Владика Сава-интервју 2. дио

Епископ марчански Сава изабран је за викара епископа бањалучког Јефрема на мајском засиједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве прошле године. У Епархију бањалучку дошао је са мјеста шефа Кабинета патријарха српског Порфирија.
За њега је ово био својеврстан повратак кући. Епископ Сава родом је Српца, гдје је завршио основну школу. Одатле се по завршетку основне школе отиснуо у богословски свијет. Прво на Цетиње, затим у Београд, а онда и у Швајцарску.
Пут га је довео и у Загреб, гдје је био на послушању код патријарха, тада митрополита загребачко-љубљанског, Порфирија. Међутим, благословом Српске цркве, долази у Бањалуку.
Стигао је у јулу, а у октобру је постављен за настојатеља манастира Милошевац, надомак Приједора. У манастирском дворишту уочи највећег хришћанског празника – Васкрсења Господњег, разговарали смо са преосвећеним владиком.
​
Са мјеста шефа Кабинета патријарха Порфирија, Сабор Вас поставља за викара епископа бањалучког, у ову Богом васкрсавану епархију. Ускоро ће годину дана од избора. Какви су Ваши утисци откако сте дошли?
Епископ Сава: Утисци су да Црква Божија у нашем народу живи интензивним животом. Наш народ, вјерујући народ, не одваја себе од Цркве. Не посматра Цркву само као једну од институција нашег народа, која има своју улогу у моралном, просвјетном, културном животу нашег народа, него заиста доживљава себе истинским члановима тијела Христовог, односно сам тај народ је Црква.
То ми је утисак, да овдје народ интензивно живи своју вјеру. Да има доста народа који су хришћани, не само номинално, него живећи Јеванђеље. С обзиром на то да има много народа и изазови пред Црквом су можда већи него у неким другим крајевима, али је и велика радост када видите да имате у храму испред себе људе који разумију своју вјеру и који живе у потпуности своју вјеру.
Вјероватно је то и плод тридесетогодишњег учења вјеронауке на овим просторима и мукотрпни и свакодневни рад наших свештеника и вјероучитеља. Чини ми се да они који живе у Цркви својим животом то свједоче и онима изван Цркве.

Можемо рећи да сте се вратили кући. Са 15 година отишли сте у свијет, на школовање, пут Вас је водио од истока до запада, долазите назад након толико година. Како видите Епархију у којој сте данас викар епископу у односу на оно када сте отишли као млад богослов на школовање?
Епископ Сава: Доста рано сам отишао из ових крајева, послије основне школе. Сваки пут када бих долазио, а то би било углавном током школских одмора, дало се примијетити да увијек нешто ново постоји. Или је то неки храм који је изграђен, или је то неки стари храм који је обновљен, или је то више народа у храмовима на богослужењу, поготово за празнике, или су то разне активности свештеника са вјерницима, или је то већи број омладине у храму, дјечака у олтару, за пјевницом…
Дакле, утисак је да је сваки пут црквени живот на овом подручју све више напредовао, ишао узлазном путањом. Тако да простор Епархије бањалучке који сам познавао тада и сада се умногоме разликује у квалитету црквеног живота, али и у квантитету, односно броју наших вјерника. Свакако да смо доста узнапредовали на том плану.
Дакле, дјелује ми да је Црква обновљена у правом смислу те ријечи.

Постављени сте за настојатеља манастира Милошевац, надомак Приједора. У самој Епархији обновљено је много манастира, подигнути су и неки нови. Колико обнова тог монашког, манастирског живота значи за подизање вјере уопште, а посебно овдје?
Епископ Сава: Манастири су одувијек имали посебну мјесто и улогу у нашем народу. И то је још од Светог Саве. Он је, вративши се са Свете горе, прво зидао манастире по Србији. Па и на Свету Гору кад је отишао, прво што се старао да уради јесте да подигне манастир за своје сународнике, који би могли поћи тамо да се подвизавају, моле Богу и да то све раде на свом језику, односно да њима буде разумљиво.
Од почетка Свети Сава формира манастире, не само као мјеста која су резервисана за неке људе који ће се повући из свијета и тамо се молити Богу за сав народ, него их ствара као мјеста гдје ће се окупљати и вјерујући људи. Управо због тога је прва болница направљена у Студеници. И школе су отворане у манастирима. Неколико манастира су били и резиденције. Сједиште архиепископа је било у манастиру Жичи.
Кроз сву историју, и у оним тешким временима разних ропстава, монаштво је често имало и предводничку улогу у нашем народу. Данас монаштво има преображавајућу улогу. Као мало соли што је потребно да се осоли сва храна, тако и монаси својим животом у ствари постављају ту духовну со, која нашим људима, прије свега хришћанима, али и онда људима добре воље, показују пут ка Цркви, пут ка Христу и оне вриједности које свједочи хришћански живот.
Обнова манастира и у њима монашког живота јесте и духовна обнова нашег народа. У нашој Епархији из темеља су обновљена четири историјска манастира. У њима је данас све више младих људи жељних монашког живота и истинског подвига. Манастири су заиста духовне оазе на простору наше Крајине.

Добили сте прилику да сада стасавате поред једног великог архијереја наше Цркве, владике Јефрема. Једног од сигурно најцјењенијих владика. Били сте раније уз патријарха Порфирија. Да ли је то за Вас изазов или привилегија?
Епископ Сава: И једно и друго. Укратко, привилегија је имати такав изазов. Владика Јефрем је заиста један од епископа најпосвећенијих свом послању, свом свједочењу, свом послу. То свједочи пуних 45 година као архијереј. Борио се, заједно са својим свештеницима, да на најбољи могући начин обнови Црку Божију у овом народу и да не буде то само физичка обнова, него и духовна обнова, односно аутентично свједочење Јеванђеља Христовог. То често многи нису разумјели.
Сада је, након толико деценија, могуће донекле сагледати аспекте тог његовог рада. Свакако да служење уз таквог човјека јесте изазов. Зато што човјек има потребу да на изазове одговара на начин на који одговара и владика Јефрем. Али је и привилегија, због искуства које има у служењу Цркви. Сем одговорности постоји и благодарност Богу на томе што постоји могућност и прилика да се са доброг извора научим како треба да изгледа служба архијереја у Цркви.

Пуно је изграђено храмова у годинама епископства владике Јефрема. Цркве су свакако пуне, али реликти неких прошлих времена и посљедице тих времена се и даље осјећају. Како данас привући више и младих, па чак и оних старих који су живјели у оно вријеме, да храмови буду још пунији? Јер сигурно да има простора за то.
Епископ Сава: Чињеница је да је за духовну обнову нашег народа претходно била потребна физичка обнова. Да бисмо могли да окупљамо људе у нашим храмовима, било је потребно подићи храмове тамо гдје их није било или обновити храмове који су у неком историјском моменту страдали или порушени.
Реликти који постоје и данас не треба да буду препрека за комуникацију између Цркве и вјерника. Ако оставимо реликте по страни и разговарамо срцем к срцу, онда мислим да неће бити проблем да привучемо Цркви оне који можда из неких разлога, па на крају и идеолошких, још увијек нису чланови Цркве.
А ако се почнемо бавити тим реликтима и тумачити их, можемо доћи у ситуацију да изгубимо и неке који су се вратили Цркви. Црква Христова је довољно широка за све и она се не бави темама идеологије, него се бави питањем вјечног спасења људи, а сваки човјек на крају размишља о вјечности и о смислу живота.
Дакле, Црква Божија је отворена за све и уколико о томе будемо говорили, па и са генерацијама које имају некакве предрасуде, мислим да можемо имати успјех.

Колика је одговорност Цркве за народ, за стање у друштву? Треба ли више прићи народу, бити с народом?
Епископ Сава: Одговорност је на свима у друштву, не само на свештеницима или на Цркви. И свештеници су дјеца овог друштва. То нису неки људи који су дошли из неког другог друштва или који су неки ванземаљци који су се појавили овдје, па сад они треба да у нашем друштву обнављају систем правих вриједности.
Дакле, друштво производи подмладак, па на крају и свештенство. Ствар је у томе што свештенство треба да буде преображавајућа сила у друштву. И уколико родитељи васпитају своју дјецу на правим вриједностима, онда ће нам такви бити и свештеници, али такви ће нам бити и адвокати, и љекари, и учитељи. Одговорност подједнако лежи на свим члановима друштва.
На свештеницима свакако јесте и додатна одговорност, а то је да морају да превазиђу те оквире у  које их је укалупило ово друштво. Зато што они у ствари свједоче Јеванђеље, а Јеванђеље је живот који превазилази свако друштво, сваку културу, свако образовање, сваку нацију, сваку идеологију.

Кажу да се Црква се треба модернизовати. Раније ми је владика Амфилохије рекао да је Црква увијек модерна, јер се не мјери само мјерилима овоземаљског живота. Ипак, некако се чини да је потребно промијенити приступ млађима. Више су на друштвеним мрежама. Ево, и патријарх поједине владике су присутни на мрежама. Како гледате на то, како направити баланс да Црква остане ипак црква, да то не оде у другу крајност од потпуне затворености?

Епископ Сава: Црква већ 2.000 година има једну те исту поруку коју проповиједа, а то је Христос и то је спасење у Христу свих. Због тога се веома често догађа да кад слушате бесједу неког свештеника видите да се он у тој бесједи позива на неке од црквених учитеља и отаца из  IV, VIII или IX  вијека, или на новије светитеље и оце. Зашто? Зато што су сви имали једну те исту поруку.
Истина је да свима није био исти начин преношења те поруке из разлога што се друштво кроз историју мијењало. Дакле, да би неко проповиједао у ИВ вијеку, као што су ту радили чувени кападокијски оци, било је потребно да изучава не само теологију, него прије свега философију, реторику, астрономију, музику и тако даље. Све оне науке које су биле на снази у антици.
И дан-данас порука Цркве и Јеванђеља остаје иста. Због тога је, вјероватно, и речено да је Црква увијек актуелна и увијек модерна. Просто, Црква у данашње вријеме користи језик разумљив и приступачан народу који је у Цркви. Језик цркве треба да буде савремен, али са увијек истом поруком.
Дакле, друштвене мреже нису проблем?
Епископ Сава: Питање присутности Цркве на друштвеним мрежама не представља проблем. Кад се појавила телевизија, Црква се појавила и на телевизији. Данас имамо и емисије које су посвећене  вјерским темама. Имамо и преносе богослужења преко телевизије и радија. Имамо преносе или дијелове бесједа у медијима, тако је и са друштвеним мрежама.
Црква користи средства доступна младом човјеку да би му преко тих средстава упутила ријеч о Јеванђељу, ријеч о спасењу. Не треба Црква да мијења поруку, али да свакако се користи и савременим начином комуникације.
Извор: бањалука.нет/ разговор водио: ​Александар Стојановић
прочитај ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА САВЕ, ВИКАРА ЕПИСКОПА БАЊАЛУЧКОГ-1. ДИО

---