Сазнај новости из
хришћанског свијета
Ово није истина. Апостоли су се цијенили и признавали њихов узајамни допринос у проповиједању јеванђеља. Упркос чињеници да су то били веома различити људи, да су вршили апостолску службу у различитим дијеловима Римског царства и да су међусобно врло мало комуницирали, ми празнујемо њихов спомен истог дана и најчешће их приказујемо заједно на иконама. То није случајно: апостоли Петар и Павле називају се Првоврховним, тј. они су супериорнији од других по својој важности за хришћанску мисију и формирање хришћанске цркве. Међу њима су заиста постојале разлике, али оне су ријешене током отворене дискусије, прожете духом братске хришћанске љубави. Прије него што пређемо на дискусију међу апостолима, подсјетимо се укратко какви су људи били. Петар Апостол Петар, прости, необразовани човјек, који је зарађивао за живот риболовом, један је од првих апостола које је сам Христос позвао. Петар се одликовао горљивим карактером, био је врло искрен и частан у својим ријечима и поступцима. Био је први од апостола који је отворено исповиједио Исуса као Месију и Сина Божијег. Када је Христос питао коме се апостоли клањају, Симон - тако се до тада звао Петар - рекао је: Ти си Христос, Син Бога живога (Мт 16,16). И чуо је у одговору Спаситељево обећање: Благословен си, Симоне, сине Јонин, јер ти ово није открило тело и крв, већ Отац мој који је на небесима; и кажем вам: ви сте Петар (на грчком „петрос“ је камен - прим. аут.), и на овој стени ћу саградити Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт 16,17-18) . Петар је непосредни очевидац свих главних догађаја Христовог земаљског живота. Гледао је светлост Тавора током Преображења, био је поред Господа током Његове молитве у Гетсиманском врту, покушао је да заштити Исуса од војника који су дошли да га ухвате, за шта је чак користио и мач. Господ је често разговарао са упутствима и упутствима директно са Петром. А разговор између Христа и Петра послије Васкрсења један је од најдужих дијалога између Спаситеља и Његовог ученика у цијелом тексту Јеванђеља. Павле Апостол Павле је - бар до свог чудесног обраћења Христу -био сушта супротност Петру. Рођен је у породици римског грађанина јеврејског поријекла. У то доба, право римског грађанства, била је привилегија која се давала врло малом броју становника провинција. Павле, који је рођењем добио јеврејско име Савле (име Павле је римског поријекла), одрастао је међу фарисејима - ревносним присташама и скрусулозним извршиоцима Мојсијевог закона. Грчки језик је знао од дјетињства и стекао је одлично богословско образовање под вођством учитеља Гамалила, који је уживао апсолутни ауторитет у академској заједници. Павле је био смирен, разборит полемичар, суптилни теолог који је комбиновао јеврејску религиозну мудрост и грчко философско оруђе и дипломата који је знао како да нађе прави приступ разним саговорницима. „И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем. А ово чиним за јеванђеље, да будем његов заједничар“ свједочио је о себи у Посланици Коринћанима (1 Кор 9, 20-22). Па ипак - Павле није био међу Христовим ученицима . Напротив, прије обраћења био је жестоки прогонилац хришћана. Али постоје заједничке црте које су спојила ову двојицу различитих људи - снажна вјера, искрена потрага за истином, горуће срце и велика жеља да цио живот служе Богу и пренесу ову истину другим људима. Ови квалитети су у великој мјери одредили изузетну улогу апостола Петра и Павла у историји Цркве и њихов ауторитет у ранохришћанској заједници. Сад о несугласицама. Од самог почетка мисионарског рада Петра и Павла, њихово проповиједање било је усмјерено на различиту публику. Петрова мисија одвијала се углавном међу Јеврејима, док је Павле настојао да радосну вијест пренесе незнабошцима. О томе је и сам писао: „…када увидјеше да је мени повјерено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане“ (Гал 2,7). Мора се рећи да је апостолска посланица у првим данима послије Педесетнице у принципу била упућена прије свега Јеврејима. Апостолима који су одрасли у традиционалној старозавјетној култури, васпитани на правилима и нормама Закона, било је тешко да превазиђу уобичајену национално-вјерску парадигму. Поред тога, на тај начин су буквално испунили завјет самог Господа, Који их је посебно послао изгубљеним овцама дома Израиљевог: “ Него идите најприје изгубљеним овцама дома Израиљева"! (Мт 10, 6). Петар је, да би прихватио идеју о могућности проповиједи незнабошцима, било потребно виђење, које је имао док се молио на крову куће Симона Кожара: “изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа. И огладње, и хтједе да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос. И видје небо отворено и сасуд некакав гдје силази на њега, као велико платно завезано на четири краја и спушта се на земљу“. Трипут му се с неба спустило платно са нечистим животињама, које Јевреји нису јели, трипут је чуо глас који му заповиједа да устане закоље и поједе, и још трипут као одговор на Петрово одбијање (Нипошто, Господе, јер никад не једох било шта погано или нечисто) глас Божији му говори: „Што је Бог очистио ти не погани“ (Дјела апостолска 10, 13-15). Послије тога је крстио капетана Корнелија, који је раније био незнабожац, и све укућане, а затим је о томе испричао осталим апостолима. „А чуше апостоли и браћа који бијаху у Јудеји да и незнабошци примише ријеч Божију. И кад узиђе Петар у Јерусалим, препираху се с њим они из обрезања, Говорећи: Ушао си необрезаним људима и јео си с њима. А Петар им отпоче излагати по реду…“. Саслушавши га „заћуташе, и слављаху Бога говорећи: Заиста и незнабошцима даде Бог покајање за живот“ (Дјела 11, 18). Овај покрет ка незнабошцима изазвао је забуну код Јевреја који су се обратили Христу, који су и након крштења наставили да поштују многе обичаје старозавјетног закона. Немајући никаквих основних примједби на апостолску мисију међу незнабошцима, они су захтијевали од посљедњих да слиједе и поштују основне норме јудаизма, прије свега, обрезање. Таква осјећања утицала су и на апостоле. Петар овдје није био изузетак. На тој основи су настала неслагања између њега и апостола Павла. Спор и помирење Павле описује околности спора између апостола у свом писму Галаћанима, који су, такође, изнијели горе описане тврдње против хришћана који су изашли из незнабожаца. Павле пише да је Петар, боравећи у Антиохији, лако комуницирао са незнабошцима, укључујући и заједничко јело с њима, али пошто су тамо дошли хришћани из Јерусалима, који су раније били Јевреји, снебиваше се и одвајаше, бојећи се оних који су из обрезања (Гал (2, 12). Павле је био огорчен таквим понашањем апостола, које је, по његовом увјерењу, противријечило истини Јеванђеља (Гал 2, 14) и отворено пред свима (Гал 2, 14) осудио Петра: „А када дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице, јер бјеше за осуду“ ., замјерајући му лицемерје: “Али кад видјех да не иду право истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Када ти који си Јудејац живиш незнабожачки а не јудејски, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски? Показало се да је питање односа према бившим незнабошцима толико важно да је постало главни предмет расправе на јерусалимском (или другачије - апостолском) сабору, који се одржао 49. Главни говорници на сабору били су апостоли Петар, Павле и Јаков, брат Господњи, који је због свог аскетског живота уживао посебно поштовање међу јудео-хришћанима. Учесници сабора изнијели су своја разматрања и дошли до једногласног мишљења: одбачена је потреба да се крштени незнабошци обрежу и поштују друге старозавјетне обреде и ритуале. Саборна посланица, која је послата антиохијским хришћанима, каже: „Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: Да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима); од овога ако се чувате, добро ћете чинити. Будите здраво“ (Дјела апостолска 15, 28-29). А шта је са апостолима Петром и Павлом? Осим кратке епизоде у Антиохији, у Новом завјету не налазимо доказе да је однос међу њима био нарушен сукобом. Као што се види из текста књиге Дјела апостолских, одлука Апостолског сабора донесена је уз помоћ Духа Светога и уз општу сагласност његових учесника. Павле је наставио да проповиједа и задржао поштовање према Петру као једном од стубова младе хришћанске цркве, како га сам назива у писму Галатима. И Петар се поклонио мудрости и интелигенцији свог брата, иако је открио да су у Павловим посланицама “… нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу“ (2 Петр 3, 16), што неуки не могу да разумију. Апостоли Петар и Павле су изванредни мисионари свог времена на којима је благодат Божја очигледно почивала. Они су испунили Христове ријечи: „Ко вјерује у мене. дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер ја идем Оцу своме“ (Јн 14, 12). Њиховим молитвама болесници су добијали исцјељења, мртви су васкрсавали, окови су се распадали. Чувши њихово ватрено проповиједање, хиљаде људи се обратило Богу. Током свог живота имали су врло мало личних контаката, али су се духовно сјединили међусобно у смрти: отприлике у исто вријеме оба апостола су мученички пострадала у Риму, главном граду царства, који је, захваљујући њиховом проповиједању, убрзо постао средиште хришћанства. Извор: фома.ру/ преод; вјеронаука.нет Четрнаест посланица апостола Павла чини половину цијелог Новог завјета. Павле је формулисао многе најважније одредбе хришћанског учења, подсјетимо се његових ријечи о Цркви као тијелу Христовом или чувене „химне љубави“, у којој Павле каже да је љубав изнад свих дарова и врлина. А у исто вријеме, други првоврховни апостол Петар, његове посланице назива неразумљивим... Како то? Хајде да то разјаснимо. Да бисмо схватили шта је Петар мислио, потребно је да прочитамо цио одломак из његове посланице у којој апостол каже сљедеће: „Зато, љубљени, очекујући ово старајте се да се нађете пред Њим чисти и непорочни у миру. И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа,као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст“ (2 Пет 3, 13-16). Апостол Петар очигледно нема намјеру да на било који начин омаловажи, критикује или исмеје Павла. Није га без разлога називао љубљеним братом, пуним мудрости, а његове посланице углавном ставља у ранг са богонадахнутим књигама Старог завјета (грчки γραφας)! Епитет „неразумљив“ користили су преводиоци средине 19. вијека, а никако сам апостол Петар, који је писао на грчком. Ријеч коју он користи (δυσνοητα) данас бисмо превели као „тешко за разумијевање“ – као што, у ствари, раде савремени преводиоци (на примјер, Међународно библијско друштво). Али зашто је Павлове посланице понегдје тешко разумјети? Теза прва: Да бисмо боље разумјели Павла, морамо схватити ко је он био и коме се обраћа. Апостол Павле је био образован човјек. Још у раној младости послат је да проучава јеврејски закон из Тарса (града у којем је рођен) у Јерусалим, код једног од најпознатијих и најмудријих учитеља закона тог времена – Гамалила. Ономе који је једном приликом савјетовао првосвештенике да не троше енергију на борбу против апостола: „... И сад вам кажем: Прођите се ових људи и оставите их; јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете“ (ДАП 5, 38, 39). У посланици Галатима ап. Павле каже: „и напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за своја отачка предања“ (Гал 1,14 ). Чак је прогонио хришћане, сматрајући их штетним секташима који су се отргли од праве вјере, коју је и сам Павле добро познавао. Када му је Господ открио право стање ствари, Павле је почео ревносно проповиједати Христа, а његова проповијед се разликовала од проповиједи ап. Петра и многих других апостола који су били позвани да проповиједају јеванђеље као људи простог занимања-рибари. Насупрот томе, Павле је изучио богословље и био је упознат са књижевном културом свог времена. И то не може а да се не осјети кроз читање његових посламица. Иако се Павле није трудио да говори компликовано, саму логику кретања његове мисли, сам стил говора његови једноставнији савременици могли су схватити као нешто шкакљиво. Чињеница је да апостол Павле најчешће није давао готове истине својим слушаоцима, већ је расуђивао са њима – отприлике на исти начин као што су то у своје вријеме чинили грчки философи Сократ и Платон. Отуда су настајали неспоразуми: људи који нису били толико интелектуално софистицирани могли су да се ухвате сваке његове мисли, док је апостол то користио само као полазиште да би се од ње одгурнуо и расуђивањем дошао до сасвим другог закључка. То се десило, на примјер, са фразом: „Да би, као што царова гријех у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за живот вјечни кроз Исуса Христа, Господа нашега“ (Рим 5, 20). Неко би, не послушавши апостола до краја, ове ријечи узео као допуштење гријеха: па ће, кажу, испасти још боље, јер ће Бог бити „принуђен“ да пошаље још више Своје благодати у свијет. Али Павле је ову тезу изнио само да би пошао од ње и, настављајући своје расуђивање, дошао до сасвим другог закључка! Градећи своје посланице на овај начин, Павле се прије свега обраћа људима који су живјели у паганским земљама и васпитавани у хеленској (грчкој) култури са њеном поезијом, бесједништвом и традицијом философских дијалога. Прије свега, своју проповијед је упутио Јеврејима који су живјели „у расејању“, односно ван Палестине. Али следећи којима се обраћао (често након што су га Јевреји огорчено истјерали из својих синагога) били су пагани. И њима је стил расуђивања апостола Павла био мање-више познат. Друга теза: Многе ствари којих се апостол Павле дотакао биле су не само сложене, већ и суштински необјашњиве људским језиком. Господ је Павла удостојио изванредних, како сам апостол каже, откривења, али је мјера онога што је уочио превазилазила могућност да се то изрази ријечима. Ево како о томе говори и сам Павле у једној од својих посланица: „Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити“ (2 Кор 12, 2- 4). Стварности Царства Небеског се не могу описати – једноставно немамо ријечи за ово. О чему је апостол више пута свједочио. На примјер, о блаженству пребивања у Божијој близини он намјерно говори шкртим ријечима: „око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе“ (1 Кор 2, 9). И иако је Бог ово открио изабраним апостолима Својим Духом, немогуће је ово откривење пренијети другим људима ријечима које они разумију: „Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа човјекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега“ (1 Кор 2, 11). А ако не зна, неће моћи ни да уочи. Павле је упоредио сазнајне способности земаљског човјека у духовној сфери са мутним, једва провидним стаклом: „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат“ (уп. 1 Кор 13,12 ) . И апсолутно је немогуће то изразити ријечима, осим можда засебним, можда не сасвим разумљивим фразама и метафорама – као „јер Бог наш је огањ који спаљује“ (Јевр 12, 29 ). Трећа теза: Да бисмо разумјели Свето писмо, не треба га само читати, већ и проучавати. То је оно на шта сам Господ Исус Христос позива хришћане: „Прегледајте писма, јер ви мислите да имате у њима живот вјечни; и она свједоче за мене“ (Јн 5, 39 ). Немогуће је једном прочитати ову или ону посланицу и сматрати да смо схватили све битно у њој, а оно што нисмо разумјели није важно. Двије хиљаде година Црква чува Свето Писмо, свети оци су посветили хиљаде страница тумачењу библијских књига (а и Павлових посланица). Читати сву ову литературу – и библијску и патристичку – је известан посао, али не замарајући се бар донекле, чудно је жалити се на двосмисленост стила или мисли овог или оног библијског писца. За разумијевање Павлових посланица изузетно је важно (а можда чак и од кључног значаја) да човјеков духовни доживљај, дубина његове укључености у живот Цркве. „Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира“ (Еф 4,3), о којем пише и сам апостол. Уосталом, што је човјек више уроњен у живот Цркве, хришћанство му се све јасније отвара. Што више значења Господ му показује. Као примјер, наведимо истог апостола Петра – прост човјек, рибар који је три и по године ишао за Христом, слушао Га, био је изненађен, али је у почетку мало схватао. Међутим, непрестано бивајући близу Христа, Петар је временом све више схватао. Када многи ученици напуштају Христа, посрамљени Његовим позивом да се причесте тијелом и крвљу Сина Човечијег, Петар узвикује: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога“ (Јн 6, 68 ). Када Христос пита ученике за кога Га сматрају, Петар одмах одговара: "Ти си Христос, Син Бога живога" (Мт 16,16 ). А послије Педесетнице и примања дарова Духа Светога, Петар сам постаје богослов. Упркос јазу између њега и Павла у погледу образовања, он сам, очигледно, савршено разумије оно о чему пише, и његове посланице назива тешко разумљивим само за неуке и неутврђене. Неке од изрека апостола Павла заиста је тешко разумјети. Али ова изнуђена опскурност појединих мјеста више је него искупљена многим важним и сасвим јасно формулисаним истинама које су нам постале доступне управо захваљујући његовим посланицама. На крају крајева, Павле је био тај који је дефинисао Царство Божије: “Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим 14, 17). Захваљујући „ апостолу незнабожаца“ знамо да у људској природи обновљеној крштењем „нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“ (Кол 3, 11). Припадност Христу брише све овоземаљске и временске разлике међу људима, остављени су да се руководе само законом љубави. И Павле је оставио свијету узвишену „химну љубави“, коју је назвао везом савршенства (Кол 3, 14): „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати...“ (1 Кор 13,1-8 ). И недореченост неких исказа апостола Павла... То само наглашава да његове посланице нису кохерентне теолошке расправе са беспријекорном логиком расуђивања и јасно баждареним концептима. Ово су посланице и снимци говора једног живог човјека који је много волио Бога и био награђен највећим откровењима од Њега. И који се свим силама трудио да необјашњиве ствари које је видио и научио пренесе другим људима, будући да је највише желио да се „сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1 Тим 2, 4). Извор: фома.ру/ Аутор: Игор ЦУКАНОВ, ђакон/превод: вјеронаука.нет Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен светих свештеномученика Дабробосанских, пострадалих за време другог светског рата од усташа и партизана. Свештеномученик Петар, Митрополит дабробосански. Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије. Исповедник Варнава, Епископ хвостански. Спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима митрополије Дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије. Преподобномученици житомислићки. Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан. настави да читаш
