јерусалим је у то вријеме био подређен митрополиту Кесаријском, што није одговарало св. Кирилу. Трипут је уклањан на иницијативу царског епископа Акакија, који је захтијевао да Кирило прихвати аријанизам. Свети Кирило је послао „Писмо благочестивом цару Констанцију“. Кирил је потрошио много енергије на борбу против јеретика, против којих је потписао осуду на II Васељенском сабору. Свети Кирило се упокојио у Госоду 386. године. До данас је сачуван низ његових духовних дјела од којих су најпознатије "Катихезе Светог Кирила Јерусалимског"; двије бесједе на јеванђеоске теме «О раслабљеном» и «О претварању воде у вино у Кани Галилејској», Писмо цару Констанцију ο појави свјетлосног Крста на небу изнад Јерусалима, говори ο чуду које се догодило 351. године. Ова недјеља првобитно је била посвећена светом Поликарпу Смирнском (23. фебруара). Након његовог прослављања 1368. године, друго сећање на Светог Григорија Паламу (14. новембра) одређено је за Другу недјељу Великог поста као друга „Побједа православља“. Свети Григорије Палама, архиепископ солунски, рођен је 1296. године у Цариграду. Отац светог Григорија постао је истакнути великодостојник на двору Андроника II Палеолога (1282-1328), али је убрзо умро, а сам Андроник је учествовао у подизању и образовању дечака без оца. Обдарен финим способностима и великом марљивошћу, Григорије је савладао све предмете који су тада чинили целокупно учење средњовековног високог образовања. Цар се надао да ће се младић посветити чиновничком послу. Али Григорије, са непуних двадесет година, повукао се на Свету Гору 1316. године (други извори кажу 1318.год) и постао искушеник у манастиру Ватопед под вођством монашког старца Светог Никодима Ватопедског (11. јул). Тамо је примио монашки постриг и започео пут подвига. Годину дана касније, свети јеванђелист Јован Богослов појавио му се у виђењу и обећао му своју духовну заштиту. Мајка и сестре Григорија такође су примиле монаштво. После смрти старца Никодима, Свети Григорије је провео осам година духовне борбе под вођством старца Никифора, а након његове смрти, Григорије је премештен у лавру Светог Атанасија (5. јула). Овде је служио у трапези, а затим постао црквени појац. Али после три године, преселио се у мали скит Глосију, тежећи већем степену духовног савршенства. Предстојатељ овог манастира почео је да подучава младића методи непрекидне молитве и умних активности, коју су монаси неговали, почев од великих пустињских подвижника четвртог века: Евагрија Понтијског и Светог Макарија Египатског (19. јануара). Касније, у једанаестом веку, свети Симеон Нови Богослов (12. марта) пружио је детаљна упутства у умној активности за оне који се моле споља, а светогорски подвижници су то спровели у дело. Искусна употреба умне молитве (или молитве срца), која захтева самоћу и тишину, назива се „исихазам“ (од грчког: ησυχια „исихија“ што значи смирење, тишина), а они који је упражњавају називали су се „исихасти“. Током свог боравка у Глосији будући јерарх Григорије постао је потпуно прожет духом исихазма и усвојио га је као битан део свог живота. 1326. године, због претње турске најезде, он и браћа повукли су се у Солун, где је затим рукоположен у свети свештенички чин. Свети Григорије је своје свештеничке дужности комбиновао са пустињачким животом. Пет дана у недељи провео би у тишини и молитви, а само у суботу и недељу излазио би међу свој народ. Богослужио је и држао беседе. За присутне у цркви, његово учење је често изазивало и ганутост и сузе. Понекад је посећивао богословске скупове школоване омладине у граду, на челу са будућим патријархом Исидором. Након што се вратио из посете Цариграду, пронашао је место погодно за усамљени живот у близини Солуна, у регији Верија. Убрзо је овде окупио малу заједницу осамљених монаха и водио је пет година. 1331. светац се повукао на Свету Гору и живео у самоћи у скиту Светог Саве, у близини Лавре Светог Атанасија. 1333. постављен је за игумана манастира Есфигмена у северном делу Свете Горе. Године 1336. светац се вратио у скит Светог Саве, где се посветио богословским делима, настављајући са тим до краја свог живота. 1330-их година догодили су се значајни догађаји у животу Источне цркве који су Светог Григорија сврстали међу најзначајније васељенске апологете православља и донели му велики углед као учитеља исихазма. Око 1330. године учени монах Варлам стигао је у Цариград из Калабрије, у Италији. Био је аутор расправа о логици и астрономији, вешт и оштроуман беседник, а добио је универзитетску столицу у главном граду и почео да износи дела Светог Дионисија Ареопагита (3. октобра), чија је „апофатичка“ („Негативна“, за разлику од „катафатичке“ или „позитивне“) теологија била подједнако призната и у Источној и у Западној цркви. Ускоро је Варлам отпутовао на Свету Гору, где се упознао са духовним животом исихаста. Рекавши да је немогуће спознати суштину Бога, он је умну молитву прогласио јеретичком заблудом. Путујући са Свете Горе у Солун, а одатле у Цариград, а касније поново у Солун, Варлам је ушао у спорове са монасима и покушао да демонстрира створену, материјалну природу светлости Тавора (тј. при Преображењу). Исмевао је учење монаха о методама молитве и о нествореној светлости коју су видели исихасти. Свети Григорије је на молбу светогорскох монаха испрва одговорио усменим опоменама. Али видећи бескорисност таквих напора, он је своје богословске аргументе изнео у писаној форми. Тако су се појавиле „Тријаде у одбрану светих исихаста“ (1338). Пред 1340. годину су светогорски подвижници, уз помоћ свеца, саставили општи одговор на Варламове нападе, такозвани „Светогорски томос“. На Цариградском сабору 1341. године у цркви Свете Софије, свети Григорије Палама расправљао је са Варламом, усредсређујући се се на природу таворске светлости. 