  Православни хришћанин нема опасности од губљења свог идентитета. Јер ће у Цркви сачувати, или ако га је изгубио, наћи свој идентитет, макар он био и територијални, у смислу наше свете земље Косова и Метохије, Републике Српске. То чувамо у Цркви. Језик, писмо, вјеру. Јер чувајући и живећи вјеру, човјек се шири.
Рекао је ово у великом васкршњем интервјуу за портал banjaluka.net епископ марчански Сава, викар епископа бањалучког. – Све што изградимо кроз и у Цркви и Православљу траје вјечно.Зато Владика Николај каже “Све што радиш, везуј концем за небо”. То је допринос Цркве. Она позива на мир, дијалог, превазилажење сукоба, моли се за све жртве на цијелом свијету – казао је епископ Сава, који је у мају прошле године изабран за замјеника епископа бањалучког Јефрема. Приближава нам се Васкрс, празник над празницима, основ и стуб наше вјере. Видимо да је у данашње вријеме у читавом свијету дошло до кризе вриједности. Како нам тајна васкрсења Господњег може помоћи да у ово вријеме, да тако кажемо, останемо нормални? Епископ Сава: Васкрсење свакако је празник над празником, односно највећи празник који прослављамо. Иако кажемо да је један од највећих, у ствари је највећи празник. Зато што нам он суштински показује који је смисао доласка Бога на свијет. То је да човека који је пао, који је отпао од Бога и тиме увео у своје постојање смрт и коначност и крај постојања, и самим тим и гријех и слабост и болести, Христос својим васкрсењем побједио је све то што човека чини рањивим и коначним. Дакле, Васкрс је уништење смрти и празник живота. Живота који почиње васкрсењем Христовим и трајаће у вјечности заједно са Њим. Сваки хришћанин, Црква генерално, али онда и друштво у цјелини из празника васкрсења у ствари извлачи управо ту поуку и тај закључак да ми као људи нисмо створени да бисмо једног дана нестали или да би оно добро што радимо нестало, него напротив – да бисмо живјели вјечно. Да сваки добри траг који остављамо иза себе у ствари је траг у вјечности и остаје као плод наше креативности, наших размишљања, наших руку дјело. Владика Николај је рекао “да ми не чекамо боља времена, него Христа”. Имамо и косовски завјет који нам је остављен као народу да није пораз пораз на земљи, него да је побједа то што настављамо живјети даље. Колико је Васкрс уткан у српски народ? Епископ Сава: Па српска култура је генерално култура хришћанских народа, култура која је настала на Јеванђељу. Све оно што је настало у нашем народу извире из Јеванђеља. То су наши међуљудски односи, то су односи човјека као творевине са Творцем, са Богом, то су и међународни односи. Све почива на Христовом учењу и на Јеванђељу. То што смо се данас процесом секуларизације одвојили од јеванђеља, не значи да можемо лако да извучемо тепих испод својих ногу и да пренебрегнемо чињеницу да наша култура и све оно што култура обухвата, почива на јеванђељу. Отуда та култура почива на тези, на увјерењу, на вјеровању, да је Христос све и сва. Да је Христос извор постојања људскога и свега онога што човјек ствара и што јесте, али и крајњи циљ. Отуда Владика Николај кад каже “ми чекамо Христа а не боље вријеме”, говори о томе да времена никад нису била лака. Пред празник Васкрсења Господњег имамо Страстну недељу, дане када је сам Христос страдао, када је од најближих ученика предан, када је ухапшен зато што је некима сметало његово дјело у народу, дјело које је било спасоносно, на крају је страдао. Осуђен, на најтежи начин срамоћен, пљуван, изругиван и на крају распет, на најсрамљи начин на крст. Крст је био симбол срама, на крсту распињали највећи разбојници. Дакле, ни у његово вријеме, ни када је Он ходио земљом, нису била добра времена. Напротив, можемо рећи да је то моменат, како каже отац Јустин, када је човјек убио Бога на земљи. Христос каже: “Ако и мене гонише, и вас ће гонити”, својим ученицима. Дакле свако вријеме после њега је тешко, има своје изазове И ријетко кад су била времена у којима је човјек у потпуности био слободан у сваком сегменту живота. Зато та изрека Владике Николаја нам објашњава да је Христос циљ нашег живота, односно оно што нам он нуди, а то је спасење и вјечни живот. Вјечни живот у Христу. Знамо да овај овде живот у свијету створеном није савршен и да је веома тежак, препун разних искушења, болести. Ријетко ко има срећан живот, да није било којом тегобом оптерећен. Онај који свој живот обогати Христом, свој живот у ствари обогаћује смислом. И онда циљ тог и смисао таквог живота је у ствари коначни сусрет са Христом. Хришћани тај сусрет већ осјећају и доживљавају у цркви, на Светој