Сазнај новости из
хришћанског свијета
2000 година стар подземни град откривен у Турској; вјероватно био уточиште за прогоњене хришћане25/5/2022
Око 2.000 година стар подземни град на југоистоку Турске за који се вјерује да је највећи икад откривен вјероватно је био уточиште за прве хришћане који су тражили уточиште од римског прогона, кажу истраживачи. Конзерватори у Мидијату у провинцији Мардин су пуком срећом открили овај масивни подземни простор док су, прије око двије године, чистили низ историјских улица и зграда у граду. Наишли су на скривени улаз у пећину, а затим уочили необичан пролаз - који их је одвео до колосалног комплекса који је оставио археологе у чуду. Уз то, неки локални становници већ су знали да постоје пећине испод Мидијата, али нису знали да постоји цио подземни град. „Док су куће на врху датоване у 17., 18. и 19. вијек, испод је потпуно другачији град“, рекао је Гани Таркан, директор Музеја Мардин и руководилац ископавања. „Тај град је стар 1.900 година. Истраживачи процјењују да је на том мјесту можда било смјештено до 70.000 људи и да је првобитно изграђено као скровиште прије више од 1.900 година. Вјерује се да је ово вјероватно највећи такав комплекс на свијету. Гани Таркан, који води ископавања и вршилац дужности директора Мардиновог музеја, објашњава да комплекс обухвата тунел дуг преко 92 метра и скоро 50 одаја, укључујући и оне за које се чини да су биле стамбене просторије, силоси за складиштење жита, бунари и богомоље. „Породице или групе које су примиле хришћанство обично су се склањале у подземне градове да би избјегле римски прогон“, рекао је Таркан. „Вјероватно је подземни град Мидијат био један од стамбених простора изграђених за ову намјену. Ово је област у којој мислимо да је најмање 60-70.000 људи живјело под земљом“, додао је он. Молитвени простори очигледно укључују хришћанску цркву и јеврејску синагогу са великом салом, са Давидовом звијездом на једном од зидова. У комплексу су пронађени бројни историјски артефакти и украси, укључујући римске новчиће и уљане лампе сличне онима описаним у јеванђељима, што према Гани Таркану показује да је подземни град можда изграђен у 2. вијеку. Преостаје је велика површина за ископавање. Таркан процјењује да је до сада истражено мање од 5% подземног града, сада познатог као Матиате што значи „град пећина“— на површини од преко 100.000 квадратних стопа (10.000 квадратних метара). Он мисли да би цијели комплекс могао бити већи од 4 милиона квадратних стопа (400.000 квадратних метара) по површини и да би био довољно велик да прими између 60.000 и 70.000 људи. „Хришћанство није било званична религија у II вијеку. Породице и групе које су прихватиле хришћанство углавном су се склањале у подземне градове да би избјегле гоњење од стране Рима“, рекао је Таркан. „Могуће је да је подземни град Мидијат био један од животних простора изграђених за ову сврху. Антички географи су писали да је јужни регион данашње Турске био насељен хришћанима прије њених централнијих дијелова и да су хришћани у тој области били жестоко прогоњени, не само од Римљана већ и од Персијанаца у четвртом вијеку, рекао је он. Средњовјековни путници у региону у вријеме рата, такође, су извијестили да су затекли читаве градове потпуно празне од становника, па је могуће да су се становници у ствари сакрили под земљом на мјестима као што је Матиате, рекао је он. У раном првом вијеку нове ере, римски званичници нису правили разлику између Јевреја и хришћана, јер су многи рани хришћани, такође, били Јевреји. Али то се промијенило 64. године нове ере када је цар Нерон окривио и потом почео да прогони хришћане због пожара који је захватио Рим. Иако су прогони били спорадични, наставили су се све до раног четвртог вијека; и док се о бројевима расправља, вјероватно је да су хиљаде хришћана погубљене за то вријеме. Међутим, 313. године нове ере, цар Константин је издао Милански едикт, којим је хришћанство постало легално и окончало прогоне; а 380. године цар Теодосије је издао едикт, којим је хришћанство постало званична религија Римског царства. Лозан Бајар, археолог из Мардинове канцеларије за заштиту и надзор, сагласан је да су рани хришћани могли да користе Матиате да избјегну римски прогон. „У раном периоду хришћанства, Рим је био под утицајем пагана прије него што је касније признао хришћанство као званичну религију“, рекао је он за Хуријет Дејли Њуз, турску новинску кућу. Такви подземни градови давали су сигурност људима и тамо су обављали своје молитве. Они су, такође, били мјеста за бекство." Аутор: вјеронаука.нет на основу писања ових извора: Christianpost.com; Live Science Истраживачи су 90% сигурни у своје откриће, али су потребна даља истраживања да би се ово званично потврдило. Израелски научници тврде да су пронашли град стар 3.200 година за који многи вјерују да је био дом библијског цара Давида, Налазиште се налази у централном дијелу Израела и сматра се остацима филистејског града Сиклага. Филистејци су били древни народ који је живио на Блиском истоку од 12. вијека прије нове ере до 604. године прије Христа, након чега су протјерани. Познато је да су се сукобили са библијским народом Израиља. Најпознатији Филистејац био је Голијат, којег је у младости убио цар Давид. Многи археолози раније су тврдили да су пронашли Зиклаг, али се каже да тренутно ископавање на локалитету званом Khirbet Al-Rai, које је почело 2015. године, садржи више доказа. Вјерује се да је Зиклаг спаљен када је цар Давид кренуо у рат против Филистејаца, тако да су спаљени артефакти пронађени на овом мјесту сасвим у складу са историјском истином. Пронађене су бројне посуде за складиштење уља и вина средње и велике величине. Истраживачи су 90% сигурни да је ово откриће библијски Циклаг; да би се ово званично потврдило потребно је извршити даља ископавања и проучавања. Зиклаг је био древни град који је библијском цар Давиду дао филистејски цар Ахис:"И даде му Ахис онога дана Сиклаг. Зато Сиклаг припада царевима Јудинијем до данашњега дана". Давид је побјегао у овај град да би избјегао гњев цара Саула. У одсуству Давида и његових војника, Амаличани су спалили град и заробили жене и дјецу. Давид их је прогонио, поразио њихову војску и вратио заробљенике. Овдје је Давид примио вијест о Сауловој смрти. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања овог извора Цркву и мозаике открио је човјек који је желио да засади саднице наранџе у својој башти. АНКАРА. Током сезонских ископавања рановизантијске цркве Светих апостола из 6. вијека, која се налази у области Арсуз у граду Хатај у јужној Турској, откривен је мозаик који је направио роб у знак захвалности Богу након што је ослобођен, преноси АркеоНевс. У току су ископавања на подручју гдје се налази црква Светих апостола, коју је Мехмет Келеш открио покушавајући да засади саднице наранџе у својој башти. Ове сезоне, археолози су ископали регион и открили мозаик, укључујући пауна и натпис на коме се роб захвалио Богу након што је ослобођен. Ајше Ерсој, директорка Археолошког музеја Хатај, рекла је за агенцију Анадолу (АА) да Хатај привлачи пажњу својом историјом, природом и културом, а да регион Арсуз од давнина заузима важно мјесто као лучки град. Ерсој каже да су црква и мозаици које је открио човјек који је желио да засади саднице наранџе у својој башти важни у смислу прецизирања датирања грађевина древног града. „Овдје се ископава тробродна базилика. На поду цркве налази се мозаик. Из натписа смо сазнали да се ова црква звала Црква Три апостола. Током овогодишњих ископавања откривено је још једно мјесто мозаика. Откривен је мозаик који је направио роб у знак захвалности Богу за ослобођење. На мозаику су били паунови и натпис. Мозаик приказује небо “, рекао је Ерсои Аисхе.Ерсој је рекао да је у давна времена на подручју гдје се црква налази могло постојати велико насеље, па ће се ископавања на овом подручју наставити. Аутор вјеронаука.нет на основу писања извора Седмица.