27. маја 1341. године Сабор је прихватио став светог Григорија Паламе, да се Бог, неприступачан у својој суштини, открива кроз своје енергије које су усмерене ка свету и које могу да се сагледају попут светлости Тавора, али која нису ни материјални ни створени. Учење Варлама било је осуђено као јерес, а он сам је био анатемисан и побегао у Калабрију. Али спор између паламита и варламита још није био завршен. Овим последњим припадао је Варламов ученик, бугарски монах Акиндинос, а такође, и патријарх Јован XIV Калекос (1341-1347); цар Андроник III Палеолог (1328-1341), такође, је био склон њиховом мишљењу. Акиндинос, чије име значи „онај који не наноси штету“, заправо је нанео велику штету својим јеретичким учењем. Акиндинос је написао низ трактата у којима је Светог Григорија и светогорске монахе прогласио кривим за изазивање црквених нереда. Светитељ је заузврат написао детаљно побијање Акиндиносових заблуда Патријарх је подржао Акиндиноса и назвао је Светог Григорија узроком свих нереда и узнемиравања у Цркви (1344) и послао га у затвор на четири године. 1347. године, када је Јована XIV на патријаршијском престолу заменио Исидор (1347-1349), свети Григорије Палама је ослобођен и постављен за архиепископа Солунског. 1351. године Сабор у Влахерни свечано је подржао правоверност његовог учења. Али становници Солуна нису одмах прихватили Светог Григорија и он је био приморан да живи у разним местима. На једном од својих путовања у Цариград, византијски брод је пао у руке Турака. Чак и у заточеништву, свети Григорије је проповедао хришћанским затвореницима, па чак и својим муслиманским отмичарима. Агарјани су били запањени мудрошћу његових речи. Неки од муслимана то нису могли поднети, па би га и претукли и убили да нису очекивали да ће за њега добити велику откупнину. Годину дана касније, свети Григорије је откупљен и враћен у Солун. Свети Григорије је учинио многа чудеса у три године пре своје смрти, лечећи оне погођене болешћу. Уочи упокојења, свети Јован Златоусти појавио му се у виђењу. Речима „У висине! У висине! “ Свети Григорије Палама уснуо је у Господу 14. новембра 1359. године. Године 1368. проглашен је светим на цариградском сабору под патријархом Филотејем (1354-1355, 1364-1376), који је саставио Житије и службе светитељу. За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /Извор: оца.орг Зар не схваташ да људи који су сједињени са Богом и обожени, који на божански начин усмеравају свој поглед на њега, не виде као ми? Они, на чудесан начин, виде чулом које надилази свако чуло, и умом који надилази сваки ум, јер духовна сила прожима њихове људске способности и омогућује им да виде оно што је изнад нас. Познати композитори су у његову част компоновали опере и кантате, сликари су сликали слике, по њему је чак назван и католички монашки ред Алексијан који је настао током епидемије куге и имао посебну бригу о болесним и ментално обољелим. Зашто је овај светац, који је рођен у 5. вијеку „у граду у Риму“ у породици сенатора Јевтимијана, био толико вољен? Алексијеви родитељи - Јевтимијан и Аглаида - били су побожни хришћани. Сваког дана су се у њиховој кући постављала три стола: за странце, просјаке и удовице. Сину су изабрали племениту и лијепу невјесту, царског рода. Али одмах након вјенчања у цркви светог Бонифација, Алексије јој је дао свој прстен ријечима: „Чувај ово! и Бог нека буде између мене и тебе, док благодат његова не устроји нешто ново у нама“. Тада се, не разговарајући ни са ким другим, укрцао на брод и отпловио на Исток, у град Едесу, у Месопотамији. Тамо, је распродао све драгоцјености што је имао код себе, све злато раздијелио је просјацима, а сам се обукао у просјачке рите, уврстио се међу просјаке, и просио милостињу. Овако је живио седамнаест година. Многи су Алексија почели називати праведним човјеком, човјеком Божјим. Слава о његовом подвижништву проширила се Сиријом. Тада се Алексије поново укрцао на брод. Силовита олуја која се изненада подигла на мору промијенила је планове путника: на тај начин Алексије се поново нашао недалеко од Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије је ријешио да оде у дом свога оца и да као непознат ту продужи свој живот и подвиг. Отац га није препознао, али му је из милосрђа дозволио да живи у дворишту у једној колиби. Ту је Алексије провео још седамнаест година живећи у молитви и посту (само на хљебу и води) и исмијаван од домаћих слугу као туђинац и придошлица. Када је дошло вријеме и Алексије је осјетио да му се ближи крај, узео је свитак и детаљно описао свој живот. Тада се у храму Светог Петра зачуо глас који је позивао да се у кући Јевтимијана нађе светац који би се молио за Рим и сав народ. Међутим, Алексије више није пронађен жив. Пронађен је са блиставом неземаљском свјетлошћу на лицу и свитком, чврсто стегнутим у рукама. На основу свитка родитељи његови су сазнали, да је то био њихов син Алексије, а невјеста, која је тридесет четири године живјела без њега, да је то њен муж. Тијело Светог Алексија пренесено је на катедрални трг. Овдје су људи почели да хрле, јер су се догодила многа чуда и исцјељења. Сам цар Хонорије, између осталих, пренио је мошти светитеља у храм Светог Бонифација, гдје се Алексије вјенчао са својом невјестом. Од тада је базилика носила име по оба светитеља. Свети Алексије се преставио у Господу седамнаестог марта 411. године, за вријеме цара Хонорија у Риму и Теодосија Млађег у Цариграду. Црква слави Светог Алексија 30/17. марта.
Цртежи Екатерине Гаврилове /извор:фома.ру/ превео и допунио причу сајт вјеронаука.нет 29/16.марта наша Црква прославља Светог апостола Аристовула. Свети Аристовул је био апостол из реда седамдесеторице и први епископ Британије. Рођен је на Кипру. Постоје извори који наводе да је кћерка Аристовулова, по имену Марија, била жена светог апостола Петра. Заједно са својим братом, апостолом из реда седамдесеторице Варнавом, пратио је апостола Павла на путовањима. Аристовул се помиње у Посланици апостола Павла Римљанима (Римљ 16,10 ). Апостол Павле је поставио Аристовула за епископа и послао га да проповиједа јеванђеље у Британију. Тамо је светитељ „много претрпио од сурових људи: понекад су га тукли без милости, понекад су га вукли улицама, ругајући му се. Једном ријечју, од ових људи је добио много увреда и мучења“. Али и поред тога, Аристовул је, према предању, многе преобратио у Христа. Ријеч Божија, продирући у срца људи и просвећујући ум свјетлошћу истине, свуда је доносила добре плодове, оживљавајући оне који су вјеровали у нови живот, дајући им врлине које незнабожачки свијет није познавао.У Британији је свети Аристовул градио цркве, рукополагао свештенике и ђаконе. Према хагиографским изворима, сасвим је могуће рећи да је свети Аристовул био прави оснивач Цркве у Британији. Према римској мартирологији, Аристовул био мученички убијен у Британији, али источни хагиографски извори не потврђују ове податке. На дан када света Црква молитвено обележава успомену на Светог мученика Агапија, 28. марта 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије је служио помен Бранку Радичевићу на Стражилову. Саслуживали су протојереј-ставрофор мр Јован Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија, и епархијски протођакон Горан Власац. Поред истакнутих српских песника и угледних званица помену је присуствовао и председник покрајинске владе г. Игор Мировић. Богослужење је обављено у склопу прославе двеста година од рођења једног од највећих српских песника, романтичара, која ће бити сачињена од уметничких програма, изложби, песничких вечери и округлих столова, а започета је свечаном академијом у Српском народном позоришту у Новом Саду. После помена, Његово Преосвештенство се присутнима обратио следећим речима: „Окупили смо се да молитвено обележимо јубиларну двестоту годишњицу од рођења једног од највећих уметника наше историје – Бранка Радичевића. Његово име не само да представља синоним за српску поезију и Сремске Карловце уопштено, већ је дословно постало нераскидив део нашег културног наслеђа и традиционалног уметничког израза душе Србинове. Своје стихове Бранко није писао само хармоничним реченицама, већ их је дословно ткао од снова и емоција, на тако вешт и аутентичан начин да ће његово велико дело представљати инспирацију читавог низа генерација читалаца, укључујући и данашњу. Зато о његовим песмама не можемо говорити као о самој књижевност, кад их неодољиво осећамо као икону туге и радости, надања и чежњи. Његова поезија је била и остала израз чисте и невине, младалачке љубави према ближњим и даљњим људима, свом страдалном народу и раскошној природи која нас окружује, а надасве према нашем Творцу, који нам је и подарио овај недокучиви свет у ком живимо и трајемо. У Књизи Постања, пророк Мојсије је забележио да је наш Господ учинио да из земље никну „свакојака дрвета, лијепа за гледање и добра за јело“, што само по себи сведочи о духовној потреби за естетиком, коју кроз неговање благољепија и данас осетимо у нашој светој Цркви. Богослужбена употреба уметности нарочито је видљива управо у Бранковим Карловцима, где је тадашњи патријарх српски, Георгије Бранковић, у првој деценији 20. века, од славног Паје Јовановића наручио четири величанствене иконе, које и данас стоје и красе певнице Саборног храма и које представљају Свете који су Господа величали управо уметничким стваралаштвом. Поред градитеља величанствених храмова, цара Соломона, у Старом завету и краља Милутина, код Срба, овде су сјајно насликани и цар Давид и Свети Јован Дамаскин, као аутори духовне поезије, у чијој се надземаљској лепоти наслађивало небројено мноштво спасених душа. Ми у Бранковим песмама не видимо само трагедију прераном смрћу угашеног талента, или полетног романтичара надахнутог рококоом, већ радосно осећамо човека вере, прожетог и надахнутог љубављу према Богу, која води у живот вечни. Зато данас када смо се окупили око његових земних остатака да прославимо живот и наслеђе Бранка Радичевића и да се помолимо за његову душу, ми би требали да се обавежемо да ћемо наставити његову мисију неговања богоугодне лепоте речи српске и српског писма, као и да не дозволимо да наша срца икада охладне према нашем Творцу и свима око нас. Бог да му душу прости и вечан покој слузи Божијем Алексију – нашем драгом и незаборавном Бранку.“ Извор: Епархија сремска Прво житије светог Бенедикта написао је свети Григорије I Велики. Објављено је у његовој књизи „Дијалози“. До данас је главни извор информација о животу светог Бенедикта. Главним оснивачем монашког живота на Западу сматра се преподобни Бенедикт Нурсијски који је је и аутор "Устава св. Бенедикта" - првог и најважнијег манастирског устава у латинској традицији. Преподобни Бенедикт рођен је око 480. године у Нурсији у Италији. Као младић, од 14.година, послат је у Рим да студира ликовну умјетност, те да се учи и васпитава у школи. У престоници је младић открио да је већина његових вршњака проводила живот у глупој забави, препуштајући се сујети, пороцима и поквареном животу. Празнина њиховог живљења га је огорчила и уплашила па је због тога је, са 16 година, напустио Рим зарекавши се да ће спас потражити у самоћи. Бенедикт се, у почетку, настанио у цркви светог апостола Петра у селу Ефеди. Тамо је срео пустињака Св. Романа, који га је постригао у монаштво и упутио да живи у забаченој пећини у Субијаку- забачено, пусто мјесто четрдесет миља од Рима. Подстакао је дечака да се насели у оближњој пећини, гдје је живео три године у потпуној нејасноћи, усамљености и тишини. У одређеним данима монаси су му спустили векну хљеба на конопцу, али ниједан други контакт са спољним свијетом код Св. Бенедикта није било. Његова сестра близанка Схоластика се, такође, посветила Богу. Случајно су пастири пронашли пустињаков дом. Људи из околних села почели су да му долазе по упутства. Убрзо се сазнало да му је Бог дао велику духовну мудрост и снагу да лијечи болести. Слава преподобног Бенедикта ширила се надалеко; посјетиоци су се окупили у гомилама око његове пећине. Монаси сусједног манастира замолили су га да им постане игуман, али преподобни Бенедикт није пристао. Није одобравао разуздани живот италијанских монаха и предвиђао је да његова строга правила неће бити по вољи браћи. То се догодило када је коначно пристао да прихвати духовно вођство. Када је желио да у манастир уведе строжи живот, монаси су се огорчили и неки од њих су хтјели да га отрују. Али зли план није успио: шоља отровног пића пукла је кад је преподобни Бенедикт руком на њој направио знак крста. Бенедикт је опростио злочинцима, напустио манастир и повукао се у претходну пећину. Али самоћа му је сада постала немогућа. Многи људи су се населили око њега, желећи да се окористе његовим упутствима и духовним вођством. Постепено су се формирали манастири са по дванаест монаха у сваком манастиру. Сви су признали ауторитет Бенедикта, који их је водио великом мудрошћу и великим духовним искуством. Било је завидника на слави пречасног, недостојног свештеника по имену Флоренције. Подстакао је неке од браће на игумана, а преподобни Бенедикт је одлучио да се пресели негдје другдје. Отишао је у најјужнији дио Италије, у Кампанију. Тамо, у забаченим и глувим мјестима, сеоско становништво је и даље обожавало идоле и није знало за хришћанску вјеру. Преподобном Бенедикту се допало подручје Монте Касина, настанио се у њему, а убрзо му се придружило неколико браће. На овој планини је стајао још један идолски храм, окружен гајем, посвећен римском богу Аполону, а људи су и даље приносили жртве идолу. Преподобни Бенедикт посјекао је дрво, почео да учи правој вјери сељаке који су долазили и убрзо је многе идолопоклонике преобратио к Христу. Храм је уништен и на његово мјесто преподобни Бенедикт је саградио цркву у част Светог Јована Крститеља. Убрзо се окупило толико подвижника да је настао велики манастир, који је постао центар и мајка - манастир цијелог западног монаштва. Бенедикт је написао Типик /Устав/ за своју сабраћу, која су по њему почела да се зову - бенедиктинци. Преподобни Бенедикт Нурсијски умро је у Монте Касину код Напуља 543. године, предсказавши своју смрт неколико дана раније. Мошти светог Бенедикта почивале су у манастиру који је он основао, остајући тамо и након његовог уништења крајем 6. вијека. Тек у другој половини 7. вијека пренесене су у манастир Флери у Француској . У понедјељак, 25. марта 2024. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је помен невино пострадалим жртвама терористичког напада у Москви, у Саборном храму Христа Спаситеља у Бањој Луци. Помену је присуствовао Предсједник Републике Српске г. Милорад Додик и Градоначелник града Бањалуке г. Драшко Станивуковић. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке
Светог мученика Агапија (из Газе) и његове другове: Пуплија (из Египта) , Тимолаја (из Понта Евксинског) , Ромила (ипођакон цркве у Диоспољу), два Александра (из Египта) и два Дионисија (из феничанског Триполија) - убио је у Кесарији Палестинској, кнез Урван, за вријеме цара Диоклецијана (284-305) Сви осим Агапија били су врло млади и још нису били крштени - крштење им је било у сопственој крви. Током једног од паганских празника, хришћани који су одбили да принесу жртву идолима били су јавно мучени и погубљени. У то вријеме мученик Тимотеј је осуђен на спаљивање, а мученици Тимотеј, Агапије и Текла и Текла предани су зверима да их растргну. Једног дана је ова седморица младића гледајући како хришћане муче: једне у ватри, друге на вјешалима, треће пред звијерима, и видећи с каквим су стрпљењем хришћани подносили све муке, распламсани ревношћу за Христа, везали сусеби руке и дошли везани пред Урвана и рекоше му: "И ми смо хришћани!" Видећи да су још увијек млади и не желећи да их уништи почео је