Страсна седмица посљедња је недеља пред Васкрс. У ово вријеме Црква се сјећа драматичних догађаја посљедњих дана Спаситељевог земаљског пута. Како је Исуса Христа издао Јуда, како су Га римске власти затвориле, мучиле, разапеле на крсту и како је сахрањен. Сваки од кључних догађаја Страсне седмице има свој дан за молитвени помен. А то значи свој иконографски заплет. На примјер, једна од икона Великог понедјељка је „Проклетство смокве“. Она визуелно прича параболу о томе како је Спаситељ проклео осушену смокву која не рађа. На Велики уторак – иконе са мотивима из параболе о десет дјевојака и параболе о злим виноградарима. Икона Велике сриједе - "Издајство Јудино". Велики четвртак – Тајна вечера.
Велики петак има много „сопствених“ иконографских заплета. На примјер, „Молитва о чаши“, „Јудин пољубац“, „Христос пред Пилатом“, „Понижење Христово“, „Крсни пут Спаситељев“, "Распеће Господње", Његово страдање.
Све ове приче можемо видјети на иконама или фрескама и другим зидним сликама у храму. Оне прате храмовне молитве у овим жалосним данима за хришћане. И воде нас до најважнијег и најрадоснијег догађаја читавог црквеног календара – Васкрса, Васкрсења Христовог.

Чудотворну икону Богородице "Посредница грешних" („Споручница грешных”) православна црква поштује 20.марта по новом, односно, 7. марта по старом календару. Конкретно, на данашњи дан Црква поштује три такве иконе Богородице, које су пронађене у Корецу (1622), Одрину (1843) и Москви (1848). Ова икона је добила име по натпису који се на њој сачувао: ,, Ја сам посредница за грешне код мога Сина. Он је дао мени за њих руке да их увијек услиши. Да Ти, Који мени непрестано радост дарујеш. Измолићеш за мене да се вјечно радујем." Прво изображење, која је названо „благодатним“, налазило се у Корецу, у замку локалних кнезова. Послије смрти посљедњег од православних кнезова ове породице, Самуила,  његов брат  Јован  поклонио је икону Свето-Тројицко Корецком православном  манастиру. Није познато ко је и када насликао овакво изображење Богородице. Видимо да је изображена до појаса. Лијевом руком обухвата Младенца који објема рукама држи Њену десну руку, тако да се у Његовој десној руци налази Њен палац, а у лијевој мали прст. На њиховим главама су вијенци од злата и драгог камења. У полукругу око Богоматере и Богомладенца је 12 звијезда - по шест на свакој страни. На четири угла иконе изобрачени су свици са словима. 
Икона је свечано пренесена у манастир 1622. године, у четвртак након празника Педесетнице – тог дана је установљена прослава Корецке иконе "Посредница грешних".
Икона је 12. августа 1880. године пренесена у цркву Свете Тројице, која је враћена манастиру, и смјештена у дрвени резбарени кивот поред њеног лијевог предњег стуба.
Молитвама Богородици код Њене Корецке иконе, Богородица је више пута показивала помоћ онима који страдају. Тако је 1923. године, на Свету Тројицу, пред иконом исцијељен демоном опсједнут младић.
Сљедеће године, када су на Волињу падале јаке кише од Вазнесења Господњег до четвртка по Педесетници, након што је икона у крсном ходу ношена око цркве, кише су чудесно престале.
Поред тога, 1843. године у Николајевском одринском манастиру у Орловској губернији обретена је икона Богородице  "Посредница грешних". Молитвама пред овом иконом дешавала су се и чудесна исцјељења.
1848. године, трудом потпуковника Дмитрија Н. Бонческула, у Москви појавила се копија иконе из Николајевског одринског манастира у његовој Николајевској цркви у Хамовнику, гдје је била постављена на налоњ близу пјевнице. Молитвама пред овом иконом Богородице, Богородица је такође више пута показивала Своју милост вјерујућим. Припрема вјеронаука.нет / Извор: фома.ру

​Француски музеј Лувр најавио је набавку либанске приватне колекције од 272 висококвалитетне православне иконе, које ће допунити колекцију његовог будућег одјељења византијске умјетности и хришћанства на истоку, пише Jerusalem Post.
Збирку православних икона сакупио је либански колекционар Жорж Абу Адал између 1952. и раних 1970-их. Либанци су сакупљали иконе из различитих географских региона – из Русије, Грчке, балканских земаља и Блиског истока. Деведесетих је његов син Фред Абу Адал наставио његов рад, додајући иконе колекцији набављеној на јавним аукцијама.
Колекција породице Абу Адал тренутно обухвата 272 руске, критске, грчке, балканске, трансилванске, влашке, левантинске и мелкитске иконе, настале између раног 15. вијека и почетка 20. вијека.
Међу дјелима је и „риједак сет икона које су у 17. вијеку за цркве Антиохијске патријаршије у Алепу креирали хришћани који говоре арапски из Сирије, Либана и Јерусалима“, наводи се у саопштењу на званичном сајту Лувра. „Ова умјетничка дјела пружају непроцјењиво знање о историји православља и илуструју утицај различитих култура једне на другу у то вријеме.
Многе иконе у колекцији Абу Адалеха биле су изложене у другим музејима, што, како се наводи у изјави на веб страници Лувра, „одражава њихову континуирану релевантност и интересовање широм свијета за источнохришћанску умјетност“. Колекција је први пут представљена јавности 1993. године у музеју Карнавале у Паризу, гдје је „очарала јавност својом величином и изузетним квалитетом својих радова“. 1997. излагала је у Музеју умјетности и историје у Женеви.
Иако тачна цијена по којој је Лувр набавио колекцију од Фреда Абу Адала није објављена „по обостраном договору страна“, како франуске новине La Croix истичу , „колекција има огромну културну и историјску вриједност“.
Будуће одјељење византијске умјетности и хришћанства на истоку Лувра састојаће се од око 20.000 дјела. Неколико стотина икона биће изложено у просторијама на површини од око 2.200 квадратних метара и биће доступне посјетиоцима од 2027. године. У одјељењу ће бити приказана дела из различитих периода, од настанка хришћанске умјетности у 3. вијеку до 20. вијека, која ће, како наводи сајт Лувра, „посјетиоцима пружити потпуну панораму хришћанског умјетничког наслијеђа“. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: sedmitza.ru

Чудотворна икона Богордица Иверска (Вратарка, Портаитиса) - од 999.  године чува се у грчком манастиру Ивирон на Светој гори- у 9. вијеку била је у власништву побожне удовице која је живјела у близини града Никеје. Под царем Теофилом (829–842), иконоборци, уништавајући свете иконе, дошли су у кућу ове хришћанке, а један војник ударио је копљем по лику Богородице. Крв је одмах потекла из из удареног мјеста.
​Удовица, плашећи се уништења светиње, обећала је новац царским војницима и замолила их да икону не дирају до јутра. Када су отишли, жена ју је, заједно са сином (касније атонским монахом), спустила у море да би сачувала свету икону. Икона је, стојећи на води, допловила до Атоса.  Атонски монаси, неколико дана видећи ватрени стуб у мору, уздижући се на небо, дошли су до обале и пронашли свету икону како стоји на води. Побожни монах манастира Иверон, свети Гаврило Грузин (слави се 25. јула), по налогу Богородице, која му се указала у сну, ходао по води, примио свету икону и ставио је у цркву. Међутим, сутрадан икона није пронађена у цркви, већ изнад капије манастира. То се понављало неколико пута, све док Пресвета Дјева није открила светом Гаврилу своју вољу у сну, рекавши да не жели да је монаси чувају, већ да жели да буде њихова Чуварка. Након тога икона је постављена преко манастирских врата.  У почетку је икона била напољу, у кућишту икона непосредно изнад улаза, али је касније унутар манастира подигнут посебан мали храм, у којем је светиња и данас.  Зато се света икона зове "Вратарка".  Од времена свог чудесног појављивања, чудотворна икона Богордица Иверска никада није напуштала Свету Гору. Према предању, икону је насликао јеванђелист Лука. Према ријечима, Светог Нила Мироточивог, иверска икона Богородице напустиће Свету гору мало прије Другог доласка Христовог, на исти чудесан начин на који се појавила. У Русији су, за иверску икону, сазнали у 17. вијеку. Архимандрит Никон из Новоспаског манастира, будући патријарх, обратио се архимандриту Иверског светогорског манастира Пахомију са молбом да пошаље вјерну копију чудотворне иконе. 13. октобра 1648. године, у Москву је донесена копија чудотворне иконе,  идентична оригиналу. Ова икона је била у власништву царице Марије Иљиничне и њене кћерке принцезе Софије Алексејеве; након принцезине смрти, икона је била у Новодевичијем манастиру, а потом у Државном историјском музеју да би 6. маја 2012. године, поштована икона враћена у Новодевички манастир  (Манастир Смоленске Богородице) ​у Москви.

