Сазнај новости из
хришћанског свијета
ЧЕТВРТАК, 10. 12. 2020- Митрополит дабробосански Г. Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона отпуштен из клиничког центра
Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона, изашао је из Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић“ у Београду. Високопреосвећени Митрополит нема симптоме и доброг је општег стања, саопштено је из кабинета Митрополита дабробосанског. ИЗВОР: МИТРОПОЛИЈА ДАБРОБОСАНСКА Патријарх московски: Око 100 свештеника / монаха Руске цркве изгубило је живот од КОВИДА-19
Овај број је јавно објавио патријарх московски Кирил током свог говора у Светом синоду, који је започео прошлог уторка и који се води на даљину. Руски патријарх је упозорио јерархе на негираче коронавируса, који вјерују да је пандемија створена да би се људи удаљили од Цркве. „А када нам неко каже - међу њима и свештеници - да нема пандемије, да је све ово лаж и да је то намјерно створено да би се ограничио број људи који посјећује храмове и да би се ограничило кретање људи, одговор на ове лажи је смрт наших очева и браће који су изгубили битку против КОВИДА-19 “, рекао је патријарх московски. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Света Гора: 6 манастира у карантину - Преминуо је монах Власти се боре против коронавируса на Светој Гори, гдје је 76-годишњи монах већ преминуо због COVID-19. Гувернер Свете Горе, Атанасиос Мартинос, у интервјуу за гртимес.гр, говорио је о случајевима коронавируса пронађеним на подручју Атонског полуострва и мјерама предузетим против ширења вируса. „Ситуација је под контролом. Тренутно је шест манастира у карантину, који се заправо приводи крају. Случајеви монаха који су заражени вирусом забиљежени су недавно. 76-годишњи монах, који је имао неке основне болести, преминуо је од вируса прошле суботе “, додао је Атанасиос Мартинос. Према ријечима Атанасиоса Мартиноса, седам монаха (четири у Солуну, три у Полигиросу) тренутно се лijечи у болницама у Солуну и Полигиросу. Брзи тестови на улазним капијама Атонског полуострва „Неколико случајева коронавируса је otkrivenо и због тога се врше брзи тестови на улазним вратима полуострва. До сада су пронађена три позитивна случаја, један морнар и два члана особља. Нису показали никакве симптоме и, као резултат тога, није им било дозвољено да уђу на полуострво“, рекао је. „Здравствени центар и манастири добили су брзе тестове који су коришћени за оне који су показали симптоме или су сматрани могућим случајевима коронавируса“, додао је он. Подсjећаmo да од понедjељка, 7. децембра 2020. године, посjете људи који не живе на Светој Гори нису дозвољене. Међутим, улаз је дозвољен онима који раде на текућим пројектима и државним службеницима који тамо раде. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ БОГОСЛУЖЕЊА без вЈерника у кипарској црквиСавјет министара Кипра одлучио је,данас у сриједу да предузме додатне мјере за заустављање ширења коронавируса. Додатне мјере важиће од прекосутра, у петак, 11. децембра, у 6 сати ујутру. Према плану, оне ће остати на снази до поноћи 31. децембра. Како преноси gr.euronews.com, министар здравља Кипра Константинос Јоану представио је одлуке и мјере које ће ступити на снагу одмах пошто је посљедњих дана пријављен рекордан број случајева коронавируса и смртних случајева. Као резултат тога, тржни центри, ресторани и цркве затвориће врата, а учење на даљину биће обавезно у средњим школама. Штавише, у вези са затварањем цркава, поменуто је да ће се црквене службе и други облици вјерског богослужења на вјерским мјестима обављати без присуства вјерника. Поред тога, вјерски обреди, као што су вјенчања, крштења и сахране, дозвољене су са највише 10 људи. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Варшава, 8. децембра 2020.год- Пољска православна црква издала је, јуче, изјаву о „Конвенцији Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиљу у породици“, која је позната као Истанбулска конвенција, напомињући да, иако има похвалне елементе, такође, нажалост одступа од библијске концепције човјечанства, па према томе Црква то не може подржати. Изјава Цркве долази усред друштвене напетости по том питању након што је пољски министар правде Збигњев Зиобро, у јулу 2020.године, изјавио да започиње формални поступак повлачења из Конвенције, коју је пољска влада претходно ратификовала 2015.године. Стотине људи демонстрирало је против повлачење у Варшави, у јулу. Иако је главни фокус Конвенције спречавање родно заснованог насиља над женама, конзервативни критичари вјерују да он, такође, уводи родну идеологију која је у супротности са библијским учењем да је чојвек створен као мушко и женско. Свети синод Бугарске православне цркве такође се огласио против Конвенције у јануару 2018. године, што је подстакло бугарске посланике да одложе гласање о ратификацији Конвенције. У јулу те године бугарски Уставни суд пресудио је да је Конвенција неспојива са бугарским уставом. У својој новој изјави, Пољска црква пише да, у контексту текуће расправе о Истанбулској конвенцији, „жељели бисмо да подсјетимо да се Пољска аутокефална православна црква увијек водила мишљу произашлом из Светог писма, која наводи : Дакле, Бог је створио човјека на своју слику, на слику Божју Он га је створио; мушко и женско их је створио (Пост 1, 27). „Овај израз нас учи да поштујемо жену и мушкарца као круну Божјег стварања, не остављајући мјеста за било који други пол“, наводи се у изјави Цркве. Дакле, у складу са библијским принципима, Црква позива своју вјерну дјецу да воле све људе, било да су мушкарац, жена, дијете, члан породице, странац итд., Јер Бог је љубав; а ко пребива у љубави, пребива у Богу и Богу у њему (1 Јн 4,16). Иако је Пољска црква „задовољна што такозвана Истанбулска конвенција говори о толеранцији“, она је такође „забринута што по свом садржају такође негира библијско учење“. „Ова чињеница нас веома растужује и не можемо се сагласити са њом“, наводи се у изјави. Иако црквени посао није да се бори против политичких одлука, она даје мишљења о тим одлукама, наводи Црква, па Пољска Црква напомиње да „одбацује многе одредбе [Конвенције] које су у супротности са библијским учењима, нити да ли прихватамо да религија и Црква буду одговорни за социјалне патологије “. У закључку, Црква „подстиче вјернике да настоје да сачувају традиционално православно учење о жени и мушкарцу: "Тако су дужни мужеви љубити своје жене као своја тјелеса; јер који љуби своју жену, себе самога љуби" (Еф 5, 28) “, и подстиче их да подржавају иницијативе које теже примјени библијских учења у пракси. Извор и превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања ортохристијан.цом Појачана брига поново се појавила међу свештенством Грчке цркве, као и међу вјерницима у претежно православној нацији,око тога која ће, тачно, ограничења бити уведена током предстојећих божићних богослужења, с обзиром на то да је дјелимична блокада у земљи наметнута како би се спријечило излагање коранавирусу, продужена до 14. децембра 2020. године. Портпарол грчке владе рекао је, у понедјељак, да се очекује комуникација између архиепископа Атине и цијеле Грчке, Његовог Блаженства Јеронима, са грчким премијером Киријакосом Мицотакисом. Дан раније, из Владе је саопштено да ће разна ограничења и забране бити продужене до 7. јануара, укључујући отварање школа и ресторана. Према извјештајима, Аутокефална православна црква Грчке жели да се цркве и капеле отворе за поклонике након 14. децембра, док други извори тврде да Влада жели да продужи забрану одласка вјерницима у храмове до 21. децембра. У вези са тим, митрополит Патре, Његово Преосвештенство Хризостом, обратио се писмом грчком премијеру, износећи захтјев вјерника, како је рекао, да им буде дозвољено да присуствују свакодневним службама уз поштовање свих здравствених протокола. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу писања извора Није тајна да је данашњи наш говорни језик прилично оскудан. Свако мало редовно чујемо како се одређене ријечи и појмови непрекидно позајмљују из других језика. Штавише, они се не прилагођавају синтакси и фонетици нашег врло, врло богатог језика, већ су једноставно, на најневјештији и најгрубљи начин, стиснути. Да бисте то разумјели, не треба да будете филолог, треба само да читате белетристику, рецимо, 19. вијека. Разумијем да се ситуација не може суштински промијенити, али ипак бих волио да размислимо о значењу ријечи које користимо. На крају крајева, ово је занимљив свијет: када схватите одакле је дошла ова или она ријеч, како је настала, чини се да оживи у вашој глави, она престаје да буде обична и истрошена. За нас, вјернике, ријеч „Бог“ је од највеће важности. Да ли сте се икад запитали зашто се Бог назива Богом? О поријеклу ријечи "Бог" Као што знате, словенски језици припадају индоевропској групи, према томе, већина лингвиста вјерује да је нама позната ријеч „Бог“ повезана са санскртиском bhaga или иранском baga, што значи „обдаривање“ или „даривање“. а можда и од и bhagas односно „богатство“ или „срећа“. Као што видите, наши преци су у овом случају покушали да одаберу ријеч која би најбоље изразила њихово искуство сусрета са нечим трансценденталним, са Божанским. Зато Словени Бога називају Богом: јер је Он истински извор добрих ствари, дајући људима истинску срећу. Тада се може поставити још једно сасвим природно питање: зашто се Бог назива „Господ“? Овдје је одговор прилично једноставан и већ има чисто словенске коријене. Лако је погодити да се ова ријеч враћа на значење „господар“ или „господар“, у хришћанском смислу - „господар“. Име Бога Створитеља такође је уско повезано са њим. Тако се испоставља да је Бог Владар свемира због чињенице да је Он и Створитељ истог, али он је Господ који одише благодатима свог стварања, јер је чак и само биће већ много боље од небића. Отуда слиједи да се Бог назива и Оцем. Ми и читав свијет око нас смо Његова дјеца, а сама ријеч „отац“ потиче из дјечје ријечи: праиндоевропски atta је дјечје обраћање једном од родитеља. Апостол Јован није знао све набројане језичке нијансе, а о Словенима тада није било наговјештаја, и писао је на кοινη (новозавјетни грчки, уобичајени облик грчког језика који је настао у посткласичној античкој ери-примједба преводиоца), али управо је Јован тај који Бога назива љубављу (1 Јн 4,16) - најпотпуније име које обједињује све појмове о којима већ речено је да их превазилази и одражава искуство сусрета са Богом не само апостола, већ и свих наредних генерација хришћана. О Господу Исусу Христу Одвојено, мора се рећи неколико ријечи о Христу. Напокон, Бог се назива Оцем не само у односу на свијет и човјека, већ и у контексту Његових међутројичних односа. Син Божји није створен, као што је створен остатак свијета, био он материјални или духовни. Бог Отац се назива „Оцем“, јер је Он разлог постојања Бога Сина, али Бог Син је једнак Богу Оцу и ни на који начин није инфериорнији од Њега. Овдје се име Бога „Отац“ користи само зато што наш језик не може адекватније да одражава тајну односа између Личности Свете Тројице. Бог Син, остајући истински Бог, несливен, непромјенљив, нераздјељив и неразлучан, што се огледа у дефиницији IV Васељенског сабора, сједињује се са човjековом природом у јединственој Христовој Личности. Због тога се Исус назива Богом. Али треба имати на уму да када Бога називамо Спаситељем, ми и даље подразумијевамо присуство људске природе у Њему. Син Божији је као Бог Отац и Свети Дух учествовао у стварању свијета. На то указују, на примјер, ријечи апостола Јована (Јн 1, 3) и Павла (Кол 1, 16). Међутим, ми не називамо Христа „Оцем“ само зато што не постоји забуна у вези са личностима Свете Тројице. Боље је рећи да је Исус Христос Господ, што само по себи подразумијева Његову власт над васељеном и сва значења која из тога слиједе, а која су горе поменута. Као што видите, пуно садржаја може се извући из уобичајених и добро познатих појмова, које ми често једноставно превидимо. Стога је понекад вриједно потрошити мало времена, „копати“ и „оживљавати“ ријечи у нашем уму и памћењу. Протојереј Владимир Долгих /превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ НИТИ је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио... Нити оног самртног ропца, ништа под милим богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу, наш вољени митрополит Амфилохије. Овако последње тренутке живота владике, уочи данашњег обележавање 40 дана од упокојења митрополита Амфилохија, описује сабрат Цетињског манастира, јеромонах Јустин Мреновић, келејник митрополита црногорско-приморског, који је бдио уз његову постељу у КБЦ Црне Горе. Речи јеромонаха Јустина, данас, на празник небеског покровитеља Светог Амфилохија Иконијског, када ће у свим парохијским и манастирским црквама Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке бити служена Света заупокојна литургија и четрдесетодневни помен цетињском архиепископу, подсећају да у митрополитову смрт који је у болницу смештен због заразе вирусом корона нико није веровао до последњег тренутка. Сведочи да се борио против болести ћутке, да је трпео све болове и лекарске процедуре, са осмехом за сваког доктора и сестру. Чину упокојења присуствовали су и докторка Јелена и отац Бранко који га је причестио, и нико од њих, премда су нетремице гледали у њега, није видео моменат када је митрополит отишао Богу. Јеромонах Јустин препричао је за Радио Светигору и како је митрополит, иако на респиратору и у благој коми, чуо његове речи у моменту када су му сви животни параметри, тог петка 30. октобра, били на минимуму: - Послали смо по оца Бранка Вујачића да га причести, али он никако није долазио. Око 6.15, када је изгледало да је готово, ухватио сам митрополита за руку и рекао му: "Владико, опростите, сачекајте још мало". И одмах су се дигле све вредности - и удисаји, и кисеоник, и притисак... Тачно је чекао да дође отац Бранко да га причести. Бринули смо се да ли ће због респиратора уопште моћи да прими Свето причешће. Међутим, када је отац Бранко принео дарове, полугласно сам митрополиту рекао: "Владико, ево отац Бранко је ту да вас причести". Како сам му то рекао, митрополит је непогрешиво кренуо према кашичици, узео Свето причешће уснама и прогутао, не отварајући очи. Докторка Јелена и сви остали су почели да плачу, јер је то био баш потресан призор. Отац Јустин каже и да у почетку болест није била јаког интензитета, али да је после констатована упала плућа и да је владика био послушан према лекарима и сестрама: - То је изузетно захтевно и терапијски интензивно лечење - мноштво инфузија, инјекција, вађења крви... Није било места на рукама владике које није било избодено иглама. Међутим, он никада није пустио ни гласа. Када би га питали боли ли га, он би се нашалио: "Ма не, није ништа. Навикао сам ја на то - пију мени крв цео живот. А пијем и ја другима." Митрополитов опоравак ишао је узлазном линијом, терапија је деловала, он је био расположен, а докторка Јелена оптимиста. И тако је било све до среде по подне, два дана пред смрт, када је Јустин приметио да се митрополит мало мешкољи и да држи руку у пределу грудног коша. Одмах су предузете потребне мере, али је тада докторка Јелена први пут рекла да се боји да митрополит неће успети да се избори са короном. - Пре него што ће му ставити маску за кисеоник, рекао ми је: "Знаш шта, ми идемо за Лучиндан на Цетиње". У себи сам помислио: "Какво Цетиње, владико, још се нисте са кисеоника макли..." У четвртак ујутру, када је свануло, тражио је да му дамо воде. Скинули смо му маску сестра Стоја и ја, и дали му воде, а он је самом себи у браду промрмљао: "Готово је". Касније му је у току преподнева позлило, и лекари су морали да га засеку између ребара, да би му обезбедили додатни ваздух, појашњава отац Јустин: - Ти последњи његови дани су били заиста као из Јеванђења - биле су му избодене и руке и ноге од силних лекова и анализа, прободена су му била и ребра, из којих је изашла вода са сукрвицом. То се све десило 29. октобра, на дан када се слави Свети Лонгин Сотоник, који је копљем пробо Господња ребра. Након што се пробудио из благе наркозе, лекари су га питали како је, а он је рекао: "Завршавајте то, децо, и пустите ме". ЛИТУРГИЈЕ ДАНАС БЕЗ ВЕРНИКА МИТРОПОЛИЈА црногорско-приморска саопштила је да ће због сложене епидемиолошке ситуације литургијама и четрдесетодневном помену митрополиту Амфилохију данас присуствовати искључиво свештенство и монаштво. Додаје се и да ће у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици бити служена света архијерејска литургија у којој ће учествовати више архијереја СПЦ. Иначе, место где тихује владика минулих дана није било без поклоника и поштовалаца онога који је с народом вратио Црној Гори слободу вери и души. Уочи празника Ваведења Пресвете Богородице и четрдесетодневног помена митрополита Амфилохија, Епархија захумско-херцеговачка подарила је видео "урадак" о мисији цетињског архиепископа. Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ Грчка прав. црква о јеховиним свједоцима: „Не дозволите да вас ико на било који начин превари“6/12/2020
Усред здравствене кризе, Свети синод Грчке цркве примио је на десетине жалби вјерних људи широм Грчке због систематске мрежне промоције докумената “The Watchtower” који припадају Јеховиним свједоцима. У својој пастирској одговорности, Грчка црква поручује побожном грчком православном народу сљедеће:
а) Сва вјерска увјерења такозваних „Јеховиних свједока“ потпуно су у супротности са хришћанском вјером, док је The Watchtower (Кула стражара) међународно позната по својим лажним пророчанствима о смаку свијета. б) Што се тиче наше отаџбине, иако грчки устав јасно штити вјерску слободу, то је иста секта која је 1986. године, путем својих публикација, покренула глобалну кампању клевете представљајући Грчку као земљу у којој се вјерска слобода прогони. (ц) Усред свјетске здравствене кризе, подсјећамо се да такозвани „Јеховини свједоци“, између осталог, подучавају и шире опасно вјеровање по људско здравље, јер одбијају трансфузију крви, без обзира на старост, која је неопходна у критичном стању. У ствари, овај злонамјерни и опасни став наводно је представљен као учење Библије. У садашњем тешком периоду Свети Синод Грчке Цркве позива побожне православне вЈернике да се усрдно моле Господу да спаси свијет од болести. У вези са прозелитизмом разних јеретика, Мајка Црква подсјећа своју вјерну православну дјецу на ријечи Светог апостола Павла: „Да вас нико не превари ни на који начин“ (2 Сол 2, 3), „Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се “ (1 Кор 16, 13). Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Председник Одељења Руске православне цркве за спољне везе митрополит волоколамски Иларион Алфајев изјавио је да би било добро формирати неку врсту глобалног верског форума попут УН који би окупљао представнике различитих конфесија. Митрополит је, гостујући на ТВ каналу „Русија 24“, рекао да неће бити лако формирати такву структуру. „Ако је укупан број држава чланица УН око 200, онда је број верских организација и заједница изражен милионима“, навео је он. Организовање „верских нација“ по угледу на Уједињене нације Алфејев је разговарао о идеји „организовања верских нација“ након што се Синод Кипарске православне цркве заложио за признање Православне цркве Украјине (ПЦУ). Раније је поглавар Кипарске православне цркве Хризостом II током службе споменуо поглавара ПЦУ митрополита Епифанија (Думенка), што је заправо значило признање кијевске аутокефалије. Синод Кипарске православне цркве признао украјинске расколнике Нису сви кипарски поглавари подржали свог епископа, али стални чланови синода су ипак одлучили да „не иду против“ Хризостома II. Међутим, како је показало искуство сабора одржаног у Аману у фебруару, „општа дискусија“ о украјинској аутокефалији тешко пада епископима православних цркава, а круг оних који признају ПЦУ се шири. У новембру 2019. године поглавари Грчке и Александријске цркве су признали нову верску структуру. Њихова имена се више не помињу током богослужења у Руској православној цркви. А са покретачем стварања структуре у Украјини независне од Москве, Московска патријаршија је у потпуности прекинула евхаристијска сабрања још у октобру 2018. године. Православље подељено на два пола Што се тиче Кипра, тада се, као ни у случају Александријске и Грчке цркве, Москва није одлучила за потпуно прекидање контаката. На Синоду Руске православне цркве који је одржан 20. новембра ове године, констатовано је само „немогућност помена имена архиепископа кипарског Хризостома II у диптихима, молитве и заједничко служење евхаристије са њим, као и саслужење са оним јерарсима Кипарске цркве који подрже црквену заједницу представника Украјинског раскола“. Грчки митрополити траже свеправославни сабор о украјинском црквеном питању Касније је, како подсећа лист „Независимаја газета“, митрополит Иларион Алфејев објаснио: „Било је сасвим очекивано да ће оне цркве које су оријентисане на Цариград, а то су пре свега цркве у којима говоре грчки, пре или касније следити за примером патријарха Вартоломеја. У тим црквама он се не доживљава као први међу једнакима, већ заправо као њихов надлежни, па ако им је нешто указао и на нечему инсистира, они ће то пре или касније послушати“. Руска православна црква је почела да оптужује патријарха Вартоломеја за „папизам“ још уочи Критског сабора 2016. године. Том сабору је присуствовало 10 поглавара православних цркава. Руска, Грузијска, Бугарска и Антиохијска су одбиле да учествују. На „промосковском“ састанку у Аману присуствовале су делегације 6 од 15 цркава. Православна заједница се све више распада на два дела, и сваки је оријентисан ка свом полу моћи — Цариграду и Москви. Прекинуте везе и са екуменским организацијама Не само да су у кризи односи РПЦ са неким православним црквама, већ су прекинуте везе са међународним екуменским организацијама, попут Конференције европских цркава (КЕЦ) која данас обједињује 114 православних, протестантских и англиканских заједница у Европи. Московска патријаршија је обуставила своје учешће у КЕЦ-у још 2008. године због тога што конференција није разматрала захтев за чланство у организацији Естонске православне цркве (ЕПЦ). Такође је доведено у питање учешће РПЦ у Светском савету цркава (ССЦ) — највећој међународној екуменској организацији, чији су чланови 348 хришћанских цркава (осим католика) из више од 100 земаља света. Са једне стране, Московска патријаршија је више пута критиковала деловање ове међународне организације, док са друге, упркос захтевима православних традиционалиста, РПЦ још увек није одлучила да се повуче из ње. Међутим, сада је учешће РПЦ у ССЦ отежано чињеницом да међу њеним члановима постоје цркве које су признале ПЦУ, укључујући и Цариградску. У септембру 2018. године на Синоду је одлучено да се обустави учешће РПЦ у свим структурама „под председавањем Цариградске патријаршије“. Међу садашњим лидерима ССЦ-а постоји и представник Константинопоља — митрополит Генадиј Лимурис. РПЦ није спремна да прими папу у Москви РПЦ не успева да оствари ни блиски контакт са Светом столицом. Упркос чињеници да се 2016. године први сусрет патријарха московског и римског папе догодио на Куби, више од овога се ништа није догодило. Патријарх Кирил, „многи епископи, свештеници и верници“ нису спремни да прихвате папу Фрању на њиховој „канонској територији“, а не тако давно Руска православна црква је чак критиковала речи понтифа о потреби доношења закона о грађанским заједницама који би штитио права хомосексуалаца. „Сасвим је очигледно да је дијалог између верских заједница одређен временом. Шта може натерати на повлачење у изолацију у овако тешкој ситуацији као данас, када је, напротив, толико важно одржавати дијалог, износити свој став другима, размењивати мишљења“, упитао је митрополит Иларион, коментаришући идеју „религиозних Уједињених нација“. Извор: Спутњик Украјинска православна црква представила је другу збирку изрека Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија „Увијек са Богом. Ријечи, поруке, одговори. Други дио". По благослову митрополита черновско-буковинског Мелетија, друга збирка изјава Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија „Увијек са Богом. Ријечи, поруке, одговори. Други дио “је објављен, извештава прес служба Епархије Черновци-Буковина. Књига садржи ријечи Његовог Блаженства Онуфрија, митрополита кијевског и све Украјине, посвећене најважнијим питањима духовног и друштвеног живота, објављене у разним медијима за 2015-2018.године. У блиској будућности Епархија Черновско-Буковинска планира да објави трећу књигу изрека Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија, збирка је сада у штампи. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Неочекивано сам постао мјестобљуситељ и то је велики терет, одговорност и велика обавеза, не само пред Богом, него пред сваким човјеком. Ја то поимам на један најузвишенији начин и хоћу да својим служењем оправдам то што ми је Бог ненадано ставио у послушање” – говори Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански и мјестобљуститељ патријарашког трона Господин Хризостом у интервјују за Националну ИН4С телевизију, два дана прије него што је хоспитализован јер је позитиван на вирус корона.