љубазно да их подстиче да се клањају идолима, а не да уништавају сопствену младост. Али видећи да су његова доброта. ласкања и и пријетње били узалудни, наредио је да их баце у тамницу. Младићима се придружио племенити грађанин Кесарије, Агапије, који је до тада много страдао за Христа, и почео још више да распламсава њихову вјеру и љубав према Господу. И Ахапије је, са својим слугом, Дионисијем Египћанином ухваћен, и бачен у тамницу међу шест светих младића. Тако их било укупно осам. Ови свети мученици дуго су провели у затвору, били су много пута мучени разним мучењима, али се нису одрекли Христа. На крају, сви су били посјечени мачем и сви у истом дану, 303. године. Свети Никифор Исповједник рођен је у Цариграду у другој половини VIII вијека. Његови родитељи, Теодор (високи чиновник на двору царском) и Евдокија, сину су дали право хришћанско васпитање, поткријепљено примјерима из сопственог живота. Отац му је страдао као исповједник православља од цара иконоборца Константина Копронима (740-775). Мајка, која је дијелила сва искушења свог супруга, кренула је за њим у прогонство, а након његове смрти вратила се у Цариград и свој живот завршила као монахиња. Свети Никифор је стекао добро световно образовање, али је највише од свега проучавао Свето писмо и читао духовне књиге. Током владавине Лава IV (775-780) свети Никифор је добио титулу царског савјетника. Док је био на царском двору, наставио је да води строг, врлински живот, чврсто чувајући чистоту православне вјере и ревносно бранћи поштовање светих икона. Након смрти Лава IV, за вријеме владавине Константина VI (780–797) и његове мајке свете Ирине, 787. године у Никеји је сазван VII Васељенски сабор који је осудио иконоборачку јерес. Знајући дубоко Свето Писмо, свети Никифор је у име цара говорио на Сабору у одбрану Православља, пружајући тако велику помоћ светим оцима Сабора. Након Сабора свети Никифор је остао на двору неколико година, али живот пун сујете све је више мучио светитеља. Напустио је службу и настанио се у самоћи, у близини Босфора, провевши живот у научном раду, тишини, посту и молитви. Свети Никифор је саградио цркву, основао манастир и водио строг монашки живот и прије него што је положио монашке завјете. За вријеме цара Никифора I (802–811), послије смрти светог патријарха Тарасија (784–806), на његово мјесто изабран је свети Никифор, примио је монашки постриг и свештенички чин и био је устоличен на патријаршијски престо, на Васкрс, 12. априла 806. године. За вријеме цара Лава V Јерменина (813–820), горљивог присталице иконокластичке јереси, за Цркву је поново почео период превирања и прогона. Цар није могао одмах започети отворени прогон православља, пошто је иконоборство осуђено на VII Васељенском сабору. Свети патријарх је наставио да служи у Великој цркви, храбро подстичући народ да сачува православну вјеру, и водио је досљедну и непрекидну борбу против јереси. Цар је почео да позива епископе и свештенство у изгнанству које је VII Васељенски сабор изопштио из Цркве. Саставивши од њих јеретички сабор, цар је захтијевао да се патријарх појави на расправи о вјери. Патријарх је одбио да разговара о вери са јеретицима, пошто је учење иконобораца већ анатемисао VII Васељенски сабор. Покушавао је на сваки могући начин да уразуми цара и његову пратњу, неустрашиво је објаснио народу учење о поштовања светих икона, написао опомене царици и градоначелнику Евтихиану, достојанственику најближем цару, додајући на крају и пророчка ријеч о скорој смрти јеретика из „карајуће руке Господње“. Тада је јеретички сабор екскомуницирао светог патријарха Никифора и његове претходнике - блажено преминуле патријархе Тарасија и Германа. Свети Никифор је прогнан прво у манастир у Хрисопољ, а затим на острво Проконис у Мраморном мору. Преминуо је у изгнанству 827. године. Као патријарх управљао је Црквом девет година. 13. марта 847. године, нетљене мошти светог патријарха Никифора, свечано су пренесене у Цариград, у Саборну цркву Свете Софије , а затим премjештенe у храм Светих апостола. Светитељева рука чува се у манастиру Хиландару на Светој гори. Свети Никифор је био изванредна црквена личност свог доба која је оставила огромно духовно насљеђе - бројна дјела историјског, догматског и канонског садржаја. У прву недјељу Великог поста - Недјељу Православља, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, служио је Свету Литургију у капели Вазнесења Господњег у манастиру Милошевац. Епископу Сави су саслуживали свештеномонаси и ђакони Епархије бањалучке. Такође, у недјељу Православља Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску Литургију у Придворном храму Свете Тројице у Бањој Луци уз саслужење свештеника и ђакона бањалучке епархије. У Вијећници Банског двора, 28.марта 2024. године, са почетком у 19.00 часова, одржаће се хуманитарни концерт хора Угоститељско-туристичке школе Бањалука под називом "Косовска визија". Свети Григорије (Двојеслов или Сабесједник- на западу познат као Папа Гргур I или Гргур Велики) рођен је у Риму око 540. године. Његови родитељи, отац Гордијан и мајка блажена Силвија, били су високог сенаторског рода; угледни и богати. Његов дјед, папа Феликс, мајка Силвија и тетке Тарсила и Емилијана - такође, су убројани у ред светих од стране Римске цркве. Светитељ је стекао бриљантно световно образовање, достигао високе државне положаје (био сенатор и начелник града Рима), али је душом искрено тежио монаштву. Послије смрти оца, Григорије Двојеслов је све своје богатство потрошио на организацију шест манастира на Сицилији и седми у Риму. Конкретно, у Риму је основао манастир у част светог апостола Андреја Првозваног, у којем је положио монашке завјете, настанивши се у тијесној келији умјесто у својим одајама. Касније је дуго живео у Византији у име папе Пелагија II , гдје је написао „Коментар књиге о Јову“. Након смрти папе Пелагија, свети Григорије је био изабран за римског папу (590. год) Међутим, сматрао је себе недостојним тако високог именовања, те је избјегавајући тако високо звање и поштовање људско, побјегао из града, и скривао се по пустим мјестима. попуштајући на крају само захтјевима свештенства и пастве. У улози поглавара Римске столице, свети Григорије Двојеслов се трудио врло смислено. Тако је на латинском језику саставио обред "Литургије пређеосвећених дарова", која је прије њега био позната само усмено. Обред ове Свете Литургије одобрио је Шести васељенски сабор. Литургија Пређеосвећених Дарова, служи се сриједом и петком током Часнога поста. Свети Григорије се, такође, активно борио против јереси донатиста, а, такође,се усредсредио на мисионарство. Уложио је много напора да Лангобарде преведе у православље. Поред тога, обратио је незнабошце и Готе из Британије, који су били јеретици-аријанци, у праву вјеру. Св. Григорије је био лошег здравља од малих ногу, али то га није спријечило да непрестано ради. Написао је много књига. Написао је дивну биографију свог савременика и учитеља, преподобног Бенедикта Нурсијског. Био је изузетно милостив према несрећницима. Првог дана сваког мјесеца дијелио је помоћ и обилазио болесне и сиромашне, са крајњом понизношћу.Тринаест година је свети Григорије Двојеслов управљао римском катедром, одликујући се снажном љубављу према сиромашнима, због чега је био удостојен да види самог Христа. 604. године свети је отишао Господу. Његове мошти се сада налазе у порти базилике Светог апостола Петра у Ватикану. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је поруку Његовој Светости Патријарху српском Порфирију поводом 25 година од почетка агресије Сјеверноатлантске алијансе (НАТО) на Савезну Републику Југославију. Ваша Светости, љубљени брате и саслужитељу у Престолу Божијем! ... Ове године, Недјеља православљ поклапа се са незаборавним жалосним датумом – 25. годишњици од почетка агресије Сјеверноатлантске алијансе на Савезну Републику Југославију. „Трагични догађаји који су се збили пре четврт века нису само једна од жалосних страница у савременој политичкој историји Европе, повезана с тежњом земаља западног свијета да разоре велику словенску државу заоштравањем и подршком националистичком сепаратизму, него и још једна илустративна епизода исконске борбе против православне вјере и њених носилаца, коју води кнез овога свијета (Јн 12,31). Очигледно, главни циљ агресора је био да отргну Србији њену аутономну област Косово и Метохију – земљу која је колијевка српског православља. Чврстина и храброст коју је братски српски народ показао у овом неравноправном обрачуну још једном је потврдио истинитост ријечи светог благовјерног кнеза Александра Невског: „Бог није у сили, него у истини“. У тим страшним данима имао сам прилику да будем у Београду и својим очима видим не само разорне насртаје на град, већ и манифестације неуништиве воље његових становника – несломљене, непоражене, пуне снаге и достојанства. Пробудивши историјско памћење народа, трагедија је потом подстакла многе савременике да се врате светоотачкој вјери, да осјете припадност Косовском завјету, да осјете личну одговорност за судбину своје вољене отаџбине, да одреде духовни пут своје дјеце и будућих генерација.Како у драматичном времену које се сада памти, тако и у наредним годинама, Руска православна црква је увијек дизала свој глас, осуђујући оно што се догодило као "тајну безакоња, која већ дјејствује" (2 Сол 2,7), покушавајући да скрене пажњу свјетске заједнице на злочин почињен уз прећутну подршку западних земаља – уништавање вјековних светиња Српске православне цркве, које је кулминирало озлоглашеним бруталним погромом 2004. године. Узносим молитве за покој дјеце Светосавске цркве која су страдала у бомбардовању, као и за све оне који су пали од руку екстремиста. Вечна им памјат. Сјећајући се са топлином нашег недавног општења у Москви, увијек остајем са братском љубављу у Господу, +КИРИЛ ПАТРИЈАРХ МОСКВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ Припремио вјеронаука.нет на основу писања званичног сајта РПЦ Његовој Светости Патријарху московском и све Русије Господину КИРИЛУ Москва Ваша Светости, Ноћас је васцела Српска Православна Црква, свештенство, монаштво и сав верни народ уједињен са Вама и нашом руском браћом и сестрама у болу и молитви Спаситељу за невино пострадале у ужасном терористичком нападу у Москви. Молимо се Господу да рањенима и повређенима подари исцељење, а унесрећеним породицама снагу да као светињу чувају спомен на пострадале. Господ нека ову недужно пострадалу децу прими у рајско насеље. Вечан спомен! АЕМ и Патријарх српски +Порфирије Недјељу православља, обиљежавамо сваке године током прве недјеље Великог поста. Њено празновање, с благословом патријарха Методија I Цариградског и уз подршку царице Теодоре, установљено је у IX вијеку (тачније 11. марта 843. године) у Цариграду, у част побједе над иконоборачком јереси (иконокластичка јерес). Поштовање икона, засновано на Светом писму и одобрено по обичају првих хришћана, остало је нетакнуто све до 8. вијека, али иконокластичка јерес која се појавила у Грчкој проширила се у многим земљама и неколико деценија потресала Византијско царство. Православни, који су поштовали свете иконе, били су подвргнути најжешћим прогонима јеретика, иконе, а мошти светих су спаљиване. 