У четвртом вијеку су разне јереси реметиле мир Цркве. Нарочито је била раширена јерес Арија, који је одбациваоо јединство Сина Божијег са Богом Оцем. Одбачена и осуђена од Никејског васељенског сабора (325.године) ова јерес је пронашла много сљедбеника. Византијски цар Констанције, један од синова Константина Великог, био је Аријанац и прогонио православне епископе. У многим градовима била су два епископа - православни и аријански. Народ и свештенство су се придружили једном или другом, а једно за другим тријумфовали су православље и аријанство. Али сами аријанци били су подијељени у двије секте - чисте аријанска и полуаријанска, које су међусобно ратовале. Свуда су непријатељство, освета, па чак и крвави сукоби замијенили љубав и мир које је завештао Исус Христос.
У овим тешким околностима Мелетије, родом из Јерменије, бивши епископ севастопољски, једногласно је изабран за антиохијског архиепископа. Са тим су се сагласили и Аријанци, који су у Антиохији били бројнији од православних. Надали су се да ће наћи присталицу у новом архиепископу, али су се убрзо увјерили да су погријешили у својим очекивањима. Тридесет дана након избора, Мелетије је проповиједао у храму. Сви присутни, православци и аријанци, жељно су ишчекивали његово излагање вјере. Мелетије је почео да хвали догмате које је одобрио Никејски сабор и да исповиједа Исуса Христа као једносуштног Оцу, Њему једнаког у моћи и слави и као Створитеља универзума.
Овакво јавно исповиједањ православља веома је наљутило Аријанце. Један од архиђакона, присталица лажног учења, пришао је архиепископу и прекрио му уста руком. Тада је архиепископ подигао руку и показао народу три прста у знак Свете Тројице, а затим је, са склопљена два прста, показао један, означавајући тако једно Божанство. Архиђакон га је ухватио за руку, а Мелетије је поново почео да исповиједа својим устима и да слави недјељиву Тројицу и једно Божанство, подстичући људе да се чврсто држе истине. Љутити архиђакон га је онда ухватио и држао за руку,  и покривајући уста светитеља, који је тако ревносно проповиједао праву вјеру. Православни су почели гласно да изражавају своју радост и да славе пресвету, јединствену и нерадјељиву Тројицу, а бијесни Аријанци протјерали су архиепископа из цркве и од тада почели да га хуле и називају јеретиком. Мелетије је комбиновао изванредну кротост са чврстином свог духа и непрестано је покушавао да угуши свађе и непријатељства. Био је свом стаду примјер свих врлина и успио је да се окружи достојним људима. За ђакона је рукоположио светог Василија Великог, који је из Јерусалима дошао у Антиохију. Предосјећајући велике дарове светог Јована Златоустог, који је у то вријеме био још врло млад, архиепископ га је наговорио да изучава св. Свето писмо, крстио га и поставио за чтеца у цркви. Аријанци, видећи да су преварени у својим надама, наговорили су цара Констанција да збаци Светог Мелетија и пошаље га у прогонство у Јерменију, а сами су изабрали епископа између Аријанаца. Мелетије је био у изгнанству до Констанцијеве смрти. Јулијан, сестрић Константина Великог, ступио је на престо након Констанција. Јулијан је васпитаван у хришћанској вјери, али у својој души ју је мрзио, и чим је постао цар, одрекао се је и почео да служи паганским боговима са највећом ревношћу. Увјерен да сурови прогони не спречавају ширење хришћанства, Јулијан је прибјегао лукавијим мјерама. Прогласио је потпуну толеранцију, враћајући се из прогонства све прогнане епископе - и православне и аријанске. Надао се да ће му они својим споровима око вјере помоћи да ослаби моћ хришћанства.

Заједно са осталим епископима враћен је и Мелетије. Али затекао је православне подијељене међу собом: једни су признавали епископа Павлина, изабраног током његовог одсуства, други су чекали повратак Мелетија. Светитељ је кротко настојао да успостави мир и хармонију.
Убрзо након тога, Јулиан је умро у рату. Његов насљедник Јовијан сазвао је локални сабор у Антиохији, на којем су Аријанци потписали своју сагласност са догмамима које је потврдио Никејски сабор. Али Јовијана је убрзо наслиједио Валенс, ревносни присталица аријанизма. Опет је привремено завладала јерес, поново је подигнут сурови прогон православних епископа, а Мелетије је поново протјеран из Антиохије. За вријеме цара Грацијана Мелетије је поново почео да води своју паству. Али немири у антиохијској цркви су се наставили: Павлинови сљедбеници нису признавали Мелетија.  Св. Мелетије је чинио све напоре да успостави сагласност. Ревносно му је помагао свети Василије Велики, епископ кесаријски , наговарајући хришћане да чврсто стоје у православљу. Мелетије је просветио своје стадо кроз мудра учења и дао свима примјер побожног хришћанског живљења. Био је испуњен кротошћу, понизношћу и чврстином духа.
Недуго прије Мелетијеве смрти, Теодосије Велики је ступио на царски престо (379-39). И пре избора за цара, Теодосије је једном видео у сну светог Мелетија како му додјељује венац и царски гримиз. Овај пророчански сан се остварио. Грацијан, осјећајући се преслабо да одбије сталне најезде варвара, изабрао је свог храброг генерала Теодосија за савладара. А након Грацијанове смрти, Теодосије је постао цар и прославио своју владавину побједама и мудрим уредбама, чиме је стекао надимак Велики. Тадашње свађе и несугласице наставиле су да потресају Цркву. Поред тога, појавила се још једна јерес - Македонијева јерес, која је одбацивала божанство Светог Духа.
Теодосије је, желећи да прекине расправе, сазвао сабор у Цариграду 381. године. Ово је био Други васељенски сабор. Осуђена је јерес Македонијива, а Символ вјере допуњен је учењем о Св. Духу. Међу осталим епископима позван је у Цариград и свети Мелетије, који је требало да предсједава сабором. Теодосије, који га раније није видео, препознао је у њему истог оног старца  којег је сањао да му ставља царски вијенац. Мелетије је чврсто бранио истинске догмате вјере. Преминуо је у старости пред крај сабора. За предсједавајућег сабора постављен је свети Григорије Богослов. Мошти светог архиепископа Мелетија пренесене су из Цариграда у Антиохију и постављене близу моштију св. свештеномученика Вавиле.

Чудотворна икона Пресвете Богородице „Умекшање злих срца“ стигла је у Руску цркву Свете Тројице на Ташмајдану. Православна светиња биће доступна на поклоњење и цјеливање у Руској цркви у суботу 1. и недјељу 2. фебруара 2025. године. Икону је дочекало свештенство и велики број вјерника који је од раног јутра формирао ред испред улаза у Руску цркву. Након дочека светиње, старјешина Подворја Московске патријаршије у Београду отац Виталиј Тарасјев, са свештенством служио је свету литургију. Долазак иконе у Србију организован је поводом обиљежавања 16 година од устоличења Његове Светости патријарха московског и све Русије г. Кирила. Икона Пресвете Богородице „Умекшање злих срца“ приказује Мајку Божију без Богомладенца, са седам стријела које пробадају Њено пречисто срце. Ова светиња се већ 25 година сматра чудотворном и непрестано мироточи, доносећи утјеху и исцјељење свима који јој са вјером и љубављу приступе. Према сведочењу Комисије за научно проучавање чудесних појава Московске патријаршије, анализа смирне која истиче из иконе показала је да је њен састав сличан соку који лучи једно ријетко четинарско дрво из топлијих крајева. Извор: Спутњик

Зашто је Спаситељ приказан на даскама на неким иконама крштења?
​Христос у Јордану стоји на крстообразној подлози: овај детаљ се не налази у свим верзијама крштења. Овакво изображење је типично, на примјер, за српске иконе и фреске.Да бисмо разумјели у чему је ствар овдје, треба да се присјетимо иконе „Силазак у Ад“, која се у православној традицији јавља образом Васкрсења Христовог. Спаситељ који се спушта у подземни свијет, изводећи душе из пакла, гази поломљена врата. Иконописци су овај препознатљиви симбол увели у приказ крштења.​ Обратимо пажњу на још једну особину: изломљене контуре ријеке Јордан, у води у коју се Христос погружава, подсјећају на погребну пећину или на бездан пакла. Само Спаситељ може да сатре пакао и уништи га - то је оно на шта се фокусирају сломљена врата под ногама. То јест, икона Крштења не описује толико историјски догађај колико указује на његов духовни смисао. На крају крајева, Сам Спаситељ је, разговарајући са апостолима, своје будуће муке назвао крштењем: „Можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?“ Како свети оци тумаче, „крштење“ овдје значи очишћење Васељене, на што нас подсјећа богата иконографија образа. Аутор: Дмитриј Трофимов, шеф креативних радионица „Царград/ Извор: фома.ру  / превео и прилагодио: сајт вјеронаука.нет 

Занимљиви, непознати за многе, детаљи.

​Четири канонска јеванђеља описују да је Господа Христа у водама Јордана крстио Св. Јован Крститељ. На основу јеванђеоског казивања настала је иконографија великог Господњег празника. Занимљиво је да је ријека Јордан на иконама Богојављења испуњена рибом, змијама, змајевима и митским фигурама. Све ово се више пута налази међу умјетничким иконама Крштења, слиједећи византијски канон, али се не преклапа са јеванђеоским текстовима. Објашњења необичних ликова који насељавају свету ријеку налазе се у древном предању, Књизи Постања и Псалтиру.  ​
„Ерминија“ (стари водич за иконописање) даје сљедећа упутства у вези са изображењем Богојављења: „Христос стоји неодјевен усред Јордана. На обалама ове ријеке, с десне стране Христа, Претеча гледа у небо, подижући лијеву руку горе, а држећи десну изнад Христове главе. Изнад њих се види небо, а одакле силази Дух Свети; у ваздуху је написано: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“. На лијевој страни, анђели стоје с поштовањем, раширених руку скривених испод одјеће. На извјесној удаљености од Јована, усред Јордана, у води лежи старац, окренут лицем уназад, и са страхом гледа у Христа, док он сам точи воду из бокала. [Мисли да се на стихове из Псалама Давидових (Пс 113, 3-5). Јордан је често приказиван попут римског ријечног бога, у лику старца са посудом из које тече вода.
​У стиховима од 3. до-5. псалма 113. такође, помињу море, персонификацију која често иде уз образ Јордана: “Море видје и побјеже; Јордан се обрати натраг. Горе скакаше као овнови, брдашца као јагањци. Што ти би, море, те побјеже и теби, Јордане, те се обрати натраг?" Овдје се акцентује то како су Јевреји чудесно прешли Црвено море. Ријечи о овом догађају чују се у канонима празника Богојављења.

​Ријечи Псалтира не само да се односе на старозавјетне догађаје, већ стварају прелаз у Нови завјет, проричући о Крштењу Господњем. У минијатурама које илуструју псалме, двије симболичне личности могле би бити једна поред друге у приказу Богојављења: море и ријека Јордан. 
​Потешкоће „превођења“ византијске иконографије приликом писања богојављенских образа у Русији сасвим су разумљиве. Потешкоће са именима и ликовима персонификација ријеке и мора на таквим иконама објашњаване су чињеницом да је аутор, на примјер, помешао персонификације, не знајући њихову историју. Слично се могло догодити и икони из Солвичегодског мајстора Михаила (крај 16. вијека). Овде је ријека Јордан женска фигура, а море је приказано као човјек (илустрација 1, 2). На грчком је ријеч море женског рода, а ријека је средњег (у уобичајеном случају) и мушког (ако говоримо о веома великој ријеци). Грчко-руски рјечник Новог завјета указује на мушки род ријечи „ријека“. Ово је изворни род разматраних персонификација мора и ријеке [5; 1; 7].

Млади човјек -  је трећа фигура-симбол водене стихије. Разлог за појаву лика младића у доњем пољу иконе Крштења тумачи се двосмислено. С једне стране, доживљаван је као још једно оличење мора, умјесто као женска фигура смјештена поред оличења Јордана. У исто вријеме постоји и убједљивија верзија. Његова слика се може протумачити као оличење Јордана или једног од његових токова. Према древном предању, ријеку у којој је крштен Исус Христ формирали су потоци Иор и Дан, што се огледа у минијатури књиге. Ако је младић приказан у дубини воде поред старца наслоњеног на посуду, онда је овај пар фигура оличење двају ријека које су се стопиле у Јордан. Слична персонификација приказана је на икони с краја 15. вијека из Кирило-Белозерског манастира (овдје младић сједи на пару риба, могуће делфинима) (илустрација 3, 4).     
​„Рибе пливају поред Христа“ - овако закључују Ерминијева упутства у погледу изображења Крштења Господњег. Риба је најстарији симбол Христа, који је, такође, означавао вјерујуће у Христа. Ријеч „риба“ на латинском pisciculli, а крстионица се звала piscina, тј. кавез или рибњак за рибу. Уз изображење рибе у јорданским водама, одговарајући овом тумачењу, срећемо необичан случај на грчкој икони из XVIII вијека, када су зубасте рибе попут јата предатора окружиле Спаситеља. Једно од ових невјероватних створења приближило се змији (илустрација 5, 6).

Змија и змај појављују се и на икони Богојављења. Значајно је да се са латинског ријеч draco може истовремено превести као „змај“ и „змија“. За хришћане змај је симболична ознака Злога (Лукавог). Змија, која је такође симбол мудрости, негативно се тумачи у „Крштењу“. Приказ змајева и змија (згажених) сеже до текста из Постања (Пост 3, 15), као и до Псалма 73, 13-14 : „Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама. Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу“ (илустрација 7).​
Посредством овог псалма повезани су догађаји грехопада и крштења . „Главе змија“ приказане су на македонској икони Богојављења, коју је нацртао Давид из Селенице (илустрација 8, 9).   
Разматрана симболична изобрачења које окружују лик Спаситеља на икони Крштења откривале су њихове античке, старозавјетне и хришћанске коријене и истовремено семантичко јединство у прослављању празника јављања Бога свијету. Љепота и пророчки продор старозавјетних текстова уједињени су са добрим вијестима новозавјетне приповијести. 

За празник Богојављење изабрали смо неколико икона и фресака Крштења Господњег које показују сву разноликост схватања празника у древној хришћанској умјетности. Извори: ​«Православная Жизнь» и правмир.ру/Превод: вјеронаука.нет

​Осмијех који грије срца. Витлејемска икона Богородице
Иконе Пресвете Богородице православни хришћани су увијек поштовали са посебном горљивошћу. Постоји много различитих икона Богородице, које се налазе у разним дијеловима свијета. Свака од њих има своју историју и своје иконографске посебности. Међутим, међу свим иконама Најчистије- Витлејемска икона Богородице- истиче се заиста јединственим детаљем - осмијехом на Њеном Пресветом Лицу.
Шта данас знамо о овој икони?
Поријекло
Генерално се вјерује да је прволик „Витлејемске“ Мајке Божије насликао свети јеванђелист  Лука  током живота Пресвете Богородице. Једном је Апостол Најчистијој донио три портрета који су је приказивали, а који нису били сасвим канонски. Мајци Божијој се свидела једна од слика, приказујући је како се смјешка док је у наручју држала Божанску бебу. Царица Небеска је благословила икону и рекла да ће сви који  се искрено моле пред њом добити благодат Божију. Нажалост, даља историја прототипа још увек није позната.
Савремена чудотворна икона
Према најраспрострањенијој верзији, модерна Витлејемска икона Богородице потиче из Русије. Лик Пресвете Богородице је породица цара Николаја Другог наручила као божићни поклон за базилику Цркве Рођења Исусова у Витлејему. Према предању, принцеза Јелисавета Феодоровна је тада излијечена од тешке болести својим молитвама Богородици испред те иконе. Захвална велика кнегиња поклонила је дио своје хаљине и накита за украшавање оплате Витлејемске иконе Богородице. Будућа великомученица лично је предала готову чудотворну икону Цркви Рођења. 
Рестауратори сугеришу да је икона која се тренутно налази у Витлејему насликана крајем 18. вијека, а можда и не у Русији. Тврди се да се данашња витлејемска икона чувала у олтару Цркве Светог гроба католикона (Јерусалим) до 1808. године, када је снажан пожар погодио храм, проузрокујући двије спашене светиње (Велико распеће и „насмејани лик“ Богородица) буду премјештене у Витлејем.  Чудотворна „Витлејемска“ икона Мајке Божје се налази у базилици Христовог рођења у Витлејему, близу улаза у Пећину рождества.
На овај или онај начин, Витлејемска икона је само једном напустила Свету земљу од 19. вијека. То се догодило 2010. године, када је светиња донесена у Кијев на празничну васкршњу службу, заједно са Светим огњем. Несумњиво је да се такав чудесан догађај могао догодити само вољом Богородице и милошћу самог Бога указаног православним вјерујућим хришћанима Украјине, желећи да се моле и поклоне пред Царицом небеском.

