Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Археолози који раде на некрополи Хисардере, великом гробљу смјештеном надомак древних зидина Изника, у Турској, открили су коморну гробницу са фреском на којој је приказан Христос као "Пастир добри" за коју се вјерује да је једини познати примјер ове врсте у Анадолији. Ископавања трају већ неколико година, а новооткривена фреска описује се као значајан допринос историји ране хришћанске умјетности. Ископавања се спроводе под руководством директора музеја у Изнику, Толге Копарала, уз научну координацију професорке Ајгун Екин Мерић са Одјељења за археологију Универзитета Докуз Ејлул. Рад се изводи уз дозволу Министарства културе и туризма. Фреска се налази на сјеверном зиду хипогеума, подземног маузолеја датираног у 3. век нове ере. Иако је јужни зид срушен, источни, западни и сјеверни зидови остали су готово потпуно очувани, као и плафон. Археолози наводе да због тога имају ријетку прилику за проучавање римског гробног сликарства у његовом оригиналном контексту.
Некропола Хисардере служила је као гробље од другог до петог вијека, које су користиле и богате породице и ниже друштвене групе из Изника, древне Никеје. Локалитет садржи различите типове гробова, укључујући коморне гробнице са крововима од теракотних плоча које се сматрају специфичним за Изник, пише turkiyetoday.com. 
Фреска "Пастир добри" приказује младог, обријаног Исуса обученог у тогу и са јаретом преко рамена. Истраживачи кажу да је то један од ријетких случајева у Анадолији гдје је Исус приказан са изразито римским атрибутима. Прије него што је крст усвојен као универзални симбол хришћанства, мотив Доброг Пастира играо је кључну улогу у изражавању вјере, указујући на заштиту, спасење и божанско вођство. 
Упркос својој централној улози у раном хришћанству, међутим, само неколико примјера Доброг Пастира пронађено је у Анадолији, а онај у Хисардеру је најбоље очуван. Зидови и плафон тијесне гробнице украшени су мотивима птица и биљака. Портрети племића и племикиња, у пратњи робова, такође украшавају зидове. Ерен Ертен Ертем, археолог у Музеју у Изнику, рекао је да фреске свједоче о „преласку из касног паганизма у рано хришћанство“. Припрема вјеронаука.нет

У комплексу Петропавловог манастира надомак Требиња довршава се археолошко истраживање Цркве Светог Петра, за шта је Секретаријат за вјере Републике Српске издвојио материјална средства, уз подршку сестринства манастира и велику помоћ припадника требињске полиције, Оружаних снага и мјештана, а нарочито радника Музеја Херцеговине, који су активни учесници овог посла. И ова истраживања, која су при крају, показују да цјелокупан комплекс датира из античког и новијег доба, али ни истраживања почетком двијехиљадитих, нити ова истраживања која се одвијају двије деценије касније, нису пронашла грађевине из средњег вијека. Директорка Музеја Херцеговине Ивана Грујић каже да још од истраживања са краја 19. вијека, па преко ископавања 1968. године, нису дала доказе о континуитету градње објеката у средњем вијеку, мада пронађени гробови датирају из средњег вијека. 
"Храм Светог Петра подигнут је 1906. године, усред једне много веће базилике која се датује у касну антику, односно, крај 4, цео 5. и 6. век, а која је највероватније страдала почетком 7. века, најездом Авара, да би поменуте 1968. били откопани њени темељи који обухватају данашњи поплочани део око постојећег храма, а, осим базилике, ту је и крстионица, (данашњи Храм Светог Павла обновљен 2006)", казала је Грујићева.
Пронађен новац цара Валентинијана с краја 4. вијека
Подсјетивши да је приликом истраживања некадашње крстионице пронађен и новац цара Константина, она каже да је унутар ове цркве сада пронађен новац цара Валентинијана с краја 4. вијека. Напомиње да су до сада истражили 17 средњовјековних гробова, оквирно датованих у 14. и 15. вијек, да је пронађена у цркву уграђена плоча из 12. вијека, на којој се помињу три сина, а и унутар и око цркве су стећци. 
"Ово је, дакле, више векова служило као једно велико гробље, од раног средњег века, али је овде постојало и велико античко насеље на римском путу Требиње - Цавтат, те се претпоставља и то да, с обзиром на темеље базилике, овде лако може бити и епископско седиште", додаје Грујић. Напомиње да их даљим копањем у дубину очекује римски слој, као што се раније десило у Цркви Светог Павла, а након истраживања затрпаће се под, уз могуће остављање једног дијела испод стакла. Дејан Радичевић из Од‌јелења за археологију Филозофског факултета у Београду, прецизирао је да је ово била добра прилика да се ураде ревизиона истраживања јединог преосталог дијела који није био захваћен ранијим ископавањима манастирског комплекса, више од стотину година уназад. 
"Унутар цркве из 1906. године обухваћен је простор из позно средњевековног гробља и то је било веома важно истражити, уклонити те гробове и доћи до потврде о начину сахрањивања, погребним обичајима, надгробним обележјима, гробним конструкцијама, што је раније, по правилу, недостајало и дало погребне налазе који могу поуздано да определе то сахрањивање у 15. и 16. веку", каже Радичевић.
Напомиње да су пронашли нешто предмета као инвентар у самим гробовима, који су били лично власништво покојника, међу којим је и један новчић из 16. вијека. Након уклањања гробова, наставило се са истраживањем старих слојева.
"То су слојеви који очигледно претходе изградњи цркве на овом месту и они датирају из римског доба, што још нисмо завршили, али планирамо до краја недеље, трудећи се да пронађемо што више материјала који би утемељили тачан период, иако поуздано знамо да је у питању римски период, с обзиром на то да је цијело Петрово поље богато античким налазиштима", додао је Радичевић.
Савремено гробље
И он је потврдио да немају ништа из 11. и 12. вијека, у смислу покретних налаза, или архитектонских трагова грађевина, а то су потврдили и налази са почетка овог вијека - да је ово велики ранохришћански комплекс, а касније се овд‌је обављало само сахрањивање до подизања Цркве Светога Петра са почетка прошлог вијека.
С обзиром на то да је савременим гробљем покривен простор око Петропавловог манастира, немогуће је истражити шта је ту некада било, па све остаје на претпоставци да је ту било још неких грађевина које су затварале цијели овај комплекс. Извор: Независне новине

​Археолошка ископавања за 2025. годину званично су почела у древној Листри, једном од градова поменутих осам пута у Библији. Древна Листра се налази у близини четврти Хатунсарај у округу Мерам у данашњој централној Турској.
Позната по томе што ју је Свети Павле трипут посјетио током својих мисионарских путовања, Листра има значајан потенцијал како за археолошка открића, тако и за вјерски туризам.
Руководилац ископавања доцент доктор Илкер Мете Мимироглу са Катедре за историју умјетности Универзитета Неџметин Ербакан каже: „У I вијеку, Свети Павле посјетио Листру. Након што је током своје посјете исцијелио човјека хромог од рођења, људи су помијешали  Варнаву са Зевсом, а Павла са Хермесом (ДАП 14, 12). Оно што је услиједило сматра се једним од најважнијих чуда, посебно у хришћанском свијету, и једним од догађаја који су поставили темеље хришћанства. У том контексту, Листра је заправо један од важних ходочасничких центара за хришћански свијет.“ Илкер Мете Мимироглу је наставио: „Свети Павле, који је почео да шири хришћанство у Конији, био је од стране Јевреја из Антиохије и из Иконије каменован и извучен из града пошто су мислили да је мртав. Након тога, није се повукао и стално је посјећивао град током својих путовања и ширио хришћанство овдје. Из тог разлога видимо да се хришћанство проширило у Листри од 50-их година послије Христа и да је овдје основана црквена организација.“
„Чак је имао и ученика овдје, као и у Конији. Свети Тимотеј је један од најважнијих раних светитеља и сматран је духовним сином Светог Павла за његовог живота. Његово гробно мјесто је у Македонији“, изјавио је Илкер Мете Мимироглу.
Прије мјесец дана, током ископавања у Листри пронађена је црква. Мимироглу је напоменуо да истраживачи сада проучавају питање: да ли је ова црква била главни хришћански храм Листре?
Рекао је: „То је црква дугачка 30 метара. Наш рад се наставља у овом храму. Наши прелиминарни налази показују да је црква, која је изграђена у касној антици, претрпјела многе преправке у различитим периодима и да је коришћена уз вишеструке поправке. Наравно, моћи ћемо јасније да кажемо о овим хронолошким догађајима и промјенама након ископавања. Али из остатака који су сачувани до данас, разумијемо да је структура првог периода била прилично богата. Плафони и зидови су украшени златом и позлатом. Била је то веома важна грађевина са декорацијама на поду. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: biblia.ru

