Сазнај новости из
хришћанског свијета
Чудотворна икона Богородице Брзопомоћнице из манастира Дохијара на Светој Гори, биће свечано дочекана на Духовски уторак, 6. јуна у храму Светог великомученика Георгија у бањалучком насељу Паприковац. Ово је потврдио за „Глас Српске” парох паприковачки, јереј Слободан Марин и додао да икона стиже "благословом нашег Преосвећеног владике Јефрема и трудом честитих парохијана" - Тога дана у нашем храму биће служена Света архијерејска Литургија у присуству великог број вјерника. Велика нам је част што наша парохија дочекује ову светињу и овом приликом позивам вјернике из цијеле Републике Српске и региона да дођу и да се поклоне Чудотворној икони. Пред Иконом ће се непрестано читати Акатист до касних вечерњих часова до недјеље 11. јна након чега ће се једном недјељно након вечерњег богослужења читати Акатист Пресветој Богородици - рекао је отац Слободан Марин. Према његовим ријечима овај свети дар са Свете Горе ће остати храму Светог великомученика Георгија на Паприковцу. Иконе посвећене Богородици спадају међу најпоштованије, између осталог и због тога што се вјерује да ономе ко се искрено моли Мајци Божијој у муци, молитве услишава. Сматра се да су чудотворне моћи Богородице Брзопомоћнице помогле многима који су се помолили пред њом и затражили помоћ. Велики број свједочанстава у нашем времену потврђују да је многе болесне исцијелила, тужне развеселила, а несрећне утјешила. Обнова храма Светог великомученика Георгија, (који су у рату 1941. године порушиле усташе,), почела је крајем 2012. године. - Некада је Паприковац имао свој храм Светог Георгија у данашњој Крајишкој улици, (задужбина Господина Илије Ранкића) поред којег је био парохијски дом, а почело се формирати и православно гробље. Завршетком рата 1945. тадашње власти су одузеле нашој цркви сву имовину на Паприковцу, 14 гробова уништили, земљу испарцелисали и продавали, те насељавали већином расељени народ са Мањаче - испричао је јереј Марин. Према његовим ријечима на обнаву храма Светог Георгија у бањалучком насељу Паприковац се чекало седам деценија. - Наша генерација је дочекала милошћу Божијом да осветимо темеље и саградимо храм уз помоћ приложника наше, али и других парохија - нагласио је отац Марин. На јесен је планиран завршетак радова на фасади храма и прикупљање средстава за завршетак ограде око храма. - Ових дана интензивно се обављају радови на уређењу порте храма, како бисмо што свечаније дочекали са нашим Епископима поменуту Чудотворну икону - истакао је парох паприковачки. Храм Светог великомученика Георгија обиљежио је недавно славу, а Светој Литургији су присуствовали бројни вјерници. Предање о Чудотворној икони По предању монаштва грчког манастира Дохијара на Светој Гори, испред старе манастирске трпезарије на зиду је била живописана једна веома стара Богородичина икона. Пред овом иконом, био је пролаз којим су оци одлазили у трпезарију. Једне ноћи 1664. године, монах по имену Нил је пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свијећама, чуо ријечи: “Више не пролази овуда са свијећама и не чади ми икону.” Међутим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свијећама. Неколико дана касније је поново чуо исти глас и након тога ослијепио. Убрзо послије тога, монах Нил се клечећи преко пута свете иконе, молио непрекидно данима и ноћима. Након неколко дана јавио му се поново глас: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима, подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом манастиру Светог Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибјегавају, јер се зовем Брзопомоћница.” Након тога Нил је поново прогледао. Од тада више нико није туда пролазио према трпезарији, него је мјесто око Свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено. Пошто се се одатле пружа поглед према западу, а простора није било много, са десне стране чудотворне иконе подигнут је Свети храм, на чијем су живописању радили најбољи умјетници, посвећен Пресветој Богородици, чудотворној Брзопомоћници. Сваке вечери и сваког јутра служи се молбени канон пред овом светом иконом на Светој Гори. Изљечења и чуда Сва изљечења и многа друга чуда која је Пресвета Богородица Брзопомоћница од тада учинила и чини сваког дана није могуће забиљежити. Показала се другом Силоамском Бањом: вјерује се да болесне исцјељује, слијепима дарује вид, лијечи хроме, непокретне, а нарочито помаже нероткињама, многе је од утапања у мору избавила, штеточине много пута отјерала и уништила, и друга безбројна чуда чини непрестано свим православним хришћанима који јој побожно и са вјером приступају. Извор: Глас Српске Најпознатија руска икона, која се сматра једним од највиших достигнућа руске умјетности, „Света Тројица“ преподобног Андреја Рубљова враћена је Цркви, наводи сајт патриарцхиа.ру. Напомиње се да је чувена икона враћена Цркви као одговор на бројне молбе вјерника. „Одговарајући на бројне захтјеве православних вјерника, предсједник Руске Федерације В.В. Путин донио је одлуку да врати Руској православној цркви чудотворну икону „Тројица“ коју је насликао преподобни Андреј Рубљов. Икона ће годину дана бити изложена за јавно поштовање у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, а затим ће заузети историјско мјесто у Тројицком саборном храму Тројице-Сергијеве лавре. „Тројица“ (такође „Авраамово гостопримство“) је икона Свете Тројице коју је насликао Андреј Рубљов у 15. вијеку (по мишљењу стручњака Третјаковске галерије, између 1422. и 1427. године), најпознатије његово дјело и једно од два сачувана дјела, која су, према научницима, аутентично његова. Далеко је позната изван граница Русије као једна од најљепше представљених старозавјетних библијских сцена Гостопримства Аврамовог или Свете Тројице. До револуције 1917. године, икона „Тројица“ налазила се у Саборном храму Тројице-Сергијеве лавре, али је касније изнесена из манастира, прво на рестаурацију, а затим на чувањее у Третјаковску галерију. У јулу 2022. године икона је послата у Тројице-Сергијеву лавру на богослужења посвећена 600-годишњици проналаска моштију Светог Сергија Радоњешког. 16. и 17. јула, први пут од Октобарске револуције, била је изложена у Тројице-Сергијевој лаври. Све ово вријеме „Тројица“ је била у покретној климатској витрини, која је направљена специјално за транспорт иконе у Лавру. По повратку у музеј, икона је шест мјесеци нила под надзором рестауратора. Тада су медији пренијели да су стручњаци на њој пронашли бројна љуштења слоја боје. У децембру је икона враћена у поставку музеја и изложена под антирефлексним стаклом. Дмитриј Трофимов, шеф креативних радионица „Царград“ Зашто је Спаситељ приказан на даскама на неким иконама крштења? Христос у Јордану стоји на крстообразној подлози: овај детаљ се не налази у свим верзијама крштења. Овакво изображење је типично, на примјер, за српске иконе и фреске.Да бисмо разумјели у чему је ствар овдје, треба да се присјетимо иконе „Силазак у Ад“, која се у православној традицији јавља образом Васкрсења Христовог. Спаситељ који се спушта у подземни свијет, изводећи душе из пакла, гази поломљена врата. Иконописци су овај препознатљиви симбол увели у приказ крштења. Обратимо пажњу на још једну особину: изломљене контуре ријеке Јордан, у води у коју се Христос погружава, подсјећају на погребну пећину или на бездан пакла. Само Спаситељ може да сатре пакао и уништи га - то је оно на шта се фокусирају сломљена врата под ногама. То јест, икона Крштења не описује толико историјски догађај колико указује на његов духовни смисао. На крају крајева, Сам Спаситељ је, разговарајући са апостолима, своје будуће муке назвао крштењем: „Можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?“ Како свети оци тумаче, „крштење“ овдје значи очишћење Васељене, на што нас подсјећа богата иконографија образа. Извор: фома.ру / превео и прилагодио: сајт вјеронаука.нет
Многи светитељи приказани су на иконама са књигом или свитком. Штавише, за неке свеце свитак је отворен и текст је видљив, док други једноставно држе затворену књигу у рукама. Зашто таква разлика? Ако отворимо календар и видимо како су приказани светитељи, које прослављамо у децембру, видјећемо да су, са затвореним књигама или смотаним свицима, изображени: Свети Филарет Московски (2. децембар), Николај Чудотворац (19. децембар), Спиридон Тримитунтски (25. децембар); као и апостол Андреј Првозвани (13. децембар), Свети Стефан Урош, краљ Србије (15. децембар). Са отвореним свицима – Преподобни Нектарије Печерски (12. децембар), Сава Сторожевски (16. децембар), Јован Дамаскин (17. децембар), пророци Наум (14. децембар), Софонија (16. децембар), Агеј (29. децембар). Затворена књига увијек је јеванђеље. А у рукама га, на овај начин, најчешће држе светитељи – епископи, које Црква прославља као свете. Њихова директна одговорност била је да своју паству просвете свјетлошћу Јеванђеља. Такође, са смотаним свитком у рукама, изображени су неки апостоли и кнезови-просветитељи. Другим ријечима, затворена књига на икони симболизује да је приказана личност проповиједала Јеванђеље због, да тако кажем, својих професионалних обавеза. Раширена књига или свитак је друга ствар. Ово може бити лично учење човјека који је изображен на икони. Најчешће ће то бити икона преподобног (светог монаха). Ако је на икони изображен пророк, онда ће његове пророчке ријечи бити написане на свитку. Трећа опција: светитељ – преподобни или мученик – имаће на свитку цитат из Јеванђеља, који наглашава да је подвиг извршио у испуњењу Спаситељевих ријечи. И са затвореним и отвореним Јеванђељем изображавају и самог Христа. Ако је Јеванђеље отворено, онда најчешће можемо прочитати редове: „Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге“; или „Дођите к мени сви уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“. Ово су можда неке од најутјешнијих и умирујућих ријечи у Новом завјету. Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет Смоленску иконе Мајке Божије Православна Црква празнује 10. августа по новом, односно 28. јула по старом календару. Како каже Предање, насликао је Свети јеванђелист Лука. Од давнина о тој икони у Русији постоје различита казивања. Једни говоре да је дарована принцези Ани, сестри грчког цара Василија и супрузи Светог кнеза Владимира, као благослов за пут у Русију. Други кажу да је грчки цар Константин Порфирогенит удао кћер, принцезу Ану 1046.г. за черниговског кнеза Всеволода Јарославича и благословио је на пут, због чега је икона названа Одигитрија (Путеводитељица). Икона је остала у наследство сину Всеволода, Владимиру Мономаху а он ју је пренео у Смоленск и поставио у Саборни храм Пресвете Богородице, који је основан 1101. г. те се од тог времена икона назива Смоленска. Године 1237. Батијеве хорде су разбиле Русију и без отпора упале према Смоленску. Житељи ништа нису знали о изненадном нападу и нису били спремни да организују заштиту. Сама Одигитрија је била Необорива Војвоткиња незаштићеног града. Током ноћи у Саборном храму где стоји Њена чудотворна икона, црквењак је чуо од Ње заповест да објави војнику Меркурију житељу Смоленска: Меркурије крени одмах, јер те зове Владичица. Меркурије је одмах дошао у храм и пао пред икону. Угодниче мој Меркурије, шаљем те да сачуваш мој дом, војсковођа одрински жели тајно прве ноћи напасти мој град са свим својим ратницима и са својим дивом у кога полаже своју наду – да би опустошио град. Но ја сам умолила Сина и Бога Мога, за дом Мој, да га не преда под власт непријатеља. Изађи у сусрет непријатељу тајно од народа, Епископа и кнеза, необјављујући им о нападу Татара и силом крста твога победи њиховог дива. Ја ћу сама бити са тобом и помоћи ћу слузи своме. Но тамо заједно са победом ти ћеш задобити венац мучеништва који ћеш примити од Христа. Свети Меркурије се до земље поклони пред иконом Богоматере и изиђе из храма, напустивши град. Призивајући у помоћ Мајку Божију, Меркурије је ушао у сред непријатеља и убио им дива-ратника а потом потукао мноштво непријатеља, па, помоливши се леже да се одмори. Татарин видевши га уснулог, одруби му главу. Тако је Меркурије крвљу својом запечатио подвиг. Погребен је у Саборној цркви а Црква га је уврстила у Свете (слави се 24.новембра). Године 1398. у време напада Тамерлана на јужне области Русије, Витовт је благословио с иконом Смоленске Богородице своју кћер Софију, супругу Василија Димитријевича при њеном одласку из Смоленска у Москву, а она ју је поставила у Благовештенски московски Сабор. Године 1456. за време владавине великог кнеза Василија Васиљевича смоленски епископ Мисаил и многи угледни грађани који су били у пратњи пољског краља на путу за Москву, пришли су великом кнезу са молбом да им се врати Смоленска икона. Велики кнез је после дугог саветовања са свештенством и бојарима решио да више не држи заклоњену Владичицу света и урадивши копију за Благовештенски Сабор, отпустио је чудотворну икону у Смоленск. После Литургије и обављеног молепствија, Митрополит са свим свештенством и крсним ходом, уз пратњу великог кнеза и његове породице, војске и мноштва народа са сузама је испратио икону Владичице из града до манастира у предграђу Москве. На том месту је 1524.г. за време великог кнеза Василија Ивановича основан Новодевички манастир у спомен ослобођења Смоленска и присаједињења Руској држави. У том манастиру су поставили копију иконе Смоленске Одигитрије и за 28. јул установили празновање са крсним ходом у част чудотворне иконе и благодарење због ослобођења Смоленска од Литванаца. Смоленски Архиепископ Варсануфије је 1666. г. по царском указу одвезао у Москву две смоленске чудотворне иконе ради обновљења од патамнелих иконописа. Од тих икона једна стоји у смоленском Успенском Сабору, а друга која је насликана 1602. г. постављена је у Цркву изнад Дњепровских врата; првобитно се налазила у дњепровској кули градског зида Смоленска, али је 1727. неки Длотовски измолио да на вратима о свом трошку, сагради цркву у славу Рођења Богородице, да би у тој Цркви била постављена икона Одигитрија, покровитељица Смоленска. После две године Црква је саграђена. Све време градње ктитор је постио, исповедао се и у дан освећења пришао Светим тајнама. После причешћа пришао је икони Одигитрији и са сузама радости и осећањем благодарности у духовном заносу пао пред икону на колена, прекрстио руке крстообразно, приклонио главу до земље – и скончао. Године 1802. уместо дрвене била је начињена камена црква. Године 1808. по причању Епископа Серафима старински позлаћени оков и убрус са драгим камењем су прерађени; оков је украшен разним драгим камењем и бисерима а убрусу су додате исте драгоцености. У великом Наполеоновом походу 1812. г. при повлачењу руске војске из Смоленска, чудотворна икона је узета од артиљеријске чете Глуховог пука; од тог времена остала је при пуку 3. пешадијске дивизије А. П. Ермолова који је у свим борбама против непријатеља чувао икону у својим редовима. Дан пре Бородинске битке икону су носили по логору, да би молитвама укрепила војнике Христове на велики подвиг. После извојеване победе над непријатељем пред њом су узношене благодарствене молитве. Војска је са страхопоштовањем у својој близини гледала икону Богородице сматрајући је драгоценим залогом помоћи од Свевишњега. Када је Свемогући благословио оружје и руски Смоленск био очишћен од непријатеља, чудотворна Смоленска икона Богородице је по вољи војног начелника кнеза Кутузова, враћена у Смоленск, после три месеца одсуства и постављена на пређашње место. Са иконом су у Смоленск стигли и разни украси и поклони који су јој даровани – 1800 рубаља, 5 купа злата и пуд сребра (мера 16,38 кг.) отетог од непријатеља. Како је доспела у Смоленск 5. новембра, од тог датума је установљено да се једном годишње празнује изгнање непријатеља из Русије уз помоћ и заступништво Пресвете Богородице. Црква се моли пред смоленском иконом Божије Матере да нас избави од многих невоља. У 16. веку када је био установљен празник у част иконе као и у 15 веку надвиле су се над Русијом многе невоље од спољашњих непријатеља, Татара и Пољака и од унутрашњих несугласица и од Уније и од још многих других беда и напасти, посебно 1812. г. Ко би нас избавио, ко би нас сачувао до сада слободне, ако би Ти престала да се молиш, Владичице, Заступнице наша. Изображење На икони Богомајка је изображена до појаса, десна рука јој је на грудима, левом држи Предвечног Младенца са свитком у левој руци, док десницом благосиља. Боја горње одежде Богоматере је тамносмеђа, а доња тамномодра а одежда Богомладенца тамнозелена, са позлатом.Даска на којој је икона насликана је врло тешка и временом се тако изменила да је тешко закључити од ког је дрвета. Импрегнирана је кредом и пресвучена платном. Извор: Светигора.цом/аутор: Елза Бибић Литература: Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа, Визг, Београд, 2002, стр: 190, 191. Чудотворна икона Мајке Божије "Достојно јест" (Милујућа -грч. Ἄξιον Ἐστί) прославља се 24. јуна по новом, односно 11. јуна по старом календару. Пред иконом Пресвете Богородице „Достојно јест“ вјерници се моле за исцјељење од душевних и физичких болести, на крају било ког посла, током епидемија, за срећу у браку, у случају несреће. Ова чудотворна икона се од 982. године чува у Успенскоом храму административног центра Свете Горе Атонске - Кареји. Икона је напустила Атос само четири пута како би утјешила, подржала и опоменула оне православне хришћане који немају прилику да сами дођу на њу. 11. јуна 980. (према другим изворима - 982), догодило се једно од чуда: Један старац, свештеник живео је отшелнички са својим послушником недалеко од Кареје. Ретко су остављали своју келију, осим услед преке потребе. Деси се да старац оде да служи свеноћно бденије уочи недеље у Карејској цркви. Његов ученик остаде да чува келију добивши наредбу од старца да службу врши у келији. Када је наступила ноћ, чуо је куцање на вратимa; отворивши видео је непознатог монаха, кога је љубазно примио. У време савршавања свеноћне службе, обојица су почели молитвено пјеније. Када је дошло време да се велича Пресвета Богородица, обојица су стали пред њену икону и почели појати древну песму Светог Козме, епископа мајумског: Честњејшују херувим и славњејшују Серафим… и остало до краја… Но прекрасни гост рече: Код нас, тако не величају Божију Матер, ми певамо прво: Заиста је достојно да блаженом зовемо Тебе Богородицу, увек блажену и непорочну и Матер Бога нашега и после тој песми додајемо : Чеснија си од херувима и славнија од серафима… Реплике светогорских икона Пресвете Богородице Тројеручице и Млекопитатељнице са Свете Горе стигле су данас (29. 5. 2022.) у сплитски храм посвећен Светом Сави. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим, заједно са сплитским свештенством и мноштвом окупљеног верног народа дочекао је ове иконе немерљиве вредности, након чега је служена Света Архијерејска Литургија. „Данас смо се окупили поводом велике радости, јер смо за нашу малу заједницу добили копије чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице која се налази у Хиландару и Богородице Млекопитатељнице која се налази у испосници Светога Саве у Кареји, на Светој Гори. Уз њих ћемо се, на овоме светом месту, молити Пресветој Богородици да буде заступница свих нас пред престолом Свевишњега и пред лицем Сина свога љубљенога који је Својим доласком на овај свет дао могућност свима нама да и ми постанемо мала браћа Његова. Дао нам је шансу да и ми постанемо 'богови по благодати' сједињујући се са Њим на светој Евхаристији и зато треба да се молимо пред овим иконама, иштећи Божију милост како за нас саме и наше ближње, тако и за читав овај свет, да се сви спасемо и изађемо пред лице Господње. Спасење можемо задобити само заједно, када се радујемо једни другима и налазимо Бога у својим ближњима, а то подразумева да треба да имамо љубави и према непријатељима својим и снаге да опростимо онима који нам зло чине, јер ћемо тако најпре заслужити милост Божију. Кроз ту љубав се угледамо на самога Господа који је након свих страдања која је претрпео од стране људи који су Га на крају и разапели, увек показивао, а и дан данас показује велику љубав према људском роду. На крају желим да се захвалим господину Милану Поповићу, угледном привреднику из Србије, који је донирао ове иконе за нашу цркву у Сплиту. Ако Бог да, када му будем додељивао захвалницу за то, за нас велико дело, биће са нама, па ћу моћи и њему лично да захвалим као човеку који се брине о нама у Далмацији који смо често заборављени и кроз оваква дела видимо да ипак нисмо напуштени, како ни од Бога, тако ни од својих ближњих ван наше Епархије“, поручио је Владика далматински и позвао вернике да се пред овим иконама молимо за довршетак давно започетог сплитског Храма Светог Саве. Извор: Епархија далматинска Осмијех који грије срца. Витлејемска икона Богородице Иконе Пресвете Богородице православни хришћани су увијек поштовали са посебном горљивошћу. Постоји много различитих икона Богородице, које се налазе у разним дијеловима свијета. Свака од њих има своју историју и своје иконографске посебности. Међутим, међу свим иконама Најчистије- Витлејемска икона Богородице- истиче се заиста јединственим детаљем - осмијехом на Њеном Пресветом Лицу. Шта данас знамо о овој икони? Поријекло Генерално се вјерује да је прототип „Витлејемске“ Мајке Божије насликао свети јеванђелист Лука током живота Пресвете Богородице. Једном је Апостол Најчистијој донио три портрета који су је приказивали, а који нису били сасвим канонски. Мајци Божијој се свидела једна од слика, приказујући је како се смјешка док је у наручју држала Божанску бебу. Царица Небеска је благословила икону и рекла да ће сви који се искрено моле пред њом добити благодат Божију. Нажалост, даља историја прототипа још увек није позната. Савремена чудотворна икона Према најраспрострањенијој верзији, модерна Витлејемска икона Богородице потиче из Русије. Лик Пресвете Богородице је породица цара Николаја Другог наручила као божићни поклон за базилику Цркве Рођења Исусова у Витлејему. Према предању, принцеза Јелисавета Феодоровна је тада излијечена од тешке болести својим молитвама Богородици испред те иконе. Захвална велика кнегиња поклонила је дио своје хаљине и накита за украшавање оплате Витлејемске иконе Богородице. Будућа великомученица лично је предала готову чудотворну икону Цркви Рођења. Рестауратори сугеришу да је икона која се тренутно налази у Витлејему насликана крајем 18. вијека, а можда и не у Русији. Тврди се да се данашња витлејемска икона чувала у олтару Цркве Светог гроба католикона (Јерусалим) до 1808. године, када је снажан пожар погодио храм, проузрокујући двије спашене светиње (Велико распеће и „насмејани лик“ Богородица) буду премјештене у Витлејем. Чудотворна „Витлејемска“ икона Мајке Божје се налази у базилици Христовог рођења у Витлејему, близу улаза у Пећину рождества. На овај или онај начин, Витлејемска икона је само једном напустила Свету земљу од 19. вијека. То се догодило 2010. године, када је светиња донесена у Кијев на празничну васкршњу службу, заједно са Светим огњем. Несумњиво је да се такав чудесан догађај могао догодити само вољом Богородице и милошћу самог Бога указаног православним вјерујућим хришћанима Украјине, желећи да се моле и поклоне пред Царицом небеском. Нека позната чуда позната данас Витлејемска икона Богородице постала је чудотворна након што су се појавила свједочења која сведоче о разним чудима која су се дешавала послије молитви пред њом, као и о самој икони. Људи се моле пред ликом Најчистије тражећи исцјељење, породично благостање и плодност. Велике количине накита које вјерници, по традицији, остављају у близини оквира иконе, служе као знак да „насмијана слика“ Богородице заиста помаже многима. Нажалост, забиљежено је само неколико чуда повезаних са Витлејемском иконом. Двадесетих година света икона Богородице упозорила је хришћане на земљотрес који је требало да задеси Израел. Уљана светиљка која је горјела испред иконе тада је висила сама неколико дана све док снажни ударци нису затресли земљу. Савременици, такође, свједоче о поновљеним случајевима када су се сузе појавиле у очима Дјетета Спаситеља приказаног на Витлејемској икони Богородице. Значајно је да у Витлејему ову икону Богородице поштују не само хришћани, већ и муслимани. Сачувана је прича (иако без тачног датирања), која се догодила одређеним грчким православним монасима. То се догодило на Велики понедјељак, док су стајали у Витлејемској цркви Рођења Христовог. Узнемирени муслиман изненада им је пришао и испричао да је дан раније у сну био почаствован визијом „Свете Мајке“. Богородица га је позвала да посјети мјесто гдје је родила Сина. Показала му је пут у ту пећину кроз низак пролаз и рекла му гдје да пронађе Њену чудесну икону. Са сузама у очима палио је свијеће испред Витлејемске иконе Богородице, говорећи да је икона Пречисте Богородице и све остало у пећини тачно онаква каква се појавила у његовом сну. Након што је испунио наређење Богородице, муслиман се опростио од монаха и отишао. Није знао колико је утјеха била његова порука од Небеске царице овим очевима, ојачавајући их у вјери да ће „Њен Син поново доћи и окупити све који су Му близу“. Витлејемска икона припада типу Одигитрије (из грчког „Водич“ или „Показујући пут“). На икони је Пресвета Богородица која на лијевој руци држи Богомладенца и указује на Њега десном руком, као Пут спасења за хришћане. Божанско одојче има куглу у лијевој руци, која симболизује царску моћ. Десницом благосиља оне који се моле пред иконом Његове Пречисте Мајке. Карактеристична особина свете иконе несумњиво је мекано, насмејано Богородичино лице које зрачи бескрајним сјајем. Ово је једина икона која приказује Небеску царицу у другачијем стању која не показује смирење, строгост, брига. Осмијех на Њеном лицу нас тјеши и показује да не постоји контрадикција између светости и радости живота. Наклоност и топлина која проистиче из њежног, љубазног погледа Богородице дају сваком вјернику наду у Њену помоћ и заговор пред престолом Свевишњег. Тбилиси, 29. новембар 2021.године- Ово прољеће обиљежио је важан догађај у црквеном животу Грузије. У једном од храмова престонице настала је нова икона Пресвете Богородице. Наиме, свештеник Грузијске православне цркве, клирик Цркве Воздвижења Крста у Тбилисију, отац Сава Тавадзе, створио је нови иконописни лик Пресвете Богородице „Мајка смирења“. Икона је постала поштована и ван Грузије. Отац Сава је размислио о сваком покрету, изразу, боји приказаном на икони и дао јој име, а иконописац Лаша Дарбуашвили пиказао је оно што је отац Сава замислио. Икона је уручена Предстојаљу Грузијске Православне Цркве, Патријарху Илији II, који је благословио ову икону и њене ауторе. „Главна врлина Пресвете Богородице, у којој се манифестовала Њена вјера, вјерност Богу и љубав, јесте смирење. Богородица је својим унутрашњим, религиозним, духовним животом, интуитивно знала оно што човјечанство није знало“, истакао је настојатељ Крстовдвиженог храма протојереј Теодор Гињадзе. „Иконографија образа „Мајка смирења“ одражава смирење и Господа и Пресвете Богородице. На икони се види да Христос савија главу на Богородичина кољена. С једне стране, ово означава Његову послушност Оцу, одлуку Предвјечног Сабора о Његовом оваплоћењу, а са друге и Његову послушност земаљским родитељима“, додао је протојереј Фјодор Гигнадзе. Положај деснице и уста Пресвете Богородице, такође, изражава Њено смирење и страхопоштовање. Упркос тежини Крста који је пао на Њу (уп. Лк. 2, 35), Пресвета Богородица га прихвата – то је оно што је овде позвано да прикаже израз њеног лица по плану иконописца. Десном руком Она се у страхопоштовању не усуђује да додирне главу Спаситеља, слично како се то није усудио да уради и св. Јован Крститељ (уп. Мт 3, 14 и молитву по канону Претечи). Аутор: вјеронаука.нет На друштвеним мрежама објављен је снимак са мироточивом иконом Светог Георгија, исповjедника 20. вијека. У октобру је на острву Карпатос ( Грчка ) замироточила икона преподобног Георгија (Карслидиса), Новог исповједника. Видео са мироточивом иконом објавио је грчки сајт „Еклисија Онлајн“. У коментарима на видео снимку пише да је у вријеме снимања икона мироточила 10 дана, а да је било потребно шест паковања вате да се сакупи миро. Преподобни Георгије (Карслидис), Нови Исповједник (1901 - 1959), за живота је стекао љубав народа и био поштован као старац. Одликовао се строгим аскетизмом и прозорљивошћу. Након његове смрти услиједила су чудесна пројаве и исцјељења болесника. Проглашен је за светитеља 18. марта 2008.године, а светкује се 4. новембра, онога дана кад је предао душу Господу. Св. Ђорђе (Карслидис), Нови Исповједник, уврштен је у календар Руске Цркве установљењем прославе његовог спомена 24. октобра / 6. новембра. На сједници Светог Сабора Румунске Православне Цркве одржаној у котобру 2015.године, у присуству Павла, Митрополита Драме, Свети Сабор Румунске Православне Цркве унио је Св. Георгија (Карслидиса), Новог исповједника Драме, у Диптихе Светих Румунске Православне Цркве. Један је од ријетких светитеља за којег се зна да је на лобањи имао отисак крста. „Ако се молите без чињења милостиње, ваша молитва је мртва. Ваше руке увијек трба да буду раширене. Подајте милостињу сирочади и удовицама. Милостиња и молитве иду заједно“-Преподобни Георгије (Карслидис), Нови Исповједник. „Бог брине о свему. Очајање је, у ствари, недостатак вјере“-Преподобни Георгије (Карслидис), Нови Исповједник.