Господин Хризостом каже да ће се нови патријарх бирати по стандардној процедури која се примјењивала одувијек. “Сваки епископ ће да бира три кандидата који ће ући у ужи избор за које они сматрају да су најбољи у овом тренутку и то је људски дио, а други је божански дио, када нашу вољу предамо вољи Божијој и од три коверте које буду у Јеванђељу извуче се једна у којој ће писати име новог патријарха” – наводи Митрополит Хризостом. Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом истиче да је Митрополит Амфилохије носио велику одговорност, не само у Црној Гори, него уопште у Светосавској цркви. “Његово име је било свуда присутно, гдје год сам пошао сви су питали за митрополита Амфилохија, као великог богослова и мислиоца који је својом ријечју и истанчаном борбом за доброг човјека много учинио. Оно што је он учинио за Црну Гору, то је мало ко могао и помислити да ће се десити у 21.вијеку” – наглашава Митрополит Хризостом. Митрополит Хризостом наводи да је положај Срба у Федерацији Босне и Херцеговине тежак зато што се не поштују наша људска и национална права и слободе као што је то привилегија муслимана и католика. “Православни Срби су тамо непостојећа категорија. Неки кажу да је то статистичка грешка, а ја се борим да то не буде статистичка грешка” – рекао је Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом. Митрополит Хризостом истиче да је причешћивање у доба короне слободан избор и да морамо да вјерујемо, и да, како каже, не можемо сваком вјеру да наметнемо, али нико нема право ни да успорава моју вјеру. “Ја вјерујем и ја се причешћујем, то је мој избор, али морам да поштујем и мог ближњег, морам да поштујем прописе и нормативе које је прописала инститиуција која води рачуна о здрављу људи. Ми вјерујемо да Господ никада не може бити извор заразе, он је лијек” – каже митрополит Хризостом. Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом наводи да је живот саткан како од врлина, тако и од искушења и да морамо дати личну борбу и предност врлинама. “Онај који тражи добро, наћи ће га уз велике напоре и борбе које мора проћи. Ништа неће пасти само од себе. То је јако тешко, али ако се човјек опредјели за добро, он ће га тражити и ићи за добрим” – говори митрополит Хризостом. извор: ИН4С ОБЈАВЉЕНА КЊИГА О МИТР. АМФИЛОХИЈУ, ПОД СИМБОЛИЧНИМ ИМЕНОМ “ЂЕДО Међу ауторима који су се осврнули на Амфилохијево дело су и Војислав Коштуница, Мило Ломпар, Петар Божовић, епископи Григорије и Јован, Јован Делић, Иван Негришорац, Миро Вуксановић… Митрополита Амфилохија Бог је позвао на небо, где ће моћи више да учини за свој народ и своју цркву него да је остао на земљи, где је учинио све због чега се родио. Препорођена Црна Гора почиње од А. Зато смрт никоме није лакше пала него њему. Овако о недавно упокојеном митрополиту црногорско-приморском пише академик Матија Бећковић. Запис песника и вишедеценијског нераздвојног владичиног пријатеља међу корицама је књиге о Амфилохију, коју је под симболичним именом “Ђедо” објавила издавачка кућа “Вукотић медија”.
Јединствени бревијар посвећен животу и делу црногорског митрополита састављен је од прилога 24 аутора – епископа, књижевника, уметника, новинара… Његових сарадника, сабораца и пријатеља. Многобројни ствараоци одговорили су на питање из поднаслова књиге: Шта нам је значио митрополит Амфилохије? – Увјерени смо да ће његова праведничка смрт, упокојење и сједињење са Христом, сабрати, сјединити и измирити све нас, као што је и Свети Петар Цетињски завештао да после његове смрти Црном Гором завлада мир – каже владика будимљанско- никшићки Јоаникије. Редитељ Емир Кустурица наглашава: – Вратио је наду народу укљештеном између светова и недела сународника. Међу ауторима који су се осврнули на Амфилохијево дело су и Војислав Коштуница, Мило Ломпар, Петар Божовић, епископи Григорије и Јован, Јован Делић, Иван Негришорац, Миро Вуксановић… Ова књига није биографија, ни споменица нити јеванђеље. А опет је све то помало. Ово је наш заједнички дуг морачком јасновидцу, наш опроштај од народног вође и народног пастира – каже издавач књиге “Ђедо” Манојло Мањо Вукотић. Извор: Новости – Митрополија - ИН4С.нет Данас су позната четири овоземаљска места, која Богородица, уз благослов самог Бога, има под посебним поркровитељством. Овај благословени жреб пао је на древну Иберију (Грузија), Свету Гору Атонску (Грчка), Кијево-Печерску лавру (Украјина) и манастир Светог Серафима - Дивејево (Русија). Свако од ових места има своју историју повезану са Богородицом. ИберијаИберија је прво наследство које је Богородица добила. Према легенди, када су се апостоли окупили у Горњој соби горе Сион после Вазнесења Господњег, бацајући жреб да одлуче где ће свако од њих ићи да проповеда, Мајка Божја је такође желела да учествује. Пресвета Дева је радо прихватила Свој удео, који је био Иберија, а после силаска Светог Духа намеравала је да оде у ове земље. Тада јој се указао анђео Господњи и рекао да ће Иберија бити просвећена касније под Њеном покровитељством, док је за сада Она морала да остане, јер ће је после неког времена Бог послати да проповеда јеванђеље у другим земљама. Касније јој је сам Исус Христос открио Своју вољу: „О Мајко, нећу одбацити твој жреб нити ћу оставити народ твој без твог покровитељства у њиховим небеским тежњама. Али уместо тога пошаљите Андреја Првозваног у ову Твоју област “. Богомати је пренела ове речи светом Андреју и предала му Своју нерукотворену икону у сведочанство свог учешћа у његовој мисији. Кроз проповед светог Андреја и због чуда која је чинила икона Пресвете Богородице, хришћанска вера је постепено пуштала корен у иберијским земљама. Почетком 4. века, када је Пресвета Богородица довела Свету равноапостолну Нину у Иберију, хришћанство је постало главна религија на територији данашње Грузије. Атос (Света Гора)48. године, у Палестини, Ирод је поново кренуо са прогоном хришћана. Богородица и свети апостол Јован, побегавши, отишли су на Кипар, где је у то време Лазар из Витаније, кога је васкрсао Господ, служио као епископ. Олуја коју су затекли док су били на мору приморала их је да се искрцају на обалу Свете Горе. На месту њиховог искрцавања сада се налази манастир Ивирон. Пресвета Дева је била одушевљена лепотом тих места и становника, који су је примили с великим поштовањем. Стога се обратила Сину са молбом да Свету Гору учини својим боравиштем. Стигао је одговор са неба: „Нека ово место постане Твој дом, и врт и небо на земљи, а и уточиште онима који жуде за спасењем“. Богородица је просветила мештане својом беседом, а они су прихватилиСсвето крштење. Пресвета Дева је призвала благодат Божију на Атос и на све праведнике тамо и обећала да ће имати све што им је потребно за овоземаљски живот, као и милост Господњу и Њено посебно заступање пред Њим до краја векова . Од тада је Царица Небеска чудесно почела да окупља подвижнике на Атосу. Преподобни Петар је био први кога је Она довела тамо, рекавши му да не постоји боље место за служење Богу и да ће доћи време када ће се до краја бити преиспуњено многим монасима, који ће од ње добити сваку помоћ већ у свом овоземаљском животу. КијевПочетком 11. века Монах Антоније, кијевски Рус, подвизавао се у светогорском манастиру Есфигмену. Једном је Богородица открила Теоктисту, игуману тог манастира да Антоније треба да се врати у своју отаџбину. Из летописа Светог Нестора знамо да је игуман тада рекао Антонију: „Врати се у Русију и благослов Свете Горе нека буде с тобом! Јер многи подвижници долазе од тебе. “ Покоравајући се вољи Богородице, монах Антоније је донео у Русију благослов Свете Горе атонске око 1051. године, за време владавине великог кијевског кнеза Јарослава Мудрог. Сместивши се у пећини на обали Дњепра у близини Кијева, светитељ се усрдно молио и постио. Убрзо су му хришћани почели да долазе по благослов и савете. Неки од њих су произведени у монахе. Тако да је око 1051. године основан је Печерски манастир. У почетку се манастирски живот одвијао пећинама (*лаврама), где је била смештена црква, трпезарија и келије. Али са порастом братства, пећинска црква је постала претрпана, и преподобни Антоније је дао свој благослов да на планини изнад пећина сагради дрвену цркву Успења Пресвете Богородице. Тако је својим трудом преподобни Антоније Печерски постепено подизао велику Кијево-Печерску лавру, трећу област покровитељства Пресвете Богородице и прво духовно средиште Русије. Од тада до данас тамо пребива благослов Богородице и неисцрпна благодат Духа Светога. ДивејевоУ осамнаестом веку Пресвета Богородица чудесно је учествовала у рођењу другог великог манастира у руској земљи. Агатиа Семеновна Белокопитова, племенита жена у Нижегородској области, постала је удовица. У жељи да свој живот посвети Богу, у Флоровском манастиру Вазнесење у Кијеву, ступила је у монаштво под именоом Александра. Једном, после поноћне молитве у Кијево-Печерској лаври монахиња је била ћествована виђењем Богородице, која јој је рекла: „То сам ја,твоја Војвоткиња, којој упућујеш своје молитве. Дошла сам да ти објавим своју вољу. Не желим да овде окончаш свој живот. Баш као што сам послао свог слугу Антонија из Моје области на Светој Гори Атонској да ми овде постави нови удео, у Кијево-Печерској лаври, тако теби сада кажем: иди даље и отпутуј у земљу око коју желим да ти покажем. Идити на север Русије и посети све свете манастире посвећене мени у част. Тамо ћу ти показати место где ћетш завршити свој земаљски богоугодни живот. У том новом месту свог пребивалишта прославићу Своје име оснивањем Свог великог боравишта. Хајде, слушкињо Моја, и нека са тобом буде благодат Божја, Моја снага, Моја благодат, Моја милост и Моје изобиље! ”* Добивши благослов кијевских старешина, мати Александра кренула је на пут. 1760. године, већ посетивши многа места, упутила се у пустињу Саров. Дванаест миља од Сарова зауставила се да се одмори у близини цркве у селу Дивејево и тамо јој се поново указала Богородица. „То је управо оно место које сам ти заповедио да тражиш на северу Русије ...“, рече Пресвета Богородица, „… Овде живи угодно Господу Богу до краја својих дана. Увек ћу бити са тобом и увек ћу посећивати ово место и у оквиру твог боравишта основаћу манастир неупоредив било чему на свету пре и после тога. Ово је моја четврта област у васељени ... ”Богомати је обећала да ће се број Господњих слуга на том месту умножити у броју колико има звезда на небу и песка у мору, док благодат Духа Светога и обиље свих земаљских и небеских благослова тамо никада неће утихнути. Заиста, 1780. године на овом месту је основан манастир Дивејево. Преподобни Серафим Саровски, светлост водиља руске земље, убрзо је постао подвижник манастира на захтев мајке Александре и по заповести Небеске Царице. За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ ДРВАР, 5. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије рекао је да вакцина може спасити човјека од вируса корона, али га не може учинити бесмртним. "Када би наука омогућила да вирус нестане сутра, човјек би и даље остао смртно биће. Свједоци смо да наука може много, али њен суштински домет јесте и остаће недовољан да човјек постане трајно биће, да никада не умре. Наука не може надвладати смрт, јер побједа смрти јесте једино у власти бесмртног, онога који је разорио адска врата, који је смрћу смрт уништио", појаснио је владика Сергије. Он је навео да је вирус корона дошао међу људе, да ли по Божијем промислу или његовом допуштењу, да их пробуди из духовног мртвила, да подсјети човјека на властиту смртност. Према његовим ријечима, узалуд су ријечи и Божије Светих отаца кад човјек и даље мисли да с њим све почиње и све се завршава. "Вакцина ће нас, можда, избавити од корона вируса, али нас неће учинити бесмртнима. Са или без вакцине ми ћемо умријети, али се наша духовна опасност огледа у томе да Бога замијенимо човјеком, спасење вакцином, светитеља љекаром... Већи нам амбис не треба", нагласио је владика Сергије. Он је поручио да хришћани 21. вијека треба да живе у љубави, без страха, са поуздањем у Господа, у којег вјерују и којем вјерују, јер је само такав живот вриједан живљења. "Не будимо робови страха! Скинимо окове сумње, опашимо се вјером и добрим дјелима, како бисмо Христа дочекали у дворима наших срца, да нас позна и да га познамо", поручио је владика Сергије, те додао како се треба радовати Васкрслом Христу. ЈЕР. Патријарх Теофил осудио покушај паљења ГетсИманске цркве у Јерусалиму као „расистички злочин“5/12/2020
Јеврејски радикал покушао да запали Гетсимански храм ЈЕРУСАЛИМ-Патријарх јерусалимски Теофило III осудио је покушај израелског радикала да спали Гетсиманску цркву у Јерусалиму, наводи грчко издање Ортодокс Тајмс. Патријарх Теофил описао је покушај паљења хришћанске светиње као „расистички злочин који је разоткрио израелски радикализам усмјерен против цркава и њихове имовине“. Патријарх Теофило је рекао: „Овај радикални чин је злочин инспирисан екстремном идеологијом усмјереном на протјеривање хришћана из Свете земље“ те је додао: „Позивам међународну заједницу да уради свој дио на заштити хришћанских светиња и очувања локалног хришћанског присуства у Светој земљи“. Патријарх Теофил је такође похвалио напоре јорданског краља Абдулаха II, „хашемитског чувара исламских и хришћанских светих мјеста у Светој земљи“, на локалном и међународном нивоу. Патријарх јерусалимски истакао је да „злочиначки покушај спаљивања Гетсиманског храма није ништа мање страшан и одвратан од покушаја радикалних организација да контролишу имовину цркава, посебно у јерусалимским Јафским вратима“. Патријарх Теофил нагласио је да је „расизам страшни непријатељ за све народе и да су мир, толеранција и суживот идеални излази у свјетлију будућност града Јерусалима који је патио од мржње, расизма и сродних злочина“. Мушкарац је покушао да запали цркву у Гетсиманији у источном Јерусалиму, али га је ухапсила израелска полиција. Полиција је ухапсила 49-годишњака који је сипао запаљиву течност унутар Гетсиманске цркве, рекао је портпарол израелске полиције Мицкеи Росенфелд без додатних објашњења. Према представнику „Цркава Свете Земље“ Вадију Абу Насару, осумњичени је ортодоксни Јеврејин. „Захваљујемо Богу што је брзо угасио пожар“, додао је Насар. У својој изјави затражио је од израелских власти да истраже случај и говорио о могућим „расистичким мотивима“ подметача пожара. Портпарол ватрогасне службе рекао је да се пожар "срећом није проширио широм цркве", која је била испуњена димом. Фоторепортер АФП-а рекао је да је у храму видео продавнице поцрнеле од ватре и чађи.Палестински предсједник Махмуд Абас осумњиченог је назвао "израелским терористичким насељеником" и у изјави напоменуо да је израелска влада одговорна за такве нападе. Гетсиманска црква, или како је још називају „Црква свих народа“ или „Базилика агоније Господње (лат. Basilica Agoniae Domini), је фрањевачка католичка црква у Гетсиманском врту подно Маслинске горе у источном Јерусалиму, саграђена на мјесту гдје се, према предању, Исус Христос Исус Христос молио уочи своје смрти на Крсту (Мк 14, 32-42). Црква је освештана у част Страдања Господњих. Базилика је саграђена 1922-1924. године по пројекту италијанског архитекте Антонија Барлуција новцем католика из 12 земаља свијета (Аргентина, Белгија, Бразил, Канада, Чиле, Велика Британија, Француска, Њемачка, Италија, Мексико, Шпанија и САД), у част којих и добио своје популарно име - „Црква свих народа“. У част ових земаља, црква има 12 купола. Камен на коме је, према предању, Исус Христос извршио молитву за чашу, налази се у олтару цркве и окружен је оградом од кованог гвожђа у облику трнових круна (дар Аустралије). Напољу, уз цркву се надовезује камен, на коме је од камена исклесано изображење молећег Христа. Будући да црква припада католицима, друге хришћанске вјероисповijести за богослужење у Гетсиманском врту користе отворени олтар смјештен у близини католичке базилике. Садашња црква смјештена је на темељима средњовјековне цркве коју су крсташи саградили у XII вијеку и сачувале до 1330-их година, која је, пак, подигнута на темељима византијске цркве IV вијека, уништене (могуће од Персијанаца 614.год), изграђене током владавине цара Теодосија I Великог. Савремена црква, као и двије претходне, има облик базилике, понављајући обрисе византијске цркве. Превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Познати грчки фудбалер Димитрис Пелкас доживио је наезаборавне тренутке које ће заувијек памтити у Истанбулу, пошто је имао прилику да посјети Васељенску патријаршију у Фанару, у петак, 4. децембра 2020. године. Грчки интернационалац, у пратњи своје партнерке, састао се са васељенским патријархом господином Вартоломејем и изразио захвалност за ово познанство путем поста на свом налогу на друштвеним мрежама. „Састанак са Његовом светошћу васељенским патријархом у Фанару. „Осјећам се блажено и срећно што сам упознао овог дивног човјека“, карактеристично је рекао у својој поруци бивши фудбалер ПАОК-а, који сјајно наступа у дресу Фенербахчеа и грчки репрезентативац. У књизи браће Стругатски „Тешко је бити Бог“ главни лик, који је остао са вољеном девојком, покрива обруч у коме је сакривена надзорна камера и каже: „Кад сам са тобом, Бог ми није потребан“. Такође се сјећам једног студента који је овако размишљао: „Није да не вјерујем у Бога, али Он ми дјелује тако нестварно“. Људи су увијек превише заинтересовани за нешто своје, и чини им се да, док имају свој посао: дјевојку, вотку, рачунарске игре, посао, кредит, Бог им није потребан. Криза средњих година је у ствари Његов благослов. Човјек своје животне циљеве обично оствари до четрдесетог рођендана: има породицу, дјецу, добија диплому, новац, постиже успјех, већ је видио свијет и одједном увиђа да у томе нема ни смисла ни утјехе. А онда у себи открива муке другог реда - бол бесмисленог постојања. Подсвјесно свако осјећа да било који посао добија смисао само када је повезан са вишим циљем. О томе можемо читати многе приче различитих људи који су одједном своје циљеве у животу схватили као бесциљне. Али узалуд тражи таква сазнања о себи човјек који се наслађује својим успјехом и самим собом. Кад се весели Гагарин вратио на земљу из свемира, рекао је да тамо није видио Бога. А Клајв Стејплс Луис, који је из прве руке знао за ментални бол, примијетио је на ове ријечи астронаута да је тражење Бога у свемиру исто као да је Хамлет почео да тражи Шекспира на тавану сопственог замка. Не разговарајте о овим темама са онима који скупљају новац за нови iPhone, планирају одмор на Малдивима и углавном су задовољни собом и животом. Питајте оне који су видјели да свијет сам по себи не може да нахрани и смири човјекову душу. И тада човјек почиње да тражи Онострано. И иако има нејасне идеје о Оностраном, он разумије да је ријеч о Створитељу. Енглески писац Џулијан Барнс, који себе назива „атеистом у трећој генерацији“, са болом такве усамљености написао је прије Састанка: „Не вјерујем у Бога, али недостаје ми. То је оно што кажем када ми се постави ово питање“. Велика „несрећа религиозног карактера“ (израз Ингмара Бергмана) је жељети искусити стварност Бога и не знати како то урадити. У међувремену, Бог се не крије, али човјек му поставља границу: своју канцеларију, свој поглед на свијет, своје уобичајено постојање, своје психотрауме, свој понос. Бога осјећају они који постају попут Њега. А има људи који се нису усудили да личе, али жуде за овим најважнијим знањем срца. Свети Николај Жички о овоме пише: „Говориш погрешно, пријатељу: „Нема Бога“. А правилно ћеш рећи ако кажеш: немам Бога“, Јер ти сам видиш, да остали људи око тебе осјећају Бога, због чега и говоре: има Бога. Дакле, није да нема Бога него ти Га немаш. Погрешно говориш, као болесник који би рекао: нема здравља у свијету. Он може само рећи не лажући: немам ја здравља, а лажући: нема здравља у свијету уопште. Погрешно говориш, као и слијепац који би рекао: нема свјетлости у свијету. Има свјетлости, сав је свијет испуњен свјетлошћу, али он, биједни слијепац, нема свјетлости. Кад би хтио правилно говорити, он би само могао рећи: ја немам свјетлости. Погрешно говориш, као просјак који би изустио: нема злата у свијету. Има злата; има га на земљи и под земљом. Ко каже да нема злата уопште, неистину казује. Истину би казао кад би рекао: немам злата ја. Погрешно говориш, као кад би злотвор рекао: нема доброте у свијету. У њему самом нема доброте, а не у свијету. Зато не би погријешио само кад би рекао: ја немам доброте. Исто тако и ти, комшијо мој, погрешно говориш кад велиш: нема Бога! Јер оно што ти немаш, не значи да нико нема, нити да нема уопште. Или ко те овласти, кажи ми, да говориш у име цијелога свијета? Ко ти даде право, да своју болест приписујеш свима, и своју немаштину намећеш свима? Признаш ли пак и кажеш ли: немам Бога, онда изговараш истину и износиш исповијест. Јер бивало је и бива изузетних људи, да заиста немају Бога. Но Бог њих има, има их до њиховог посљедњег издисаја. Ако ли и на посљедњем издисају изјаве, да немају Бога, онда и Бог њих више нема. И отписује их у расход. Зато те молим, пријатељу мој, ради душе твоје, ради вјечног живота и царства, ради суза и рана Христових – молим те, претвори твоју пркосну исповест у покајну исповест. А оно што после тога треба да чиниш, казаће ти Црква, питај! Религиозни мислилац Харви Кокс на ову тему пише о писцу Умберту Еку и разлозима невјерице да особа заиста пати: „Умберто Еко рођен је 1932. године у Александрији, у италијанској провинцији Пијемонт. Прије него што је стекао славу у области семиотике (грана науке која проучава знакове и симболе), проучавао је естетске теорије средњег вијека. На Универзитету у Торину одбранио је дисертацију о естетици Томе Аквинског. Сада је професор семиотике на Универзитету у Болоњи. По његовом сопственом признању, Еко је био католик у цркви до своје двадесет друге године. Међутим, удаљавајући се од католичанства, није се претворио у милитантног антихришћанина. Понекад се подсјећао на изгубљену вјеру са јасном нотом жаљења и сугерисао да непоколебљиво морално осјећање које прожима његов живот и дјела можда произлазе из католичког васпитања. И на истом мјесту читамо: „Кад бисмо имали прилику да имамо посла са саговорницима који, према Умберту Еку, иако ни сами не вјерују у Бога, добро разумију какву охолост човјек мора да посједује да би изјавио да Он не постоји!“ Како Га пронаћи? Шта треба да урадим? Историчар философије Фредерик Коплстон примјећује: „Мислим да није легално захтијевати од људског ума да може да види Бога у пуном погледу“. Човјек живи мало и његово знање мора бити трансформисано да би се опазио Највиши. Фредерик Коплстон о овоме пише: „Бог постаје стварност за људски ум личним напредовањем у онострано. У овом покрету Бог се појављује као невидљиви циљ кретања. А пошто се онострано, у ствари, не може разумјети и превазилази наш, такорећи концептуални систем, неизбјежно се јављају сумње. Али у процесу преласка на онострано, сумње се уравнотежују потврдама које се налазе у самом кретању. Смисао таквог личног кретања људског духа је да Бог постаје стварност за човјека“. Нису ли свети оци два миленијума говорили о истој ствари, зар исто нису говорили и они који су Га нашли? Једном се древни мудрац зван Јустин Философ, у потрази за истином, обраћао разним учитељима философије, док коначно није дошао до идеје о Богу. Но, како га наћи није знао, вјерујући да у овом случају човјеку остаје само расуђивање о Небеском. Некако у шетњи срео је хришћанског мудрог старца, који је ступио с њим у разговор и сазнавши за оно што Јустина брине, рекао му да су људи који су пуни истинитог Бога, попут Његових пророка, прије свега доказ, јер Бога откривају кроз себе у овај свијет. Они не доказују, већ откривају. Јустин је био изненађен због овога, али још увијек није могао да схвати како да га пронађе. Тада је старац дао изузетно важан савјет, који је помогао Јустину да постане светац. Философ је сачувао ријечи старца. Ево их: „А ви се, прије свега, молите да вам се отворе врата свјетлости, јер нико не може да види и не опази Бога, осим ако Бог и Христос Његов не дозволе човјеку да ово разумије“. Односно, ако сте у недоумици и незнању, замолите Га за помоћ и вјеру - и одговор ће ускоро доћи. Да бих илустровао ову идеју, даћу вам причу, једну од многих сличних хиљадама година људског постојања. Ову причу ми је испричала ученица трећег разреда, из села гдје сам понекад предавао у недјељној школи. Једном је отишла са мајком да купи карте за циркус (била је 2011. година). Међутим, благајница је рекла да су све карте већ продате. Дјевојчица је била узнемирена. Када су она и мајка одлазиле од касе касу, она је почела да се моли светом Николи да је уведе у циркус. И одједном их зове благајница и каже: „Ма, имам још 2 карте, али их нисам ни примијетила ...