ру Први српски владар који је ковао новац био је краљ Стефан Радослав (1288-1233), син краља Стефана Првовенчаног и унук жупана Стефана Немање. Међутим, ново откриће археолога из Србије могло би да покаже да су Срби ковали новац два века пре тога. Први српски ковани новац можда потиче из 11. века, показало је истраживање објављено у научном раду археолога-нумизматичара Рашка Рамаданског из Градског музеја у Бечеју. До открића овог бакарног средњовековног новца, који би могао да баци потпуно ново светло на историју издавања новца у Србији, дошло је на аукцији лондонске куће Рома Нумисматицс Лтд. Ради се о кованици која има византијске стилске карактеристике са истакнутим натписом на латинском. Аутор научног рада је из натписа сазнао да је име емитента овог новца Владимир, пише портал Све о археологији. Ковани новчић је од бакра или легуре бакра, откован на равној плочи или рондели. Његов пречник износи 2 центиметра, а тежина му је 2,59 грама. На аверсу се налази попрсје владара окруњеног и у одори, који држи шар и жезло. На реверсу се налази мотив уписаног једнокраког или грчког крста око којег је кружни натпис БЛАДИМИРВС, као латински облик словенског личног имена Владимир. Рамадански даље у свом раду истиче да историја познаје још два словенска Владимира. Један је бугарски, а други руски. Међутим, обојица су користили ћирилични опис на својим кованицама са краљевским референцама, а бугарски владар је био против хришћанства. Онда остаје да се ова кованица припише српском владару. Кнез или краљ Јован Владимир био би тај српски владар, владар Дукље из раног 11. века (1000-1016). Овај српски кнез или архонт (у појединим изворима краљ), на престо је ступио млад, као наследник оца Петрислава. Јован Владимир је потенцијално ковао прве српске новчиће и први је Србин који је постао светац у католичкој цркви и први светац у Српској православној цркви. Управљао је кнежевином Дукљом, која је заузимала простор око Скадарског језера, долине реке Зете и морског залеђа од Бојане до Боке Которске, са седиштем највероватнијег код Свача. Његова значајна задужбина је тробродна базилика посвећена Св. Тројици или Св. Богородици у Елбасану. С обзиром на то да се за почетак српског, али и бугарског новчарства до сада смешта у прве деценије 13. века, онда је јасно зашто је значајан овај новац. Рамадански у свом раду закључује: „Коначно, поткрепи ли се ова интерпретација новим, додатним налазима, то ће уједно представљати и праву прекретницу – први новац неког српског и јужно-словенског владара уопште“. Извор: рс.спутникнеwс.цом У древној израелској луци Кесарији, археолози су пронашли златни прстен који приказује младог Исуса Христа. Датира из 4. вијека. Стручњаци су открили украс док су сортирали налазе са двије олупине бродова који су потонули у израелској древној луци Кесарији прије 1.700 и 600 година. На бродовима је нађена ризница блага, а најизврснији је био златни прстен са зеленим драгим каменом. Осмоугаони златни прстен сматра се најфинијим артефактом у овој колекцији налаза. На средини прстена уклесан је лик Исуса као младог пастира обученог у тунику са јагњетом на леђима, сцена позната као 'Добри пастир' у хришћанству. Археолози су, такође, пронашли бронзану фигурицу орла, звона за одгон злих духова, грнчарију...Новозавјетна књига "Дјела апостолска" описује Петра како крсти римског стотника Корнелија у Кесарији. "Пастир добри", једна је од најранијих и најстаријих мотива коришћених у хришћанству као симбола Господа Исуса Христа, описан је у Библији неколико пута. Први, и можда најпознатији, налази се у Јеванђељу по Јовану 10, 1-21 гдје се каже: "Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце" (Јн 10, 11). У својој 1. посланици апостол Петар каже: "Јер бијасте као изгубљене овце, које немају пастира; но сад се обратисте к пастиру и владици душа својих" (1 Петр 2,25), а Христа као пастира помиње и апостол Павле: "А Бог мира, који изведе из мртвијех великога пастира овцама, крвљу завјета вјечнога, Господа нашега Исуса Христа" (Јевр 13,20). Прстен са ликом "Доброг пастира" указује да је њен власник можда био рани хришћанин. Израелска управа за антиквитете сугерисала је да је прстен припадао жени јер је јако малиен. Аутор: вјеронаука.нет "А бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи.А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи Сенарској, и населише се ондје. Па рекоше међу собом: хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И бјеху им опеке мјесто камена и смола земљана мјесто креча.Послије рекоше: хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи.А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човјечији.И рече Господ: гле, народ један, и један језик у свијех, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили.Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик да не разумију један другога што говоре.Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града.Зато се прозва Вавилон, јер ондје помете Господ језик цијеле земље, и оданде их расу Господ по свој земљи" (1 Мојс 11 глава). Багдад, 15. новембар. Ново археолошко откриће могло би да потврди библијску причу о Вавилонској кули. Сматра се да је приликом њене изградње коришћена цигла, која је откривена током археолошких ископавања у данашњем Ираку. Археолози су били запањени када су пронашли битумен и малтер на цигли коју је наручио древни вавилонски цар Навуходоносор II – откривајући виталне трагове о чувеној Вавилонској кули пише на Еxpress. За Вавилонску кулу знамо из 11. главе Књиге Постања, која говори о њеној изградњи и о Божијем гњеву због дрских напора човјечанства да доспије до небо. На крају, Бог је уништио кулу и расијао њене градитеље, а затим им је одузео заједнички језик да би спријечио могући дослух око друге сличне структуре. Према Књизи Постања 11,1-9, кула је саграђена у земљи Сенарској — Вавилонији — неко вријеме након Великог потопа. Неки историчари вјерују да је изградњу куле, описане у Библији, наредио вавилонски цар Навуходоносор II, иако се то догодило у вријеме много касније него што је описано у Библији. Како је приказано у документарном филму Смитсоновског института, археолози су пронашли циглу коју је наручио цар Навуходоносор. На њој је било утиснуто име цара у печату који је морао бити стављен при изради. Поред тога, откривено је да још увијек садржи древно рјешење - битумен, чије се име помиње у библијским причама. Навуходоносор је напао Јудеју и заузео Јерусалим 586. прије Христа. Заробио је вјеште јеврејске мајсторе и занатлије и натјерао их да раде на његовом градилишту. Док је откриће цигле од стране цара Навуходоносора значајно, стручњаци још увијек расправљају о томе гдје је била Вавилонска кула. Многи истраживачи вјерују да се кула налазила унутар граница данашњег Ирака - гдје је откривена цигла. Други, међутим, спекулишу да је то могло бити негдје другдје на Блиском истоку. Ексеперти Института за историју материјалне културе Руске академије наука (ИИМК РАН) креираће 3Д моделе јединствених хришћанских цркава у Сирији, како би сви могли да их виде. Виртуелни модели храмова биће направљени као резултат руско-сиријске археолошке експедиције, која сада истражује ранохришћанске храмове Сирије. „Руско-сиријска археолошка експедиција, која је од почетка 2021. радила на пројекту „Очување ранохришћанских старина на територији САР“, прикупила је информације за припрему 3Д модела неколико локалитета у разним провинцијама Сирије. По завршетку, ови подаци у виду геоинформационог система биће доступни свима и истовремено ће постати материјал за помоћ будућим рестаураторима сиријских споменика раног средњег вијека“, наводи се у саопштењу. Конкретно, један од најважнијих резултата рада експедиције било је проучавање храма Свете Јелене у Алепу – једног од ранохришћанских храмова у Сирији, која датира из 5. вијека. Раније, током непријатељстава у земљи, бомба је погодила овај храм. Данас је у критичном стању, али су њени дрвени елементи, стари око 1,5 хиљада година, сачувани.„Приликом истраживања овога храма, који је у каснијем периоду постао део конструкције медресе Халавија, научници су забележили положај сваког архитектонског елемента, сваког стуба и сваког камена, као и стање његове куполе. Сада ће сви ти подаци бити укључени у 3Д макету која ће омогућити да се сагледа савремено стање древног храма из доба првих хришћана, а уједно и његов првобитни изглед“, наводи се у саопштењу. Прецизира се да ће сада сви нови подаци бити укључени у 3Д модел, који ће омогућити „не само да се сагледа тренутно стање древног храма, који су подигли први хришћани, већ и да се замисли какав је првобитно био“. Убудуће ће, како је рекла директорке Центра за спасилачку археологију Института за историју материјалне културе Руске академије наука, која је уједно и руководилац експедиције, Наталија Соловјова, геоинформациони систем бити предат Влади Сирије. – Геоинформациони систем, који сада састављамо, биће предат Влади Сирије и Унеско – - за објекте у његовој надлежности. ГИС ће помоћи, прије свега, да се скрене пажња културне заједнице на ове споменике. Када завршимо 3Д моделе, они ће бити постављени на сајт и доступни свима који то желе, али што је најважније, стручњацима који ће моћи да процијене стање ових ремек-дјела и уложе напоре да их сачувају “, објаснила је Наталија Соловјова. Пројекат „Очување ранохришћанских старина на територији САР (Сиријска Арапска Република-примједба прев.)“ организовао је Центар за спасилачку археологију Института за историју материјалне културе Руске академије наука (ИИМК РАН) уз асистенцију Општег одјељења за старине и музеје Сирије (ДГАМ). Циљ пројекта је да скрене пажњу свјетске културне заједнице на стање ранохришћанских цркава у Сирији. У оквиру пројекта, археолози двије земље испитали су и цркве 5-6. вијека у селу Деир ал-Салиб у сјеверној Сирији у провинцији Хама као и базилика Каср ибн Вардан, позната као Храм четири стихије. Укупно, у оквиру пројекта планирано је да се истражи десетак ранохришћанских храмова у Сирији уз фото и видео снимање, ортофотомапе и израду њихових 3Д макета. Рушевине цркве откривене су током археолошких ископавања у древном граду Приена, на турској егејској обали. Руководилац ископавања професор Али Алтин (Ali Altin) са Универзитета у Улудагу (Bursa Uludag University) рекао је турској агенцији "Анадолу" о посебностима новог налаза. Према његовим ријечима, црква у Приене се може сматрати најранијом у региону. Хришћани су је изградили на гробљу.
Здање је стајало на темељима од ситног камења; на поду су археолози открили остатке мозаика са геометријским узорцима. На фрагментима зидова постоје трагови вишеслојних слика. Закључили су да је црква функционисала од раног хришћанског доба до касног византијског периода. Приена је један од дванаест грчких градова-држава Јонске уније, основана је крајем другог миленијума прије нове ере. . Током Римског царства, Приена је постепено губила свој некадашњи значај: ријечни седименти ријеке Меандер потиснули су обалу, а град је био 16 километара од мора. Археолози, који су ископавали древни блискоисточни град Тел ел Хамам пронашли су доказе да је град уништен до темеља око 1650. године прије нове ере огромним леденим метеоритом, сличним оном који је експлодирао 1908. године у области Тунгуски у Русији. Резултати студије објављени су у часопису Scientific Reports. Град Бронзаног доба Тал ел-Хамам налази се на југу долине Јордана, сјевероисточно од Мртвог мора, у данашњем Јордану. Прије много година, када су археолози почели да раде овдје, открили су тамни слој дрвеног угља, пепела, растопљене цигле и керамике дебљине око један и по метар. Датирање слоја показало је да је прије око 3.600 година ватра погодила град, који га је уништио. Првобитно предложени као узроци катастрофе, ерупција вулкана, земљотрес, пожар или војна акција нису прихваћени. Ниједан од ових догађаја није могао створити температуре на којима се метал, глинена опека и керамика топе. Експерименти са лабораторијским пећима показали су да је за то потребно загријевање изнад 1500 степени Целзијуса. Садашња истраживање, које је чинио велики мултидисциплинарни тим из Сједињених Држава, Канаде и Чешке - археолога, геолога, геохемичара, геоморфолога, минералога, палеоботаничара, седиментолога, стручњака за свемирски утицај и љекара - коначно је одговорио на питање шта се догодило. Аутори вјерују да је катастрофа повезана са експлозијом леденог метеорита над градом. Механизам је био исти као и у догађају у Тунгуски. Према прорачунима истраживача, ватрени корак је настао на надморској висини од око четири километра изнад земље, а снага експлозије била је хиљаду пута већа од снаге експлозије атомске бомбе у Хирошими. Скоро одмах, цио град се запалио. Неколико секунди касније, снажан ударни талас погодио је град, уништивши све зграде, а људи и животиње једноставно су растргани. Отприлике минут касније, ударни талас и пламен експлозије стигли су до библијског града Јерихона, који се налази 22 километра западно од Тал ел-Хамама. Зидови Јерихона су се срушили и град је изгорио до темеља. Било је потребно 15 година ископавања, да се реконструише слика догађаја. на основу којих су научници изградили компјутерски модел експлозије, који се заснива на параметрима познатих судара са космичким тијелима и нуклеарних експлозија. Осим моделирања, аутори пружају велики скуп материјалних доказа о верзији експлозије космичког тјиела. Научници су на лицу мјеста открили честице минерала ударног поријекла, које настају под огромним притиском - ударни кварц, дијамандоиди (зрна материјала сличног дијамантима), као и сфере - мале куглице растопљеног материјала који се састоје од испареног гвожђа и пијеска. Аутори сугеришу да је катастрофа у Тал ел-Хамаму послужила као основа за библијски опис о уништењу градова Содома и Гомора. Библија описује уништавање градова који се налазе у близини Мртвог мора, на које су камење и ватра падали с неба, густи дим се дизао из пожара, а сви становници градова су умрли. Утег за трговачке ваге - један од оних који је, према експертима, коришћен у древна времена за превару купаца - пронађен је током ископавања у Јерусалиму. О овоме пипе израелски интернет лист Times of Israel. Артефакт стар 2.700 година (односно из времена првог храма који је изградио цар Соломон) пронађен је у главном одводном каналу древног Јерусалима у темељима Западног зида, који се налази у Националном парку Долина Емек Зурим, у сјеверном дијелу Давидог града. У саопштењу није наведено када је пронађен. Такве тежине су веома ријетко откриће: ово је тек други такав артефакт пронађен у Израелу. Мали, црвенкасти тег, од кречњака, пречника је само 14 мм и висине 12 мм. Има натпис у облику два паралелна штапа, што указује да је тежина два гера (0,944 грама). Ова мјера тежине се помиње у Светом писму, на примјер, у књизи Изласка: „А нека да сваки који иде у број по сикла, по сиклу светом (двадесет гера има сикал); по сикла биће прилог Господу“ (Изл 30, 13). Али када су га истраживачи ставили на вагу, открили су да је његова стварна тежина 3,61 грама (0,127 унци), што је трипут више. Археолози Ели Шукрон и Хагај Коен Колонимус са Јеврејског универзитета у Јерусалиму, који су учествовали у ископавањима, објашњавају да се тежина највјероватније користила за непоштену трговину. Према научницима, трговци су држали одвојене тешке и лаке тегове и користили их при куповини или продаји како би преварили купце. Према Библији, ова врста преваре била је прилично распрострањена у античко доба на Блиском истоку. Више пута је осуђен у књигама Старог завјета. „Немој имати у торби својој двојаку мјеру, велику и малу. Немој имати у кући својој двојаку ефу, велику и малу. Мјера потпуна и права нека ти је; ефа потпуна и права нека ти је, да би ти се продуљили дани твоји у земљи коју ти даје Господ Бог твој. Јер је гад пред Господом Богом твојим ко год чини тако, ко год чини криво“ (Поновљени закони 25, 13-16). У трећој књизи Мојсијевој 19, 36 (која се зове Левитска) каже се: “Мјерила нека су вам права, утези прави, ефа права, ин прав. Ја сам Господ Бог ваш, који сам вас извео из земље Мисирске“. У Причама Соломоновим каже се: "Двојак потег и двојака мјера, обоје је мрско Господу" (Приче 20, 10). Индиректна референца на бескрупулозне махинације трговаца и мјењача налази се и у Новом завјету. Када је Господ Исус Христос дошао у Јерусалим, био је огорчен чињеницом да се у храму трговало. Спаситељ је истјерао продавце из храма говорећи им: "у писму стоји: дом мој дом је молитве, а ви начинисте од њега пећину хајдучку" (Лк 19, 46). Могуће је да је међу онима које је Господ назвао разбојницима било и варалица који су користили лажне утеге, попут оних пронађених током ископавања у Јерусалиму. Потпуни резултати ових ископавања биће објављени у петак. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања више свјетских агенција Град Гат је освојен и уништен око 830. године прије Христа од стране арамејског цара Азаила ЈЕРУСАЛИМ. Нова студија израелских археолога утврдила је да су Арамејци прије 2.800 година уништили Гат, родни град библијског дива Голијата. Гат (ивр. גת, Гат), који се сада зове Тел ес-Сафи, био је један од највећих филистејских градова-држава све док га арамејски цар Азаило није освојио и уништио око 830. године пре нове ере. Библија каже да „Азаило цар Сирски, и удари на Гат и узе га; потом се окрете Азаило да иде на Јерусалим“ (2 Цар 12, 17). "Ископавања унутар и изван тврђавског зида открила су многе археолошке доказе опсаде и уништења која су услиједила", објашњава Арен Мејр, професор археологије на Универзитету Бар-Илан (Израел), који води археолошка истраживања у Гату 25 година. Међутим, до 2021. године истраживачи нису успјели да пронађу главне доказе да су Арамејци пробили одбрану Филистејаца, тј. велики градски зид, каже археолог. Проналазак мјеста на којем је нанесен смртоносни ударац некада моћном Гату постао је један од циљева овогодишњег ископавања. Археолози су ископали на такозваним "воденим вратима" - уском пролазу који су опсједани користили за приступ бунару и малом потоку који је текао изван Гата. "Пошто је ово мјесто најнижи дио града и приступна тачка његовом главном извору воде, претпоставили смо да су управо на том мјесту били концентрисани напади Арамејаца и овдје су пробили одбрану Филистејаца" рекао је Мејр. Као и цио град, "водена врата" била су утврђена моћним зидовима дебљим од три метра, изграђеним од блатних опека на масивном каменом темељу. Постоје историјски докази да су ова већ импресивна утврђења, изграђена у 11. или 10. вијеку прије нове ере, ојачали су непосредно прије пада Гата. Можда су становници града знали за предстојећи напад Азаила и добро су се за то припремили. "Док су јачале одбрану, неке зграде уз капију биле су испуњене земљом, вјероватно за подупирање зида тврђаве", каже професор Џефри Р. Чедвик, археолог са Универзитета Бригам Јанг у Утаху. „Ово је драматична прича о очајничком отпору Филистејаца против хорди Арамејаца који су их напале“, каже Чедвик, који је водио ископавања код „водених врата“. Претпоставке археолога потврђује чињеница да се у близини „водених врата“ утврђења изненада прекидају, формирајући празнину широку 10 метара. "Мислимо да су Арамејци управо на овом мјесту пробили одбрану и упали у град". И заиста, тамо гдје је древни градски зид требало да се настави, археолози су пронашли углавном празан простор. "Нема темеља, нема зидова од опеке, као да се неко јако потрудио да тамо нешто раставља", напомиње Мејр. "То је претпоставка, за сада то не можемо у потпуности доказати, али то је добра претпоставка". Простирући се на 50 хектара, Гат се налазио на кључним трговачким путевима и некада је био један од највећих и најпросперитетнијих градова Леванта, са више од 10.000 становника. Овај просперитет је вјероватно привукао Азаила, који је владао у другој половини деветог вијека п. н. е. над арамејским царством (око 843-796.г. пре Хр.?), са престоницом у Дамаску. Библија тврди да се Азаило , након што је заузео Гат, окренуо да заузме Јерусалим, главни град Јуде, али да је град поштеђен након што је арамејском цару исплаћено благо из Храма (2 Цар 12, 18). За овај посљедњи дио приче немамо ванбиблијску потврду, али оно што је сасвим сигурно је да је Азаилово уништење Гата било готово апсолутно. Протеклих година, Мејр и његове колеге открили су трагове арамејеског опсадног рова, који се сматра најстаријим остацима опсадних радова који су до сада пронађени. Унутар града, скоро свака грађевина прекривена је слојем пепела, разбијене керамике, срушених зидова и других знакова разарања које је непријатељ направио када су пробили зидине. Додатни доказ очајничке одбране Гата је недавно откриће врха стријеле направљеног од животињске кости. Употреба овог грубог и мање ефикасног материјала тумачена је као крајње средство усљед недостатка сировина које су опсједнуте Гате спријечиле да метално оружје учине типичним за гвоздено доба. Након Азаиловог освајања, Гата тек је на кратко настањен у касном гвозденом добу као мало насеље, вјероватно од стране поданика Јудејског царства. Аутор: вјеронаука.нет Царичин град који је у шестом веку подигао византијски цар Јустинијан Први истражује се више од једног века. Јединственим га чине архитектура, инфраструктура, мозаици, број цркава. До сада их је откривено 17. Ових дана српски и француски археолози почели су ископавање велике цркве у којој се, претпостављају, налазе и мошти једног од светаца. У доњем граду Јустинијане Приме полако израња четворолисна, централна црква од пет колико их је у низу, откривених уз помоћ георадара. То је, каже професор др Вујадин Иванишевић, јединствен пример у рановизантијском свету. „Налаз таквог објекта указује да је у питању највероватније мартиријум односно да су ту сахрањене мошти неког од мартира античког света. Познато је да је цар Јустинијан преносио мошти у саму престоницу Константинопољ, где је градио бројне цркве, али изгледа да је то учинио и у граду који је подигао у близини места свог рођења што даје потпуно нову димензију истраживањима на Царичином граду“, истакао је др Иванишевић. Са великим задовољством и очекивањима на посао који ће трајати три године прионули су и француски археолози. Готово пола века откривају тајне града цара Јустинијана. „Овај локалитет је невероватан, веома значајан, очуван. Циљ нам је да повежемо архиепископска седишта у Византијском царству“, каже проф. др Катрин Вандерхејден, шефица француског тима археолога. Град који је живео само 80 година задивљује и стручњаке и посетиоце, којих је све више. „Неки број који се ми надамо да ће у наредним годинама бити на месечном нивоу да кажем 5.000 до 6.000 посетилаца. Ово је јединствен локалитет у Србији где ви можете да ходате улицама једног античког града, где ви можете да ископате читав антички град, да га вратите у живот, да га извучете на површину земље“, објашњава Небојша Димитријевић, археолог Народног музеја у Лесковцу. Нова сазнања као и пројекти заштите, инфраструктурног уређења и презентације Царичиног града важни су кораци ка циљу да се ово благо нађе на Унесковој листи светске културне баштине, преноси РТС.
Амерички часопис "Biblical Archaeology Review" објавио је чланак Шели Вахсманa, професора библијске археологије на Универзитету у Тексасу, у којем научник пружа доказе да је Нојева барка можда изгледала као обична дрвена кутија с ногама. Ова хипотеза се заснива на проучавању предмета древне библијске умјетности. Ови археолошки налази дају нову идеју о изгледу Нојеве барке, што је значајно у супротности са становиштем на које смо навикли. Нојева барка је назив за лађу коју је Ноје изградио по Божијој вољи. То је спасило породицу праведника и све животиње током Великог потопа, пуштеног од Бога да очисти земљу од зле људске расе. Већина читалаца Библије замишља Нојеву барку као џиновску лађу. Недавно су се, међутим, појавиле хипотезе које дају другачији поглед на ово традиционално гледиште. Ово укључује недавни приједлог америчког археолога. Разни археолошки налази омогућавају нам да разумијемо како су људи приказивали барку у древна времена. Дакле, у дјелима умјетника првог миленијума прије нове ере барка изгледа потпуно као кутија. Сличне слике присутне су на древним кованицама кованим у 2. и 3. вијеку нове ере. Најранији приказ барке заправо потиче из паганског града Апамеја Кивотос (грч. Ἀπάμεια κιβωτός) у Фригији, гдје новчићи ковани у другом и трећем вијеку приказују Ноја и његову жену како стоје у кутији са отвореним поклопцем. Изнад поклопца приказан је голуб са маслиновом гранчицом и гавран (Пост 8, 6–12). Овај апамејски новчић приказује Ноја и његову супругу у барци, која је приказана као кутија са отвореним поклопцем како плута на води, а Нојево име написано је на грчком језику. Новчић датира из средине трећег вијека послије Христа. Хипотезу да је барка изгледала као кутија потврђује и мозаик пронађен у Турској. Сцене које приказују догађаје Великог потопа биле су прилично честе у древним храмовима. На мјесту древног града Мопсуестије у Турској сачуван је фрагмент мозаичког пода са натписом „Ковчег Ноја искупитеља“. Овај мозаик садржи приказ животиња које окружују отворену кутију са четири ноге. У новије вријеме, ископавања у синагоги Хукок у сјеверном Израелу из петог вијека открила су сличан мозаик тепих, који такође приказује Нојеву барку не као лађу, већ као дрвени сандук са ногама. Зашто онда древна библијска умјетност приказује Нојеву барку на овај необичан начин? Одговор требамо потражити у преводу. Док су оригинални аутори Петокњижја користили различите јевррејске изразе за упућивање на Нојеву арку (tieveh) и „Ковчег завјета“ (aron), грчки преводиоци јеврејске Библије, који су започели свој рад у трећем вијеку прије Христа, користили су једну те исту грчку ријеч, кивотос, што значи затворени дрвени контејнер који се користио за чување драгоцјености, да означе обоје. Чини се, дакле, вјероватним да су рани јеврејски и хришћански умјетници, који су радили у раном првом миленијуму наше ере, били под утицајем превише дословних тумачења преведене јеврејске Библије, која им је сугерисала да су Нојева барка и Ковчег завјета слични по изгледу.Аутор: вјеронаука.нет на основу писања више извора који се баве библијском археологијом А бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи.А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи Сенарској, и населише се ондје.Па рекоше међу собом: хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И бјеху им опеке мјесто камена и смола земљана мјесто креча.Послије рекоше: хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи.А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човјечији.И рече Господ: гле, народ један, и један језик у свијех, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили.Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик да не разумију један другога што говоре.Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града.Зато се прозва Вавилон, јер ондје помете Господ језик цијеле земље, и оданде их расу Господ по свој земљи (1 Мојс 10, 1-9). Вавилонска кула је заиста постојала! Научници откривају ко је и како саградио библијско чудо! Јавности је први пут приказана камена плоча која можда представља дефинитиван доказ постојања библијске Вавилонске куле и даје одговор на питање ко ју је саградио. Прича о Вавилонској кули једна је од најинтригантнијих библијских епизода, због чега се одувијек расправљало о њеној истинитости. Експерти за Библију небројено пута су се сукобили око тога да ли је постојала или не. Сада коначно, међутим, једна камена плоча може ставити тачку на вјековну дебату. Рушевине библијског града Вавилона налазе се на територији данашњег Ирака и откривају многе тајне. Највећа од њих је свакако пространи темељ грађевине за коју се сматра да представља остатке некадашње Вавилонске куле. “Као дијете мислио сам да је у питању само легенда и доста људи сматра ову причу за библијску легенду, не знајући да је она стварно постојала”, каже Џеф Ален из организације World Monument Fund. Захваљујући древним текстовима, стручњаци имају увид како је грађевина изгледала, али сада се појавио запањујући доказ. Уписан на површини плоче (која се налази у приватном власништву и до сада није представљена јавности) налази се опис који открива не само тачно како је Вавилонска кула изгледала, већ и како је грађена. “Ова плоча јак је доказ да је библијска прича о Вавилонској кули инспирисана грађевином која је стварно постојала”, каже Ендру Џорџ са лондонског СОАС универзитета. Камена плоча потиче из 6. вијека прије нове ере и откривена је у Вавилону прије више од једног вијека. Није се знало колико је ова плоча важна све док професор Џорџ, стручњак за древне текстове, није превео блиједе резбарије које се на њој налазе. На врху рељефа налази се уклесани степенасти торањ поред кога стоји људска фигура са штапом и конусним шеширом. Испод рељефа је уклесан текст који каже да је ова терасаста пирамида у ствари Вавилонска кула. Ова плоча пружа први увид у то како је права Вавилонска кула изгледала и потврђује да је грађевина била месопотамска степенаста пирамида сачињена од седам нивоа. Још значајније, овај рељеф открива да је за њену градњу одговоран најпознатији месопотамски владар – Навуходоносор II. Плоча такође открива како је кула саграђена. Запис каже да су становници са простора од “горњег мора” (Медитерана) до “доњег мора” (Персијског залива) мобилисани у циљу градње ове куле. Овај текст идентичан је библијској причи о томе како је Вавилонска кула саграђена и за стручњаке ова плоча је чврст доказ да кула није само плод маште већ античка грађевина која је стварно постојала. Познато је да је Навуходоносор II (630-561. п. н. е.) био најмоћнији владар Новог вавилонског царства, и по вјеровању, за своју жену Семирамиду изградио је висеће вртове у Вавилону који се убрајају у Седам свјетских чуда Старог свијета. Он се спомиње као неко ко је кулу обновио, а по предању из старозавјетне Књиге постања, Вавилонску кулу саградили су Нојеви потомци, који су живјели неколико генерација након Великог потопа, негдје око 2000. године прије нове ере. По први пут у дугој историји Колосеума подземни нивои биће у потпуности отворени за јавност28/6/2021
Хипогеум (грч. ὑπόγεıον, лат. хyпогеум="подземље" -просторије ископане и изграђене у земљи или издубљене у стијени. Служиле су као гробнице, настамбе или обредна мјеста) низ тунела испод Колосеума гдје су држани робови (посебно непријатељски заробљеници) и животиње спремни за борбу у гладијаторским играма. Животиње и робови могли су пуштани кроз затворена врата испод пијеском прекривеног борилишта у било којем тренутку током борбе. Они никада прије нису били у потпуности отворени за посјетиоце. Тим од више од 80 стручњака, укључујући археологе, инжењере и рестаураторе, радио је на хипогеуму Колосеума двије године. Када је Флавијев амфитеатар (највећи амфитеатар на свијету -примједба прев.) отворен 80. године нове ере, подземне грађевине су биле дрвене. Древни извори, укључујући Марцијала, који је био очевидац уводних игара и забиљежио догађаје у својим Епиграмима, Светоније и Касије Дион позивају се на чињеницу да је арена Колосеума понекад била поплављена за поморске битке и друге водене приредбе. Али то нису могли бити судари ратних бродова већих размјера који су се догодили на сталном језеру које је у ту сврху створио цар Август. Ако је Колосеум поплављен, онда је највјероватније више личио на систем канала или само на плитки базен испод бине. Без обзира на природу воде коју показује Колосеум, 85. године нове ере Домицијан је првобитно подземље замијенио сложеним засвођеним тунелима и шахтовима од цигле и камених конструкција које сада видимо, тако да арена више није могла бити поплављена. Велики централни пролаз дијели 14 ходника, по седам са сваке стране. На крајевима ходника налазе се просторије у којима су се налазили велики теретни лифтови који су уздизали борце, затворенике, реквизите и животиње до пода арене са сложеним системима ременица од дрвета и конопа. Ово је посљедња фаза деценију дуге фазе (која је започела у септембру 2013.) рестаурације коју је финансирао магнат Дијего Дела Вале (Тодс) који је донирао 25 милиона евра да свјетско чудо буквално не би пропало. Након усмјерених рестаураторских радова, мали део хипогеума отворен је за јавност 2016. године, али је подземље поново затворено када је у децембру 2018. започела свеобухватна рестаурација читавог простора. Говорећи на отварању хипогеума, Дела Вале је изразио задовољство постигнутим до сада за споменик који „цио свијет воли“. Такође, похвалио је одлуку која је омогућила да се јавни и приватни сектор удруже „у добре сврхе“. Алфонсина Русо, директорка археолошког парка Колосеум, рекла је да је „споменик у споменику сада потпуно обновљен и поново отворен“. Рекла је да је рестаурација хипогеума била веома сложена, додајући да је „сваки камен овдје свједок свега што се догодило под великом ареном Колосеума од његове инаугурације 80. године до коначне изведбе 523. године АД“. Почевши од 26. јуна, посјетиоци који купе карту „Full Experience“ могу безбједно да истраже 15 ходника кроз које су пролазили гладијатори и дивље звијери, преко 160 метара приступачних пролаза који су постављени кроз лавиринт окружење. Аудио / видео и туристички водичи ће објаснити како се хипогеум користио вијековима између 100 дана уводних игара Колосеума и прославе посљедњих игара одржаних тамо, лова на животиње у част конзулства Аниција Максима 523. године. Хришћани генерално сматрају Колосеум мјестом страдања великог броја вјерника током прогона хришћана у Римском царству, као што о томе сведочи црквена историјска традиција. Аутор: вјеронаука.