 Једно од најчешћих питања које постављају и које се поставља православним хришћанима је „Зашто православци славе Васкрс другачијег дана од осталих хришћана?“ Ова разлика има дугу историју повезану са самим хришћанством, сложеном природом календара и употребом астрономских података.
Готово од самог почетка постојања хришћанске цркве, питање у вези са датумом смрти и васкрсењем Господа нашега варирало је. Иако Нови завет ове догађаје везује за јеврејску Пасху, детаљи овог односа нису јасни. С једне стране, јеванђеља по Матеју, Марку и Луки поистовећују Господњу последњу вечеру са својим ученицима као пасхални оброк. Ово би смрт Господа нашега поставило дан после Пасхе. У другу руку, Јеванђеље по Јовану поставља смрт нашег Господа баш у часу кад су пасхални јагањци били жртвована на сам дан Пасхе. Ова варијација у тумачењу Светог писма довела је до две различите праксе. Једни држе до тога да је Васкрс на дан Пасхе, без обзира на дан у недељи, то је фиксни датум. Други држе да је Васкрс у недељу после Пасхе. До четвртог века, потоња пракса је преовладала у целој Цркви уопште; али, ипак, разлике и даље постоје. Као одговор на ово текуће питање, Први васељенски сабор, сазван у Никеји 325, бавио се овом темом. Утврђено је да Васкрс треба славити у недељу која следи после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице - тачног почетка пролећа. Ако случајно падне пун месец у недељу, Васкрс се утврђује следеће недеље. Дан који је узет за непроменљив датум пролећне равнодневице је 21. март. Зато је одређивање датума Васкрса регулисано поступком који зависи од пролећне равнодневице и месечеве фазе. Још један фактор који има видно место у одређивању датума Васкрса је датум јеврејске Пасхе. Првобитно се Пасха славила првог пуног месеца након пролећне равнодневнице. Хришћани су, дакле, славили Пасху по истој рачуници, тј. прве недеље после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице. Корелација између датума Васкрса и датума Пасхе је јасна. Смрт и васкрсење Господа нашега поклопили су се са Пасхом, обезбеђујући тако сигурну референтну тачку у времену. Ово уверење је, међутим, трајало само кратко време. Догађаји у јеврејској историји који су допринели расејању Јевреја имали су за последицу одступање од начина на који се Пасха рачунала у време Господње смрти и васкрсења. То је проузроковало да је Пасха у неколико година претходила пролећној равнодневници. Заправо је та аномалија довела до осуде која се огледа у 1. антиохијском канону (око 330. год.) и 7. канону Светих апостола (крај 4. века) оних који Васкрс славе „са Јеврејима“. Сврха ове осуде била је спречити хришћане да узму у обзир Пасху при одређивању датума Васкрса. Већина хришћана је на крају престала да узима у обзир јеврејску Пасху код одређивања Васкрса. Њихова сврха је, наравно, била да сачувају првобитну праксу слављења Васкрса након пролећне равнодневнице. Зато је Никејски сабор настојао да принципе за одређивање датума Васкрса повеже са нормама за израчунавање Пасхе током живота Господа нашега. Упркос интервенцији Никејског сабора, одређене разлике у техничким питањима регулисања датума Васкрса остале су и после тога. То је повремено резултовало локалним варијацијама све док у шестом веку није универзални прихваћен сигурнији начин израчунавања заснован на астрономским подацима. Ово је била алтернатива израчунавању Васкрса на основу Пасхе и састојала се у стварању такозваних „пасхалних циклуса“. Сваки пасхални циклус одговарао је одређеном броју година. У зависности од броја година у циклусу, пун месец се би се јавио истог дана у години као и почетак циклуса, уз неке изузетке. Што је циклус био тачнији, изузеци су били ређи. На Истоку је на крају усвојен деветнаестогодишњи циклус, док је на Западу осамдесетчетворогодишњи. Употреба два различита пасхална циклуса неминовно је уступила место разликама између Источне и Западне цркве у погледу утврђивања Васкрса. Следећи разлог за ове разлике било је усвајање од стране Западне цркве Грегоријанског календара 1582. године којим је замењен Јулијански календар. Ово се догодило да би се усагласила разлика, која је затим уочена између приступа пасхалног циклуса израчунавању Васкрса и доступних астрономских података. Православна црква наставља да заснива своје прорачуне за датум Васкрса на Јулијанском календару, који је био у употреби у време Првог васељенског сабора. Као такав, он не узима у обзир тринаестодневну разлику између Јулијанског и Грегоријанског календара. Практично говорећи, то значи да се Васкрс не може славити пре 3. априла, односно 21. марта, датума пролећне равнодневице, у време Првог васељенског сабора. Другим речима, постоји разлика од тринаест дана између прихваћеног датума за пролећну равнодневницу некада и сада. Сходно томе, комбинација ових разлика објашњава различитог датума Васкрса кога се држи православна црква и друге хришћанске цркве. Ако ишта друго, овај преглед сложености око питања датума Васкрса наглашава свеобухватну потребу да га се поново преиспита стрпљиво и отворено. Ова је тема већ дуго предмет екуменског дијалога. То је био дух који је доминирао на саветовању о том питању одржаном у Алепу у Сирији 1997. године. Један од закључака био је да су основни разлог за разлике у датуму Васкрса биле разлике у коришћеним календарима и месечевим таблицама (пасхални циклуси), него било какво богословско неслагање између Источних и Западних хришћана. С обзиром на чињеницу да се данас и јулијански и грегоријански начини рачунања разилазе од астрономских података, свим хришћанима одговара да се врате нормама које је одредио Никејски сабор, користећи предности најсавременијих астрономских података за пролећну равнодневицу и месечева фаза. Др Луис Ј. Пацавос, професор Канонског права на Богословији Часног Крста /За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /извор |