Мјестобљуститељ патријаршијског престола Грузијске православне цркве, Митрополит сенакски и чкоротцуиски Шио (Муџири), упутио је писмо премијеру Грузије Ираклију Гарибашвилију са молбом да се Анчи чудотворна икона Христа Спаситеља (Анчанска икона Спаситеља, у Грузији позната као Анчисхати) врати у црквено власништво. Ово је 30. октобра 2021. године објавио званични сајт Грузијске Патријаршије. У поруци се наводи да је за ову икону посебно припремљен кивот за иконе, у којој се поштују неопходни топлотни и влажни услови.
Тренутно се једна од најпоштованијих светиња у Грузији налази у Музеју умјетности Грузије. Црква је дуго постављала питање њеног повратка. Примопредаја је дугогодишњи и континуирани захтјев Грузијске Патријаршије још од 1990-их. Раније су званичници оправдавали одбијање повратка чињеницом да у храму Анчисхати, названом по икони, не постоје одговарајући услови за њено чување. Међутим, још у августу ове године, у претходном обраћању, Његова Светост Католикос-патријарх цијеле Грузије Илија II увјерио је Премијера да је иницијативна група за враћање чудотворног лика Спаситеља „одрадила велики посао, као резултат од којих је немачка компанија, користећи високотехнолошку опрему, произвела и поставила кутију за иконе у цркви Анчисхати да би тамо поставила икону." Први помени датирају из времена владавине краљице Тамаре (XII-XIII вијек). Некада је икона била смјештена у Анчи манастиру на југозападу Грузије, одакле је 1664. године пренесена у цркву Рођења Пресвете Богородине у Тбилисију. Од тада је позната ко Анчисхати икона. Према епископу Јовану из XII вијека који је уједно био и познати грузијски химнограф, Анчи икону Христа Спаситеља донио је Св. Апостол Андреј Првозвани из Хијерополиса у Кларјати (данашња Турска). Ова икона се индентификује са нерукотовреном ликом Господа Исуса Христа у Едеси. Након освајања ових територија од стране Османлија у 17. вијеку, икона је однесена у Тбилиси. Од тада се чува у цркви Анчисхати, све док у совјетско вријеме није пребачена у Национални музеј умјетности. Аутор: Вјеронаука.нет Успомену на једну од веома поштованих икона Богородицу – „Јерусалимску“ – Православна Црква прославља у понедjељак 25. октобра 2021. године. Према предању, првобитни лик је написао свети јеванђелист Лука 48. године у години Успења Пресвете Богородице (петнаест година по Вазнесењу Господњем). 463. године икона је пренесена у престоницу Византије, Константинопољ, гдје су, уз молитве упућене њој, византијске трупе успјеле да одбију напад Скита. Послије овога, византијски цар Ираклије наредио је да се икона пренесе у Влахернску цркву, гдје се она налазила идућих три стотине година. Даље, јерусалимска икона Мајке Божије дошла је у Русију. 988. године икона је завршила у Корсуну, тј. Херсону, а одатле је, као дар светом равноапостолном кнезу Владимиру, достављена у Кијев. После крштења Новгородаца, свети кнез је послао икону у Велики Новгород, гдје је остала до 16. вијека. Тек 1571. године цар Иван IV Грозни је пренео икону у Московску Успенски храм. Током инвазије Наполеона 1812. године, оригинална икона је украдена и однесена у Париз, где се и данас налази у цркви Пресвете Богородице. Да ли је икона Богородице утешитељке са Христом из Цркве Светог Јована у Бенковцу, коју су Срби у ратном вихору деведесетих спасли и пренели у Београд, заиста рано дело чувеног сликара Ел Грека? Дилему која већ три деценије збуњује наше најугледније познаваоце ренесансног сликарства, ових дана у Галерији Матице српске у Новом Саду покушавају да одгонетну грчки експерти Уметничког дијагностичког центра "Ормилија" из Грчке. Помоћу најсавременијих технологија какве, засада не постоје у нашој земљи, људи из грчког центра у сарадњи са конзерваторима и рестаураторима Матичине Галерије, специјалним инфрацрвеним зрацима анализирају милиметар по милиметар тајанствене иконе на дрвету која је у прошлости претрпела многа оштећења. - Рано је за коначну оцену. Много је питања, а, засада, мало одговора - каже Георгиос Каријагианис, директор "Ормилије" чији експерти су претходних година радили експертизу неколико Ел Грекових дела које је потом комплетан уметнички свет прихватио као неспорне оригинале. Поузданија оцена моћи ће се саопштити јавности за неколико месеци колико ће стручњаци "Ормилије" по повратку у Грчку анализирати узорке и снимке иконе. Разлога за опрез је неколико - на икони нема потписа аутора, а такође не постоји документација која би расветлила где је дело настало и како је доспело у Српску православну цркву. - Тако важни подаци, нажалост, у потпуном су мраку и неизвесно је да ли ће се некада у будућности наћи. Зато помоћу најновијих техничких метода покушавамо другим методама да дођемо до података који би могли да се упореде са иначе малобројним Ел Грековим раним делима из периода његовог боравка у Венецији, а пре његовог шпанског периода по којем је славан у свету - каже помоћник управника ГМС др Даниела Королија Црквењаков, искусни конзерватор - рестауратор. Охрабрујуће је да је прва анализа показала да аутор иконе из Бенковца, ко год да је то био, није урезивао слику у дрво попут већине уметника из 16. века, већ је цртао слободном руком како је то чинио и Ел Греко. Такође, истраживаче је збунио потпуни недостатак, на први поглед, плаве, омиљене Ел Грекове боје, али се захваљујући модерној технологији испоставило да је она на икони постојала, али је, временом потамнела и попримила другачије валере. У ишчекивању коначних закључака експертских анализа из Грчке, икона Богородице са Христом из бенковачке Цркве Светог Јована биће део поставке "Миграције у уметности. Уметност миграција" која ће у оквиру прославе титуле Новог Сада као европске престонице културе, бити отворена од 18. фебруара до 30. априла идуће године. Биће то прилика да се кроз уметност сагледа миграција која је увек постојала, а нама данас узгледа као нов феномен. Не зна се колико дуго је икона Богородице са Христом била у олтару цркве СПЦ у Бенковцу. После преноса у Београд, са још 118 икона изложена је први пут 1992. године у Народном музеју. Конзерватор Радован Пиљак недуго затим ово дело је рестаурирао. Године 1997. наша историчарка уметности Аника Сковран, објавила је у Зборнику Народног музеја текст у којем је прва, и засада једина, довела у везу ову икону и славног сликара, вајара и архитекте шпанске ренесансе Доменикоса Теотокопулоса Ел Грека (1541-1614). Извор: Вечерње новости Ваљда и због тога што је тако често приказивана у световној уметности. Црквена уметност се углавном бавила оним што чулни поглед пропушта заустављајући се на тренутном, пролазном. Али долази време кад ћемо пред нарастајућом виртуелношћу и страховима морати да се подсећамо и на безусловни додир љубави. Вечни пољубац Јоакима и Ане и породична радост у њиховом дому - симболично славље свих породица, живописали су пре седам векова за Студеницу, мајку свих српских цркви, велики уметници Михаило и Евтихије. За нас. Премостили време, додирнули нас својом генијалношћу преко вечности. Радујмо се љубави. Срећан празник! Извор: Фејсбук страница Ман. Студеница
Делегација из Русије уручила је Његовом преосвештенству епископу бањалучком Јефрему икону Светог Александра Невског, у име руске федералне агенције “Россотрудничество”.
У руској делегацији били су иконописац Ана Иљина, јеромонах Игнатиј Шестаков и представници Руског дома у Београду. Владика Јефрем је јуче у епископској резиденцији у Бањалуци срдачно захвалио за предиван поклон и истакао је да је кнез Александар Невски велики благослов за српски народ. Епископ је испричао и о личном искуству у молитвеном општењу са руским свецима, те благословио све који су радили на икони и запослене “Россотрудничества” за њихову бригу о српском народу и Српској православној цркви, наводи се на интернет страници Руског дома. Икона је освештана у Сретењском манастиру у Москви, а поклон је руско-српском храму у изградњи у Бањалуци, посвећеном руском цару Николају Другом Романову. Ову икону осликала је Ана Иљина, која каже да је њено дјело израђено у стилу 12. вијека и школе из времена у којем је живио Александар Невски. “Као прототип сам узела цркву у старој ладоги, која је била породични храм кнезове породице. Док сам стварала ову икону, мислила сам на српску земљу. На икони сам нагласила руку са мачем како би тај мач бранио вашу земљу”, рекла је Иљина. Свети Александр Невски има огроман значају у историји Русије и православља. Овај светитељ слави се и на Балкану, гдје ужива велико поштовање. О томе свједоче и бројни храмови названи по Александру Невском, укључујући и цркву у Београду, као и храм који су у Угљевику 1996. године подигли руски припадници СФОР-а. У Бањалуци се у насељу Алеја центар гради српско-руски културни центар и петокуполни храм у руском стилу на површини од 6.500 метара квадратних. Темеље су 17. септембра 2018. године освештали епископ бањалучки Јефрем, викар московског патријарха архиепископ јегоревски Матеј, владика сремски Василије и умировљени владика зворничко-тузлански Василије. Делегација се, такође, састала са руководиоцем представништва Императорског православног палестинског друштва оцем Миладином Митровићем, посјетила манастир Милошевац у насељу Чикрин Поље и присуствовала освештању Храма Светог Василија Острошког у Приједору. Извор: Руски дом и Срна Руска делегација дароваће у суботу, 18. септембра икону светог Александра Невског руско-српском храму у изградњи у Бањалуци, речено је данас на форуму у Београду посвећеном 800 година од рођења овог руског владара и светитеља. Икона је освештана у Сретењском манастиру у Москви, а руско-српском храму у изградњи у Бањалуци, посвећеном руском цару Николају Другом Романову, дароваће делегација коју предводи отац Игњатије. Икону је осликала умјетница из Москве Ана Иљина, која каже да је њено дјело израђено у стилу 12. вијека и школе из времена у којем је живио Александар Невски. "Као прототип сам узела цркву у старој ладоги, која је била породични храм кнезове породице. Док сам стварала ову икону, мислила сам на српску земљу. На икони сам нагласила руку са мачем како би тај мач бранио вашу земљу", рекла је Иљина. Форум поводом 800. годишњице од рођења Александра Невског окупио је у Београду сликаре, иконописце и рестаураторе из Русије и балканских земаља. Умјетници ће промовисати своје радове и представити карактеристике школа осликавања у својим земљама, а сви радови који настану током форума биће предати Академији Српске православне цркве /СПЦ/ за умјетност и конзервацију. Учеснике форума поздравили су старјешина подворја Руске православне цркве у Београду протојереј Виталиј Тарасјев, директор Руског дома Јевгениј Баранов и директор Академије СПЦ за умјетност и конзервацију Дарко Стојановић. Умјетницима и званицама обратила се и професор Државног института за међународне односе у Москви Нармин Ширалијева, представник Россотрудничества, агенције при Министарству иностраних послова Русије, која је организатор ове манифестације. На отварању скупа о лику и дјелу кнеза Александра Невског и његовом огромном значају у историји Русије и православља говорио је отац Игњатије, који је истакао да се име светог кнеза слави и на Балкану, гдје он ужива велико поштовање. О томе, како је истакао отац Игњатије, свједоче и бројни храмови названи по Александру Невском, укључујући и цркву у Београду, као и храм који су у Угљевику 1996. године подигли руски припадници СФОР-а. Поред умјетничких радионица, током форума организована је дводневна трибина о сликању, иконописању и црквеној умјетности. Извор: Срна Руски научници покушавају да открију главну мистерију Донске иконе Богородице на којој се налази шифра од 24 грчка слова. Поред тога, није познато ни ко, ни када је насликао икону. Научници су изнели неколико хипотеза на тему аутора иконе. Најпопуларнија је настала захваљујући запису у хроници Донског манастира. Према подацима из документа, донски Козаци су икону поклонили кнезу Дмитрију (1350-1389) уочи битке на Куликовом пољу (1380). Запис из летописа датира од 1692. године, али је тешко рећи када се појавило предање. Највероватније се појавило нешто пре XVII. века. - Током XIV-XV века није постојала донска војска, а Козаке су називали нерегуларним татарским одредима који су били у служби великог кнеза - појаснио је историчар Левон Нерсесјан. Још једна верзија о пореклу иконе се појавила у приповедању о бици на Куликовом пољу које је настало приближно средином XV века. Према тим информацијама икона је настала у Коломни где се окупљала руска војска пред одлучујућу битку. Икона је поклоњена кнезу после молитве у главном храму града. Недавна истраживања историчара уметности су оповргла ову хипотезу. Током лета 1380. године, неколико месеци до битке, Успенски храм у Коломни је срушен и обновљен је тек 1392. године. Могуће је да је тада и настала Донска икона. Према мишљењу Нерсесјана, икону је наручила кнегиња Евдокија. Могуће је да се реликвија већ појавила после смрти њеног мужа Дмитрија Донског 1389. године. Ако је тачна тврдња да је кнегиња Евдокија тражила да се икона наслика, онда је аутор иконе могао бити велики иконописац тог времена Теофан Грк. Он је дошао у Русију око 1370. године из кримског града Кафа (данашњи град Феодосије) и првобитно је радио у Новгороду, где се још увек може видети његова фреска у цркви Преображења. У једном од летописа се спомиње да је он осликао и Успенски сабор у Коломни. Историчари уметности сматрају да се на основу иконографије може рећи да је икона дело Грка. То се односи пре свега на распрострањеном у Византији стилу „Елеуса“ („Умиљатост“) који је Теофан популаризовао у Русији. Не слажу се сви историчари уметности са овом тезом. Прво, после Новгорода није ништа познато о животу страног мајстора. Друго, многа дела која се приписују Грку у ствари нису његова. - Једино дело Теофана које је сачувано се налази у цркви Спасо-Преображења у Новгороду, док је све остало под знаком питања - појашњава Нерсесјан. Научници су још више збуњени другом страном иконе на којој се налази друга икона Успења Богородице. По техници се јако разликује од чудотворне слике. Научници полемишу да ли је обе иконе насликао један уметник или су у питању двојица? Веома су збуњени и стилом којим је икона рађена, стил је необичан за средњевековни руско-византијски стил. - Током XIV-XV века постојале су бројне радионице које су припадале признатим иконописцима тог времена. Могуће је да је непознати аутор Донског ремек-дела радио у једној од њих, можда је тамо био и Теофан Грк или Андреј Рубљов - објашњава Жана Белик, шеф одељења за експертизе и уметничке оцене Музеја Андреја Рубљова. Нејасан је и натпис на дугачком омофору Богородице на коме се налази 24 грчких слова. Слова су распоређена у низу и по мишљењу научника представљају шифру. Историчар Нерсерјан је после неколико година истраживања дошао до закључка да је натпис највероватније из библијске књиге Псалтир, тачније из одломка који је повезан са предвиђањима Богородице или је текст неке молитве. Према речима експерта, ни једна верзија није коначна. Научници и даље покушавају да открију шифру, као и како је настала Донска икона. Извор: Спутњик Пољски вјерницу у литији дугој 16 км у част Супрасаљске иконе мајке Божије. Пољски манастир Благовештења Пресвете Богородице у Супрасаљу, и ове године, био је мјесто радосне прославе у част манастирске чудотворне иконе Мајке Божје коју наша Православна Црква обиљежава сваке године 10. августа. На хиљаде људи се сваке године, од 9. до 10. августа, окупља на празник у манастиру на сјевероистоку Пољске. Ни ова година није била изузетак, јер су се хиљадама православних вјерника из Пољске придружили ходочасници из других земаља у литији дугој 16 километара од цркве Свете Софије у Бјалистоку до манастира у вече уочи празника. Ходочашће је организовало Удружење пољске православне омладине. Ходочасници су током цијелог пута пјевали пјесме и читали молитве. Богослужење у част Супрасљске иконе предводио је Његово Високопреосвешетнство Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава (Хрицуњак), уз саслужење осам других архијереја и бројних свештеника. Могући датум оснивања манастира у Супрасаљу је 1498. Оснивање манастира потврдио је цариградски патријарх Јоаким 1505.године У другој половини шеснаестог вјиека манастир је био центар духовног и културног живота. Чудотворну супрасаљску икону наручио је 1503. године оснивач манастира, митрополит Јосиф Солтан, као копију Смоленске иконе из 11. вијека у стилу Одигитрије. Зато се прослава и поклапа, са прославом Смоленске иконе Пресвете Богородице Одигитрије, чиме се пројављују древне везе између народа Подласја и Смоленска. Икона је постала једна од најпоштованијих у цијелом региону и много чуда се јој приписује. Када су монаси побјегли у Русију 1915. године, понијели су са собом чудотворну икону која је изгубљена и касније пронађена уништена. Садашња икона манастира копија је насликана прије сто година за 400. годишњицу манастира и ужива велико поштовање од стране вјерника Пољске и шире. И православци и католици ју побожно поштују. У 20. вијеку манастир је претрпио тешка времена. Године 1919. преузела га је држава. Зграде су касније предате пољопривредној школи. 1984. манастир је обновљен. Године 1993.године, одлуком владе, манастир је враћен Цркви. Од тада се одвија активна реконструкција. Црква Благовештења се и даље обнавља. У Супрасаљу тренутно живи око 20 монаха. Интересантно је напоменути да је „Супрасаљски зборник“ (зборник житија и црквених бесједа за мјесец март) –из друге половине 11.вијека, пронађен у манастиру Супрасљу у Пољској и по њему добио име. Аутор: вјеронаука.нет Одговара Александар Лавдански, иконописац Ово је могуће из два разлога. Прво, иконе су сликане темперама, најчешће јајчаном темпером. Таква слика мора бити прекривена заштитним слојем - лаком или уљем за сушење. Уље за сушење је направљено од биљних уља и током кувања додају се струготине различитих метала. Због металних соли заштитни слој временом постаје тамнији, а са њим и цијела слика у цјелини. Други разлог је можда у технологији за осветљавање лица. Донедавно се у иконопису користило оловно бјелило. Налазећи се на свјетлости, оно заиста постаје свијетло, даје слици свјетлост. Али ако се икона, обојена бијелим оловом, постави тамо гдје готово никаква свјетлост не продире, бијела ће постати готово црна. Није се једном догодило да су у неком мрачном углу пронашли икону, слику на којој је било немогуће разазнати: све је црно. Икона је била изложена свјетлости, бијело олово је упило сунчеву свјетлост - и лица су се поново разведрила. Прије тридесет година, када је иконописање код нас тек оживљавало, мајстори су по древној технологији, која је прилично сложена и специфична, припремали оловно бјелило. И данас се, заједно са оловним бјелилом, у иконопису користи и титанска бијела, која има хладнију нијансу. До њих је лакше доћи и сигурније их је користити, не постоји ризик од тровања. извор: фома.ру „Иконе Богородице су попут звијезда на небу: њихов број зна само сама Царица Небеска“ - каже предање о животу Пречисте. Црква сматра апостола Луку аутором првих икона. Међутим, стручњаке је бунило то што се већина икона јако разликовала једна од друге. Али, постоје и заједничке особине. На примјер, продорни поглед Богородице. Продоран поглед има и Богомладенац у наручју Дјеве Марије. На основу тога је сматрано да су све иконе Богородице имале прототипе. Према једном предању, јеванђелист је насликао свега три иконе Богородице, према другом - много више, али послије Њеног Успења / Велике Госпојине/. Хајде да разјаснимо колико икона Богородице је Св. Лука аутор и које су то! Тренутно се на канонској територији Руске православне цркве налази 10 икона Царице небеске, које је вјероватно насликао св. Лука. Још 21 икона се налази на Западу, укључујући Свету Гору, од којих је 8 у Риму. Међу иконама Пречисте, које је, према предању, насликао св. Апостол, најпознатије су сљедеће: Владимирска, Кикоска (Милостива), Јерусалимска, Тедоровска икона Мајке Божје , Иверска, Хахулска, Смоленска икона Мајке Божије, Корсуњска, икона Пресвете Богородице Панагиа Сумела, Икона Мајке Божије - Филермска (избављење од тјелесних похота, Тихвинска икона Богородице, Чудотворна икона Мајке Божије ~ Ченстоховска, Виљнуска, Влахернска, Холмска, Минска, Витлејемска. Јванђелист је и од католичког Запада препознат као први иконописац, тамо се поштују: Santa Maria del Popolo, Santa Maria della Grazia, Santa Maria Maggiore, Santa Maria della Consolazione и др. А ми само говорамо о најстаријим примјерцима - јер ни једнеа оригинална икона св. апостола Луке, нажалост, није преживјела, што изазива неке сумње у право ауторство. Познати руски иконописац и теолог 20. вијека. Леонид Успенски је то изразио овако: „Иконе, које се према предању приписују Луки, представљају списе слика које је створио јеванђелиста. Овде је ствар у терминологији: апостолска правила или литургија, не називају се тако зато што су их написали апостоли. Они једноставно имају апостолски карактер и ауторитет. Исто се односи и на иконе Богородице, које је насликао Лука“. Књига „Земаљски живот Пресвете Богородице и опис њених чудотворних светих икона ...“ (1897) пружа детаљан опис првих икона Богородице. „Из трију икона Пресвете Богородице које је насликао св. апостол и јеванђелист Лука, које су награђене Њеним благословом и који су од Њега благословени, једна се зове Одигитрија, или Путеводитељница- приказује Пресвету Богородицу са Богомладенцем на лијевој руци “. Овом типу, на примјер, припадају иконе Богородице Смоленске, Тикхвинске, Ченстоховске, Витлејемске. „Друге двије се називају Милостивим, јер је на њима приказана Богородица како моли Сина Свога и Бога за спас рода хришћанског. На једној од ових икона Мајка Божја је насликана сама, без Јединородног Сина, и назива се Милостивом “(„ Хахулска “и„ Филермска “одговарају овом опису). „С друге стране, она је приказана како држи Сина на десној страни и такође, се назива Милостивом, али да бисмо је разликовали од прве - Милостиве-Кикоске, са горе Кикос, која се налази на сјеверозападној страни острва Кипар“. Овом опису одговарају иконе небеске царице Кикоске, Корсуњске и Владимирске. Оригинал посљедњег, према предању, насликао је св. Лука на дасци стола за којим је Света породица јела - можда је ово уобичајени прототип за ову подгрупу икона. „Вјерује се да је ове три иконе свети јеванђелист Лука послао у Египат Назаренима, то јест побожним хришћанима који су тамо живјели и монашки живот научили од јеванђелисте Марка. Предања о већини наведених икона садрже сличне информације о њиховим почетним кретањима. Претпоставља се, у 5. вијеку. иконе које је сликао св. Луке, донесене су из Египта у Византију, а након 10-11 вијека. почеле су да се шире по данашњој Русији, Србији, Грузији и другим земљама. Све три врсте икона Богородице дошле су у Русију. Међу њима су најупечатљивији примјери Владимирска, Смоленска Одигитрија и Филермска. Донесене су у Русију из Цариграда, око 11-12 вијека. Најстарије сачуване иконе, без тачног датирања, су Кикоска Милостива (сада се налази у манастиру Кикос на острву Кипар-на њој је приказан Исус као беба приљубљен за образ Богомајке.), Икона Богородице Сумела (налази се у селу Кастања у Грчкој-Према црквеном предању, икона Богородице Сумела добила је назив по манастиру Сумела на Понту у Малој Азији. Име „Сумела“ потиче од грчких ријечи „Стоу Мела“, што значи „на планини Мела“, првобитно је чувана у Атини, гдје су је звали Богородица Атиниотиса), Кхакхулска (чува се у Музеју умјетности у Тбилисији, у Грузији ) и чудотворна икона Мајке Божје Филермска (од 2002.године се налази у „Плавој капели“ у граду Цетињу у Црној Гори). Филермска икона је најнеобичнија, и спада у прилично ријетку врсту православне иконографије Богородице — „Агиосоритиса“ (Пресвета Богородица). На њој је Марија приказана без Богомладенца). Управо за ову икону кажу да је најстарија од све три. Постоји и предање према којем је послије Успења Пресвете Богородице, св. Лука наставио да слика Њене иконе по сјећању. Путујући око свијета и проповиједајући, приказао је Најчистију, према различитим изворима, на 70, 80 или 150 икона.
Као што видимо из сачуваних предања, св. Апостол Лука је вјероватно насликао многе иконе Царице небеске. Па чак и ако су већина поменутих само древне копије правих икона, оне су пренијеле на себе благодат Мајке Божије. Вриједне су и због тога што су сачувале и донијеле у наше вријеме тјелесни и духовни изглед Богородице, тако да свако ко се са вјером моли пред било којом од ових икона види Њен брижан Лик и зна да ће бити услишен. Превео и прилагодио: сајт вјеронаука.нет сродан текст-прочитај: СВЕТИ ЛУКА КАО ИКОНОПИСАЦ. ДА ЛИ ЈЕ БАШ ОН ИКОНОПИСАО? Апостолу Луки дугујемо много jeр нам је рекао више од других јеванђелиста о Пресветој Богородици и дјетињству Господа Исуса Христа. Такође, према Светом предању, свети Лука је први насликао неколико слика Пречисте Богородице још током Њеног земаљског живота, што је представљало основу цјелокупног иконописања. Постоје, међутим, они који сумњају у ову чињеницу. Наш чланак је покушај разумијевања проблема. Зашто се о овоме ништа не говори у Новом завјету? Заиста, информација да је свети Лука био иконописац нигдје се не појављује у Светом Писму. Из Посланице Светог апостола Павла Колошанима сазнајемо само да је Лука овладао вјештином исцјељивања. Чињеница да је апостол Лука, такође, био сликар позната нам је само из Светог предања. Житије јеванђелисте које је написао свети Димитрије Ростовски, такође, је засновано на Предању. Древни црквени писци извјештавају да је свети Лука први употребио боју да направи икону Пресвете Богородице која у свом наручју држи Богомладенца. Послије тога насликао је још двије иконе Пречисте Дјеве и дао јој је. Угледавши апостолова дела, Богородица је рекла: „Нека благодат рођеног од мене и милост моја буде на овим иконама.“ Касније је јеванђелист, такође, на дрвеним даскама приказивао свете апостоле Петра и Павла, полагањем тако темеља за осликавање светих икона у славу Бога, Његове Пречисте Мајке и свих Светих. Зашто ова чињеница није поменута на Седмом васељенском сабору? Одсуство било каквог помена икона Светог Луке од стране отаца на Седмом Васељенском сабору сматра се озбиљним аргументом против њиховог стварног постојања. Тачан разлог за то је, нажалост, непознат, али постоје двије могуће верзије. Према једном, сабор је одржан у време када икона светог апостола више није била у Цариграду, што је онемогућавало позивање на њу као на евидентан доказ поштовања икона на почетку нове ере. Супротно томе, друга верзија претпоставља да су оци Никејског сабора били и сувише добро упознати са овом сликом, због чега је нису помињали као некакав нови доказ. У којим документима се апостол Лука помиње као иконописац? Најранији сачувани историјски документ у којем се свети апостол Лука помиње као иконописац датира с почетка 6. вијека. У овом документу историчар Теодор Лектор (Анагност) извештава да је удовица царица Атенаида Евдокија послала „највећу реликвију“, слику Мајке Божије, коју је насликао јеванђелист Лука, из Палестине својој сестри Пулхерији, супрузи цара Маркијана у Цариграду. Два века касније ову чињеницу помиње теолог Свети Андреј Критски. Свети Андреј каже да је свети Лука „својом руком приказивао и оваплоћеног Христа и Његову непорочну Мајку“, као и да су се ове слике, познате у Риму, налазиле у Јерусалиму. Следећа референца може се наћи у животу светог Стефана Новог (са горе Св. Аксентија). У 8. вијеку цариградски патријарх Герман I, бранећи поштовање икона и позивајући цара Лава III Исавријанца да напусти иконоборство, позивао се на нерукотворену Спаситељеву икону и икону Пресвете Богородице коју је насликао апостол Лука. Почетком 10. века, историчар свети Симеон Метафраст, састављач 132 житија светаца, познат по својој пажњи према тачности чињеница, написао је: „Најзахвалније је то што је Лука Јеванђелист осликао воском и бојама људски лик мог Христа и лик Оне која га је родила и очовечила га, преносећи га на тај начин да се поштује и дан данас ... “ У наредним вековима подаци о апостолу Луки као иконописцу наставили су да се појављују у списима угледних богослова на Западу (архиепископ Таормински Теофан Керамеј у својим разговорима, Никифорос Калистос у својој црквеној историји), а касније и у Русији (Св. Димитрије Ростовски у житију јеванђелиста). Најранији руски извор који апостола помиње као иконописца пронађен је у московском летопису с краја 15. века. Под 1204. годином се каже да је Лука насликао икону Богородице Путоводитељице, а до 1395. - је руком насликан лик Владимирске Богородице. Приказивање Светог апостола Луке као иконописца Иконе Светог Луке, као и других јеванђелиста, већ су дуго времена распрострањене. Међутим, приказивање апостола као иконописца, било на фрескама, минијатурама или иконама, тек се много касније (око 14. века, на основу сачуваних узорака). Грчки водич за иконопис под називом „Херминија“ (почетак 18. века, вероватно заснован на ранијим текстовима 16. века) даје кратак опис светог апостола: „Јеванђелист Лука није стар, коврџаве косе, мало браде, је представљена иконопишући Пресвету Богородицеу „Најстарија таква слика је зидна слика смештена у цркви Рођења Богородице у манастиру Матејче у Македонији, из 14. века. По завршетку 15. века такве слике апостола Луке појављују се и у руским рукописима Јеванђеља, као и у Легенди о икони Богородице Путоводитељице. Горе наведене чињенице показују како је православна црква сачувала сведочанство Светог предања о светом Луки као првом иконописцу. Ово наслеђе је значајно порасло, развило се и обогатило. Побожно иконописно дело светог апостола наставља се скоро два миленијума кроз бројне копије његових икона, преносећи исту благодат коју је Богородица указала Њеним прототиповима. Поштовање Светог Луке, као признатог оснивача и уметника „Јеванђеља у сликама“, проналази израз у православном иконопису и химнографији до данас. Дословно, у свакој цркви постоји бар једна икона Богородице, чије се оригинално ауторство приписује светом Луки. Број икона које је апостол вероватно написао, какав је тип био и да ли су неки древни узорци преживели - све ово ће бити тема посебног чланка. пише Анастасија Пархомичик За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /извор ПРОЧИТАЈ СРОДАН ТЕКСТ: КОЛИКО ИКОНА ЈЕ НАСЛИКАО АПОСТОЛ ЛУКА И КОЈЕ СУ ТО? Ћилибар или јантар је фосилна смола, која се употребљава за израду накита и лакирање (примједба преводиоца). У Црква Спаса на крви (тренутно секуларни музеј ) у Санкт Петербургу до 31. марта одржава се изложба умјетничких дјела и икона од балтичког ћилибара (јантара) „Химна сунчаном камену“, на којој је 18. јануара представљена јединствена икона „Крштење Господње“. Аутор свих дела, Александар Крилов, радио је на стварању ове иконе годину дана и завршио је непосредно пред празник, наводи се на сајту ТВ Санкт Петербург. Икона је димензија 145 x111 центиметара и направљена је од природног балтичког јантара. Позадина је рађена методом мозаика, а фигуре су рађене техником рељефа. Начелник рачуноводственог одјељења музејски фондови државног спомен музеја «Исакијевски собор» Јулија Ушкова, каже да је икона «Крштење Господње» «у потпуности направљена од природног балтичког јантара“. Ауторска дјела Александра Крилова, а има их већ више од 150, задивљују разноликошћу и виртуозном вјештином извођења. Јантар (ћилибар) се органски комбинује са разним материјалима - металом, бисерима, полудрагим камењем, дрветом, костима. Али сви ови додаци укључени су у једну једину сврху - да се нагласи и истакне љепота златног драгуља. Са посебним страхопоштовањем мајстор ствара иконе од јантара. Током стварања иконе, мајстор јантарне уметности ослањао се на иконописне традиције школе Андреја Рубљова, међутим, технике сликања преиспитао је у односу на потпуно другачији материјал - балтички сунчани камен, који је способан да истовремено упија и одаје сунчеву свјетлост. Поред иконе „Крштење Господње“, у централној сали капеле-музеја представљене су и друге велике храмовне иконе, међу којима су „Старозавјетна Тројица“, „Спаситељ на престолу са предстојашчим“ , икона светог благовјерног кнеза Александра Невског i iконе Мајке Божиje «Донска», «Иверска», «Владимирска», «Казанска», – рекли су у музеју. Умјетник је, такође, направио макету Исакијевог Сабора- Исакијевски храм (назван по Светом Исакију Далматском - највећа православна црква у Санкт Петербургу)- у Санкт Петербургу у облику у којем га је замислио архитекта Огист Монтферан (1786 – 1858). Изложба је представљена у централном дијелу изложбе. Занимљиви, непознати за многе, детаљи. Четири канонска јеванђеља описују да је Исуса Христа у водама Јордана крстио Св. Јован Крститељ. На основу јеванђеоског казивања настала је иконографија великог Господњег празника. Занимљиво је да је ријека Јордан на иконама Богојављења испуњена рибом, змијама, змајевима и митским фигурама. Све ово се више пута налази међу умјетничким иконама Крштења, слиједећи византијски канон, али се не преклапа са јеванђеоским текстовима. Објашњења необичних ликова који насељавају свету ријеку налазе се у древном предању, Књизи Постања и Псалтиру. „Ерминија“ (стари водич за иконописање) даје сљедећа упутства у вези са изображењем Богојављења: „Христос стоји неодјевен усред Јордана. На обалама ове ријеке, с десне стране Христа, Претеча гледа у небо, подижући лијеву руку горе, а држећи десну изнад Христове главе. Изнад њих се види небо, а одакле силази Дух Свети; у ваздуху је написано: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“. На лијевој страни, анђели стоје с поштовањем, раширених руку скривених испод одјеће. На извјесној удаљености од Јована, усред Јордана, у води лежи старац, окренут лицем уназад, и са страхом гледа у Христа, док он сам точи воду из бокала. [Мисли да се на стихове из Псалама Давидових (Пс 113, 3-5). Јордан је често приказиван попут римског ријечног бога, у лику старца са посудом из које тече вода. У стиховима од 3.