Свештеномученик Момчило Челебићки. Свештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу свештеномученика Момчила однели су као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти свештеномученика Момчила чувају у цркви светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима. Свештеномученик Добросав Доњевакуфски. Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено. Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче. Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева. Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче. Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму. Свештеномученик Јован Возућки. Свештеномученик Јован (Зечевић) рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен. Исповедник Божидар Биљешевски. Свештеномученик Божидар (Јовић) рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у казнено-поправном заводу у Зеници, где је иако невин издржавао казну од осам година. Свештеномученик Богдан Сарајевски. Протојереј Богдан (Лалић) рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно. Свештеномученик Трифун Илијашки. Свештеномученик Трифун (Максимовић) рођен је 1873. године у селу Зенику код Сарајева. Завршио је Богословију у Раљеву, након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Прогоњен је од стране аустријских власти. Почетком Првог светског рата био је утамничен. Стрељан је у Семизовцу у септембру 1914. године. Свештеномученик Велимир Кошутички. Свештеномученик Велимир (Мијатовић) рођен је 1901. године Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1923. године. Био је парох Кошутички. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где је стрељан од стране партизана у марту 1945. године. Свештеномученик Божидар Которски. Свештеномученик Божидар (Минић) рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. године, а за свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године. Свештеномученик Миладин Биљешевски. Свештеномученик Миладин (Минић) рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох Брежичански и Биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић. Свештеномученик Марко Купрески. Свештеномученик Марко (Поповић) рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године. Свештеномученик Димитрије Никшићки. Свештеномученик Димитрије (Рајановић) рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, а Богословију у Призрену 1931. године. Рукоположен је 1932. године и постављен је за парохијског свештеника у Соколовићима. Почетком 1939. године прешао је у село Нишић код Сарајева. Убијен је у околини Илијаша, у августу 1941. године, с једном групом Срба. Свештеномученик Будимир Добрунски. Свештеномученик Будимир (Соколовић) рођен је 1910. године у Тегарама, код Сребренице. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године. Свештенички чин примио је наредне 1932. године. Стрељали су га партизани у Миљевини 1945. године. Свештеномученик Реља Блажујски. Свештеномученик Реља (Спахић) рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Био је парох Рогатички, а потом и Блажујски. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно с 26 парохијана у шуми код Бутмира. Исповедник Лазар Арадски. Свештеник Лазар (Ћулибрк) рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1874. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где се и упокојио 12. марта 1915. године. Свештеномученик Саво Брезански. Свештеномученик Саво (Шиљак) рођен је 1909. године у селу Лађанима код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а следеће 1932. године, рукоположен је за свештеника. Убијен је 1945. године у Славонији. Свештеномученик Саво Сарајевски. Свештеномученик Саво (Шкаљак) рођен је 1881. године у Ступини. Завршио је Богословију у Раљеви, након чега је примио свештенички чин 1907. године. У време Првог светског рата аустријске власти су га узеле за таоца. После многобројних мука умро је у болници за умоболне у Сарајеву 1918. године. Свештеномученик Милорад Илинобрдски. Свештеномученик Милорад (Вукојичић) рођен је 1917. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву и рукоположен је за свештеника 1940. године. Војни суд у Пљевљима осудио га је као четника на смрт. Стрељан је 1945. године. Свештеномученик Ратомир Дубочки. Свештеномученик Ратомир (Јанковић) рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године, а свештенички чин примио је 1938. године у Сарајеву. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима. Свештеномученик Михаило Прибојски. Свештеномученик Михаило (Јевђевић) рођен је 1891. године у селу Жирчи. Свештенички чин примио је 1913. године. Стрељали су га партизани у Новом Пазару 1945. године. Свештеномученик Душан Бучевски. Свештеномученик Душан (Пријовић) рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену 1928. године. Свештенички чин примио је наредне 1929. године. Стрељан је од стране партизана 1946. године у Пљевљима. Свештеномученик Добросав Сјеверински. Свештеномученик Добросав (Соковић) рођен је 1915. године у селу Мокронози код Вишеграда. По завршетку Богословије у Сарајеву, примио је свештенички чин 1939. године. Убиле су га усташе у Сарајеву, у лето 1941. године. Свештеномученик Нестор, игуман Милешевски. Свештеномученик Нестор (Тркуља) рођен је 1899. године у Црном Лугу. Након завршетка монашке школе, замонашен је у манастиру Раковица 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен је за старешину манастира Милешеве. Стрељали су га партизани у октобру 1941. године. Свештеномученик Серафим, игуман Тројицки. Архимандрит Серафим (Џарић) рођен је 1875. године у селу Оћевини код Пљеваља. Замонашен је 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. За јерођакона је рукоположен 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је дугогодишњи старешина манастира Свете Тројице код Пљеваља. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године. Свештеномученик Андрија Пљеваљски. Свештеномученик Андрија (Шиљак) рођен је 1898. године у Пљевљима. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1922. године. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима. Свештеномученик Слободан Пљеваљски. Свештеномученик Слободан (Шиљак) рођен је 1881. године на Илином брду код Пљеваља. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1903. године. Стрељали су га партизани 5. децембра 1945. године. Протојереј Милан Божић, епископ Варнава Настић, протопрезвитер Симо Бањац, протопрезвитер Мирко Стојисављевић, протопрезвитер Милан Бањац, протопрезвитер Вукосав Милановић, протопрезвитер Милан Поповић, презвитер Родољуб Самарџић и свештеник Дамјан Штрбац. смањи проширени текст
Иако је поријеклом био из Витсаиде (то сазнајемо из Јн 1,44), апостол Петар је живио у граду Капернауму. Овдје је имао кућу, у коју је Исус Христос често долазио током своје проповиједи на обали Галилејског језера. Почетком првог миленијума нове ере Капернаум је био велики и познати град. 746. године овдје се догодио снажан земљотрес који је проузроковао значајна разарања у граду. Капернаум је постепено пропадао и становници су га коначно напустили неколико вијекова касније. Остатке Капернаума археолози су открили тек у 19. вијеку, а кућу апостола Петра - у другој половини 20. вијека. Град Капернаум прије 2000 година Ријеч Капернаум се преводи као „Наумово село“. Постоји верзија да је насеље добило име по пророку Науму , али могуће је да је постојао неки локални становник по имену Наум, који је на мјесту будућег града саградио прву кућу и тако му дао име. На овај или онај начин, „Наумово село“ настало је у II вијеку прије нове ере. У вријеме апостола Петра већ је постојао мали град у којем се налазио римски гарнизон на челу са центурионом. Град се простирао у уском појасу дуж Галилејског језера, удаљеност од прве до посљедње куће била је само 300 метара. Све куће у Капернауму изграђене су од локалног материјала - црног базалта. Биле су врло мале и једноставне архитектуре - очигледно, локални становници нису могли да приуште да направе нешто скупље и сложеније. Куће су биле чврсто примакнуте једна уз другу. Мала дворишта са дрвећем, као што је то често случај у земљама с врућом климом, такође су била затворена унутар зидина. Већина становника Капернаума бавила се риболовом. Археолози су овдје пронашли древни мол који је истицао дубоко у воде Галилејског језера - рибари су за њега везали своје чамце, а унутар града остаци зграде са малим базенима за уловљену рибу - очигледно локална пијаца. Капернаум у Јеванђељу Капернаум се помиње у сва четири јеванђеља. У Јеванђељу се Капернаум назива Исусовим градом: „И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град“ (Мт 9, 1). У Капернауму су живјели апостоли, браћа Андреј и Петар. Ово је био град у којем је апостол Матеј скупљао за Римљане порез. Очигледно је то био разлог Исусовог избора Капернаума за трајно уточиште у Галилеји: “И сиђе у Капернаум, град галилејски, и учаше их суботом“ (Лк 4 , 31). Из Капернаума су апостоли ишли на пецање, ту је Исус учинио многа чуда - излијечио је Петрову ташту, капетановог слугу, парализованог: “Подигавши се пак из синагоге, дође у кућу Симонову; а ташту Симонову бјеше ухватила велика грозница, и молише га за њу. И ставши више ње запријети грозници, и пусти је. И одмах устаде и служаше им. А када захођаше сунце, сви који имађаху болеснике од различних болести довођаху их њему; а он на свакога од њих полагаше руке, и исцјељиваше их“ (Лк 4, 38-40). Како су тражили Петрову кућу Очигледно је да је апостол Петар, сиромашни рибар из Капернаума, живио у једној од црних базалтних кућа. Али како одредити у којој? Да би одговорили на ово питање, археолози су пажљиво проучавали историју Капернаума након јеванђеоских догађаја. У првим вијековима наше ере, Капернаум је постао напредан трговачки град. Можда је на ово Исус мислио када је рекао: „И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до пакла ћеш сићи“ (Мт 11, 23). Ходочасници су хрлили у град да виде мјесто гдје је Исус проповиједао и гдје су живјели апостоли. На примјер, чувена ходочасница из 4.вијека Егерија посјетила је Капернаум између 381. и 384. године и оставила сљедећи запис: „У Капернауму је кућа главног од апостола претворена у цркву, али зидови су остали исти, још увијек стоје. .... Постоји и синагога у којој је Господ излијечио човјека “. Односно, археолози су морали да траже не приватну кућу, већ хришћанску цркву! Заиста, током ископавања откривени су остаци древне цркве у облику октаедра. Ископавања на мјесту цркве показала су да је отприлике до половине 1. вијека овдје била обична кућа и да су ту живјели људи. Археолози су у тадашњим слојевима пронашли остатке керамике, која је у то вријеме служила за кување. Али већ средином 1. вијека кућа је престала да буде домаћинство - посуђе за домаћинство је нестало, али су у тадашњим слојевима пронађене велике посуде и лампе, а на малтеру који је прекривао зидове појавили су се графити који помињу Бога Исуса и Христа. У 4. вијеку централна просторија куће је проширена, имала је два улаза, са сјевера и југа, и стабилнији кров - ову цркву је видјела Егерија. Постоји разлог да се вјерује да је Јосиф Тиверијадски био укључен у уређење цркве. Средином 5. вијека црква је добила облик октаедра и мозаични под, затим јој је додата апсида са крстионицом. Синагогу у којој је Исус проповиједао пронашли су и археолози - налазила се недалеко од Петрове куће. Синагога је, попут цркве, такође обновљена у 4. вијеку нове ере, а њени нови зидови подигнути су од скупоцјеног бијелог камена из увоза. Међутим, они су стајали на старим основама синагоге из времена Јеванђеља, које су, као и све куће у Капернауму, биле изграђене од црног базалта. Црква је тешко страдала током перзијске инвазије 614. године. Синагога је највјероватније уништена 629. године, када је овдје дошао византијски цар Ираклије. Становници града који су преживјели ове драматичне догађаје одлучили су да не обнављају згаришта, већ да граде нове куће источно од старог насеља. Земљотрес 746. године довршио је почетак ратова - град је уништен и након неког времена напуштен од својих посљедњих становника. Шта је сад овдје? Рушевине на мјесту древног Капернаума налазе се у посједу Фрањевачког реда. Сада је ово мјесто музеј на отвореном. Савремени фрањевачки храм, који подсјећа на летећи тањир са ногама, покрива и штити остатке Петрове куће коју су ископали археолози. Црква је отворена само за поклонике. Кроз стаклени под виде се стари зидови у којима су некада живјели Петар и Исус, древни графити из средине првог вијека, остаци византијског мозаика. Наравно, ако посјетилац није археолог, веома му је тешко да „оживи“ ово камење. Зато ходочасници одлазе у друго поклоничко мјесто тј. у Храм дванаест апостола, који припада Јерусалимској православној цркви, која се налази на удаљености од неколико десетина метара од музеја. Бијели храм са црвеним васкршњим куполама, наравно, нема никакве везе са архитектуром Христових времена. Али поред храма постоји зелени врт - можда су такви вртови окруживали древни Капернаум, напротив - обала језера са галебовима и рибом која је светлуцала у бистрој води. У башти се налазе сеновити простори са столовима и каменим седиштима, између којих шетају разнобојни паунови. Чувар и творац ове баште, отац Иринарх, грчки монах, нека врста локалног обележја, води миран, једноставан живот: ради у врту, разговара са ходочасницима.Једном недјељно у цркви се служи литургија на словенском за православне хришћане који говоре руски који живе у тим мјестима. Извор: Фома.ру/ Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет /11. јула 2021. године/ Изложба је отворена 11. јула 2023. године у омладинском центру Саборне цркве Свете Тројице (грузијски წმინდა სამება - позната и као Самеба; највећа православна црква у Грузији и једна од три највише у свијету -примједба прев). У изложбеном простору представљено је више од 300 радова насталих у различитим казнено-поправним установама: иконе, крстови и прибор; Такође збирка пјесама и албум пјесама једног од осуђеника. Отварању изложбе присуствовали су Његово Преосвештенство Епископ тианетски и пшавсуретски Микаел (Габричидзе), начелник Црквеног одјељења за односе са осуђеницима, запослени у Патријаршији, представници Државне казнено-поправне службе и Академије умјетности. Уз благослов Католикоса-патријарха цијеле Грузије Илије II и уз подршку специјалне казнено-поправне службе, у оквиру програма рехабилитације-ресоцијализације осуђеника, у казнено-поправним установама већ годинама раде дрворезбарске радионице. Осуђеници уче и иконографију код стручног наставника, што им не само да даје могућност да продуктивно проводе своје слободно вријеме, већ и да се запосле након пуштања на слободу. Превод вјеронаука.нет/ Извор Министарство спољних послова Грчке назвало је тај догађај увредом и скрнављењем историјског споменика који је у прошлости био мјесто вјерског богослужења. Наиме, грчки медији објавили су у суботу видео-снимке журке електронске музике у у православној цркви Светог Вукола, а која је одржана уз дозволу општине Измир. Грчко Министарство спољних послова је овом приликом изразило осуду, преноси званични сајт ресора. Дипломате кажу да је организовање забаве вријеђање и скрнављење историјског споменика који је у прошлости био богомоља. „Позивамо турску владу да учини праву ствар како би се културно, историјско и вјерско наслеђе свих религија на њеној територији третирало са дужним поштовањем“, саопштило је Министарство спољних послова. Није било званичног обраћања цариградског патријарха Вартоломеја, турским властима по овом питању. Црква Светог Вукола почела је да се гради 1886. године. Тешко је страдала у пожару 1990. године. У децембру 2008. године почели су рестаураторски радови у храму, након чега је 2010. године црквено здање почело да се користи за културне манифестације. И 2015, 2016. и 2018. године у цркви су одржане разне свечаности. У ноћи између 6. и 7. јула 2023. године непознате особе извршиле су вандалски чин и тешку хулу на Пресвету Богородицу у једном селу у сјеверозападној Волињској области. Вандали су подметнули пожар у близини Светог извора у селу Буђатичи, Волинска област. који је скоро потпуно уништио чудотворну Буђатичевску икону Богородице (17. вијек), као и текст молитве који је био причвршћен поред ње те улазна врата капеле која се налази у близини извора јавља Информативно-просвјетно одјељење Украјинске православне цркве, позивајући се на локалне друштвене мреже. Епархија Владимир-волинска напомиње да је случајева скрнављења светиње било и раније. Конкретно, уљези су разбили прозоре у капели и починили друга богохулна дјела. Видео испод, из 2010. године, показује љубав и поштовање народа према овој чудотворној икони. Извор: вјеронаука.нет Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је на светом евхаристијском сабрању у Пету недељу по Духовима, 9. јула 2023. године у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, уз саслужење загребачког свештенства и молитвеном присуству верног народа Божијег. На крају свете Литургије, Патријарх Порфирије благословио је сабрани верни народ. Извор: ТВ Храм
Поводом празника посвећеног св.апостолима Петру и Павлу припремили смо онлајн материјал за најмлађе! 1. Петровданска слагалица 2. Петровдан-попуни празна поља 3. Поређај празнике пре или после Петровдана 4. Петровдански квиз 5. Петровданска игра меморије 6. Петровданска пузла Свети Сампсон је рођен у Риму у богатој и племенитој породици. Стекао је добро образовање, посебно је темељито проучавао медицину и користио је за бесплатно лијечење, углавном нишчиних и убогих. Схвативши да се дјела милосрђа могу вршити само хришћанским васпитањем душе, преподобни Сампсон марљиво је проучавао Свето писмо и много се молио. Послије смрти својих родитеља, Свети Сампсон је подијелио насљедство, испуњавајући у пракси савјете о савршенству које је Спаситељ дао богатом младићу (Мт 19, 21). Преподобни је изабрао аскетски начин живота, и желећи да стекне за себе духовно благо, кренуо је у пустињу с намјером да води строги живот подвижника. Промислом Божјим свети Сампсон је стигао у Цариград. Овдје се настанио у малој кући и почео да прима ходочаснике, болеснике, сиромахе и с ревношћу им служио. Преподобни се према људима односио с љубављу, чинио милосрђе и то му је постало дубока потреба. Господ је прославио угодника Свога. Тако се догодило да је византијски цар Јустинијан I (527-565) тешко оболио. Не примајући олакшање од помоћи највјештијих дворских љекара, цар је почео усрдно да се моли Богу. Ускоро је Јустинијан у сну видио човјека за којег му је речено да може да излијечи цара. У потрази за овим љекаром царске слуге су обишле читав Цариград, коначно пронашли Сампсона којег доведоше у палату. Једним додиром руке на болно мјесто светитељ је излијечио Јустинијана. Захвални цар почео је да му нуди много злата и сребра. Али Сампсон је одбио дарове, а заузврат је тражио од цара да изгради странопримница и болницу. Цар је удовољио овом захтјеву и чак додијелио имања овим институцијама на њихово одржавање. Сампсон је наставио своју службу до дубоке старости. Његова смрт (око 530) била је безболна и мирна. Тијело свеца сахрањено је у цркви посвећеној свештеномученику Мокији (+ око 295). Име преподобног Сампсона као исцјелитеља и чудотворца помиње се у Светој тајни јелеосвећења. На данашњи дан, 10. јула 1856.године, у породици православног свештеника рођен је Никола Тесла (1856-1943), један од најпознатијих српских и светских проналазача и научника. Теслин рођендан се обиљежава и као Дан науке. Никола Тесла је рођен у Смиљану (тадашња Аустроугарска) од оца Милутина, православног свештеника и мајке Георгине. Крштен је у српској православној цркви Св. Петра и Павла у Смиљану. Име Никола је добио по једном и другом дједу. Према крштеници је рођен 28. јуна 1856. године по старом календару (10. јула по новом). Николин отац је био надарени писац и поета који је посједовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје дјетињство читајући и учећи стране језике. Николина мајка била је вриједна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наслиједио склоност ка истраживачком раду. Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дијете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Основну школу Никола је похађао у Смиљану и Госпићу (1862-1866), а Реалну гимназију у Госпићу (1866-1870). Након завршене Високе реалне гимназије у Карловцу (1870-1873) одлази да студира на Политехничкој школи у Грацу (1875-1878), а 1880. уписује студије филозофије природе на Универзитету у Прагу. Након рада у Будимпешти, Паризу и Стразбуру, Никола Тесла долази у јуну 1884. године у САД, где остаје до своје смрти 7. јануара 1943. године у Њујорку. Открића Николе Тесле у области полифазних наизменичних струја била су један од снажних покретача индустријске револуције крајем деветнаестог века. Патенти полифазни електромагнетни мотор и пренос електричне снаге, које је Тесла пријавио 12. октобра 1887. године, означили су почетак „револуционарног хода“ наизменичних струја. Неколико година касније, овај систем примењен је у пројекту хидроцентрале на Нијагари. Прва електрана у Србији која је у потпуности радила по Теслиним системима била је хидроелектрана на реци Ђетињи код Ужица, снаге 100 КС и радне фреквенције 50 Hz, која је почела са радом 1900. године, само четири године после Нијагаре. Након почетне фазе рада, коју поред открића принципа обртног магнетног поља, вишефазних струја и њихове примене, затим раних и успешних решења у домену аутоматике у последњој деценији 19. века, Теслина истраживања доводе до нових открића на пољу струја високе фреквенције и високих напона. Он најпре конструише високо-фреквентне алтернаторе, који дуги низ година представљају основу емисионих радио-станица, а затим прелази на произвођење непригушених електромагнетних таласа помоћу осцилаторних кола са стационарним елементима – великим калемовима, кондензаторима и антенама. Тесла је током 1897. године патентирао за радио везе фундаментални принцип резонанције по два електрична кола на емисионом и на пријемном крају. Такође је и утемељивач радио комуникација на велике даљине. Никола Тесла је конструисао трансформатор и реализовао електрично осветљење без жица. Открио је многе особине струје високе фреквенције. 1898. године, конструисао је модел брода без посаде, којим се управљало са обале помоћу радио таласа, чиме је поставио основу радио-телемеханике. Дуг и плодан Теслин истраживачки рад уродио је великим бројем изума који припадају групи изузетно вредних решења за напредак технике, од којих су многи били толико испред свога времена, да се може рећи да ни данас не можемо у потпуности да сагледамо све њихове вриједности и посљедице. Име нашег славног научника данас носе његови изуми (,,Теслин трансформатор'', ,,Теслин калем''... ), јединица СИ система, као и највећа електроенергетска компанија у Србији. Никола Тесла је умро од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота. Званично је забиљежено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели". Почасни докторати и ордени Николи Тесли су додељени следећи почасни докторати: Техничка школа, Беч, 1908. Универзитет у Београду, 1926. Универзитет у Загребу, 1926. Техничка школа, Праг, 1936. Техничка школа, Грац, 1937. Универзитет у Поатјеу, 1937. Техничка школа, Брно, 1937. Унитерзитет у Паризу, 1937. Политехничка школа, Букурешт, 1937. Универзитет у Греноблу, 1938. Универзитет у Софији, 1939. И ордени: Орден Светог Саве, ИИ класе, Србија, 1892. Орден независности Црне горе, 1895. Орден Светог Саве, И класе Краљевина СХС, 1926. Орден Југословенске круне, 1931. Орден белог орла, И класе, Краљевина Југославија, 1936. Орден белог лава, И класе, Чехословачка, 1937. Медаља Универзитета у Паризу, 1937. Медаља Универзитета Св. Климент, Софија, 1939. Мостарски муфтија мр. Салем-еф. Дедовић и владика Димитрије данас су заједно уградили камен у зид започете обнове Дугалића џамије у Невесињу.
Овим чином још једном су посвједочили континуитет градње добрих односа и повјерења између Исламске заједнице и Епархије Захумско-херцеговачке и приморске у Херцеговини.За овај изнимно важан чин муфтија је казао како се ради о јасној поруци наде и охрабрења за будућност, те да је овдашња генерација високих великодостојника Исламске заједнице и Православне цркве опредијељена да доприноси бољем животу свих људи у цјелини. – Данашњи долазак владике на градилиште Дугалића џамије је од велике важности, чиме је на још већем нивоу озваничена добра сарадња и разумијевање у пројектима обнове вјерских објеката, како од стране Српске православне цркве, тако и од стране општинске администрације – истакао је муфија. Изразио је наду ће на сличан начин и у сличној атмосфери ускоро услиједити свечано отворење обновљене џамије као и Саборне цркве у Мостару. – Сретан сам и Богу драгом захвалан што смо на том трагу. Свих ових година настојали смо давати подршку обнови Саборног храма у Мостару, јер он употпуњује слику Мостара у којем су српска култура и православље дио градског идентитета. Свих ових година настојали смо давати подршку таквом Мостару, добрим међуљудским, међуконфесионалним односима, као што у овој невесињској чаршији, упркос минорном броју Бошњака, наша знамења свједоче континуитет нашег трајања – рекао је муфтија, додавши како је данашњи догађај још један у низу позитивних трагова у времену остављен у залог будућим генерацијама. Истакнувши важност његовања добрих односа између двије вјерске заједнице, владика Димитрије казао да је битно да оне расту у свом идентитету једна поред друге и да што више у тим настојањима напредују. – Ја дубоко у то вјерујем. Што смо више опредијељени за добро, истину, правду и милост, ми ћемо бити ближе једни другима. Просто је немогуће да не буде тако – нагласио је владика Димитрије. Напоменуо је да им је драгоцјена подршка коју им пружа муфтија у обнови саборне Цркве у Мостару. – У Мостару је муфтија увијек ту кад имамо мале застоје и проблеме око изградње нашег саборног храма. Он је увијек ту и спреман је помоћ, и ријечју и савјетом и на сваки други начин. Ово је само симболичан чин, просто потврда најприроднијег људског односа – рекао је владика. Уз жеље за успјешан завршетак радова, казао је како се нада ће се црква и џамија у Невесињу, које дијели тек неколико метара, огледати једна од другу и такмичити у љепоти. Kамен који су данас заједно уградили у зид Дугалића џамије муфтија Дедовић и владика Димитрије у метафоричном смислу симболизира и ревитализацију сјећања добрих односа, условно речено, обичних људи који су током хисторије на сличан начин здушно помагали обнову богомоље својих сусједа. Уз владику су градилиште Дугалића џамије данас посјетили и свештеници из Мостара и Невесиња, начелник Општине Невесиње и предсједник Општинског вијећа овог малог источно-херцеговачког града. Извор: Муфтијство мостарско и сајт Епархије Захумско-херцеговачке и приморске Надбискуп Јорка Стивен Котрел (Stephen Cottrell) сматра да почетне ријечи Молитве Господње "Оче наш" (Мт 6, 9–13 и Лк 11, 2–4) носе патријархалну ноту и да“ могу бити "морално неприхватљиве" и „проблематичне“. О овоме пише британски лист Гардијан. Пред синодом Англиканске "цркве", надбискуп Јорка је рекао сљедеће; „Знам да је ријеч ‘отац’ проблематична свима онима чије је искуство са земаљским очевима било деструктивно и злостављачко, као и свима нама који осјећамо тежину опресивног патријархалног утицаја на живот“ Надбискуп је и себе убрајао у такве људе. Упркос томе што се у већем дијелу свог говора фокусирао на потребу за јединством, његове ријечи о Молитви господњој изазвале су полемику и другачија мишљења. Либерално, феминистичко свештенство подржало је његове ријечи, док други сматрају да се његов став ослања на „културу, а не на Свето писмо“. Његови коментари долазе након претходног састанка Синода у фебруару, на којем је предложен појам родно неутралног Бога. Након његовог говора др Крис Сагден, предсједавајући конзервативне групе Англикан мејнстрим, упутио је Котрела на Библију у којој је Исус говорио људима да се моле „нашем оцу“. „Да ли то надбискуп Јорка сматра да је Исус погријешио или да Исус није био свјестан своје пастирске улоге? Прилично је видљив приступ неких црквених великодостојника да своје мишљење базирају на друштвеним дешавањима, прије него на Светом писму“, истакао је Сагден. Бугарска Патријаршија је 1. јула 2023. године прославила повратак светих моштију Преподобног Јована Рилског Чудотворца у манастир који је основао из Великог Трнова 1469. године. По традицији, братство светог манастира обележава тај догађај свеноћним бденијем и празничном светом Литургијом. Ове године бденије је служио Митрополит неврокопски Серафим уз молитвено саслужење Митрополита видинског Данила и игумана манастира Епископа адријанопољског Евлогија. Велики број поклоника