Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

​Обично је Пророк и Крститељ Господњи Јован приказан као подвижник мршавог лица, удубљених образа, дуге замршене косе и браде, у грубој одјећи од камиље длаке. То је управо слика строгог пустињака коју приказује Јеванђеље, а управо таква слика пророка постављена је на древној синајској икони 6. вијека. Назвао бих је историјским образом Крститеља. Међутим, постоји још једна, рјеђа икона Крститеља у облику анђела са крилима. Овакво изображење има симболичан карактер. Има посебно име: „Јован Крститељ - анђео пустиње“.

Занимљиви, непознати за многе, детаљи.

​Четири канонска јеванђеља описују да је Господа Христа у водама Јордана крстио Св. Јован Крститељ. На основу јеванђеоског казивања настала је иконографија великог Господњег празника. Занимљиво је да је ријека Јордан на иконама Богојављења испуњена рибом, змијама, змајевима и митским фигурама. Све ово се више пута налази међу умјетничким иконама Крштења, слиједећи византијски канон, али се не преклапа са јеванђеоским текстовима. Објашњења необичних ликова који насељавају свету ријеку налазе се у древном предању, Књизи Постања и Псалтиру.  ​
„Ерминија“ (стари водич за иконописање) даје сљедећа упутства у вези са изображењем Богојављења: „Христос стоји неодјевен усред Јордана. На обалама ове ријеке, с десне стране Христа, Претеча гледа у небо, подижући лијеву руку горе, а држећи десну изнад Христове главе. Изнад њих се види небо, а одакле силази Дух Свети; у ваздуху је написано: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“. На лијевој страни, анђели стоје с поштовањем, раширених руку скривених испод одјеће. На извјесној удаљености од Јована, усред Јордана, у води лежи старац, окренут лицем уназад, и са страхом гледа у Христа, док он сам точи воду из бокала. [Мисли да се на стихове из Псалама Давидових (Пс 113, 3-5). Јордан је често приказиван попут римског ријечног бога, у лику старца са посудом из које тече вода.
​У стиховима од 3. до-5. псалма 113. такође, помињу море, персонификацију која често иде уз образ Јордана: “Море видје и побјеже; Јордан се обрати натраг. Горе скакаше као овнови, брдашца као јагањци. Што ти би, море, те побјеже и теби, Јордане, те се обрати натраг?" Овдје се акцентује то како су Јевреји чудесно прешли Црвено море. Ријечи о овом догађају чују се у канонима празника Богојављења.

​Ријечи Псалтира не само да се односе на старозавјетне догађаје, већ стварају прелаз у Нови завјет, проричући о Крштењу Господњем. У минијатурама које илуструју псалме, двије симболичне личности могле би бити једна поред друге у приказу Богојављења: море и ријека Јордан. 
​Потешкоће „превођења“ византијске иконографије приликом писања богојављенских образа у Русији сасвим су разумљиве. Потешкоће са именима и ликовима персонификација ријеке и мора на таквим иконама објашњаване су чињеницом да је аутор, на примјер, помешао персонификације, не знајући њихову историју. Слично се могло догодити и икони из Солвичегодског мајстора Михаила (крај 16. вијека). Овде је ријека Јордан женска фигура, а море је приказано као човјек (илустрација 1, 2). На грчком је ријеч море женског рода, а ријека је средњег (у уобичајеном случају) и мушког (ако говоримо о веома великој ријеци). Грчко-руски рјечник Новог завјета указује на мушки род ријечи „ријека“. Ово је изворни род разматраних персонификација мора и ријеке [5; 1; 7].

Млади човјек -  је трећа фигура-симбол водене стихије. Разлог за појаву лика младића у доњем пољу иконе Крштења тумачи се двосмислено. С једне стране, доживљаван је као још једно оличење мора, умјесто као женска фигура смјештена поред оличења Јордана. У исто вријеме постоји и убједљивија верзија. Његова слика се може протумачити као оличење Јордана или једног од његових токова. Према древном предању, ријеку у којој је крштен Исус Христ формирали су потоци Иор и Дан, што се огледа у минијатури књиге. Ако је младић приказан у дубини воде поред старца наслоњеног на посуду, онда је овај пар фигура оличење двају ријека које су се стопиле у Јордан. Слична персонификација приказана је на икони с краја 15. вијека из Кирило-Белозерског манастира (овдје младић сједи на пару риба, могуће делфинима) (илустрација 3, 4).     
​„Рибе пливају поред Христа“ - овако закључују Ерминијева упутства у погледу изображења Крштења Господњег. Риба је најстарији симбол Христа, који је, такође, означавао вјерујуће у Христа. Ријеч „риба“ на латинском pisciculli, а крстионица се звала piscina, тј. кавез или рибњак за рибу. Уз изображење рибе у јорданским водама, одговарајући овом тумачењу, срећемо необичан случај на грчкој икони из XVIII вијека, када су зубасте рибе попут јата предатора окружиле Спаситеља. Једно од ових невјероватних створења приближило се змији (илустрација 5, 6).

Змија и змај појављују се и на икони Богојављења. Значајно је да се са латинског ријеч draco може истовремено превести као „змај“ и „змија“. За хришћане змај је симболична ознака Злога (Лукавог). Змија, која је такође симбол мудрости, негативно се тумачи у „Крштењу“. Приказ змајева и змија (згажених) сеже до текста из Постања (Пост 3, 15), као и до Псалма 73, 13-14 : „Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама. Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу“ (илустрација 7).​
Посредством овог псалма повезани су догађаји грехопада и крштења . „Главе змија“ приказане су на македонској икони Богојављења, коју је нацртао Давид из Селенице (илустрација 8, 9).   
Разматрана симболична изобрачења које окружују лик Спаситеља на икони Крштења откривале су њихове античке, старозавјетне и хришћанске коријене и истовремено семантичко јединство у прослављању празника јављања Бога свијету. Љепота и пророчки продор старозавјетних текстова уједињени су са добрим вијестима новозавјетне приповијести. 

За празник Богојављење изабрали смо неколико икона и фресака Крштења Господњег које показују сву разноликост схватања празника у древној хришћанској умјетности. Извори: ​«Православная Жизнь» и правмир.ру/Превод: вјеронаука.нет

​Осмијех који грије срца. Витлејемска икона Богородице
Иконе Пресвете Богородице православни хришћани су увијек поштовали са посебном горљивошћу. Постоји много различитих икона Богородице, које се налазе у разним дијеловима свијета. Свака од њих има своју историју и своје иконографске посебности. Међутим, међу свим иконама Најчистије- Витлејемска икона Богородице- истиче се заиста јединственим детаљем - осмијехом на Њеном Пресветом Лицу.
Шта данас знамо о овој икони?
Поријекло
Генерално се вјерује да је прволик „Витлејемске“ Мајке Божије насликао свети јеванђелист  Лука  током живота Пресвете Богородице. Једном је Апостол Најчистијој донио три портрета који су је приказивали, а који нису били сасвим канонски. Мајци Божијој се свидела једна од слика, приказујући је како се смјешка док је у наручју држала Божанску бебу. Царица Небеска је благословила икону и рекла да ће сви који  се искрено моле пред њом добити благодат Божију. Нажалост, даља историја прототипа још увек није позната.
Савремена чудотворна икона
Према најраспрострањенијој верзији, модерна Витлејемска икона Богородице потиче из Русије. Лик Пресвете Богородице је породица цара Николаја Другог наручила као божићни поклон за базилику Цркве Рођења Исусова у Витлејему. Према предању, принцеза Јелисавета Феодоровна је тада излијечена од тешке болести својим молитвама Богородици испред те иконе. Захвална велика кнегиња поклонила је дио своје хаљине и накита за украшавање оплате Витлејемске иконе Богородице. Будућа великомученица лично је предала готову чудотворну икону Цркви Рођења. 
Рестауратори сугеришу да је икона која се тренутно налази у Витлејему насликана крајем 18. вијека, а можда и не у Русији. Тврди се да се данашња витлејемска икона чувала у олтару Цркве Светог гроба католикона (Јерусалим) до 1808. године, када је снажан пожар погодио храм, проузрокујући двије спашене светиње (Велико распеће и „насмејани лик“ Богородица) буду премјештене у Витлејем.  Чудотворна „Витлејемска“ икона Мајке Божје се налази у базилици Христовог рођења у Витлејему, близу улаза у Пећину рождества.
На овај или онај начин, Витлејемска икона је само једном напустила Свету земљу од 19. вијека. То се догодило 2010. године, када је светиња донесена у Кијев на празничну васкршњу службу, заједно са Светим огњем. Несумњиво је да се такав чудесан догађај могао догодити само вољом Богородице и милошћу самог Бога указаног православним вјерујућим хришћанима Украјине, желећи да се моле и поклоне пред Царицом небеском.

​Нека позната чуда позната данас
Витлејемска икона Богородице постала је чудотворна након што су се појавила свједочења која сведоче о разним чудима која су се дешавала послије молитви пред њом, као и о самој икони. Људи се моле пред ликом Најчистије тражећи исцјељење, породично благостање и плодност. Велике количине накита које вјерници, по традицији, остављају у близини оквира иконе, служе као знак да „насмијана слика“ Богородице заиста помаже многима. Нажалост, забиљежено је само неколико чуда повезаних са Витлејемском иконом. 
Двадесетих година света икона Богородице упозорила је хришћане на земљотрес који је требало да задеси Израел. Уљана светиљка која је горјела испред иконе тада је висила сама неколико дана све док снажни ударци нису затресли земљу.
Савременици, такође, свједоче о поновљеним случајевима када су се сузе појавиле у очима Дјетета Спаситеља приказаног на Витлејемској икони Богородице.
Значајно је да у Витлејему ову икону Богородице поштују не само хришћани, већ и муслимани. Сачувана је прича (иако без тачног датирања), која се догодила одређеним грчким православним монасима. То се догодило на Велики понедјељак, док су стајали у Витлејемској цркви Рођења Христовог. Узнемирени муслиман изненада им је пришао и испричао да је дан раније у сну био почаствован визијом „Свете Мајке“. Богородица га је позвала да посјети мјесто гдје је родила Сина. Показала му је пут у ту пећину кроз низак пролаз и рекла му гдје да пронађе Њену чудесну икону. Са сузама у очима палио је свијеће испред Витлејемске иконе Богородице, говорећи да је икона Пречисте Богородице и све остало у пећини тачно онаква каква се појавила у његовом сну. Након што је испунио наређење Богородице, муслиман се опростио од монаха и отишао. Није знао колико је утјеха била његова порука од Небеске царице овим очевима, ојачавајући их у вјери да ће „Њен Син поново доћи и окупити све који су Му близу“. Витлејемска икона припада типу Одигитрије (из грчког „Водич“ или „Показујући пут“). На икони је Пресвета Богородица која на лијевој руци држи Богомладенца и указује на Њега десном руком, као Пут спасења за хришћане. Божанско одојче има куглу у лијевој руци, која симболизује царску моћ. Десницом благосиља оне који се моле пред иконом Његове Пречисте Мајке. Карактеристична особина свете иконе несумњиво је мекано, насмејано Богородичино лице које зрачи бескрајним сјајем. Ово је једина икона која приказује Небеску царицу у другачијем стању која не показује смирење, строгост, брига.  Осмијех на Њеном лицу нас тјеши и показује да не постоји контрадикција између светости и радости живота. Наклоност и топлина која проистиче из њежног, љубазног погледа Богородице дају сваком вјернику наду у Њену помоћ и заговор пред престолом Свевишњег. Аутор: Анастасија Паркомчик/ извор: Каталог добрих дјела/превод: вјеронаука.нет

Ваведење Пресвете Богородице у храм је један од великих црквених празника који се везује за увођење Пресвете Богородице од стране њених родитеља у јерусалимски храм на посвећење Богу. Поводом овог великог празника доносимо вам неколико страих фресака, икона и мозаика:

​Хајде да погледамо икону из Византијског музеја у Атини из 14. вијека. На њој је арханђел Михаил, војсковођа Небеске војске. 

Прво, треба знати да су слова грчка, што је логично с обзиром на то да је то византијска икона.
Прво слово- на врху- је Х. Оно значи Χριστος - Христос. Лако се направи грешка да би друго слово, с леве стране могло бити А. Заправо, то је слово Δ, које се често налази тако написано на старим иконама. Оно представља Δικαιος – Праведни. Треће слово, на десној страни је К, представља Κριτης- Судија. Отуда енглеске речи „критичар“ и „критиковати“.
Све заједно, скраћеница Χ(ριστός) Δ(ίκαιος) Κ(ριτής)- Христос Праведни Судија. То је реченица која се помиње у Јеванђељу по Јовану 7,24:
​μὴ κρίνετε κατ’ ὄψιν, ἀλλὰ τὴν δικαίαν κρίσιν κρίνετε
Me krinete kat’ opsin, alla ten dikiaian krisin krinete
„Не судите по изгледу, него праведан суд судите.“
Можда се сећате једне варијанте ове фразе која се често налази као јеванђелски текст на руским иконама Исуса „Господа Сведржитеља“
Не на лица судите сынове человечестии, но праведен суд судите: им же бо судом судите, судят вам и в нюже меру мерите, возмерится вам.
„Не судите по изгледу, синови човечији, већ суди по праведном суду. Јер по каквом ћете суду судити, тако ћете бити осуђени осуђени и каквом мером мерите, таквом ће вам се мерити. "
Постоји такође један натпис у наслову иконе арханђела Михаила који би требало протумачити. Подељен је на леве и десне делове.
На левој страни:

Ὁ ΑΡΧ[ΩΝ]….
Ὁ ΜΕΓΑC…
Обратите пажњу како су А и Р спојени, и како је Х у Arkhon постављено изнад, испод закривљене линије која указује на скраћеницу.
На десној страни:

…ΜΙΧАΛ
…ΤΑΞΙΑΡΧΗC
Обратите пажњу да је слово Л у ΜΙΧΛ постављено изнад последња два слова.
Овај насловни натпис се чита тако што се с првог реда леве стране прелази на први ред с десне стране, тако исто и други ред с леве стране па други ред с десне стране, овако:
Ὁ ΑΡΧ(ΩΝ) ΜΙΧΑΗΛ Ὁ ΜΕΓΑC ΤΑΞΙΑΡΧΗC
„ Кнез Михаил  Врховни војсковођа“
Овај наслов се позива на старозаветну књигу пророка Данила, 12,1, у грчкој верзији Септуагинте:
Και ἐν τῷ καιρῷ ἐκείνῳ ἀναστήσεται Μιχαὴλ ὁ ἄρχων ὁ μέγας, ὁ ἑστηκὼς ἐπὶ τοὺς υἱοὺς τοῦ λαοῦ σου·
„А у то ће се вријеме подигнути Михаило, велики кнез, који ће се заузети за синове народа Твога“.
На улазу старих будистичких храмова, обично се налазе два божанска чувара. Ово је један пар који датира из периода Камакуре (13-рани 14 век): 

Увек помислим на таква два божанска чувара кад видим анђеле насликане на улазу православних цркава у словенским земљама. Ово су „Ангелы Господни, записывающие имена входящих в храм”- „ Анђели Господњи, који записују имена оних који улазе у Цркву“..

​​Кад видите таква два анђела (понекад је само један), анђео с леве стране на улазу (у словенским земљама) је арханђео Михаил, као што се може видети овде у Цркви Светог Симеона Богопримца у новгородском манастиру Зверин:

Он претећи држи мач у десној руци, а у левој руци свитак.
У грчком Приручнику за сликање (Херминеија) Дионисија Фоуршког, налазимо ово:
„ Са унутрашње стране врата храма, с десне стране, арханђел Михаил; Он држи мач и свитак са следећим речима: Ја сам Божји војник, наоружан мачем. Они који улазе овде са страхом, ја их браним, ја их чувам, ја их штитим и надгледам их; а они који улазе са нечистим срцем, немилосрдно их ударам мачем“.
Понекад у словенцим црквама, на Мхаиловом свитку пише:
„Простираю меч мой на приходящих в чистый дом Божий с нечистыми сердцами.“
„ Пружам мач на оне који улазе у чист Божији дом са нечистим срцем“.
Опет, у словенским црквама, Гаврил је често на десној страни улаза, мада Дионисије Форуншки пише:
„ На левој страни, Гаврил држи свитак и трском записује ове речи: Пишем овом трском унутрашњу нарав оних који улазе овде; добро се бринем за оне који су добри, а учинићу злима да брзо страдају“.

​​Овде имамо много новију верзију ова два арханђела, што се може видети у цркви Светог Кирила у Кијеву, Украјина:
Михаил је са леве стране:                                                      А Гаврил са десне:         

​Као што смо претходно споменули, у неким црквама има само један анђео, који је обичноо познат као Анђео храма. Верује се да овај анђео постаје заштитник цркве кад се она освешта, и он је ту на дужности до Другог Христовог доласка. Такав анђео може бити одсликан како стоји или седи, бележећи на свитку имена оних који улазе у цркву, да би на тај начин дао свој извештај о њима на Судњи дан.
Сад очигледно да постоји овде нека веза са класичном сликом Анђела хранитеља на иконама, који прати сваког човека кроз живот, бележећи његова добра дела. Понекад у иконографији ова два анђела буду помешана, нарочито кад се анђео који пише на свитку зове Ангел со свитком- „Анђео са свитком“.
Икона из манастира Blagovyeshchenie (Благовести) у Муром приказује „Анђела са свитком“ а насловни натпис идентификује га као анђела виђеног у визији „Светог Оца Амона“ који је видео „ Ангела Господњег како седи и записује имена оних који улазе у Цркву Божју“.

Ово се односи на стару причу египатског монаха Амона коме је дата способност да види духовне ствари. Једном у току Светог причешћа, он је угледао анђела близу олтара који је записивао имена оних који су били присутни, а прецртавао имена монаха који су одсутни. 

За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
извор

Наша Црква 8. новембра (26. октобра) слави Св. Димитрија-Митровдан. У православној иконографији разна су изображења овог светитеља. Свети Димитрије је, у византијској иконографији, приказан како јаше црвеног коња за разлику од бијелог коња на којем је приказан Свети Ђорђе. На овој икони Свети Димитрије је приказан као коњаник у војној униформи како јаше на црвеном коњу (који је у галопу) и који својим копљем убија бугарског цара Калојана (1196 - 1207). То је чудо које се догодило октобра 1207. године изван зидина Солуна. Црвена боја симболизује управо то чудо. На икони Свети Димитрије је приказан како лијевом руком држи узде, десном држи копље које пробада непријатеља. Иконописци врло изражајно приказују копље које пробија непријатељски врат, крв која из њега извире, те позу коња који гази тијело које је копитом бачено у прашину.​
Зашто је свети Димитрије приказан на црвеном коњу?
Наиме у честим биткама које су водили браниоци Солуна знало се догађати да се међу коњаницима, у јеку борбе с непријатељима, појави Св. Димитрије на црвеном коњу. О овоме није свједочио један војник у једном случају већ се ситуација понављала више пута и исто су свједочанство понављали различити војници. Такође, византијски писац Јован Ставрикије описује како се Св. Димитрије, као заштитник и чувар града, јавио на коњу бугарском цару и одмах га пробо копљем док је спавао у шатору на брежуљку.​ У старој српској књижевности овај догађај се први пут помиње у XIII вијеку, када је монах Теодосије написао: "Живот светога Саве": "Бјеше дакле неко по имену Стрез, ако пакостан, али високог рода, од бугарске стране, царскога рода, сродник Калојована, цара Загорског (мисли се на бугарског-примједба аутора), кога причају, уби Свети Димитрије. јер тај Калојован, цар загорски  подиже се и разори многе грчке градове по свој Тесалији и свој Македонији, а тада су владали Фрузи (Франци “Латини освојили Цариград и ​wиме владали од 1204-1267-прим. аутора.), који не мараху за разоравање осталих градова и не помишљајући на њих као на своје, а он се налазећи их  пусте и безмоћне разораваше их, а све што биваше, од Бога биваше. Тако дође с многом силом као некада Синахерим на божји град, на крајеве свијета православљем чувени, Богом чувани велики град Солун, отачаством светога мученика стратоносца Димитрија, и у ком и његове моћи точећи миро. И не постиде се светости Светога, нити се поколеба због чудеса која бивају услед истицања мира из његове свете раке, него помишљаше како ће и Солун, као и остале градове, разорити и сасвим опустошити. Али топлим у Бога представништвом Светога не постж`е своје луде намере, јер не просу тулац стреле, нити извади оружје; јер кад дође к граду, бж`јим судом од неке невидљиве муке у срцу умре, напрасно заврши. И тако Бог молитвама Светога заштити неповређени град..."
Препоручујемо да на ову тему да преузмете и прочитате и "СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ ПРОБАДА БУГАРСКОГ ЦАРА КАЛОЈАНА НА КОЊУ И СПАСАВА ГРАД СОЛУН У СРПСКОЈ УМЕТНОСТИ"-Радомира Д. Петровића

Поводом празника Светог великомученика Димитрија Солунског Мироточивог припремили смо неколико древних икона и фресака овог великог светитеља.

Чудотворну икону Пресвете Богородице „Свију жалосних Радост“ Православна црква прославља 6. новембра. На овој чудотворној икони Богородица је приказана у сјају ореола, окружена људима, у мукама, болести и жалости, и анђелима који им помажу њеним молитвама.
Првообраз чудотворне иконе Богомајке ,,Свих жалосних  радост“ налазио се од 1643. г. у московском храму Преображења Господњег, на Ординки. Ова икона постала је позната, након једног чуда,  а оно се догодило 24. октобра (6. новембра по новом календару) 1688. године у Москви, када је молитвама пред њом, сестра патријарха Јоакима (1674-1690), Ефимија, била излијечена. Пошто је дуго боловала од неизљечиве болести, једног јутра је на молитви чула глас: „Ефимија, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост“: нека се помоли свештеник пред том иконом, и оздравићеш“.Ефимија учини тако, и одмах поста потпуно здрава. Од тога времена не престају исцјељења од те иконе и сви они који јој с вјером прилазе, добијају утјеху и помоћ Пресвете Богородице.Године 1770. за ову икону благочестиви добротвор подарио је изрезбарени трон у коме она данас почива. Постоји неколико њених верних копија од којих су најпознатије иконе: Свих жалосних радост у Лаврској болници, Свих жалосних радост у Тоболску и у Тамбову. Још једна икона Богородице „Свих жалосних Радост”  прославила се чудесима у Санкт Петербургу 1888. године. Током јаког невремена, гром је ударио у капелу, али је икона Богородице која се налазила у њој остала нетакнута. Истовремено, на њу су се налијепили  ситни бакарни новчићи који су били испред иконе, што јој је дало додатно име. Године 1898. на мјесту капеле подигнута је црква.

​Апостолу Луки дугујемо много jeр нам је рекао више од других јеванђелиста о Пресветој Богородици и дјетињству Господа Исуса Христа. Такође, према Светом предању, свети Лука је први насликао неколико слика Пречисте Богородице још током Њеног земаљског живота, што је представљало основу цјелокупног иконописања. Међутим, постоје и они који сумњају у ову чињеницу. Овај чланак је покушај разумијевања проблема.​
Зашто се о овоме ништа не говори у Новом завјету?
Заиста, информација да је свети Лука био иконописац нигдје се не појављује у Светом Писму. Из Посланице Светог апостола Павла Колошанима сазнајемо само да је Лука овладао вјештином лијечења. Чињеница да је апостол Лука, такође, био сликар позната нам је само из Светог предања. Житије јеванђелисте које је написао свети Димитрије Ростовски, такође, је засновано на Предању. Древни црквени писци извјештавају да је свети Лука први употребио боју да направи икону Пресвете Богородице која у свом наручју држи Богомладенца. Послије тога насликао је још двије иконе Пречисте Дјеве и дао јој је. Угледавши апостолова дела, Богородица је рекла: „Нека благодат рођеног од мене и милост моја буде на овим иконама.“ Касније је јеванђелист, такође, на дрвеним даскама приказивао свете апостоле Петра и Павла, полагањем тако темеља за осликавање светих икона у славу Бога, Његове Пречисте Мајке и свих Светих.
Зашто ова чињеница није поменута на Седмом васељенском сабору?
Одсуство било каквог помена икона Светог Луке од стране отаца на Седмом Васељенском сабору сматра се озбиљним аргументом против њиховог стварног постојања. Тачан разлог за то је, нажалост, непознат, али постоје двије могуће верзије. Према једном, сабор је одржан у време када икона светог апостола више није била у Цариграду, што је онемогућавало позивање на њу као на евидентан доказ поштовања икона на почетку нове ере. Супротно томе, друга верзија претпоставља да су оци Никејског сабора били и сувише добро упознати са овом сликом, због чега је нису помињали као некакав нови доказ.