“. Тако је дјевојчица не само стигла до дуго очекиваног наступа, већ је видјела и да је потребна Ономе који се увијек жури да помогне ономе који виче за помоћ ...аутор: Артиом Перлик /превод вјеронаука.нет Европски савјет (The European Council) осудио је потез Турске да Аја Софију претвори у џамију. Шефица грчке делегације Дора Бакојанис у свом посту на интернету изјавила је да и грчка и кипарска делегација већ мјесецима подижу свијест и мобилишу чланове Парламентарне скупштине за вредновање Аја Софије, као мјеста свјетске баштине, симбола вјерске слободе и мирног суживота култура, религија и народа. „На данашњем састанку Одбора за културу Парламентарне скупштине Европског савјета, једнострана одлука Турске осуђена је као неприхватљива и неразумљива, као потез подјеле и дискриминације у супротности са свим принципима Савјета. „Европа заузима став против системске политике Турске која крши демократске принципе и вриједности“, додала је Бакојанис. Извор: https://orthodoxtimes.com Управо је из штампе изашла нова и интересантна књига Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког Иринеја (Добријевића), под насловом: ''Православни дух и етика капитализма : Студија случаја на примеру Србије и Црне Горе и Српске Православне Цркве''. Радио "Слово љубве" ће овим поводом ускоро емитовати разговор са ђаконом Хаџи Ненадом М. Јовановићем. Издавач овог, обимом невеликог, али значајем великог, дела јесте Институт за политичко умрежавање, уз подршку Центра за истраживање православног монархизма, МИР Publishing, Центра за конзервативне студије и L'association Paris-Berlin-Moscou. Није згорег подсетити да је Преосвећени владика Иринеј, заправо, духовни покровитељ Центра за истраживање православног монархизма, организације-суиздавача овог дела, коју је блаженопочивши патријарх српски Иринеј одликовао Орденом Светог цара Константина, у склопу обележавања 1700 година од доношења Миланског Едикта, 2013. године Господње. Аутор предговора и приређивач бографије аутора овог дела је Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање православног монархизма. На овом месту он, између осталог, каже: ''У нашо широј, па и интелектуалној, јавности је често присутна, крајње симплификована и, суштински, погрешна перцепција Цркве, као друштвеног чиниоца, којем није иманентно бављење друштвеним збивањима и процесима, које у радикално секуларистичком наративу, не припадају духовној и метафизичкој сфери, како их представници ове школе мишљења доживљавају''. Нешто даље, он истиче да: ''редови пред нама представљају драгоцени камичак у грађевини нашег разумевања мисије и призвања Цркве, која ће бити од нарочитог интереса и ползе за сваког православног хришћанина, али нарочито за оне који препознају потентност и важност питања из домена политичке теологије, социологије религије, али нарочито политикологије религије''. Књигу ће, у најскорије време, бити могуће набавити у књижарама књижарског ланца Делфи, у књижарама Православног богословског факултета (ул. Краља Петра 2 и ул. Мије Ковачевића 11Б), као и у другим књижарама у којима је и иначе могуће набавити издања Центра за истраживање православног монархизма. Извор: Центар за истраживање православног монархизма / Радио Слово љубве Саопштење за јавност - 4. Децембар 2020 - 19:13
Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона, примљен је 4. децембра 2020. године у вечерњим часовима у Клиничко-болнички центар „Др Драгиша Мишовић“ у Београду због позитивног резултата тестирања на вирус КОВИД-19. 4. децембра (21. новембра по јулијанском календару) Православна црква слави Улазак (увођење) у храм Пресвете Богородице. Подаци о догађајима празника Ваведења Пресвете Богородице не налазе се у канонским јеванђељима, али су садржани у „протојеванђељу по Јакову“ (II вијек) и „Псевдо-Матејевом јеванђељу“, који су дио црквеног предања. На данашњи дан, хришћани се сјећају како су свети Јаоким и Ана трогодишњу Марију одвели у јерусалимски храму. Тако су родитељи Богородице испунили свој завјет да ће своју дуго очекивану кћерку посветити Богу. Као што Свето Предање каже, Богородица се лако пењала стрмим степеницама, упркос чињеници да је била врло мала. Првосвештеник ју је већ чекао горе да је благослови. Према неким изворима, ово је био свети Захарија, будући отац пророка Јована Крститеља. Добио је откривење од Господа и повео је Марију у Светињу над светињама - мјесто гдје је смио да улази само првосвештеник, па чак и тада само једном годишње. Од овог необичног тренутка за савременике започело је дуго, славно и тешко путовање Богородице. Пресвета Богородица је живјела и служила у Храму све вријеме прије обручења за праведног Јосифа, проводећи дане у молитви и проучавању Светог Писма. Празник Ваведења Пресвете Богородице био је познат у првим вијековима хришћанства. Равноапостолна царица Јелена саградила је храм у част Увођења у храм Пресвете Богородице, а у 4. вијеку свети Григорије Ниски писао је о празнику, али је празник постао широко распрострањен тек од 9. вијека, када су Ђорђе Никомидијски и Јосиф Химнограф (Песмописац) написали два канона за богослужење данашњег дана. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих беседа детаљно говорио о томе како се према карантину односи Свето Писмо и како православац треба да се понаша за време сличних епидемија. У овим новембарским данима старији људи су поново приморани да стално бораве у својим кућама и одласци у храм су ограничени као пре. Зато се испоставља да је беседа о. Олега о проблему као што је карантин поново постала насушно потребна. Доживели смо такво време да овогодишњи Васкрс дочекамо у врло стешњеним условима, који по нечему чак подсећају на совјетско време кад сви они који су то желели ни из далека нису могли да доспеју у храм. Али какав је био резултат свега тога? Јер Господ никад не дозвољава да се деси зло ако не намерава да га преокрене на добро. На крају смо добили то да су верници почели да славе Васкрс код куће. Кад се људи окупљају у храмовима да би славили Васкрс то није толико раширено. А за овај Васкрс људи су палили свеће у кућама, стављали су их н симс, молили су се, и наше куће су се претвориле у храмове. Ђаво, наравно, увек тежи ка томе да се заустави богослужење на планети, посебно Света литургија. Зашто то покушава да оствари? Свети оци су говорили да Бескрвна Жртва – Света литургија – прекида идолопоклонство и обуздава ђавола. Наравно, богослужење није успео да прекине, зато што су свештеници служили литургију и приносили су Бескрвну Жртву. Међутим, лекари и утицајни светски људи су инсистирали на томе да људи све ово време остану код куће због карантина. Тешко је оспорити ову чињеницу. Целу планету су тренутно обузели ужас и паника. Сви се плаше ове епидемије. Нешто слично се дешавало и у средњем веку кад је харала Црна смрт – куга, и кад је у неким земљама од ње помрло чак и до две трећине становништва. А пошто је у данашњем свету саобраћај веома брз, народ лети авионима, људи су се за кратко време заразили на целој планети. И то је, наравно, невоља. Врло је могуће да неко користи ову несрећу у своје циљеве – политичке, друштвене и економске – неки људи могу имати своје користољубиве планове. Али ми, хришћани, знамо како да се понашамо у ситуацијама кад настане епидемија. На све што се дешава треба да реагујемо с тачке гледишта Светог Писма. Библија је Господње упутство за употребу. А шта у Светом Писму видимо у односу на овакве појаве? Као прво, знамо да је Библија прва књига на планети која је дефинисала појаву као што је карантин. Од давнина је за људе који су боловали од заразних болести, па чак и за оне за које се сумњало да болују, обавезно био одређен карантин. О томе нам говори Књига Левит која спада у Петокњижје. Петокњижје је Закон Божји, а Господ је рекао: „Нисам дошао да прекршим закон, већ да га испуним“ (уп. Мт 5, 17). Дакле, Закон Божји прописује да ако постоји сумња да човек има заразну инфекцију, он треба да се изолује. У најстарија времена су свештеници били и видари, односно, људи који су знали како се лечи. Свештеник би прегледао човека и ако би видео неке сумњиве симптоме, послао би га у карантин на недељу дана. Човек је требало да опере своју одећу и да ни са ким не општи. Свештеник би га поново прегледао недељу дана касније и донео пресуду: здрав је или: треба да остане у карантину још недељу дана. И тако три недеље. Ако се човеково стање не би поправило за три недеље и ако би било очигледно да се ради о заразној болести, он је добијао статус нечистог и морао је да носи црну одећу са звончићима да би у мраку најављивао свој долазак. Приликом уласка у неко насеље морао је да виче из даљине: „Нечист сам, нечист!