др Бојан Цакић: На верској настави и теме везане за очување породице

  ЗВУЧНИ ЗАПИС

 Са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Удружење "Центар за живот" представило је на Скупу вероучитеља АЕМ, одржаном 23. јуна 2018. у Цркви Св. Василија на Бежанијској коси, програм уградње додатних тема везаних за породицу, брак и васпитање у редовни наставни програм веронауке. Како је за Слово љубве појаснио др Бојан Цакић, кардиолог и координатор Центра, циљ оваквог програма је систематско васпитање и образовање деце и младих ради очувања психо-физичког и репродуктивног здравља и припрема за породични живот како би управо породица постала приоритет у каснијим годинама зрелости младих. Др Цакић је истакао да је овај предлог наишао на велико разумевање и да ће већ од почетка наредне школске године, од септембра 2018, на часовима веронауке у оквиру свих узраста тј. разреда у београдским школама бити речи и о темама везаним за породицу. У наставку ћете чути о поменутом Скупу и имплементацији овога предлога:

Извор: Радио Слово љубве

Поново отворена црква на броду Аурора
Православна црква је поново отворена на крстарици Аурора, једном од симбола Октобарске револуције, одакле је кренуо јуриш на Зимски дворац у октобру 1917, јавља Министарство одбране Руске Федерације.

Црква Светог Николе, уређена у самом центру брода, обновљена је на основу архивских фотографија и цртежа. Иначе, била је затворена 1917. године. Овде ће се служити Литургије викендом и о великим црквеним празницима.

Прву Литургију након 100 година одслужио је 15. априла ове године протојереј Александар Ткаченко, у присуству кадета Поморске школе и бродске посаде.

Крстарица Аурора првога реда, у саставу Балтичке флоте, саграђена је у Петрограду 1903. године. Брод је учествовао у Руско-јапанском рату 1903-1905, у Првом светском рату 1914-1918, у збивањима Грађанског рата и војног сукоба у Русији 1918-1922, као и у Другом светском рату.

Извор: Православие.ру, митрополија.цом

У задње вријеме, људи често стављају иконице у своје аутомобиле. Ове иконице могу бити разне: преклопне иконе, триптиси, а понекад и смо слике Крста. Шта је ово? Да ли је то нека врста моде, ритуала или амулета? Покушајмо да разјаснимо.

Власници аутомобила посебно воле иконе Нерукотвореног Христа,Мајке Божје  из Казања и Св. Николаја Чудотворца. Често можемо видети иконе Арханђела Михаила и Св. Серафима из Саровског.
Прије свега, разјаснимо причу о амулетима. То је елемент паганизма. Иако неки возачи, који постављају иконе у својим аутомобилима, сматрају себе хришћанима, често дјелују на други начин. Тако они иконе стављају у аутомобиле као магичне или паганске елементе. Паганизам се у овом случају открива кроз однос према иконама, које се сматрају идолима. Ипак, икона не може да спаси или помогне ономе, ко нема стварну вјеру у Бога.

На грчком језику ријеч "икона" означава "слику". Слика Оног коме ми се обраћамо у нашим молитвама. Гледајући икону, требало би да видимо Спаситеља, Мајку Божију или свеце у њој. Ако третирате икону као амулет, онда нећете добити помоћ са неба. Сама икона није та која вас штити, него светац који је на њој приказан. Међутим, ако се возачи не моле пред иконама у својим аутомобилима, онда им она служи као маскота која има циљ да заштити људе током путовања. Штавише, многи људи стављају иконе у своје аутомобиле само зато што други то чине.

Ако направимо мали излет кроз историју, сазнаћемо да такозване "путне" иконе постоје око 9 вијекова. И ове иконе представљају један од иконографских жанрова. Ова умјетност је прилично вишестрана и може узети различите облике, обогаћујући православни свијет са таквим јединственим умјетничким дјелима. Штавише, међу најзанимљивијим варијантама светих икона може се примијетити такозвана "путна" или "путничка" икона, која би требало да прати вјерне људе на њиховом путу.

Путничка икона је мала величине,  можете је лако  наћи и користити за молитву. Знамо да такве иконе постоје бар од 12. вијека и да су први примјери ове технике, који су преживјели до данас, дошли до нас из византијског царства.

Раније су, овакве иконице имали само монаси и ходочасници, како би могли да читају своје свакодневне молитве. Данас таква икона може бити занимљива за сваку особу која воли да путује или само проведе много времена на путу.

Популарност тих икона брзо је расла. Након њиховог наступа, не само да су монаси почели носити такве иконе, већ и војни,ци трговци, племство, чак и сељаци. Штавише, те иконе су направљене од три дијела (триптиха) и носиле су се на грудима.

У ову категорију икона можемо додати и иконе на склапање и посебни медаљони. По правилу, до 18. вијека, путне иконе биле су направљене од метала. Касније, након црквене реформе, њихова количина је смањена и замијењена је сликама написаним уљима или темперама. Међутим, производња металних икона није била потпуно заустављена, а прављене су до почетка двадесетог вијека.

Данас постоје разне врсте путне иконе. Православни хришћани, који су навикли да путују пуно и размишљају о својој сигурности, често носе такве иконице око врата, држе их у новчанику или их једноставно ставе у свој ауто. Дакле, можемо рећи да данас посматрамо друго рођење ових уникатних хришћанских симбола.

Православни свештеници одобравају традицију стављања икона у аутомобиле. Често се каже да су иконе у аутомобилу попут иконског угла код куће, пред којим се молимо када уђемо у кућу.

Икона није ни амулет нити маскота. То је нада за спас, заштиту и сигуран пут. Ставља се у ауто како бисмо се могли помолити Богу и Богородици прије поласка и затражимо сигурно путовање.

Након вожње, требамо да  пољубимо крст и искрено се захвалимо Богу за све.

Путујте сигурно својим аутомобилима и Господ ће благословити ваше путовање!

Аутор: Викторија Христова / Православие.Fm
​Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

НАШЕ ТИЈЕЛО ЈЕ ХРАМ ДУХА СВЕТОГ

"Или не знате да су тјелеса ваша црква светога Духа који живи у вама, којега имате од Бога, и нијеста своји?Јер сте купљени скупо. Прославите дакле Бога у тјелесима својијем и у душама својијем, што је Божије" (1Кор 6, 19-20).