У турском граду Изнику (Никеја у вријеме Византијског царства) мјесту одржавања Првог васељенског сабора 325. године (као и VII Васељенског сабора 787. године), археолози су открили два добро очувана хришћанска мозаика.
По ријечима стручњака, артефакти који приказују хришћанске симболе - брод и јелен - настали су између I и IV вијека, пише sedmitza.ru, позивајући се на Ancientist. Откриће је десило током ископавања темеља у изничком насељу Бејлер, у провинцији Бурса у данашњој Турској. Откриће је изазвало пораст интересовања јавности за духовно и археолошко наслијеђе града, гдје је 325. године одржан Први васељенски сабор, а чија се 1700. годишњица слави у мају-јуну 2025. године. Експерти тренутно пажљиво проучавају приказе на мозаицима, који, како је напоменуто, „могу пружити дубље разумијевање епохе почетног формирања хришћанства“.
Како међународна пажња расте на Никеју-Изник, стручњаци и заговорници културе обнављају своје позиве да се граду и његовим археолошким благом додијели статус Свјетске баштине УНЕСКО-а. 
Занимљиво је да недавно откриће мозаика није једино откриће које је у вези са древнохришћанским наслијеђем Никеје. Дана 29. априла, аматерски трагач за благом доспио је на насловне стране тврдећи да је идентификовао оригинално мјесто одржавања Првог васељенског сабора, недоумицу која вијековима збуњује црквене историчаре. Иако тврдња остаје предмет контроверзи и научних истраживања, ова случајност је такође подстакла интересовање јавности за то подручје. У близини мјеста ископавања налази се подручје за које се вјерује да је резиденција Максимуса Децимуса Меридијуса (Maximus Decimus Meridius), лика из чувеног филма „Гладијатор“. Инспирисана овим регионом, прича филма доприноси богатој историјској таписерији Изника. Припрема вјеронаука.нет

,​Голгота и највећи подвиг који је на њој остварен, живи не само у срцима вjерника, не само на страницама древних хроника, већ и у нijемом камењу. Ово камење има свој глас, а ако га послушамо, онда кроз вреву многољудног и вишејезичног савременог Јерусалима можемо чути његову невјероватну причу о великој трагедији, а уједно и о највећој побједи која се овдје догодила. прије више од 2000 година. Наш водич до ових изузетних мјеста биће четири јеванђеља, којима ћемо пратити Христов пут од Гетсиманије до Голготе.
Гетсимански врт
Гетсимански врт (у преводу ово име значи „преса за цијеђење маслиновог уља“, "уљана преса") налази се сјеверозападно од Јерусалима, на другој страни потока Кедрон, представља неправилан четвороугао са страницама од око 50 метара.

Кајафина палата
Из куће првосвештеника Ане Христос је одведен у Кајафину палату. Археолози који су истраживали ова мјеста били су изненађени када су видјели да се палата првосвештеника Јерусалима одликовала не само раскошном декорацијом већ и присуством тамница. Пуноправна ископавања овог занимљивог архитектонског споменика отежава чињеница да се на овом мјесту још од 5. вијека граде цркве. Међутим, чак и упркос томе, историја нам је сачувала много из Кајафиног времена. „Главни западни улаз модерне цркве води до посљедњег спрата, а са балкона који вири иза источног краја, посјетилац може да гледа на огромне сводове испод палате. Степенице се спуштају до житнице; складишта уља су обложена гипсом и имају округле пролазе. Ту је и млин са свом потребном опремом, као и тезга уклесана у стијени за магарца који је на њој радио. У овој „ризници“ пронађени су комплетни сетови мјера и тегова, које су користили само свештеници, као и огроман камени довратник: „Ово је Корван, или принос“. Слични уређаји на таквим вагама указивали су на складиштење приноса за Храм.

Захваљујући стијени, сводови Кајафе палате изгледају као нови, као да су их управо оставили првосвештенички кључари. Сачувана је и сала у којој је извршен суд Христов, а сада се ова сала налази на доњем спрату испод савремене цркве (има три спрата). Прозори ове сале гледају према планинској падини, гдје су исјечене степенице и галерије, можда су управо на једном од њих сједели Петар и војници, гријући се поред ватре. Са обје стране, зидови и углови суднице су одсјечени у облику квадрата до висине од скоро три метра. На самој средини суднице је врат узаног пролаза ка затвору, гдје је, по свему судећи, затвореник спуштен послије суђења.Ако се спусти на најнижи спрат, онда се налази стражарница, око које се и даље су спајалице за ланце. На једној страни је прозорчић који води у уску ћелију осуђеника, испод, изнад пода још се види избочина на којој је стражар устао да посматра затворенике. На супротној страни је бичевачки блок за сецкање, на коме је био испружен потпуно беспомоћни затвореник, везујући зглобове кожним каишевима причвршћеним за спајалице. Код његових ногу биле су двије посуде уклесане у стијену, једна за со, а друга за сирће, да га приведу памети. У овим тамницама као да се још увијек чује врисак несрећних жртава и ругање џелата. Лако је уз помоћ Библије замислити шта се догодило на овом доњем спрату у великој дворани прије много вијекова, током суђења Исусу. Из ове палате-затвора исцрпљени Спаситељ је одведен до римског управитеља Понтија Пилата.

Литостротон
„Пилат, дакле, чувши ову ријеч, изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата“ (Јн 19, 13). Литостротон у Пилатовом дворишту, гдје су се десили ови догађаји, преживио је чак и потпуно уништење Јерусалима 70. године нове ере. Открио га је као резултат свог  дугогодишњег рада свештеник и археолог Л. Х. Винсент. Отац Винсент био је успјешан због тачног описа Јеванђеља по Јовану. Грчка ријеч „Литостротон” значи „Камена платформа”, а арамејска ријеч „Гавватха” преводи се као „Подигнута земља”. У вријеме Исуса, величанствена  Антонијева кула граничила се са сјеверозападним дијелом зида Храма. Стајала је на каменој платформи, односно на „уздигнутом тлу“. Саградио ј је и назвао у част свог пријатеља (Марка Антонија) Ирод Први.

Дуго времена ова Флавијева прича, као и библијски извјештаји, нису били потврђени археолошким подацима. Али сада, као што смо већ писали, др Винцентије је, слиједећи јеванђеоске описе, нашао ову Иродову тврђаву са Литостротоном, на којој је сједио Пилат. Ево како сам археолог описује своје откриће: „Овај џиновски правоугаоник, скоро потпуно исјечен из стијене, имао је дужину од 150 метара од истока ка западу и 80 метара од сјевера ка југу. Био је заштићен моћним угаоним кулама и ограђеним конструкцијама... Примјетан и карактеристичан дио овог комплекса је, наравно, било двориште површине око 2500 квадратних метара. м., који се користи као мјесто сусрета између града и Антоније. Надвијајући се над дубоким базенима... ово двориште је заиста било срце тврђаве... Пилат је у овом дворишту успоставио своје судиште.
​Археолози су погледали камење које је видјело Христа како стоји испред петог прокуратора Јудеје, Понтија Пилата. И иако се у Антонију Пилат увијек осјјећао смирено, као нигде другде, сада је, гледајући у чудесног Човека који стоји испред њега, Римљанин осјећао нелагоду. Мучен сумњама и супротстављеним мислима, неспособан да донесе било какву одлуку, он шаље Исуса цару Ироду, „...који је и у оно вријеме био у Јерусалиму“ (Лк 23, 7).

Из злокобног замка прокуратора, заробљеник је послат Ироду у царску палату, „у којој су сјај и украс доведени до највећег савршенства. Био је окружен ободним зидом високим тридесет лаката, ... са богато украшеним кулама и постављањем огромних трпезарија са креветима за стотине гостију; разноврсност камена коришћеног у овој грађевини била је небројена, јер су најрјеђе стијене овдје донијете из свих земаља... Било је много кружних галерија које су се укрштале, украшене разним стубовима, њихова отворена мјеста су била затрпана зеленилом. Овде су се могли видјети хетерогени паркови ... са уличицама за шетњу ... цистерне од бакра, кроз које је текла вода. У овом земаљском рају цар се ојсећао као полубог и, као забаву, захтијевао је од Христа да му покаже чуда. Спаситељ је са тугом гледао овог човјека, дрског поноса, који није слутио

Голгота
Ова гора нам је оставила елоквентан камени доказ догађаја описаних у Јеванђељу по Луки 23, 44-45, као и у Јеванђељу по Матеју 27, 51: „...и земља се затресла; а камење се расуло.
Дакле, по свједочењу апостола, Христова смрт је била праћена изненадним наступом мрака и земљотресом. Упркос чињеници да је већина дјела историчара и писаца антике, укључујући и оне који су писали о догађајима у Јудеји у 1. вијеку нове ере, заувијек нестала, историја нам је сачувала свједочења античких аутора о необичном помрачењу сунца. у дане цара Тиберија. Тако древни грчки историчар Тал (1. вијек н.е.) у својој „Историји“, том 1, указује на овај догађај, иако га не може у потпуности објаснити, пошто је, с једне стране, пао мрак на земљу, а с друге – У то вријеме је био пун мјесец. А ово посљедње, као што знате, не може бити истовремено са помрачењем сунца.
Овај необичан догађај биљежи и други историчар из 1. вијека, Флегон, који је у свом историјском дјелу Олимпијада написао сљедеће: „За вријеме владавине цара Тиберија помрачење Сунца се поклопило са пуним мјесецом.

Што се тиче земљотреса, сваки туриста данас може да види његове посљедице на Голготи: „...из правца Калварије и даље су видљиви трагови земљотреса који се помиње у Јеванђељу.

Дакле, камење нам је сачувало живо сјећање на страшну трагедију и уједно највећу побједу, захваљујући којој је свако од нас, и ти и ја, добио право на живот.

Археолози су у близини Јерусалима открили манастир Светог Саве. До открића, значајног за православну историју, дошли су археолози са Јеврејског универзитета у Јерусалиму. У јануару 2025. године завршили су другу сезону ископавања у Јудејској пустињи, током којих су открили добро очувани византијски православни манастир из V вијека, пише The Times of Israel. Истраживања су проведена у тврђави Хирканија на западној обали ријеке Јордан у сарадњи са службеником Археолошке службе Јудеје и Самарије (библијски назив за Западну обалу). Ископавањима је откривен јединствен хришћански комплекс са богато украшеним мозаицима, фрескама и црквеним прибором, који свједоче о напредовању православне монашке заједнице. Манастир је основан 492. године послије Христа на врху брда које мјештани називају „страшном планином“. Испод слоја византијских грађевина, око 17 км јужно од Јерусалима, пронађени су и остаци грађевина из периода Другог храма.
„Када су монаси стигли на брдо, ритуално купатило из периода Другог храма било је потпуно прекривено, што смо могли да утврдимо кроз грнчарију коју смо тамо пронашли“, рекао је др Орен Гутфелд са Јеврејског универзитета у Јерусалиму. "Монаси нису могли знати на чему стоје."

"Када смо почели да ископавамо овај локалитет, претпоставили смо да је то мала грађевина, пошто историјски извори говоре само о малој групи монаха који су основали манастир“, објашњава Михал Хабер, истраживач и учесник ископавања. „Али обим и богатство откривених декоративних елемената потпуно су промијенили нашу перцепцију. Сада је очигледно да је ово био напредан, монументалан православни манастир, важан центар рановизантијског хришћанства.
Једно од најзначајнијих открића у 2023. години је импресиван натпис, испуњен црвеном окер бојом, који репродукује дио Псалма 86 на грчком језику "кини" (Koiné) који се користи у Новом завјету. Натпис је пронађен испод слике православног крста, што указује на дубок литургијски живот монашке заједнице. За православну историју посебно је драгоцјена чињеница да је манастир основан 492. године од Светог Саве - једног од великих стубова источне монашке традиције. Према древним љетописима и житијима, Свети Сава се попео на врх, како је рекао, „страшне планине“ и ту основао манастир као метох великог манастира Светог Саве.
Вриједи напоменути да Лавра Светог Саве, која се надвија над долином Кидрона, постоји и данас и један је од најстаријих манастира на свијету који непрекидно раде, који припада Јерусалимској патријашији.
„Археолошки налази потврђују податке из биографија и историјских хроника о подвижничком раду Светог Саве у Јудејској пустињи“, каже др Орен Гутфелд. „Манастир који смо открили је непроцјењиво свједочанство о ширењу православног монаштва у Светој земљи у V - VI вијеку.
Монашки живот у манастиру цвјетао је око три вијека, све до краја VIII или почетком IX вијека. Манастир је пропао, вјероватно због политичких промјена у региону. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: timesofisrael.com

Археолози су открили налазе који доказују да се битка описана у Старом завјету у којој је умро јудејски цар Јосија (648–609 прије Христа) заправо одиграла 609. прије Христа. у близини брда Мегидо у сјеверном Израиља, пише sedmitza.ru позивајући се на Biblical Archaeology Review. На том мјесту археолози су пронашли велику количину египатске и грчке грнчарије, што указује на то да су египатске трупе фараона Неха II (610–595 пне) и грчки плаћеници били присутни у Мегиду крајем 7. вијека прије нове ере.
„Анализа објеката је показала да је ископана зграда саграђена средином 7. вијека прије Христа, мало пре него што је фараон Нехо II убио цара Јосију у бици код Мегида“, рекли су истраживачи. Иако је већи дио библијског Мегида био ископан прије 1920. године, једно подручје тек треба да буде истражено. Археолози су га означили Зона X, гдје су пронашли остатке зида од цигле и двије зграде које датирају од VIII до VI вијека прије Христа.
Најстарији археолошки слојеви ископани у Зони X указују на постојање јудејског насеља на овом мјесту, које је спалила асирска војска предвођена царем Тиглат-Пилесером III око 732. године прије Христа.
Каснији слојеви датирају из времена асирске окупације, када је Мегидо постао главни град провинције Магиду Неоасирског царства са мјешовитим јудео-асирским становништвом. Најновији слојеви Зо Xне датирају из времена ослобођења Јудеје од асирске власти након смрти цара Асурбанипала (око 627. прије Христа) и њеног ширења на сјевер. Међутим, нису пронађени никакви трагови уништења града након што је цар Јосија освојио Мегидо средином до касног шестог вијека прије Христа. Најновији слојеви обухватали су велики број фрагмената египатске и источногрчке керамике. Ниједно друго налазиште у региону није дало толику количину египатске грнчарије, а ни једно налазиште у Израелу које није на обали није дало толику количину грчке грнчарије, кажу археолози.
„Египатска грнчарија је била веома лошег квалитета, тако да је мало вјероватно да је локално становништво било заинтересовано за њу и да је увезло из Египта“, рекао је Асаф Клајман, истраживач са Универзитета у Хаифи.
Археолози сугеришу да је најлогичније објашњење за изненадну појаву египатске и грчке грнчарије присуство великог гарнизона египатских и грчких трупа у Мегиду. Грци су често служили као плаћеници под фараоном Нехом ИИ. Овај доказ се уклапа у асирску историју: када је Неоасирско царство изгубило контролу над Левантом око једног века касније, на власт су дошли египатски савезници Асирије.
Египћани су покушали да спрече потпуно уништење Асираца. У лето 609. п.н.е. е. Фараон Нехо II се преселио да се придружи асирској војсци у близини града Харана. Јосија је кренуо против Египћана, сусревши их са својом војском у области Мегидо. Према Четвртој књизи о царевима, Јосија се борио са Нехом, био је тешко рањен стријелом у грло и умро на путу за Јерусалим. Јосијино тијело довезено је у Јерусалим у кочијама, а његова смрт се у земљи сматрала великим губитком.
Јосијина владавина обиљежена је духовним и религиозним препородом, а аутор Четврте књиге о царевима каже за њега: „Ни прије њега не бјеше таквога цара, који би се обратио ка Господу свијем срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом, сасвијем по закону Мојсијеву, нити послије њега наста таки као он" (4 Цар 23, 25). Под Јосијом је спроведена вјерска реформа, која се састојала од централизације богослужења у Јерусалиму (4 Цар 23, 4–24) и елиминације паганских и астралних култова који су у Јудеју продрли под асирским утицајем. Уништено је и најстарије и најпоштованије паганско светилиште у Ветиљу (Бејт Ел), очигледно познато од 10. вијека прије Христа светилиште у граду Араду.
У 18. години своје владавине (622. прије Христа), Јосија је започео чишћење јерусалимског храма и наредио да се у њему изврше поправке, током којих је првосвештеник Хилкија пронашао „Књигу Торе“ или „Књигу завјета“. Цар је издао указ којим је наредио да се текст прочита пред свим народом. У библијским студијама постоје различита мишљења о његовом садржају, али се углавном вјерује да се односи на Поновљени закон.
Под утицајем Јосијиних реформи, у Јудеји је настала такозвана Девтерономијск школа, која је пресудно утицала на формирање коначног текста Старог завјета. Критеријум за процјену дјелатности царева постаје њихов допринос концентрисању служења Једном Богу искључиво у јерусалимском храму и бриге за чистоту култа Једног Бога. Девтерономијски аутори су хвалили само оне цареве који су водили бескомпромисну ​​борбу против паганских утицаја и против култних центара осим јерусалимског храма. Пад сјеверног Израиљског царства сматран је божанском казном за практиковање богослужења у другим светиштима (4 Цар 17). Период Јосијине владавине означава почетак дјелатности пророка Јеремије.