нет на основу писања The History blog и ВОА Њуз Огромна римска базилика из времена владавине цара Ирода пронађена у Израелу. Здање је било украшено луксузним мермерним стубовима и скулптурама. ЈЕРУСАЛИМ: Археолози у Ашкелону открили су највећу базилику или јавно здање у Израелу, из римске епохе, наводи се на веб страници Смиитсоновског института. Изграђена у првом вијеку прије нове ере, монументална грађевина датира из времена владавине Ирода Великог, јеврејског цара, овековјеченог у Библији са репутацијом крвавог тиранина. Jerusalem Post пише да су истраживачи Израелске управе за антиквитете (ИАА) ископали 2.000 година стару базилику током извођења радова на реновирању у националном парку Тел Ашкелон. Према њиховим ријечима, пројекат има за циљ да згради врати „некадашњи сјај“, што ће омогућити јавности да поново прођу кроз три импозантне сале, уоквирене раскошним мермерним стубовима и скулптурама. Ово није први пут да су научници открили остатке базилике. Како је вођа ископавања Рејчел Бар Натан рекла за Jerusalem Post, британски археолог Џон Гарстанг, који је водио експедицију у име Палестинске истраживачке фондације двадесетих година прошлог вијека, у почетку је открио структуру базилике, али је касније одлучио да рушевине поново сакрије под земљом. Археолози су се вратили на то подручје 2008. године када је започело прво од два недавна ископавања. Након другог ископавања 2018. године, Израелска управа за природу и паркове (ИНПА) удружила се са ИАА, градом Ашкелоном и "Фондацијом Леон Леви" да би реконструисала историјско мјесто, у којем се, такође, налази одеон (или мало позориште). „Гарстанг је већ израчунао димензије зграде“, каже Бар Натан. „А када је видио остатке мермерних стубова направљених од материјала донесених из Мале Азије, претпоставио је да базилика датира из Иродовог времена, пошто је историчар Јосиф Флавије описао како је цар саградио дворану у колонадама и друге грађевине у граду. По ријечима Рут Шустер из Haaretz-а , новчићи пронађени у темељима базилике указују на њену изградњу током Иродове владавине, која се протезала у периоду од 37. до 4. прије Христа. Зграда је била дугачка приближно 360 стопа и широка 130 стопа, са колонадом или низом стубова, од којих су неки имали статуе. Као и друге предхришћанске базилике у грчко-римском свијету, зграда је служила као јавни, а не вјерски центар и састојала се од три дијела: централног простора и двије бочне сале. Истраживачи су открили да архитектонске карактеристике базилике датирају с краја 2. вијека нове ере из времена владавине цара Септимија Севера. “Мермерни стубови и капители са урезаним ликовима биљака и римског орла некада су стајали на бочним странама сала зграде; високи кипови Нике, богиње побједе, осуђеног Титана Атласа, и египатско божанство Изида-представљено као Тиха, поред осталих фигура, низали су се уз његове зидове. Укупно су научници открили око 200 предмета израђених од мермера донесеног из Мале Азије. 363. наше ере снажни земљотрес дуж Мртвог мора тешко је оштетио базилику, која је касније напуштена. Неколико вијекова касније, током калифата Абасида (750–1258) и Фатимида (909–1171), становници подручја редизајнирали су дио мермерне зграде у оквиру нових грађевинских пројеката. Званичници се надају да ће посјетиоци ускоро моћи да виде базилику у изворној љепоти (прије земљотреса). Предвиђена обнова укључује постављање обновљених стубова око базилике и попуњавање дотрајалог пода конструкције. „Национални парк Ашкелон једно је од најважнијих древних налазишта у Израелу и у свету и изнова и изнова постаје једно од најпосјећенијих мјеста у земљи“, рекао је градоначелник Ашкелона Томер Глам у изјави. „… Увјерен сам да ће рестаураторски и конзерваторски радови у парку, нова археолошка открића и развојни радови, укључујући нове приступачне руте, дати значајан допринос природној љепоти парка“, рекао је Томер Глам. Припремио: вјеронаука.нет на основу извора: седмица,ру, Јерусалем Пост До средине XIX вијека, тумачи Светог писма били су увјерени да је вавилонски цар Валтазар - онај који је током велике гозбе видео руку на зиду: "У тај час изидоше прсти руке човјечије, и писаху према свијетњаку по окреченом зиду од царскога двора, и цар видје руку која писаше" (Дан 5, 5) - само измишљен лик пророка Данила и да никада није постојао ... Ни у вавилонском ни у персијском архиву није пронађен ниједан помен Валтазара. Ни древни историчар Херодот, који је детаљно описао догађаје из тог времена, не помиње ово име. Али 1854. године, британски пуковник Џон Џорџ Тејлор, ископавајући град Ур, открио је глинени цилиндар уписан клинастим писмом. То је постало прво археолошко откриће које је говорило о цару Белшарусуру (тако је име Валтазар гласило на вавилонском језику). Између осталог, у цилиндру је била молитва посљедњег вавилонског цара Набонида, у којој је тражио дуг живот за себе и свог најстаријег сина Валтазара, престолонасљедника. Набонидови цилиндри односе се на клинописне натписе вавилонског цара Набонида (556-539. прије Христа). Ти су натписи израђени на глиненим цилиндрима. Укључују Набонидов цилиндар из Сипара и Набонидов цилиндре из Ура, четири на броју. Касније су археолози открили и друге доказе о стварном постојању цара Валтазара, али управо је тај цилиндар библијска археологија први пут користила као необориви доказ о историчности догађаја и људи поменутих у Светом писму. Од 1877. до 1882. године, асирски археолог Хормузд Расам је направио низ важних открића, укључујући глинене плоче које су садржавале Еп о Гилгамеш .У Асирији су му главни открића била: палата Ашурнасирпалова палата (изграђена и завршена 879.) у Нимруду (или палата Нимруд), Ашурбанипалов цилиндар и јединствена и историјски важна бронзана врата палате Шалманасар II. Такође, је идентификовао чувене Вавилонске вртове. И он је пронашао палату Навуходоносора II. 1881. године, Расам је отворио храм сунца у Сипару, а у њему је пронађен Набонидов цилиндар (о којем говоримо) Поред овога, Расам је пронашао још много предмета. Цилиндар пронађен током ископавања у Вавилону у царској палати данас се чува у Берлину, у музеју Пергамон. Друга копија се налази у Британском музеју у Лондону. Текст је написан након повратка Набонида из Арабије током 3 године његове владавине, али присе избијања рата са перзијским царем Киром Великим. Ово је, такође, важно за хришћане, јер се Христос у својим проповиједима више пута освртао на приче из Старог завјета, позивао се на старозавјетна пророчанства и као узор наводио старозавјетне праведнике - Аврама, Мојсија, Давида. Дешифрујући текстове на глиненим плочицама, стручњаци су пронашли потврду чињеница описаних у Књизи пророка Данила о образовању заробљених јеврејских младића на двору, подјели свештеника и чиновника на различите класе, о болести цара Навуходоносора...