Када је Христовим оваплоћењем, Бог постао човјек, узео је нашу човјечанску природу на Себе и осветио нашу природу. Ми који смо били крштени у Христу ставили смо Христа и тиме смо постали чланови Христа. Будући да је то тако, имамо посљедице у томе како се понашамо и какве одлуке доносимо у односу на наше тијело. 

Питају ме да ли православни хришћани треба да имају тетоваже. Наша тијела нису наша да маркирамо, нити смо платна за декорацију. Каквим нас је Господ створио, такви треба да будемо. Пошто су наша тијела храмови Светог Духа, више га не би требали изобличавати тетоважама нити вандализовали цркву бојом спреја.

У историји Хришћанске цркве никада није било прихватања тетовирања. Историјски, тетоважа је била знак робова или припадника нехришћанских, паганских култова. Ова пракса, такође, није била непозната у Старозавјетним временима, гдје је записано у Мојсијевом закону: "За мртвацем не режите тијела својега, ни ударајте на се каквих биљега. Ја сам Господ" (Лев 19, 28). Неки могу тврдити да је то био Стари закон, али хришћанска црква је забиљежила ову забрану од старина. Наша тијела су света, и као што Библија каже: "Јер је писано: будите свети, јер сам ја свет" (1 Пет 1, 16, види и Лев 11, 44-45).

Могли бисмо да питамо зашто би неко урадио тетоважу или пирсинг. Наводи се уобичајени разлози: да се истакне, шокира или украси. Ниједан од ових разлога није компатибилан са хришћанским животом и не доприноси нашем спасењу.

Ако православни хришћанин намјерно инсистира на тетоважама или пирцингу, мора знати да  може бити подвргнут казни или искључењу из заједнице. Ово се односи чак и на тетоваже крста или других хришћанских симбола.

Али шта је са онима који већ имају тетоважу или пирсинг, и добијају их у незнању или у младалачкој глупости? Ово је углавном пастисрка материја; свакако не одбацујемо ове људе, већ их прихватамо као браћу и сестре када одлуче да воде хришћански живот. Пирсинг обично нестаје након неког времена када се не користи, остављајући само мали ожиљак. Тетоважа се може уклонити, мада тешко. Ако је то уопште могуће, треба је уклонити.​

о. Џорџ Лардас (George Lardas) , Rector St Nicholas Russian Orthodox Church, Stratford, CT

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

  Саборна крштења су постале редовна појава у Африци током посљедњих година.

У Руанди је неколико стотина крштених 2014.године, још 32  2015.године, а 118 2016.године; 11 сирочади је крштено у кенијском сиротишту прошле године, 556 је крштено у Конгу у јануару ове године. Још 35 у кенијском је крштено у сиротишту у марту, а друга група катихумена крштена је, у ријеци Конго, у априлу.

Најновији такав догађај догодио се у Кенији јуче, када је група ученика у Најробију крштена у светој Цркви Христа.
    
Како наводи агенција Ромфеа, радосна прослава одржана је током посјете 26-члане мисионарске групе са Кипра, укључујући и два свештеника из Никозије, који посјећују школе, клинике, добротворне организације и сиротишта.

Дан је започео свечаном Божанском Литургијом која је служена у Православној патријаршијској црквеној школи, теолошком образовном заводом Александријске цркве у западном предјелу Најробија, од стране Њ.Е. архиепископ кипарски Макариос III (Тилиридес) из Најробија и гостујућих кипарских свештеника. Архиеп. Макариос је рођени Кипранин, а служи у Најробију од 2001. године.
    
У поподневним сатима, Његова Еминенција извршила је масовно крштење ученикаа из сусједне основне школе, при чему су припадници кипарске мисије постали њихови кумови. На Св.Литургији и крштењу пјевали су чланови хора Патријаршијске школе.
    
Послије Свете литургије, Његова Еминенција захвалио је свима на подршци и доприносу раду евангелизације у Африци.

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

47-годишњи мушкарац, чије су трагови изгубљени јуче поподне, након што је отишао да се купа у Агиас Мамас области у близини Неа Моуданије, Халкидики, пронађен је мртав.

Према доступним информацијама, ради се о руском свештенику који се одмарао на Халкидикију, који је отишао на плажу и није се вратио дуго времена. А онда су се његови пријатељи забринули и обавиестили власти. Тражењу се одмах прикључила обалска стража. Тражење су помогли појединци и добровољци, а укључен је и хеликоптер ваздухопловства.

На крају, тијело 47-годишњег свештеника  пронађен је јутрос у морској области Неа Потидее ( "Βιολογικος Καθαρισμος Νεας Ποτιδαιας"), што је такође потврдила обалска стража.

Прелиминарна истрага се води.
​
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Извор

Зашто се Апостол Петар осјећао тужно након што га га је Спаситељ питао: "Да ли ме волиш?" По трећи пут? Зашто грчки изворни текст мијења једну ријеч, што значи "љубав", другом? Зашто Господ пита Апостола Петра трипут? Шта нас ова прича из Еванђеља подучава?

Дани православног поста су дани када се фокусирамо на покајање. Црква ствара услове који су најкориснији за наше очишћење и побољшање. Пост, који предстоји празнику Светих апостола Петра и Павла није изузетак. Оба апостола су примјер покајања за нас. Апостол Павле је прогонио хришћане прије свог обраћања. Касније, када га је Бог позвао да постане апостол, сматрао се најгорим од свих грешника (1Тим 1, 15). Апостол Петар се трипут одрекао Христа, али се потом покајао. Током цијелог живота, сваки пут када би чуо пијетла, плакао би, јер га је то подсјећало на његову пропаст.

Да видимо шта можемо да научимо из Петрова покајања.

Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, који је био Христов омиљени ученик, говори о томе како Васкрсли Господ Исус Христос враћа Петра у свој апостолски статус, питајући га да ли га воли или не трипут. Свети Оци обично објашњавају да Господ овим опрашта Петру тростуко одрицање од Христа.