843. године, у прву недјељу Великог поста, царица Теодора је окупила архијереје Цркве и заштитнике поштовања икона, свргла са власти иконоборачког патријарха Јована Граматика и обновила одлуке VII Васељенског сабора (787.године- када је након смрти другог иконобораца Лава IV. Његова удовица, царица Ирина, предузела је иницијативу за сазивање православног сабора, који је ушао у историју као Седми васељенски сабор. 367 епископа православне цркве окупило се у Никеји како би осудили иконоборство, а такође и учврстили поштовање икона) којим је утврђено поштовање светих икона. Христољубива царица Теодора објавила је: „Ко не поштује лик Господа нашега, Пресвете Његове Мајке и свих светих, нека буде проклет!" ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА Попуни празна поља -ОНЛАЈН КВИЗ Такође, препоручујемо да прочитате причу о Светом Теодору Тирону кроз илустрације ЧУДО СВЕТОГ ТЕОДОРА ТИРОНА Прва субота Часног поста посвећена је сјећању на чудо Светог Теодора Тирона, које се догодило у у Цариграду – његово објављивање архиепископу Евдоксију, и зове се Теодорова субота. У спомен на то чудо у правосланим домовима тог дана се кува и једе пшеница. Светог великомученика Теодора Тирона наша Црква слави 2. марта (17. фебруара), а Теодорову суботу увијек прве суботе Васкршњег поста. О чуду Светог Теодора Тирона После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама. Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, Светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави, а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава. Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив. Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен Светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ Светог великомученика Теодора. Свети великомученик Теодор Тирон Незнабожни цареви Максимијан и Максимин слаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време Свети Теодор Тирон, који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати Светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубрчиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве. Светитељ одговори: Сваки зна за кога ратује. Ја ратујем за мога Господара и Цара небеског Бога, и за једнородног Сина његовог. Присутни капетан Посидоније упита: И сина ли има бог твој, Теодоре? Свети Теодор одговори: Заиста има сина, Реч истине, којим све створи. Командант га упита: Можемо ли га познати? Свети Теодор одговори: Желео бих да вам Бог да такво разумевање, да Га познате. Упита га Посидоније: Ако Њега познамо, онда можемо ми оставити цареве наше и приступити Њему? Одговори Свети Теодор: Ништа вам сметати неће да оставите таму и кратковремене цареве земаљске, па да приступите Богу живом, Цару и Господару вечном, и да ратујете за Њега као и ја. Тада командант Вринка рече капетану: Оставимо Теодора неколико дана да о свему размисли, и изабере оно што је корисно по њега. Добивши неколико дана за размишљање, Свети Теодор се непрестано мољаше и слављаше Господа. А незнабошци дисаху јарошћу на неке друге хришћане, које беху ухватили, и вођаху их у тамницу. Свети Теодор пак, идући за њима, викаше поучавајући их путу спасења и трпљења, да се не одрекну Христа Цара. Пошто ове затворише у тамницу, Свети Теодор улучи прилику те запали идолиште мајке богова. Но неки га видеше и оптужише. Градоначелник Кронид се уплаши због тога, ухвати Теодора и изведе га пред намесника Публија, говорећи: Господару мој, овај проклети човек, новоизабрани регрут, на несрећу је дошао у наш град, јер спали храм мајке богова наших, и осрамоти богове. Ја га ухватих и ево доведох твоме величанству, да по божанском наређењу царском господара васељене искуси заслужену казну за дрско дело своје. Намесник зовну команданта Вринку, и упита га: Јеси ли ти дао овоме власт да спали храм мајке богова наших? Он одговори: Ја сам га често саветовао. И дао сам му време да размисли, и принесе жртву боговима. А ако је то учинио, он је доиста унизио богове, и презрео царска наређења. Ти си судија, чини што цареви наредише. Тада намесник седе на судијску столицу. Изведоше преда њега блаженог Теодора, и он га упита: Требало је да принесеш богињи жртву и кад, а ти си јој донео огањ, зашто? Свети Теодор одговори: Нe поричем да сам то учинио. Запалих дрва, да би се камен опалио. Јер је ваша богиња и сила њена таква, да је огањ захвата и опаљује. Разљутивши се на то, судија нареди да га бију, говорећи овако: Моје кротке речи начинише те дрским. Немој ми одговарати са много речи, јер те најстрашније муке очекују, ако се не покориш царским наредбама. Одговори му Свети Теодор: Нe бојим се ни тебе, ни твојих мучења, макар била и најљућа. Чини дакле што желиш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца сплетеног ми од Бога. Рече му судија: Принеси боговима жртву, Теодоре, па ћеш се ослободити мука које те чекају, јер ћеш страшном и горком смрћу умрети. Одговори Свети