Није изненађујуће што је на крају за један број научника један од историјских докумената који заиста описује слику древног Вавилона била библијска књига пророка Данила. Глинене плоче, пронађене на територији данашње Турске, потврђују постојање хетитске цивилизације и могу да докажу историјску истинитост Библије. Глинене плоче, које је открио археолог Хуго Винклер, садрже информације о хронологији Хетита, као и о правним и дипломатским питањима. Иако већина људи Библију сматра извором духовног вођства и мудрости, постоје они који мисле да Свето писмо служи као документована историја давно изгубљених цивилизација. Неки стручњаци чврсто вјерују да Библија тачно приказује успон и пад многих народа који се помињу на њеним страницама - о чему свједоче мноштво археолошких открића направљених у 19. и 20. вијеку. Међутим, неки стручњаци нису вјеровали у историјску тачност тих библијских описа. Хетити су први индоевропски народ на тлу Мале Азије. О њима се зна изузетно мало. Прва сазнања о Хетитском царству била су посредством Библије. Овај древни народ заузимао је дијелове анатолског полуострва - данашњу Турску - у 18. вијеку прије нове ере. Постојао је неколико стотина година и помиње се у Библији више од 50 пута. Према Енциклопедији свјетске историје, историчари хетитску историју у Анадолији углавном дијеле на Старо царство (1700. до 1500. прије Христа) и Ново царство или Хетско царство (1400. до 1200. прије Христа). На врхунцу своје моћи, Хетити су се проширили све до данашње Сирије и обала Средоземног мора. Хетитско царство се на крају распада и до 12. вијека прије нове ере раствара се у мање независне градове-државе. Професор Том Мајер са Библијског колеџа Шаста рекао је да су укупно археолози пронашли више од 10 хиљада глинених плочица. Садрже информације о споразумима између Хетита и других древних блискоисточних народа. Ово откриће омогућава Библији да се сматра историјски документом, рекао је Мајер. „Поновно откриће ове изгубљене цивилизације и оживљавање њиховог језика служи као упозорење онима који сумњају у историјску тачност Библије“, нагласио је експерт. Археологе је запањио древни египатски амулет бога Сунца Ра. Један познати извјештај говори о Хетиту по имену Уриах који се преобратио да обожава јеврејског Бога Јахвеа, док је био високи официр у војсци цара Давида. Професор Мајер каже: „Упркос значају који се у Старом завјету приписује Хетитима (они се помињу 50 пута), многи људи су сумњали у њихово постојање, јер никада нису пронађени археолошки докази који се односе на њих. Према професору Мајеру, ово невјероватно откриће није само оживјело давно изгубљени народ већ је бацило ново свјетло на Библију као историјски документ. Рекао је: „Поновно откриће ове изгубљене цивилизације и оживљавање њиховог језика служи као упозорење онима који сумњају у историјску тачност Библије. „То што откриће није откривено данас не значи да не може доћи сутра" Неки стручњаци су, међутим, направили разлику између историјских Хетита и такозваних библијских Хетита. Библија говори о Хетитима или Хетима, који иако слични по имену, можда нису нужно били исти људи. Да подсјетимо, све се промијенило почетком 1900-их када је њемачки археолог и лингвиста Хуго Винклер видио глинене плоче које су открили локални пљачкаши у малом савременом граду у Турској познатом као Богазкале - (мјесту свјетске баштине УНЕСКО-а које се налази у турској провинцији Чорум). Археолог је, затим, организовао серију ископавања на Богазкалама између 1906. и 1912. године. На крају је открио пет храмова, утврђену кулу и бројне скулптуре. Професор Мајер каже: „Али Винклер није погодио џекпот док није открио некадашњу вјероватно краљевску архивску собу у граду, складиште (данас познато као Богазкале архива) у којем се налази више од 10.000 древних глинених плоча откривених ин ситу. „Евентуално дешифровање неких плоча 1915. године од Бедриха Хрозног, чешког професора на Универзитету у Бечу, довело је до утврђења да је данашњи Богазкале некада био древни главни град Хетитског царства, познат кроз историју као Хатуша. „Хрозни је, такође, утврдио да је древни хетитски језик био индоевропски језик. „Хрозни је 1917. објавио Хетитску граматику“. Извор: вјеронаука.нет на основу више извора од којих је најважнији Експрес. У Старом Јерусалиму археолози су пронашли ријетки сребрни тирски шекел, новчић којим су се плаћале храмовне таксе током владавине цара Ирода. Према стручњацима, ово откриће индиректно потврђује јеванђеоску епизоду протјеривања трговаца из јерусалимског храма од стране Исуса Христа. Новчић је пронађен у нерасклопљеној примарној колекцији артефаката током рестаурације музеја Давидова кула у Старом граду. Кутија у којој су се налазили артефакти сакупљена је током посљедње рестаурације куле 1980-их, али је онда из неког разлога изгубљена. Релативно недавно су га пронашли и коначно испитали његов садржај. Коментаришући откриће ријетког новчића у овој кутији, директор музеја Ејлат Либер (Eilat Lieber) објаснила је да је тај артефакт индиректна потврда историјске поузданости јеванђеоске приче о Христовом истјеривању трговаца из јерусалимског храма. „Из јеванђеља знамо да је Исус посјетио Јерусалим ... и знамо да је разговарао са храмским мјењачима. А сада имамо у својим рукама истинске археолошке доказе о историјским изворима “, рекла је директорица музеја Давидова кула (Tower of David). Као што се наводи у четири јеванђеља, Исус је истјерао трговце и мјењаче новца из храма говорећи им "дом мој дом је молитве, а ви начинисте од њега пећину хајдучку“ (синоптичка јеванђеља) или „дом трговине“ (Јн 2,16): "И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда: а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца мога, дом трговине". Ејлат Либер је додала да хришћани сада „могу да виде како јеванђеоски извори попримају нови живот и аутентичне боје овдје у Јерусалиму“. Након истраживања, новчић ће бити изложен на новој музејској изложби, која би требало да буде отворена 2022. године. Тирски шекел кован у древном граду Тиру (данас територија Либана) од 125. прије Христа. до 60-их година послије Христа. Отприлике у исто вријеме, 70. године, Римљани су уништили Јерусалим. Тирске шекеле користили су ходочасници који су се за разне празнике упућивали у храм у Јерусалиму (Јеврејску Пасху, Сукот, Шавуот). Ови новчићи се често помињу у историјским документима из периода Другог храма, међутим, научници и нумизматичари знају за њих у појединачним примјерцима. У Израелу археолози открили древне печате који доказују постојање библијског пророка Јеремије8/3/2021
У једном од печата се помиње „Гемарија, син Сафана, писара“. Гемарија се помиње у Јеремијиној књизи Јерусалим: Откривена су археолошка открића која би могла доказати да је јеврејски пророк Јеремија био историјска личност. Откриће древног печата у Давидовом граду у Јерусалиму истакнуто је као доказ историчности Библије. Иако већина људи на Библију гледа као на извор духовног вођства, многи научници је виде као на извор историјских података о Светој земљи и њеном народу. Конкретно, Стари завјет документује историју Израиљаца од Изласка из Египта до освајања Ханаана и опсаде Јерусалима 597. п.н.е. Али да ли се исто може рећи за пророчке књиге из Библије? А да ли су заиста постојали јеврејски пророци Исаија, Исус Навин и Језекиљ? То су питања која постављају скептици. Том Мајер, професор библијских студија на Библијском колеџу Шаста у Калифорнији, САД, вјерује да је одговор на ово питање да. Професор Мајер је раније говорио о открићу древног печата у Јерусалиму, за који је рекао да припада пророку Исаији (749–686. прије Христа). Библијски експерт је, такође, представио слично археолошко благо, које је, према његовом мишљењу, повезано са библијским пророком Јеремијом. Јеремија, такозвани „пророк плача“, сматра се једним од главних пророка јеврејске Библије и Старог завјета. Историчари процјењују да је рођен око 650. прије Христа за вријеме владавине јеврејског цара Јосије. Професор Мајер је рекао: „Откривени су археолошки докази из Давидовог града у Јерусалиму који потврђују постојање чак и најскривенијих појединаца споменутих у Библији, доказујући тако још једном да историјска тачност Библије заслужује блискост испитивање. Израелски археолози су 1982. године ископали слој рушевина из времена разарања Јерусалима од стране Вавилонаца 586. прије Христа. „У ономе што се данас назива "Дом печата" (енгл. The Bullae House), археолози су открили више од 50 була или печата који датирају из времена славног пророка Јеремије“, примјећује Мајер. Вјерује се да се у овој соби раније чувало неколико папирусних докумената. Нажалост, сами документи нису сачувани, али су њихови глинени печати преживјели. Була је био печат направљен од комада глине који је садржавао назнаку имена свог власника. У овом конкретном случају, професор Мајер рекао је да је један од пронађених печата носио име особе која је била повезана са Јеремијом. „Један од ових печата помиње човека по имену Гемарија, син Сафана. Гемарија се у Јеремијиној књизи (36.глава) помиње као званични писар под царем Јоакимом. Библијски експерт је додао: „Вјероватно је најпознатији по томе што је молио овог опаког цара да не спали Јеремијин свитак који је садржавао пророчанства о несрећама које је Јахве требало да нанесе на царство Јудеје“. Али открића се ту не завршавају. Још два печата повезана са библијским пророком пронађена су у приватној колекцији у Лондону. Печати су носили име „Варух, син Ниријин“, који је у Библији описан као Јеремијин пријатељ и писар. Један од ових печата имао је чак и отисак прста који је можда припадао самом Варуху. Професор Мајер је рекао: „Откривање предмета који носе имена Гемарија и Варух само су два од више од 100 случајева у којима су археолози пронашли само име особе која се помиње у Библији, написано на предмету закопаном у пијеску времена. " „Откриће ових артефаката, који помињу мање познате библијске ликове, показује да су ти људи заиста постојали и да су се догађали догађаји који су окружили њихов живот, у овом случају уништење Јерусалима ватром 586. прије Христа“, резимирао је Мајер горе. Међутим, било је неких контроверзи око Варухових печата и идентитет њиховог власника био је споран. У чланку који је 2016. објавило Израелско истраживачко друштво наводи се да је печат од којег је израђен "печат Варухов" био савремени фалсификат. Аутор чланка Кристофер Ролстон написао је да фалсификатор није могао правилно да положи јеврејска слова на печат, јер се вјероватно ослањао на табеле фонтова и пропустио све нијансе аутентичног отиска. Међутим, ови аргументи су оспорени 2017. године у чланку који је објавио Папинско католичко универзитет у Аргентини. Аутори публикације тврдили су да печати не могу бити у потпуности снижени на основу њихових необичних карактеристика. Утврдили су да се необична зрнатост отиска може објаснити, на примјер, притиском печата на дрвене сандуке, а необичан правопис може бити посљедица словних грешака, посебно с обзиром на малу величину отиска. Истраживачи су написали: „Сама чињеница да су буле утиснуте на дрвене предмете и да су вјероватно коришћене за заптивање дрвених дасака за писање (чија је пажљива студија постала познатија тек од 1992.) даје им значајну тежину. Печати и су прави древни артефакти “. У Израелу је откривен 1500 година стар натпис на старогрчком На сјеверу Израела откривена је 1500 година стара плоча на којој је на старогрчком писало „Христос се родио од Марије“. Ово је открио тим археолога током ископавања на северу Израела, а извештава Daily Mail Online. Натпис је откривен током ископавања некад велељепне цркве која је грађена у византијском или раноисламском периоду. Зграда је откривена током ископавања прије новог пројекта изградње пута у долини Језреел. „Ово је први доказ о постојању византијске цркве у селу ет-Тајибе (налази се у централном Израелу, 12 км сјевероисточно од Кфар Сабе) и додаје се другим налазима који свједоче о активностима хришћана који су живјели у региону“, рекао је др Валид Атраш, из Израелске управе за антиквитете. Извор / Превод: вјеронаука.нет Мјесто Крштења Исуса Христа налази се на територији данашњег Јордана. Ово мјесто данас се зове Ал-Махтас (арап. „погружење“). Било га је могуће пронаћи тек деведесетих - прије тог времена, земљиште у близини ријеке Јордан минирано је након шестодневног рата. Према ријечима археолога Рустом Мџјана, који је учествовао у ископавањима, идеја да потраже мјесто Богојављења истражиоцима је дошла захваљујући древној мозаичној мапи на поду цркве Светог Ђорђа у Мадаби (ово је најстарија сачувана карта Свете земље, настала је у 6. вијеку нове ере, откривена 1895. године. Мапа Мадабе, позната и као мапа мозаика Мадабе, део је подне мозаика у рано византијској цркви Светог Ђорђа у Мадаби, у Јордану. Мапа Мадабе је са Блиског Истока, а дио ње садржи најстарији сачувани оригинални картографски приказ Свете земље и посебно Јерусалима. Одјељак карте Мадаба који приказује Βεθαβαρα το του αγιου Ιωαννου του βαπτισματος („Ветавара, мјесто Светог Јована Крститеља“) западно од ријеке Јордан Ориген је био хришћански учењак из Палестине из 3. вijека. Примijетивши да у његово врijеме није постојало место звано Витанија источно од Јордана, предложио је да се име измијени у Витавара, што заиста одговара мјесту које се тамо налазило. Витавара, смјештена на источној обали ријеке Јордан, девет километара сјеверно од Мртвог мора, укључује два главна археолошка налазишта: Тел ел-Харар, познато као мјесто одласка пророка Илије на небо , и подручје гдје се налазе храмо Светог Јована Крститеља. близу Јордана. Према предању, Господ Исус Христос је у Витавари на обали Јордана примио крштење од пророка Јована Крститеља. Витавара је, до сада, сачувала трагове римске и византијске цивилизације: цркве, капеле, манастир, пећине које су служиле као склоништа за пустињаке, као и крстионице за крштење. Сада на мјесту Крштења самога Јордана нема: некад пунотечна ријека се смањивала и неколико пута је мијењала ток због земљотреса, па је сада врло тешко разумјети тачно гдје се налазила у вријеме Спаситељевог земаљског живота. Али археолози су успјели да ископају основу древног храма, стајао је на четири стуба директно изнад ријеке, чије су воде формирале крст. Према Рустому Мџјану, у давним временима храмови нису грађени тек тако - мјесто за њих је изабрано симболично. Стога, ако се на наводном библијском мјесту нађу рушевине храмова из периода Византијског царства, ово се сматра још једном потврдом да су се догађаји овдје одвијали. Можете заронити у Јордан: неколико километара од мјеста Богојављења постоји посебна купка у близини ходочасничке куће која је отворена 2012. године у присуству јорданског краља Абдулаха II. Тамо се можете не само опустити, купити специјалне кошуље за пливање, него и остати неколико дана. Године 2015. УНЕСКО је ову локацију одредио као локацију свјетске баштине, изузимајући западну страну ријеке. Одлука о укључивању Витаваре, мјеста крштења Исуса Христа, на листу Унеска донесена је је на 39. засједању организације, које се одржало од 28. јуна до 8. јула 2015. године у Бону, у Њемачкој, наводи се на веб страници Руске духовне мисије у Јерусалиму. Отприлике 81.000 људи посјетило га је 2016. године, углавном европских, америчких и арапских туриста. На хиљаде их се сливају 6. јануара да прославе празник Богојављење. Шта каже Свето писмо Два одломка из Јеванђеља по Јовану указују на мјесто „иза Јордана“ или „преко Јордана“: „Ово се догоди у Витанији с оне стране Јордана гдје Јован крштаваше“(Јн 1,28). „И отиде опет преко Јордана на мјесто гдје Јован најприје крштаваше; и остаде ондје“ (Јн 10,40). Прича о часној глави Јована Крститеља – била су три обретења (обретење значи проналазак) - није баш једноставна и, штавише, још увијек није у потпуности схваћена. Италија, Француска, Сирија, Грчка, Јерменија: свака од ових земаља изјављује да се код њих чува глава Јована Крститеља. Питали смо Тимотеја Катниса, историчара и руководитеља ходочасничког центра апостола Томе у Европи , да каже које аргументе научни свијет износи у корист ове или оне светиње. Значај Јована Крститеља за вјернике је увијек био веома важан. Послије Богородице, овај светац, који има највећи број црквених празника, један је од врло малог броја светаца чији рођење Црква слави. Посебна пажња је посвећена Крститељу у Јеванђељу, а многи савременици су примијетили да је 30-их година I вијека Јован Крститељ био веома познати светитељ, што је изазвало широку резонанцу. Зато су мошти светог Јована Претече увијек биле од велике важности, а његова глава се сматрала посебном, врло значајном светињом, због чега се у Цркви славе сва три обретења главе. Заиста, постоје многе потврде да је истинска глава, или дио главе, на примјер, у манастиру Светог Силвестра у Риму, у џамији Умајад у Дамаску (иначе, Крститеља не поштују само хришћани, већ и муслимани - као великог праведника ), у Нагорно-Карабаху у Јерменији, на Атосу. Али ако говоримо о највјероватнијој локацији светиње, онда је ово, наравно, катедрала Госпе од Амиенса у Француској (фр. Cathédrale Notre-Dame d'Amiens-примједба преводиоца). Из једноставног разлога што је од свих горе наведених мјеста само овде спроведена велика и квалитетна испитивања светиње, а такође је познато да управо овај дио главе (а само се предњи дио главе чува у Амиенској катедрали) има јасан историјски пут. Нећу вам досађивати са пуно чињеница који се односе на прво и друго обретење, и прећи ћу право на тренутак трећег обретења главе Крститеља. Током периода иконоборачког прогона одлучено је да се сакрије глава Јована Крститеља - и почетком 9. вијека пребачена је у Комане- такође Коман или Каман, Камани- (град смјештен недалеко од модерног Сукумија - главни град Абхазије). Постоји неколико извора који указују да је 842.године глава Крститеља премјештена из Комана у Цариград. Такође, је сачувано свједочење ходочасника Антонија да је 1200. глава Крститеља већ била раздијељена - видио је само предњи дио. Затим долази четврти крсташки рат током којег је заузет Цариград. У једној од уништених палата католички свештеник Валон де Сартон (Wallon de Sarton) проналази налази предњи дио светиње на сребрном пладњу, прекривену конвексним кристалним стаклом. Мора је да прода сребрни пладањ да би стигао до Пикардије, гдје 1204. превози главу Крститеља. Од тада се светиња трајно налази у главном граду Пикардије, Амјену (франц. Amiens) - и овдје се гради величанствена катедрала Госпе од Амјена као врста драгоцјеног ковчега за чување главе, која одмах постаје позната и поштована светиња у Француској. Долазе јој краљеви - Луј Свети, његов син Филип Храбри - и други. Из ње произлазе чуда: познат је случај спасавања града Амјена од куге у 17. вијеку молитвама пред главом Јована Крститеља. Такође, у Француској постоји традиција да се људи измирују у храму пред светињом. 1958. године извршено је велико анатомско испитивање моштију од стране коју су спровели познати професори анатомије, фармације, хирургије и стоматологије. Стручњаци су открили да је овај дио главе много старији од средњовјековне људске кости. Само лице је идентификовано као медитеранско. А, такође, је утврђено да је старост особе којој је припадао дио главе, између 25 и 40 година. Поред тога, на глави, је установљен јасан и видљив траг ударца од ножа. А као што је познато, када је глава Крститеља доспела до Иродијаде, она је опседнута бијесом, пробила главу ножем. Ми не можемо прецизно одредити аутентичност одређеног дијела главе Светог Јована Крститеља, али предњи дио главе Крститеља који се налази у катедрали у Амјену ни по једној чињеници не може се извући закључак који би био у супротности од тога да је она можда припадала Јовану Крститељу. Иначе, свети Димитрије Ростовски у свом житију помиње и боравак главе Јована Крститеља у Амјену што значи да су и православни хришћани долазили на поклоњење глави још од XVII вијека. Превео сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Кључна открића у библијској археологији 2020. године Епидемија COVID-19 није могла спријечити научнике да значајно прошире научно разумијевање археологије Свете земље ЈЕРУСАЛИМ, 10.јануар 2021-године. У 2020. години није недостајало новости у библијсој археологији, упркос ограничењима COVID-19 која су довела до отказивања готово свих планираних ископавања у Израелу. Нека ограничена ископавања су још увијек вршена у Израелу и сусједним земљама, истраживања су настављена у већ отвореним ископавањима, што је довело до неких главних открића. Према Гордону Говијеру, ипак је могуће навести 10 најважнијих открића у библијској археологији. Ево и листе: На десетом месту је откриће италијанских и курдских археолога који су открили слике асирског цара и седам асирских богова уклесаних у камен у висини 15 стопа, како стоје на леђима светих животиња. Умјетничко дјело уклесано је у стијену дуж канала у сјеверном Курдистану (Ирак). Вјерује се да је приказани краљ Саргон II, који је владао од 722. до 705. прије Христа и освојио Сјеверно царство (2 Цар 17, 6). На деветом месту у мјесту Баниас у сјеверном Израелу пронађени су остаци цркве из четвртог вијека, саграђене, како је то било уобичајено, на мјесту претходног храма. Баниас је био култно средиште обожавања грчког бога Пана (према грчкој митологији бог шума, ловаца и пастира), а светиште је највjероватније служило обожавању овог грчког божанства повезаног са прољећем и побједом у Маратонској бици. Град се касније сматрао библијском Кесаријом Филиповом, а храм се налазио недалеко од мјеста гдје је Петар разговарао са Исусом Христом (Мт 16, 13-19). Један камен у рушевинама обиљежен је гравуром на крсту коју су оставили ходочасници који су посјетили цркву убрзо након што је хришћанство постало званична религија Римског царства. Ископавања су настављена на Голанској висоравни (осмо мјесто). Археолози су открили утврђену грађевину из времена Давидове владавине, око 1000. п.н.е. или вјероватније касније. На великом базалтном камену у тврђави угравиране су две рогате фигуре раширених руку. Археолози вјерују да је ова зграда била предстража царства Гешура, савезника цара Давида. Жена Давида Маака, мајка Авесаломова, била је кћерка гесурског цара. Наставља се расправа о идентитету овог мјеста, Витсаиди Галилејској. Неко би могао довести у питање важност открића код броја седам. Тест органских остатака на изгорелој површини олтара из осмог вијека прије нове ере открио је остатке марихуане. Ово је први доказ да је била повезана са било којим обликом религије у древном Израелу. Поред тога, можемо говорити о најстаријој ритуалној употреби марихуане данас. Култни центар, у пустињској тврђави Арад, први пут је ископан 1960-их. Испитивања спроведена прије пола вијека нису дала много резултата. Нова испитивања су спроведена коришћењем побољшане опреме и метода. Други олтар на овом мјесту имао је трагове тамјана. На први поглед откриће под бројем шест је много сензационалније. Археолози са Универзитета у Тел Авиву показали су да је храм, откривен током реконструкције израелске магистрале № 1, у близини Јерусалима, изграђен око 900. п.н.е. Дакле, можемо говорити о храму алтернативном Соломоновом храму. Откривење је било запањујуће, али се добро уклопило у старозавјетни наратив о расправи о томе гдје и како треба обожавати Једног. Мјесто овог предмета у историји Израела остаје да се види. Можда је овај храм повезан са пљачком јерусалимског храма од стране фараона Шешонка, или можда са другим нама непознатим околностима. Израелски археолог Јозеф Гарфинкел открио је рушевине ханаанског храма из 12. вијека прије нове ере. Ископавања у Лакишу, једном од најважнијих старозавјетних градова у региону, дала су ризницу предмета који су се користили у ханаанском богослужењу, укључујући накит, бодеже и две бронзане статуе високих четири инча такозваних „ударних богова“ (пето мјесто). Најзначајнији налаз у храму је бронзано жезло прекривено сребром, за које Гарфинкел вјерује да га је држала статуа ханаанског бога Ваала у висини човјека. Сама статуа није пронађена, али су велике статуе древних ханаанских богова изузетно ријетке. Археолози који раде на пројекту пута у долини Језреел изван модерног града Атула открили су царски комплекс који је служио израелским владарима, посебно Омрију (Амврије) и Ахаву (четвртом). Комплекс се налази неколико километара. из Тел Језреела, гдје је ископана још једна палата краља Ахава. Велика зграда са ступовима коју су открили археолози описана је као „најбоље очувана зграда Омри икад пронађена у Израелу“. Турски археолог Челал Шимшек открио је свете предмете који се користе у хришћанском богослужењу док је ископавао кућу у Лаодикији (треће мјесто). Кућа са перистилом, саграђена око централне баште или дворишта, налазила се поред позоришта и вјероватно је била у власништву богатих људи. Апостол Павле је послао поруку лаодикијској цркви, која се помиње у писму Колошанима, али је, изгледа, изгубљена. Лаодикијска црква се такође помиње у Откривењу када Исус Христос осуђује оне хришћане који кажу: „Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа не потребујем; а не знаш да си ти несрећан, и невољан, и сиромах, и слијеп, и го“ (Отк 3, 17). Шимшек не описује детаљно вјерске предмете које је открио, али тврди да ће кућна црква додати научницима разумијевање „како се хришћанство ширило у Лаодикији од средине првог вијека“. Значај овог открића је због чињенице да је палату из 10. вијека прије Христа лакше идентификовати као званични објекат, него да се нађе налаз о периоду када је хришћанство водило подземно постојање. Један од сталних проблема библијских археолога је верификација аутентичности предмета који нису идентификовани током ископавања, али су купљени на тржишту. Ове године је испитано неколико потенцијално важних артефаката: утврђено је да је печат од глиненог печата, за који се некада вјеровало да је фалсификат, оригиналан, док су фрагменти свитака са Мртвог мора, за које се некада вјеровало да су стварни, фалсификовани (друго мјесто). Професор Бен-Гурион универзитета Јувал Горен и његов тим утврдили су да се испоставило да је „була“ или глинени печат на коме је приказан ричући лав из доба владавине Јеровоама II, који је владао од 788. до 748. године прије нове ере и који је прије неколико деценија купљен на бедуинској пијаци прави. У исто вријеме, фирма специјализована за откривање умјетничких фалсификата открила је да је 16 фрагмената свитака са Мртвог мора у колекцији Музеја Библије савремени фалсификат. Музеј је стекао поштовање темељном истрагом ствари и сада је отворио посебан одјељак лажних артефаката. Постоји преко 70 других, могуће лажних фрагмената који се нуде колекционарима од 2002.год. На првом мјесту је откриће остатака палате која је можда припадала цару Манасији (695-642. п.н.е.), владару који је „учинио много зла у Господњим очима“, али се покајао због чега археолози проширују разумијевање владавине каснијих јудејских царева. Рушевине се налазе на Армон-Ханацив насипу, мјесту с јужне стране које гледа на Храмску гору и Стари град Јерусалим. „Протоеолски“ камени зид повезан је са царским зградама из периода Првог храма. Ова зграда датира из времена владавине Манасије, који је преузео Јужно царство од свог оца, цара Језекије. Неколико блокова даље, поред новоизграђене америчке амбасаде, археолози су пронашли и остатке великог складишта. Вјерује се да је то била централизована тачка за дистрибуцију хране која је такође служила као спремиште за вишак пољопривредних производа. Складиште датира из истог периода. Прије деценију, археолози су открили остатке палате и административног центра у близини Рамат Рахел. Извјештај о ископавањима објављен ове године, у комбинацији са новим ископавањима, доказује да је подручје дуж пута за Витлејем било главно средиште активности каснијих владара Јудејског царства. Извор: Седмица,ру/ превод: вјеронаука.нет Археолози пронашли клин са крста на којем је разапет Исус? Чешки археолози пронашли су у манастиру Милев у Чешкој предмет који би могао бити повезан са распећем Исуса Христа, јавила је Новинска агенција Чешке. Према писању Агенције, археолози су у шупљини у крипти манастира пронашли дио клина дуг 15 центиметара. Предмет се налазио у кутији направљеној од храстовог дрвета у четвртом или петом вијеку. Поклопац кутије првобитно је направљен од златне плоче и има урезана слова “ИР”. Археолог који је учествовао у откривању предмета Јири Синделар сматра да та два слова представљају акроним латинских ријечи “Јесус Рекс” (Jesus rex), што значи “Краљ Исус”. С обзиром на раније богатство и репутацију манастира Милев, истраживачи сматрају да би тврдња да је заиста ријеч о дијелу клина који је кориштен приликом разапињања Исуса на крст могла бити “реална”, пренио је “Спутњик”. Манастир је током Хуситских ратова опљачкан, а Синделар сматра да уништавање манастирске архиве током пљачкања објашњава зашто нема података о томе да се клин налази у манастиру. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|