​Нека позната чуда позната данас
Витлејемска икона Богородице постала је чудотворна након што су се појавила свједочења која сведоче о разним чудима која су се дешавала послије молитви пред њом, као и о самој икони. Људи се моле пред ликом Најчистије тражећи исцјељење, породично благостање и плодност. Велике количине накита које вјерници, по традицији, остављају у близини оквира иконе, служе као знак да „насмијана слика“ Богородице заиста помаже многима. Нажалост, забиљежено је само неколико чуда повезаних са Витлејемском иконом. 
Двадесетих година света икона Богородице упозорила је хришћане на земљотрес који је требало да задеси Израел. Уљана светиљка која је горјела испред иконе тада је висила сама неколико дана све док снажни ударци нису затресли земљу.
Савременици, такође, свједоче о поновљеним случајевима када су се сузе појавиле у очима Дјетета Спаситеља приказаног на Витлејемској икони Богородице.
Значајно је да у Витлејему ову икону Богородице поштују не само хришћани, већ и муслимани. Сачувана је прича (иако без тачног датирања), која се догодила одређеним грчким православним монасима. То се догодило на Велики понедјељак, док су стајали у Витлејемској цркви Рођења Христовог. Узнемирени муслиман изненада им је пришао и испричао да је дан раније у сну био почаствован визијом „Свете Мајке“. Богородица га је позвала да посјети мјесто гдје је родила Сина. Показала му је пут у ту пећину кроз низак пролаз и рекла му гдје да пронађе Њену чудесну икону. Са сузама у очима палио је свијеће испред Витлејемске иконе Богородице, говорећи да је икона Пречисте Богородице и све остало у пећини тачно онаква каква се појавила у његовом сну. Након што је испунио наређење Богородице, муслиман се опростио од монаха и отишао. Није знао колико је утјеха била његова порука од Небеске царице овим очевима, ојачавајући их у вјери да ће „Њен Син поново доћи и окупити све који су Му близу“. Витлејемска икона припада типу Одигитрије (из грчког „Водич“ или „Показујући пут“). На икони је Пресвета Богородица која на лијевој руци држи Богомладенца и указује на Њега десном руком, као Пут спасења за хришћане. Божанско одојче има куглу у лијевој руци, која симболизује царску моћ. Десницом благосиља оне који се моле пред иконом Његове Пречисте Мајке. Карактеристична особина свете иконе несумњиво је мекано, насмејано Богородичино лице које зрачи бескрајним сјајем. Ово је једина икона која приказује Небеску царицу у другачијем стању која не показује смирење, строгост, брига.  Осмијех на Њеном лицу нас тјеши и показује да не постоји контрадикција између светости и радости живота. Наклоност и топлина која проистиче из њежног, љубазног погледа Богородице дају сваком вјернику наду у Њену помоћ и заговор пред престолом Свевишњег.

​Многи светитељи приказани су на иконама са књигом или свитком. Штавише, за неке свеце свитак је отворен и текст је видљив, док други једноставно држе затворену књигу у рукама.
​Откуд таква разлика?
Ако отворимо црквени календар и видимо како су приказани светитељи, које прослављамо у децембру, видјећемо да су, са затвореним књигама или смотаним свицима, изображени: Свети Филарет Московски (2. децембар), Николај Чудотворац (19. децембар), Спиридон Тримитунтски (25. децембар); као и апостол Андреј Првозвани (13. децембар), Свети Стефан Урош, краљ Србије (15. децембар). Са отвореним свицима – Преподобни Нектарије Печерски (12. децембар), Сава Сторожевски (16. децембар), Јован Дамаскин (17. децембар), пророци Наум (14. децембар), Софонија (16. децембар), Агеј (29. децембар).
Затворена књига увијек је јеванђеље. А у рукама га, на овај начин, најчешће држе светитељи – епископи, које Црква прославља као свете. Њихова директна одговорност била је да своју паству просвете свјетлошћу Јеванђеља. Такође, са смотаним свитком у рукама, изображени су неки апостоли и кнезови-просветитељи. Другим ријечима, затворена књига на икони симболизује да је приказана личност проповиједала Јеванђеље због, да тако кажем, својих професионалних обавеза.
Раширена књига или свитак је друга ствар. Ово може бити лично учење човјека који је изображен на икони. Најчешће ће то бити икона преподобног (светог монаха). Ако је на икони изображен пророк, онда ће његове пророчке ријечи бити написане на свитку. Трећа опција: светитељ – преподобни или мученик – имаће на свитку цитат из Јеванђеља, који наглашава да је подвиг извршио у испуњењу Спаситељевих ријечи.
И са затвореним и отвореним Јеванђељем изображавају и самог Христа. Ако је Јеванђеље отворено, онда најчешће можемо прочитати редове: „Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге“; или „Дођите к мени сви уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“. Ово су можда неке од најутјешнијих и умирујућих ријечи у Новом завјету. Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

Ваведење Пресвете Богородице у храм је један од великих црквених празника који се везује за увођење Пресвете Богородице од стране њених родитеља у јерусалимски храм на посвећење Богу. Поводом овог великог празника доносимо вам неколико страих фресака, икона и мозаика:

Према монашком предању, икона, која се данас налази у манастиру Докхијар на Светој Гори, насликана је у 10. вијеку за живота оснивача манастира, Преподобног Неофита. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Трпезарац је туда чешће пролазио како ноћу тако и дању, да би извршио своје послушање. Ноћу је себи осветљавао пут упаљеним свијећама. 1664. године, пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, трпезарац отац Нил чуо је сљедеће ријечи: "Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону." Не схвативши међутим да глас допире из иконе, него мислећи да се неко од братије шали са њим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Не много дана по првом гласу он поново чује овакав глас: "Калуђеру-некалуђеру, докле ћеш неблагочестиво и нечасно да ми чадиш лик?" И истовремено ослијепи. Тек тада се несрећни отац Нил сетио оног првог гласа схвативши да је праведно кажњен, јер није марио за заповијест Пресвете Богородице, него је због своје непажње пречуо. Следећег јутра братија су га затекли како лежи слеп испред иконе у истом пролазу. Чувши шта се десило, сви обузети страхом и трепетом благочестиво пролажаху онуда и поставивши неугасиво кандило пред светом иконом, наложе новом трпезарцу да сваке вечери приноси кад. А ослепели трпезарац отац Нил не хтеде ни у своју келију отићи, него остане у једној стасидији преко пута свете иконе, молећи се и ноћу и дању са сузама и са тугом Пресветој Богородици, тражећи да му, као састрадавша Мајка Бога Логоса и посредница за цео људски род, опрости непажњом учињен грех. И у знак опроштаја да му подари вид, како би гледајући њену свету икону славио и хвалио са благодарношћу њен Богом прослављени лик. И остварише се његова блага надања и не остаде постиђен због толиких молитава и проливених суза. Извор милосрђа и милости, најбржа узданица и утеха свих тужних, Владичица наша Богородица, приклонивши своје човекољубиво ухо, благо је услишила усрдне молитве скрушеног срца његовог, откривши му једнога дана следеће: "Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих Православних Хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница." Са овим благодатним гласом и радосним речима поврати се несрећном трпезарцу вид на начин натприродан и чудесан, за шта се прочуло по читавој Светој Гори. Мноштво монаха, у жељи да и сами постану сведоци овог великог чуда које се десило у њихове дане, стицало се из свих манастира у овај свети манастир на поклоњење чудотворној икони Брзопомоћнице. Видевши ослепелог монаха који Богородичином милошћу на чудесан начин бејаше прогледао, они се доиста дивљаху. Пошто би откривено оцима све што Брзопомоћница бејаше заповедила да им каже, сви се окупише пред њеном светом иконом и заблагодарише јој једнодушном молитвом, приносећи тамјан и свеће.Туда више нико није пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. У њему служи један јеромонах, најпобожнији и најревноснији међу братијом, којег зову Прозмонар (онај који ишчекује, који је на услузи), и који највише времена проводи у светом храму Брзопомоћнице. Сваке вечери и сваког јутра Прозмонар пева молебни канон пред овом светом иконом. А неизоставно сваког уторка и четвртка увече, по вечерњем отпусту свештеник одмах говори "Благословен Бог наш ..." у великом Саборном храму и сви оци излазе у реду и са смелошћу одлазе пред свету икону Брзопомоћнице, где изабрани манастирски појци певају мелодично и са умиљењем заједнички молебни канон, док свештенослужитељ помиње све благочестиве и Православне Хришћане, молећи се такође за мир у читавој васељени.

