 У књизи браће Стругатски „Тешко је бити Бог“ главни лик, који је остао са вољеном девојком, покрива обруч у коме је сакривена надзорна камера и каже: „Кад сам са тобом, Бог ми није потребан“.
Такође се сјећам једног студента који је овако размишљао: „Није да не вјерујем у Бога, али Он ми дјелује тако нестварно“. Људи су увијек превише заинтересовани за нешто своје, и чини им се да, док имају свој посао: дјевојку, вотку, рачунарске игре, посао, кредит, Бог им није потребан. Криза средњих година је у ствари Његов благослов. Човјек своје животне циљеве обично оствари до четрдесетог рођендана: има породицу, дјецу, добија диплому, новац, постиже успјех, већ је видио свијет и одједном увиђа да у томе нема ни смисла ни утјехе. А онда у себи открива муке другог реда - бол бесмисленог постојања. Подсвјесно свако осјећа да било који посао добија смисао само када је повезан са вишим циљем. О томе можемо читати многе приче различитих људи који су одједном своје циљеве у животу схватили као бесциљне. Али узалуд тражи таква сазнања о себи човјек који се наслађује својим успјехом и самим собом. Кад се весели Гагарин вратио на земљу из свемира, рекао је да тамо није видио Бога. А Клајв Стејплс Луис, који је из прве руке знао за ментални бол, примијетио је на ове ријечи астронаута да је тражење Бога у свемиру исто као да је Хамлет почео да тражи Шекспира на тавану сопственог замка. Не разговарајте о овим темама са онима који скупљају новац за нови iPhone, планирају одмор на Малдивима и углавном су задовољни собом и животом. Питајте оне који су видјели да свијет сам по себи не може да нахрани и смири човјекову душу. И тада човјек почиње да тражи Онострано. И иако има нејасне идеје о Оностраном, он разумије да је ријеч о Створитељу. Енглески писац Џулијан Барнс, који себе назива „атеистом у трећој генерацији“, са болом такве усамљености написао је прије Састанка: „Не вјерујем у Бога, али недостаје ми. То је оно што кажем када ми се постави ово питање“. Велика „несрећа религиозног карактера“ (израз Ингмара Бергмана) је жељети искусити стварност Бога и не знати како то урадити. У међувремену, Бог се не крије, али човјек му поставља границу: своју канцеларију, свој поглед на свијет, своје уобичајено постојање, своје психотрауме, свој понос. Бога осјећају они који постају попут Њега. А има људи који се нису усудили да личе, али жуде за овим најважнијим знањем срца. Свети Николај Жички о овоме пише: „Говориш погрешно, пријатељу: „Нема Бога“. А правилно ћеш рећи ако кажеш: немам Бога“, Јер ти сам видиш, да остали људи око тебе осјећају Бога, због чега и говоре: има Бога. Дакле, није да нема Бога него ти Га немаш. Погрешно говориш, као болесник који би рекао: нема здравља у свијету. Он може само рећи не лажући: немам ја здравља, а лажући: нема здравља у свијету уопште. Погрешно говориш, као и слијепац који би рекао: нема свјетлости у свијету. Има свјетлости, сав је свијет испуњен свјетлошћу, али он, биједни слијепац, нема свјетлости. Кад би хтио правилно говорити, он би само могао рећи: ја немам свјетлости. Погрешно говориш, као просјак који би изустио: нема злата у свијету. Има злата; има га на земљи и под земљом. Ко каже да нема злата уопште, неистину казује. Истину би казао кад би рекао: немам злата ја. Погрешно говориш, као кад би злотвор рекао: нема доброте у свијету. У њему самом нема доброте, а не у свијету. Зато не би погријешио само кад би рекао: ја немам доброте. Исто тако и ти, комшијо мој, погрешно говориш кад велиш: нема Бога! Јер оно што ти немаш, не значи да нико нема, нити да нема уопште. Или ко те овласти, кажи ми, да говориш у име цијелога свијета? Ко ти даде право, да своју болест приписујеш свима, и своју немаштину намећеш свима? Признаш ли пак и кажеш ли: немам Бога, онда изговараш истину и износиш исповијест. Јер бивало је и бива изузетних људи, да заиста немају Бога. Но Бог њих има, има их до њиховог посљедњег издисаја. Ако ли и на посљедњем издисају изјаве, да немају Бога, онда и Бог њих више нема. И отписује их у расход. Зато те молим, пријатељу мој, ради душе твоје, ради вјечног живота и царства, ради суза и рана Христових – молим те, претвори твоју пркосну исповест у покајну исповест. А оно што после тога треба да чиниш, казаће ти Црква, питај! Религиозни мислилац Харви Кокс на ову тему пише о писцу Умберту Еку и разлозима невјерице да особа заиста пати: „Умберто Еко рођен је 1932. године у Александрији, у италијанској провинцији Пијемонт. Прије него што је стекао славу у области семиотике (грана науке која проучава знакове и симболе), проучавао је естетске теорије средњег вијека. На Универзитету у Торину одбранио је дисертацију о естетици Томе Аквинског. Сада је професор семиотике на Универзитету у Болоњи. По његовом сопственом признању, Еко је био католик у цркви до своје двадесет друге године. Међутим, удаљавајући се од католичанства, није се претворио у милитантног антихришћанина. Понекад се подсјећао на изгубљену вјеру са јасном нотом жаљења и сугерисао да непоколебљиво морално осјећање које прожима његов живот и дјела можда произлазе из католичког васпитања. И на истом мјесту читамо: „Кад бисмо имали прилику да имамо посла са саговорницима који, према Умберту Еку, иако ни сами не вјерују у Бога, добро разумију какву охолост човјек мора да посједује да би изјавио да Он не постоји!“ Како Га пронаћи? Шта треба да урадим? Историчар философије Фредерик Коплстон примјећује: „Мислим да није легално захтијевати од људског ума да може да види Бога у пуном погледу“. Човјек живи мало и његово знање мора бити трансформисано да би се опазио Највиши. Фредерик Коплстон о овоме пише: „Бог постаје стварност за људски ум личним напредовањем у онострано. У овом покрету Бог се појављује као невидљиви циљ кретања. А пошто се онострано, у ствари, не може разумјети и превазилази наш, такорећи концептуални систем, неизбјежно се јављају сумње. Али у процесу преласка на онострано, сумње се уравнотежују потврдама које се налазе у самом кретању. Смисао таквог личног кретања људског духа је да Бог постаје стварност за човјека“. Нису ли свети оци два миленијума говорили о истој ствари, зар исто нису говорили и они који су Га нашли? Једном се древни мудрац зван Јустин Философ, у потрази за истином, обраћао разним учитељима философије, док коначно није дошао до идеје о Богу. Но, како га наћи није знао, вјерујући да у овом случају човјеку остаје само расуђивање о Небеском. Некако у шетњи срео је хришћанског мудрог старца, који је ступио с њим у разговор и сазнавши за оно што Јустина брине, рекао му да су људи који су пуни истинитог Бога, попут Његових пророка, прије свега доказ, јер Бога откривају кроз себе у овај свијет. Они не доказују, већ откривају. Јустин је био изненађен због овога, али још увијек није могао да схвати како да га пронађе. Тада је старац дао изузетно важан савјет, који је помогао Јустину да постане светац. Философ је сачувао ријечи старца. Ево их: „А ви се, прије свега, молите да вам се отворе врата свјетлости, јер нико не може да види и не опази Бога, осим ако Бог и Христос Његов не дозволе човјеку да ово разумије“. Односно, ако сте у недоумици и незнању, замолите Га за помоћ и вјеру - и одговор ће ускоро доћи. Да бих илустровао ову идеју, даћу вам причу, једну од многих сличних хиљадама година људског постојања. Ову причу ми је испричала ученица трећег разреда, из села гдје сам понекад предавао у недјељној школи. Једном је отишла са мајком да купи карте за циркус (била је 2011. година). Међутим, благајница је рекла да су све карте већ продате. Дјевојчица је била узнемирена. Када су она и мајка одлазиле од касе касу, она је почела да се моли светом Николи да је уведе у циркус. И одједном их зове благајница и каже: „Ма, имам још 2 карте, али их нисам ни примијетила ...“. Тако је дјевојчица не само стигла до дуго очекиваног наступа, већ је видјела и да је потребна Ономе који се увијек жури да помогне ономе који виче за помоћ ...аутор: Артиом Перлик /превод вјеронаука.нет |