 Земаљско путовање Сина Божијег започиње на Божић. Радујемо се новорођеном Сину Божијем, јер нам је спасење сада отворено, али сада добро знамо која је цијена плаћена за ово спасење. Месија долази на свијет да пати, умре болном Смрћу и васкрсне. Свако људско постојање испуњено је радошћу и тугом, тугом и надом, свјетлошћу и тамом, пороком и врлином. Чак је и хришћански философ Семјон Франк рекао да се живот не може довести у ред, јер је живот креативност, а креативност се одвија у елементу слободе. Стално журимо између различитих поларитета, али само захваљујући Христу можемо да разумијемо, схватимо и осјетимо висину, племенитост и грациозност једне стране, а с друге стране подлост, бестидност и демонизам. Спаситељ је, такође, Водич (Оријентир), а наши животи су толико врли колико су у складу са Христовим животом; и порочни колико одступамо од Идеала. С тим у вези, је сјајан примјер за нас је Првомученик и Архиђакон Стефан, којег православна црква молитвено прославља 9. јануара.
Подвиг архиђакона Стефана је, у главама 6-8 књиге Дјела апостолска, описао јеванђелиста Лука. Такав ауторитативни извор - који није неко полулегендарно житије - па зато искористимо га и усредсредимо своју пажњу на њега. Желио бих да започнем ријечима средњовјековног њемачког монаха Томе Кемпијског, који је у свом чувеном спису „У огледању на Христа“ посебно забиљежио сљедеће: „Исус има много љубитеља свог Небеског Царства, али мало носилаца Његовог крста“. Тешко је не сложити се са овом тврдњом, уосталом, такође волимо да разговарамо о хришћанским идеалима, о стварима које су важне, дубоке и смислене, али само често ови разговори не пронађу излаз у реализацији конкретних радњи и дјела. Разумијем да је тешко, разумијем да је идеал хришћанског живота тренутно недостижан и ја сам сам исти брбљивац, али не долази у обзир да престанем. Важно је учинити све што је у нашим ограниченим и оскудним моћима, а затим се надати Божјој вољи, Његовој помоћи и подршци. Чини ми се да је управо то учинио први учитељ. Стефан. Његов иконографским образ често видимо на бочним вратима (дверима) иконостаса наших храмова, и зато нека нам буде стални подсјетник на потребу да тежимо Идеалу. Дакле, Стефан је био један од најближих апостолских помагача. У почетку ђакони нису вршили никакве посебне литургијске функције, већ су, изабрани да као најдостојнији од мужева, брину о потребитима: сирочадима, удовицама, болесницима итд. Дакле, видимо да у почетку Стефан није радио никакав специфично тежак посао, већ је само радио оно што би сваки хришћанин требало да ради. Његова једина специфична карактеристика, која нам је тако недостајала, била је трудољубивост и ревност у испуњавању послушања која су му повјерена. Од тог тренутка започело је његово подражавање Христа и успон ка сопственој „Голготи“. Постепено је будући мученик развио активну проповијед у Јерусалиму, непрекидно појачавајући своје ријечи чудесима: „А Стефан пун вјере и силе чињаше знаке и чудеса велика у народу“ (ДАП 6, 8). Чланови синагоге, мрзитељи Бога и други зликовци нису нестали и зато су сви описани поступци младог архиђакона, као и у вријеме Искупитељског подвига Христовог, у њима изазивали завист. Порок који прождире све добро у човјеку гура ове „религијске раднике“ на идеју потребе да се убије Стефан. Тактика дјеловања била је иста као и са Христом: „Тада устадоше неки из синагоге која се зове Либертинска, Киринска и Александријска и од оних из Киликије и Азије, и препираху се са Стефаном, И не могаху противстати мудрости и духу којим говораше. Тада подметнуше људе који рекоше: Чули смо га да говори хулне ријечи на Мојсеја и на Бога. И побунише народ и старјешине и књижевнике, и нападоше и ухватише га, и доведоше пред Синедрион, Па изведоше лажне свједоке који говораху: Овај човјек не престаје да хули на ово свето мјесто и на Закон “(Дјела апостолска 6, 9-13)….Овдје и сама зла и страсна особа постаје попут својих господара - паклених сила. Као шаблоном, чланови синагоге су „запечатили“ случај против Стефана. Али само са својом привидном снагом они су крдо овнова слабе воље, предвођени својим „покретачима“, а архиђакон је слободан Христов роб. Јасно зна на шта иде, каква га искушења очекују, али он добровољно пристаје на такву судбину, штавише, као и сваки прави хришћанин, тражи је. Ово је само споља архиђакон - затвореник, роб, али изнутра је Стефан џин духа, титан врлине, у поређењу са којим су људи у власти око њега само патуљци, балеге, копају у отпаду, али истовремено замишљајући себе да вреде нешто: „ Тврдоврати и необрезани срцем и ушима - окреће се Стефан својим мучитељима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. Којега од пророка не протјераше оци ваши? И побише оне који предсказаше долазак Праведника, којега сада ви издајници и убице постадосте“ (Дјела апостолска 7, 51-52). Доказ о праведности мученика је његово виђење Христа (Дјела апостолска 7,55-56). Стефан је погубљен каменовањем. И ту се испољило његово опонашање Христа, непосредно пред смрт, узвикнуо је: „Господе, не урачунај им гријех овај! И ово рекавши, усну“ (ДАП 7, 59-60) - видимо јасну паралелу са познатим ријечима које је изговорио Спаситељ на крсту. Иако сам ријеч „подражава“ искористио за повлачење аналогија, мислим да то није било баш „подражавање“ у правом смислу. Првомученик Стефан највјероватније није себи поставио за циљ да некако преслика Христове ријечи и поступке. Једноставно Га је волио и трудио се да му ревносно служи, а све остало се догодило само по себи, био је резултат главног покрета ка Богу. Идеал је увијек један, и зато свако ко му се приближи постаје сличан Идеалу. То је као са законима физике. На примјер, сви авиони или бродови, упркос огромној разноликости изгледа и извршених задатака, ипак имају заједничке структурне елементе, јер закони у свим „угловима“ нашег свијета дјелују на исти начин. То је и у духовним стварима, иако је свака личност јединствена, али што је ближа Христу, то више подсјећа на Њега. Ово правило дјелује и у супротном смјеру, што се сасвим јасно види у поступцима чланова синагоге. Само ако је успон ствар слободе, онда је пад питање поробљавања. Живот и подвиг архиђакона Стефана одличан је одговор на питање: „Шта могу да учиним да бих био спасен?“. Неопходно је учинити све што се добије у оквиру постојећих снага и способности. Ако бар у овоме показује непоколебљивост и ревност, онда ће Господ сигурно помоћи у даљем кретању, отворити нова врата, показати нове путеве. Не само гунђати, јер гунђање не само да неутралише све наше напоре, већ уводи и непотребне ризике са којима можда нећемо моћи да се носимо. Као што је горе поменути Тома Кемпијски написао: „Ако одбациш један крст, сигурно ћеш пронаћи други и то можда још тежи“. Протојереј Владимир Долгих /превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ |