Дана, 10. јануара 2023. године, Свети  и Свештени Синод Васељенске Патријаршије донио је одлуку о канонизацији химнографа старца Герасима и васељенског патријарха Јеремије I. За дан помена св. Герасима одређен је 7. децембар, а за Св. Јеремију – 13. јануар.
Герасим Микрајананит (5. септембар 1905 - 7. децембар 1991.године-световно Анастасије - Атанасије) рођен је у грчком селу Дровиани у провинцији Делвино у сјеверном Епиру, а прва слова научио је у основној школи родног града. Са завршетком основне школе, сада адолесцент Анастасије напустио је сеоску средину. Његов отац се већ настанио у Пиреју, гдје је радио. И сам је морао да га прати да ради близу њега. Тако је био приморан да напусти мајку и млађег брата. У почетку се настанио у Пиреју, код оца и тетке. Затим су се преселили у Атину. У новом пребивалишту наставио је школовање у гимназији. Његова ревност за учењем била је импресивна. Након средње школе наставио је студије на вишој школи грчког образовања. У Атини је водио рачуна и о свом духовном животу и редовно је ишао у цркву.  Ту је гајио мисао да постане монах и мислио је да оде раније, прије него што преузме друге обавезе. И није му требало дуго да схвати своју склоност. Тако је отишао на Свету Гору 15. августа 1923. године, гдје је постао искушеник Малог скита Св. Ане. Сада се неподијељено посветио аскетизму духовног живота и проучавању светих црквених текстова. 20. октобра 1924. године, на бденију у спомен Светог Герасима Кефалонског, примио је монашки постриг, узевши светитељево име. Био је задужен за библиотеку Малог скита Св. Ане и био је ангажован на припреми рукописа скита за објављивање. За допринос савременој богослужбеној поезији Цариградска патријаршија је 1959. године додијелила монаху Герасима титулу „химнографа Велике Цркве Христове“. Према Православној енциклопедији , Св. Герасиму су такође додељене медаље Атинске академије наука и друга световна признања. Герасим Микрајананитис се упокојио 7. децембра 1991. године. Његов богат химнографски рад процјењује се на више од 2000 светих служби. Овај велики Химнограф Велике Цркве Христове одликован је сребрном медаљом Атинске академије 28. децембра 1968. године.

Патријарх Јеремија (цариградски патријарх од 1521. до 1545.године са прекидом од 1524 до 1525. године) рођен је у грчком селу Зитса крајем 15. вијека. Имао је ограничено образовање, али је био веома популаран и имао је велике административне способности. Познато је да је Јеремија најкасније 1513. године био архиепископ Софије. Године 1522. (31. децембра) изабран је за цариградског патријарха. Убрзо након тога, отишао је на путовање на Кипар, Египат и Палестину. За вријеме његовог одсуства 1524. године устоличен је митрополит созопољски Јоаникије. Заједно са патријарсима Александријским и Антиохијским, Јеремија је изопштио Јоаникија из Цркве. Уз подршку султана Сулејмана Величанственог, Јеремија је враћен на патријаршијски престо 1525. и остао патријарх до своје смрти 1546. Јеремија I је 1537. године издејствовао, од султана Сулејмана Величанственог, забрану претварања православних цркава у џамије, али та забрана није потврђена. код сљедећих султана. Године 1536, указом Јеремије I, Атонски скит Ставроникита, који је раније припадао другим манастирима, добио статус манастира – једног од 20 манастира Свете Горе. Октобра 1538. године, дио своје имовине поклонио је Патријаршији. Патријарх Јеремија I  преминуо је 13. јануара 1546. године у Враци (Бугарска), враћајући се са пастирског путовања у Влашку.

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Христостом рекао је да је данас вријеме када се искушава православна вјера, те поручио вјерницима да требају чинити добро и помагати ближњима колико су у могућности. Митрополит Хризостом је у бесједи након литургије у Храму Светог архангела Гаврила на Палама пожелио вјерницима срећну и благословену 2023. годину.
Владика Хризостом је рекао да је данас велики празник јер се слави и празник Христовог обрезања и Светог Василија Великога који је био теолог, научник и живио у четвртом вијеку.
- Свети Василије Велики један је од највећих светаца који је устао у борбу против лажник јеретика, који су покашавали да омаловаже Христа, Цркву и Господа. Он је устао и стао у одбрану и допринио да побиједи православна Црква и православно учење - рекао је митрополит током бесједе.
Владика је додао да се данас слави Нова година, која означава почетак новог годишњег круга, када се вријеме, простор и ваздух освештавају, како би човјек у свему томе светом живио. 
- Почетак године је прилика да захвалимо Богу за прошлу годину коју можда неки остављају у добром или лошем сјећању али је све од Бога и тако треба и да прихватамо. Од нас зависи како ћемо почети Нову годину да ли са вјером или ћемо то са неким другим обичајима -  рекао је митрополит Хризостом. Српска, Руска и Грузијска црква, Света Гора и Јерусалимска патријаршија, које поштују јулијански календар, у поноћ између 13. и 14. јануара дочекали су православну Нову годину.

Литургијски живот заживио је у још једној руској цркви, вијек након што су је укинуле безбожне совјетске власти.
14. јануара, на празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, први пут од 1923. године  служена је Божанска Литургија у доњем храму храма Благовештења Пресвете Богородице на Васиљевском острву у Санкт Петербургу написано је на сајту Санкт-петербуршке митрополије. Света литургија је служена на десном олтару, који је 1762. године освештао Свети Тихон Задонски. Обновљени олтар биће освећен у част овог светитеља, небеског заштитника храма. Настојатељ храма протојереј Андреј Дјаконов, подсјетио је на историју храма из 20. вијека:
Присјетимо се наше историје 20. вијека: прије 100 година настала је јерес реновационизма. У фебруару 1923. године, посљедњу Литургију овде је служио свети мученик Василије Соколски, који је ухапшен и послат у прогонство, након чега су Обновитељи (расколнички покрет у Руској православној цркви 1922-1940-их година-примједба аутора) заузели цркву, а затим затворили. Године 1936. гонитељи вјере су цркву претворили у фабрику; овде су поставили машинску радњу. Али Руска Црква је издржала прогон и поново се родила. Сада, скоро вијек касније, поново славимо Божанску Евхаристију у доњој цркви причешћујући се Светим Христовим Тајнама. И увијек морамо да чувамо вјеру, да будемо опрезни са њом; много крви је проливено и труда уложено за то...

Шест звона крсташи су донијели у Витлејем у 12. вијеку, а на видјело су изнесена тек 1906. године.
 У америчком Метрополитен музеју Библије одржава се божићна изложба „Витлејемска звона”, на којој се може видети шест бронзаних звона из 12. вијека која су некада красила древну цркву Рођења Христовог у Витлејему. Њих су крсташи донијели у Свету земљу и у ишчекивању муслиманске инвазије била су сакривена (закопана), а поново су пронађена тек 1906. године. 
Ових шест звона могу се видјети само у Музеју Библије* до 29. јануара.
Звона, објаснио је  главни кустоски директор музеја Џеф Клоха, дају Американцима „опипљиву везу“ са стварношћу божићне приче.

*Смјештен у близини Бијеле куће, овај музеј вриједан 500 милиона долара садржи древне експонате, интерактивну технологију и Библије старости неколико стотина година. Музеј не припада ниједној религији.

Радост Божићне Литургије на српском језику, по први пут је огрејала срца православних Срба у Уједињеним Арапским Емиратима. На дан Христовог Рођења, 7. јануара текућег 2023. лета Господњег, у храму посвећеном Благовестима Пресвете Богородице у Дубаију служена је Света Литургија. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а под молитвеним окриљем Антиохијске Патријаршије, Свету Литургију служио је архимандрит Прокопије (Тајар), уз молитвено учешће бројних верних Српске Православне Цркве из Дубаија, Абу Дабија и других арапских емирата. У својој надахнутој беседи, отац Прокопије је истакао значај и суштину празника Христовог Рођења: “Христос Спаситељ се родио у мрачној пећини, у свету који је био духовно хладан, који је изгубио однос са Богом.  Својим рођењем, Христос је осветлио свет и показао му пут љубави према човеку и љубави између Бога и човека“.
На крају евхаристијског сабрања верницима су подељене иконице празника, које је српској православној заједници у УАЕ на благослов и на дар послао патријарх Порфирије. Истога дана, као наставак литургијског сабрања, организован је заједнички празнични ручак  за православне Србе из УАЕ.  Током ручка су сумирани резултати досадашњег труда на организовању црквеног живота, те договорене даље активности у оквиру српске заједнице у емиратским земљама. Извор: СПЦ

 Велика византијска црква 6. вијека откривена је на периферији Јерихона, у оквиру „зоне Ц“ у централном дијелу Западне обале, области коју контролишу израелске војне снаге. Како се наводи у данас објављеном саопштењу израелске војне администрације, ради се о цркви од 250 квадратних метара. са подом испуњеним мозаицима који су очувани у одличном стању и приказују винову лозу, животињске фигуре и природне пејзаже.  Шеф археолошке службе локалне израелске војне команде Западне обале, Хананија Хизми, истакла је, говорећи за државну израелску телевизију, да је материјал од којег је црква изграђена, као и они, донесени са другог мјеста. не постоје на том подручју. Стубови су грађени од црног мермера, а камене облоге у храму показују њихову сложену обраду. У главном дијелу цркве налази се грчки натпис „Γεώργιος και Νόνος“ у виду мозаика, који евидентно свједочи о именима ктитора који су допринијели изградњи православне византијске цркве.
Како је најавила израелска војна администрација, њена археолошка служба ће својим старањем пренети мозаике пронађене у византијској цркви на периферији Јерихона у „Музеј мозаика”, у оквиру националног парка „Добри Самарјани”. Процјењује се да ће у наредних неколико мјесеци ови нови археолошки налази бити изложени широј јавности по завршетку њиховог преноса у музеј.

​Прва хришћанска црква подигнута је у Турској, почевши од 1923. године. Изградња храма посвећеног Светом Јефрему Сирину скоро је завршена. Очекује се да ће црква бити отворена за два мјесеца. Храм у част Светог Јефрема Сирина подигнут је за заједницу Сиро-јаковитске цркве. Налази се у округу Бакиркеј у европском дијелу Истанбула. Заједница је 2015. године добила дозволу за изградњу храма, а градска вијећница Истанбула додијелила је локацију поред латинско-католичког гробља. 2019. године постављени су темељи на церемонији којој је присуствовао предсједник Реџеп Тајип Ердоган како би било удовољено захтјеву сиријске заједнице да им се додијели богомоља. Како је новинарима рекао Саит Сусин, предсједник истанбулске сиријске фондације Кадим, отклањају се посљедњи недостаци и завршава се унутрашње уређење храма. Црква је коштала око 4 милиона долара, финансираних донацијама заједнице, али је такође имала користи од ослобођења од пореза на додату вриједност (ПДВ) примијењеног на богомоље за фонд основан у том погледу. Нови храм имаће и културни центар и резиденцију митрополита Сиро-јаковитске (Сиријске) православне цркве Јусуфа Четина, који је на челу локалне сиријске заједнице. У Истанбулу живи око 17.000 Асираца и до недавно су морали да се моле у шест различитих цркава које припадају другим заједницама, рекао је Саит Сусин.
То ће бити прва нова црква изграђена у Републици Турској од 1923. године, додао је предсједник Сиријске фондације. Даље је објаснио да иако постоје цркве изграђене још у 20. вијеку, сиријско-јаковитски храм Јефрема Сиријског је прва црква изграђена од нуле у модерној Турској. „Грађени су без званичне дозволе. Ово је први пут у историји Републике Турске да је црква подигнута уз дозволу власти, што нас чини веома поносним“, рекао је Саит Сусин. Посљедњих више од 90 година хришћани у Турској нису имали право да граде нове цркве, већ су смјели само да поправљају постојеће. Припремио сајт вјеронаука.нет
Да подсјетимо:Сиријска оријентално-православна црква једна је од аутокефалних оријентално-православних црква. Настала је након Халкидонског сабора (451), одвајањем сиријских монофизита од православне Антиохијске патријаршије. Коначну структуру добила је током 6. вијека и од тада је постала позната као Јаковитска црква, по епископу Јакову Барадеју који је одиграо значајну улогу у њеном јерархијском организовању. Ова црква, заједно са осталим оријентално-православним црквама, заступа специфичну миафизитску христологију, поштује изворни Никејско-цариградски симбол вјере, заступа правовјерну пнеуматологију и не признаје филиоквистичку јерес, нити било коју другу хулу на Светог Духа.У савременом добу, упркос старим христолошким разликама, Сиријска оријентално-православна црква је (заједно са осталим оријентално-православним црквама) обновила теолошки дијалог са црквама васељенског православља, што је довело до успостављања међусобне сарадње и добрих односа (овај дио текста преузет је са википедије)