Овај одломак помиње да је "Петар био ожалошћен, јер му је трећи пут рекао:" Да ли ме волиш? " (Јн 21, 17). Ако прочитате већину енглеских превода Библије, можда ћете помислити да је разлог жалости апостола, који се одрекао Исуса, јер се исто питање понављало трипут (са малим варијацијама). Руски и словенски преводи указују на исти закључак. Међутим, ако прочитате грчки оригинал, видјећете овај догађај сасвим другачије. То је зато што постоји неколико ријечи за љубав, на грчком. У овом пасусу Господ користи реч "αγαπας" у прва два питања (Јн 21, 15-16), а затим "φιλεις" у свом трећем питању (Јн 21,17). Да скратимо, можемо рећи да се први од ових глагола обично користи када се говори о духовној љубави, док се други користи кад причамо о љубави као пријатељској љубави. То јест, Господ буквално пита Петра у свом посљедњем питању: "Да ли ме волиш на било који начин?" Скоро као: "Па, да ли ме уопште волиш?"

Због тога чак и на енглеском овај пасус имплицитно говори да је разлог Петрове жалости није чињеница да га је Господ питао: "Волиш ли ме?" трипут, него да је у овом случају користио други глагол. Грчки текст чини га још јаснијим, јер пише да је Петар био узнемирен када је чуо "φιλεις με", а не "αγαπας με" као у прва два случаја. Епископ Касијан (Безобразов) детаљно обрађује ову чињеницу када истиче: "Нема сумње да се сва три питања прате једно друго у падајућем редослиједу." Прво, Господ пита Петра: "Симоне Јонин! Љубиш ли ме већма него ови?" Затим, Он једноставно пита: "Симоне Јонин! љубиш ли ме?  Коначно, "Симоне Јонин! љубиш ли ме? Петар чује питање о врсти љубави која се зове φιλια, што га чини очајним.

Шта је кључ овог опадајућег поретка Господњих питања? У Јеванђељу нема ништа случајно. Одговор лежи у самом Јеванђељу. Док смо прочитали у причу о Петровом одрицању од Христа, његова три негирања су се разликовала једно од другог. Његово прво одрицање готово као да му ништа није значило. Изгледа да је апостол у стању шока, како то данас кажемо. Жели да буде сам, да се сакрије, да остане невидљив, да би схватио догађај, апсорбовао га, сложио се са чињеницом да је стварност, а не ноћна мора, да сазнаје своје тајно значење и начине да то отвара, како би могао да живи у овој новој искривљеној стварности. "Не знам нити разумијем шта ти говориш", одговорио је на питање слушкиње поглавара свештеничкога (Мк 14, 68). Ехо сопствених ријечи: "Ако се и сви саблазне о тебе ја се нећу никад саблазнити" (Мт 26,33) и даље би могао звонити у ушима. Питање Спаситеља: "Симоне, сине Јонин, љубиш ли ме већма него ови?" (Јн 21, 15) - "Σιμων Ιωνα, γγαπας με πλειον τουτων?" - подсјећа на његову хвалисаву тврдњу.

Друго одрицање не оставља мјеста алтернативном тумачењу. Он то потврђује заклетвом: "не знам тог човјека". (Мт 26, 72). Зато је друго питање Господње краће од првог и очигледно донекле оклијевајуће: "Симоне, сине Јонин, волиш ли ме?" - «Σιμων Ιωνα, γγαπας με?» (Јн 21, 16).

Током свог трећег одрицања, Петар је додао преклињања и заклетве, чиме је завршио његово одбацивање Исуса: "Тада се поче клети и преклињати да не зна тог човјека. И одмах запјева пијетао" (Мт 26, 74). 

Зато посљедње питање Сина Божијег звучи као пресуда која је узнемирила Апостола Петра, "Σιμων Ιωνα, φιλεις με?" (Јн 21, 17).

Према Светим оцима, нечије покајање мора одговарати мјери његових гријехова. Ако се неко врати на гријешење, то доказује да његово покајање није било комплетно. У овом пасусу видимо како Господ помаже палог апостола да се коначно ослободи слабости која га је довела до одрицања од Бога. Питања која је спаситељ поставио учинила су да се Петар ражалости и да суштински оздрави своју душу.

Можемо додати да Господ не пита Петра да ли га воли један-на-један. Урадио је то јавно, како би Петар реаговао јавно. Свети Оци су истакли чињеницу да покајање мора одговарати не само мјери већ и начину гријешења. Ако увриједимо некога ријечима, наше покајање мора укључити вербално извињење особи коју смо увриједили. Ако смо изазвали финансијски губитак, наше покајање ће бити непотпуно ако не надокнадимо губитке. Ако некога сматрамо лошим, морамо се покајати и у нашим мислимс такође (осим кроз Св. тајну Исповијест наравно). Апостол Петар се јавно одрекао Христа, па се његова љубав према Господу морала такође показати јавно тј. у присуству других људи.

Наша екзегеза овог одломка није се дотакла Петрових одговора, нити Господњих захтјева нити на много других ствари, али вјерујем да чак и аспекти овог пасуса који смо споменули могу бити корисни за нас. Што се тиче других тачака које нисмо направили, ми ћемо покушати да се оправдамо ријечима самог јеванђелисте Јована: "А има и друго много што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свијет, мислим, не би могле стати написане књиге. Амин." (Јн 21, 25).

                                                          Андреј Горбачев

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Извор

ЦРКВЕНА ЗВОНА ДАНАС ЋЕ У МОЛДАВИЈИ ЗВОНИТИ У ЗНАК СЈЕЋАЊА НА ЖРТВЕ  СТАЉИНИСТИЧКИХ ДЕПОРТАЦИЈА ИЗ 1949. ГОДИНЕ

​КИШИЊЕВ, МОЛДАВИЈА: 6. јул недавно је проглашен националним даном жалости у Молдавији. Државне заставице ће се спустити на пола јарбола у цијелој земљи, а минут ћутања ће се одржати у 10:00 часова.

Истовремено, у парохијама Бесарабијске митрополије Румунске православне цркве биће служени помени жртвама стаљинистичких депортација и репресија, уз звоњење црквених звона.

Валентина Стурза, предсједница Удружења бивших депортованих и политичких затвореника, каже да је број депортованих из Молдавије већи од 94,7000. Од ових, у Молдавији данас живи 7.680 бивших депортованих.

Постојала су три документована таласа стаљинистичких депортација: јун 1941, јули 1949 и април 1951.године

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ                  Извор:http://orthochristian.com/114173.html

​На дан успомена на свештеномученика Методија Патарскога и преподобног Наума Охридског, 3. јула 2018. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву освештао је антиминсе за Митрополију дабробосанску.

Саслуживали су архимандрити Кипријан Топаловић и Јован Градовић, протојереји-ставрофори Јадран Даниловић, Илија Чупић, Александар Топаловић, Владислав Топаловић и Горан Живковић, протојереј Никола Ковач и ђакони Ранко Ковач и Будимир Гардовић. Након свете Литургије антиминси су подељени управама манастира и парохија.

Извор: Митрополија дабробосанска

                           Основни водич о употреби свећа у Православној цркви

Питање: Зашто палимо свеће у Православној цркви?
Одговор: Постоје две врсте свећа са којима су православци упознати. Једне су праве свеће од чистог пчелињег воска направљене од саћа из кошница. Друге су парафинске воштане свеће направљене од петролеја. Када Црквени оци говоре о употреби свећа у православљу, они мисле на свеће од чистог пчелињег воска, а не на ове друге. Парафински восак производи канцерогене материје и ствара чађ када сагорева. Заправо, један истраживач квалитета ваздуха навео је да чађ из парафинске свеће садржи доста идентичних токсина као и када сагорева дизел гориво.

Имајући овај податак у виду, ми можемо боље разумети шест симболичких приказа паљења свећа које нам је изложио Свети Симеон Солунски:
1. Пошто је свећа чиста (од чистог пчелињег воска), тако и срце треба да буде чисто.
2. Пошто је свећа гипка (супротно парафину), тако и треба да наше душе буду гипке док се не усправе и ојачају у јевањђељу.
3. Пошто је чиста свећа добијена из полена неког цвета и има сладак мирис, тако и наше душе треба да имају слатку арому Божанске милости.
4. Пошто се свећа, када гори, меша са пламеном и напаја пламеном, тако и ми треба да се боримо  до постигнемо обожење.
5. Пошто запаљена свећа осветљава мрак, тако и Христова светлост у нама мора да сија пред људима да би се прославило име Божије.
6. Као што свећа даје сопствену светлост да осветли неку особу у мраку, тако и светлост врлина, светлост љубави и мира мора да карактерише једног Хришћанина. Восак који се топи симболише пламен наше љубави према нашим ближњима.

Осим ових шест симболичких приказа горе наведених, Свети Никодим Светогорац дао нам је шест разлога зашто православци пале свеће: 
1. Да славимо Бога, који је Светлост, као што певамо у Славословљу: „Слава Богу који нам показа светлост...“
2. Да се решимо ноћнога мрака и да одагнамо страх који је мрак донео.
3. Да испољимо унутрашњу радост наше душе.
4. Да дамо част светима у нашој вери, подражавајући ране Хришћане првих векова који су палили свеће на гробовима мученика.
5. Да симболички прикажемо наша добра дела, као што је Господ рекао: „ Да ваше светло светли пред људима, да би они могли да виде ваша добра дела и славе Оца вашег који је на небесима“. Свештеник нам такође даје ову одговорност након крштења.
6. Да нам се опросте и спале наши греси, као и греси оних за које се молимо.
Због свих ових разлога наведених из учења Светих отаца, палимо често свеће и колико је то могуће да се постарамо да то буду свеће од чистог воска. Треба да се уздржимо од сваке изопачености и нечистоте, да би сви горе наведени симболи заживели у нашим Хришћанским животима. 

На једном месту на Литургији преосвећених дарова, литургичар држи једну запаљену свећу и окренут лицем ка људима објављује: „Нека вас све обасја Христова светлост“. Христос је „ истинско светло које обасјава и освећује све људе“. Да ли смо ми вредни да примимо ову светлост? Светитељи су увек били у потрази за овом светлошћу. Хајде онда да и ми подражавамо светитеље као што је Свети Григорије Палама непрестано преклињао Господа следећим речима: „Осветли моју таму“.
​
                   Питање: Да ли постоји неки други разлог зашто палимо свеће у цркви?
Одговор: Осим узвишених духовних разлога које смо горе поменули због чега палимо свеће, постоји један једноставан и практичан разлог: прилог цркви. Када идемо да запалимо свеће, треба такође да дамо и неки прилог за разне услуге и трошкове цркве. Црква нам даје свеће у виду благослова и дозвољава нам да запалимо овај симболични пламен.

                    Питање: Да ли треба палити свеће ван цркве такође?
Одговор: Добро је и похвално запалити свеће код куће када се молимо, или када нам дође свештеник да свети водицу или код јелеосвећења, или чак запалити свећу када посетимо гроб вољене особе. 

                    Питање: Да ли постоји нека друга сврха свеће?
Одговор: Када палимо свећу у цркви, ми дајемо прилог цркви или украшавамо неку одређену икону и том физичком светлошћу симболизујемо нестворену светлост Божанског дома или свеца приказаног на тој икони. То је такође уобичајено за верујуће да принесу свеће од чистог пчелињег воска код освећења неке нове цркве.
                                                     

                                                                               аутор Џон Санидопулос 
О аутору: Џон Санидопулос је Грк, који је рођен у Америци. Дипломирао је на Hellenic College Holy Cross Greek Orthodox School of Theology Brookline, Massachusetts Грчка православна црква у Америци (The Greek Orthodox Archdiocese of America)

​Превод са енглеског САЊА СИМИЋ де ГРАФ за вјеронаука.нет

​Дана 04. јула 2018. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини г. Драгана Давидовића директора Републичког секретаријата за вјере у Влади Републике Српске са којим се задржао у дужем разговору.
Извор: Епархија зворничко-тузланска

ПЛАНИРА СЕ ОБНОВА ХРАМА,  У РУСКОМ ГРАДУ КРОНШТАТУ, ГДЕ ЈЕ СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ СЛУЖИО 50 ГОДИНА

Вјерници Санкт Петербурга и Кронштата основали су добротворну фондацију "За обнављање храма св. Андреја Првозваног", а иницијатива ужива подршку гувернера Санкт Петербурга Георгеа Сергејева Полтавченка, наводи се на званичној страници администрације Санкт Петербурга.

"Обнова храма Св. Андреја Првозваног у Кронштату започела је археолошким истраживањима", рекао је замјеник начелника администрације Кронштатског округа Санкт Петербурга Олег Кадомцев у поздравном обраћању учесниима крстоносне литије "Богородиин Пут ", који је започео дан раније у Кронштату.