“ Хришћани су признавали овај Мојсијев закон о карантину. У Јеванђељу по Марку се говори о томе како је Христос исцелио човека од губе и како му је рекао: „Иди, покажи се свештеницима“ (уп. Лк 17, 14). Шта то значи? На основу књиге Левит, 13. глава, свештеник је могао да укине карантин. А није морао да га укине. И кад је Христос слао људе код свештеника Он је поступао на основу Закона. Закон је онима који би додирнули нешто нечисто, на пример, покојника, забрањивао да славе Пасху. У том случају је постојала опасност да човек може да се зарази од леша. Тим пре Пасху нису славили они који су се налазили у карантину. За такве људе се Пасха одлагала месец или два. Исто тако се одлагала Пасха за оне који су били на путу, негде међу паганима. Они тамо нису могли да прославе Васкрс у правом смислу. Заповести нису дате за смрт, већ за живот. Ево, на телевизији су приказали неке фанатике који су за време карантина лизали решетке на гробницама у Ирану. То су прави фанатици, они су показали фанатизам своје вере. Касније су се сви они који су лизали ове решетке разболели, а неки од њих су умрли. У Израелу религиозни Јудејци одбијају да оду у карантин и окупљају се у гомилама – тамо се већи део њих заразио и ризикују да изгубе све своје угледне старце, зато што пре свега умиру људи у старијим годинама. А ми знамо да не треба искушавати Господа. Кад је ђаво кушао Христа одвео Га је на кров храма. Зашто баш на кров храма? Храм је свето место и ту треба да постоји изузетна Божја заштита. „Скочи, – рекао је ђаво, – Твоја се нога неће саплести о камен.“ Опет камен је крај подножја храма – и то је свето место. Шта је Христос одговорио на то? Рекао је: „Написано је: не искушавај Господа Бога твог“ (Мт 4, 7). Због тога се ми не руководимо фанатизмом неких болесних људи, чак не ни оним препорукама које нам нуде светски људи – и код њих се запажа нека психоза, и они могу имати своје циљеве везане за ову епидемију. Ми се руководимо Светим Писмом, а оно учи да треба да пристанемо на карантин, да треба да се уздржимо од општења с људима. То је Закон Божји и ми ћемо га се придржавати. Узгред речено – хришћанство није религија храма. Јудаизам је религија храма. Они сад немају храм – могу имати храм само на планини Морија – и сад не могу да приносе жртву, ни да каде. У хришћанству уопште није тако. хришћани су прва четири века живели без храмова. Прве базилике су почеле да се појављују тек у IV веку. А у неким крајевима све до IX века није било никаквих храмова. Хришћанство је настало као религија без храма. Међутим, ми све тајне можемо да обављамо без храма. Због тога нисмо нимало оштећени. Најстарији хришћански храмови су домаће цркве. Прочитајте посланице апостола Павла у којима он пише: поздрављам домаћу цркву ту и ту, или ону и ону. Сама реч „црква“ никад не означава храм, здање. Грчка реч „црква“ – еклисија – означава „сабрање“. Ми знамо да ће у последња времена хришћани изгубити све своје храмове. Као што је Црква почела да постоји у катакомбама, тако ће се и завршити. Зато што у данима антихриста неће бити могућности за отворено служење службе и ми ћемо се вратити искуству ране Цркве. И не треба да заборављамо да Бог свако зло окреће на добро, иначе не би дозволио да нам се деси. Протојереј Олег Стењајев извор: православие.ру Забележила је Јелена Дешко Са руског Марина Тодић 11/7/2020 АТИНА, 4. децембра - У Сједињеним Државама, створен је Православни комитет за јавне послове (Orthodox Public Affairs Committee, OPAC), чија је сврха идентификација чињеница прогона хришћана широм свијета и борба против кршења њихових права. „Мисија одбора је пружање јавне подршке православној цркви, промоција, подршка и заштита хришћанства од угњетавања, изолације и предрасуда“. Међу оснивачима одбора су Американци грчког поријекла који живе у Сједињеним Државама, а за његовог предсједника изабран је Џорџ Џиџикос, бивши помоћник америчког предсједника Доналда Трампа. „Дуго времена понижавање и отворено прогоњење хришћана доживљавало се као статус кво. Упркос чињеници да смо првенствено православни хришћани, подићи ћемо глас за све вјернике, јер је нетрпељивост према једном тлачење свих. ОПАЦ ће освијетлити истину о ономе што се данас дешава у нашем свијету без страха и оклијевања. Радујемо се сарадњи са онима који дијеле наше вриједности и циљеве “, рекао је Џиџикос. Стварање организације подстакнуто је претварањем Аја Софије у Истанбулу у џамију, што је, према ријечима чланова одбора, представљало кршење историјске и културне традиције. Организација ће се борити против таквих акција гдје год да се десе. ОПАЦ такође позива све људе који су доживјели прогон да пријаве такве чињенице. Други циљ одбора је очување јединства православља, коме посљедњих година пријети раскол. Чланови организације тврде да одбор не слиједи политику америчког Стејт департмента или Цариградске патријаршије у знак подршке расколничкој ПЦУ(тзв.„Православној цркви Украјине“), ОПАЦ има своје мишљење о вјерским питањима. „...Одбор жели да ради на јединству. Проблеми слични украјинском постоје свуда - на Кипру, свуда. Комитет намјерава да сарађује са свим православним црквама, наравно, и са Руском православном црквом “, рекао је један од чланова одбора. Оснивачи ОПАЦ-а послаће одговарајуће поруке свим предстојатељима помјесних православних цркава. Писма која захтијевају заштиту хришћанства биће такође послата владама. извор: Вјеронаука.нет на основу писања РИА Новости. „Нико, чак ни Европска унија, не може да нам каже да ли ћемо отворити или затворити свете храмове. „Предузећемо све мјере (маске, антисептике, средства за контролу температуре, средства за дезинфекцију итд.) Тако да сви знају да свети храмови у Румунији више неће бити затворени ни на који начин - рекао је портпарол патријарха Данила. „С обзиром на то да огромне робне куће, супермаркети са хиљадама запослених и купаца настављају да раде, зашто онда храмови не могу бити отворени за чланове побожне хришћанске цркве који су најпослушнији и највећи браниоци антипандемијских мјера?!“ Према ријечима портпарола румунског патријарха, православна црква у Румунији наставља свој рад као и обично, у потпуности поштујући прописе. Румунска патријаршија дала је изјаву након што су дате неке примједбе европских структура које се обраћају Румунској православној цркви. ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона налази се у посјети Пећкој патријашији, саопштено је на званичном сајту Српске православне цркве. Уз вијест о боравку митрополита Хризостома постављене су фотографије дочека који му је уприличен у тој светињи из 14. вијека.
Митрополитит Хризостом је као најстарији митрополит СПЦ постављен привремено на чело СПЦ након упокојења Његове светости патријарха српског Иринеја 20. новембра. Владика Хризостом ће на челу СПЦ бити до избора новог патријарха, који по Уставу СПЦ треба бити изабран у року од три мјесеца од смрти претходника. Извор: СРНА |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
November 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|