Теодор: Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је поред мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Га не видиш, пошто су ти очи ума слепе. На ове речи судија просто побесне од гнева и, рикнувши као лав, нареди да га вргну у тамницу, па врата закључају и запечате, и тако оставе да тамо умре од глади. Вргнут у тамницу, блажени Теодор би храњен Духом Светим. И прве ноћи јави му се Господ, и рече: Нe бој се, Теодоре, јер сам ја с тобом. Нe узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, самном на небесима. – Рекавши то, Господ отиде од њега. А Свети Теодор стаде певати и веселити се; придружи му се велико мноштво Светих анђела. Када стражари тамнички чуше дивно певање, потрчаше к вратима тамничким, видеше да су закључана и да су печати читави. Тада погледаше кроз прозорче, и видеше многе људе у белим хаљинама где заједно са Светим Теодором певају. Уплашени, они известише намесника Публија. Овај одмах устаде и хитно дође тамници. И виде да су врата закључана и печати читави. А кад чу где унутра певају неки са Светим Теодором, он нареди да наоружани војници опколе тамницу. Мислио је да се унутра са Светим Теодором налазе неки хришћани. Но кад уђе унутра, он никог не нађе осим слугу Христовог Теодора, окованог у вериге и кладе. И спопаде страх и трепет намесника и оне што беху с њим. И изишавши из тамнице, опет закључаше врата и отидоше. Судија нареди да се Светом Теодору сваки дан даје по парченце хлеба и мало воде. Но велики верни мученик Христов, – као што је написано: Праведник ће од вере живети (Авак 2, 4; Рим 1, 17), – никако није хтео примати од њих ни хлеба ни воде, говорећи им: Мене храни Господ мој и Цар Исус Христос. Сутрадан нареди судија да Светог Теодора изведу преда њега на суд. Када му претстаде, он му рече: Послушај ме без мучења и казне, те принеси боговима жртву. И ја ћу одмах писати за тебе господарима васељене, и бићеш велики жрец богова, и добићеш велика одликовања, и заједно са нама седећеш на овоме престолу. А Свети Теодор, погледавши у небо и прекрстивши се рече мучитељу: Нећу се одрећи имена Христа мог све док је душа моја у мени, па макар ми тело огњем спалио, и разноврсним ме мукама мучио, мачевима секао, зверовима бацао. Мучитељ, пошто се посаветова са командантом, нареди да светитеља обесе о дрво и да му тело стружу гвозденим гребенима. И толико стругоше мученика, да му месо попада са костију. А блажени Теодор појаше, говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс 33, 1). Удиви се мучитељ толиком трпљењу и јунаштву блаженог Теодора, па му рече: Зар се не стидиш, о најбеднији међу људима, што се уздаш у човека, званог Христос, који би убијен насилном смрћу, и што због њега тако неразумно трпиш толике муке и казне? А Свети Христов мученик одговори: Нека ова срамота буде мени и свима који призивају име Господа мог Исуса Христа. А кад народ повика да се учини крај с Теодором, намесник упита Теодора преко бирова: Хоћеш ли боговима принети жртву, или да те још више мучим? А Свети мученик Теодор, одговарајући смело рече мучитељу: Безбожниче, и сваке гадости и обмане испуњени, сине ђавољи, зар се не бојиш Бога који ти је дао толику власт и моћ? Јер Њиме цареви царују и владаоци држе земљу (Прич 8, 15.16). Примораваш ме да оставим Бога живог, а да се поклоним камену бездушном. Судија дуго размишљаше, па опет упита Светог Теодора: Шта желиш, да будеш с нама или са твојим Христом? Свегатељ му одговори с великом радошћу: Са Христом мојим бејах и јесам, и бићу. А ти чини што ти је драго. Бидећи да мучења ништа не могу против Теодоровог трпљења, намесник изрече овакву смртну пресуду: Нapeђујем да се у огњу спали Теодор, зато што се није покорио власти славних царева и великих богова, и што верује у Исуса Христа, распетог у време Пилата Понтијског, као што Јевреји казују. Чим судија изрече овакву пресуду, одмах се приступи њеном извршењу. Cлуге ce одмах растрчаше и из оближњих кућа дрва довукоше на одређено место. Тада направише ломачу, и на њу поставише блаженог Теодора. И када светитељ прекрсти своје чело, и цело своје тело, огањ велики потпалише около њега. И сиђе Дух Свети, и расхлади мученика. И тако Свети Теодор, хвалећи и славећи Бога, мирно предаде дух свој Господу. И видесмо, пише очевидац, где се његова чесна и света душа као муња вину у небеса. А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли тело Светог славног мученика Теодора, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту, који је под митрополијом амасијском. И сваке године празноваше његов чесни и свети спомен. Пострада свети мученик Христов Теодор седамнаестог фебруара 306. године, у време цара Максимијана мучитеља, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин. Свети Теодор Тирон (Тирон – тј. ратник-регрут) је хришћански светитељ, великомученик, чијег се помена Црква сјећа у суботу прве седмице Великог поста (2024. године – 23. марта). Дан раније, у петак, након Литургије Пређеосвећених дарова, чита се канон великомученику Теодору. Свети Теодор је страдао за Христа у Малој Азији почетком IV вијека (306.године) за вријеме владавине незнабожачког цара Максимијана (пуно име Гај Галерије Валерије Максимијан- лат. Gaius Galerius Valerius Maximianus). Али многи људи знају за великог мученика захваљујући чуду које се догодило након његове смрти...прочитај до краја |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|