Више од 300 учесника литије у част Тихвинске иконе Богородице (Тихвинска икона Богородице је икона коју је по предању насликао апостол Лука. У V вијеку је из Јерусалима пренесенаа у Цариград) прошло је улицама Кронштата од капеле Св. Николе капеле Тихвинске иконе Богородице, која се налази на локалитету уништеног храма Св. Андреје, где је служен молебан.

Кадомцев је такође објаснио да су фрагменти темеља храма пронађени прије неколико недјеља током радова на обнови трга. Окружна администрација је због тога покренула археолошка истраживања да би се утврдило који дијелови храма су очуване под земљом и да се утврде границе великог хама којег је совјетски режим уништио 1932. године.
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Требиње - Влада Србије уплатила је 400.000 евра за изградњу духовног центра у требињском селу Мркоњићи, а градоначелник тога града Лука Петровић каже да ће у наредних десетак дана бити презентовано идејно рјешење за изградњу.

- Могу са радошћу да потврдим да је новац уплаћен. Након презентације идејног рјешења које је усвојено слиједи израда пројекта на основу којег ће бити расписан тендер за извођача радова. Рок за ове активности је октобар - каже градоначелник Петровић.

Предсједник Црквеног одбора у селу Мркоњићи Раде Бошковић истиче да је народ пресрећан.

- Велико хвала дугујемо Влади Србије поготово предсједнику Александру Вучићу. Не само њему него и свима из РС који су помогли да дође до реализације ове идеје. Мркоњићи су не само светилиште Поповог поља и Херцеговине него и српства уопште - истиче Бошковић.

У Мркоњићима су мјештани, прије неколико мјесеци, почели сложно и са осмијехом да преуређују стару зграду основне школе са жељом да је претворе у парохијски дом и конак. Сада кажу да са Божијом помоћи и великом радошћу ишчекују почетак подизања храма који ће бити мјесто сабрања српског народа.
​Извор: Глас Српске

У организацији Представништва Републике Српске у Солуну, ученици Основне школе "Милош Црњански" из Бањалуке, одлазе на путовање у Грчку.

Педесеторо ученика петог, шестог и седмог разреда Основне школе "Милош Црњански" у пратњи љекара и наставника одлази на десетодневно путовање у Грчку. План им је посјетити најпознатије знаменитости Грчке, али и уживати на мору.

Ученица Анђела Каурин каже да иду у Грчку и да се због тога предивно осјећа, те да једва чека да стигне.

И ученик Андрија Кременовић весели се путовању.

"Дружићу се са пријатељима, купати се, обилазити разна мјеста, углавном упознаћу свашта ново", прича Андрија.

Стеванија Игњаровић каже да планира да се лијепо проведе и нада се да ће јој бити лијепо.

Захваљујући доброј сарадњи парохије у насељу Петрићевац, Грчке православне цркве и Представништва Републике Српске у Грчкој, ученицима је обезбијеђен бесплатан пут и смјештај.

"Наша Грчка црква као што је до сад чинила и ове године чини што може да наша дјеца посјете манастире и изврше поклоничко путовање у Грчкој", рекла је Војо Балабан, парох.

Весна Бањац, директорка ОШ "Милош Црњански" истиче да су смјештени у Катаринију и одатле ће обићи гробље у Солуну и даље плају да уживају у мору у Грчкој.

Од три финансирана кампа наредно путовање слиједи у августу, када ова основна школа одлази у посјету женском манастиру у Аспровалти у Грчкој.
Погледај ВИДЕО

                    Патријарх Иринеј: Још није вријеме за долазак папе Фрање
Његова светост патријарх српски Иринеј изјавио је да остаје при свом раније изреченом ставу да није вријеме за долазак поглавара Римокатоличке цркве папе Фрање у Србију.

Патријарх Иринеј истакао је да током недавног састанка са државним секретаром Ватикана кардиналом Пјетром Паролином који је боравио у посјети Србији, није било ријечи о доласку папе Фрање.

"О томе ниједну реч нисмо разменили. Ни са једне ни са друге стране. Било је говора о другим стварима, али о томе не. Својевремено сам рекао шта имам и остајем при томе", рекао је патријарх Иринеј за "Блиц".

Лист подсјећа да је српски патријарх почетком године рекао да је "због свега што се десило у прошлости и огромног броја прогнаника из Хрватске велики дио народа против тога" да поглавар римокатоличке цркве посјети Србију.

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић, с друге стране, оцјењује да би посјета папе Фрање била од користи Србији.

"Мој став као државника је да би у интересу Србије била посета папе, нарочито у контексту непризнавања Косова. Тешко ће у будућности бити неког папе који има више разумевања за нас од папе Фрање", рекао је Дачић за "Блиц".

  Малешевић: Увођење вјеронауке у средње школе неће бити науштрб осталих предмета

Малешевић: Увођење вјеронауке у средње школе неће бити на уштрб осталих предмета
Министар просвјете и културе Републике Српске Дане Малешевић поручио је да увођење вјеронауке у средње школе у Српској од наредне школске године неће бити на уштрб ниједног школског предмета.

Малешевић је на конференцији за новинаре у Бањалуци подсјетио да је недавном одлуком Владе Српске у средње школе уведена вјеронаука као обавезан предмет, те да су све средње школе обавијештене да се од септембра сукцесивно уводи вјеронаука од првог разреда.

Он је рекао да ученици имају могућност избора у прве двије године средње школе да изучавају културу религије као алтернативу вјеронауци, а у трећем и четвртом разреду етику.

Малешевић је нагласио да ученици у средњим школама имају више практичне наставе него раније, као и да се у свим основним и средњим школама изучава информатика.

Извор: РТРС

Водич за покривање глава жена у Православној цркви

Обичај који је заступљен више од 2000 година у Православној цркви је да жене и девојке покривају марамама своје главе током богослужења, било да је у питању Литургија у цркви или је у питању породична молитва код куће.

Који су  библијски и светоотачки докази који иду у прилог овом обичају и зашто је то важно?

У овом чланку осврнућемо се на покривање главе у Старом завету, у Новом завету, покривање главе у раном хришћанству, покривање главе на иконама и на покривање главе данас. На крају чланка налазе се линкови са додатним изворима из којих можете научити о хришћанском покривању главе.

                                                   Покривање главе у Старом завету
Вековима пре рођења Христа, покривање глава жена био је општеприхваћени обичај за Богоугодне људе. Није то био неки произвољан избор оних који су желели да буду свети. Пре ће бити да је то било реално очекивање од свих жена да прекрију своје главе.
Када је Свети Дух надахнуо Мојсија да напише петокњижје Светог Писма, једноставно била је општеприхваћена пракса да жене покривају своје главе. У књизи Бројева, када се вршио један јединствен обред који је захтевао да главе не буду покривене, Свето Писмо указује на то да жена треба да открије главу:
„Свештеник ће заступати жену пред Господом, откриј јој главу и дај јој у руке овај принос за сећање” (Бр 5,18).
Наравно да овакав захтев не би имао никаквог смисла да женама глава ние била покривена.
Чак и раније, у књизи Постања, читамо о Ревеки и њеном упознавању будућег мужа Исака:
„Онда Ребека подиже очи своје и кад угледа Исака сиђе са камиле; јер упита слугу „Ко је тај човек који иде пољем нама у сусрет?“ Слуга рече „То је мој господар“. Потом она узе вео и покрише се.“ (Пост 20, 64-65)
Њена побожна одлука треба да буде модел понашања за данашње жене. Она се није разметала својом физичком лепотом. Уместо тога, покрила се, показујући своју привлачност кроз спољашњи приказ скромности.
Покривање женских глава може се наћи и у причи о Сузани. То је једна задивљујућа прича о лепој, чедној жени која је криво оптужена, а касније ју је одбранио од оптужби млади Данило. Сузана је носила вео који не само да је покривао њену главу, него и њено лице такође. У Светом Писму се не гледа благонаклоно на уклањање њеног вела:
„Сада се показа Сузанина огромна љупкост и лепота. Али ти злобници наредише да јој се открије лице (јер беше покривено), да би бар они уживали у њеној лепоти. Тада њени пријатељи и сви њени познаници заплакаше“ (Прича о Сузани/ Дан 13, 31-33)
У овом пасусу Светог Писма, чедни људи одобравају покривање главе жена и стављање вела, док небогобојажљиви људи траже да се то уклони.

                                                Покривање главе у Новом завету

Покривање глава жена је једна од многих сличнсти између Израиља и Цркве. Богобојажљиве жене покривале су своје главе хиљадама година пре доласка Христа. И када је рођена Новозаветна црква, богобојажљиве жене су наставиле са истим обичајем.
У Првој посланици Коринћанима Светог апостола Павла, он подучава све да следе обичаје које су примили:
„Зато вас сада преклињем, браћо, да ме се сетите у свим стварима и да се држите обичаја баш како сам их и ја вама предао“ (1Кор 11, 2)
Покривање глава жеа је један свети обичај који је Црква усвојила, а апостол Павле говори о њему у неколико наредних пасуса. Он каже да се покривањем главе указује част, у богослужбеном смислу:
„Сваки човек који се моли или пророкује покривене главе, обечашћује своју главу.“ (1Кор 11, 4)
„Сваки човек који се моли или пророкује откривене главе, обечашћује своју главу.“ (1Кор 11, 4)
Порука је прилично јасна. Часно је за жену током богослужења бити покривене главе док је нечасно за мушкарца да му глава буде покривена. Због тога мушкарци скидају капе или шешире када се моле, чак и до данас.
Не задовољавајући се да на то укаже само једном, апостол Павле то понавља и у неколико наредних стихова. Жене покривају своје главе, а мушкарци то не раде:
„Мушкарац заиста не треба да покрива своју главу, јер је он слика славе Божије; а жена је слава мужевљева.“(1Кор 11, 7)
„Жена треба да има симбол власти на својој глави, пред анђелима.“ (1Кор 11,10)
Стари завет открива да је овај свети обичај од давнина, али он само даје наговештај из одређених разлога.
Овде у Новом Завету, дати су нам разлози за овај обичај. У Првој посланици Коринћанима 11, стоји да се покривањем главе показује женска част. То је битно „због присуства анђела“.
Анђели су присутни са нама када се молимо и када смо на богослужењу. Можда ми у позпуности не разумемо зашто је покривање главе важно пред анђелима, довољно је за нас да знамо да је овај разлог дат у Светом Писму. Ако Свето писмо каже да је покривање женске главе битно пред анђелима, онда је то нешто што треба озбиљно да схватимо.

                                Покривање главе према раним Црквеним оцима

Свети Јован Хризостом (407.г лета Господњег), у једној својој проповеди на Спасовдан, говорио је и о анђелима и о женском покривању:
„Анђели су овде присутни... Отворите очи са вером и погледајте тај призор. Јер је овај мали простор пун анђела, много више него што има присутних у Цркви! ... Чујте Апостола који нас томе учи, када наређује женама да покривају своје главе велом због присуства анђела“ 
Ориген, још један истакнути учитељ ране Цркве, каже:
„Анђели су усред овог сабрања... имамо овде двоструку Цркву, једну човечију, а другу анђеоску... А пошто су анђели присутни... жене су у обавези када се моле да покрију своје главе због присуства анђела. Они помажу свецима и радују се у Цркви.“
Апостолски обичаји написани су у другом веку, а претпоставља се да је аутор Свети Иполит Римљански. Ова књига даје упутства оглашеним, укључујући и ово:
„А нека све жене имају покривене главе непрозирним платном...“
Свети Кирил Александријски, коментаришући Прву посланицу Коринћанима, пише:
„Анђелима је јако тешко да поднесу ако се овај закон (покривања женских глава) запостави“.
Покривање главе на икона

У Православној Цркви иконе су визуелни водич кроз Веру, једна врста Хришћанске „сликовнице“. Иконе нас уче о животу, смрти и Христовом васкрснућу, о животу многих хришћана који су били много пре нас.
Иконе нас такође уче о покривању главе.
Практично свака икона на којој је нека православна жена приказује је са покривеном главом. Колико је мени познато, једини изузетак је Света Марија Египћанка, а она је једина светица која је живела усамљенички живот у пустињи, далеко од људи.
Све светице су покривале своје главе а то је приказано и на иконама. 
Чак је и Богородица- најблагословенија жена на целом свету- приказана на иконама са покривеном главом.
Да ли треба размишљати о бољем узору за жене? 

