​Међународни хорски сусрети у Бањалуци: Сусрети традиције увезани музиком

Традиционална музичка манифестација “Бањалучки хорски сусрети”, која већ годинама окупља хорове из неколико држава, свечано ће бити отворена у петак, а ове године окупиће девет хорова и ансамбала.
Овај међународни хорски фестивал по 17. пут организује Српско пјевачко друштво “Јединство” из Бањалуке, а овогодишња смотра, која ће трајати до суботе, биће одржана на неколико локација и то у сали Светосавске омладинске заједница, Храму Христа Спаситеља те вијећници и концертној дворани Банског двора Културног центра. Посебна важност хорских сусрета је унапређење хорског пјевања, повезивање градова и држава и упознавање различитих ансамбала, што све заједно може значајно да обогати музички живот и концертне активности у Бањалуци.

– “Бањалучки хорски сусрети” трају три дана, у њиховом склопу биће одржани: промоција издања (збирка хорова и компакт диск) Мјешовитог хора СПД “Јединство” Бањалука и Хора свештеника Епархије бањалучке, округли сто са композитором Мирољубом Аранђеловићем из Београда, два цјеловечерња концерта, више променадних и других наступа – најавили су организатори, пише Глас Српске.

Промоција поменутих издања биће одржана сутра од 18 часова, у просторијама Светосавског културног клуба, док ће фестивал свечано бити отворен у петак концертом духовне православне музике у Храму Христа Спаситеља. Од 20 часова сви посјетиоци имаће прилику да, осим “Јединства”, чују и Женски ансамбл “Дар” (Бањалука), Мушки хор “Источник” (Београд), Ансамбл “Љубав, вера, нада” (Београд), Женски ансамбл “Константин” (Бањалука) и Камерни мјешовити хор Академије умјетности Бањалука. Диригенти на концерту су Бојана Радивојевић, Хилда Хрекес, Немања Савић и Милутин Јојић.

“Бањалучки хорски сусрети” су манифестација на којој је у протеклих неколико година наступило више од 100 хорова из Републике Српске, БиХ, Србије, Словеније, Грчке, Аустрије, Румуније, Македоније, Грчке, Бугарске и других земаља, те више од 5.000 активних учесника. Према ријечима организатора, наступе је до сада пратило више хиљада поклоника хорског стваралаштва.

– На основу објективних показатеља, музичких критика еминентних диригената, композитора, других музичких зналаца и многобројне публике, “Бањалучки хорски сусрети” у потпуности су оправдали очекивања стручне критике и музичке јавности, те тако потврдили несумњив значај ове музичке манифестације. Са сигурношћу се може рећи да “Бањалучки хорски сусрети” досежу високе естетске и умјетничке вриједности и тиме потврђују оправданост свог постојања – објаснили су организатори.

У наставку овогодишњег фестивала биће одржан сусрет с композитором Мирољубом Аранђеловићем Расинским, којег ће заинтересовани имати прилику да упознају у суботу у вијећници Банског двора од 11 часова.

Фестивал ће бити затворен у суботу у концертној дворани Банског двора програмом који ће почети у 20 часова, а на којем ће наступити неколико хорова и ансамбала из Бањалуке, Београда, Челинца и Прњавора.

Ово је четврта изложба у циклусу „Ремек дјела староруског сликарства из колекција руских музеја“

МОСКВА. Музеј руске иконе отворио је изложбу једног ремек-дјела - иконе 16. вијека „Избављење апостола Петра из тамнице“. Током Великог отаџбинског рата, она је, заједно са другима, однесена из новгородске цркве у Њемачку. Вратити је у отаџбину било је могуће тек 1948. године.

„И спадоше му ланци с руку. На то му анђео рече: опаши се и обуј своје сандале. И учини тако. Рече му још: огрни своју хаљину и хајде за мном “. Ова једна од најневјероватнијих епизода у животу апостола Петра описана је у Дјелима апостолским. Затворен у тамницу, због проповиједања о Христу, Петра је чудесно извео одатле анђео. Управо је овај тренутак иконописац ухватио.

„Интересантно је да је апостол Петар вјеровао да спава и сања. И тек када је анђео нестао и остао је слободан да стоји сам, схватио је да је све било у стварности “, рекла је Марија Тасалова, водич Музеја руске иконе. 

Икона је окружена са 18 жигова - малих слика које говоре о животу апостола: сусрет Петра и Павла, погубљење војника који су погубили самог Петра и прешли у хришћанство након његове смрти, неколико обиљежја посвећено догађајима везаним за историју Русије. 

„Средином 16. вијека, када је настајала ова икона, овај празник је стекао посебан значај. Будући да је на дан прославе избављања апостола Петра из затвора било вјенчање цара Јована IV, Ивана Грозног “, рекла је Марија Тасалова.

За Музеј руске иконе ово је четврта изложба у низу „Ремек дјела староруског сликарства из колекција руских музеја“. Раније су овдје били приказани споменици из Ростова, Пскова, Мурома. Пројекат је осмислио оснивач музеја Михаил Абрамов, који је трагично умро у љето 2019. године. Михаил Абрамов, који је своју личну колекцију претворио у јавни музеј, вратио је иконе однесене на Запад послије револуције, помагао црквама и сарађивао са државним музејима. Већину новца који сам зарадио потрошила сам на музеј - своје животно дјело. Превод: вјеронаука.нет

„Прошло је више од годину дана од трагичне смрти. Породица Михаила Јурјевича финансијски и организационо подржава Музеј руске иконе. А идеје које је поставио Михаил Јурјевич, ми их следимо “, рекао је Сергеј Богатирев, заменик директора Музеја руске иконе.

Музеј руске иконе има заиста грандиозне планове, који су увијек одликовали пројекте Михаила Абрамова. Изложба руских икона у Версају је само један од таквих пројеката.
​ Превод: вјеронаука.нет

Новооткривене подводне рушевине указују на хришћанску прошлост на турској обали Црног мора 

Власти провинције Орду, на сјеверу Турске, објавиле су, у понедјељак, да су стручњаци из музеја подводне археологије Бодрум пронашли рушевине цркве на дну језера Гага, потопљене 15 метара испод површине.

Старост ових остатака тек треба да се утврди. Језеро од 15 хектара најважнија је знаменитост у региону и део је природног заштићеног подручја. Усред језера налази се мало острво са рушевинама тврђаве и цркве која датира из средњег вијека. Ово и недавно откриће утицали су на власти да језеро региструју као археолошко налазиште.

Много је хришћанских остатака расутих по провинцији Орду, на јужној обали Црног мора. Напуштени су или претворени у музеје, умјетничке галерије, позоришта или џамије.

Почетком 20. вијека регион је имао значајну хришћанску заједницу. Више од половине становника Ордуа, главног града провинције Орду, били су хришћани.
Превод: вјеронаука.нет  / извор

​Специјални изасланик за дијалог Ричард Гренел присуствоваће у недељу 25. октобра литургији у храму Светог Саве у Милвокију, саопштили су из инцијативе "Срби за Трампа" који подржавају кандидатуру актуелног председника САД на предстојећим изборима.

Како се наводи у објави на Фејсбук налогу "Срби за Трампа 2020",  литургију ће служити епископ новограчанички средњезападноамерички Лонгин.

Гренел ће том приликом посетити и локалну српску заједницу. Извор: РТС

Двадесет и девет година од избора патријарха Вартоломеја на Васељенски престо

Поводом 29. годишњице избора Васељенског патријарха, директор Канцеларије за штампу и комуникације Васељенске патријаршије Никос Папацристу објавио је на друштвеним мрежама тренутке са свог путовања.

Данас је „дан прекретнице, не само за саму Патријаршију - која је најстарија жива институција у овом историјском граду, на овом раскршћу планете - већ и за цијело православље“, рекао је он.

„Дан који нас подсјећа на допринос патријарха Вартоломеја током међухришћанског и међурелигијског дијалога у подизању свијести о заштити природне околине и Божијој творевини  уопште, али и у низу социјалних питања, као што су избјегличка криза, људска права и вјерске слободе, питања која је Васељенски патријарх постављао својим говором и иницијативама током читавог овог периода, од свог избора “, написао је.

„То није само годишњица која се тиче само живота Васељенске патријаршије, већ је прекретница која долази да нас подсјети на вишедимензионални рад и иницијативе васељенског патријарха Вартоломеја, заштитника православне вјере и неисцрпног браниоца Мајке Цркве у Цариграду. Превод: вјеронаука. нет

​Пољски уставни суд је, у четвртак, одлучио да је абортус због аномалија фетуса неуставан. На тај начин је забрањен најчешћи разлог за прекид трудноће у Пољској. 

Предметни закон допуштао је побачај у случају велике вјеројатноће да нерођено дијете пати од неизљечиве болести или ако дијете има мале шансе да преживи порођај. У таквим је случајевима абортус је био допуштен до рођења дјетета, а пољске pro-life  заједнице кажу како је захваљујући том закону велики број абортуса изведен на дјеци с Доуновим синдромом.

“Данас је Пољска примјер за Европу, за цијели свијет. Додала је и да би супротна одлука суда водила к поступном повећању доступности убистава. Могуће је заштитити живот, могуће је редовно дјеловати про-лифе, што доноси резултате”, рекла је након пресуде Каја Годек, покретач иницијативе Стоп абортусу и директор Фондације живот и породица, преноси wPolityce.

Иначе, подршку про-лифе организацијама по овом питању дао је и пољски предсједник Андрзеј Дуда.
​
Пошто одлука ступи на снагу, абортус у Пољској ће бити дозвољен само у случају силовања, инцеста или пријетње по здравље и живот мајке. Сви ти разлози су били узроци само два одсто абортуса у претходним годинама.

"Законске одредбе у пољу права на живот нерођеног дјетета које га чине зависним од његовог здравља су неконзистентне са уставом", рекла је предсједница Уставног суда. 

Освећење храма обављено на Мадагаскару
Још један храм у Славу нашег Господа и просвећења обраћеника отворио је своја врата у Митрополији Сјеверног Мадагаскара. „Овај пројекат митрополита Мадагаскара и читаве Африке Игњатија веома је велик, али љубав и подршка коју добијамо од вас је много важнија“ - рекао је, са захвалношћу пријатељима Мисије Сјеверног Мадагаскара, о. Панајотис Папајоаноу, напомињући: „Свакодневно осјећамо вашу љубав и подршку. Бог Вас благословио".  Превод: вјеронаука.нет

​Дана 17. октобра 2020. године, митрополит волоколамски Иларион, митрополит Иларион, предсједавајући Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије, одговарао је на питања водитељке ТВ канала Јекатерине Грачеве у програму "Црква и мир" који се емитује суботом и недјељом на каналу Русија-24.​

Митрополит Иларион: Црква Светог Саве у Београду може постати нека врста нове Аја Софије за хришћане

Е. Грачева: Здраво! Реч је о програму „Црква и мир“ на каналу „Русија 24“, гдје постављамо питања предсједавајућем Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополиту Волоколамском Илариону. Здравствујте, владика!

Митрополит Иларион: Здравствујте, Катарина! Здравствујте драга браћо и сестре!

Е. Грачева: Патријарх Кирил је дао изјаву о ситуацији у Нагорно-Карабаху. С тим у вези, жељела бих да вас питам како Руска православна црква види решење проблема који политичари већ тридесет година нису успјели да ријеше у Нагорно-Карабаху?

Митрополит Иларион: Сукоб око Нагорно-Карабаха је, прије свега, територијални спор двије државе. Такви спорови могу се ријешити војним средствима, политичким средствима. Руска православна црква је током читавог периода овог сукоба тражила да се пронађе политичко рјешење. Јер ниједан територијални спор не кошта људе. И сада је Његова Светост Патријарх, након што су у Москви одржани успјешни преговори под предсједавањем Сергеја Викторовича Лаврова, позвао да примирје, које је сада постигнуто на привременој основи, постане прилика да се политички лидери врате на канал дијалога и још покушају да пронађу рјешење проблема политичким средствима. Кад је рат, када се пролије крв, ово није ситуација у којој можете водити дијалог. Неопходно је напустити рат, крвопролиће и тражити политичка решења.

Истовремено, веома је важно да се треће снаге не мијешају. Сада стално чујемо изјаве Турске, али Турска нема никакве везе са овим сукобом и не би требало. Због тога је веома важно да је све пребачено натраг у миран канал, у канал политичких преговора, како би лидери двије земље смогли снаге да сједну за преговарачки сто и постигну неке одлуке које би задовољиле обје стране, и што је најважније, које би задовољиле становнике Нагорно-Карабаха.

Е. Грачева: Владико, недавно сте снимили апел парохијанима у вези са другим таласом коронавируса. На основу показатеља које тренутно биљежи Министарство здравља, које мјере је Руска православна црква спремна да предузме?

Митрополит Иларион: Руска православна црква слуша препоруке које долазе од санитарних власти, од савезних власти, од регионалних власти. У сваком конкретном случају, Руска православна црква фокусира своје активности на ове препоруке. Иако унутар Цркве постоје одвојени гласови који кажу да Црква то не би смјела да слуша, да се држава не би требала мијешати у послове Цркве. Овде, наравно, не говоримо ни о каквој интервенцији државе, нити о било каквом притиску државе на Цркву: овдје говоримо о чињеници да смо сви позвани да учинимо све што је могуће да спасимо животе људи. Ако је, на примјер, у граду Москви ситуација сада врло напета, има пуно заражених и много умирућих, онда, наравно, морамо поштовати све мјере предострожности које су прописане и препоручене. Односно, током богослужења стављајте маске, одржавајте социјалну дистанцу, носите рукавице; користите хигијенске производе који су неопходни, обришите икону након сваког ко дође да је пољуби; избјегавајте физички контакт, руковање, благослов рукама који се љубе ...
Опет, било је разних спорова унутар Цркве, било је људи који су говорили да је немогуће заразити се кроз причешће. Сви вјерујемо да је заиста немогуће заразити се св.причешће, али оно се чува у металним посудама које су направљене људском руком, а које се, генерално, не разликују од обичних посуда. И нико од нас не може гарантовати да се инфекција неће пренијети овим судовима. Због тога смо престали да љубимо путир након причешћа и зато дезинфикујемо причесну кашичицу како бисмо умањили ризике од инфекције....


Е. Грачева: Владико, пређимо сада на међународну агенду. У блиској будућности планирано је да руски предсједник посјети Београд, гдје ће бити присутан на освећењу храма Светог Саве - величанственог храма у Београду. Предсједник Србије Вучић је за ову грађевину рекао сљедеће: „Ми сада немамо Аја Софију, то ће бити нова Софија“. Зашто се предсједник Русије одлучио да присуствује освећењу овог храма и када је донесена ова одлука?

Митрополит Иларион: Заиста, предсједник Србије позвао је руског предсједника у Србију да учествује у освећењу овог величанственог храма. Али мора се схватити да се епидемиолошка ситуација од тада много промијенила, па је сада тешко уопште рећи да ли ће и када доћи до такве посјете. Ово ће зависити од предсједниковог распореда, епидемиолошке ситуације и политичке ситуације. Али, заиста, српска страна би вољела да види руског предсједника и, наравно, московског патријарха на освећењу овог  храма.

Ово је највеличанственији православни храм на Балкану. Гради се преко стотину година, уз бројне прекиде. У фази када се поставило питање о унутрашњости храма, ту су се укључииле Руска православна црква и Руска Федерација. Заиста, истинско ремек дјело је створено рукама руских мајстора мозаика, то јест, ако посјетите овај храм и уђете унутра, онда, вјероватно, једноставно можете да осјетите шта су амбасадори равноапостолног кнеза Владимира, који су посјетили Цариград у 10. вијеку и учествовали у богослужењима у светој Софији, која је видјела сав овај сјај, сву ову љепоту, вратили се и рекли кнезу: "не знамо да ли смо били на земљи или на Небу".

Заиста, у ситуацији када се Аја Софија по налогу турског руководства поново претворила у џамију, за хришћане ће овај храм Светог Саве у Београду бити нека врста нове Аја Софије. Људи ће доћи тамо и видјети како би изгледала Аја Софија да је остала православна црква.

Е. Грачева: Владико, не могу да се сјетим да Никита Сергејевич Михалков слави годишњицу 21. октобра. Сви га познајемо, пре свега, као генијалног филмаша и глумца. Мало људи зна да је он и позоришни редитељ: регрутује глумце у своју академију, сада је његово позориште филмског глумца на Поварској у фази реконструкције. Била сам прилично изненађена чињеницом да када регрутује студенте, а такође током позоришних проба, позива свештеника. Ви сте пријатељ са Никитом Сергејевичем. Питам се да ли сте једном разговарали о овој теми, рекао ми је зашто му је свештеничко мишљење важно при одабиру глумачке трупе?

Митрополит Иларион: Нисмо са њим разговарали о овој теми. Али, заиста, пријатељ сам са Никитом Сергејевичем, веома га ценим као изузетног филмског редитеља, као дивног глумца, као изузетну културну личност, као особу која је многе младе људе поставила на ноге и дала им зелено свјетло за сопствени пут у биоскопу. Поред тога, Никита Сергејевич је дубоко религиозна особа. Није равнодушан према мишљењу Цркве о његовим активностима. Генерално, у многим својим поступцима и изјавама руководи се црквеним учењем.

Мислим да се он као вјерник односи према својој креативности. Ако позове свештеника да учествује у избору глумаца, то је, вјероватно, прије свега због теме филма који ће снимати. Поред тога, имамо свештенство које је добро упућено у кинематографију, а које је и сама дипломирала на ВГИК-у. Мислим да је учешће таквих свештеника условљено не само чињеницом да су свештеници, већ и чињеницом да су углавном професионалци у овој области.

Наравно, желио бих да искористим ваше питање да срдачно честитам Никити Сергејевичу на овој годишњици, да му пожелим даљи креативни успјех, здравље, што је сада посебно важно, дуговјечност и нека га Господ чува дуги низ година.

Е. Грачева: Да, желимо Никити Сергејевичу здравље и Божју помоћ у свим његовим напорима. Такође имам ту срећу да радим у његовој трупи, у његовом позоришту филмског глумца. Пуно вам хвала, Владико, што сте одговорили на наша питања.

Митрополит Иларион: Хвала, Катарина. 
Извор: моспат.ру; превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​ 

Прва црква посвећена Светом краљу Милутину

У недељу, 25. октобра 2020. године, са почетком у 12 часова, у селу Житорађе код Владичиног Хана Епископ ће освештати темеље цркве која ће, по први пут у Српској Цркви, бити посвећена Светом краљу Милутину.

Извор: Епархија врањска

​ПОСТОЈЕ ЛИ НЕСРЕЋНИ БРОЈЕВИ? Одговара протојереј Владимир Пучков

Људски инфантилизам је страшна сила. У сваком случају, никада нисам срео људе који су инвентивнији од оних који попут ватре бјеже од идеје да све у животу треба да ураде сами, плаше се избора и труде се свим снагама да избјегну одговорност. Узмимо за примјер тако срамотно занимање као што је проналажење некога ко је крив. Обично се онај који је крив без напора и проблема нађе у уском или не баш друштвеном кругу. У зависности од врсте и обима проблема, кривац се може оптужити за сплетке, ширење трачева, „нешто“... Ако се из неког разлога не може пронаћи кривац, они прибјегавају помоћи сунчеве активности, магнетних олуја, „лоших” дана или „несрећних” бројева ...

Заиста, како се у тако нешто може вјеровати? Али, ипак, они вјерују. Они озбиљно вјерују и озбиљно говоре другима о томе. Шта они причају! У неким земљама је степен апсурда толико висок да, на примјер, 13-та соба можда неће бити доступно у хотелима. И мада ову чињеницу узрокује ништа више од бриге за профит (ако сујеверни гости одбију да се настане у „несрећној“ соби, зашто је то потребно?). У цјелини, морате се сложити, врло је симптоматично.

Дакле, могу ли бројеви бити срећни или несрећни? Прво, позабавимо се основним. Дакле, бројеви се користе за означавање количине, за нумерисање, за бројање. Односно, ради уређења и погодности људског живота и активности. Бројеви немају друго, посебно или независно значење.

Међутим, постоји такав концепт као симболика бројева. На примјер, у Светом Писму је такав присутан. Подсјетимо се најмање три пута броја 14. у родослову Христа код јеванђелисте Матеја, бројева 3, 7 или 12. који се више пута налазе и у Старом и у Новом завјету. Књига "Апокалипсис" или "Откровење" ап. Јована Богослова је до крајности потпуно засићена симболима, укључујући и симболичке бројеве ... То је, међутим, природно за пророчку књигу. Али и овдје значај бројева не треба прецјењивати. Као што знамо, задатак симбола је да открије и комуницира. Односно, симбол важности сам по себи није вриједан, већ само зато што обавља неку врсту услужне функције, штавише, у строго дефинисаном контексту.

Дакле, бројеви сами по себи нису ништа друго до алати, што недвосмислено свједочи о њиховој савршеној неутралности. Да направимо грубо поређење: да ли можемо да замислимо срећни одвијач или несрећни француски кључ? Приближно исто је и са бројевима.

Да, кажемо, али шта да учинимо ако је вјеровање у мистично значење бројева дубоко укоријењено у уму, ако се страх од „лоших“ и „несрећних“ бројева јавља подсвјесно?

Научи да живиш. За почетак схвати живот као Божји дар човјеку. Бог не захтијева ништа за живот који нам је дао, али ми смо одговорни за то како користимо његов дар. Човјек је једино створење Божије, које је Створитељ обдарио креативним способностима, а главно поље примјене тих способности је човјеков сопствени живот. А особа, као што знаш, живи или онако како жели, или онако како мора. Разлика је у приступу животу. Можеш му приступити креативно, стварајући од њега оно што би жељио да видиш. Или се у њему можеш осјећати као пасивни учесник у процесу који се одвија изван нас. Међутим, бити креативан није баш у реду. Природно је, јер је живот Бог дао у човјекове руке и само човјек сам на крају мора да буде одговоран за оно у шта претвара овај живот. Све ово, наравно, није тако лако. Мораш стално дјеловати, редовно бирати, сваки пут прихватити посљедице свог избора, бити одговорни за своје поступке и увијек имати на уму да си увијек крив за све проблеме.  Ићи са током, избјегавати изборе, избјегавати одговорност, увијек наћи некога кривог и непрестано се сажалијевати. 

Инфантилност и пасивност ријетко доводе до нечег другог осим проблема, невоља и недаћа. Неспремност и, на крају, банална неспособност да се преузме одговорност за себе, рађа потребу да разлоге тражимо изван себе. Како да не вјерујеш у „несрећне“ бројеве? Истина, Бог је милостив. Па чак и у животу најочајније, неодговорне и инфантилне љењости назире се срећа. У овом тренутку, сигурно треба да се сјетиш ког датума, мјесеца и године се мрак разишао, сванула зора и бљеснула муња! И тако у круг ... Према томе, можеш колико год желиш да се убјеђујеш да не постоје „срећни“ и „несрећни“ бројеви, „пророчки“ снови и „знаци судбине“, међутим, ако не радиш на сопственом ставу према животу, не савладаваш љењост, не рјешаваш се инфантилизма, не стичеш одлучност, храброст и истрајност, неке химере (ФИГ. ВАРКА, САМООБМАНА, УОБРАЖЕЊЕ, САЊАРИЈА, НЕИЗВОДЉИВА МИСАО) ће замијенити друге, а свијест ће остати иста, сујеверна, плашљива, лишена наде у Бога.

С друге стране, свјестан, трезвен и поштен став у животу, увијек захвалан Богу и свијест о одговорности пред Њим, помажу човјеку, како каже о. Алекандар Шмеман да „живи живот као непрестани дар", откритива га у Богу и преображава се. Јасно је да уз такво расположење вјеровање у „срећне“ и „несрећне“ бројеве, као и у друге пусте глупости, неће постати само сувишно. Биће лишено било каквих предуслова, не само за развој, већ чак и за његов настанак.        
Превод: вјеронаука.нет

​У граду Синоп, у Турској /родно мјесто грчког философа Диогена/ налази се комплекс Митридатових палата, у чијем је средишту ранохришћанска црква, отприлике 660. године нове ере, која је позната као „Црква палата“ (Balatlar Church).
Ископавања у 2.300 година старој палати започела су прије 11 година уз подршку турског Министарства културе и туризма.

У овој фази, тим за ископавања, предвођен Гулгуном Короглуом /Gülgün Köroğlu/, професором на Одјељењу за историју умјетности на Универзитету лијепих умјетности Мимар Синан, ради на откривању мозаика који се у њему налазе.

Десетине хиљада предмета и гробних комора из 7. вијека већ су откривени током ископавања која су се одвијала претходних година. Значајно откриће пронађено је 2013. године када је пронађена камена кутија у којој се налазио комад дрвета који се сматра дијелом Часног крста. Овај налаз је пренесен и чуван у Археолошком музеју Синоп.

Говорећи за Hurriyet Daily News, Короглу је рекао да су током недавних ископавања, која су започела средином јула, пронађени мозаици слични древном граду Зеугма, датирани између 5. и 6. вијека.

Наглашавајући да су пронађени мозаици од изузетне важности за регион Црног мора, шеф ископавања је истакао да су то мозаици пронађени у гробницама богатих из рановизантијског периода.

Како је објаснио Короглу, након завршетка рестаурације мозаика, гробнице ће бити откривене. За ову годину пројекат ће бити завршен у новембру, док ће поново почети сљедећег марта.

Превод: вјеронаука.нет /Извор

​Нова школска година је почела са новим мјерама и отежаним условима рада, али то није омело ученике 6. разреда наше школе за нове пројекте и нова остварења.
Они су са својом вјероучитељицом Жанелом Пажин осмислили и реализовали видео емисију : "Православац радозналац ".
У својим емисијама говориће нам о значају и суштини православне вјере. Припремају и репортаже о манастирима и црквама, а од њих ћемо моћи да сазнамо и о неправославним хришћанским црквама и другим вјерским заједницама .
Јер, Православац је радозналац...ПОГЛЕДАЈ ВИДЕО на њиховој фејсбук страници

ГРАНАДА. Католичка надбискупија Гранаде предала је парохији Московске патријаршије, на употребу, цркву апостола Вартоломеја у центру овог шпанског града, преноси Интерфак-Религион.

Договор о трансферу постигнут је на састанку архиепископа Мадридског и Лисабонског Нестора и надбискупа Франциска Хавијера Мартинеза Фернандеза из Гранаде.

Послије Литургије поводом празника Покрова Богородице, архиепископ Нестор разговарао је са парохијанима о перспективама развоја парохије и пресељења у нову зграду коју је парохији обезбиједила католичка надбискупија Гранаде.
Превод: вјеронаука.нет

Често људи записују превише у своје белешке. Улазе претерано у детаље о нечему или о нечем другом, што није сасвим исправно. Постоји још једна, такође непримерена, крајност, у којој неко једноставно изговара своје грехе кроз неки јединствен образац.

Понекад ми људи који долазе на исповест говоре отприлике следеће: „Јуче сам се вратила кући и дочекао ме супруг који је, као и обично, био пијан. Критиковала сам га и почео је да виче на мене. Побеснела сам и ошамарила га. Наравно да сам погрешила што сам то учинила, али шта сам друго могла да учиним? ... ”То није исповест. Исповест мора бити [изјава] покајање, а не прича о вашем животу, а још мање покушај да оправдате своје грехе.

Иако постоје људи који у својој једноставности не знају да се покају на било који други начин – а наравно да ће њихов духовник прихватити такву врсту исповести - ипак би било исправније да се то каже на следећи начин: „Ја сам зла и врло раздражљива, а када је мој муж поступио неправилно, разбеснела сам се и ошамарила. Веома се кајем што сам то учинила и кајем се због тога. Замолила сам га за опроштај и обећавам Богу да убудуће никада нећу поступити на такав начин. “ По мом мишљењу, тако би била правилна исповест.

Често људи записују превише у своје белешке. Улазе претерано у детаље о нечему или о нечем другом, што није сасвим исправно. Постоји још једна, такође непримерена, крајност, у којој неко једноставно изговара своје грехе кроз неки јединствен образац, нпр. „Згрешио сам због сујете, малодушности, раздражљивости ...“ „Нисам поштовао пост и имао сам лоше мисли ...“ Дете би могло рећи „понашало сам се лоше ...“. Шта значи „кроз сујету“? Шта значи „бити раздражљив“? Шта значи „лоше мисли?“ Шта значи „понашати се лоше?“ Не треба говорити уопштено о страсти вас погађа - јер она погађа све - већ о томе како се страст манифестује у вама. На пример, било би тачније рећи „Омаловажавао сам ћерку, псовао је лошим речима и ударао је ...“, а не „Нервирао сам се због своје ћерке“. Други пример би био гордост ... Како се испољава ваша гордост? Омаловажавали сте друге, гледали сте одозго према свима или сте били груби према некоме, желећи да га омаловажите. Што значи да исповест не би требало да буде детаљна прича која се односи на све околности дате радње, већ изјава о покајању за одређене грехе; с друге стране, ти греси не треба сводити на неки општи/јединствени образац.

Неки наши савременици склони су проналажењу специфичних и тачних имена за своје грехе, док други показују патолошку радозналост и теже откривању грехова који постоје, али са којима нису упознати. Неки људи, на пример, траже [да им се дају специфичне дефиниције мало коришћених / старинских израза који изражавају  фине нијансе у разликовању различитих грехова]. Чини ми се да је ово неисправно. Грехе треба називати речима које постоје у савременој употреби. Када се молимо, када читамо јутарња и вечерња молитвена правила, користимо речи које су говорили Свети Оци, позајмљујемо њихове слике, и то је тачно, јер учимо језик Светих, учимо правилан однос према Богу. Међутим, чини ми се да би требало да се, кајући се, служимо својим речима. На пример, не би требало да кажете да сте били похлепни, већ да сте, на пример, покушали да некоме удовољите у нади да ћете добити новац заузврат[од њега] или сте учинили нешто добро у нади да ћете за узврат добити исто . …
Знамо да постоји осам страсти и да постоје заповести. Због наше предаје тим страстима и свих кршења тих заповести ми би требало би да се покајемо.

Треба да изразите своје покајање за разне грехе на различите начине. Постоје неки греси који су толико нечисти и гнусни да, изражавајући своје покајање, не би требало улазити у детаље. Међутим, требало би да упутите  свештеника схвати шта вам се десило, јер се често такви греси описују у општим цртама, скривајући се иза [те генерализације] страшних изобличења у односима мушкарца и жене. Не можете једноставно рећи: „Склон сам прељуби“. Морате разјаснити начин на који се то манифестује. Не требате се сећати детаља ових гнусних грехова, али је неопходно да их представите на такав начин да свештеник разуме величину тог греха. Кајући се, неопходно је запамтити да у себи имате ту злу страст и избегавајте ситуације у којима се она може испољити, али морате отерати од себе сећања на почињене грехе. Међутим, од суштинске је важности не само сећати се грехова безумне гордости, сујете, крађе, омаловажавања других које сте починили, већ чак и призивати их у мислима, посебно кад год се у нама појаве нечастиве мисли. Аутор: епископ орекхово-зујевски Пантелејмон 
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  / извор

Атонско благо објављено је на дигитализованој изложби у Атинској концертној дворани

Дигитална интерактивна изложба ријетко виђених кодекса, докумената и предмета који се чувају на Светој гори Атос, свемушкој монашкој заједници сјеверне Грчке, отвара се за јавност у петак, 16. октобра, у Атинској концертној дворани.
Изложба „Пролазак у свјетлост“ обухватиће дигитализоване предмете који се протежу хиљаду година постојања историјске енклаве из неколико њених манастира.

Посјетиоци ће такође имати јединствену прилику да сазнају о свакодневном животу монаха на Светој Гори, јер је то подручје такође познато, у кратком времену приказаном јавности (до 24. октобра).

Пројекат „Mt. Athos Digital Arc“ завршен је током четири године уз суфинансирање Европске уније и НСРФ-а. Обухвата дигитализоване слике рукописа, изузетних умјетничких дјела, 3Д моделе цркава на на Светој гори Атос, презентације манастира и апликације у образовне сврхе.

Пројекат је користио платформу за учење на даљину Moodle за стварање образовних садржаја.

Пројекат „Mt. Athos Digital Arc “ начин je комуникације са друштвом, рекли су представници, посебно са младим људима који су упознатији са дигиталним медијима. Превод: вјеронаука.нет  / Извор: АНА-МПА

​аутор Игор Кузњецов

Инцидент је пријављен омбудсману за дискриминацију и осуђен као примјер „призвука глувоће“ против религије и двоструких стандарда.

Петнаестогодишњем ученику раније ове јесени није било дозвољено да носи крст приликом позирања за групну фотографију у шведској школи. Међутим, осталим студентима је дозвољено да носе своје вјерске симболе, извјестио је хришћански лист Даген.

„Носио сам љубичасти џемпер са оковратником, крст ми је висио споља. Имао сам прилично дугачак ланац и метални крст на коме је био Исус“, рекао је дјечак.

Према петнаестогодишњаку, који је желио да остане анониман, фотографкиња га је замолила да скине крст, усуђујући се да би било увредљиво укључити га у школску фотографију. Дјечак је, додуше, био шокиран и понижен, али је послушао и ставио крст у џеп.

„Нисам тип који воли да се свађа. Упутио сам јој сувисли поглед, тако да је схватила да мислим да је то чудно. Знам да они који носе вео нису морали да га скину. Наравно, не желим ништа да се то догоди. Али ако сам био приморан да скинем крст, исто би требало да важи и за друге вјерске симболе “, објаснио је дјечак.

Петнаестогодишњак каже да су он и његова породица активни у шведској цркви и да сви у одјељењу већ дуго знају да је хришћанин, што је потпуно прихваћено и непроблематично.

Сада је инцидент пријављен Омбудсману за дискриминацију (ДО) и Омбудсману за дјецу и ученике (БЕО).

„Ово може изгледати као ситница. Али на крају се ради о томе какво друштво желимо и колико вриједи наша вјерска слобода. Тада овакав догађај постаје озбиљан и ствар принципа “, рекао је дјечаков отац. „Не ради се о томе да гајимо било какву огорченост према школи, већ да је важно реаговати на глувоћу која постоји у погледу религије, не само за хришћанску дјецу и младе.“
Такође је сугерисао да би ситуација била потпуно другачија да је школски фотограф тражио од ученика да им скине муслимански вео или јеврејску Давидову звијезду 

„Ово би било ужасно злостављање. Али када је то хришћански симбол, онда то не дјелује тако опасно “, размишљао је.

Директор школе се оградио од инцидента и рекао да је фотограф погрешио. Фотографска компанија је одговорила да фотограф има ограничено искуство са школском фотографијом.

До 1919. шведски школски систем био је хришћански и имао је блиске везе са црквом. Данас Шведска забрањује укључивање верских елемената у школски програм. У независним школама ваннаставне активности могу добровољно да садрже верске елементе.