Године 1938. Атонски манастир Докхијар поклонио је Руској духовној мисији у Јерусалиму копију чудотворне иконе Мајке Божије „Брзопомоћнице“. За датум прослављења иконе Брзопомоћнице (рус: Скоропослушница), одређен је 22. новембар по новом, односно 9.новембар по старом календару.

​Хајде да погледамо икону из Византијског музеја у Атини из 14. вијека. На њој је арханђел Михаил, војсковођа Небеске војске. 

Прво, треба знати да су слова грчка, што је логично с обзиром на то да је то византијска икона.
Прво слово- на врху- је Х. Оно значи Χριστος - Христос. Лако се направи грешка да би друго слово, с леве стране могло бити А. Заправо, то је слово Δ, које се често налази тако написано на старим иконама. Оно представља Δικαιος – Праведни. Треће слово, на десној страни је К, представља Κριτης- Судија. Отуда енглеске речи „критичар“ и „критиковати“.
Све заједно, скраћеница Χ(ριστός) Δ(ίκαιος) Κ(ριτής)- Христос Праведни Судија. То је реченица која се помиње у Јеванђељу по Јовану 7,24:
​μὴ κρίνετε κατ’ ὄψιν, ἀλλὰ τὴν δικαίαν κρίσιν κρίνετε
Me krinete kat’ opsin, alla ten dikiaian krisin krinete
„Не судите по изгледу, него праведан суд судите.“
Можда се сећате једне варијанте ове фразе која се често налази као јеванђелски текст на руским иконама Исуса „Господа Сведржитеља“
Не на лица судите сынове человечестии, но праведен суд судите: им же бо судом судите, судят вам и в нюже меру мерите, возмерится вам.
„Не судите по изгледу, синови човечији, већ суди по праведном суду. Јер по каквом ћете суду судити, тако ћете бити осуђени осуђени и каквом мером мерите, таквом ће вам се мерити. "
Постоји такође један натпис у наслову иконе арханђела Михаила који би требало протумачити. Подељен је на леве и десне делове.
На левој страни:

Ὁ ΑΡΧ[ΩΝ]….
Ὁ ΜΕΓΑC…
Обратите пажњу како су А и Р спојени, и како је Х у Arkhon постављено изнад, испод закривљене линије која указује на скраћеницу.
На десној страни:

…ΜΙΧАΛ
…ΤΑΞΙΑΡΧΗC
Обратите пажњу да је слово Л у ΜΙΧΛ постављено изнад последња два слова.
Овај насловни натпис се чита тако што се с првог реда леве стране прелази на први ред с десне стране, тако исто и други ред с леве стране па други ред с десне стране, овако:
Ὁ ΑΡΧ(ΩΝ) ΜΙΧΑΗΛ Ὁ ΜΕΓΑC ΤΑΞΙΑΡΧΗC
„ Кнез Михаил  Врховни војсковођа“
Овај наслов се позива на старозаветну књигу пророка Данила, 12,1, у грчкој верзији Септуагинте:
Και ἐν τῷ καιρῷ ἐκείνῳ ἀναστήσεται Μιχαὴλ ὁ ἄρχων ὁ μέγας, ὁ ἑστηκὼς ἐπὶ τοὺς υἱοὺς τοῦ λαοῦ σου·
„А у то ће се вријеме подигнути Михаило, велики кнез, који ће се заузети за синове народа Твога“.
На улазу старих будистичких храмова, обично се налазе два божанска чувара. Ово је један пар који датира из периода Камакуре (13-рани 14 век): 

Увек помислим на таква два божанска чувара кад видим анђеле насликане на улазу православних цркава у словенским земљама. Ово су „Ангелы Господни, записывающие имена входящих в храм”- „ Анђели Господњи, који записују имена оних који улазе у Цркву“..

​​Кад видите таква два анђела (понекад је само један), анђео с леве стране на улазу (у словенским земљама) је арханђео Михаил, као што се може видети овде у Цркви Светог Симеона Богопримца у новгородском манастиру Зверин:

Он претећи држи мач у десној руци, а у левој руци свитак.
У грчком Приручнику за сликање (Херминеија) Дионисија Фоуршког, налазимо ово:
„ Са унутрашње стране врата храма, с десне стране, арханђел Михаил; Он држи мач и свитак са следећим речима: Ја сам Божји војник, наоружан мачем. Они који улазе овде са страхом, ја их браним, ја их чувам, ја их штитим и надгледам их; а они који улазе са нечистим срцем, немилосрдно их ударам мачем“.
Понекад у словенцим црквама, на Мхаиловом свитку пише:
„Простираю меч мой на приходящих в чистый дом Божий с нечистыми сердцами.“
„ Пружам мач на оне који улазе у чист Божији дом са нечистим срцем“.
Опет, у словенским црквама, Гаврил је често на десној страни улаза, мада Дионисије Форуншки пише:
„ На левој страни, Гаврил држи свитак и трском записује ове речи: Пишем овом трском унутрашњу нарав оних који улазе овде; добро се бринем за оне који су добри, а учинићу злима да брзо страдају“.

​​Овде имамо много новију верзију ова два арханђела, што се може видети у цркви Светог Кирила у Кијеву, Украјина:
Михаил је са леве стране:                                                      А Гаврил са десне:         

​Као што смо претходно споменули, у неким црквама има само један анђео, који је обичноо познат као Анђео храма. Верује се да овај анђео постаје заштитник цркве кад се она освешта, и он је ту на дужности до Другог Христовог доласка. Такав анђео може бити одсликан како стоји или седи, бележећи на свитку имена оних који улазе у цркву, да би на тај начин дао свој извештај о њима на Судњи дан.
Сад очигледно да постоји овде нека веза са класичном сликом Анђела хранитеља на иконама, који прати сваког човека кроз живот, бележећи његова добра дела. Понекад у иконографији ова два анђела буду помешана, нарочито кад се анђео који пише на свитку зове Ангел со свитком- „Анђео са свитком“.
Икона из манастира Blagovyeshchenie (Благовести) у Муром приказује „Анђела са свитком“ а насловни натпис идентификује га као анђела виђеног у визији „Светог Оца Амона“ који је видео „ Ангела Господњег како седи и записује имена оних који улазе у Цркву Божју“.

Ово се односи на стару причу египатског монаха Амона коме је дата способност да види духовне ствари. Једном у току Светог причешћа, он је угледао анђела близу олтара који је записивао имена оних који су били присутни, а прецртавао имена монаха који су одсутни. 