до-5. псалма 113. такође, помињу море, персонификацију која је често иде уз образ Јордана: “Море видје и побјеже; Јордан се обрати натраг. Горе скакаше као овнови, брдашца као јагањци. Што ти би, море, те побјеже и теби, Јордане, те се обрати натраг?"" Овдје се акцентује то како су Јевреји чудесно прешли Црвено море. Ријечи о овом догађају чују се у канонима празника Богојављења. Ријечи Псалтира не само да се односе на старозавјетне догађаје, већ стварају прелаз у Нови зајвет, проричући о Крштењу Господњем. У минијатурама које илуструју псалме, двије симболичне личности могле би бити једна поред друге у приказу Богојављења: море и ријека Јордан. Потешкоће „превођења“ византијске иконографије приликом писања богојављенских образа у Русији сасвим су разумљиве. Потешкоће са именима и ликовима персонификација ријеке и мора на таквим иконама објашњаване су чињеницом да је аутор, на примјер, помешао персонификације, не знајући њихову историју. Слично се могло догодити и икони из Солвичегодског мајстора Михаила (крај 16. вијека). Овде је ријека Јордан женска фигура, а море је приказано као човјек (илустрација 1, 2). На грчком је ријеч море женског рода, а ријека је средњег (у уобичајеном случају) и мушког (ако говоримо о веома великој ријеци). Грчко-руски рјечник Новог завјета указује на мушки род ријечи „ријека“. Ово је изворни род разматраних персонификација мора и ријеке [5; 1; 7]. Млади човјек - је трећа фигура-симбол водене стихије. Разлог за појаву лика младића у доњем пољу иконе Крштења тумачи се двосмислено. С једне стране, доживљаван је као још једно оличење мора, умјесто као женска фигура смјештена поред оличења Јордана. У исто вријеме постоји и убједљивија верзија. Његова слика се може протумачити као оличење Јордана или једног од његових токова. Према древном предању, ријеку у којој је крштен Исус Христ формирали су потоци Иор и Дан, што се огледа у минијатури књиге. Ако је младић приказан у дубини воде поред старца наслоњеног на посуду, онда је овај пар фигура оличење двају ријека које су се стопиле у Јордан. Слична персонификација приказана је на икони с краја 15. вијека из Кирило-Белозерског манастира (овдје младић сједи на пару риба, могуће делфинима) (илустрација 3, 4). „Рибе пливају поред Христа“ - овако закључују Ерминијева упутства у погледу изображења Крштења Господњег. Риба је најстарији симбол Христа, који је, такође, означавао вјерујуће у Христа. Ријеч „риба“ на латинском pisciculli, а крстионица се звала piscina, тј. кавез или рибњак за рибу. Уз изображење рибе у јорданским водама, одговарајући овом тумачењу, срећемо необичан случај на грчкој икони из XVIII вијека, када су зубасте рибе попут јата предатора окружиле Спаситеља. Једно од ових невјероватних створења приближило се змији (илустрација 5, 6). Змија и змај појављују се и на икони Богојављења. Значајно је да се са латинског ријеч draco може истовремено превести као „змај“ и „змија“. За хришћане змај је симболична ознака Злога (Лукавог). Змија, која је такође симбол мудрости, негативно се тумачи у „Крштењу“. Приказ змајева и змија (згажених) сеже до текста из Постања (Пост 3, 15), као и до Псалма 73, 13-14 : „Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама. Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу“ (илустрација 7). Посредством овог псалма повезани су догађаји грехопада и крштења . „Главе змија“ приказане су на македонској икони Богојављења, коју је нацртао Давид из Селенице (илустрација 8, 9). Разматрана симболична изобрачења које окружују лик Спаситеља на икони Крштења откривале су њихове античке, старозавјетне и хришћанске коријене и истовремено семантичко јединство у прослављању празника јављања Бога свијету. Љепота и пророчки продор старозавјетних текстова уједињени су са добрим вијестима новозавјетне приповијести. Обично је Пророк и Крститељ Господњег Јована приказан као подвижник мршавог лица, удубљених образа, дуге замршене косе и браде, у грубој одећи од камиље длаке. То је управо слика строгог пустињака коју приказује Јеванђеље, а управо таква слика пророка постављена је на древној синајској икони 6. вијека. Назвао бих је историјским образом Крститеља. Међутим, постоји још једна, рјеђа икона Крститеља у облику анђела са крилима. Овакво изображење има симболичан карактер. Има посебно име: „Јован Крститељ - анђео пустиње“. У основи оваквог изображења су свети текстови у којима се Јован Крститељ упоређује са анђелом. Старозавјетна књига пророка Малахије садржи сљедеће пророчанство: „Ево, ја ћу послати анђела својега, који ће приправити пут преда мном...“ (Мал 3,1). У Новом завјету је повезан са ликом Јована Крститеља (Мт 3,1-12; Мк 1,1-8; Лк 3,1-17). У патристичким тумачењима, аскетски живот пророка доживљава се као прототип монашког подвига и као подобије непорочног живота. Ова иконографска верзија се први пут појавила у Византији. Најранији примјер потиче са краја 13. вијека. Налази се у Србији, у цркви Светог Ахилија у граду Ариљу. У древној руској умјетности изображење Јована Крститеља у лику анђела постала је широко распрострањена много касније. Завољели су га и почели широко да га користе у у XVI–XVII вијеку. Превод: сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Богојављење, понекад се назива Епифанија, је пред нама (Богоявление на руском, Θεοφάνεια на грчком). Православна црква званично прославља 19/6 јануар као датум крштења Христовог. То не треба мешати са Западњачким празником који се зове Епифанија којим се слави поклањање Мудраца и даривање богомладенца Христа. Реч Теофанија (*Богојављење) значи „Откровење Божје“; према томе Богојављење означава откривање Тројичне Божје природе кад се Исус крстио. Сведоци тог догађаја чули су глас Бога Оца са Небеса, видели Духа Светога како силази на Исуса и могли су да виде Исуса у телу, за кога је Бог посведочио својим гласом да је Он Његов Син. Богојављењска икона Символика ове иконе је дубока и богата. Постоји један део који желим да истакнем овде. Исус је неодевен, или скоро неодевен. Постоји разлог због којег је Христос одсликан са мало одеће или скоро без одеће. Али зашто је то битно? Кроз цео опис стварања света у Књизи Постања ми видимо Бога како ствара и говори да је то „добро“. Човек и жена су створени заједно у Божјем лику. Обоје су били лепи, и премда нису имали физичку одећу, они су били обучени у славу „лика“ и „обличја“ Божјег. Међутим, они су пали у грех, сакрили су се од срамоте док им Бог не донесе одећу од коже да обуку (што символише грешну тежњу која помрачује нашу праву природу). Њихова природна лепота претворила се су предмет стида. Адам и Ева су пали, а са њима је пала и творевина. Сад, долази Исус Христос: он представља другог Адама (1Кор 15). У стиду и голотињи, Адам се сакри. Ипак Христос долази у Свом величанству, и као Бог и као човек, и у слави и у голотињи потпуно без стида, показујући да је лепота неоскрнављеног човека могућа кроз Њега (и у наредним вековима, често су се хришћани крштавали без одеће, скидајући одећу „старог човека“ који у Христу треба да умре и са Њим да васкрсне). Али зашто се Христос крстио кад није имао никакав грех? Како се Христос крстио у реци Јордану, то је заиста био Јордан и сва се творевина крстила у Христу. Као што се наводи у Кондаку (глас 4) Богојављењског Великог повечерја: Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна. Ми видимо почетак нове творевине у Богојављењу. Ствари се постављају исправно. Христос је дошао не само да очисти и да обнови човечанство, већ и да нас усвоји као наследнике Царства Његовог. А кад добијемо од Његове славе, не само да смо искупљени већ и повлачимо сву творевину ка коначној обнови. Због тога „творевина уздише“, чекајући усиновљење деце Божје (Рим 8). Још неколико запажања на Икони На врху иконе, Свети Дух силази на Исуса у виду голубице, Свети дух је одсликан у виду ореола. На овај начин, Отац, користећи сопствени предвечни и консултативни и субрацелестијални Дух као Свој прст, говори гласно и показује са небеса, отворено изјављујући и објављујући свима да је Тај кога крштава Јован у Јордану Његов Син љубљени, док истовремено испољава Своје јединство са Њим“ (Свети Григорије Палама 60.15). Свети Јован Златоусти, такође, наглашава да се у Јеванђељу наводи да су Небеса отворена, Свети Дух силази на нас да бисмо се ми могли вазнети са Христом и Духом Светим и Оцем на небеса. По први пут од човековог пада, Небеса нам се отварају. - Анђели са Његове десне стране присуствују и чекају да Њега обуку кад се обави крштење. - Свети Јован Крститељ, док крштава Исуса, обично има скренут поглед или гледа у Духа Светога како силази на Христа. То означава да је суштина Богојављења узвисивање Исуса Христа. Кад би то била нека Олимпијска трка, то би било попут предавања штафете из руку Старог завета (Свети Јован Крститељ и сви пре њега) у руке Новог завета (Исус Христос и сви свети). - Близу Јована Крститеља налази се секира, која одражава његово упозорење да наши животи морају донети плодове Духа Светога или ће бити отклоњени. Ми не можемо постати опуштени нити духовно лењи, - Исус није зароњен у воду, због тога што се творевина крсти у Њему, а не обрнуто. На крају, чудна мала створења јашу рибу на дну иконе представљају реку Јордан и море, како се обоје повлаче само на поглед некога много већег и јачег од њих како улази у воду: Псалам 74,13- Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама. Псалам 77,16- Видјеше те воде, Боже, видјеше те воде и устрепташе, и бездане се задрмаше. Псалам 114,5- Што ти би, море, те побјеже и теби, Јордане, те се обрати натраг? Богојављењска музика Постоји неколико химни које се певају за овај празник, али Тропар претпразништву потврђује неке ствари које сам овде записао: Весели се Адаме са праматером Евом, не кријте се као некада у Рају, јер видевши вас наге, јави се, да вас обуче у прву одежду. Христос се показао желећи да сву твар обнови.. Ако сте у могућности да добијете копију Празничног минеја од мајке Марије и Мет Калиста Вара (Штампарија Светог Тихона) онда ћете наћи близу 100 страна дубоке теологије овог празника. Прослављање Богојављења Током овог периода године, спроводи се један прелеп обичај и света водица се припрема у свакој парохији. Сабрани народ узима свету водицу и носи кући. Она се чува и користи у цркви током целе године. Такође, куће се покропљују светом богојављењском водицом у недељама које следе. Није необично дати мали поклон свештенику који освештава дом (многи свештеници не примају плату и овакви догађаји им помажу да финансијски издрже читаву годину) и/ или се спрема оброк за њега. 👏За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|