​У бањалучком храму Покрова Пресвете Богородице у насељу Нова Варош, свечано је прослављена храмовна слава. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Господин Јефрем је, уз саслужење више свештеника и ђакона Епархије бањалучке, служио Свету Архијерејску Литургију.
Велики број вјерника из бањалучких насеља Нова Варош и Росуље се окупио у храму да би дочекао Његово Преосвештанство и узео учешћа у Светој Литургији.

Након Свете Литургије Преосвећени Владика се пригодном бесједом обратио вјерном народу, честитао славу храма и осветио нову икону Покрова Пресвете Богородице која ће бити ту у храму да чује вапаје и да помогне вјерном народу који јој се моли Пресвета Богородице Спаси нас!
​
Извор: инстаграм налог епархије бањалучке

Хитон Господњи, делић одеће Исуса Христа натопљен крвљу када је разапет на Голготи, враћа се кући.

Непроцењиви поклон Руске Цркве верници у Србији могли су да целивају више од годину дана. 

Реч је о делу гардеробе коју је носио Господ Исус Христ, која се у Светом писму назива долама. За њу су војници приликом Христовог распећа бацали коцку, ко ће да је узме.

По предању, доламу је Пресвета Богородица изаткала Господу Христу.

Честица је у Србију стигла по благослову московског патријарха Кирила.

После литургије у цркви Рођења Светог Јована Крститеља, светиња се авионом враћа у Јарославску епархију, у Спасо-Јаковљевски манастир у Великом Ростову. Извор

Слика Уроша Предића "Косовка девојка", једно од најпознатијих дјела у историји српске умјетности и културе, биће изложена у Конаку кнегиње Љубице у Београду до 16. октобра.

Ово изузетно вриједно дјело, које је власништво Музеја града Београда, само је повремено доступно јавности, а тренутно је изложено поводом манифестације "Дани европске баштине".

Кустос Музеја града Београда Исидора Савић изјавила је Срни да је слика настала на основу цртежа из 1914. године, а да се у овом музеју чува од 1940.

- Као инспирација за слику Урошу Предићу је послужила народна пјесма "Косовка девојка", коју је сматрао једном од најљепших у историји српске књижевности - навела је Савићева.

Савићева је указала да је Предић насликао идеализовани приказ епске јунакиње - Косовке девојке како вида ране смртно повријеђеном Павлу Орловићу.

- Она је представљена као невјеста Топлице Милана, чија је супруга требала да постане послије повратка из боја. Међутим, пошто је јунак изгубио живот у борби, Косовка дјевојка је постала ожалошћена вјереница која након битке лута бојним пољем у потрази за вјереником, његује и окрепљује преживјеле - рекла је Савићева.

Она је указала и на значај временског периода у којем је слика настала.

- С обзиром на то да је настала у вријеме Првог свјетског рата, слика се може тумачити као универзална сцена страдања у ратно вријеме, а Косовка дјевојка као прва болничарка - рекла је Савићева.

Савићева је указала да је на тај начин Предић насликао општу људску трагедију која прати све велике ратове, а да је ликовима Косовке дјевојке и Павла Орловића приказао српски народ у његовој патњи у рату.

Она је нагласила да је та слика једно од најпознатијих дјела у историји српске умјетности и културе.

- Слику је поручило Женско друштво "Коло српских сестара", које је основано 1903. године и чије чланице су се бавиле хуманитарним радом - рекла је Савићева.

Према њеним ријечима, чланице тог друштва су биле веома активне током балканских и Првог свјетског рата, када су као добровољне болничарке пружале помоћ и његовале рањене борце.

Савићева је напоменула да је слика, одмах након настанка, стекла велику популарност, те да је била штампана и на разгледницама које су продаване у хуманитарне сврхе.

- Крајем 20. вијека слика је нашла мјесто и у популарној култури, па се појавила и на омоту плоче "Бијелог дугмета", а лик Косовке дјевојке је оживљен и у филму "Бој на Косову" - истакла је Савићева.

Она је подсјетила да је ово дјело претходно било изложено 20. јуна у Скупштини града Београда, те да је због великог интересовања поново доступно јавности у сали "Под сводовима" у Конаку кнегиње Љубице. ​ | Извор: СРНА

​Икона је, пре свега, света слика пред којом стојимо у молитви. Такође је видно изражено животно искуство светаца. Поврх тога, то је уметничко дело које нам преноси појам наших предака о лепоти. Поред свега осталог, икона је важан историјски извор који нам говори о заборављеним предањима. На пример, шта значи наушница у уху Христа Богомладенца?

Наушница је мушки накит
Изненађујући и често неочекивани детаљи на неким иконама дају нам доказе о предањима која досежу у далеку прошлост. Једно од њих је величанствена грчка икона Светог мученика Јакова Персијанца (крај 12- почетак 13. века) са једним детаљем који се истиче. На њему је приказан свети Јаков како носи наушницу у облику прстена са малим привеском. Такав украс на Истоку дуго је био мушки додатак и могао би указивати на висок друштвени статус.
 
Уз неколико изузетака, попут једне фреске из Саборног храма Свете Софије у Кијеву (11. век) која приказује непознатог свеца са две наушнице (претпоставља се Светог Георгија), руска црква није имала традицију приказивања ратника са накитом у ушима. Али њихово постојање у царском окружењу као мушки додатак који наглашава високо порекло може се пратити из писаних извора. Византијски писац Лав Ђакон (крај 10. века) у свом огледу под насловом Историја описује изглед кнеза Свјатослава Игоревича, сина принцезе Олге: „... Изгледао је суморно и строго. На једном уху имао је златну наушницу; красиo га је карбунул (црвени камен) уоквирен са два бисера “. Није познато кад је распрострањена традиција мушкараца који носе наушнице прекинута и заборављена, али постоје необориви докази о њеном постојању у 14. веку.

