 Данас су позната четири овоземаљска места, која Богородица, уз благослов самог Бога, има под посебним поркровитељством. Овај благословени жреб пао је на древну Иберију (Грузија), Свету Гору Атонску (Грчка), Кијево-Печерску лавру (Украјина) и манастир Светог Серафима - Дивејево (Русија). Свако од ових места има своју историју повезану са Богородицом. Иберија Иберија је прво наследство које је Богородица добила. Према легенди, када су се апостоли окупили у Горњој соби горе Сион после Вазнесења Господњег, бацајући жреб да одлуче где ће свако од њих ићи да проповеда, Мајка Божја је такође желела да учествује. Пресвета Дева је радо прихватила Свој удео, који је био Иберија, а после силаска Светог Духа намеравала је да оде у ове земље. Тада јој се указао анђео Господњи и рекао да ће Иберија бити просвећена касније под Њеном покровитељством, док је за сада Она морала да остане, јер ће је после неког времена Бог послати да проповеда јеванђеље у другим земљама. Касније јој је сам Исус Христос открио Своју вољу: „О Мајко, нећу одбацити твој жреб нити ћу оставити народ твој без твог покровитељства у њиховим небеским тежњама. Али уместо тога пошаљите Андреја Првозваног у ову Твоју област “. Богомати је пренела ове речи светом Андреју и предала му Своју нерукотворену икону у сведочанство свог учешћа у његовој мисији. Кроз проповед светог Андреја и због чуда која је чинила икона Пресвете Богородице, хришћанска вера је постепено пуштала корен у иберијским земљама. Почетком 4. века, када је Пресвета Богородица довела Свету равноапостолну Нину у Иберију, хришћанство је постало главна религија на територији данашње Грузије. Атос (Света Гора) 48. године, у Палестини, Ирод је поново кренуо са прогоном хришћана. Богородица и свети апостол Јован, побегавши, отишли су на Кипар, где је у то време Лазар из Витаније, кога је васкрсао Господ, служио као епископ. Олуја коју су затекли док су били на мору приморала их је да се искрцају на обалу Свете Горе. На месту њиховог искрцавања сада се налази манастир Ивирон. Пресвета Дева је била одушевљена лепотом тих места и становника, који су је примили с великим поштовањем. Стога се обратила Сину са молбом да Свету Гору учини својим боравиштем. Стигао је одговор са неба: „Нека ово место постане Твој дом, и врт и небо на земљи, а и уточиште онима који жуде за спасењем“. Богородица је просветила мештане својом беседом, а они су прихватилиСсвето крштење. Пресвета Дева је призвала благодат Божију на Атос и на све праведнике тамо и обећала да ће имати све што им је потребно за овоземаљски живот, као и милост Господњу и Њено посебно заступање пред Њим до краја векова . Од тада је Царица Небеска чудесно почела да окупља подвижнике на Атосу. Преподобни Петар је био први кога је Она довела тамо, рекавши му да не постоји боље место за служење Богу и да ће доћи време када ће се до краја бити преиспуњено многим монасима, који ће од ње добити сваку помоћ већ у свом овоземаљском животу. Кијев Почетком 11. века Монах Антоније, кијевски Рус, подвизавао се у светогорском манастиру Есфигмену. Једном је Богородица открила Теоктисту, игуману тог манастира да Антоније треба да се врати у своју отаџбину. Из летописа Светог Нестора знамо да је игуман тада рекао Антонију: „Врати се у Русију и благослов Свете Горе нека буде с тобом! Јер многи подвижници долазе од тебе. “ Покоравајући се вољи Богородице, монах Антоније је донео у Русију благослов Свете Горе атонске око 1051. године, за време владавине великог кијевског кнеза Јарослава Мудрог. Сместивши се у пећини на обали Дњепра у близини Кијева, светитељ се усрдно молио и постио. Убрзо су му хришћани почели да долазе по благослов и савете. Неки од њих су произведени у монахе. Тако да је око 1051. године основан је Печерски манастир. У почетку се манастирски живот одвијао пећинама (*лаврама), где је била смештена црква, трпезарија и келије. Али са порастом братства, пећинска црква је постала претрпана, и преподобни Антоније је дао свој благослов да на планини изнад пећина сагради дрвену цркву Успења Пресвете Богородице. Тако је својим трудом преподобни Антоније Печерски постепено подизао велику Кијево-Печерску лавру, трећу област покровитељства Пресвете Богородице и прво духовно средиште Русије. Од тада до данас тамо пребива благослов Богородице и неисцрпна благодат Духа Светога. Дивејево У осамнаестом веку Пресвета Богородица чудесно је учествовала у рођењу другог великог манастира у руској земљи. Агатиа Семеновна Белокопитова, племенита жена у Нижегородској области, постала је удовица. У жељи да свој живот посвети Богу, у Флоровском манастиру Вазнесење у Кијеву, ступила је у монаштво под именоом Александра. Једном, после поноћне молитве у Кијево-Печерској лаври монахиња је била ћествована виђењем Богородице, која јој је рекла: „То сам ја,твоја Војвоткиња, којој упућујеш своје молитве. Дошла сам да ти објавим своју вољу. Не желим да овде окончаш свој живот. Баш као што сам послао свог слугу Антонија из Моје области на Светој Гори Атонској да ми овде постави нови удео, у Кијево-Печерској лаври, тако теби сада кажем: иди даље и отпутуј у земљу око коју желим да ти покажем. Идити на север Русије и посети све свете манастире посвећене мени у част. Тамо ћу ти показати место где ћетш завршити свој земаљски богоугодни живот. У том новом месту свог пребивалишта прославићу Своје име оснивањем Свог великог боравишта. Хајде, слушкињо Моја, и нека са тобом буде благодат Божја, Моја снага, Моја благодат, Моја милост и Моје изобиље! ”*
Добивши благослов кијевских старешина, мати Александра кренула је на пут. 1760. године, већ посетивши многа места, упутила се у пустињу Саров. Дванаест миља од Сарова зауставила се да се одмори у близини цркве у селу Дивејево и тамо јој се поново указала Богородица. „То је управо оно место које сам ти заповедио да тражиш на северу Русије ...“, рече Пресвета Богородица, „… Овде живи угодно Господу Богу до краја својих дана. Увек ћу бити са тобом и увек ћу посећивати ово место и у оквиру твог боравишта основаћу манастир неупоредив било чему на свету пре и после тога. Ово је моја четврта област у васељени ... ”Богомати је обећала да ће се број Господњих слуга на том месту умножити у броју колико има звезда на небу и песка у мору, док благодат Духа Светога и обиље свих земаљских и небеских благослова тамо никада неће утихнути. Заиста, 1780. године на овом месту је основан манастир Дивејево. Преподобни Серафим Саровски, светлост водиља руске земље, убрзо је постао подвижник манастира на захтев мајке Александре и по заповести Небеске Царице. За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ |