 Зашто се Апостол Петар осјећао тужно након што га га је Спаситељ питао: "Да ли ме волиш?" По трећи пут? Зашто грчки изворни текст мијења једну ријеч, што значи "љубав", другом? Зашто Господ пита Апостола Петра трипут? Шта нас ова прича из Еванђеља подучава?
Дани православног поста су дани када се фокусирамо на покајање. Црква ствара услове који су најкориснији за наше очишћење и побољшање. Пост, који предстоји празнику Светих апостола Петра и Павла није изузетак. Оба апостола су примјер покајања за нас. Апостол Павле је прогонио хришћане прије свог обраћања. Касније, када га је Бог позвао да постане апостол, сматрао се најгорим од свих грешника (1Тим 1, 15). Апостол Петар се трипут одрекао Христа, али се потом покајао. Током цијелог живота, сваки пут када би чуо пијетла, плакао би, јер га је то подсјећало на његову пропаст. Да видимо шта можемо да научимо из Петрова покајања. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, који је био Христов омиљени ученик, говори о томе како Васкрсли Господ Исус Христос враћа Петра у свој апостолски статус, питајући га да ли га воли или не трипут. Свети Оци обично објашњавају да Господ овим опрашта Петру тростуко одрицање од Христа. Овај одломак помиње да је "Петар био ожалошћен, јер му је трећи пут рекао:" Да ли ме волиш? " (Јн 21, 17). Ако прочитате већину енглеских превода Библије, можда ћете помислити да је разлог жалости апостола, који се одрекао Исуса, јер се исто питање понављало трипут (са малим варијацијама). Руски и словенски преводи указују на исти закључак. Међутим, ако прочитате грчки оригинал, видјећете овај догађај сасвим другачије. То је зато што постоји неколико ријечи за љубав, на грчком. У овом пасусу Господ користи реч "αγαπας" у прва два питања (Јн 21, 15-16), а затим "φιλεις" у свом трећем питању (Јн 21,17). Да скратимо, можемо рећи да се први од ових глагола обично користи када се говори о духовној љубави, док се други користи кад причамо о љубави као пријатељској љубави. То јест, Господ буквално пита Петра у свом посљедњем питању: "Да ли ме волиш на било који начин?" Скоро као: "Па, да ли ме уопште волиш?" Због тога чак и на енглеском овај пасус имплицитно говори да је разлог Петрове жалости није чињеница да га је Господ питао: "Волиш ли ме?" трипут, него да је у овом случају користио други глагол. Грчки текст чини га још јаснијим, јер пише да је Петар био узнемирен када је чуо "φιλεις με", а не "αγαπας με" као у прва два случаја. Епископ Касијан (Безобразов) детаљно обрађује ову чињеницу када истиче: "Нема сумње да се сва три питања прате једно друго у падајућем редослиједу." Прво, Господ пита Петра: "Симоне Јонин! Љубиш ли ме већма него ови?" Затим, Он једноставно пита: "Симоне Јонин! љубиш ли ме? Коначно, "Симоне Јонин! љубиш ли ме? Петар чује питање о врсти љубави која се зове φιλια, што га чини очајним. Шта је кључ овог опадајућег поретка Господњих питања? У Јеванђељу нема ништа случајно. Одговор лежи у самом Јеванђељу. Док смо прочитали у причу о Петровом одрицању од Христа, његова три негирања су се разликовала једно од другог. Његово прво одрицање готово као да му ништа није значило. Изгледа да је апостол у стању шока, како то данас кажемо. Жели да буде сам, да се сакрије, да остане невидљив, да би схватио догађај, апсорбовао га, сложио се са чињеницом да је стварност, а не ноћна мора, да сазнаје своје тајно значење и начине да то отвара, како би могао да живи у овој новој искривљеној стварности. "Не знам нити разумијем шта ти говориш", одговорио је на питање слушкиње поглавара свештеничкога (Мк 14, 68). Ехо сопствених ријечи: "Ако се и сви саблазне о тебе ја се нећу никад саблазнити" (Мт 26,33) и даље би могао звонити у ушима. Питање Спаситеља: "Симоне, сине Јонин, љубиш ли ме већма него ови?" (Јн 21, 15) - "Σιμων Ιωνα, γγαπας με πλειον τουτων?" - подсјећа на његову хвалисаву тврдњу. Друго одрицање не оставља мјеста алтернативном тумачењу. Он то потврђује заклетвом: "не знам тог човјека". (Мт 26, 72). Зато је друго питање Господње краће од првог и очигледно донекле оклијевајуће: "Симоне, сине Јонин, волиш ли ме?" - «Σιμων Ιωνα, γγαπας με?» (Јн 21, 16). Током свог трећег одрицања, Петар је додао преклињања и заклетве, чиме је завршио његово одбацивање Исуса: "Тада се поче клети и преклињати да не зна тог човјека. И одмах запјева пијетао" (Мт 26, 74). Зато посљедње питање Сина Божијег звучи као пресуда која је узнемирила Апостола Петра, "Σιμων Ιωνα, φιλεις με?" (Јн 21, 17). Према Светим оцима, нечије покајање мора одговарати мјери његових гријехова. Ако се неко врати на гријешење, то доказује да његово покајање није било комплетно. У овом пасусу видимо како Господ помаже палог апостола да се коначно ослободи слабости која га је довела до одрицања од Бога. Питања која је спаситељ поставио учинила су да се Петар ражалости и да суштински оздрави своју душу. Можемо додати да Господ не пита Петра да ли га воли један-на-један. Урадио је то јавно, како би Петар реаговао јавно. Свети Оци су истакли чињеницу да покајање мора одговарати не само мјери већ и начину гријешења. Ако увриједимо некога ријечима, наше покајање мора укључити вербално извињење особи коју смо увриједили. Ако смо изазвали финансијски губитак, наше покајање ће бити непотпуно ако не надокнадимо губитке. Ако некога сматрамо лошим, морамо се покајати и у нашим мислимс такође (осим кроз Св. тајну Исповијест наравно). Апостол Петар се јавно одрекао Христа, па се његова љубав према Господу морала такође показати јавно тј. у присуству других људи. Наша екзегеза овог одломка није се дотакла Петрових одговора, нити Господњих захтјева нити на много других ствари, али вјерујем да чак и аспекти овог пасуса који смо споменули могу бити корисни за нас. Што се тиче других тачака које нисмо направили, ми ћемо покушати да се оправдамо ријечима самог јеванђелисте Јована: "А има и друго много што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свијет, мислим, не би могле стати написане књиге. Амин." (Јн 21, 25). Андреј Горбачев Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Извор |