 У календару Румунске Патријаршије појавила су се имена блажене монахиње Касије, Светог Јована Максимовића (Шангајски) и Светог Јосифа Исихасте.
Свети синод Румунске православне цркве одлучио је 4. јула 2023. године да у црквени календар Румунске патријаршије уврсти три светитеља, преноси званични сајт Румунске цркве. На радном састанку којим је предсједавао Патријарх Данило, чланови Светог синода одлучили су да у календар унесу блаженопочившу монахињу Касију, Светог Јована Максимовича и Светог Јосифа Исихасту. Такође је одлучено да се у њихову част одобре богослужбени текстови и иконе. Света преподобна Касијана Преподобна Касија родила се у Константинопољу око 805. године у веома утицајној, аристократској породици. Потицала је од благородних родитеља, красила ју је неописива телесна лепота, оштроумност и образованост. Њен отац је при царском двору носио војни чин „кандидата“. Живела је у време царовања императора Теофила и његовог сина Михаила Трећег, који је у почетку владао заједно са мајком – св. царицом Теодором. Касија је још од своје младости решила да постане монахиња. Родитељи су јој били веома побожни и у то смутно време јереси иконоборства, били су на страни иконопоштоватеља. Света Касија као црквени химнограф може да стане раме уз раме са великим именима црквеног стихотворства као што су св. Јован Дамаскин, Козма Мајумски, Андреј Критски и њен духовни учитељ св. Теодор Студит и други. Преподобна Касија је јединствена жена – химнограф чија се дела до данас користе у богослужењу Православне Цркве. Преподобна је такође писала и музику за своје стихотворине; готово све њене познате стихире нису „подобне“ (већ постојећа устаљена мелодија), него „самогласне“( стихови уз које је укројена посебна мелодија). Тачан датум упокојења преподобне је неизвестан, претпоставља се да је то било око 867 или нешто касније. Монахиња Касија је званично прибројана светима доста касно, тек 1889. године. Дан када се она слави је 7 септембар по православном календару (20. септ. по новом), на дан претпразништва Рођења Пресвете Богородице – Мале Госпојине. Свети Јован Шангајски Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.Jош као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Kао осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године.У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја”). Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: “Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.”За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Свети Јосиф Исихаст (познат и као Јосиф Ћутљиви) Рођен је 1897. године у селу Левки на острву Парос, у Егејском мору. Одгајан у породици, са много дјеце, Георгија (Котиса) и Марије, на светом крштењу добио је име Фрациа. Од дјетињства проницљив и мудар, школа живота, са својим невољама и згодама, научила га је да спозна и част Божију и таштину овога свијета. Његов отац Георги Коттис умро је 1907. године, а мајка Марија се бавила одгајањем дјеце. Због тешког материјалног стања породице није завршио школу. 1914. радио је у Пиреју, затим служио војску и настанио се у Атини, где се бавио трговином. Са 23 године, Францис се заинтересовао за духовну књижевност. 1921. поделио је своју имовину сиромасима и отишао на Свету Гору да се замонаши. Затим се повлачи у пустињу и обилази келије и пећине чувених атонских подвижника. Пет његових ученика - монаха који су се заједно са њим "затворили у пећину" ради практиковања Исусове молитве која је темељ старчевог погледа на духовни живот и основни импулс монаштву - постали су игумани пет светогорских манастира обновивши монашке свете обитељи у тренутку велике кризе монаштва на Светој Гори. |