Недавна ископавања на историјском археолошком локалитету у Харану у Турској, који се налази на Унесковој листи свјетске баштине (UNESCO’s World Heritage Tentative List), открила су ријетке мозаичке плочице и фрагменте витража за које се сматра да потичу из V вијека, што их чини једним од најстаријих познатих примјерака у региону. Вјерује се да су ови изузетни артефакти красили величанствени храм, важно архитектонско обиљежје једног од најстаријих насеља на свијету.
По ријечима професора др Мехмета Онала (Mehmet Önal), директора Археолошког факултета харанског Универзитета, недавни и ријетки налази откривени током ископавања рушевина храма пружају вриједне информације о архитектонском дизајну овог историјског здања. Професор Онал је истакао значај открића, рекавши: „Ово није обична базилика. Са преко 50 метара дужине (656,1 стопа), класификујемо је као Саборни (катедрални) храм у Харану, структуру која је знатно већа од стандардне цркве."  Саборни храм (катедрални храм), који се налази 200 метара сјеверно од чувене џамије Харан Улу (Harran Ulu Mosque), открива значајне дијелове свог сјеверног брода, зидова и замршено изрезбарених капитела стубова. Багери су открили и троја ријетка врата окренута ка сјеверу, која додатно наглашавају архитектонски значај објекта. Тим за ископавање открио је низ изузетних артефаката, укључујући златне тесере - мале комаде мозаика који су познати по својој употреби у стварању задивљујуће зидне умјетности. Ови фрагменти, откривени унутар лукова и сводова Саборног храма, указују на ниво сложене орнаментике која је вјероватно красила цијелу структуру, наглашавајући њен умјетнички и архитектонски значај.
Професор Онал је истакао откриће позлаћених стаклених мозаичких тесера који су коришћени у изградњи зидова, лукова и сводова катедрале, напомињући да су и сводови срушених цигала такође раније откопани. Изразио је оптимизам у вези са потенцијалним открићем подних мозаика, рекавши: „С обзиром на то да је Харан блиско повезан са пророком Аврамом и сматра се његовим градом предака, очекујемо да ћемо на мозаицима пронаћи приказ Аврама.
Историчари умјетности извршили су испитивање артефаката, укључујући комаде обојеног стакла уграђене у гипс, који су класификовани као витраж. Професор Онал је примијетио да њихове колективне процјене указују да ови налази могу представљати неке од најранијих примјера у региону.
„Наша анализа сугерише да је црква једна од рановизантијских цркава на овим просторима, због чега се ови витражи сматрају најранијим у региону, који датирају из петог вијека. Дакле, овде се могу уочити први примјерци обојеног стакла на овим просторима“, објаснио је он. Фрагменти витража, у нијансама плаве, зелене и љубичасте, вјероватно су били дио прозора Саборног храма. Ископавање је такође открило колекцију стаклених артефаката, укључујући замршено дизајниране посуде за које се вјерује да су коришћене за крштења или за ношење свете воде.
Професор Онал истиче историјски значај катедрале, наводећи да она служи као ризница историје, при чему сваки артефакт доприноси дубљем разумијевању улоге Харана у раном хришћанству и његовом умјетничком наслијеђу.
У закључку, ископавања која су у току на археолошком локалитету у Харану настављају да откривају значајне артефакте који бацају свјетло на богато историјско и културно наслијеђе региона. Како тим за ископавање истрајава у свом раду, очекују се даљи налази, који обећавају да ће продубити наше знање о овом изузетном локалитету и његовом доприносу историји региона. Припрема вјеронаука.нет/ Извори:Arkeonews и thearchaeologist.org

Сјеверно од израелског Кирјат Гата откривен је византијски манастир, који је дио древног насеља из Римског царства и који је постојао око 600 година. Поред манастира, током ископавања откривени су остаци пресе за грожђе, магацин и неколико других дрвених објеката. Под рушевина манастира садржи сложен мозаик који укључује „крстове, лавове, голубове, амфору (керамичка ваза), цвијеће и геометријске шаре". У центру мозаика налази се одломак из Пете Књиге Мојсијеве (Књига Поновљених закона) написан на грчком: „Благословен ћеш бити кад долазиш и благословен ћеш бити кад полазиш“ (Понз 28, 6). Овај стих је један од благослова за које је Мојсије рекао да ће Израиљски народ добити „Ако добро узаслушаш глас Господа Бога" (5 Мој 28, 1). Руководиоци ископавања истакли су да је манастир „највеће и најзначајније налазиште откривено у региону од римског и византијског периода“. Резултати ископавања указују на континуирану окупацију од раног римског периода до касновизантијског периода.
​„Древни мозаик ће ускоро бити превезен у радионицу мозаика Израелске управе за антиквитете (IAA) ради конзервације прије него што буде изложен у граду“, рекао је шеф одјељења за конзервацију умјетности Израелске управе за антиквитете. На мјесту ископавања откривена је и „велика количина посуђа, новчића, мермерних предмета, металних и стаклених посуда“. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: The ​Christian post

„Мозаик Мегидо“, откривен у древном Мегиду, на сјеверу Израела, из 3. вијека, најранији познати натпис који Господа Исуса Христа назива Богом, изложен је у Музеју Библије у Вашингтону (Washington D.C.
САД). Библијско археолошко друштво наводи да мозаик „додаје много нашем разумијевању раних хришћанских заједница у Светој земљи.” Биће на изложби од 1. септембра до 6. јула 2025. године. 
Мозаички натписи укључују: „Богољубиви Акептус принио је сто Богу Исусу Христу као спомен". Други натписи на мозаику су: „Гајан, звани Порфирије, центурион, наш брат, направио је мозаик о свом трошку као великодушан чин. Ово латинско име, које се колоквијално користи као Порфирије, наговјештава да је финансијер мозаика дошао из источне провинције и да је можда лично посветио мозаик. На мозаику се помиње и неколико жена: Примила, Киријака, Доротеја и Хресте. Ова чињеница свједочи о ставу Светог писма о улози и значају жене у почецима хришћанства. Израелски археолози су га открили током ископавања у склопу планираног проширења затвора између 2003-2005. године. Мозаик димензија 16 стопа (4,87 м) к 32 стопе (9,75 м) некада је украшавао под просторије величине скоро 500 квадратних стопа, коју су хришћани несумњиво користили за богослужење у трећем вијеку послије Христа када хришћанство још није добило слободу коју ће добити касније за вријеме цара Константина. „Запањујуће, овај простор чинио је крило велике стамбене зграде коју су користили римски војници, односно Шеста гвоздена легија стационирана у оближњем војном логору Легио“, наводи Библијско археолошко друштво. Датира из око 230. године послије Христа и тренутно је најранији споменик у Израелу посвећен хришћанском богослужењу. Припрема вјеронаука.нет/извор: басилица-ро

Ископавања, започета прије двије године, која су провели археолози са Одсјека за античке науке на Универзитета у Риму "Ла Сапијенца" (Sapienza Università di Roma) довела су до нових открића о историји Цркве Светог гроба, која се налази у хришћанској четврти у Јерусалиму. Црква Светог Гроба је црква из IV вијека која служи као сједиште Грчке православне патријаршије у Јерусалиму. Предање каже се црква налази на мјесту Христовог распећа, погреба и васкрсења, што ју чини једним од најсветијих мјеста у хришћанству. На прес конференцији, којој су присуствовали представници Јерусалимске патријаршије, католика латинског обреда (из Кустодије Свете земље) и Јерменске цркве, који су чувари цркве, објаљено је да ископавања открила да је локалитет првобитно био древни каменолом, о чему свједоче дубоки усјеци тестером у стјеновитим теренима и вађењем блоковског камена.
Уочени су трендови експлоатације каменолома који се протежу од сјевероистока до југозапада, са неким подручјима која прелазе пет метара дубине. Каменолом је напуштен током гвозденог доба, који је пренамијењен за пољопривредну употребу за узгој маслина и грожђа. Након опсаде Јерусалима 70. године послије Христа током Првог јудејско-римског рата  (66–70), цар Хадријан је основао римску колонију, нови град Елија Капитолина (латински: Aelia Capitolina), и саградио пагански храм на мјесту каменолома. Храм је остао у употреби до 4. вијека послије Христа, када га је срушио цар Константин Велики и замијенио га хришћанским храом. Макарије I , епископ јерусалимски, тражио је од цара Константина дозволу да ископа мјесто за које се вјеровало да је Христос сахрањен. Ископавање је открило гробницу исклесану у камену, коју је Макарије идентификовао као мјесто Исусовог погреба.
По мишљењу археолога, посљедње вађење камена из овог каменолома у вези је са изградњом ранохришћанског комплекса, у вријеме када су почеле да се подижу богомоље. Откривени су и докази о римској култној грађевини из времена Хадријанове владавине, као и трагови великог нивелисања стјеновитих терена за изградњу монументалних грађевина. ​Археолози планирају да наставе ископавања у сјеверном броду садашње цркве, што ће пружити додатне доказе о распореду и коришћењу овог светог простора у том периоду. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: ​Heritage Daily