Приказивање Светог апостола Луке као иконописца
Иконе Светог Луке, као и других јеванђелиста, већ су дуго времена распрострањене. Међутим, приказивање апостола као иконописца, било на фрескама, минијатурама или иконама, тек се много касније (око 14. века, на основу сачуваних узорака). Грчки водич за иконопис под називом „Херминија“ (почетак 18. века, вероватно заснован на ранијим текстовима 16. века) даје кратак опис светог апостола: „Јеванђелист Лука није стар, коврџаве косе, мало браде, је представљена иконопишући Пресвету Богородицеу „Најстарија таква слика је зидна слика смештена у цркви Рођења Богородице у манастиру Матејче у Македонији, из 14. века. По завршетку 15. века такве слике апостола Луке појављују се и у руским рукописима Јеванђеља, као и у Легенди о  икони Богородице Путоводитељице.
​​Горе наведене чињенице показују како је православна црква сачувала сведочанство Светог предања о светом Луки као првом иконописцу. Ово наслеђе је значајно порасло, развило се и обогатило. Побожно иконописно дело светог апостола наставља се скоро два миленијума кроз бројне копије његових икона, преносећи исту благодат коју је Богородица указала Њеним прототиповима. Поштовање Светог Луке, као признатог оснивача и уметника „Јеванђеља у сликама“, проналази израз у православном иконопису и химнографији до данас.
Дословно, у свакој цркви постоји бар једна икона Богородице, чије се оригинално ауторство приписује светом Луки. Број икона које је апостол вероватно написао, какав је тип био и да ли су неки древни узорци преживели - све ово ће бити тема посебног чланка.
пише Анастасија Пархомичик / ​За вјеронаука.нет фебруара 2021. године превела Сања Симић де Граф /извор
ПРОЧИТАЈ СРОДАН ТЕКСТ:  КОЛИКО ИКОНА ЈЕ НАСЛИКАО АПОСТОЛ ЛУКА И КОЈЕ СУ ТО?

​Ратник који стоји поред Јована Богослова у сцени Распећа је исти онај капетан (сотник) који је био стражар и који је повјеровао у Спаситеља. Сагласно апокрифним изворима његово име било је Лонгин. То је био онај војник који је копљем пробо ребра распетоме Господу Исусу Христу и од истекле крви и воде добио исцјељење болесним очима својим. Тај исти Лонгин са војницима био је, од Пилата, постављен да чува стражу код гроба у којем је лежало животворно тијело Исуса Христа. А када Господ свеславно васкрсе из гроба и Својим чудесним васкрсењем препаде стражаре, тада Лонгин и два војника коначно повјероваше у Христа, и постадоше проповједници Васкрсења Христова због чега су посјечени. Пошто је Лонгин прихватио смрт Христа ради, Црква га прославља у лику мученика.
Зато је у неким верзијама иконографије Распећа већ изображен са ореолом (нимбом). Свети Лонгин гледа у Крст и енергично, са високо подигнутом руком, ријечима указује на Спаситеља, и готово да чујемо његове ријечи: „Заиста овај бјеше Син Божији“ (Мт 27, 54). Црквени умјетници усмјеравају пажњу гледаоца на овај гест изненађења и шока. Римски центурион постаје вјерник пред нашим очима. Касније је, лик светитеља, који као да се заледио  иза уплаканог Јована јеванђелисте, ушао и у једну од верзија иконе „Не плачи за мном, Мати“.
Свети Лонгин је, по правилу, приказан у традиционалној одежди римског војника: на себи има кратку тунику, оклоп, преко којег је пребачен огртач. У сцени Распећа, Лонгин у руци држи дугачко копље, а на појединим иконама у руци може бити крст, симбол мучеништва. Постоје иконе и слике на којима је Лонгин Стотник приказан поред светих ратника: Јована, Теодора Стратилата и других.

Чудотворну икону Пресвете Богородице звана „Јерусалимска“ – Православна Црква прославља 25. октобра (12. октобар по старом календару). Према предању, првобитни лик је написао свети јеванђелист Лука 48. године у години Успења Пресвете Богородице (петнаест година по Вазнесењу Господњем). 463. године икона је пренесена у престоницу Византије, Константинопољ, гдје су, уз молитве упућене њој, византијске трупе успјеле да одбију напад Скита. Послије овога, византијски цар Ираклије наредио је да се икона пренесе у Влахернску цркву, гдје се она налазила идућих три стотине година. Даље, јерусалимска икона Мајке Божије дошла је у Русију. 988. године икона је завршила у Корсуну, тј. Херсону, а одатле је, као дар светом равноапостолном кнезу Владимиру,  достављена у Кијев. После крштења Новгородаца, свети кнез је послао икону у Велики Новгород, гдје је остала до 16. вијека. Тек 1571. године цар Иван IV Грозни је пренео икону у Московску Успенски храм. Током инвазије Наполеона 1812. године, оригинална икона је  украдена и однесена у Париз, где се и данас налази у цркви Пресвете Богородице.

У четвртак 29. августа, наша Православна црква молитвено се сјећа преноса нерукотвореног образа (убрус) Господа Исуса Христа из Едесе у Цариград. Пренос нерукотвореног образа Господа Исуса Христа,  из Едесе у Цариград, догодио се 944. године. Нерукотворена икона Господа Исуса Христа јединствена је по томе што је према предању њен "аутор" био Сам Господ  Исус Христос. Предање каже да је у вријеме Спаситељевог проповиједања у сиријском граду Едеси владао кнез Авгар. Био је заражен губом по цијелом тијелу. Глас о великим чудесима која је Господ учинио проширила се Сиријом (Мт 4, 24) и стигао до Авгара. Не видећи Спаситеља, Авгар је повјеровао у Њега као у Сина Божјег и написао писмо тражећи од њега да дође и излијечи га,  искрено вјеровујући да ће оздравити ако му види лице. Он ​посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцијели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, вјерујући да ће му тај лик повратити здравље. Ананија је дошао у Јерусалим и видио Господа окруженог народом. Није му могао прићи због великог броја људи који су слушали Спаситељеву проповијед. Затим је стао на високи камен и покушао из даљине да наслика лик Господа Исуса Христа, али није успио. Сам Спаситељ га је позвао, назвавши га по имену и дао кратко писмо за Авгара, у којем је, задовољивши владареву вјеру, обећао да ће послати свог ученика да га оздрави од губе и упути га на спасење. Тада је Господ тражио да донесе воду и убрус (платно, пешкир). Опрао је своје лице, обрисао га и на њему је било утиснуто Његово Божанско лице. Ананија је донио Убрус и Спаситељево писмо у Едесу. Са страхопоштовањем, Авгар је прихватио светињу и примио исцјељење; само мали дио трагова страшне болести остао је на његовом лицу до доласка обећаног ученика Господа. То је био апостол 70. године, свети Тадеј (помен 21. августа), који проповиједајући Јеванђеље дође Авгару, исцијели га потајно и крсти га и све становнике Едесе.  Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се не ће постидети, ко се у Тебе нада“. Доцније, један од праунука Авгарових обнови идолопоклонство. И епископ тога града дође ноћу и зазида ону икону над капијом. Вијекови су од тада прошли. У вријеме цара Јустинијана нападе Персијски цар Хозрој на Едесу, и град беше у великој тескоби. Деси се тада да епископ Едески Евлавије имаде виђење Пресвете Богородице, која му објави тајну о зазиданој и заборављеној икони. Икона би пронађена, и силом њеном војска Персијска побеђена.

Смоленску иконе Мајке Божије Православна Црква празнује 10. августа по новом, односно 28. јула по старом календару. Како каже Предање, насликао је Свети јеванђелист Лука. Од давнина о тој икони у Русији постоје различита казивања. Једни говоре да је дарована принцези Ани, сестри грчког цара Василија и супрузи  Светог кнеза Владимира, као благослов за пут у Русију. Други кажу да је грчки цар Константин Порфирогенит удао кћер, принцезу Ану 1046.г. за черниговског кнеза Всеволода Јарославича и благословио је на пут, због чега је икона названа Одигитрија (Путеводитељица).
Икона је остала у наследство сину Всеволода, Владимиру Мономаху а он ју је пренео у Смоленск и поставио у Саборни храм Пресвете Богородице, који је основан 1101. г. те се од тог времена икона назива Смоленска.
Године 1237. Батијеве хорде су разбиле Русију и без отпора упале према Смоленску. Житељи ништа нису знали о изненадном нападу и нису били спремни да организују заштиту. Сама Одигитрија је била Необорива Војвоткиња незаштићеног града. Током ноћи у Саборном храму где стоји Њена чудотворна икона, црквењак је чуо од Ње заповест да објави војнику Меркурију житељу Смоленска:  Меркурије крени одмах, јер те зове Владичица. Меркурије је одмах дошао у храм и пао пред икону.
Угодниче мој Меркурије, шаљем те да сачуваш мој дом, војсковођа одрински жели тајно прве ноћи напасти мој град са свим својим ратницима и са својим дивом у кога полаже своју наду – да би опустошио град. Но ја сам умолила Сина и Бога Мога, за дом Мој, да га не преда под власт непријатеља. Изађи у сусрет непријатељу тајно од народа, Епископа и кнеза, необјављујући им о нападу Татара и силом крста твога победи њиховог дива. Ја ћу сама бити са тобом и помоћи ћу слузи своме. Но тамо заједно са победом ти ћеш задобити венац мучеништва који ћеш примити од Христа.
Свети Меркурије се до земље поклони пред иконом Богоматере и изиђе из храма, напустивши град. Призивајући у помоћ Мајку Божију, Меркурије је ушао у сред непријатеља и убио им дива-ратника а потом потукао мноштво непријатеља, па, помоливши се леже да се одмори. Татарин видевши га уснулог, одруби му главу. Тако је Меркурије крвљу својом запечатио подвиг.
Погребен је у Саборној цркви а Црква га је уврстила у Свете (слави се 24.новембра).
Године 1398. у време напада Тамерлана на јужне области Русије, Витовт је благословио с иконом Смоленске Богородице своју кћер Софију, супругу Василија Димитријевича при њеном одласку из Смоленска у Москву, а она ју је поставила у Благовештенски московски Сабор.
Године 1456. за време владавине великог кнеза Василија Васиљевича смоленски епископ Мисаил и многи угледни грађани који су били у пратњи пољског краља на путу за Москву, пришли су великом кнезу са молбом да им се врати Смоленска икона. Велики кнез је после дугог саветовања са свештенством и бојарима решио да више не држи заклоњену Владичицу света и урадивши копију за Благовештенски Сабор, отпустио је чудотворну икону у Смоленск. После Литургије и обављеног молепствија, Митрополит са свим свештенством и крсним ходом, уз пратњу великог кнеза и његове породице, војске и мноштва народа са сузама је испратио икону Владичице из града до манастира у предграђу Москве. На том месту је 1524.г. за време великог кнеза Василија Ивановича основан Новодевички манастир у спомен ослобођења Смоленска и присаједињења Руској држави. У том манастиру су поставили копију иконе Смоленске Одигитрије и за 28. јул установили празновање са крсним ходом у част чудотворне иконе и благодарење због ослобођења Смоленска од Литванаца.
Смоленски Архиепископ Варсануфије је 1666. г. по царском указу одвезао у Москву две смоленске чудотворне иконе ради обновљења од патамнелих иконописа. Од тих икона једна стоји у смоленском Успенском Сабору, а друга која је насликана 1602. г. постављена је у Цркву изнад Дњепровских врата; првобитно се налазила у дњепровској кули градског зида Смоленска, али је 1727. неки Длотовски измолио да на вратима о свом трошку, сагради цркву у славу Рођења Богородице, да би у тој Цркви била постављена икона Одигитрија, покровитељица Смоленска. После две године Црква је саграђена. Све време градње ктитор је постио, исповедао се и у дан освећења пришао Светим тајнама. После причешћа пришао је икони Одигитрији и са сузама радости и осећањем благодарности у духовном заносу пао пред икону на колена, прекрстио руке крстообразно, приклонио главу до земље – и скончао. Године 1802. уместо дрвене била је начињена камена црква.
Године 1808. по причању Епископа Серафима старински позлаћени оков и убрус са драгим камењем су прерађени; оков је украшен разним драгим камењем и бисерима а убрусу су додате исте драгоцености.
У великом Наполеоновом походу 1812. г. при повлачењу руске војске из Смоленска, чудотворна икона је узета од артиљеријске чете Глуховог пука; од тог времена остала је при пуку 3. пешадијске дивизије А. П. Ермолова који је у свим борбама против непријатеља чувао икону у својим редовима. Дан пре Бородинске битке икону су носили по логору, да би молитвама укрепила војнике Христове на велики подвиг. После извојеване победе над непријатељем пред њом су узношене благодарствене молитве. Војска је са страхопоштовањем у својој близини гледала икону Богородице сматрајући је драгоценим залогом помоћи од Свевишњега. Када је Свемогући благословио оружје и руски Смоленск био очишћен од непријатеља, чудотворна Смоленска икона Богородице је по вољи војног начелника кнеза Кутузова, враћена у Смоленск, после три месеца одсуства и постављена на пређашње место. Са иконом су у Смоленск стигли и разни украси и поклони који су јој даровани – 1800 рубаља, 5 купа злата и пуд сребра (мера 16,38 кг.) отетог од непријатеља.
Како је доспела у Смоленск 5. новембра, од тог датума је установљено да се једном годишње празнује изгнање непријатеља из Русије уз помоћ и заступништво Пресвете Богородице.
Црква се моли пред смоленском иконом Божије Матере да нас избави од многих невоља. У 16. веку када је био установљен празник у част иконе као и у 15 веку надвиле су се над Русијом многе невоље од спољашњих непријатеља, Татара и Пољака и од унутрашњих несугласица и од Уније и од још многих других беда и напасти, посебно 1812. г.  Ко би нас избавио, ко би нас сачувао до сада слободне, ако би Ти престала да се молиш, Владичице, Заступнице наша.
Изображење
На икони Богомајка је изображена до појаса, десна рука јој је на грудима, левом држи Предвечног Младенца са свитком у левој руци, док десницом благосиља.
Боја горње одежде Богоматере је тамносмеђа, а доња тамномодра а одежда Богомладенца тамнозелена, са позлатом.Даска на којој је икона насликана је врло тешка и временом се тако изменила да је тешко закључити од ког је дрвета. Импрегнирана је кредом и пресвучена платном. Извор: Светигора.цом/аутор: Елза Бибић
Литература:
Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа, Визг, Београд, 2002, стр: 190, 191.