Литургији, али се њему надају. Мало ме то посјећа и на ону ранохришћанску изреку да “хришћани јесу у свијету, али нису од овог свијета”. И да наша отаџбина није овде на земљи, него на небу. Христа је распео народ. Руља је узвикивала “распни га, распни га”. Пилат, симбол власти, само је опрао руке. Политичари И данас перу руку. Колико је важно да не идемо за руљом, него да останемо своји, да размишљамо? Очигледно да је манипулација масама од увијек била на снази. То видимо и чињени не само да су узвикивали: “распни га, распни га”. Исти ти људи или већина тих људи су неколико дана раније говорили, дочекујући Христа у Јерусалиму, “Осана сину Давидову, благословен који долази у име Господње”. Дакле, човек да би био аутентичан у ствари треба да има здраво расуђивање. Као они који су били у маси, који су дочекивали Христа у Јерусалиму, узвикујући “Осана, благословен који долази у име Господње”, али се у моменту страдања Христових нису повели узвицима масе, него су остали, препознали у ствари ко је Христос, препознали Спаситеља свијета у Њему и до краја остали под Његовим крстом. Било их је мало. Неки су се разбјежали због страха од Јудеја, а они најхрабрији су остали. Међутим, и они који су отишли из страха су видјевши Васкрсење Христово, видјевши Њега који се јављао својим ученицима после васкрсења, вратили се на пут вјере. Апостол Петар, који се три пута одрекло Христа, се покајао. Па чак се каже да се и Јуда покајао Христос би му опростио, зато што Бог не може другачије него да опрашта. Бог никога не одбацује, него је дошао у свијет управо да би сваки који се покајао и повјеровао био спашен. У времену смо појачаних сукоба. Како Црква да сачува мир међу људима. Патријарх и Сабор су се помолили за све страдале, за мир. Како остати хришћанин у овом времену, а сачувати оно најважније – идентитет, симболе и територију, првенствено мислим на Косово и Метохију. Епископ Сава: На првом мјесту, молитвом и богослужењем. То је основни задатак Цркве. И када одемо на Свету Литургију прве ријечи које чујемо су: “У миру Господу се помолимо, за вишњи мир и спасење душа наших, за мир цијелога свијета и јединство свих”. Света Литургија протиче безброј пута помињући мир, све до завршетка Литургије која завршава: “У миру изиђимо”. Једна од основних молитава је молитва за мир. Не само политички, него унутрашњи, са собом, Богом, ближњима. То је први и основни задатак. Стога можемо рећи да онај ко је православни хришћанин нема опасности од губљења свог идентитета. Јер ће у Цркви сачувати, или ако га је изгубио, наћи свој идентитет, макар он био и територијални, у смислу наше свете земље Косова и Метохије, Републике Српске. То чувамо у Цркви. Језик, писмо, вјеру. Јер чувајући и живећи вјеру, човјек се шири. Све што изградимо кроз и у Цркви и Православљу траје вјечно. Зато Владика Николај каже “Све што радиш, везуј концем за небо”. То је допринос Цркве. Она позива на мир, дијалог, превазилажење сукоба, моли се за све жртве на цијелом свијету. Често нас питају људи из дијаспоре: “Како да сачувамо дјецу да остану Срби”. И увијек је одговор: “Сачувај га да буде православан”. Јер ако га будеш учио да буде Србин намећући му језик, културу, фолклор, он ће то да трпи до неког узраста када ће отићи са својим другарима Нијемцима, Французима, а неће код деде и бабе у Србију или Републику Српску. Постоји тенденција у неким наративима да се може бити Србин без православља. А патријарх Порфирије често каже да нам је “име православно, а презиме српско” Епископ Сава: Ако га сачуваш да је православни хришћанин, онда ће он бити Србин гдје год је у свијету. Аутентично свједочење хришћанства је основ и кључ за све. Све друго, може имати смисла само ако је плод тога. А ако је замјена, онда мислим да нема успјеха. Можемо ли рећи да је Православна Црква сметња ономе што данас називамо нови свјетски поредак? Епископ Сава: Христос је сметња сваком новом свјетском поретку који жели да на земљи успостави човјек. Зато што је Христос онај који окупља и сабира. Црква је Тијело Христово, којој је глава сам Христос. Као што у једном тијелу, ако немате неки дио тијела, то тијело не функционише потпуно нормално. Тако постоје и тежње да се осакати Тијело Христово, односно Црква Божија. Зато је Црква заједница која обједињује људе, обједињује у сваком добру и врлини. Христос нас учи да опраштамо и излазимо у сусрет ближњем. С те стране, могуће је да је Црква препрека онима који желе да разједињују и да на тај начин владају... наставак ВЛАДИКА САВА-ИНТЕРВЈУ 2. ДИО Извор бањалука.нет/ разговор водио: Александар Стојановић |