Особље Британског музеја дешифровалo je  најстарију карту на свијету урезану у глинену плочу од прије око 3.000 година, откривши да она међу цртежима приказује локацију „Нојеве барке“.
Вавилонски артефакт, познат као Imago Mundi, приказује кружни дијаграм са системом писања који је користио клинасте симболе да опише рано стварање свијета. Истраживачи из Британског музеја, гдје се чува плоча, открили су шта су дешифровали прошлог мјесеца, али дубља анализа њиховог рада открила је библијску референцу унутар древног језика.
Истраживачи вјерују да су дешифровали вавилонски клинасти текст који показује пут и да се међу цртежима на плочи, налази и мапа Нојеве барке, а на полеђини плоче „садржи 'кључ' који води до мистериозног објекта." Кустос Британског музеја Ирвинг Финкел каже да „плоча објашњава пут до барке“. 
Вавилонска карта свијета - Imago Mundi- за коју се често каже да је најстарија карта познатог свијета икада пронађена збуњивала је истраживаче од када ју пронашао 1882. године познати археолог Хормузд Расам у Сипару (данашњи Ирак), око 40 километара југозападно од модерног Багдада. Древни текст, написан клинастим писмом, користили су само Вавилонци, који су урезали астрономске догађаје, будућа предвиђања и мапу за коју се у то вријеме сматрало да је цио „познати свијет“. Припрема вјеронаука.нет / Извор: DailyMail

Израелски археолози у Националном парку "Давидов град" (City of David National Park) открили су јединствени артефакт - древни камени печат из периода Првог храма, саопштава gnc.news. Према археолозима, ово је једно од најстаријих налаза од почетка ископавања у Израелу и потврђује библијски опис о Јерусалиму прије 2.700 година. Ово указује на мултикултуралност која је цвјетала у старом Јерусалиму. Артефакт су заједно открили Израелска управа за антиквитете и Фондација града Давида. Др Јувал Барух (Yuval Baruch) сматра да је ово откриће доказ веће способности читања и писања него што се мислило у овом периоду.  
​„Печат, направљен од црног камена, један је од најлепших икада откривених током ископавања у старом Јерусалиму, и изведен је на највишем умјетничком нивоу“, рекли су др Јувал Барух и Навот Ром, руководиоци ископавања, у саопштењу за јавност. 
„Супротно ономе што се уобичајено мисли, изгледа да писменост током овог периода није била само власништво елите друштва“, тврди Барух. По његовим ријечима, „људи су могли да читају и пишу, бар на основном нивоу, за потребе трговине“. Печат од црног камена приказује крилату фигуру у стилу неоасирског царства, за коју археолошки тим каже да је доказ утицаја царства у региону у VII и VIII вијеку. У саопштењу се наводи да „фигура подиже једну руку напријед са отвореним дланом; можда да покаже на неки предмет који држи. Са обе стране фигуре налази се натпис угравиран палеојеврејским писмом – „LeYehoʼezer ben Hoshʼayahu»“ што у преводу значи „За Јехоезера, сина Хошајахуа“. 
"А ово су који дођоше к Давиду у Сиклаг док се још кријаше од Саула сина Кисова, и бијаху међу јунацима помажући у рату, наоружани луком, из десне руке и из лијеве гађаху камењем и из лука стријелама, између браће Саулове, од племена Венијаминова: Поглавар Ахијезер и Јоас синови Семаје из Гаваје, Језило и Фелет синови Азмаветови, и Вераха и Јуј из Анатота, и Исмаја Гаваоњанин, јунак међу тридесеторицом и над тридесеторицом, и Јеремија и Јазило и Јоанан и Јозавад од Гедирота, Елузај и Јеримот и Валија и Семарија и Сефатија од Аруфа, Елкана и Јесија и Азареило и Јоезер и Јасовеам Коријани" (1 Дн 12,1-6).
Израелска управа за антиквитете наглаша да се име Јоезер налази у Библији (1 Дн 12, 7) у скраћеном облику – Јоезер (један од војника цара Давида), а такође наводи да се у књизи Јеремијиној (Јер 43, 2), који описује догађаје управо из овог периода, помиње личност са паралелним именом Азарија син Осајин. Два дијела његовог имена исписана су обрнутим редослиједом од имена власника печата, а његово средње име је исто и појављује се у скраћеном облику. Овај облик правописа у тексту одговара имену на недавно откривеном печату и зато је прикладан за овај временски период."
Зе'ев Оренстеин (Zeev Orenstein), директор за међународне односе Фондације "Град Давидидов" рекао је за Fox News Digital да „ово јединствено откриће додаје се на листу безбројних археолошких открића у Давидовом граду – историјском мјесту библијског Јерусалима – потврђујући библијско наслијеђе Јерусалима”.
„То такође служи као додатна потврда хиљадугодишње везе која повезује јеврејски народ са Јерусалимом – не само као питање вјере, већ и као чињеница“, рекао је он. Министар за питања и наслијеђе Јерусалима Амихај Елијаху (Amihai Eliyahu) истакао је да пронађени печат „отвара пред нама још један прозор у вријеме Јудиног царства за вријеме Првог храма“ и „свједочи о међународним односима ове државе“. Сјеверно царство (Израиљ-10 племена) заузео је 722/721. године прије Христа асирски цар Саргон II, а већина становништва је одведена у асирско ропство. Године 587. прије Христа Вавилонци предвођени царем Навуходоносором II освојили су Јужно (Јудино) царство (два племена Јудино и Венијаминово), уништили Први храм и одвели значајан дио Јевреја у Вавилон (вавилонско ропство). Припремио вјеронаука.нет

Осамнаести Међународни конгрес хришћанске археологије, за који је предложена тема „Рано хришћанство између литургијске праксе и свакодневног живота“ свечано jе отворен у понедјељак, 2. септембра 2024. године, у Свечаној сали САНУ. Његово преосвештенство јегарски и изабрани лондонски и великобританско-ирски Нектарије прочитао је писмо обраћања Његове светости Патријарха српског г. Порфирија. Овај догађај је јединствена прилика да се у Србији окупе свјетски реномирани истраживачи раног хришћанства, који ће са српским колегама разменити своја знања и искуства, а пружиће се и изванредна могућност за промоцију културе, науке и духовних вредности у Србији. Треба нагласити да Конгрес представља мјесто на коме се може истаћи потреба заштите хришћанског наслеђа, посебно на Косову и Метохији.
Организатор Осамнаестог конгреса је Археолошки институт, чија је кандидатура за то једногласно прихваћена на посљедњем, Седамнаестом конгресу хришћанске археологије у Утрехту, Холандија, 2018. године. Тиме су потврђени посебан значај и домети српске археологије, као и богатство споменичког наслеђа које баштини и презентује на својој територији. Конгресу траје до 6. септембра и њему ће присутвовати 200 стручњака, који ће поред Београда, где се одржава конгрес, обићи и ранохришћанске споменике на подручју Србије (Сирмијум, Ромулијана, Наисус и Царичин Град). Извопр: ТВ Храм