​Ова света икона се од давнина налазила у планинском манастиру Пантелејмону, удаљеном од новог манастира сат времена. Када је тај манастир због оштећења на зградама почео постепено да пусти, тада су и братија почели да се селе у приобални мали манастир Вазнесења, који је раније служио као лука и магацин старог великог манастира. Почетком прошлог века мали манастир Вазнесења је срушен, а близу њега је подигнут данашњи манастир. У оно време, када се братија пресељавала из старог у наведени манастир Вазнесења, више пута је и ова света икона великомученика преношена. Међутим, колико год пута је преносили, она се чудесно враћала у стари горњи манастир. Ипак, по изградњи новог манастира, на миг свеуправљајућег Божанственог промисла, она непрестано остаје ту, на украс манастиру и на утеху братији која се у њему подвизава. Предање казује да је и раније многа чуда учинила ова света икона, али пошто је у овом манастиру дошло до многих промена и перипетија – као у ниједном другом атонском манастиру – због тога се и детаљни опис и предање о тим чудесним догађајима заметнуло и изгубило. Од скоријих чуда наводимо сведочанство о великом пожару. Убрзо по изградњи новог манастира, из непознатих разлога запалила се околна шума. Мало по мало, пламен се толико разгори, да у незауставном налету почне гутати све пред собом, претећи да претвори у згариште и сами манастир. Монаси и затечени мирјани узалуд су покушавали да се изборе са ватреном стихијом. Када су се међутим обратили у молитви победоносцу и великомученику Христовом, истог часа страшни пламен се утишао. Неколико година касније поновила се иста несрећа, али се опет за умиривање и одбрану од пламена усрдним молбама и молитвама братија обрате великомученику и свемилостивом Пантелејмону. Ова света икона раније се налазила у грчком Саборном храму манастира Пантелејмона, док данас краси руску цркву Покрова Богородице, где је и данас доказ божанствене заштите и покрова великомученика онима који га поштују. Премештена је у ову цркву по њеном освештању. Света икона великомученика и исцјелитеља Пантелејмона налази се на сјевероисточном стубцу, који носи сјајну куполу храма. Изгледа да је рестаурирана, али се не зна када. Извор: Фејсбуку страница Пријатељи манастира Хиландара /Аутор светлописа Костас Асимис

Православна Црква 5. августа обиљежава помен  на једну од најпоштованијих икона Богородице - „Почајевску“ . Није познато ко је иконописац ове чудотворне иконе. Једино што знамо јесте да се налазила у посједу будућег константинопољског патријарха, тада Митрополита Неофита који ју је у знак захвалности, предао велепосједници, Ани Гојској.  Чудотворна икона , поштована у цијелом православном свијету, налази се у Свето-Успенској Почајевској лаври у западној Украјини. Назив Почајевска добио је по мјесташцу Почајев, на путу између Кременеца и Бродама.  
Манастирске књиге свједоче о бројним чудесима која су се молитвама дешавала пред овом Богородичином иконом. Прослава у част Почајевске иконе Богородице установљена је у знак сјећања на избављење Успенске Почајевске лавре од турске опсаде 20-23. јула 1675. године. Наиме, полажући своју наду у помоћ Богомајке, монаси су се сву ноћ молили и пјевали Акатист пред чудотворном иконом а када су возгласили ,,Изабраној победоносној Војвоткињи”, Пресвета Дјева се јавила у свијетлој одежди окружена анђелима са исуканим мачевима – па је Турке ухватио страх, те се дадоше у бјекство.
Чак и у 18. вијеку, када су православни привремено изгубили Почајев, од иконе су се десила бројна исцјељења. Манастирски љетопис свједочи о 539 таквих случајева. 
Познато је да је икону поштовао унијатски гроф  Николај Потоцки, који је био добротвор Почајевске лавре и о свом трошку подигао Успенски собор. 
Године 1832. Почајевска лавра је поново враћена православнима, што је пропраћено чудесним исцјељењем слијепе дјевојке  Ане Акимчукове,  која је дошла да се поклони светињама са својом 70-годишњом баком.

Поводом празника Светог Илије-Илиндана за Вас смо припремили слајдшоу ријетких и необичних икона и фресака Светог Илије

Као што је познато, класична икона овог благословеног празника приказује два света апостола како се грле и љубе. Овај апостолски пољубац многи људи су објашњавали на различите начине. За неке, овај пољубац је значио помирење два апостола након неслагања у Антиохији. За друге, овај пољубац представља сусрет Истока (којег представља апостол Павле) и Запада (којег представља апостол Петар). Ипак, трећи виде у њој симбол судбине коју дијеле два апостола, који су били мученици у Риму, први је посјечен мачем, а други је био разапет попут свог Учитеља. Колико год се ове теорије разликују у прецизности, неке од њих - поготово посљедња - нуде здраво и конструктивно рјешење. У сваком случају, јасно је да два апостола представљају два различита свијета, или да би се боље изразили, они нам представљају двије врло важне библијске личности. Свака од њих је уживала у одређеним врлинама са којима су посебно блистали. Апостола Павла су посебно издвајале три врлине, а и апостол Петар је био, такође, био обдарен са три врлине. Почевши од апостола Павла, лако уочавамо кроз текстове Новог завјета да се апостол Павле разликовао по три карактеристике које су му фундаментално помогле у успјеху своје мисије и рада.
1. Био је римски грађанин. То је значило да је имао јединствена грађанска и политичка права. Он их је стално користио кад год је то било потребно. На примјер, можемо указати на инцидент када је ослобођен из затвора у Филипима када је објавио да је римски грађанин.
2. Апостол Павле је био вјешт у грчком језику и философији. Из тог разлога Бог га је видио као "изабрани суд" и послао га незнабошцима. Помоћу грчког језика, апостол Павле је био у стању да придобије Христу, велики и цивилизовани грчки свијет тог времена.  Он је ставио у службу Божије ријечи, моћ философије и језичког знања као средство за дијалог, сусрет и комуникацију. 
3. Апостол Павле је посједовао трећу карактеристику, своју јеврејску религију. Био је један од Јевреја дијаспоре. Он се поносио тиме што је био фарисеј који је студирао код Гамалила.
С друге стране, примјећујемо три врлине код апостола Петра.
1. Исус је назвао Петра пастиром. Када је Петар одговорио потврдно на Исусово питање: "Да ли ме волиш?" Исус га је послао да се бави овцама. Дакле, љубав је пастирска служба. 
2. Петар је признао најважнију истину. Најважнији и најзначајнији догађај у животу Светог Петра био је његово запањујуће признање: "Ти си Христос, Син Бога живога". То је истина коју је Господ сматрао стијеном на којој ће бити саграђена Његова Црква. 
3. Петар се одликовао жаром љубави. Лако уочавамо у текстовима Новог завјета да је Петар увијек желио да покаже своју ревност за Христову љубав више од других апостола. Та ревност га је навела да обећа Христу да ће га слиједити све до смрти, да одсијече уво првосвештениковом робу, да се одмах баци у Тиверијадско море да би се први сусрео с Исусом када је васкрсао из мртвих. Тако се апостол Петар одликовао праведним жаром.
Заиста, ова два тројства се међусобно допуњују када их комбинујемо. Да, власт мора бити пастирска, философија истинита, а религија да гори ревношћу. Истина је да је право значење власти бринути за људе као пастир за овце. Ко год хоће да постане велики међу вама, биће вам слуга. И ко год од вас жели бити први, биће роб свих” (Мк 10, 43-44).Заиста, истинска философија је хришћанска истина, баш као што се истинско знање налази у хришћанској вјери. Заиста, религија без горљивог пламена љубави губи своју виталност и постаје једноставно мртав, формални, статични фарисеизам. Заиста, “пут” је понашати се као пастир на власти, “Истина” у философији, и “живот” у религији. То је оно што је симболизовано у слици загрљаја Петра и Павла. То јест, ауторитет са Павлом обухвата пастира са Петром. Наука са Павлом сусреће истину са Петром. Коначно, религија са Павлом се остварује у ревној љубави са Петром.
Аутор:Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете у Сирији /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Тихвинска икона Пресвете Богородице, према предању, једна је од икона које је насликао свети апостол и јеванђелист Лука.
У V вијеку. из Јерусалима пренесена је у Цариград, гдје је за њу саграђен Влахернски храм. Године 1383. 70 година прије заузимања Константинопоља од стране Турака, икона је нестала из цркве и појавила се у блиставој свјетлости над водама Ладошког  језера. Чудесно ношена од мјеста до мјеста, зауставила се у близини града Тихвина. На мјесту изгледа иконе изграђена је дрвена црква у част Успења Богородице. Трудом великог кнеза Василија Ивановича (1505 - 1533), умјесто дрвене, подигнута је камена црква. 1560. године, по наредби цара Ивана Грозног, при храму је подигнут манастир, ограђен каменим зидом. У 1613-1614, шведске трупе, заузевши Новгород, више пута су покушале да униште манастир, али је манастир спасен залагањем Богородице. Тако су једног дана, с обзиром на то да се шведска војска приближавала, монаси одлучили да побјегну из манастира, узевши чудотворну икону, али је нису могли помјерити са свог мјеста. Ово чудо зауставило је малодушне, и они су остали у манастиру, надајући се заштити Богородице. Браниоци манастира, незнатни по броју, успјешно су одбијали нападе непријатељских снага које су им биле знатно надмоћније.  Швеђани који су напредовали или су замислили руску велику војску која долази из Москве, или неку врсту небеске војске,  побјегли су. 
Свенародну прославу Тихвинске иконе Богородице, прослављене небројеним чудима, Црква је установила у знак сјећања на њено чудесно појављивање и пораз њених непријатеља посредством Богородице. Икона је по граду Тихвину прозвана Тихвинска. Бројна чудеса десила су се захваљујући овој чудотворној икони; а многи болесници били су  исцјељени захваљујући њој.
​Након Октобарске револуције, 1924. године, манастир у којем се чувала Тихвинска икона затворен је, а чудотвора икона пренесена је у један од храмова Тихвина. Током Другог свјетског рата, током окупације града, икона је пребачена у Псков .Нацисти су 1941. године заплијенили икону, а када је Трећи рајх пао амерички војници су је однијели у Чикаго, гдје су је православни свештеници чували до обнављања Тихвинског манастира. Икона је 2004. године коначно враћена у свој манастир.