Вјеровање да је Бог дошао на земљу као дијете и да, као и сва друга дјеца, у почетку ништа није знао и није умио, тешко је схватљива. Да ли је мали Исус Христос знао да је Бог? Можда је само изгледао као дијете, а заправо није био? Или се Бог сјединио са човјеком Исусом не одмах, него када је одрастао? Хајде да то разјаснимо.
1. Свемогући Бог, који је створио свијет, рођен је као младенац (дијете), учио је да говори и хода... Како је могуће повјеровати у ово?
У ово је, наравно, тешко повјеровати. Али ништа теже од свега осталог што знамо из Јеванђеља. Да ли је лако повјеровати, на примјер, да је Бог постао човјек?  Бог, који постоји вјечно, ван времена и простора, Који ријечју ствара галаксије, за кога нешто пожељети значи чинити, Који нема и не може имати никаквог супарника, ни најмање сразмерног Њему!.. И – човјек који се на свијет рађа за кратко вријеме, чије постојање зависи од мноштва незгода ван његове контроле, живећи у сталном сукобу жеља и могућности...
Између нас је огромна дистанца. Разлика између нас је већа него између џиновског сунца и ситног зрна пијеска на обали мора. На овој позадини уопште није толико важно какав је  Бог постао – одрасла особа или дијете. Немогуће је у принципу замислити да је Бог постао човјек, у томе је ствар!
Па ипак, управо овај догађај се не уклапа у свијест коју Црква памти прослављајући Рождество Христово. „Син Божји постаде Син Човјечји да би на крају и човјек могао да постане син Божји“, била је мисао коју је први пут изрекао свети Иринеј Лионски у II вијеку нове ере. Нешто касније је убачена у ковану формулацију светог Атанасија Александријског (ǂ 373): „Бог је постао човјек да би човјек постао Бог“. Иза ових ријечи, ако боље размислимо, стоји једноставна чињеница. Чињеница која је разумљива, ако не уму, онда срцу. Бог нас заиста воли, људе, и заиста жели да нам помогне да изађемо из овог непријатељског и нељудског свијета механичких закона, узрока и неизбјежних посљедица, у којем смо се нашли као посљедица грехопада наших прародитеља Адама и Ева. Изаћи из овог свијета и ићи у свијет Божији, свијет вјечне радости и љубави. А пошто није било друге прилике за то, сам Бог је постао човјек, узео на себе многа ограничења, непријатности и патње, штавише, добровољно је отишао на распеће, најстрашнији вид погубљења (сами Римљани су то признали, који су га и измислили) сами, који су то измислили), претрпјевши „крст, ексере, копље, смрт“, како каже једна од молитава на Светом Причешћу... И све је то за љубав нашу, да бисмо се коначно вратили у Његов свијет, светао, радостан, не знајући за смрт и тугу... Онај за кога нас је некада створио. Ово је темељ хришћанске вјере. А ако то прихватимо, онда уопште није тако тешко повјеровати да се Бог родио на земљи, поштујући све законе људског живота, односно, како треба, као младенац.
2. Можда је Исус изгледао само као дијете?
Не, Исус није само изгледао као дијете, већ је у ствари био. Од самог зачећа од Духа Светога, Исус Христос је био апсолутни, стопостотни човјек – штавише, ни на тренутак није престао да буде апсолутни, савршени Бог. Црква је ово учење држала у вишегодишњим споровима са монофизитима, који су вјеровали да је све људско у Спаситељу, такорећи, „растворено“ у Његовом Божанству, као кап меда у океану. И потвдрила 451. године одлуком IV Васељенског сабора.
Из овог рјешења произлази да Господу Исусу, ништа људско није било страно, изузев само једне ствари – гријеха. А бебе које сисају још увијек немају гријеха (рођене су са склоношћу  да гријеше, али ово је посебна тема за разговор). Тако да је тешко наћи разлог зашто би Христос морао да избјегне тако природан период развоја сваког човјека као што је дјетињство.
Још у 4. вијеку нове ере епископ грчког града Лаодикије (сада у Турској) Аполинарије покушао је да расуђује овако: Да, Христос је могао имати људско тијело, али је немогуће замислити да је и Његов ум био људски. Одакле би онда у Њему та Божанска мудрост, која прожима читаво Јеванђеље? Како би људске мисли, ако су биле присутне у Његовој свести, могле остати неокаљане гријехом? Не, мјесто разумне људске душе у Исусу је заузела Ријеч Божија, односно сам Бог, вјеровао је Аполинарије.
 Али ово мишљење оповргнуто је још 381. године од отаца који су се окупили на Другом Васељенском Сабору. Они су се супротставили Аполинаријевим аргументима снажним аргументом: да је Христос, оваплоћени Бог, постао сличан људима у свему осим у разумној души, онда би разумна душа човјека остала изван Бога, не би имала наде да ће бити очишћена од гријеха и спасена. Црква није прихватила ово учење јер су импликације радикалне — ако Христос није имао ни разумну душу (или ум) ни вољу, то би значило да није био ни стварни човјек. Правовјерно црквено учење гласи да је оваплоћењем Христос примио људску природу у њеној цјелини, укључујући и разумну душу и вољу, тако да је Аполинаријево учење, названо аполинаризам, проглашено за јерес. У сваком тренутку свог земаљског живота – па и у дјетињству – Спаситељ је био апсолутни, стопостотни човјек. И споља и изнутра. Његова веза са Божанским никада није нестала, али је била суптилнија, несхватљивија него што се Аполинарији чинило.
3. Када је Господ Исус Христос био дијете, да ли је знао да је Бог?
Можда до неког времена није знао. Уосталом, како сам Христос каже да, на примјер: “А о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац“ (Мк 13, 32). Свезнање није својствено Христу човјеку, објаснио је свети Атанасије Велики. Али као Бог Он све зна.
С друге стране, Исус већ са 12 година пита Мајку и „очуха“ Јосифу, када су га нашли послије дуге потраге у јерусалимском храму: „Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је Оца мојега?“  (Лк 2, 49). Дакле, он још у дјетињству, већ знао ко је Његов прави Отац ...
Нејасно? Није чудо. Није ни чудо што апостол Павле говори о тајни Христовој: “И да расвијетлим свима у чему је устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа“  (Еф 3, 4-9). Дакле, немогуће је недвосмислено одговорити на питање. Управо зато што је немогуће у потпуности разумјети како тачно, на којем „нивоу“ Божанско у Исусу Христу долази у додир са људским. Године 451. оци већ поменутог IV Васељенског сабора формулисали су основно начело: ове двије природе су сједињене у Христу „несливено, неизмјењиво, нераздјељиво и неодвојиво“. То јест, Божанска и Човјечанска својства Христова се не мијешају у нешто треће, али и не постоје независно једно од другог; додирујући, не мијењају једни друге (релативно говорећи, хладно се не загријева, а вруће се не хлади); у исто вријеме, када су се једном ујединили, никада се више неће раздвојити.
Лако је видјети да ове ријечи ... заправо ништа не објашњавају! Они су само поставили неке опште смјернице како не би пали у очигледне заблуде о Христу. Зато је наивно надати се да ћемо сада, уз наговоре светих отаца, моћи да одговоримо на свако питање о тајни личности Исуса Христа. На примјер, да ли је у дјетињству разумио да је Бог. Ми то једноставно не знамо.
4. Или се Бог можда ујединио са Исусом касније, када је одрастао и сазрео?  
Не, учење Православне Цркве недвосмислено каже да је човјек Исус Христос био и остао Бог од самог тренутка када је зачет од Дјеве Марије. Бог се никада није „ујединио“ са Исусом, Исус је једноставно Бог од самог почетка, то је једна те иста Личност.
Почетком 5. вијека у Цркви се разбуктао спор великих размјера управо на ову тему: како се Син Божији, друго Лице Свете Тројице, односи према Исусу из Назарета? Цариградски патријарх Несторије је промовисао учење да су човјек Исус Христос и Божански Логос (Ријеч Божија, или Син Божији), иако су међусобно повезани кроз извјесну „Личност јединства“, у суштини двије различите ипостаси. Због тога је Несторије забранио да се Дјева Марија назива Богородицом: Она није родила Бога, него човјека Исуса Христа, у којем је у једном тренутку, послије Његовог рођења, био посједнут Божански Логос, инсистирао је Несторије. Отуда је исправно позвати Њу  Христородицом.
Али на III Васељенском сабору, одржаном 431. године у граду Ефесу (данас територија Турске), Несторијев начин размишљања проглашен је јеретичким. Највећи допринос побједи над несторијанством дао је свети Кирило, патријарх Александријски  (444) на чију иницијативу је сазван Васељенски сабор. Св. Кирило Александријски упућује своја Три писма Несторију. У њима, Кирило говори детаљно ο јединству Христове Богочовјечанске Личности: "једна природа Бога Логоса оваплоћена." У Првом писму Кирило скреће пажњу на Несторијево тврђење да је Христос "више инструмент и оруђе Божанства, и богоносни човјек", као и на то да је против тога да је Дјева Марија Богородица. У Другом писму, Кирило наглашава да "из обеју природа један је Христос." "Он је пострадао за нас, јер беше нестрадалан у страдалном тијелу." Треће писмо Св. Кирила Несторију завршава се са 12 анатема или глава. "Исповиједајући да је Логос био ипостасно сједињен са тијелом, ми се клањамо једном Сину и Господу Исусу Христу."
5. Зашто Господ не би дошао на свијет као потпуно формиран, одрастао човјек? Зашто је губио године растући и учећи?
Христос је Себе често називао Сином Човечијим, за Њега је ово крвно сродство са нама било важно и драго. Питање је зашто? Јер Он је дошао да спасе сваког човјека. Апсолутно свакога. Зато се сродио са свима. И са одраслима, па чак и са дјецом.
Када се догоде трагедије, често смо огорчени: Гдје је Бог?! А посебно гласно негодујемо када дјеца пате. А Бог је веома близу. Он је лично искусио исте ситуације. На примјер, када је био веома мали, родитељи су морали да Га спасу од цара Ирода и побјегну у Египат. Његова мајка и „очух“ Јосиф научили су Га да хода, говори и чита. Могуће је да су кажњавали због неких невиних подвала. Сигурно се десило да се Дијете и разболи, а Мајка би проводила бесане ноћи у Његовој постељи... Господ није само живио пуним људским животом – Он је остао са нама у сваком сегменту, ушао је у сваки тренутак нашег живота једном и остао тамо заувијек. Зато, Он уопште није „губио вријеме“ када је био дијете. Он је Својим присуством осветио сваки тренутак људског живота, почевши од његових првих тренутака. Као што је свети Иринеј Лионски изванредно написао: „Он је... прошао кроз свако доба, враћајући све у заједницу са Богом. А то значи да се свако од нас може обратити Христу у било којој фази свог живота.
 
6. Али каква је сврха тога да Он да постане младенац, не разумијевајући ништа и не могући да се брине о себи?
Подсјетимо се још једном догмата који је формулисала Црква почетком 5. вијека: Господ Исус Христос је истинити Бог и истинити Човјек. Зашто је толико важно да је Он, будући Бог, и сто посто Човјек, сличан нама у свему, осим по склоности ка гријеху? О томе је свети Григорије Богослов (ǂ 390) врло добро рекао: „Што није примљено није исцијељено, није спасено“. Иза ове фразе крије се дубока мисао: Господ је потпуно постао Човјек  да би потпуно  исцијелио, очистио све што је у човјеку. Да исцијелимо од гријеха, од наше опште склоности, прије свега, да угодимо свом тијелу, својим себичним жељама, па тек онда (ако је расположење добро) размишљамо о духовном, о ономе на шта нас Бог позива. Ову тенденцију је лијепо описао апостол Павле: „Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним“ (Рим  7, 18-19).
Склоност гријеху, односно животу „по“ заповијестима Божијим, сви смо наслиједили од Адама и Еве након њиховог грехопада. И ова тенденција нас у потпуности прожима. Није случајно што хришћани у вечерњим молитвама траже од Бога да им опрости све гријехе учињене током дана – „добровољне и нехотичне, учињење ријечју и дијелом, свјесно и несвјесно... умом и мислима." Гријех је продро у све сфере људског живота – у мисли, осјећања, жеље, у наше тијело (неки гријеси директно доводе до болести). Човјеку је потребно потпуно изљечење. О томе је говорио Григорије Богослов: оваплоћени Син Божији је преузео све „компоненте“ људске природе – тијело, ум, вољу и осјећања – да би све то исцијелио, очистио од гријеха. и на крају обожења.
Али и дјетињство је, у извјесном смислу, саставни дио човјека, фаза у развоју сваког од нас. У дјетињству се стичу многе важне црте наше личности и карактера, учимо, стичемо одређене вјештине и способности (Христос, на примјер, учио је дрводјељство), развијамо таленте који су нам дати... Психолози кажу да у свакој фази у свом одрастању, особа мора да овлада одређеном врстом активности: до одређеног узраста дијете треба да научи да показује емоције, затим - да пузи, затим - да се пење на ноге, изговара појединачне звукове и претвара их у ријечи. .. Исти је случај и са читањем, и са подучавањем цртања и музике, и са многим другим важним вјештинама и способностима. И у свему томе дјетету помажу људи око њега.
Христос би, као Бог, вјероватно могао да учини чудо и да одмах дође на свијет као одрасла и зрела особа. Али онда би Он морао да створи ни из чега и свега што обични људи стекну у процесу одрастања: карактерне особине, навике, склоности, укусе, неку врсту природне наклоности... И на крају, оне међуљудске односе који Га повезују са Мајком, са „очухом“ Јосифом, са браћом (Јосифовом дјецом из првог брака), од којих су неки, иначе, касније постали Његови ученици – апостоли . Господ није хтио ништа од овога да жртвује. Он је постао Човјек у пуном смислу те ријечи, Човјек са дјетињством и са личном историјом.
7. Како се уопште зна о Спаситељевом дјетињству? Уосталом, тада са Њим није било апостола.
Најприроднија претпоставка: о најважнијим догађајима од дјетињства Спаситеља до апостола говорила је Његова Мајка - Пресвета Богородица. Не постоји ниједан догађај у „дјетињем“ дјелу Јеванђеља који Исусова Мајка није могла знати. У вријеме када је Господ Исус почео да прикупља ученике, Јосиф је највјероватније већ преминуо. А његови синови из првог брака – баш они који се називају „браћом Исусовом“ – тешко да су могли знати, на примјер, појединости о Његовом Рођењу, као што је Јосифова првобитна жеља да се растане од Богородице након вијести о Њеној трудноћи.
Али апостоли су доста комуницирали са Богородицом, посебно након Вазнесења Исуса Христа, када је Богородица живјела у кући апостола Јована. Природно је претпоставити да су Марију много питали о Њеном Сину. А најважније ствари су касније забиљежене.
У причи јеванђелисте Луке о Рождеству Христовом и јављању пастира има дивних редова: „И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири. А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему“ (Лк 2, 18-19). И мало даље, после приче о томе како се дванаестогодишњи Исус изгубио у Јерусалиму: „И сиђе с њима и дође у Назарет; и бјеше им послушан. И мати његова чуваше све ријечи ове у срцу својему“(Лк 2, 51). Ово је индиректна потврда да су сјећања на Пресвету Богородицу била основа првих глава Јеванђеља по Матеју и Луки (која управо говоре о Исусовом дјетињству). Иначе, зашто би јеванђелист додао ове редове о Својој Мајци?
8. Зашто се тако мало зна о овом периоду живота Господа Исуса Христа?
Управо зато што су се апостоли у овом случају ослањали на туђи материјал, а не на своја сјећања. Осим тога, Исусово дјетињство их је занимало не само по себи, већ само у мјери у којој је истиче главну идеју њихових списа: Исус је Син Божији. Чак и главни период Спаситељевог живота јеванђелисти су описали не детаљно. Апостол Јован директно свједочи: Исус је учинио много других ствари; али кад би се написале свака, претпостављам да ни сам свет не би могао садржати написане књиге  (Јн 21, 25). Забележено је само оно главно. Исто су урадили и у овом случају.
Аутор: ЦУКАНОВ Игор, ђакон /извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем началствовао је 9. јануара 2023. године светом архијерејском Литургијом у храму Христа Спаситеља у Бањалуци, уз саслужење преосвећене господе Епископа захумско-херцеговачког г. Димитрија и марчанског г. Саве, поводом славе Републике Српске – Светог првомученика и архиђакона Стефана.
После свете Литургије, сабранима се обратио Преосвећени епископ Јефрем, а потом се у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија обратио и Преосвећени епископ марчански Сава.
У молитвеном присуству многобројног верног народа, светој Литургији молитвено су присуствовали и представници јавног, политичког и културног живота Републике Српске. Обележавање крсне славе и дана Републике Српске настављено је по програму другим свечаним манифестацијама.
Извор: званичан сајт СПЦ

Бивши јерусалимски патријарх Иринеј (2001-2005.године) уснуо је у Господу данас,у уторак 10. јануара 2023, године, након дуге борбе са здравственим проблемима.
Ову тужну вијест је преко свог личног налога саопштио отац Тимотеј Илијакис, који је био у контакту са блаженопочившем Патријархом Иринејем.

Блаженопочиви Патријархом Иринеј рођен је 17. априла 1939. године на Самосу. 1953. отишао је у Јерусалим. Године 1959. рукоположен је за ђакона и старца.
Завршио је Атинску богословску школу 1966. године и исте године добио је чин архимандрита. 29. марта 1981. године хиротонисан је за Архиепископа јерапољског. Био је егзарх Гроба Светога у Атини од 1979. до 2001. године. Године 1994. унапријеђен је у митрополита.
Након смрти Патријарха Диодора, услиједила је пауза од осам мјесеци са интензивном дипломатском позадином, при чему је израелска влада одбила пет кандидата.  Иринеј је 13. августа 2001. коначно изабран за патријарха јерусалимског, са 7 гласова од укупно 17.

​Земаљско путовање Сина Божијег започиње на Божић. Радујемо се новорођеном Сину Божијем, јер нам је спасење сада отворено, али сада добро знамо која је цијена плаћена за ово спасење. Месија долази на свијет да пати, умре болном Смрћу и васкрсне. Свако људско постојање испуњено је радошћу и тугом, тугом и надом, свјетлошћу и тамом, пороком и врлином. Чак је и хришћански философ Семјон Франк рекао да се живот не може довести у ред, јер је живот креативност, а креативност се одвија у елементу слободе. Стално журимо између различитих поларитета, али само захваљујући Христу можемо да разумијемо, схватимо и осјетимо висину, племенитост и грациозност једне стране, а с друге стране подлост, бестидност и демонизам. Спаситељ је, такође, Водич  (Оријентир), а наши животи су толико врли колико су у складу са Христовим животом; и порочни колико одступамо од Идеала. С тим у вези, је сјајан примјер за нас је Првомученик и Архиђакон Стефан, којег православна црква молитвено прославља 9. јануара.
Подвиг архиђакона Стефана је, у главама 6-8 књиге Дјела апостолска, описао јеванђелиста Лука. Такав ауторитативни извор - који није неко полулегендарно житије - па зато искористимо га и усредсредимо своју пажњу на њега. Желио бих да започнем ријечима средњовјековног њемачког монаха Томе Кемпијског, који је у свом чувеном спису „У огледању на Христа“  посебно забиљежио сљедеће: „Исус има много љубитеља свог Небеског Царства, али мало носилаца Његовог крста“. Тешко је не сложити се са овом тврдњом, уосталом, такође волимо да разговарамо о хришћанским идеалима, о стварима које су важне, дубоке и смислене, али само често ови разговори не пронађу излаз у реализацији конкретних радњи и дјела. Разумијем да је тешко, разумијем да је идеал хришћанског живота тренутно недостижан  и ја сам сам исти брбљивац, али не долази у обзир да престанем. Важно је учинити све што је у нашим ограниченим и оскудним моћима, а затим се надати Божјој вољи, Његовој помоћи и подршци. Чини ми се да је управо то учинио први учитељ. Стефан. Његов иконографским образ често видимо на бочним вратима (дверима) иконостаса наших храмова, и зато нека нам буде стални подсјетник на потребу да тежимо Идеалу.
Дакле, Стефан је био један од најближих апостолских помагача. У почетку ђакони нису вршили никакве посебне литургијске функције, већ су, изабрани да као најдостојнији од мужева, брину о потребитима: сирочадима, удовицама, болесницима итд. Дакле, видимо да у почетку Стефан није радио никакав специфично тежак посао, већ је само радио оно што би сваки хришћанин требало да ради. Његова једина специфична карактеристика, која нам је тако недостајала, била је трудољубивост и ревност у испуњавању послушања која су му повјерена. Од тог тренутка започело је његово подражавање Христа и успон ка сопственој „Голготи“.
Постепено је будући мученик развио активну проповијед у Јерусалиму, непрекидно појачавајући своје ријечи чудесима: „А Стефан пун вјере и силе чињаше знаке и чудеса велика у народу“ (ДАП 6, 8). Чланови синагоге, мрзитељи Бога и други зликовци нису нестали и зато су сви описани поступци младог архиђакона, као и у вријеме Искупитељског подвига Христовог, у њима изазивали завист. Порок који прождире све добро у човјеку гура ове „религијске раднике“ на идеју потребе да се убије Стефан. Тактика дјеловања била је иста као и са Христом: „Тада устадоше неки из синагоге која се зове Либертинска, Киринска и Александријска и од оних из Киликије и Азије, и препираху се са Стефаном, И не могаху противстати мудрости и духу којим говораше. Тада подметнуше људе који рекоше: Чули смо га да говори хулне ријечи на Мојсеја и на Бога. И побунише народ и старјешине и књижевнике, и нападоше и ухватише га, и доведоше пред Синедрион, Па изведоше лажне свједоке који говораху: Овај човјек не престаје да хули на ово свето мјесто и на Закон “(Дјела апостолска 6, 9-13)….Овдје и сама зла и страсна особа постаје попут својих господара - паклених сила. Као шаблоном, чланови синагоге су „запечатили“ случај против Стефана. Али само са својом привидном снагом они су крдо овнова слабе воље, предвођени својим „покретачима“, а архиђакон је слободан Христов роб. Јасно зна на шта иде, каква га искушења очекују, али он добровољно пристаје на такву судбину, штавише, као и сваки прави хришћанин, тражи је. Ово је само споља архиђакон - затвореник, роб, али изнутра је Стефан џин духа, титан врлине, у поређењу са којим су људи у власти око њега само патуљци, балеге, копају у отпаду, али истовремено замишљајући себе да вреде нешто: „ Тврдоврати и необрезани срцем и ушима - окреће се Стефан својим мучитељима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. Којега од пророка не протјераше оци ваши? И побише оне који предсказаше долазак Праведника, којега сада ви издајници и убице постадосте“ (Дјела апостолска 7, 51-52). Доказ о праведности мученика је његово виђење Христа (Дјела апостолска 7,55-56). 

Стефан је погубљен каменовањем. И ту се испољило његово опонашање Христа, непосредно пред смрт, узвикнуо је: „Господе, не урачунај им гријех овај! И ово рекавши, усну“ (ДАП 7, 59-60) - видимо јасну паралелу са познатим ријечима које је изговорио Спаситељ на крсту.
Иако сам ријеч „подражава“ искористио за повлачење аналогија, мислим да то није било баш „подражавање“ у правом смислу. Првомученик Стефан највјероватније није себи поставио за циљ да некако преслика Христове ријечи и поступке. Једноставно Га је волио и трудио се да му ревносно служи, а све остало се догодило само по себи, био је резултат главног покрета ка Богу. Идеал је увијек један, и зато свако ко му се приближи постаје сличан Идеалу. То је као са законима физике. На примјер, сви авиони или бродови, упркос огромној разноликости изгледа и извршених задатака, ипак имају заједничке структурне елементе, јер закони у свим „угловима“ нашег свијета дјелују на исти начин. То је и у духовним стварима, иако је свака личност јединствена, али што је ближа Христу, то више подсјећа на Њега. Ово правило дјелује и у супротном смјеру, што се сасвим јасно види у поступцима чланова синагоге. Само ако је успон ствар слободе, онда је пад питање поробљавања.
Живот и подвиг архиђакона Стефана одличан је одговор на питање: „Шта могу да учиним да бих био спасен?“. Неопходно је учинити све што се добије у оквиру постојећих снага и способности. Ако бар у овоме показује непоколебљивост и ревност, онда ће Господ сигурно помоћи у даљем кретању, отворити нова врата, показати нове путеве. Не само гунђати, јер гунђање не само да неутралише све наше напоре, већ уводи и непотребне ризике са којима можда нећемо моћи да се носимо. Као што је горе поменути Тома Кемпијски написао: „Ако одбациш један крст, сигурно ћеш пронаћи други и то можда још тежи“. Протојереј Владимир Долгих /превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Данас, у недјељу, 8. јануара 2023. године, у Саборном храму апостола Варнаве у Никозији, обављена је церемонија устоличења новог архиепископа Нове Јустинијане и цијелог Кипра Георгија.
Церемонији устоличења присуствовали су Архиепископ атински и цијеле Грчке господин Јероним, представници Васељенске Патријаршије, Архијереји и свештенство Кипарске Цркве.
Присутни су били и предсједник Републике Кипар Никос Анастасијадис, предсједница Представничког дома Анита Димитриу, министри, државни званичници, лидери и представници политичких партија.
Треба напоменути да је ово прво устоличење архиепископа које се одвија у новом Саборном храму св. апостола Варнаве у Никозији.

​На најрадоснији хришћански празник – Божић, у присуству бројних грађана свих генерација, пред Градском кућом су ломљене божићне чеснице са укупно 12 златника који су припали малишанима који су имали срећу да их пронађу у комадима чесница које су добили.
Чеснице је освештао протојереј-ставрофор Зоран Петровић, нагласивши важност вођења идејама доброте, чистоте и искрености приликом опхођења према другим људима. ​Комаде чесница је дијелио и градоначелник Бијељине Љубиша Петровић, који је, уз честитке поводом Божића, поручио да је са Трга послана најљепша слика из Бијељине.- Божићу се највише радују дјеца и зато смо ријешили да их обрадујемо златницима, по други пут за редом.
Ове године у чесницама је било дванаест златника, а сљедеће године, уз Божју помоћ, потрудићемо се да их буде тридесет и три. Наставићемо да градимо симболику мира и љубави и млађе генерације учити овим вриједностима. Желимо нашој дјечици да у својим породицама у здрављу и весељу славе Божиће, али и усвајају добре обрасце понашања у кући и школи, а кад видимо радост коју дјеца дијеле с нама, знамо да смо успјешније друштво - оцијенио је градоначелник Петровић. Извор: Ртв Бн

Поводом Божића, група умјетника на челу са аутором Љиљаном Поповић припремили су нову пјесму и спот “Божићна светлост”. 
Пјесма је урађена у традиционалнијем стилу, са инспирацијом у грчким Божићним каландама (коралима) које се могу наћи и код нас, првенствено на Косову и Метохији. Аранжман за пјесму је урадио Предраг Недељковић.
„Пјесма и спот су хуманитарног карактера, намијењен дјеци са Косова и Метохије, сад када им је највише потребно. Пјесма је једним дијелом посвећена и нашем драгом Митрополиту Амфилохију који је рођен на Божић, и веома је био везан за Косово и Метохију“, казала је за Радио Светигору Љиљаном Поповић, која је свој умјетнички стил изградила као солиста, поета и аутор уз групу „Жива вода“.
Редитељ спота је хаџи Александар Ђуровић, који послије великог успјеха са филмом о Светој Петки, наставља свој духовно истраживачки пут узимајући учешће и у приказу „Божићне светлости“. У споту осим аутора и вокала Љиљане Поповић, учествују и музичари византијског хора Мојсије Петровић, дјечији хор цркве Св. Ђорђа и хор Дjечијег културног центра Београд, као и многи други. Извор: МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА

Испред Храма Светог Саве у Београду изломљена је божићна чесница састављена од чак 7.000 дијелова, у којима су била сакривена 33 златника.
Чесница тешка више од 250 килограма, имала је пречник од четири метра, а у њеној изради учествовало је седам пекарских мајстора, који су почели да је праве јуче у 18.00 часова, а завршили су је данас у раним јутарњим часовима.
У ломљењу чеснице учествовао је велики број дјеце, којој су подијељени и пакетићи.
Ломљење чеснице у Београду организовано је 32. пут заредом и након двогодишње паузе изазване вирусом корона, а претходила му је јутарња божићна литургија, коју је у Храму Светог Саве служио Његово преосвештенство епископ ремезијански Стефан уз саслужење београдских свештеника.
Божићну литургију у поноћ, у Храму Светог Саве, служио је Његова светост патријарх српски Порфирије.
Поноћној литургији присуствовали су министар спољних послова Србије Ивица Дачић, директор Управе за сарадњу са црквама и вјерским заједницама Министарства правде Владимир Рогановић, принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, те личности из културног и јавног живота Србије.

По идеји и на иницијативу директорке др Душице Бојић, Историјски музеј Србије покренуо је пројекат израде идеалних реконструкција круна, одежди и обуће из преднемањићког, немањићког и понемањићког периода. У оквиру поменутог пројекта филиграниста Горан Ристовић Покимица из Краљева направио је идеалну реконструкцију круне деспота Стефана Лазаревића на основу изгледа круне на фресци тог српског владара у Цркви Свете Тројице у Манастиру Манасији.
Изради идеалне реконструкције круне деспота Стефана претходиле су двогодишње консултације аутора са тимом стручњака који су предводили историчарка проф. др Смиља Душанић и историчар уметности проф. др Драган Војводић. Током тих консултација одлучено је да се идеална реконструкција круне деспота Стефана Лазаревића уради на основу изгледа круне на његовој фресци у Цркви Свете Тројице у Манастиру Манасији. Манасија је задужбина деспота Стефана Лазаревића, зидана од 1407. до 1418. године. ​Стручни тим је препустио господину Ристовићу да на основу усаглашених смерница изведе свој ауторски рад, па се може рећи да је Горан Ристовић аутор идеалне реконструкција круне деспота Стефана, уз теоретско вођење поменутих професора.

Према изјави аутора Горана Ристовића датој за сајт Српска средњовековна историја, о сваком детаљу темељно се размишљало – о доступној златарској техници рада, доступности камења, начину обраде камења који се примењивао у 15. веку. Круна деспота Стефана тешка више од 1,4 килограма, има 26 рубина, 29 сафира и 69 бисера
Израда круне трајала је четири месеца. Аутор је користио чак 13 техника приликом њене израде: ваљање, исецање, ковање, тордирање, гранулација, ручна гравура, филигран, нитовање, лотовање, полирање, позлата, обрада камена и фасовање. Круна деспота Стефана је рађена двоструко. Са унутрашње стране је ковани лим, а са спољне је филигран. Они су спојени нитовањем, као и уз примену осталих техника. У питању је искључиво ручни рад. Идеална реконструкција круне деспота Стефана тешка је 1434,37 грама, има 3 опсидијана, 13 турмалина, 3 аквамарина, 3 граната, 4 аметиста, 26 рубина, 29 сафира, 69 бисера.Разлика између оригиналне и идеалне реконструкције круне је у металу који је коришћен за њену израду. Док је оригинална круна највероватније била направљена од злата или гламског сребра (сребро са високим процентом злата у себи), идеална реконструкција направљена је од позлаћеног сребра.

Идеална реконструкција круне деспота Стефана има и тамно зелену, унутрашњу капу, која је ручно извезена крстолико, са малим листићима и декорацијом од филигранске звезде са бисером на врху. Таква капа се не види на круни деспота Стефана на фресци у Манасији. Круне отвореног типа, каква је ова круна деспота Стефана, обично су имале унутрашње капе, па је аутор идеалне реконструкција Горан Покимица одлучио да и његово дело има такву капу. 
У оквиру пројекта Историјског музеја Србије планирана је израда више од 20 круна
Поред идеалне реконструкције круне деспота Стефана, израђене су још четири идеалне реконструкције круна. У питању су идеална реконструкција круне краљице Јелене Анжујске Анђео, коју су направили Марсел и Симон Чивљак, идеална реконструкција круне царице Јелене, коју је направила Јасминка Бркановић, и идеална реконструкција круне краља Милутина и идеална реконструкција круне цара Душана, које је направио Горан Ристовић. Израде свих круна финансиране су редовним средствима Историјског музеја Србије.

Према поменутом пројекту Историјског музеја Србије планирана је израда више од двадесет круна српских средњовековних владара и владарки. Сви предмети израђени у том пројекту биће изложени у централном холу нове зграде Историјског музеја Србије – некадашњој Главној железничкој станици у Београду изграђеној 1884. године. Свечано отварање нове зграде Историјског музеја Србије планирано је за крај 2023. године. Извор

​У суботу, 7. јануара 2023. године, православни хришћани широм свијета славе празник Рођења Христовог -Божић.
Поред вјерника Српске православне цркве, овај дан рођења Спаситеља славе и Јерусалимска, Грузијска, Православна црква Чешке земље и Словачке, Руска православна црква и Пољска помјесна православна црква, као и светогорски манастири и Аутономне православне цркве - кинеска и јапанска.
На овај дан, хришћани се сјећају доласка на свијет Спаситеља, Другог лица Пресвете Тројице - Бога Сина, Господа Исуса Христа.
Раније, 25. децембра 2021. године, Божић су прославили: католици, протестанти и бројне помјесне православне цркве: Константинопољска (Васељенска патријаршија), Румунска, Бугарска, Кипар, Грчка, Александрија, Антиохија, Албанска црква, као и Православна црква у Америци и Аутономна - Финска православна црква.

Канадски премијер Џастин Трудо честитао је у суботу Божић православним хришћанима своје земље и цијелог свијета, који тај празник славе по Јулијанском календару. Он је истакао важну улогу православних Канађана у развоју сјеверноамеричке државе.
"Данас, православни хришћани, укључујући Копте, источнокатоличке цркве у Канади, као и широм свијета, славе Божић. Овај дан означава рођење Исуса Христа по Јулијанском календару, што је посебан дан за породице и пријатеље да се окупе, прославе, помоле и размисле. Многи ће присуствовати црквеним литургијама, размијенити поклоне и провести квалитетно вријеме заједно. Након периода поста, столови широм земље ће бити пуни традиционалних јела", поручио је Трудо.
Како је објављено на сајту канадске Владе, он је навео да, у име његове породице, свима који славе Божић жели да буду испуњени радошћу, миром и добротом. ​У Канади живи преко 500.000 православаца, али не славе сви Божић по јулијанском календару.

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2022. године
ПОРФИРИЈЕ
по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свeштенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав:
МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
…Роди нам се Дете, Син нам се даде,
којему је власт на рамену и име ће му бити:
Дивни, Саветник, Бог силни,
Отац вечни, Кнез мира (Ис 2, 14).
Драга наша децо духовна,
​Радујмо се на овај велики и дивни празник Рођења Господа, Бога и Спаса нашег Исуса Христа, којим се остварило спасење света и човека! Придружимо се анђелима певајући: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14)! Зраци славе Господње су нам открили пећину која је свету постала источник Пута, Истине и Живота! Веселимо се са свеколиком творевином кличући песму нову, јер је Велики и веома Хваљени, над свима Господ, постао малено Дете! Ликујмо и, попут пастирâ у оној светлозарној ноћи, светлијој од дана, пригрлимо Онога Који је савио небеса у јасле! Празнујмо и, следујући мудрацима са Истока, неустрашиво проповедајмо блистајућу Звезду која је одагнала таму смрти и привела нас вечној Светлости и вечноме Смислу!
Тајна Божића садржана је у бескрајном смирењу Превечнога Који се родио као Детенце и дозволио да га додирнемо, а умало, по свезлој замисли Иродовој, и повредимо. Но, не марећи за људске слабости, Син Божји очекује нашу љубав и омогућује нам да Га загрлимо. Тако смо о Божићу позвани да будемо судеоници Његовог одрастања у овоме свету како бисмо узрасли у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13). У овој богочовечанској спрези ми усвајамо јеванђелске врлине, вечне вредности које Син Божји Собом доноси на земљу.
Живећи по заповестима Господњим, у окриљу свете Цркве, ми почињемо да гледамо Његовим очима, дишемо Његовим плућима и мислимо Његовим умом. На тај начин постепено усвајамо ум Христов, јеванђелски етос, вечне вредности, постајући препорођени људи, грађани Царства Небеског и укућани Дома Божјега.
Браћо и сестре, ако се определимо да будемо обликовани Тајном љубави и смирења, пројављеном у Догађају Рођења Христова, преобразиће се и све око нас. Ако нам мерило свих вредности постане Божанско Чедо Које повијено лежи у јаслама, зачућемо исти онај укрепљујући глас анђела
који је у првој божићној ноћи утешио пастире: „Не бојте се! Јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ” (Лк 2, 10 – 12). Oво вечно и непролазно анђелско охрабрење својом благодатном поруком и силом претвара страдални и немирима распарчани свет у место божићног мира и радости. Да би тај даровани нам мир постао делатан у наше време и у нашем животу, ми се за то морамо својски потрудити, морамо га не само прихватити него и учинити суштинским садржајем нашег живота.
Братоубилачки и разорни ратови, који и данас широм планете Земље сеју смрт, показују да прави мир није просто одсуство оружаног сукоба већ плод самопрегорне жртве коју је међу људима засејао и Својим Очовечењем запечатио Сâм Господ. Мир Божји нам се открива у богочовечанској Личности Христовој, куца на врата наше слободе и позива нас да га уведемо у своје домове и школе, на своја радна места, у скровишта, ровове, животе. Позива нас да се придружимо свима који са нама деле исти, вечни, свети и непромењиви етос или систем вредности – оно што волимо и што јесмо, оно у што верујемо и што знамо. Тада ћемо и у својим ближњима препознати Богомладенца и моћи да и њих дарујемо златом животне радости, смирном искрене љубави и тамјаном истинског смирења.
Драга децо духовна, Рођење Христово је одувек и од свих поштовано и као породични празник, празник домаћег огњишта и његове топлине. Зато је погрешно да се на Бадње вече, у предвечерје радосног Празника, не дочекује Богомладенац, Који је предвечни Бог и Дете нас ради рођено, у домаћој атмосфери која преко бадњака, расуте сламе и свега осталога подсећа на скромну пећину у којој је Он, Најсмиренији међу смиренима, рођен, повијен и у најобичније јасле положен, и да се уместо тога по улицама и трговима слави на полупагански начин у полупијаној атмосфери.
Као што су моћници онога времена прогањали и желели да униште Богомладенца, тако и њихови данашњи наследници дижу глас против породице, утемељене у хришћанским вредностима. Одговор Цркве на ову јавну и трајну агресију не може бити другачији до јеванђелски, апостолски и божићни. То значи да Црква неодступно стоји на својим вечним и непромењивим уверењима, чувајући границе Закона како је благоизволео Бог, не намећући своје вредности никоме, али, истовремено, не одступајући од њих ни за јоту. Ниједну личност под небеским сводом ми не изводимо на свој, људски суд, нити бацамо духовно камење на оне који не деле нашу веру, али одлучно одбијамо да било чији слободни, али погрешни избор изједначимо са нашом слободом и одговорношћу која је прати.
Да би, у дубоко рањеном друштву, деца могла да се одупру поплави позивâ на насиље у школама, на друштвеним мрежама, на стадионима и у спортским халама, треба да буду одгајана у здравом породичном окружењу, обликована љубављу, а не мржњом и агресивношћу. Појаву насилног и деструктивног понашања у нашим школама прате и већ поменута недопустива настојања да се читавом просветном и образовном систему, од вртића до универзитета, наметну учења, идеологије, праксе и обичаји потпуно опречни хришћанском етичком кодексу и богоугодном животу не само нас православних Срба него и свих са којима делимо животни простор.
У данима божићне радости, мира и породичне топлине у нашим су молитвама и они међу којима букти ратни огањ, а најпре једноверна браћа и сестре из Украјине и Русије. Са тугом гледамо на ратне сукобе и жртве, у чему, јавно или тајно, учествују разни актери. Последице трагичног братоубилачког руско-украјинског сукоба, подстицаног свакодневно споља, страшне су, а ратни пожар, као никада до сада, прети целом свету. Због тога се са посебно усрдном молитвом обраћамо Богомладенцу Христу, а искреним братским позивом свим непосредним и посредним учесницима рата, да пронађу у себи снаге, како би престало страдање, избеглице се вратиле у своје градове и села, обновили се њихови домови, а мир се вратио у подручја захваћена ратним пожаром.
Од половине ове године и у нашој заветној родној земљи, на Косову и у Метохији, вековни комшилук поставља ултиматуме, провоцира, спроводи терор и непрекидно прети преосталим, незаштићеним Србима прогоном и зулумом, уз злослутно ћутање или, чини нам се, прећутну подршку појединих моћних држава. Подсећамо све надлежне чиниоце на то да и за Србе на Косову и Метохији треба да важе универзална људска права и слободе какве имају Албанци и сви људи на свету. Лична безбедност, сигурност имовине и слобода кретања припадају свима подједнако и као таква морају да буду неприкосновена.
Клањајући се Рождеству Христовом, молимо се да у нама, али и у свима са којима делимо простор и време живота и у свим народима света завладају љубав, разумевање и божићна добра воља и мир који превазилази сваки ум (Флп 4, 7). Празничном радошћу Рождества покретани, са нарочитом архипастирском бригом и одговорношћу поручујемо свим нашим саплеменицима,
браћи и сестрама, православним Србима, где год живели, да је Мајка Црква увек уз њих и да их позива да буду будни за слушање и вршење Јеванђеља Христовог, а кроз то приправни да благу вест мира и љубави неућутно објављују сваком човеку и целом свету.
Честитајући вам Божић и Нову 2023. годину доброте Господње, желимо вам свако истинско добро и неотуђиву радост од Богодетета Христа, уз сверадосни божићни поздрав:
Мир Божји – Христос се роди!
Дано у Патријаршији српској у Београду,
о Божићу 2022. године
Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ далматински НИКОДИМ
Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ
Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ
Епископ западноевропски ЈУСТИН
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН
Викарни Епископ марчански САВА
Викарни Епископ хумски ЈОВАН
Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ
Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН
Викарни Епископ јегарски НЕКТАРИЈЕ
Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ
Викарни Епископ топлички ПЕТАР
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Црква вековима слави Божић 25. децембра. Међутим, ни Свето писмо ни Свето предање не говоре ништа о тачном датуму Месијиног рођења. Постоје ли неки библијски или неки други разлози за слављење оваплоћења Бога на данашњи дан? Одакле овај датум? И када је Црква почела да слави Рођење Христово?
Све очи су упрте на Васкрс
Првобитно Црква није славила Божић и није ни знала тачан датум (или чак месец и годину) Исусовог рођења. То је било због чињенице да је хришћанска свест била задубљена размишљањем о Васкрсењу, а вера хришћана била је прожета васкршњим духом и ишчекивањем скорог доласка Господњег. Из истог разлога хришћани нису славили сопствене рођендане, усредсређујући се на духовно рођење током Свете тајне крштења, и сматрали су дан своје смрти даном свог истинског рођења (проф. Михаил Н. Скабаланович, Хришћански празници). Због тога се сећање на мученике, њихов дан рођења у вечност увек славило на дан њиховог мучеништва.

Празник Богојављење
Хришћани су празник Богојављење увели као одговор на раније уведени празник Крштења Христовог, који су започели гностици, о чему сведочи и Климент Александријски (Климент Александријски, Стромата I, 21). За гностике је крштење било важан догађај у Христовом животу, јер су веровали да је у време крштења Исус, будући једноставан човек склон греху, постао божански захваљујући силаску Духа. У покушају да се супротставе овој древној јереси, хришћани су, такође, увели свечаност Господњег крштења и празник назвали Богојављење (*Теофанија), настојећи да нагласе да је Исус већ био Бог и да је свету објављен као један од Свете Тројице чином крштења . Рођење Христово - рођење Сина Божјег - славило се истовремено са Крштењем. Испоставило се да је Богојављење забележено 6. јануара, а тог дана су се неке Цркве сећале и Мудраца, чуда у Кани Галилејској и чудесног умножавања хлеба као знакова Божјег присуства међу људима.
​
Прослава Божића
Списак хришћанских празника које су саставили ранохришћански писци попут Тертулијана († око 220) и Иринеја († 202) не укључује Божић. Ориген († 253) и Арнобије (†4.век) оптужили су незнабошце да славе рођендане, што указује на то да они нису славили Божић у то време. Генерално, Христово рођење се на Истоку није славило до краја 4. века. Хришћани у Риму су први прославили празник, а Секст Јулије Афрички († око 240) прецизира датум - 25. децембар - у својој хроници написаној 221. године. Свети Иполит Римски († 235) такође пише да је Христос био рођен у среду, 25. децембра, 42. године владавине Августа (Св. Иполит Римски, Коментар Данилове књиге, 4.23). Исти датум наведен је у делима чувеног летописца светог Дионисија Егзига († 544), који је дошао на идеју да броји године од Рођења Христовог. Док приступамо питању успостављања 25. децембра као Месијиног рођендана, вреди напоменути да до сада не постоји јединствено мишљење око разлога за одабир овог дана. Навешћемо водеће и највероватније теорије.

Рачунање од Благовести
Један број светих отаца (свети Атанасије Велики, свети Анастасије Антиохијски) верује да су се Благовести и зачеће Господа Исуса догодили 25. марта, на дан када је, према неким старим предањима које је већ навео Африкан, човек створен. Бог је зачет у телу оног дана када је човек пао, тако да је исцељење људске природе започело Зачећем Новог Адама - Христа. Због тога се Исусово рођење славило 25. децембра, девет месеци након Његовог чудесног зачећа. Анонимни рукопис De Pascha Computus  (243) наводи да је први дан стварања света била пролећна равнодневница (тада је био прихваћен дан 25. март), а Господ, Сунце правде, зачет је или рођен марта 28, тј. истог дана када је према књизи Постања Сунце створено (4. дан стварања). Према другој хипотези, Господ је зачет на Пасху, 14. нисана, јер су, према веровањима древних Јевреја, сви велики људи требало да буду зачети и да умру истог дана. Господ је страдао 14. нисана, па га је зато на Пасху зачео Дух Свети, а неки људи претпостављају да је 14. нисан те године пао 25. марта.

Зимски солстициј
Према другој популарној верзији, Божић се славио на дан зимског солстиција, који је Јулије Цезар успоставио да пада 25. децембра. Логика ове одлуке Цркве је јасна: почев од дана зимске равнодневнице, мрак почиње да се повлачи, а дан постаје све дужи и дужи. Често се наводи да су хришћани изабрали 25. децембар за Христов рођендан, за разлику од незнабожачког празника божанства сунца Митре, такозваног Непобедивог сунца, који се у Риму славио још од времена цара Аурелијана († 275). Неки хришћани су волели ове незнабожачке празнике и оци Цркве одлучили су да незнабожачки празник испуне новим хришћанским значењем, позивајући вернике да славе рођење истинског Сунца правде, које је прорекао пророк Малахија ( Малахија 4, 2). Међутим, неки археолози (Томас Ј. Талеј) изнели су идеју да је Аурелијан 25. децембра установио празник у част Митре да би се супротставио растућем утицају хришћанства, чији су следбеници већ на овај дан славили Божић.
​
Библијски извештај
Завршимо нашу расправу о разлогу због којег 25. децембра славимо Рођење Исусово библијским извештајем о догађају. Лука нам каже да је Захарија, отац Јована Крститеља, био свештеник Авије (Лк 1, 5-11). Жреб Авије био је осми у служби храма (1Дн  24, 10), што је одговарало августу према јеврејском литургијском календару. По завршетку службе, Захарија се вратио кући и ускоро је његова супруга Јелисавета добила сина (Лк 1, 24), па Црква прославља зачеће Претече у септембру (23. септембра). Девет месеци касније рођен је Претеча (Црква слави његов рођење 24. јуна - на дан летњег солстиција, за разлику од Христа). Благовести Деве Марије се дешавају у шестом месецу Јелисаветине трудноће, то је у марту; а девет месеци касније, у децембру, рођен је Христос Спаситељ света.
Аутор: Јован Ничипорук; извор: Каталог добрих дјела​/ за сајт вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф

Велики број ходочасника (из свих крајева Крита и остатка Грчке) и неколико архијереја Грчке православне цркве окупило да прослави празник Светог Никифора Губавог у његовом  родном мјесту у селу Сирикари, на Криту. Овдје се  године поклоничка црква подигнута у част Светог Никифора, преноси агенција Ромфеа. Свети Никифор Лепрозни и многострадални празнује се 4.јануара. Свети синод Константинопољске патријаршије је, на свом  засједању 3. децембра 2012. године,  прибројао лику светих инока Никифора Прокаженог.
Поштовање овог моћног заштитника од ковида 19 и сваке болести нарочито је било изражено током пандемије, јер су му бројни вјерници широм православног свијета обраћали за молитвено заступништво. Наводи се да се јавио једном човјеку у Бугарској и открио му лијек за корона вирус. 
Будући преподобни (у свијету Николај Дзанакакис) је рођен у сељачкој породици, у селу Сирикари, у западном дијелу Крита. У тринаестој години родитељи су га послали у град Хања да изучи берберски занат. Тада су се код њега појавили први знаци губе. У то вријеме Крићани су губавце тјерали на полуострво Спиналонга, и зато, кад је у његовој шеснаестој години болест постала примјетна, Николај је отишао у Александрију, гдје је наставио да ради као берберин. Када се губа почела појављивати на рукама и лицу, један јереј га је посавјетовао да иде на острво Хиос, гдје је било лјечилиште и карантин за лепрозне болеснике, који је подигао Антим (Вајанос). Николај је на Хиос дошао 1914, кад је имао 24 године. Тамо се за Николаја отворио простор за врлинско усавршавање. Преподобни Анфим га је рукоположио за инока, давши му име Никифор. Он је имао послушање у башти и воћњаку, и био је први пјевач у храму. Касније је због болести, Никифор изгубио вид.
За безгранично трпљење и љубав према ближњему, Господ  је дао Никифору дар пророковања и утјешитеља невољника. Кад се упокојио, 4. јануара 1964. године од његових мошти се осјетило благоухање. Многобројна чудеса, која су се десила по молитвама светога, записао је његов ученик отац Евменије.

Нови Архиепископ кипарски биће устоличен у недјељу у Никозији. Догађају ће присуствовати неколико архијереја из сестринских православних цркава. У интервјуу објављеном на Cyprus Mail, митрополит пафоски Георгије изјавио је да ће слиједити линију свог претходника, архиепископа Хризостома II. Приоритети Његовог Високопреосвештенства укључују подршку великим породицама и подстицању рађања дјеце. Новоизабрани архиепископ је изјавио да ће Кипарска црква наставити своје друштвене и добротворне напоре, а да ће истовремено наставити да подржава национално питање. Након устоличења у Никозији, биће покренуте процедуре за избор новог митрополита пафоског. 

Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом пожелио је у Божићној посланици да љубав, добра воља и мир побиједе сва зла овог свијета, те поручио да у божићне дане треба отворити срца за Господа љубави.
Митрополит Хризостом је истакао да не треба да се заборави на све страдалнике широм свијета, те да се треба помолити за њих.
–  Погледајмо на све оне који имају неку потребу или невољу и помозимо им колико можемо како би имали благослов божији – рекао је митрополит Хризостом.
Он је подсјетио да се у свакодневном животу слуша како је свијет испуњен мржњом и човјекоубиством.
– До бола смо повријеђени мржњом која се ових дана прелијева преко усана појединаца и читавих нација против других и различитих људи, народа Европе и свијета. Умјесто мира и добра којег молимо и очекујемо од Бога, гледамо и слушамо охрабрења и потстрекавања на још веће ратоборство које може довести, како говоре највећи савремени диховници, до свеуништења – навео је митрополит Хризостом.
– Сви смо ми слика Божија! Бог благосиља међу нама добру вољу! Добра воља је добро расположење срца и душе према другоме – навео је митрополит Хризостом.
Честитајући срећан и благословен Божић радосним поздравом „Мир Божији – Христос се роди“, митрополит Хризостом је поручио да је „Христос радост и весеље и зато се радујемо и веселимо славећи његово рођење“.
– Христос је својим рођењем у пећини Витлејемској, собом и у себи самом, донио божанску и небеску радост и весеље, да обрадује и промијени ондашњи грчко-римски свијет који је исто, као и овај наш данашњи, био тежак и туробан – навео је митрополит Хризостом.
Митрополит дабробосански је поручио да се не треба плашити и дозволити да нас збуне „кушачи вјере“.
– Славите рођење Спаситеља свијета Исуса Христа, увјек и непрестано пјевајући са небеским анђелима: Слава на висинама Богу, на земљи мир, међу људима добра воља – поручио је митрополит Хризостом. (извор: Срна)

Истовремено, породица у просјеку има 1,86 дјеце, док муслимани имају 2,62
Нови извjештај објављен на Божић сугерише да је хришћанска популација Израела незнатно порасла током прошле године иако је просјечан број дјеце по породици 1,86 док је муслимана 2,62, према christianheadlines.com. Централни биро за статистику Израела (Централни биро за статистику ) објавио је редован извјештај са сажетим подацима за 2021. годину. У извјештају се наводи да је хришћанска заједница у Светој земљи порасла за 2% у 2021. и сада чини око 1,9% становништва земље. Све у свему, 75,8% хришћана у Израелу припада арапским породицама, што чини 6,9% арапске популације у земљи. 
Према извјештају, већина арапских хришћана живи у Назарету (21.100), затим у Хаифи (16.700), Јерусалиму (12.900) и Шефараму (10.500). У просјеку хришћанска и јеврејска домаћинства имају 3,06 односно 3,05 људи, што је знатно мање од просјечног муслиманског домаћинства (4,46 особа). „У просјеку, по хришћанској породици има 1,86 дјеце млађе од 17 година“, каже се у извјештају. „У исто вријеме, у породицама арапских хришћана, просјечан број дјеце овог узраста био је 1,94, у поређењу са 2,42 дјеце у јеврејским породицама и 2,62 у муслиманским породицама.
Аналитичари су, такође, посматрали нивое образовања хришћанске дјеце у 2021. години. Високо образовање након средње школе изабрало је 52,9% младих арапских хришћана и 31,2% не-арапских хришћана; у поређењу са 31,2% арапских муслимана и 48,2% Јевреја, наводи The Christian Post. Институционална евиденција о упису на прву годину показује да студенти хришћани преферирају музикологију (15,7%), системе управљања информацијама (10,5%) и производњу и технологију хране (9,9%). Генерално, ове бројке су веће од оних код студената других вјера. У поређењу са студентима муслиманима, студенти хришћани су имали мање шансе да траже образовање у области образовања, пословања и менаџмента, и парамедицинске (предмедицинске) обуке. У исто вријеме, хришћани су показали већу посвећеност учењу друштвених наука, математике, информатике и статистике.
„Удио жена међу старијим хришћанским студентима на универзитетима био је већи него међу студентским тијелом у цјелини“, наводи се у извјештају, 65,2% и 53,1% међу студентима треће године и 73,8% и 64,2% међу студентима друге године . Што се тиче запослености у 2021. години, 66,3% хришћана старијих од 15 година (69,2% мушкараца и 64,1% жена) било је у радној категорији.