За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
извор

Наша Црква 8. новембра (26. октобра) слави Св. Димитрија-Митровдан. У православној иконографији разна су изображења овог светитеља. Свеети Димитрије је, у византијској иконографији, приказан како јаше црвеног коња за разлику од бијелог коња на којем је приказан Свети Ђорђе. На овој икони Свети Димитрије је приказан као коњаник у војној униформи како јаше на црвеном коњу (који је у галопу) и који својим копљем убија бугарског цара Калојана (1196 - 1207). То је чудо које се догодило октобра 1207. године изван зидина Солуна. Црвена боја симболизује управо то чудо. На икони Свети Димитрије је приказан како лијевом руком држи узде, десном држи копље које пробада непријатеља. Иконописци врло изражајно приказују копље које пробија непријатељски врат, крв која из њега извире, те позу коња који гази тијело које је копитом бачено у прашину.​
Зашто је свети Димитрије приказан на црвеном коњу?
Наиме у честим биткама које су водили браниоци Солуна знало се догађати да се међу коњаницима, у јеку борбе с непријатељима, појави св. Димитрије на црвеном коњу. О овоме није свједочио један војник у једном случају већ се ситуација понављала више пута и исто су свједочанство понављали различити војници. Такође, византијски писац Јован Ставрикије описује како се св. Димитрије, као заштитник и чувар града, јавио на коњу бугарском цару и одмах га пробо копљем док је спавао у шатору на брежуљку.​ У старој српској књижевности овај догађај се први пут помиње у XIII вијеку, када је монах Теодосије написао: "Живот светога Саве": "Бјеше дакле неко по имену Стрез, ако пакостан, али високог рода, од бугарске стране, царскога рода, сродник Калојована, цара Загорског (мисли се на бугарског-примједба аутора), кога причају, уби Свети Димитрије. јер тај Калојован, цар загорски  подиже се и разори многе грчке градове по свој Тесалији и свој Македонији, а тада су владали Фрузи (Франци “Латини освојили Цариград и ​wиме владали од 1204-1267-прим. аутора.), који не мараху за разоравање осталих градова и не помишљајући на њих као на своје, а он се налазећи их  пусте и безмоћне разораваше их, а све што биваше, од Бога биваше. Тако дође с многом силом као некада Синахерим на божји град, на крајеве свијета православљем чувени, Богом чувани велики град Солун, отачаством светога мученика стратоносца Димитрија, и у ком и његове моћи точећи миро. И не постиде се светости Светога, нити се поколеба због чудеса која бивају услед истицања мира из његове свете раке, него помишљаше како ће и Солун, као и остале градове, разорити и сасвим опустошити. Али топлим у Бога представништвом Светога не постж`е своје луде намере, јер не просу тулац стреле, нити извади оружје; јер кад дође к граду, бж`јим судом од неке невидљиве муке у срцу умре, напрасно заврши. И тако Бог молитвама Светога заштити неповређени град..."
Препоручујемо да на ову тему да преузмете и прочитате и "СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ ПРОБАДА БУГАРСКОГ ЦАРА КАЛОЈАНА НА КОЊУ И СПАСАВА ГРАД СОЛУН У СРПСКОЈ УМЕТНОСТИ"-Радомира Д. Петровића

Поводом празника Светог великомученика Димитрија Солунског Мироточивог припремили смо неколико древних икона и фресака овог великог светитеља.

Чудотворну икону Пресвете Богородице „Свију жалосних Радост“ Православна црква прославља 6. новембра. На овој чудотворној икони Богородица је приказана у сјају ореола, окружена људима, у мукама, болести и жалости, и анђелима који им помажу њеним молитвама.
Првообраз чудотворне иконе Богомајке ,,Свих жалосних  радост“ налазио се од 1643. г. у московском храму Преображења Господњег, на Ординки. Ова икона постала је позната, након једног чуда,  а оно се догодило 24. октобра (6. новембра по новом календару) 1688. године у Москви, када је молитвама пред њом, сестра патријарха Јоакима (1674-1690), Ефимија, била излијечена. Пошто је дуго боловала од неизљечиве болести, једног јутра је на молитви чула глас: „Ефимија, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост“: нека се помоли свештеник пред том иконом, и оздравићеш“.Ефимија учини тако, и одмах поста потпуно здрава. Од тога времена не престају исцјељења од те иконе и сви они који јој с вјером прилазе, добијају утјеху и помоћ Пресвете Богородице.Године 1770. за ову икону благочестиви добротвор подарио је изрезбарени трон у коме она данас почива. Постоји неколико њених верних копија од којих су најпознатије иконе: Свих жалосних радост у Лаврској болници, Свих жалосних радост у Тоболску и у Тамбову. Још једна икона Богородице „Свих жалосних Радост”  прославила се чудесима у Санкт Петербургу 1888. године. Током јаког невремена, гром је ударио у капелу, али је икона Богородице која се налазила у њој остала нетакнута. Истовремено, на њу су се налијепили  ситни бакарни новчићи који су били испред иконе, што јој је дало додатно име. Године 1898. на мјесту капеле подигнута је црква.

​Ратник који стоји поред Јована Богослова у сцени Распећа је исти онај капетан (сотник) који је био стражар и који је повјеровао у Спаситеља. Сагласно апокрифним изворима његово име било је Лонгин. То је био онај војник који је копљем пробо ребра распетоме Господу Исусу Христу и од истекле крви и воде добио исцјељење болесним очима својим. Тај исти Лонгин са војницима био је, од Пилата, постављен да чува стражу код гроба у којем је лежало животворно тијело Исуса Христа. А када Господ свеславно васкрсе из гроба и Својим чудесним васкрсењем препаде стражаре, тада Лонгин и два војника коначно повјероваше у Христа, и постадоше проповједници Васкрсења Христова због чега су посјечени. Пошто је Лонгин прихватио смрт Христа ради, Црква га прославља у лику мученика.
Зато је у неким верзијама иконографије Распећа већ изображен са ореолом (нимбом). Свети Лонгин гледа у Крст и енергично, са високо подигнутом руком, ријечима указује на Спаситеља, и готово да чујемо његове ријечи: „Заиста овај бјеше Син Божији“ (Мт 27, 54). Црквени умјетници усмјеравају пажњу гледаоца на овај гест изненађења и шока. Римски центурион постаје вјерник пред нашим очима. Касније је, лик светитеља, који као да се заледио  иза уплаканог Јована јеванђелисте, ушао и у једну од верзија иконе „Не плачи за мном, Мати“.
Свети Лонгин је, по правилу, приказан у традиционалној одежди римског војника: на себи има кратку тунику, оклоп, преко којег је пребачен огртач. У сцени Распећа, Лонгин у руци држи дугачко копље, а на појединим иконама у руци може бити крст, симбол мучеништва. Постоје иконе и слике на којима је Лонгин Стотник приказан поред светих ратника: Јована, Теодора Стратилата и других.

Чудотворну икону Пресвете Богородице звана „Јерусалимска“ – Православна Црква прославља 25. октобра (12. октобар по старом календару). Према предању, првобитни лик је написао свети јеванђелист Лука 48. године у години Успења Пресвете Богородице (петнаест година по Вазнесењу Господњем). 463. године икона је пренесена у престоницу Византије, Константинопољ, гдје су, уз молитве упућене њој, византијске трупе успјеле да одбију напад Скита. Послије овога, византијски цар Ираклије наредио је да се икона пренесе у Влахернску цркву, гдје се она налазила идућих три стотине година. Даље, јерусалимска икона Мајке Божије дошла је у Русију. 988. године икона је завршила у Корсуну, тј. Херсону, а одатле је, као дар светом равноапостолном кнезу Владимиру,  достављена у Кијев.
После крштења Новгородаца, свети кнез је послао икону у Велики Новгород, гдје је остала до 16. вијека. Тек 1571. године цар Иван IV Грозни је пренео икону у Московску Успенски храм. Током инвазије Наполеона 1812. године, оригинална икона је  украдена и однесена у Париз, где се и данас налази у цркви Пресвете Богородице.

​Ваљда и због тога што је тако често приказивана у световној уметности. Црквена уметност се углавном бавила оним што чулни поглед пропушта заустављајући се на тренутном, пролазном. Али долази време кад ћемо пред нарастајућом виртуелношћу и страховима морати да се подсећамо и на безусловни додир љубави.  Вечни пољубац Јоакима и Ане и породична радост у њиховом дому - симболично славље свих породица, живописали су пре седам векова за Студеницу, мајку свих српских цркви, велики уметници Михаило и Евтихије. За нас. Премостили време, додирнули нас својом генијалношћу преко вечности. Радујмо се љубави. Срећан празник! Извор: Фејсбук страница Ман. Студеница