узео је учешће у бденију које је трајало до раних јутарњих часова 1. јула. Светом Литургијом началствовао је Митрополит видински Данило уз саслужење игумана и братије светог манастира, као и Митрополита брегалничког Илариона из Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије. Појали су хор под вођством др Андреја Касабова и Академски хор Византион из румунског града Јашија. – Поново нас је сећање на Светог Јована Рилског окупило у манастиру који је он основао и о чијој изградњи, очувању, развоју и лепоти брине до данас. Сабрали смо се да се радујемо као што су се радовала братија овог светог манастира пре 554 године што се њихов и наш отац вратио у Рилски манастир да буде његова права ризница. Данашњи празник повратка моштију нам веома јасно говори о бризи коју Свети Јован Рилски има за све нас. У свом завету он није без ралога наредио и очинским завештањем упутио монахе овог светог манастира да чувају свету веру православну, да се држе подаље од страсти – истакао је митрополит Данило и позвап на очување јединство и избегавање подела и раздора. – Што се човечанство више удаљава од вере, умножава се туга, тешкоће и несугласице. Доведите своју децу у манастир и причајте им о подвизима Светог Јована Рилског како би имала веру и у Бога и у људе. Извор: Информативна служба СПЦ према bg-patriarshia.bg Света столица тражи од Тбилисија да католичкој заједници Грузије врати некадашње цркве Римокатоличке цркве, које су раније биле у власништву Грузијске патријаршије из различитих разлога. Апел упућен премијеру Ираклију Гарибашвилију потписао је државни секретар Ватикана кардинал Пјетро Паролин, преноси newsgeorgia.ge 5. јула 2023. године . Писмо послато још у јануару постало је познато тек сада, а текст је пренела агенција catholic.ge.У писму се наводи да је раније разлог одбијања да се имовина врати РKЦ-у објашњаван чињеницом да Грузијској православној цркви „недостају богомоље“. „Посqедњих деценија, након што су стотине православних цркава изграђене широм земље (укључујући и уз помоћ државе), овај проблем више не постоји“, напомиње Ватикан. Кардинал Пјетро Паролин скреће пажњу на „број пријатељских акција које је Католичка црква учинила према Грузији“. У писму је изражена нада у „реципрочни корак”, као резултат тога, католици ће вратити, на примjер, цркву Безгрешног зачећа у Кутаисију, дом „великој и историјски значајној римокатоличкој заједници у Грузији”. Шест храмова, на које Ватикан полаже право, налазе се у градовима Гори, Кутаиси, Батуми и у три села: Уде, Ивлита и Бузмарети (у покрајинi Самцхе-Џавахети). Реакција владе и грузијске патријаршије по овом питању за сада није позната. Овог прољећа у Грузији је било неколико инцидената када католици нису пуштани на територију својих бивших цркава. Припрема и превод: вјеронаука.нет/ итвор: pravlife.org "У време оно, кад дође Исус на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бјесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним. И гле, повикаше говорећи: Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш? А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. И демони га мољаху говорећи: Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња. И рече им: Идите. И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са бријега у море, и утопише се у води. А свињари побјегоше; и дошавши у град казаше све, и за бјесомучнике. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши га, молише да оде из њиховог краја. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град". Мт 28 зач. (VIII, 28 - IX, 1) Јеванђеље које смо чули прошле недеље научило нас је о дубокој понизности Римског капетана који је дошао Христу да му Он исцијели слугу. А данашње Јеванђеље нам не говори о томе шта треба да радимо, већ нам пре показује шта треба да избегавамо, шта не треба да радимо. Оно нам показује упечатљиву реалност постојања силе зла. У наше време таква реалност чак и не захтева доказ. Сваки дан, у свим новинама читамо о злочинима који се просто не могу објаснити без распознавања да је нека особа запоседнута неком спољашњом, злом силом. Данашње Јеванђеље одсликава нам једну грозну слику: два бјесомучника излазе из гробова „ тако опака да не могаше нико проћи путем оним“ (Мт 8, 28). Христос дозвољава демонима да уђу у једно велико крдо свиња. Поседнути бивају исцељени, а цело крдо свиња навали са брега у море. Каква страшна сила! Реална, очита сила зла. А ево последњег стиха овог Јеванђеља „ И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши га, молише да оде из њиховог краја“ (Мт 8, 34). А сад ви очекујете да нађете неку радост овде: цео град се ујединио да се сретне са Господом. Помислићете да их је ујединила вера, као што су Господа једном замолили Самарјани да остане са њима, да ће му се захвалити што их је ослободио опасности од проласка тим путем. А шта се десило? Да, они су замолили Господа, али не да остане са њима већ да „ оде из њиховог краја!“ (Мт 8, 34). Ово је најужаснији пасус у овом Јеванђељу. Прво су демони присутни у два бјесомучника. Касније, ми те демоне видимо у читавом крду свиња. А онда је цео град поседнут. Чиме? Страшћу користољубља. Према Јеврејском закону, узгајање свиња је против закона, то је грех. А људи као да говоре Господу: „ Само што си крочио на нашу земљу већ си нам проузроковао страшан губитак. Шта ће се следеће десити ако останеш овде? Уништићеш нас у потпуности! Ми видимо, ми разумемо твоју величину: чак су ти и демони послушни! Али шта то нама вреди? Шта нама вреде два исцељена човека? Нама не требају чуда. Нама требају хиљаде, милиони долара. Нама не требаш ти. Иди, иди одмах“. Браћо и сестре, хајде да преиспитамо сопствене душе. Зар нам се иста ствар не дешава? Неке нас страсти опседају, а Христос нам постаје препрека. А у својој души, ми шапућемо исте ове грозне речи: „ Иди од нас“. Нека нас Господ држи даље од тога! Нека наше речи упућене Господу увек буду: „ Дођи Господе и никад нас не напуштај“. Беседа из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе архиепископа Андреја (Римаренка)/За ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ са овог извора Недеља пета по Педесетници - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник Тихвинска икона Пресвете Богородице, према предању, једна је од икона које је насликао свети апостол и јеванђелист Лука. У V вијеку. из Јерусалима пренесена је у Цариград, гдје је за њу саграђен Влахернски храм. Године 1383. 70 година прије заузимања Константинопоља од стране Турака, икона је нестала из цркве и појавила се у блиставој свјетлости над водама Ладошког језера. Чудесно ношена од мјеста до мјеста, зауставила се у близини града Тихвина. На мјесту изгледа иконе изграђена је дрвена црква у част Успења Богородице. Трудом великог кнеза Василија Ивановича (1505 - 1533), умјесто дрвене, подигнута је камена црква. 1560. године, по наредби цара Ивана Грозног, при храму је подигнут манастир, ограђен каменим зидом. У 1613-1614, шведске трупе, заузевши Новгород, више пута су покушале да униште манастир, али је манастир спасен залагањем Богородице. Тако су једног дана, с обзиром на то да се шведска војска приближавала, монаси одлучили да побјегну из манастира, узевши чудотворну икону, али је нису могли помјерити са свог мјеста. Ово чудо зауставило је малодушне, и они су остали у манастиру, надајући се заштити Богородице. Браниоци манастира, незнатни по броју, успјешно су одбијали нападе непријатељских снага које су им биле знатно надмоћније. Швеђани који су напредовали или су замислили руску велику војску која долази из Москве, или неку врсту небеске војске, побјегли су. Свенародну прославу Тихвинске иконе Богородице, прослављене небројеним чудима, Црква је установила у знак сјећања на њено чудесно појављивање и пораз њених непријатеља посредством Богородице. Икона је по граду Тихвину прозвана Тихвинска. Бројна чудеса десила су се захваљујући овој чудотворној икони; а многи болесници били су исцјељени захваљујући њој. Након Октобарске револуције, 1924. године, манастир у којем се чувала Тихвинска икона затворен је, а чудотвора икона пренесена је у један од храмова Тихвина. Током Другог свјетског рата, током окупације града, икона је пребачена у Псков .Нацисти су 1941. године заплијенили икону, а када је Трећи рајх пао амерички војници су је однијели у Чикаго, гдје су је православни свештеници чували до обнављања Тихвинског манастира. Икона је 2004. године коначно враћена у свој манастир. На ширем подручју Манастира Велика Лавра, у шумовитом делу Свете Горе, јутрос је избио пожар. У гашењу пожара учествују јаке снаге ватрогасне службе које су одмах покренуле акцију, објавио је Катимерини. Ватру гасе четири канадера и један хеликоптер, а у акцију је укључено и 11 возила са 43 ватрогасца и три екипе без возила. На том подручју тренутно дувају ветрови умерене јачине, наводи Катимерини. Говорећи на телевизији СКАИ, Аристос Касмироглу, заменик комаданта цивилног поглавара Свете Горе, изјавио је да ватра гори у неприступачном кланцу у јужном региону Свете Горе, истичући да ватра не гори у близини стамбеног насеља. Он је такође потврдио да Манастир није угрожен. Извор: Танјуг Наша Црква 8. јула по новом (25. јуна по старом календару) молитвено прославља Свету преподобномученицу Февронију. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици су похрањене мошти (глава) ове Божије угоднице. Света преподобномученица Февронија је билакћерка римског сенатора Просфора. Да би избјегла брак она се обручи Христу и замонаши се на Истоку у земљи Асирској, у манастиру, гдје њена тетка, Вриена, бјеше игуманија. Лисимах, син некога великаша, имаше жељу да се ожени Февронијом, но како цар Диоклецијан подозреваше у њему потајног хришћанина, посла га на Исток, са Селином, стрицем његовим, да хвата и убија хришћане. Суров беше Селин као звер, и свуда без поштеде истребљиваше хришћане. Лисимах, напротив, где год могаше штеђаше хришћане и склањаше их од свога звероподобног стрица. Направивши пустош од хришћана у Палмири, Селин дође у град Сивапољ, близу ког беше манастир девички са педесет испосница, међу којима и Февронија. Иако јој беше тек двадесет година, Февронију поштоваху и у манастиру и у граду због велике кротости, мудрости и уздржљивости. У том манастиру држаше се правило блажене Платониде, раније игуманије, да се сваки дан петка проводи само у молитвама и читању свештених књига, без икаква другог рада. Вриена беше одредила Февронију да чита сестрама свештене књиге, и то стојећи скривена иза завесе, да се нико не би замаивао и пленио красотом лица њенога. Чувши Селин за Февронију, нареди да му је доведу. Па кад се света девица не хте одрећи Христа и пристати на брак са смртним човеком, он нареди да је шибају, потом да јој зубе избију, потом да јој одсеку руке, па прси, па ноге, и најзад да је посеку мачем. Али мучитеља - тога истог дана снађе страшна казна Божја: бес уђе у њега, и обузе га неки самртни ужас; у том ужасу он удари главом о мермерни стуб и паде мртав. Лисимах нареди да се тело Февронијино сабере и однесе у манастир, где буде чесно сахрањено, а он се са многим другим војницима крсти. Од моштију свете Февроније биваху многа исцељења, а и она се јављаше у дан празника њеног и стајаше на свом уобичајеном месту међу сестрама, и све сестре гледаху је са страхом и радошћу. Чесно пострада света Февронија и пресели се у вечно блаженство 310. а 363. године мошти њене буду пренесене у Цариград. У календару Румунске Патријаршије појавила су се имена блажене монахиње Касије, Светог Јована Максимовића (Шангајски) и Светог Јосифа Исихасте. Свети синод Румунске православне цркве одлучио је 4. јула 2023. године да у црквени календар Румунске патријаршије уврсти три светитеља, преноси званични сајт Румунске цркве. На радном састанку којим је предсједавао Патријарх Данило, чланови Светог синода одлучили су да у календар унесу блаженопочившу монахињу Касију, Светог Јована Максимовича и Светог Јосифа Исихасту. Такође је одлучено да се у њихову част одобре богослужбени текстови и иконе. Света преподобна Касијана Преподобна Касија родила се у Константинопољу око 805. године у веома утицајној, аристократској породици. Потицала је од благородних родитеља, красила ју је неописива телесна лепота, оштроумност и образованост. Њен отац је при царском двору носио војни чин „кандидата“. Живела је у време царовања императора Теофила и његовог сина Михаила Трећег, који је у почетку владао заједно са мајком – св. царицом Теодором. Касија је још од своје младости решила да постане монахиња. Родитељи су јој били веома побожни и у то смутно време јереси иконоборства, били су на страни иконопоштоватеља. Света Касија као црквени химнограф може да стане раме уз раме са великим именима црквеног стихотворства као што су св. Јован Дамаскин, Козма Мајумски, Андреј Критски и њен духовни учитељ св. Теодор Студит и други. Преподобна Касија је јединствена жена – химнограф чија се дела до данас користе у богослужењу Православне Цркве. Преподобна је такође писала и музику за своје стихотворине; готово све њене познате стихире нису „подобне“ (већ постојећа устаљена мелодија), него „самогласне“( стихови уз које је укројена посебна мелодија). Тачан датум упокојења преподобне је неизвестан, претпоставља се да је то било око 867 или нешто касније. Монахиња Касија је званично прибројана светима доста касно, тек 1889. године. Дан када се она слави је 7 септембар по православном календару (20. септ. по новом), на дан претпразништва Рођења Пресвете Богородице – Мале Госпојине. Свети Јован Шангајски Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.Jош као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Kао осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године.У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја”). Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: “Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.”За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Свети Јосиф Исихаст (познат и као Јосиф Ћутљиви) Рођен је 1897. године у селу Левки на острву Парос, у Егејском мору. Одгајан у породици, са много дјеце, Георгија (Котиса) и Марије, на светом крштењу добио је име Фрациа. Од дјетињства проницљив и мудар, школа живота, са својим невољама и згодама, научила га је да спозна и част Божију и таштину овога свијета. Његов отац Георги Коттис умро је 1907. године, а мајка Марија се бавила одгајањем дјеце. Због тешког материјалног стања породице није завршио школу. 1914. радио је у Пиреју, затим служио војску и настанио се у Атини, где се бавио трговином. Са 23 године, Францис се заинтересовао за духовну књижевност. 1921. поделио је своју имовину сиромасима и отишао на Свету Гору да се замонаши. Затим се повлачи у пустињу и обилази келије и пећине чувених атонских подвижника. Пет његових ученика - монаха који су се заједно са њим "затворили у пећину" ради практиковања Исусове молитве која је темељ старчевог погледа на духовни живот и основни импулс монаштву - постали су игумани пет светогорских манастира обновивши монашке свете обитељи у тренутку велике кризе монаштва на Светој Гори. Јерусалимска патријаршија позвала је међународну заједницу да предузме акцију за зауставиљање ескалације насиља на Западној обали ријеке Јордан. Апел је објављен 4. јула 2023. године на сајту jerusalem-patriarchate.info. Повод за позив да се прекине крвопролиће била је највећа противтерористичка операција посљедњих деценија коју су раније ове недјеље извеле израелске трупе у палестинском избјегличком кампу у граду Џенин. Као резултат израелског напада, погинуло је 12 људи, а још 120 је повријеђено. Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофил III затражио је „тренутни прекид насиља” и „оружаних сукоба” од снага одговорних за мир у Светој земљи, позивајући учеснике сукоба на „мирно рјешавање спорова”. „Праведно рјешење за палестинско питање није само хуманитарна потреба, већ и политичка и морална потреба. Континуирано насиље доводи до повећања напетости и подјела у региону и излаже животе хиљада невиних људи опасности и страдања“, нагласио је Предстојатељ Јерусалимске цркве, сугеришући да се сви руководе заповијестима из Спаситељеве Бесједе на гори: „Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати“ (Мт 5, 9). "Јерусалимска Патријаршија обнавља своју пуну посвећеност вриједностима мира, правде и љубави које смо научили од монотеистичких религија и позива све народе да остваре слогу, сарадњу и међусобно поштовање на основу истине и правде" наводи се у саопштењу. Око 3.000 људи наводно је морало да напусти камп након напада на Џенин. Јерусалимска православна црква и Католичка латинска патријаршија смјестили су избеглице у своје храмове. Празник Рођења Св. Јована Крститеља-Ивањдан, слави се 7. јула по новом календару (24. по старом). На овај дан вјерници се сјећају како се у породици јеврејског свештеника Захарије и његове супруге Јелисавете родио будући пророк, који ће предвидјети долазак Месије - Исуса Христа, а затим га крстити у водама ријеке Јордан. Празник је установљeн у IV вијеку. Као што нам то описује јеванђелист Лука описује (Лк 1, 57-80), праведни родитељи светог Јована Крститеља - свештеник Захарије и Јелисавета, живјели су у древном граду Хеврону (у град Јудин -Лк 1, 39), били су стари, а нису имали дјеце. Једном приликом се Захарији када је служио у јерусалимском храму јавио анђео Гаврило говорећи му :“ Жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк 1, 13. 14). Захарији је било неугодно, страх га је обузео. Сумњао је да је могуће добити сина у старости и затражио је знак. Дата му је, истовремено и казна за невјерје: Захарија је онијемео све до тренутка испуњења ријечи Архангела. Јелисавета је зачела и, плашећи се подсмјеха због трудноће у позним годинама, скривала се пет мјесеци док ју није посјетила њена далека рођака, Пресвета Дјева Марија, како би подијелила са њом своју и њену радост. Јелисавета, испуњена Духом Светим, прва је дочекала Дјеву Марију као Богородицу: „А кад Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога. И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени? Јер гле, када глас поздрава твојега дође у уши моје, заигра дијете од радости у утроби мојој“ (Лк 1, 41-44). Када је дошло вријеме, Јелисаветата је родила сина, а сви рођаци и пријатељи су се радовали са њом. „ И у осми дан дођоше да обрежу дијете, и даваху му име оца његова – Захарија. И одговарајући мати његова рече: Не, него да се зове Јован“. Сви су били изненађени- Рекоше јој „Никога нема у родбини твојој да се зове тим именом. И знацима питаху оца његова како би он хтио да га назову. И заискавши дашчицу написа говорећи: Јован му је име. И зачудише се сви. “. Када су светог Захарију питали за ово, он је затражио плочу и написао на њој: „Јован му је име. И одмах му се отворише уста његова и језик његов, и говораше благосиљајући Бога. А Захарија отац његов испуни се Духа Светога и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој. И подиже нам рог спасења у дому Давида, слуге својега, Као што каза устима светих пророка својих од вијека, Да ће нас спасти од непријатеља наших и из руку свију који нас мрзе“. Послије Рођења нашег Господа Исуса Христа и поклоњења пастира и мудраца, зли цар Ирод послао војнике у Витлејем да побију тамо сву дјецу а затим се сјетио и Јована, сина Захаријина, о којем је чуо много чудесних ствари, и питао се у себи: "Да није он будући цар Јудејски?". И одлучивши да убије и њега, он нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Чувши за ово, света Јелисавета је са сином побјегла у пустињу и сакрила се у пећину. Свети Захарија је као свештеник био у Јерусалиму и свештеничку службу вршио у храму. Ирод му је послао војнике са наређењем да открије гдје се налазе Јован и његова мајка. Захарија је одговорио да не зна и потом је убијен тачно у храму. Праведна Јелисавета и њен син наставили су да живе у пустињи и тамо је умрла четрдесет дана по убиству Захаријином. Од тада је Свети Јован, којег је чувао анђео, живио у пустињи све до тренутка док није изашао да проповиједа о покајању: „А дијете растијаше и јачаше духом и бијаше у пустињи до дана док се не показа Израиљу“. Празник Рођења Светог Јована Крститеља зворничани већ 200 година прослављају као славу древног зворничког храма. Ове године слави се значајан јубилеј, 200 година од освећења, а торжествено празновање увеличано је освећењем новоосликаних фресака. У празничном расположењу, уз поздравне ријечи добродошлице старјешине храма протојереја Милоша Зекановића, свештенство, монаштво и вијерни народ дочели су свог духовног оца, доброг пастира и Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија. Епископ Фотије је обраћајући се гостима за трпезом љубави рекао: Часни оци, уважени кумови и господо, браћо и сестре, пријатељи ове трпезе љубави у Зворнику. Данас смо имали велику духовну свечаност, славу Старог храма и 200 година њене историје. Радујем се да сам последњих година увек могао да долазим овде на храмовну славу Рођење светог Јована Крститеља. Пратили смо како је овај храм обнављан, како је узрастао и добио овако дивну порту. Како је осликан светогорским живописом, према Протатском начину сликања. Како се наши и ваши оци, Милош и Славенко труде као ваши пастири да буду добри духовници. Ово је данас била припрема за поновни долазак, ако Бог да, нашег Патријарха на Малу Госпојину у град Зворник, а са њим и других владика и високих гостију са свих страна. Тада би требало да буде освећење Саборног храма и заједничка прослава 200 година од освећења Старог храма, где планирамо да се одржи доксологија. Данас је Зворник показао једну ширину, рекао бих црквеност која је потребна на свим местима где живе православни Срби, у читавој Републици Српској, а посебно у нашој Епархији зворничко-тузланској. Ако смо црквени људи који су са Богом и својим светињама, ни наши највећи непријатељи нам неће моћи ништа, јер је Бог са нама. Он нас чува и Он ће нас сачувати. Једини проблем је ако се ми ту изгубимо и кренемо једни једним, а други другим путевима у сукобима и неразумевању. Онда постајемо слаби. Тада постајемо лака мета свакоме ко ради на уништењу нашег народа. Нажалост, таквих има много на свету. Не да осуђујем, не дао Бог, него реалност јесте таква. Ја сам ових дана написао једну песмицу, а знате да пратим неким својим песмама поједине догађаје из наше садашњице. Некада ће то бити значајно. Најновију сам написао о Алиши из земље чуда. Песма о Алиши Кернс, британској посланици која је изговорила гнусну лаж на Српску цркву на Косову. Оптужила је нашу Цркву да кријумчаримо оружје у возилима Хитне помоћи и складиштимо у црквеним објектима. То је гнусна лаж коју је чак и КФОР демантовао, али ко ће сад чути тај демант. Постоје људи који су спремни да тако нешто изговоре. Недавно је из Брисела поручено како је Српска православна црква фактор нестабилности на Балкану. У неком смислу је СПЦ непријатељска организација НАТО-у, који је давно рекао да им је Православље главни противник на Балкану. НАТО да нама буде противник!? Па ми смо људи који имамо само крст и Јеванђеље. Ми немамо оружје осим језика проповеди Јеванђеља Христовог. Било је тешко у време Турака и Аустрије овде у Босни. Било је тешко и у време комунизма и наметања безбожног атеизма који је страшне последице оставио на наш народ. Али, са друге стране, и ово време данас није нимало лако. Можда ови данашњи глобалисти буду гори од свих њихових претходника. Тако кажу учени људи који прате шта се догађа. У сваком случају нама јесте битно да останемо заједно, да останемо при својој Цркви и вери, да своје обичаје држимо и своју Крсну славу не дамо. Да се не делимо! Бењамин Калај који је био представник Аустроугарске у Босни, говорио је да Србе треба делити у партије да би били непрестано у сукобу једни са другима. И успео је у томе. Данас на простору Републике Српске има на десетине партија које су мање више у међусобном сукобу. Кад је недавно био референдум за смену градоначелника у Бијељини, чуо сам да има 19 партија у граду. Шта ти људи раде у 19 партија на град од 100 хиљада становника. Е, то је то. Подели Србе, нека буду у сукобу и онда ће бити лака мета, њима тада можеш управљати и манипулисати како год хоћеш. Окренеш једне против других. Са једнима си добар, другима си против. Са једнима рушиш овога, са другима онога. А Црква нас позива увек на јединство, на заједништво, на љубав, на братску слогу. Видели сте, данас је било 1.000 људи овде у храму, и сви смо били браћа и сестре. Нема партија, нема подела на жуте, плаве, зелене. Сви смо једно у Христу. Нажалост, партијски систем је успео да нас разбије. Зато треба да се молимо за добро Републике Српске, за добро оних који су на власти, да воде државу како треба, путем којим треба. Путем Светога Саве и Косовског завета, да наше мученичко Косово очувамо. Јер ако се не интересујемо за Косово сада, говорећи да смо ми далеко, бићемо на вечном губитку, јер нисмо далеко. Сутра ће се отворити питање Републике Српске, једнако као и питање Косова. Зато треба да будемо заједно, зато треба да будемо заиста молитвени. Да будемо Срби православни и да поштујемо друге народе. Ми увек поштујемо друге. Нама није проблем да други људи са нама живе. Често бива обрунуто, да ми као православни сметамо другима. То је наш крст и не треба да нас то обесхрабри, него да идемо путем правим и добрим и Бог ће нас благословити. Своју веру ћемо сачувати. Своју Републику Српску ћемо сачувати, за коју је 30.000 људи пострадало да бисмо ми данас били слободни. Да бисмо ми могли данас да имамо у Зворнику тако дивну Литургију и све друго што имамо. То је била велика жртва и то треба да имамо на уму. Хвала оцима Милошу и Славенку и свима људима из Црквене општине који се труде да све буде овако лепо. Хвала нашем проти Видоју, архијерејском намеснику зворничком. Заједништво је најбитније. Ми морамо бити заједно и са својим народом у добру и у злу. Тако је наша Црква увек радила. Видите на Косову, једни су били, други су отишли, али је Црква тамо непрестано са народом и непрестано носи њихов крст. И тако ће бити до краја. Да вас не бих много замарао, да се припремимо да будемо добри домаћини нашим високим гостима које очекујемо овде на Малу Госпојину. Да се покажемо као добри домаћини и добри људи. Да они оду одавде утешени и да кажу: Република Српска је сигурна, Зворник је сигуран. Они су тамо са својом вером, са својом Црквом, јединствени су, благочестиви су, воле Бога и ближње своје. То да буде порука коју ће они понети одавде. Хвала на поклонима које смо добили незаслужено. Хвала старцу Симону који је био са нама. Он се моли дан и ноћ за нас и за читав српски народ. Честитам нашем оцу Давору на свештеничком чину, биће мало овде на пракси па иде даље. Живели и Бог благословио и свако добро даровао. На литургијском сабрању, Његовом Преосвештенству саслуживали су: игуман манастира Озрен, архимандрит Гаврило (Стевановић); игуман манастира Папраћа, архимандрит Нектарије (Тешић); протојереј-ставрофор Видоје Лукић архијерејски намјесник зворнички; протојереј-ставрофор Милош Тришић, архијерејски намјесник тузлански; протојереј Ненад Тојић, архијерејски намјесник модричко-градачачки; протонамјесници Дражен Ракић и Чедо Јокић; протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић и ђакон Давор Арнаут. Извор: Епархија зворничко-тузланска Ријетке и занимљиве иконе Светог Јована Крститеља од старине до XVIII вијека. Припремио сајт «Православная Жизнь». Превео и допунио сајт вјеронаука.нет Због блокаде Лавре за парохијане од стране надлежних, десетине вјерника нису могли да учествују на светој литургију. Свештеници су их причестили кроз решетке ограде. 6. јула 2023. десетине парохијана Лаврског храма Св. Агапит Печерски је био приморан да се причести кроз решетке ограде, пошто су им власти затвориле приступ територији Кијево -Печерске лавре и самој цркви. Снимак је на свом телеграм каналу објавила прес служба УПЦ. На снимку се види да свештеници са путиром прилазе огради и причешћују парохијане кроз рупе на огради. Вјерници стоје са друге стране решетака. УПЦ је подсјетила да су такви поступци власти у потпуности супротни Уставу Украјине. „Устав јасно регулише основ за ограничавање остваривања овог права, предвиђајући поштовање сљедећих услова: (1) такво ограничење мора бити предвиђено законом; (2) мора постојати реална опасност да се обезбиједи јавни ред, здравље и морал становништва или заштите права и слободе других људи“, саопштила је прес служба УПЦ. Погледај видео запис! |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
May 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|