ЗАШТО БОГа НАЗИВАмо БОГОМ?

Није тајна да је данашњи наш говорни језик прилично оскудан. Свако мало редовно чујемо како се одређене ријечи и појмови непрекидно позајмљују из других језика.
Штавише, они се не прилагођавају синтакси и фонетици нашег врло, врло богатог језика, већ су једноставно, на најневјештији и најгрубљи начин, стиснути. Да бисте то разумјели, не треба да будете филолог, треба само да читате белетристику, рецимо, 19. вијека.
Разумијем да се ситуација не може суштински промијенити, али ипак бих волио да размислимо о значењу ријечи које користимо. На крају крајева, ово је занимљив свијет: када схватите одакле је дошла ова или она ријеч, како је настала, чини се да оживи у вашој глави, она престаје да буде обична и истрошена. За нас, вјернике, ријеч „Бог“ је од највеће важности. Да ли сте се икад запитали зашто се Бог назива Богом? 


О поријклу ријечи "Бог"
Као што знате, словенски језици припадају индоевропској групи, према томе, већина лингвиста вјерује да је нама позната ријеч „Бог“ повезана са санскртиском bhaga или иранском baga, што значи „обдаривање“ или „даривање“. а можда и од и  bhagas  односно „богатство“ или „срећа“. Као што видите, наши преци су у овом случају покушали да одаберу ријеч која би најбоље изразила њихово искуство сусрета са нечим трансценденталним, са Божанским. Зато Словени Бога називају Богом: јер је Он истински извор добрих ствари, дајући људима истинску срећу.

Тада се може поставити још једно сасвим природно питање: зашто се Бог назива „Господ“? Овдје је одговор прилично једноставан и већ има чисто словенске коријене. Лако је погодити да се ова ријеч враћа на значење „господар“ или „господар“, у хришћанском смислу - „господар“. Име Бога Створитеља такође је уско повезано са њим. Тако се испоставља да је Бог Владар свемира због чињенице да је Он и Створитељ истог, али он је Господ који одише благодатима свог стварања, јер је чак и само биће већ много боље од небића. Отуда слиједи да се Бог назива и Оцем. Ми и читав свијет око нас смо Његова дјеца, а сама ријеч „отац“ потиче из дјечје ријечи: праиндоевропски atta је дјечје обраћање једном од родитеља.

Апостол Јован није знао све набројане језичке нијансе, а о Словенима тада није било наговјештаја, и писао је на кοινη (новозавјетни грчки, уобичајени облик грчког језика који је настао у посткласичној античкој ери-примједба преводиоца), али управо је Јован тај који Бога назива љубављу (1 Јн 4,16) - најпотпуније име које обједињује све појмове о којима већ речено је да их превазилази и одражава искуство сусрета са Богом не само апостола, већ и свих наредних генерација хришћана.

О Господу Исусу Христу
Одвојено, мора се рећи неколико ријечи о Христу. Напокон, Бог се назива Оцем не само у односу на свијет и човјека, већ и у контексту Његових међутројичних односа. Син Божји није створен, као што је створен остатак свијета, био он материјални или духовни. Бог Отац се назива „Оцем“, јер је Он разлог постојања Бога Сина, али Бог Син је једнак Богу Оцу и ни на који начин није инфериорнији од Њега. Овдје се име Бога „Отац“ користи само зато што наш језик не може адекватније да одражава тајну односа између Личности Свете Тројице.
​
Бог Син, остајући истински Бог, несливен, непромјенљив, нераздјељив и неразлучан, што се огледа у дефиницији IV Васељенског сабора, сједињује се са човjековом природом у јединственој Христовој Личности. Због тога се Исус назива Богом. Али треба имати на уму да када Бога називамо Спаситељем, ми и даље подразумијевамо присуство људске природе у Њему. Син Божији је као Бог Отац и Свети Дух учествовао у стварању свијета. На то указују, на примјер, ријечи апостола Јована (Јн 1,  3) и Павла (Кол 1, 16). Међутим, ми не називамо Христа „Оцем“ само зато што не постоји забуна у вези са личностима Свете Тројице. Боље је рећи да је Исус Христос Господ, што само по себи подразумијева Његову власт над васељеном и сва значења која из тога слиједе, а која су горе поменута.
Као што видите, пуно садржаја може се извући из уобичајених и добро познатих појмова, које ми често једноставно превидимо. Стога је понекад вриједно потрошити мало времена, „копати“ и „оживљавати“ ријечи у нашем уму и памћењу.
Протојереј Владимир Долгих /превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

---