 Свети Хрисант је потицао из паганске породице; стекао је добро образовање. Био је јединац син некога великог бољара Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант изучи све свјетске школе имајући најученије људе за учитеље. Међу књигама је наишао на оне у којима су пагани говорили о хришћанству. Али младић је желио да чита књиге које су написали сами хришћани. Младић је случајно пронашао књиге Новог завјета. Свето Писмо је просвијетило душу умног младића. Пронашао је презвитера Карпофора, који се скривао од прогона, и од њега примио свето крштење. Послије тога почео је отворено да проповиједа јеванђеље. Мадићев отац је на све могуће начине покушао да одврати сина од хришћанства и оженио га је прелијепом Даријом. Међутим, свети Хрисант је успио да своју жену преобрати у Христову вјеру, а млади пар је, узајамном пристанку, одлучио да води дјевичански живот. Након смрти оца, почели су да живе у одвојеним кућама. Свети Хрисант је око себе окупио неколико младића који су се обратили Христу, а побожне жене око Свете Дарије. Грађани су се жалили епарху Келерипу да свети Хрисант и Дарије проповиједају безбрачност. Свети Хрисант је предат на мучење трибину Клаудију. Међутим, мучење није могло поколебати храброст младог мученика, јер му је сила Божја очито помагала. Запањен овим, трибун Клаудије је повјеровао у Христа и примио је Свето крштење заједно са супругом Хиларијом, синовима Јасоном и Мавром и свим укућанима и војницима. Када је вијест о томе стигла до цара Нумеријана (283–284), наредио је да се сви погубе. Мученик трибун Клаудије бачен је у мору, а синовима и војницима су одрубили главе. Хришћани су тијела светих мученика сахранили у близини у пећини, а света Иларија је почела стално да иде тамо да се моли. Једном су јој ушли у траг и довели је на мучење. Светитељка је замолила да јој дају неколико минута за молитву, а кад ју је завршила умрла је. Слушкиња је светицу сахранила у пећини поред синова. Мучитељи су дали светог Дарија у блудилиште. Али тамо ју је чувао лав који је послао Бог. Све који су покушали да оскрнаве светитељку, лав је срушио на земљу, али је остао жив. Мученица им је проповиједала Христа и окренула их на пут спасења. Бацили су Светог Хрисанта у смрдљиву јаму у коју се слила сва канализација града. Али Небеска Свјетлост га је обасјала, и умјесто смрада, јама се испунила миомирисом. Тада је цар Нумеријан наредио да свеце Хрисанта и Дарију предају у руке џелата. Дарија је толико би истрајна у мукама, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Очитавши молитву, Дарија је издахнула. Послије мучења, мученици су живи закопани у земљу. У пећини која се налази недалеко од мјеста погубљења, хришћани су почели да се окупљају, славећи дан мучеништва светих. Вршили су божанске службе и примили свете тајне. Сазнавши за то, незнабожачке власти су наредиле да напуне улаз у пећину, препун поклоника. Тако су многи хришћани страдали у мукама, од којих су двојица мученика позната по имену: презвитер Диодор и ђакон Маријан, који су страдали у Риму 283. и 284. године. Преподобни Симон Дајбабски Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који ј,е такође, данашњом одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједноса Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима. Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреопсвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дјабабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године, на поподневном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
|