 1. априла (20. марта по старом календару) 1809. године, прије 215 година, рођен је класик руске и свјетске књижевности Николај Васиљевич Гогољ. Николај Васиљевич Гогољ рођен је у Бољшије Сорочинци на граници Полтавског и Миргородског округа Полтавске губерније. Николај Гогољ је поријеклом из старе малоруске племићке породице Гогољ-Јановских, а име је добио по Светом Николају Чудотворцу. Млади Гогољ је објавио своје прве радове заједно са својим друговима у руком писаном часопису. И иако 1829. његова романтична поема „Ганц Кухелгартен“ није добила критичаре, ипак је Николај Гогољ већ одлучио о својој књижевној будућности. Генерално, током свог живота Николај Васиљевич је створио око 30 дјела која су утицала не само на домаћу, већ и на свјетску књижевност. Једном, у свом писму Висариону Белинском као одговор на критички чланак о књизи „Изабрани одломци из преписке са пријатељима“, Николај Гогољ је написао: „...Ви одвајате Цркву од Христа и хришћанства, управо ту Цркву, управо оне пастире који су својим мучеништвом запечатили истину сваке ријечи Христове, који су хиљадама умрли под ножевима и мачевима убица, молећи се за њих, и најзад уморио и саме џелате, тако да су побједници пали пред ноге побијеђених, и цио свијет је признао ову ријеч. И хоћете да одвојите управо ове пастире, ове мученичке епископе, који су на својим плећима носили светињу Цркве, од Христа, називајући их неправедним тумачима Христовим. Шта мислите ко сада може ближе и боље тумачити Христа? Да ли данашњи комунисти и социјалисти објашњавају да је Христос наредио да се одузме имање и опљачкају они који су се обогатили?“ Непосредно прије смрти, Гогољ је осмислио нови пројекат - географски есеј о Русији. Желио је да то напише на начин „да се чује веза човјека са тлом на којем је рођен“. Да би то урадио, писац је планирао да путује од манастира до манастира, комуницирајући са људима, упијајући дух различитих мјеста. Али само једно такво путовање било је суђено да се оствари - у Оптинску пустињу. Николај Гогољ и његов пратилац препјешачили су посљедње двије миље до манастира, како и приличи ходочасницима. На путу су срели дјевојку са чинијом јагода и хтјели су да их купе од ње. Али она, видећи да су то драги људи, није хтјела да узме новац и дала је јагоде бесплатно уз ријечи: „Како да узмем од странаца“. „Ова пустиња шири побожност међу људима“, рекао је Гогољ, дирнут овим феноменом. „И више пута сам примијетио сличан утицај таквих манастира. У Оптини је Николај Гогољ прочитао руком писану књигу на црквенословенском, која је за њега постала откровење: „Жалим што сам касно сазнао за књигу Исака Сирина, великог душеучитеља и прозорљивог монаха. Код испосника испосника налазимо здраву психологију и то не криво, већ директно разумијевање душе. Оно што млади људи уплетени у замршености њемачке дијалектике говоре о души није ништа друго до сабласна обмана. Човјеку који сједи до врата у блату живота није дато разумијевање природе душе.” Николај Гогољ је 4. марта (21. фебруара) 1852. године. Припремио вјеронаука.нет на осову писања фома.ру Гогољ о чуду Св. Спиридона Приликом свог боравка у Оптини манастиру, Николај Васиљевич Гогољ је испричао свом духовнику оцу Амвросију о чуду светог Спиридона које се десило пред његовим очима.Десило се то за време његовог поклоњења моштима светог угодника Божјег Св Спиридона Тримитунтског чије се мошти налазе на Крфу. Тога дана када је Гогољ дошао на поклоњење светитељу који се слави 25. децембра по новом календару, са великом торжественошћу мошти су се обносиле око града. Међу њима се налазио неки енглески путник одрастао на скепси и рационализму протестантске културе. Он је дозволио себи да примети, да су сигурно на леђима угодника направљени прорези и тело пажљиво балсмовано. Затим се сасвим приближио моштима. Какво је било његово избезумљење које се граничи са ужасом, када су се мошти светитеља, тј.светитељ, пред очима свих …лагано придигао из кивота и окренуо своја леђа управо том „идејном“ наследнику апостола Томе, названог „неверујући“: "Хајде, пријатељу, потражи своје прорезе! "Каква је даља судбина тог поштованог Британца, нажалост, није познато. Гогоља је то чудо пак потресло до дна душе. Кивот са моштима светитеља сав је окићен даровима оних којима је светитељ помагао. Место где се реликвија налази је закључано и чувар га отвара само за православне поклонике, док је католицима дозвољено само да целивају кивот. Писац описује изглед светитеља-светога Спиридона –„Господе за мене је то био највећи потрес у животу. Кроз стакло сам веома добро успео да разазнам лице светитеља. Његове црте сасвим препознатљиве, одлично очувана коса и белоснежни зуби. Кожа мало наборана и потамнела, али је сачувала форму". "Неопходно је часно се обраћати са речима. То је виши поклон Бога човеку. Ако сопствена душа није устројена, реч доноси невољу њеном писцу, из њега изађе таква реч која све поквари. Тада се и са најчистијим жељама за добро, може произвести зло" "Оно што посебно треба истаћи, јесте чињеница да не само његова духовна проза, него и његова књижевна дела из раног периода стваралаштва носе дубок печат хришћанске религиоизне књижевности, са поукама о добру и злу где добро увек побеђује, а зло увек бива кажњено. Још тада Гогољ покушава да води људе према Богу, исправљањем њихових недостатака и друштвених порока. Нећемо се у овом тексту подробно бавити тиме, само у најкраћим цртама истичемо карактеристичне примере. Тако у приповеци «Ноћ уочи Божића» сатана је свезан и исмејан, а у «Сорочинском вашару» демони су извргнути руглу, а нечиста сила је разоружана и порок је кажњен у приповеци «Виј». Сличну слику видимо и у циклусу «Петроградских прича», а Тарас Буљба већ представља апологију Православља. Гогољев «Ревизор» нипошто није некаква комедија која исмејава царски поредак, него изузетно снажна поука православним хришћанима да се пазе да их долазак истинског Ревизора, дакле Други долазак Господа нашег Исуса Христа, не сачека у тако жалосном душевном стању у коме су се затекли јунаци Гогољевог комада у завршном чину… Јунаци «Мртвих душа» имају такве душе јер живе без Христа, међутим, данас знамо да је Гогољева визија била да у завршном делу буде показан пут за препород душа палих јунака тог романа. И на крају овог кратког приказа религиозних мотива у Гогољевим делима, треба истаћи другу редакцију приповетке «Портрет» из 1842. године. У њој је одлично одсликан Гогољев однос према уметности, када на крају приповетке монах сликар поучава свог сина: «Спасавај чистоћу своје душе. Ко је у себи задобио талент, тај душом мора бити чистији од свих. Другом ће се много опростити, но њему се неће опростити“. (овај дио текста је преузет са овог извора: Саборник)
|