Недавна археолошка ископавања у Израелу открила рушевине давно изгубљене синагоге, за коју археолози вјерују да је вјероватно мјесто гдје је Господ Исус Христос чинио чуда и проповиједао, како то стоји написано у Новом завјету.
Према различитим новозјаветним одломцима, Христос је проповиједао својим сљедбеницима и исцјељивао болесне у синагоги која се налазила у древном граду Хоразину. Ту се налазе рушевине синагоге из III-IV вијека, али донедавно није било доказа да је на овом мјесту постојала синагога за вријеме Исусовог земаљског живота. Недавно откриће може потврдити њено постојање на овом мјесту у вријеме Христа. Водећи археолог Achia Cohen-Tavor из Dagesh Tourist Archaeology описао је ово откриће као једно од најзначајнијих у својој каријери. Након што је уклонио под синагоге из трећег вијека, његов тим је открио велике, „стратешки постављене“ громаде које су претходиле постојећој структури неколико вијекова.Тим је прионуо на посао уклањајући џиновско камење и међу њима је пронашао грнчарију, новчиће и посуђе - артефакте који би потенцијално могли да потичу из првог вијека нове ере.
„Не можемо датирати само камење, али можемо датирати предмете пронађене између њих“, објаснио је Коен-Тејвор у видео снимку који документује ископавање. Ово откриће пружа важне доказе о постојању синагоге из првог вијека, иако је потребно више истраживања да би се потврдио пуни значај локације.
Према Јеванђељу по Матеју, Хоразин је био град у којем је Исус учио, али га је касније проклео због недостатка покајања међу његовим становницима. Проклео је и град Витсаиду, упоредивши та два града с феничанским градовима Тиром и Сидоном: "Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су била у вама, давно би се у врећи и пепелу покајали. Али вам кажем: Тиру и Сидону лакше ће бити у дан страшнога суда него вама". Витсаида је нешто познатије насеље из којег су потекли Филип, Андреј и Петар, а познато је и по томе што је Исус ту излијечио слијепог човјека. Близу је и град Капернаум, који се више пута спомиње у јеванђељима као мјесто бројних Исусових исцјељења и чуда, па су га називали и "Исусовим градом". Налази ископавања сугеришу да је стазом која води до синагоге можда ходао Исус прије више од 2000 година.
На сјеверу Израела још су 1905. године пронађени остаци синагоге саграђене око 380. године, али није било јасно када је првобитно изграђена. Синагога је изграђена од базалтног камена и украшена јеврејским мотивима. Имала је три улаза, са фасадом окренутом према југу, према Јерусалиму, како је у то вријеме био обичај.
Значајна карактеристика ове синагоге је такозвана „Мојсијева столица“, камено сједиште које се спомиње у Библији (Мт 23, 2-примједба преводиоца) на којем је сједео читалац Торе. Ова столица се помиње у Библији, а сличне су пронађене и у другим раним синагогама, као што су на острву Делос у Грчкој и у Хамат Тиберијади близу Галилејског мора. Очигледно, када је Исус поучавао у галилејским синагогама, користио је такво сједиште, „резервисано“ за оне на власти. Ово откриће може потврдити да је синагога у којој је Исус проповиједао и чинио чуда у Хоразину заиста постојала. Археолошки тим се нада да ће откриће нових артефаката пружити још убједљивије доказе о томе. Припрема вјеронаука.нет /извор: Arkeonews

У Кападокији* (туристички регион у централној Турској, гдје су концентрисани многи пећински храмови из византијског времена) откривена је некропола са другачијим типом гроба који никада раније није виђен. О овоме пише Anatolian Archaeology и на друштвеним мрежама приказала фотографије са мјеста открића. Ископавања су открила некрополу у Невсехиру (Nevsehir), што доводи у питање досадашња схватања праксе сахрањивања у тој области. Ово откриће у близини Музеја на отвореном Гореме обећава да ће преобликовати наше знање о древној историји Кападокије.Посебност некрополе је необичан тип сахрањивања, који овде никада раније није виђен. Некропола је пронађена током ископавања на аутопуту који повезује Гореме са градом Ортахисар, изграђеном 1956. године, који је затворен за транспорт 2022. године када је пуштен у рад нови аутопут. Стари пут је нанио штету природном пејзажу и затворен је ради заштите подручја. За разлику од типичних гробова исклесаних у стијенама пронађених широм Кападокије, ова некропола има различите типове сахрањивања, што је прво такво откриће у региону. Пројекат ископавања дио је иницијативе „Наслеђе за будућност“ (“Heritage for the Future”), која укључује ископавање испред Музеја на отвореном Гореме (Göreme) и древног града Собесос у Ургупу (Sobesos Ancient City, Urgup). У општини Гореме постоји национални археолошки парк, који је музеј на отвореном. Сматра се да је овде настао монашки образовни систем. Генерални директор за културно наслеђе и музеје Кападокијске области, Бирол Инчецикоз (Birol İnceciköz), рекао је да ће резултати ископавања у музеју на отвореном у Горемеу промијенити изглед овог региона 2025. године јер ће подручје бити дизајнирано као археопарк са укључивањем нових налаза. Како је специјализовани портал Аrkeonews објаснио суштину открића, гробови се налазе у свим пећинским црквама Кападокије. То су овалне јаме ископане у подовима и зидовима цркава за сахрањивање мртвих. Гробови су често били дио првобитног дизајна цркве. У таквим случајевима за тијело покојника у зиду је урезано лучно удубљење (аркосолијум-лучно засведена ниша над гробом, уграђена у његов зид или конструисана на површини). Већина гробова је традиционално урезана у под након што је црква завршена. Понекад је геолошки пејзаж захтијевао да се гробови налазе изван цркве. На примјер, погребна капела Карабулут Килисе (Karabulut Kilisesi) настала је у облику јединственог димњака, тако да се гробови налазе око спољашње стране структуре. Откриће испред цркве Токали у Кападокији сада научницима по први пут показује некрополу без гробница исклесаних у стијенама.

Црква Токали (Токалы Килисе) је велики храм уклесан у стијени у близини Музеја на отвореном у Горемеу. Захваљујући својој огромној величини, импресивној подземној капели и фрескама из 9. вијека које приказују Христов живот, сматра се изузетнијим од бројних других резбарених цркава у овој области.

Археолози најављују значајне историјске налазе у Кападокији
Поред некрополе, ископавања су открила значајна подручја од историјског значаја, укључујући подруме, кухиње и радионичке просторе цркве Балконлу, која се налази непосредно изнад цркве Токали. Црква Токали позната по својој величини и фрескама из 9. века, сада се налази у близини још интригантнијег археолошког налазишта. Недавно су у Ингушетији откривене крипте и млинови на територији Државног историјског, архитектонског и природног музеја-резервата Џејрак-Асински. У селу Фуртоуг пронађене су две речне воденице и четири подземне крипте о којима се раније није водило рачуна. Подземне крипте садржавале су остатке костију. Из верских разлога, локални становници су их затрпали земљом. Сада их треба уврстити на листу идентификованих мјеста културног наслеђа републике како би се обезбедила безбједност.

*Православље у Кападокији
​Хришћанска историја Кападокије вуче коријене још од првог вијека захваљујући мисионарским путовањима апостола Павла који је походио ове крајеве. Први хришћани насељавају ову област бежећи од прогона римских власти, тражећи заклон под „каменим капама“.У раном хришћанству, стара престоница Кападокије, Мазака, под новим именом Кесарија (Ћесарија) била је важно епископско средиште. Тројица кападокијских отаца: Свети Василије Велики, Григорије Ниски и Григорије Назијанзин -веома су значајни за рану историју цркве. Овде су рођени и свети Ђорђе и чувени светогорски старац Пајсије.У вријеме преподобног Симеона Столпника (+459) хришћанство је у Кападокији цвјетало. Укупно, Кападокија је било необично важна за рану историју хришћанства. Све до 1071. године Кападокија је била дио Византије. Посљедњи православни хришћани напустили су Кападокију након грчко-турског рата и прогона грчког становништва двадесетих година прошлог вијека. Више од 3 000 цркава, свједоче о православном и грчком карактеру прошлости Кападокије.Само у једној од кападокијских области – Горемеу, налази се више од 400 цркава. 

На археолошком налазишту на Манушу код Жупаније, гдје се из земље указала голема грађевина из Диоклецијановог доба којој се са сигурношћу још не може одредити намјена – окривен је нови јединиствен проналазак.
Наиме, ради се о сребрном новчићу српског краља Стефана Уроша II Милутина на којем пише ВРОСИ (Урош). Хрватски археолози кажу да се ради о касној емисији динара, кованој крајем 13. и почетком 14. вијека. Наћи новчић на сплитском подручју препуном археологије, не би било толико чудно да се не ради  о четвртом новчићу који потиче из српске средњовјековне државе, а два се чувају у Музеју хрватских археолошких споменика на Мејама.
Један од њих је новчић који је издала држава којом је владао Стефан Драгутин, брат краља Стефана Уроша II Милутина.
- У Музеју хрватских археолошких споменика чувају се два новчића српске средњовјековне државе, сребрни денари Уроша лл., а још један Урошев новчић је нађен у тврђави Сокол у Конавлима. Ти су новчићи доста ријетки на тлу Хрватске, међу осталим јер их је Венеција забрањивала будући да су копирали њихове сребрњаке. За новчиће у Музеју хрватских археолошких споменика (МХАС) нисмо сигурни како су доспјели у Сплит, јер су означени "непознатим налазиштем". О управо пронађеном новчићу на Манушу више ћемо моћи рећи кад се очисти и детаљно анализира – каже др сц. Томислав Шепаровић, кустос нумизматичке збирке МХАС-а. У Археолошком музеју у Сплиту чува се и новчић Стефана Драгутина (владао од 1276 до 1282., а потом краљ Сријема до 1316.), брата краља Стефана Уроша II Милутина.
Како је српски средњовјековни новчић доспио на Мануш, вјероватно никад нећемо сазнати, а кад је ријеч о средњовјековним владарима Србије, било би за очекивати да се нашао и који новчић Стефана Првовјенчаног.
Стефан Урош II Милутин, чији је новчић нађен на Манушу, био је српски краљ од 1282. до 1321. године, брат краља Стефана Драгутина који је абдицирао у његову корист. Урош II Милутин проширио је своју државу на сјевер до Дунава, на југ до Скопља, на западу чак и на дијелове Далмације, све до Цетине!
Археолог Цингели каже нам како је новчић пронађен на сјеверној страни археолошких ископа, а раније је на налазишту Ad basilicas pictas на Манушу пронађен новац цара Трајана (98 - 117.), Максимијана (286 - 310.), Лицинија I (308 - 324.), Константина Великог (307- 337.), Константина II (337 - 340.), Грацијана (367 - 383.), Теодозија II (402 - 450.) те Јустинијана (527 - 565.), те три новчића венецијанског дужда Орија Малипиера (1178 – 1192.).
- Код новчића је увијек битан контекст, али треба бити врло опрезан око датације археологије уз помоћ новчића. Уз "Милутинов новчић", који смо прилично брзо датирали јер је сребрњак, и врло је сличан венецијанском новцу из тог раздобља, пронашли смо још десетак римских новчића – бакрењака које најприје треба очистити да бисмо их датирали, те један новчић с рупом који је очито употребљен као медаљон – каже археолог Цингели. Припремио вјеронаука.нет на основу писања извора Слободна Далмација. хр

Долина се налази око 70 километара од центра града Кајзерија (некадашњи назив Кесарија Кападокијска)
Долина Ердемли, у подножју планине Ерџијес, дуга је око 10 километара. Значајан је по стрмим литицама, бујној вегетацији и историјским црквама. У насељеној зони дуж долине Едемли налази се једанаест цркава цркава у долини изграђених између 10. и 13. вијека и оне представљају важне примјере византијске умјетности, преноси AnatolianArcheology. Међу најистакнутијим грађевинама су Дворска манастирска црква, црква Светог Јевстатија, црква и капела Светог Николе, црква Светог Михаила, црква Дванаест апостола, црква Четрдесет мученика, Једнобродна Црква, Palace Monastery Church и Црква Медведа.
Долина Ердемли је кроз историју била важан вјерски центар за хришћане. Цркве и манастири у долини некада су били центар живог монашког живота између 10. и 13. вијека. Зидови су украшени сценама из Библије, неким флоралним и геометријским мотивима, као и појединачним ликовима светаца - епископа и апостола. Цркве су грађене примјеном најнапредније технологије тог периода. Гувернер округа Јешилхисар Ахмет Али Алтинташ рекао је да се „долина Ердемли налази усред широких равница у којима је пољопривреда била интензивна током византијског периода и претходних година”.  Објашњавајући да су веома богати људи овде живјели од 10. вијека, Алтинтас је рекао: „То можемо разумјети из технологије и израде коришћене на објектима у овом региону. Изградили су их мајстори за које се зна да су дошли из Цариграда, користећи најважније технологије тог периода“.
Алтинтас је напоменуо да постоји много докумената који указују на то да је живот у долини Ердемли углавном био одређен пољопривредним активностима у региону и пласманом насталих производа.

У древном граду Гезеру на југу Леванта пронађени су нови докази да су библијска царства Соломона и Давида заиста постојала, саопштава издање Аncient-origins. Сматра се да је ово мјесто имало значајну улогу у културним и политичким догађајима из библијских времена. Свјежи подаци о временској скали и хронологији догађаја добијају се радиокарбонским датирањем, као и новим археолошким доказима. Испитане су капије, одбрамбени зидови и велика административна зграда, која датира из раног 10. вијека прије Христа, што се поклапа са владавином цара Соломона како се то помиње у Библији. Истраживачи су проучавали 35 органских материјала, углавном сјеменки откривених у више слојева стијена у Гезеру, археолошком налазишту у Израелу, и вјерују да су ријешили мистерију о неким догађајима. Недавна студија радиокарбонског датирања (које се још назива и угљенично датирање или датирање угљеником-14) древних рушевина Гезера, која се налази у централном Израелу и датира отприлике из 1000. године прије Христа, објављено је у сриједу у часопису PLOS ONE.
Студија пружа нове доказе који доприносе текућој дебати о историјској тачности библијског описа. Посебно се бави питањима везаним за постојање царстава Давида и Соломона. Тел Гезер—вјештачко брдо настало развојем неколико слојева људског становања током миленијума—има историју која датира више од 3.600 година, која датира из средњег бронзаног доба. Током овог периода био је важан ханански град-држава смјештен у Шефели, брдовитом подручју између Јерусалима и обалне равнице.
Ова студија се посебно фокусира на један слој, стратум 8.
Повезан са борбом за власт, освајањима и интригантним причама које укључују личности као што су Милкилу и Аменхотеп III, Мернептах, Филистејци, Соломон и његов неидентификовани фараонски таст, и Шишак /Шешонк I., Гезер се помиње у египатским, асирским и библијским текстовима– изворима који имају различит значај за реконструкцију историје. Египатски и асирски текстови су савремени са догађајима које описују и зато су опште прихваћени као докази стварних догађаја (упркос политичким склоностима аутора). Библијски текстови су написани вијековима касније, тако да су историјске реалности иза њих мање јасне и о њима се активније расправља“, пишу аутори студије.
- Наша студија даје први поглед на хронологију засновану на датирању радиоактивним угљеником за Тел Газер у периоду од 13. до 9. вијека пре нове ере. То нам је омогућило да независно тестирамо везе догађаја чији трагови постоје у неким археолошким слојевима са онима из писаних извора – рекла је за Њузвик Линдел Вебстер, ауторка студије и чланица Аустријске академије наука.

Откриће, навели су истраживачи, кореспондира са неким догађајима описаним у Библији, попут уништења Гезера у време фараона Мернептаха и фараона Шошенка.

Тим археолога сматра да је ближи утврђивању коначног мјеста Нојеве барке након ископавања геолошке формације у Турској. Тим за истраживање планине Арарат и Нојеве барке састоји се од три турска и америчка универзитета, а њихов пројекат је почео 2021. године. Тим је из геолошке формације у Турској извукао старе узорке камења и тла, за које вјерују да су садржавале остатке лађе. Њихови налази су такође утврдили да су „глинени материјали, морски материјали и морски плодови“ били присутни на том подручју између 5500. и 3000. године прије нове ере, наводи турски лист Hürriyet. Формација Дурупинар се налази у округу Догубајазит у Агри, који се налази на мање од двије миље од иранско-турске границе. То је географска карактеристика од 538 стопа направљена од лимонита, за коју неки мјештани смартају да је остатак Нојеве барке. Професор Фарук Каја, члан тима археолога, рекао је да би узорци могли доказати људску активност прије 5.000 година.
„Према првим налазима добијеним из студија, људске активности у региону постоје још од периода халколита између 5500. и 3000. године прије нове ере.
„'Што се тиче датирања, наводи се да је било живота и на овим просторима. То је откривено у лабораторијским резултатима.” Међутим, додао је да „није могуће“ рећи да је брод дефинитивно био тамо само због забављања и да ће „требати дуго да раде да би ово открили“.
Међутим, наводно откриће оспорили су и геолози, који кажу да је то само стијена – ништа више. Према Библији, Ноје је утоварио по двије животиње на арку дугу 150 метара како би их спасио од апокалиптичне поплаве која је потопила Земљу. У Књизи постања, то су биле планине Арарат у садашњој источној Турској где се Нојева барка зауставила након потопа. 
Планина се налази на 16.500 стопа и исклесана је као ковчег.
Док су десетине истраживача и појединаца тврдили да су лоцирали ковчег, нико никада није успио да пружи коначне доказе. Свети текстови трију религија, хришћанства, јудаизма и ислама, упућују на Нојеву барку. Извор: Greek reporter

Пронађени су остаци манастира посвећеног светим равноапостолним Константину и Јелени. Према писању листа Hurriyet Daily News остаци византијског манастира откривени су током ископавања неколико древних римских гробница у близини града Орду близу обале Црног мора.
Благодарећи историјским записима, документима и информацијама добијеним од разних путника и истраживача који су помињали одређене детаље, утврдили смо да је ово мјесто [хришћанска] манастирска црква посвећена светим равноапостолним Константину и Јелени“, рекао је археолог Сечкин Евчим. са Универзитета Орду, који води пројекат под руководством Музеја Орду уз дозволу Генералног директората за културно наслијеђе и музеје Републике Турске. Свети Константин, први римски цар који је прешао у хришћанство, царовао је од 306. до 337. године.

Протеклих седмица, археолози и радници у Израелу ископали су још осам степеница Силоамске бање у оквиру великог пројекта који ће јавности по први пут открити степенице по којима је ходао Исус Христос и многи мушкарци и жене у библијска времена. Пројекат су крајем прошле године објавили Израелска управа за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA), Израелска управа за природу и паркове и Фондација града Давида. Реч је о ископавањима у јужном дијелу историјског најстаријег подручја Јерусалима званог „Давидов град“ и на подручју националног парка Јерусалимске зидине, преноси «Православие.Ru» позивајући се на  ChristianHeadlines.com.  Силоамска бања изграђена је прије око 2.700 година за вријеме праведног цара Језекије (2 Цар 20, 20) као дио водоводног система Јерусалима. Јевреји су у њему вршили ритуално прање. Вавилонци су га уништили око 600. године прије нове ере, а касније је поново изграђен, као што је забиљжено у Књизи о Немији.
У Јеванђељу по Јовану нам се каже да је је Христос док је пролазио, угледао човјека слијепог од рођења. Његови ученици су Га упитали и рекли: "Рави, ко је сагрешио?" – он или његови родитељи, те је рођен слијеп?“ Исус им је одговорио: „Ни он ни родитељи његови сагрешише, него да се јаве дјела Божија на њему. "Мени ваља радити дјела онога који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити. Док сам на свијету видјело сам свијету. Рекавши ово пљуну на земљу и начини као од пљуванке, и помаза калом очи слијепоме, И рече: иди умиј се у бањи Силоамској (које значи послан). Отиде дакле и уми се, и дође гледајући (Јн 9, 6-7). Иако су неке од степеница Силоамске бање претходно биле ископане, посљедњих неколико седмица ископавања откопано је још 8 степеница које нису виђене вијековима.
„Ископавања која су у току у Давидовом граду – посебно у области бање Силоам и 2.000 година старог ходочасничког пута – представљају једно од највећих свједочанстава о овом великом наслијеђу и хиљадугодишњој повезаности Јевреји и хришћани са Јерусалимом“, рекао је директор за међународне односе Фондације Давидов град Зеев Оренштајн.
Као резултат, цио базен Силоама биће доступан посјетиоцима. То ће постати дио туристичке руте која ће почети на најјужнијој тачки Давидовог града и завршити се код Западног зида. 
„Пола миље која пролази кроз Давидов град од бање Силоам на југу и дуж ходочасничког пута све до Западног зида и јужних степеница Храмовне горе најзначајније су пола миље на планети. И то не за милионе, већ чак и за милијарде људи широм свијета“, рекао је З. Оренштајн.

Амерички археолог Стивен Колинс, декан одјељења за археологију на Универзитету Свете Тројице (Албукерки, Нови Мексико), тврди да је открио древни библијски град Содому, који је „збрисан са лица земље у трен ока “, преноси Православие.ru позивајући се на Christian Headlines. Као што знамо из Старог завјета, Бог је сумпором и огњем уништио градове Содому и Гомору. Гњев Господњи изазван је злобом и гријесима њихових становника. Тим С. Колинса открио је крхотине грнчарије из средњег бронзаног доба током ископавања на археолошком локалитету познатом као Тел ел Хамам у Јордану.
Према Колинсу, локација Содоме одговара библијском опису, а материјални докази пронађени на локалитету, укључујући крхотине керамике, чија се површина „претопила у стакло” прије неколико миленијума под утицајем неког феномена високе температуре, потврђују његову верзију.
„Чим уђемо неколико центиметара у културни слој бронзаног доба, налазимо овај фрагмент крчага. И изгледа као да је „кључало“ и растопило се у стакло“, рекао је Колинс. Очигледно, пронађена грнчарија је била изложена температурама већим од 1200 степени Целзијуса, а могуће и 2000 степени.
Према Колинсу, члан његовог тима, који је радио на пројекту из Другог светског рата који је развио прву америчку нуклеарну бомбу, погледао је растопљени фрагмент и рекао да је видео нешто слично на Тринитију, првом свјетском тесту технологије нуклеарног оружја. који се догодио у јулу 1945. на југу америчке државе Нови Мексико.
Колинс је такође цитирао чланак објављено у часопису Nature из 2022. у којем је 21 научник и истраживач навео да је пронашао доказе о „веома необичној катастрофи“ – вјероватно удару метеорита – који је оставио „културни слој богат угљем“ и растопљене предмете у Тел ел Хамаму око прије 3600 година. У чланку се тврдило да је Тел ел Хамам „збрисан са лица земље у трен ока“. Према Колинсу, локација Тел ел Хамама је у складу са библијским доказима. Израчунао је да се у књизи Постања помиње најмање 25 познатих географских референци које би могле указати на град Содому. Према Колинсу, један од библијских трагова је  Књига Постања 13,10: „Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу Јорданску, како цијелу натапаше ријека, бјеше као врт Господњи, као земља Мисирска, све до Загора, прије него Господ затр Содом и Гомор“. Колинс је увјерен да је Лот, разгледајући земље, био у градовима Ветиљ или Ај, а затим отишао на исток. Тел ел-Хамам се налази источно од ова два града. „У ствари, библијски текст нас је довео овде. Управо смо се снашли у модерној географији“, закључио је научник.

У Истанбулу, у округу Багџилар, испод школског здања пронађени су остаци православне капеле, преноси Arkeonews. Стручњаци још нису утврдили када је и ко саградио капелу на овом мјесту, која подсјећа на пролаз када се гледа из далека и која привлачи пажњу као једна од заборављених историјских тачака Истанбула. Археолог Омер Фарук Јавашчај (Ömer Faruk Yavaşçay) је, у интервјуу, рекао да је примијетио ову структуру на старим мапама града. На некима од њих капела је била означена као „Ayazma“, што на турском значи „света вода“. Напомињући да је на том мјесту постојало грчко село током Отоманског царства, Јавашчхај је навео да су капелу вјероватно подигли православни становници села касних 1800-их. Мјештани су археологу рекли да је прије 25-30 година на овом мјесту постојала чесма, а касније је ту изграђена школа. Напомињући да су на том локалитету била потребна опсежна ископавања како би се добило више информација о капели, Јавашчај је нагласио да рушевине капеле „треба збринути и заштитити“. Округ Багцıлар је четврти по броју становника у општини Истанбул. Име је добио по обиљу винограда. Назив "багцıлар" на турском значи "виноградар". Раније се ова област звала Јешилбаг (Yeşilbağ), што се преводи као "зелени виноград". Током османског периода, на овим просторима су претежно живјели православни Грци. Припремио: ​вјеронаука.нет

Израелска управа за антиквитете (IAA) открила је древну "финансијску признаницу" уклесану у камену стару 2.000 година дуж ходочасничког пута Давидовог града у Јерусалиму, наводи се у саопштењу објављеном у сриједу.
Пронађен је мали фрагмент камене плоче са седам редова дјелимично очуваног текста у којима се помињу имена људи и суме новца. Ова слова и бројеви су вјероватно запис финансијске активности, можда плаћања за раднике или људе који дугују новац.Читљиви дијелови текста признанице укључују имена са исписаним бројевима поред њих. На примјер, у једном реду пише Шимон, популарно библијско мушко име током раног римског периода (37. прије Христа до 70. године нове ере), рекли су истраживачи.
„На први поглед имена и бројеви можда не дјелују узбудљиво, али помислити да су се, баш као и данас, признанице и раније користиле у комерцијалне сврхе и да је таква признаница стигла до нас, ријетко је и задовољавајуће откриће да омогућава увид у свакодневни живот у светом граду Јерусалиму“, наводи се у саопштењу ИАА објављеном на Фејсбуку. 
„У овом једноставном објекту изражен је свакодневни живот становника Јерусалима који су овде боравили прије 2.000 година.
Четири друга слична хебрејска натписа који датирају из раног римског периода, доба познатог и као вријеме Исуса Христа, такође су пронађена у Јерусалиму и Бет Шемешу, према ријечима директора ископавања Nahshon Szanton и Esther Eshel, епиграфисте и професора са Бар - Илан Универзитета. Али најновије откриће је прво те врсте које је пронађено из овог историјског периода унутар граница града Јерусалима.Према истраживачима, натпис је уклесан помоћу оштрог алата на плочи од креде, која се традиционално користила као костурница или гробни сандук у Јерусалиму и Јудеји између 37. прије нове ере и 70. године нове ере.
„Костурнице се углавном налазе у гробовима ван града, али је њихово присуство документовано и унутар града, можда као роба која се продаје у локалној занатској радионици или радњи “, наводи се у саопштењу. Историјска потврда пронађена је у доњем граду дуж ходочасничког пута, дужине отприлике једне трећине миље и која повезује градску капију од југа Давидовог града до Храмовне горе. Овај пут је „у суштини служио као главна саобраћајница Јерусалима у то вријеме“, саопштила је ИАА. „Комбинација архитектонског и опипљивог простора огромног, поплочаног камена трга који је сачуван на локалитету и открића малих налаза на овом простору, попут мерног стола и новог натписа, омогућавају нам да реконструишемо дијелове невјероватно јединствене археолошке слагалице у једном од живахних центара који су постојали у древном Јерусалиму“, рекли су Nahshon Szanton и Esther Eshel у заједничкој изјави објављеној у часопису Atiqot. 
„Свака информација, а свакако и древни натпис, додаје нову и фасцинантну димензију историји града.