 Четрнаест посланица апостола Павла чини половину цијелог Новог завјета. Павле је формулисао многе најважније одредбе хришћанског учења, подсјетимо се његових ријечи о Цркви као тијелу Христовом или чувене „химне љубави“, у којој Павле каже да је љубав изнад свих дарова и врлина. А у исто вријеме, други првоврховни апостол Петар, његове посланице назива неразумљивим... Како то? Хајде да то разјаснимо.
Да бисмо схватили шта је Петар мислио, потребно је да прочитамо цио одломак из његове посланице у којој апостол каже сљедеће: „Зато, љубљени, очекујући ово старајте се да се нађете пред Њим чисти и непорочни у миру. И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа,као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст“ (2 Пет 3, 13-16). Апостол Петар очигледно нема намјеру да на било који начин омаловажи, критикује или исмеје Павла. Није га без разлога називао љубљеним братом, пуним мудрости, а његове посланице углавном ставља у ранг са богонадахнутим књигама Старог завјета (грчки γραφας)! Епитет „неразумљив“ користили су преводиоци средине 19. вијека, а никако сам апостол Петар, који је писао на грчком. Ријеч коју он користи (δυσνοητα) данас бисмо превели као „тешко за разумијевање“ – као што, у ствари, раде савремени преводиоци (на примјер, Међународно библијско друштво). Али зашто је Павлове посланице понегдје тешко разумјети? Теза прва: Да бисмо боље разумјели Павла, морамо схватити ко је он био и коме се обраћа. Апостол Павле је био образован човјек. Још у раној младости послат је да проучава јеврејски закон из Тарса (града у којем је рођен) у Јерусалим, код једног од најпознатијих и најмудријих учитеља закона тог времена – Гамалила. Ономе који је једном приликом савјетовао првосвештенике да не троше енергију на борбу против апостола: „... И сад вам кажем: Прођите се ових људи и оставите их; јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете“ (ДАП 5, 38, 39). У посланици Галатима ап. Павле каже: „и напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за своја отачка предања“ (Гал 1,14 ). Чак је прогонио хришћане, сматрајући их штетним секташима који су се отргли од праве вјере, коју је и сам Павле добро познавао. Када му је Господ открио право стање ствари, Павле је почео ревносно проповиједати Христа, а његова проповијед се разликовала од проповиједи ап. Петра и многих других апостола који су били позвани да проповиједају јеванђеље као људи простог занимања-рибари. Насупрот томе, Павле је изучио богословље и био је упознат са књижевном културом свог времена. И то не може а да се не осјети кроз читање његових посламица. Иако се Павле није трудио да говори компликовано, саму логику кретања његове мисли, сам стил говора његови једноставнији савременици могли су схватити као нешто шкакљиво. Чињеница је да апостол Павле најчешће није давао готове истине својим слушаоцима, већ је расуђивао са њима – отприлике на исти начин као што су то у своје вријеме чинили грчки философи Сократ и Платон. Отуда су настајали неспоразуми: људи који нису били толико интелектуално софистицирани могли су да се ухвате сваке његове мисли, док је апостол то користио само као полазиште да би се од ње одгурнуо и расуђивањем дошао до сасвим другог закључка. То се десило, на примјер, са фразом: „Да би, као што царова гријех у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за живот вјечни кроз Исуса Христа, Господа нашега“ (Рим 5, 20). Неко би, не послушавши апостола до краја, ове ријечи узео као допуштење гријеха: па ће, кажу, испасти још боље, јер ће Бог бити „принуђен“ да пошаље још више Своје благодати у свијет. Али Павле је ову тезу изнио само да би пошао од ње и, настављајући своје расуђивање, дошао до сасвим другог закључка! Градећи своје посланице на овај начин, Павле се прије свега обраћа људима који су живјели у паганским земљама и васпитавани у хеленској (грчкој) култури са њеном поезијом, бесједништвом и традицијом философских дијалога. Прије свега, своју проповијед је упутио Јеврејима који су живјели „у расејању“, односно ван Палестине. Али следећи којима се обраћао (често након што су га Јевреји огорчено истјерали из својих синагога) били су пагани. И њима је стил расуђивања апостола Павла био мање-више познат. Друга теза: Многе ствари којих се апостол Павле дотакао биле су не само сложене, већ и суштински необјашњиве људским језиком. Господ је Павла удостојио изванредних, како сам апостол каже, откривења, али је мјера онога што је уочио превазилазила могућност да се то изрази ријечима. Ево како о томе говори и сам Павле у једној од својих посланица: „Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити“ (2 Кор 12, 2- 4). Стварности Царства Небеског се не могу описати – једноставно немамо ријечи за ово. О чему је апостол више пута свједочио. На примјер, о блаженству пребивања у Божијој близини он намјерно говори шкртим ријечима: „око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе“ (1 Кор 2, 9). И иако је Бог ово открио изабраним апостолима Својим Духом, немогуће је ово откривење пренијети другим људима ријечима које они разумију: „Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа човјекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега“ (1 Кор 2, 11). А ако не зна, неће моћи ни да уочи. Павле је упоредио сазнајне способности земаљског човјека у духовној сфери са мутним, једва провидним стаклом: „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат“ (уп. 1 Кор 13,12 ) . И апсолутно је немогуће то изразити ријечима, осим можда засебним, можда не сасвим разумљивим фразама и метафорама – као „јер Бог наш је огањ који спаљује“ (Јевр 12, 29 ). Трећа теза: Да бисмо разумјели Свето писмо, не треба га само читати, већ и проучавати. То је оно на шта сам Господ Исус Христос позива хришћане: „Прегледајте писма, јер ви мислите да имате у њима живот вјечни; и она свједоче за мене“ (Јн 5, 39 ). Немогуће је једном прочитати ову или ону посланицу и сматрати да смо схватили све битно у њој, а оно што нисмо разумјели није важно. Двије хиљаде година Црква чува Свето Писмо, свети оци су посветили хиљаде страница тумачењу библијских књига (а и Павлових посланица). Читати сву ову литературу – и библијску и патристичку – је известан посао, али не замарајући се бар донекле, чудно је жалити се на двосмисленост стила или мисли овог или оног библијског писца. За разумијевање Павлових посланица изузетно је важно (а можда чак и од кључног значаја) да човјеков духовни доживљај, дубина његове укључености у живот Цркве. „Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира“ (Еф 4,3), о којем пише и сам апостол. Уосталом, што је човјек више уроњен у живот Цркве, хришћанство му се све јасније отвара. Што више значења Господ му показује. Као примјер, наведимо истог апостола Петра – прост човјек, рибар који је три и по године ишао за Христом, слушао Га, био је изненађен, али је у почетку мало схватао. Међутим, непрестано бивајући близу Христа, Петар је временом све више схватао. Када многи ученици напуштају Христа, посрамљени Његовим позивом да се причесте тијелом и крвљу Сина Човечијег, Петар узвикује: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога“ (Јн 6, 68 ). Када Христос пита ученике за кога Га сматрају, Петар одмах одговара: "Ти си Христос, Син Бога живога" (Мт 16,16 ). А послије Педесетнице и примања дарова Духа Светога, Петар сам постаје богослов. Упркос јазу између њега и Павла у погледу образовања, он сам, очигледно, савршено разумије оно о чему пише, и његове посланице назива тешко разумљивим само за неуке и неутврђене. Неке од изрека апостола Павла заиста је тешко разумјети. Али ова изнуђена опскурност појединих мјеста више је него искупљена многим важним и сасвим јасно формулисаним истинама које су нам постале доступне управо захваљујући његовим посланицама. На крају крајева, Павле је био тај који је дефинисао Царство Божије: “Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим 14, 17). Захваљујући „ апостолу незнабожаца“ знамо да у људској природи обновљеној крштењем „нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“ (Кол 3, 11). Припадност Христу брише све овоземаљске и временске разлике међу људима, остављени су да се руководе само законом љубави. И Павле је оставио свијету узвишену „химну љубави“, коју је назвао везом савршенства (Кол 3, 14): „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати...“ (1 Кор 13,1-8 ). И недореченост неких исказа апостола Павла... То само наглашава да његове посланице нису кохерентне теолошке расправе са беспријекорном логиком расуђивања и јасно баждареним концептима. Ово су посланице и снимци говора једног живог човјека који је много волио Бога и био награђен највећим откровењима од Њега. И који се свим силама трудио да необјашњиве ствари које је видио и научио пренесе другим људима, будући да је највише желио да се „сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1 Тим 2, 4). Извор: фома.ру/ Аутор: Игор ЦУКАНОВ, ђакон/превод: вјеронаука.нет |