У четвртак 29. августа, наша Православна црква молитвено се сјећа преноса нерукотвореног образа (убрус) Господа Исуса Христа из Едесе у Цариград. Пренос нерукотвореног образа Господа Исуса Христа,  из Едесе у Цариград, догодио се 944. године. Нерукотворена икона Господа Исуса Христа јединствена је по томе што је према предању њен "аутор" био Сам Господ  Исус Христос. Предање каже да је у вријеме Спаситељевог проповиједања у сиријском граду Едеси владао кнез Авгар. Био је заражен губом по цијелом тијелу. Глас о великим чудесима која је Господ учинио проширила се Сиријом (Мт 4, 24) и стигао до Авгара. Не видећи Спаситеља, Авгар је повјеровао у Њега као у Сина Божјег и написао писмо тражећи од њега да дође и излијечи га,  искрено вјеровујући да ће оздравити ако му види лице. Он ​посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцијели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, вјерујући да ће му тај лик повратити здравље. Ананија је дошао у Јерусалим и видио Господа окруженог народом. Није му могао прићи због великог броја људи који су слушали Спаситељеву проповијед. Затим је стао на високи камен и покушао из даљине да наслика лик Господа Исуса Христа, али није успио. Сам Спаситељ га је позвао, назвавши га по имену и дао кратко писмо за Авгара, у којем је, задовољивши владареву вјеру, обећао да ће послати свог ученика да га оздрави од губе и упути га на спасење. Тада је Господ тражио да донесе воду и убрус (платно, пешкир). Опрао је своје лице, обрисао га и на њему је било утиснуто Његово Божанско лице. Ананија је донио Убрус и Спаситељево писмо у Едесу. Са страхопоштовањем, Авгар је прихватио светињу и примио исцјељење; само мали дио трагова страшне болести остао је на његовом лицу до доласка обећаног ученика Господа. То је био апостол 70. године, свети Тадеј (помен 21. августа), који проповиједајући Јеванђеље дође Авгару, исцијели га потајно и крсти га и све становнике Едесе.  Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се не ће постидети, ко се у Тебе нада“. Доцније, један од праунука Авгарових обнови идолопоклонство. И епископ тога града дође ноћу и зазида ону икону над капијом. Вијекови су од тада прошли. У вријеме цара Јустинијана нападе Персијски цар Хозрој на Едесу, и град беше у великој тескоби. Деси се тада да епископ Едески Евлавије имаде виђење Пресвете Богородице, која му објави тајну о зазиданој и заборављеној икони. Икона би пронађена, и силом њеном војска Персијска побеђена.

Смоленску иконе Мајке Божије Православна Црква празнује 10. августа по новом, односно 28. јула по старом календару. Како каже Предање, насликао је Свети јеванђелист Лука. Од давнина о тој икони у Русији постоје различита казивања. Једни говоре да је дарована принцези Ани, сестри грчког цара Василија и супрузи  Светог кнеза Владимира, као благослов за пут у Русију. Други кажу да је грчки цар Константин Порфирогенит удао кћер, принцезу Ану 1046.г. за черниговског кнеза Всеволода Јарославича и благословио је на пут, због чега је икона названа Одигитрија (Путеводитељица).
Икона је остала у наследство сину Всеволода, Владимиру Мономаху а он ју је пренео у Смоленск и поставио у Саборни храм Пресвете Богородице, који је основан 1101. г. те се од тог времена икона назива Смоленска.
Године 1237. Батијеве хорде су разбиле Русију и без отпора упале према Смоленску. Житељи ништа нису знали о изненадном нападу и нису били спремни да организују заштиту. Сама Одигитрија је била Необорива Војвоткиња незаштићеног града. Током ноћи у Саборном храму где стоји Њена чудотворна икона, црквењак је чуо од Ње заповест да објави војнику Меркурију житељу Смоленска:  Меркурије крени одмах, јер те зове Владичица. Меркурије је одмах дошао у храм и пао пред икону.
Угодниче мој Меркурије, шаљем те да сачуваш мој дом, војсковођа одрински жели тајно прве ноћи напасти мој град са свим својим ратницима и са својим дивом у кога полаже своју наду – да би опустошио град. Но ја сам умолила Сина и Бога Мога, за дом Мој, да га не преда под власт непријатеља. Изађи у сусрет непријатељу тајно од народа, Епископа и кнеза, необјављујући им о нападу Татара и силом крста твога победи њиховог дива. Ја ћу сама бити са тобом и помоћи ћу слузи своме. Но тамо заједно са победом ти ћеш задобити венац мучеништва који ћеш примити од Христа.
Свети Меркурије се до земље поклони пред иконом Богоматере и изиђе из храма, напустивши град. Призивајући у помоћ Мајку Божију, Меркурије је ушао у сред непријатеља и убио им дива-ратника а потом потукао мноштво непријатеља, па, помоливши се леже да се одмори. Татарин видевши га уснулог, одруби му главу. Тако је Меркурије крвљу својом запечатио подвиг.
Погребен је у Саборној цркви а Црква га је уврстила у Свете (слави се 24.новембра).
Године 1398. у време напада Тамерлана на јужне области Русије, Витовт је благословио с иконом Смоленске Богородице своју кћер Софију, супругу Василија Димитријевича при њеном одласку из Смоленска у Москву, а она ју је поставила у Благовештенски московски Сабор.
Године 1456. за време владавине великог кнеза Василија Васиљевича смоленски епископ Мисаил и многи угледни грађани који су били у пратњи пољског краља на путу за Москву, пришли су великом кнезу са молбом да им се врати Смоленска икона. Велики кнез је после дугог саветовања са свештенством и бојарима решио да више не држи заклоњену Владичицу света и урадивши копију за Благовештенски Сабор, отпустио је чудотворну икону у Смоленск. После Литургије и обављеног молепствија, Митрополит са свим свештенством и крсним ходом, уз пратњу великог кнеза и његове породице, војске и мноштва народа са сузама је испратио икону Владичице из града до манастира у предграђу Москве. На том месту је 1524.г. за време великог кнеза Василија Ивановича основан Новодевички манастир у спомен ослобођења Смоленска и присаједињења Руској држави. У том манастиру су поставили копију иконе Смоленске Одигитрије и за 28. јул установили празновање са крсним ходом у част чудотворне иконе и благодарење због ослобођења Смоленска од Литванаца.
Смоленски Архиепископ Варсануфије је 1666. г. по царском указу одвезао у Москву две смоленске чудотворне иконе ради обновљења од патамнелих иконописа. Од тих икона једна стоји у смоленском Успенском Сабору, а друга која је насликана 1602. г. постављена је у Цркву изнад Дњепровских врата; првобитно се налазила у дњепровској кули градског зида Смоленска, али је 1727. неки Длотовски измолио да на вратима о свом трошку, сагради цркву у славу Рођења Богородице, да би у тој Цркви била постављена икона Одигитрија, покровитељица Смоленска. После две године Црква је саграђена. Све време градње ктитор је постио, исповедао се и у дан освећења пришао Светим тајнама. После причешћа пришао је икони Одигитрији и са сузама радости и осећањем благодарности у духовном заносу пао пред икону на колена, прекрстио руке крстообразно, приклонио главу до земље – и скончао. Године 1802. уместо дрвене била је начињена камена црква.
Године 1808. по причању Епископа Серафима старински позлаћени оков и убрус са драгим камењем су прерађени; оков је украшен разним драгим камењем и бисерима а убрусу су додате исте драгоцености.
У великом Наполеоновом походу 1812. г. при повлачењу руске војске из Смоленска, чудотворна икона је узета од артиљеријске чете Глуховог пука; од тог времена остала је при пуку 3. пешадијске дивизије А. П. Ермолова који је у свим борбама против непријатеља чувао икону у својим редовима. Дан пре Бородинске битке икону су носили по логору, да би молитвама укрепила војнике Христове на велики подвиг. После извојеване победе над непријатељем пред њом су узношене благодарствене молитве. Војска је са страхопоштовањем у својој близини гледала икону Богородице сматрајући је драгоценим залогом помоћи од Свевишњега. Када је Свемогући благословио оружје и руски Смоленск био очишћен од непријатеља, чудотворна Смоленска икона Богородице је по вољи војног начелника кнеза Кутузова, враћена у Смоленск, после три месеца одсуства и постављена на пређашње место. Са иконом су у Смоленск стигли и разни украси и поклони који су јој даровани – 1800 рубаља, 5 купа злата и пуд сребра (мера 16,38 кг.) отетог од непријатеља.
Како је доспела у Смоленск 5. новембра, од тог датума је установљено да се једном годишње празнује изгнање непријатеља из Русије уз помоћ и заступништво Пресвете Богородице.
Црква се моли пред смоленском иконом Божије Матере да нас избави од многих невоља. У 16. веку када је био установљен празник у част иконе као и у 15 веку надвиле су се над Русијом многе невоље од спољашњих непријатеља, Татара и Пољака и од унутрашњих несугласица и од Уније и од још многих других беда и напасти, посебно 1812. г.  Ко би нас избавио, ко би нас сачувао до сада слободне, ако би Ти престала да се молиш, Владичице, Заступнице наша.
Изображење
На икони Богомајка је изображена до појаса, десна рука јој је на грудима, левом држи Предвечног Младенца са свитком у левој руци, док десницом благосиља.
Боја горње одежде Богоматере је тамносмеђа, а доња тамномодра а одежда Богомладенца тамнозелена, са позлатом.Даска на којој је икона насликана је врло тешка и временом се тако изменила да је тешко закључити од ког је дрвета. Импрегнирана је кредом и пресвучена платном. Извор: Светигора.цом/аутор: Елза Бибић
Литература:
Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа, Визг, Београд, 2002, стр: 190, 191.

​Ова света икона се од давнина налазила у планинском манастиру Пантелејмону, удаљеном од новог манастира сат времена. Када је тај манастир због оштећења на зградама почео постепено да пусти, тада су и братија почели да се селе у приобални мали манастир Вазнесења, који је раније служио као лука и магацин старог великог манастира. Почетком прошлог века мали манастир Вазнесења је срушен, а близу њега је подигнут данашњи манастир. У оно време, када се братија пресељавала из старог у наведени манастир Вазнесења, више пута је и ова света икона великомученика преношена. Међутим, колико год пута је преносили, она се чудесно враћала у стари горњи манастир. Ипак, по изградњи новог манастира, на миг свеуправљајућег Божанственог промисла, она непрестано остаје ту, на украс манастиру и на утеху братији која се у њему подвизава. Предање казује да је и раније многа чуда учинила ова света икона, али пошто је у овом манастиру дошло до многих промена и перипетија – као у ниједном другом атонском манастиру – због тога се и детаљни опис и предање о тим чудесним догађајима заметнуло и изгубило. Од скоријих чуда наводимо сведочанство о великом пожару. Убрзо по изградњи новог манастира, из непознатих разлога запалила се околна шума. Мало по мало, пламен се толико разгори, да у незауставном налету почне гутати све пред собом, претећи да претвори у згариште и сами манастир. Монаси и затечени мирјани узалуд су покушавали да се изборе са ватреном стихијом. Када су се међутим обратили у молитви победоносцу и великомученику Христовом, истог часа страшни пламен се утишао. Неколико година касније поновила се иста несрећа, али се опет за умиривање и одбрану од пламена усрдним молбама и молитвама братија обрате великомученику и свемилостивом Пантелејмону. Ова света икона раније се налазила у грчком Саборном храму манастира Пантелејмона, док данас краси руску цркву Покрова Богородице, где је и данас доказ божанствене заштите и покрова великомученика онима који га поштују. Премештена је у ову цркву по њеном освештању. Света икона великомученика и исцјелитеља Пантелејмона налази се на сјевероисточном стубцу, који носи сјајну куполу храма. Изгледа да је рестаурирана, али се не зна када. Извор: Фејсбуку страница Пријатељи манастира Хиландара /Аутор светлописа Костас Асимис

Православна Црква 5. августа обиљежава помен  на једну од најпоштованијих икона Богородице - „Почајевску“ . Није познато ко је иконописац ове чудотворне иконе. Једино што знамо јесте да се налазила у посједу будућег константинопољског патријарха, тада Митрополита Неофита који ју је у знак захвалности, предао велепосједници, Ани Гојској.  Чудотворна икона , поштована у цијелом православном свијету, налази се у Свето-Успенској Почајевској лаври у западној Украјини. Назив Почајевска добио је по мјесташцу Почајев, на путу између Кременеца и Бродама.  
Манастирске књиге свједоче о бројним чудесима која су се молитвама дешавала пред овом Богородичином иконом. Прослава у част Почајевске иконе Богородице установљена је у знак сјећања на избављење Успенске Почајевске лавре од турске опсаде 20-23. јула 1675. године. Наиме, полажући своју наду у помоћ Богомајке, монаси су се сву ноћ молили и пјевали Акатист пред чудотворном иконом а када су возгласили ,,Изабраној победоносној Војвоткињи”, Пресвета Дјева се јавила у свијетлој одежди окружена анђелима са исуканим мачевима – па је Турке ухватио страх, те се дадоше у бјекство.
Чак и у 18. вијеку, када су православни привремено изгубили Почајев, од иконе су се десила бројна исцјељења. Манастирски љетопис свједочи о 539 таквих случајева. 
Познато је да је икону поштовао унијатски гроф  Николај Потоцки, који је био добротвор Почајевске лавре и о свом трошку подигао Успенски собор. 
Године 1832. Почајевска лавра је поново враћена православнима, што је пропраћено чудесним исцјељењем слијепе дјевојке  Ане Акимчукове,  која је дошла да се поклони светињама са својом 70-годишњом баком.

Поводом празника Светог Илије-Илиндана за Вас смо припремили слајдшоу ријетких и необичних икона и фресака Светог Илије

Као што је познато, класична икона овог благословеног празника приказује два света апостола како се грле и љубе. Овај апостолски пољубац многи људи су објашњавали на различите начине. За неке, овај пољубац је значио помирење два апостола након неслагања у Антиохији. За друге, овај пољубац представља сусрет Истока (којег представља апостол Павле) и Запада (којег представља апостол Петар). Ипак, трећи виде у њој симбол судбине коју дијеле два апостола, који су били мученици у Риму, први је посјечен мачем, а други је био разапет попут свог Учитеља. Колико год се ове теорије разликују у прецизности, неке од њих - поготово посљедња - нуде здраво и конструктивно рјешење. У сваком случају, јасно је да два апостола представљају два различита свијета, или да би се боље изразили, они нам представљају двије врло важне библијске личности. Свака од њих је уживала у одређеним врлинама са којима су посебно блистали. Апостола Павла су посебно издвајале три врлине, а и апостол Петар је био, такође, био обдарен са три врлине. Почевши од апостола Павла, лако уочавамо кроз текстове Новог завјета да се апостол Павле разликовао по три карактеристике које су му фундаментално помогле у успјеху своје мисије и рада.
1. Био је римски грађанин. То је значило да је имао јединствена грађанска и политичка права. Он их је стално користио кад год је то било потребно. На примјер, можемо указати на инцидент када је ослобођен из затвора у Филипима када је објавио да је римски грађанин.
2. Апостол Павле је био вјешт у грчком језику и философији. Из тог разлога Бог га је видио као "изабрани суд" и послао га незнабошцима. Помоћу грчког језика, апостол Павле је био у стању да придобије Христу, велики и цивилизовани грчки свијет тог времена.  Он је ставио у службу Божије ријечи, моћ философије и језичког знања као средство за дијалог, сусрет и комуникацију. 
3. Апостол Павле је посједовао трећу карактеристику, своју јеврејску религију. Био је један од Јевреја дијаспоре. Он се поносио тиме што је био фарисеј који је студирао код Гамалила.
С друге стране, примјећујемо три врлине код апостола Петра.
1. Исус је назвао Петра пастиром. Када је Петар одговорио потврдно на Исусово питање: "Да ли ме волиш?" Исус га је послао да се бави овцама. Дакле, љубав је пастирска служба. 
2. Петар је признао најважнију истину. Најважнији и најзначајнији догађај у животу Светог Петра био је његово запањујуће признање: "Ти си Христос, Син Бога живога". То је истина коју је Господ сматрао стијеном на којој ће бити саграђена Његова Црква. 
3. Петар се одликовао жаром љубави. Лако уочавамо у текстовима Новог завјета да је Петар увијек желио да покаже своју ревност за Христову љубав више од других апостола. Та ревност га је навела да обећа Христу да ће га слиједити све до смрти, да одсијече уво првосвештениковом робу, да се одмах баци у Тиверијадско море да би се први сусрео с Исусом када је васкрсао из мртвих. Тако се апостол Петар одликовао праведним жаром.
Заиста, ова два тројства се међусобно допуњују када их комбинујемо. Да, власт мора бити пастирска, философија истинита, а религија да гори ревношћу. Истина је да је право значење власти бринути за људе као пастир за овце. Ко год хоће да постане велики међу вама, биће вам слуга. И ко год од вас жели бити први, биће роб свих” (Мк 10, 43-44).Заиста, истинска философија је хришћанска истина, баш као што се истинско знање налази у хришћанској вјери. Заиста, религија без горљивог пламена љубави губи своју виталност и постаје једноставно мртав, формални, статични фарисеизам. Заиста, “пут” је понашати се као пастир на власти, “Истина” у философији, и “живот” у религији. То је оно што је симболизовано у слици загрљаја Петра и Павла. То јест, ауторитет са Павлом обухвата пастира са Петром. Наука са Павлом сусреће истину са Петром. Коначно, религија са Павлом се остварује у ревној љубави са Петром.
Аутор:Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете у Сирији /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