​Владимирска икона Богородице  - икона Богородице,  једна од најпоштованијих чудотворних икона Руске цркве. Датуми празновања: 3. јун, 6. јул, 8. септембар. Владимирска икона мајке Божије (икона Богородице) сматра се чудотворном и, по предању, насликао ју је јеванђелист Лука на на дасци од онога стола за којим је јела Света породица: Спаситељ, Мајка Божија и праведни Јосиф Заручник. Богородица је, видјевши ову икону, рекла: „Од сада ће ме звати блаженом сви народи" и додала „благодат рођеног од мене и моја нека биде са овом иконом“. Године 450. за вријеме цара Теодосија Млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, а почетком 7. вијека је из Константинопоља превезена у Кијев. Икона је у Русију донесена из Византије почетком 12. вијека као поклон светом кнезу Мстиславу Ростиславичу (+ 1132) од цариградског патријарха Луке Хризоверха. Икона је постављена у женском манастиру Вишгород (древног града свете равноапостолне велике кнегиње Олге), недалеко од Кијева. Глас о њеним чудима стигао је до сина Јурија Долгоруког, принца Андреја Богољубског, који је одлучио да икону превезе на сјевер. Пролазећи поред Владимира, коњи који су носили чудотворну икону стали су и нису могли да се крећу. Замјена коња новим, такође, није помогла. Током усрдне молитве, сама се Царица небеска указала принцу и наредила да чудотворну икону Богородице остави у Владимиру, а на овом мјесту сагради храм и манастир у част Њеног Рођења. На општу радост становника Владимира, принц Андреј се вратио у град са чудотворном иконом. Од тада се икона Богородице почела називати Владимирском иконом. Године 1395. страшни завојевач хан Тамерлан (Темир-Аксак) достигао је Рјазанске границе, заузео град Јелец и кренувши ка Москви пришао обалама Дона. Велики војвода Василије Димитријевич изашао је са војском у Коломну и зауставио се на бријегу Оки. Молио се московским светитељима и преподобном Сергију за спас Отаџбине и написао је митрополиту московском Светом Кипријану да предстојећи Успенски пост буде посвећен усрдним молитвама за милост и покајање. У Владимир, гдје се налазила прослављена чудотворна икона  послали су свештенство. Након свете литургије и молебана на празник Успења Пресвете Богородице, свештенство је узело икону и крсним ходом на својим рукама однијели је у Москву. Безброј људи са обје стране пута, клечећи, молили су се: „Мајко Божија! Спаси земљу руску!" Баш у часу када су становници Москве срели икону на Кучковом пољу (сада Улица Сретенка), Тамерлан је задријемао у свом шатору. Изненада је у сну угледао велику гору са чијег врха су светитељи са златним жезлима ишли према њему, а над њима се у блиставом сјају појавила Величанствена Жена окружена безбројним мноштвом Ангела са пламеним мачевима. Наредила му је да напусти границе Русије. Пробудивши се са страхопоштовањем, Тамерлан је питао за значење визије. Речено му је да је блистава Жена Богородица, велика заштитница хришћана. Тада је Тамерлан наредио пуковима да се врате назад. У знак сјећања на чудесно избављење руске земље од Тамерлана, на Кучковом пољу је изграђен Сретенски манастир, гдје је икона и дочекана, а 26. августа (према новом календару - 8. септембра) успостављено је сверуско празновање у част сусрета Владимирске иконе Пресвете Богородице. Од септембра 1999. године икона се налази  у храму-музеју Светитеља Николаја у Толмачију, при Третјаковској галерији.

6. јула 1480. године у Москву је из древног града Владимира донесена најпоштованија икона Пресвете Богородице у Русији. Велики кнез Иван III сам је заповиједио да светиња донесе у престоницу, када се са истока приближила огромна хорда на челу са Ахмет-каном ...

Руси су имали мале шансе за побједу, а исповједник великог кнеза епископ Васијан позвао је народ да се моли Богородици за помоћ.  Богородичино заступништво спасило је Москву од пропасти. Наиме, војске су се састале на ријеци Угри, али није дошло до битке. Велики кнез је наредио да његова војска да отступи од ријеке Угре, желећи да сачека да Татари приђу. А Татари су ово повлачење схватили као да их Руси намамљују у засједу и зато су почели отступати. У почетку су то чинили полако, ноћу их је неочекивано обузео такав страх, да су они побјегли главом без обзира.  И од тог тренутка Русија више није плаћала данак Хорди. Ни оружје, ни мудрост људска нису спасли Русију, већ Господ и Његова Пречиста Мајка.

Многа изображења Пресвете Богородице су копије неколико портрета које је апостол Лука насликао током живота Дјеве Марије. Ниједан од оригинала није стигао до нас. Па ипак, на Владимировој икони Пресвета Дјева је приказана тако живо и природно да нема сумње да се заиста суочавамо са копијом древног оригинала.

​Владимирску икону 1131. године Кијевљанима је поклонио цариградски патријарх, а око 40 година чувала се у манастиру Вишгород код Кијева. Али икона се овдје није задржала дуго: 1169. године принц Андреј Богољубски узео ју је са собом на сјевер и смјестио је у нови Успенски храм у граду Владимиру.

​Икона је готово одмах почела да се поштује у народу, а чак се ни атеисти и незнабошци нису усуђивали да је додирну или оскрнаве. 1238. године, у вријеме најезде Татара који су били вођени од Батија, Хорда је улетјела у Успенски храм. Са зидова су откинули све вриједне предмете, али нису смјели да додирну икону. Освајачи су погледали лице Мајке Божије и ухватила их је неизрецива језа, присиљавајући их да на брзину напусте храм.

Тамерланов поход се могао испоставити смртоносан за Московљане, али Мајка Божја спасила је град. Након што је Владимирска икона донесена у главни град, Тамерлан се повукао без борбе. Предање каже да му се Богородица јавила у сну заједно са светима, а ово виђење је уплашило освајача. Одлучио је да не ризикује и да неће имати посла са небеском војском коју је предводила Богородица.

Од 1480. до 1918. године икона се чувала у Успенском Собору  лијево од главних царских врата. Постала је заиста национална реликвија, пред њом су се молили сви руски светитељи и цареви, благосиљали трупе у походима, и била свједок  најдраматичнијих страница историје.

Након доласка бољшевика на власт, светиња је изнесена из Кремља. У почетку је послата на рестаурацију, затим је изложена у Државном историјском музеју, а 1930. је пребачена у Третјаковску галерију. А сада се чува у посебном кивоту у обновљеној цркви Светог Николе у ​​Толмачију.

Цртежи Елена Поповскаја
Извор: Фома.ру
​Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

Чудотворна икона Мајке Божије "Достојно јест" (Милујућа -грч. Ἄξιον Ἐστί) прославља се 24. јуна по новом, односно 11. јуна по старом календару. Пред иконом Пресвете Богородице „Достојно јест“ вјерници се моле за исцјељење од душевних и физичких болести, на крају било ког посла, током епидемија, за срећу у браку, у случају несреће. Ова чудотворна икона се од 982. године чува у Успенскоом храму административног центра Свете Горе Атонске - Кареји. Икона је напустила Атос само четири пута како би утјешила, подржала и опоменула оне православне хришћане који немају прилику да сами дођу на њу. 

Данас, 20. јуна, Црква прославља Курско-Коренску икону Богородице „Знамење“,
једне од најстаријих икона Руске православне цркве. Њено празновање је годишње и помјера се на 9. петак послије Васкрса. Управо ова икона је у детињству исцелила Серафима Саровског, једног од најцјењенијих руских светитеља. На њој је приказана Богородица са Христом, која подиже руке увис у заштитничкој молитви, а изнад ње су приказани Господ Саваот и старозавјетни пророци. Ова икона пронађена је 8. септембра 1295. године у близини Курска, који су претходно опустошили хорде монголског хана Батија и који је био у рушевинама.
Једног дана, у шуми близу града, ловац је пронашао икону како лежи лицем надоле код коријена дрвета (зато се и назива „коренска“). Подигавши икону, човјек је примијетио да је слична чувеној икони Богородице „Знамење“ из Великог Новгорода. Управо у том тренутку догодило се прво чудо: на мјесту гдје је лежала, почео је снажно да избија извор чисте воде.
Не усуђујући се да напусти икону, ловац је на мјесту њеног обретења саградио малу дрвену капелу, у коју је смјестио пронађену икону. Међутим, чим су становници оближњег града Риљска сазнали за откриће, почело је масовно ходочашће ка икони. Мало касније, чудотворна икона је пренесена у Риљск и постављена у нови храм Рођења Пресвете Богородице, али се убрзо чудесно вратила на своје првобитно мјесто појављивања.
Становници Риљска су још неколико пута покушали да премјесте икону Богородице у свој град, али се она сваки пут изнова и изнова враћала на своје првобитно мјесто. На крају су становници Риљска схватили да икону треба да оставе тамо гдје је пронађена.
Курско-Коренска икона Богородице „Знамење“ више пута је била тражена за помоћ током година тешких искушења за Русију, посебно током Пољско-литванске инвазије 1612. године и Отаџбинског рата 1812. године.
Направљено је неколико копија иконе, које су такође постале познате. Након револуције и грађанског рата у Русији, завршила је у иностранству. Све до 1944. године икона се чувала у српском манастиру Јазак, а затим у цркви Свете Тројице у Београду. Али разорна снага Другог светског рата приморала је свештенике да се поново евакуишу заједно са иконом. А 1958. године за њу је на Менхетну (САД) подигнута Знаменска синодална црква. Икона је први пут поново посјетила Русију тек 2009. године – 90 година након евакуације. А прије тога је пропутовала цијеле Сједињене Државе, посјетила Јужну Америку, и чак неколико пута била у Аустралији. А у Курску се сваке године и даље одржава литија од Знаменске цркве до манастира Коренаја пустиња са старом копијом иконе.
Икона се такође прославља 21. марта (8. марта по старом календару) у спомен на спасавање иконе од уљеза који су покушали да је униште у Знаменском саборном храму у Курску 1898. године. Припрема вјеронаука.нет/ Извори: фома.ру и rs.rbth.com

Икона Пресвете Богородице „Умекшање злих срца" (назива се и „Симеоново пророштво“) прославља се у Недјељу Свих Светих (поред утврђеног датума 26.8. по новом, односно 13. августа по старом календару). Вјерници пред овом иконом траже заступништво у тешким животним ситуацијама, посебно током сукоба и менталних болести. Назив „Умекшање злих срца“ значи превазилажење непријатељства кроз љубав и милосрђе. На овој икони, Богородица је приказана са рукама склопљеним у молитви на грудима и погнутом главом - баш као на иконама Благовијести, када од Арханђела добија вијест о свом предстојећем безгрешном зачећу и рођењу Спаситеља. Међутим, на овој икони око Богородице нису приказани анђели, већ мачеви или стријеле усмјерене ка срцу, којих има седам - ​​по три стријеле са десне и лијеве стране, а седма у средини доле. Ови мачеви/стријеле представљају ријечи праведног Симеона Богопримца, које је он изговорио Богородици, када су га, 40-ог дана након рођења Богомладенца Христа, праведни Јосиф и Пресвета Дјева Марија довели у храм да би извршили обреде над Њим по Мојсијевом закону. Симеон је узео Младенца Христа у наручје и објавио присутнима да је Он очекивани Месија, а окрећући се Његовој Пречистој Мајци предсказао је: „А и теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многих срца" (Лк 2, 35). „Оружје“ овдје значи патњу, а симболични број седам на икони у Светом писму значи „пуноћу“ нечега, у овом случају - пуноћу све туге, „туге и срчаног бола“ које је Пресвета Дјева поднијела у свом земаљском животу.
Још једна икона Богородице, Седмострељна икона, блиска је икони Умекшање злих срца. Разликује се само по распореду мачева/стријела: Седмострељна икона има три са једне стране и четири са друге. У стара времена, ове иконе су се доживљавале као различите, али у наше вријеме се сматрају се варијантама једне исте чудотворне иконе Пресвете Богородице. Икона Дјеве Марије Умекшавање злих срца/Седам Стрела постала је посебно позната 1830. године, када је колера харала у Волођи. Становници су се у страху ослонили на помоћ Царице Небеске, носећи Њену икону у литији около града, – послије чега је болест почела да нестаје, да би епидемија у потпуности престала. 
Тропар, глас 5
Умекшај наша зла срце, Богородице, нападе оних који нас мрзе одагнај и сваку тескобу душе наше разреши. На Твоју свету икону гледамо, страдањима се Твојим и милошћу Твојом према нама ражалошћујемо и ране Твоје целивамо а од стрела, наших које Те рањавају, страхујемо. Не дозволи нам, Мати милосрдна, да од тврдоће срца свога и тврдоће срца ближњих наших страдамо, јер Ти ваистину јеси злих срца умекшавање.
МОЛИТВА Пресветој Богородици у част њене иконе УМЕКШАЊЕ ЗЛИХ СРЦА
О, Многостадлана Мајко Божија, Узвишенија од свих кћери земаљских по чистоти Својој и по страдањима која си на земљи поднела, прими многоболне уздахе наше и сачувај нас под кровом милости Своје. Јер, другог уточишта и топлог заступништва осим Тебе не знамо и имајући смелости пред Оним Који је од Тебе рођен помози нам и спаси нас молитвама Својим, да бисмо без спотицања стигли до Царства Небеског, где ћемо са светим певати у Тројици Јединоме Богу сада и увек и у векове векова. Амин.
Кондак 1.
Теби, изабраној Дјеви Марији, узвишенијој од свих кћери земаљских, Мајци Сина Божијег, Кога за спасење света предаде, са умилењем кличемо: погледај на многожалосно живљење наше, опомени се туга и болести које си и сама претрпела, јер си, као и ми, на земљи рођена, и саучествуј са нама по милосрђу своме, да бисмо ти клицали: Радуј се, многожалостива Мајко Божија, јер тугу нашу у радост претвараш! … Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру

​Чудотворна Владимирска икона Мајке Божје прославља се у нашој Цркви трипут у години и то: ​21. маја, 23. јуна и 26. августа (по старом календару, односно 3. јуна, 6. јула и 8. септембра по новом).

Од 1480. до 1918. икона се чувала у Московском Успенском храму лијево од главних царских двери. Постала је истински национална светињаа, пред њом су се молили сви руски светитељи и цареви, њиме су благосиљали трупе у походима и свједок је најдраматичнијих страница историје.
Након доласка бољшевика на власт, светилиња је уклоњена из Кремља. Прво је послата на рестаурацију, затим је изложена у Државном историјском музеју, а 1930. године пребачена је у Третјаковску галерију. Од септембра 1999. године икона се налази  у храму-музеју Светитеља Николаја у Толмачију, при Третјаковској галерији.

Цртежи Елена Поповскаја/ Аутор: вјеронаука.нет на основу извора: фома.ру

Препоручујемо и овај чланак: ВЛАДИМИРСКА ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