                                                            Покривање главе данас
У нашој цркви, од свих жена и девојака се тражи да покривају своје главе, да испоштују Божију заповест дату у Светом Писму, и због поштовања светих обичаја Православне цркве. Непосредно код улазних врата у цркви држимо једну корпу са марамама у случају да су их жене заборавиле код куће и да треба да их позајме за тај дан. Мараме се такође носе код куће, за време породичне молитве.
Иако је поштовање Божијих упутстава само по себи награда, постоје и друге користи од тога такође. На пример: 
Покривањем главе жени се указује част. Као што апостол Павле истиче у Светом Писму да жена себи указује част тиме што покрива своју главу током молитве.
Покривањем главе подстиче се понизност. Богобојажљиве жене долазе у цркву да се усредсреде на богослужење, а не да привлаче пажњу на себе. Девојка може доћи у искушење да покаже своју атрактивну фризуру. Када жена носи мараму, ово искушење се отклања. Она може да се усредсреди на молитву, уместо на своју косу.
Покривањем главе штеди се на времену. У данашњој култури, долази се у искушење да се посвети доста времена и напора за прављење неке фризуре. Али марама је брзо и лако решење. Треба мање времена да се стави марама, него да се направи нека фризура. 
Мараме нам помажу да покажемо љубав и обзир према нашој браћи. Богобојажљиви људи долазе у цркву да се усредсреде на богослужење. Али расуте локне неке лепе жене могу им одвући пажњу. Покривањем своје косе, жена показује умереност и отклања беспотребну пажњу.
Један водећи теолошки журнал недавно је објавио један чланак о покривању главе жене. Убрзо након тога, ауторка чланка постала је члан Православне цркве. У овом чланку, она лепо илуструје иконску сврху покривања главе:
„Моје ношење мараме није само симбол или знак да се слажем са Његовом наредбом, већ да се на видљив начин, вољно подређујем тој наредби. Са подређивањем долази и благослов.“ (Криста Конорад)
У једном издању Слушкиње, једна дама која се зове Јелисавета сведочи о ношењу мараме:
„Дванаест година носим мараму све време. Сада схватам да је то било- и наставиће да буде- неопходно за ходочаснички пут и спасење моје душе. Суштина за мене- и за све већи број мојих сестара- остаје послушност. А са тим долази и сврха живота на једном праведном месту Божијег уређеног универзума, радујући се заједно са анђелима. Сада захвално кажем „Ја јесам!“ у присуству великог „ЈА ЈЕСАМ!“- у молитви и у цркви, окружена анђелима који славе Господа и Цара. Нека је слава Богу, Оцу, Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова. Амин!“
                                                                                         Аутор:  Отац Џозеф Глисон 
Са енглеског превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ - преводилац сајта вјеронаука.нет

Извор:https://blog.obitel-minsk.com/2018/05/a-guide-to-womens-headcoverings-in.html

       ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ ОСВЕШТАО СПОМЕН-ПЛОЧУ СОЛУНСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА 

БОСАНСКА КРУПА, 1. ЈУЛА /СРНА/ - Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Сергије освештао је данас у Храму Успенија Пресвете Богородице у Ивањској, општина Босанска Крупа, спомен-плочу деветорици браће Вајагић, солунским добровољцима из овог мјеста.

Владика Сергије је у пригодној бесједи рекао да Бог жели да се Срби угледају на своје славне претке као што су браћа Вајагић, поријеклом из овог краја, који су дошли из Америке и придружили се српским јединицама на Солунском фронту у Првом свјетском рату.

"Они су из далеке Америке дошли да бране слободу. Знали су да их чека подвиг и жртва, али су испунили Христову вољу, били су вољни да положе живот за своје ближње, за своју отаџбину", рекао је владика Сергије.

Епископ Сергије је нагласио да ови примјери из историје не смију бити заборављени, већ да треба да буду узор.

"Позивам све људе из ових крајева који су отишли да се врате. Срамићемо се ако се одрекнемо својих предака и гробова. Ја сам се вратио. Био сам три године епископ у иностранству и нисам издржао да се не вратим. Ако желимо да живимо примјерно и у складу са својом вјером то је једноставно, треба само да слиједимо наук Исуса Христа", рекао је епископ Сергије. 

Предсједник Удружења "Браћа Вајагић" из Новог Сада Никола Вајагић каже да су солунски добровољци, браћа Вајагић, заборављени хероји о којима се почиње говорити као о браћи Југовић.

Он каже да Удружење његује сјећање на браћу Вајагић и да ће у наредном периоду сваке прве недјеље у јулу бити организовано дружење Вајагића у Ивањској.

"Биће то прилика да видимо шта смо урадили. До сада смо урадили монографију, једна улица у Новом Саду носи име браће Вајагић, а осим тога има и хуманитарног рада, јер морамо помагати овај крај гдје су наши коријени", рекао је Никола Вајагић.

У Новом Граду синоћ је представљена монографија "Добровољци Војске Краљевине Србије - деветорица браће Вајагић" аутора Предрага Вајагића, историчара из Бачке Паланке.

Вајагићи из села Ивањска, Бањани, Добро село, Збориште и Босанска Бојна, општина Босанска Крупа, на преласку из 19. у 20. вијек иселили су у Америку гдје их је затекао Први свјетски рат 1914. године.

С обзиром да је Америка на почетку рата била неутрална, они се нису као добровољци могли пријавити у српску војску, али су прикупљали и слали помоћ.

Tо се мијења 1917. године кад се Америка укључује у Велики рат и када 17 Вајагића долази да се бори на Солунском фронту и за ослобађање Србије.

Још четворица Вајагића, који су као припадници аустроугарске војске заробљени највјероватније на италијанском ратишу, приступили су српској војсци тако да их је било 21.

Сви су преживјели Први свјетски рат, а само је Михајло Вајагић био рањен у ногу и остао неспособан. Умрли су и сахрањени у Србији и БиХ.

У повратничком српском насељу Ивањска завршено је асфалтирање 3,5 километара, донацијом Владе Републике Србије и средствима Владе Републике Српске, општине Босанска Крупа и предузећа "Инетграл инжењеринг" из Лакташа.

​На Видовдан 2018. године, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Господина Г. Фотија у  храму Пресвете Тројице у Теслићу свечано су дочекане мошти Светог кнеза Лазара.
 
У повратку из блатничке Лазарице, у предвечерњим сатима мошти су дочекали свештеници Архијерејског намјесништва теслићког у заједници са мноштвом вјернога народа.
 
Пред троном Светога  Саве гдје су мошти и биле постављене, служен је Акатист Српским мученицима који живот свој положише у нади и вјери на Васкрсење из мртвих.
 
Косовски завјет је иднетитет свакога од нас као завјет несебичне жртве и љубави по узору на истински архетип љубави и жртве – Христа. Управо у тој заједници жртве и љубави Косово није мит и легенда – оно је наш свакодневни олтар на коме се Творцу приноси радост живота: ,,Хвали, душо моја, Господа. Хвалићу Господа за живота свога, певаћу Богу своме целог свог живота.,,(Пс 146,2)
 
Предјседник СОЗ-а Алескандар Митровић
Преузето са Епархијазт

​Бања Лука, Република Српска, 1. јула 2018

Руски архитекти из Московског архитектонског института (МАРХИ), у потпуности су припремили нацрт руско-српског храма у Бања Луци у Републици Српској.
    
Развој пројекта започет је благословом Његовог Преосвештенства епископа Бањолучког Јефрема, у августу 2017. године. У септембру исте године, на мјесту изградње храма већ је извршен припремни рад. Аутори пројекта су руски архитекти и дипломци Московског Архитектонског института Алексеј Капустин Александра Скабичевскаја.

  
Од 14. до 16. јануара 2018. године у званичну посјету Бањој Луци, дошла је делегација Московског архитектонског института МАРХИ на челу са ректором Дмитријем Олеговичем Швидковским. Том приликом одржан је низ састанака и обављен је званични пренос архитектонског пројекта на српску страну. Потписан је споразум о сарадњи између МАРХИ-а и бањалучке епархије Српске православне цркве у реализацији пројекта изградње руско-српског храма.

Његово Преосвештенство епископ Бањолучки Г. Јефрем, посебно се захвалио ректору Московског архитектонског института и младим архитектима за висок ниво припреме пројектне документације.

    
Послије тога, започет је рад нултог циклуса.   
До данас је темељ храма готово завршен, а његове контуре су већ претпостављене.    
Храм се налази у једној од сликовитих мјеста Бања Луке и, према локалним стручњацима, постаће један од највећих храмова у граду. Изградња храма се подудара са 100-годишњицом мучеништва Царске породице.

***

У основи пројекта петокуполног храма са тентираним звоником положио се један од древних руских храмова. У храму ће бити три капеле: Преображења Господњег, Царских мученика и Светих Симеона и Саве, родоначелника династије Немањић. На састанку са архитектама из Москве, Његово Преосвештенство епископ Бањолучки Г. Јефрем истакао је да, упркос чињеници да је идеја о изградњи ове цркве у Бањој Луци присутна скоро 100 година, сада је добила посебан значај, јер је храм посвећен сјећању на Светог цара Николаја II и његову породицу,  а не само као знак захвалности руском цару.
    
Прву иницијативу за изградњу храма-споменика у знак захвалности руском цара Николаја II изразили су српски ветерани Првог свјетског рата. Многи Срби из Босне и Херцеговине били су позвани у аустријску војску и пали су или су се добровољно предали руској војсци. Многи од њих су се прикључили формираном словенском и српском корпусу и окончали рат у редовима ослободилаца. Ти ветерани су изразили жељу да се изгради храм у знак захвалности заштитнику једновјерних Словена Николају Другом, убијеном од стране бољшевика 1918. године

Међутим, та идеја није бити остварена усљед економских тешкоћа и избијања Другог свјетског рата. У данима социјалистичке Југославије, овај пројекат је било немогуће извести из политичких разлога, а сљедећи покушај његовог спровођења спријечен је током рата 1992-1995. године.

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Извор:http://pravoslavie.ru/114093.html

​Зашто се Православци крсте с десна на лево?

Православци се крсте с десна на лево. Најпре, описаћемо технику стављања крсног знамења, а онда објаснити зашто је јако важно да то исправно урадимо.

                 Осењивање крсним знаком
1. Састављамо палац, кажипрст и средњи прст заједно, док се мали и домали прст савију у длан. Три прста заједно састављена представљају Свету Тројицу- Оца, Сина и Светога Духа, а два прста савијена у длану престављају две Христове природе.
2. Дотакнемо чело, па стомак, правећи вертикални део крста.
3. Од стомака, начинимо покрет руком на десно раме дотакнувши га.
4. Завршавамо са крсним знамењем тако што додирнемо лево раме.

Чин „осењивања крсним знаком“ је молба за Божији благослов. Ми се крстимо с десна на лево да бисмо рефлектовали свештеникове радње када нас он благосиља. Свештеник, гледајући у парохијане, благосиља с лева на десно. Према томе, парохијани, осењујућ се крсним знаком то чине с десна на лево.
​
Због тога што је Господ раздвојио овце од јаради, стављајући верне овце на Његову десну страну, а јарад на леву, Црква увек сматра десну страну пожељнијом. Ми се крстимо искључиво ДЕСНОМ руком. Свештеник, када благосиља некога, најпре додирне или упери прстом на његову ДЕСНУ страну, па онда на леву. Такође, кађење Светог стола у Олтару увек се врши прво са ДЕСНЕ стране; кађење иконостаса, мирјана и свега у Цркви увек почиње са десне стране. Свештеник увек даје причешће ДЕСНОМ руком, чак и кад је левак. Постоје и други примери првенства десне стране.

Када родитељ осени дете крстом, то чини с лева на десно, баш као што и свештеник благосиља. Када он себе осени крстом она он, логично, то учини обрнуто.

Католичка енциклопедија наводи да су се у Римокатоличкој цркви верници крстили с десна на лево све до 15-тог или 16-тог века. Они морају објаснити зашто су променили стари апостолски обичај. Ми не можемо дати одговор за њихове побуде.

Да ли је толико важно прекрстити се на одговарајући начин? Једном речју ДА. Ми немамо власт да по систему хоћу-нећу изаберемо које делове хришћанског обреда желимо да следимо. Оци наши, као и безброј светаца крстили су се с десна на лево. На древним иконама је приказан Христос или епископ како почињу са благословом с десна на лево. Десна страна је у Светом Писму и нашим светим химнама приказана као пожељнија. Зашто бисмо то мењали? 

Превод са енглеског САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за вјеронаука.нет
​Извор