Хајде да погледамо Духовну повељu великог кнеза Ивана Ивановича (сина Ивана I  Московског), својеврсног тестамента  састављеног око 1358. године. Међу стварима које принц оставља синовима, Дмитрију (будућем хероју Куликове битке) и Ивану, видимо не само иконе, коњичке мачеве и појасеве, већ и наушнице, опет украшене бисером. „И поклонио сам свом сину, принцу Дмитрију: икону Светог Александра, велики златни ланац са златним крстом ... рамени плашт, сјајни златни појас са камењем и бисерима које је мој отац, принц, благословио са ... сабљом од злата и наушницом од злата са бисером ”. (Цитирано из публикације: Духовна и уговорна писма великих и кнезова апанажа из 14-16. века. Припремио за објављивање Л.В. Черепнин. М.-Л. Издавачка кућа Академије наука СССР-а, 1950.)

Постоји претпоставка да је већ дуго време наушница у уху мушкарца већ дуго значи да је он једини син својих родитеља. Разлике у ношењу наушница у зависности од брачног статуса ратника постојале су у Русији међу козачким окружењем. Највероватније, ова традиција има древне корене. Можда округла наушница са три привеска на десном уху Богомладенца, кога држи Богородица у наручју на грчкој фресци из 1192. године, смештеној у храму Панагиа тоу Арака (Кипар), управо симболизује да је Исус Јединородни , Једини Син Божији. Аутор: Светлана Липатова
​
За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ /  Преведено из  Каталога добрих дела

Патријарх руски у карантину, из предострожности, након контакта са случајем коронавируса

Патријарх московски и цијеле Русије, Његова светост Кирил, у сриједу је остао у карантину, након што је ступио у контакт са потврђеном инфекцијом Covid-19, објавио је портпарол Московске патријаршије.

Он је додао да је Његова Светост доброг здравља и да наставља да редовно ради.
​
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Богородица насликана на стијени изнад луке Кастелоризо.
​
Амблемски приказ Панагије, Дјеве Марије, зналачки је насликан на стјеновитој формацији изнад луке Кастелоризо, малог грчког острва на крајњем југоисточном Егеју.

Слика Панагије, заједно са писаним благословом, долази након недавне провокације, када су за сада непознате особе бациле црвену боју на површину џиновске обојене грчке заставе на острву, које се налази на око 2 наутичке миље од обале Анадолије. Кастелоризо је, у посљедње вријеме, служио као мета све ратоборнијег и ратоборнијег Ердогановог режима.

Слика на стијени дјело је умјетника Стратоса Милонаса из Ксантија, а настала је након иницијативе о. Гиоргоса Малтезоса, најстаријег свештеника на Кастелоризу, уз подршку локалних становника.
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Велики румунски теолог 20.вијека сада има музеј у срцу Букурешта. Музеј посвећен оцу Станилоју поставила је Стара парохија Светог Ђорђа и налази се у приземљу парохијске куће у дворишту богомоље.  Парохијски свештеник Сорин Танцау објаснио је за Басилица.ро одакле је потекла идеја за пројекат и представио неке важне аспекте у погледу корисности музеја.

„Иницијатива за организовање парохијског музеја кренула је од чињенице да је познати богослов (од 1947.године) дуго живио у том простору са супругом и кћерком Лидијом“.  Отац Танцау је нагласио да је „топли и пријатељски музејски простор, који у први план ставља блиставо лице богослова цијењеног у цијелом православном свијету, направљен из захвалности за очеву мисионарску активност“.

„Када музеј буде отворен (одмах након што румунско друштво превлада период пандемије) циљ му је да буде домаћин различитих лансирања књига, теолошких дискусија, курсева и семинара за студенте, медијских емисија, које евоцирају теолошку личност оца Димитрија Станилоја, али такође и за посјете ходочасника“, рекао је о. Танцау. Тренутно парохија ради на виртуелној турнеји у сликама, као и краткометражном филму на неколико језика међународне циркулације, у сврху презентације за посјетиоце.

Пројекат музеја
Уређење музеја започело је у прољеће 2019. године, о трошку парохије, али уз подршку тима добровољаца који је почео да трансформише собе, „у мјесто погодно за почаст успомени на великог теолога“. Архивске слике на којима је представљен отац Димитрије Станилоје биле су извор инспирације за организацију музеја.

Прва соба је уређена тако да оца Димитрија Станилоја видимо на већини фотографија, у унутрашњости са румунским специфичностима, са зидом од вуне сатканим током рата, окруженим многим традиционалним иконама, насликаним на стаклу, типично трансилванским, како би посјетиоцу помогао да се сјети изрека оца да: „нигдје небо није плавије него у Владенију“, његовом родном мјесту.

Друга соба музеја замишљена је као „културни простор у коме се могу дивити оригиналним рукописима оца Станилоја, које је поклонио господин Цостион Николеску, заједно са иконом Свете Тројице, која је била драга оцу и двојице великих светих теолога преведених и реинтерпретираних патристика: светог Максима Исповједника и светог Григорија Паламе “.
„Овдје су и безбројне фотографије оца са породицом, ученицима, заједницом манастира Рохиа, са славним очевим пријатељима попут Нићифора Крајника или оца Арсенија Боце, али и са личних догађаја као што је додјела титуле почасног доктора honoris causa са Универзитета у Букурешту “, рекао је отац Сорин.

„Сви ови бесмртни тренуци употпуњени су теолошким радом славног православног догматичара и исповједника, штампаним у различитим издањима, као и посвећеним филателистичким издањима, медаљама у част стогодишњице његовог рођења и Конгресом организованим 110 година након рођења професора“.

Отац  Димитрије Станилоје
Отац Димитрије Станилоје рођен је 16. новембра 1903. године у мјесту Владени, округ Брашов.
Његово теолошко дјело приказује га као једног од најважнијих хришћанских мислилаца на свијету, оца православља двадесетог вијека. Отац Јован Мајендорф је за њега рекао да је „он највећи православни теолог у цијелом свијету прошлог вијека“.

Превод: вјеронаука.нет  / Извор: Базилица.ро

Молитве ‘Оче наш’, ‘Богородице дјево’ и ‘ Царе небески’ исписане на руском, арапском, грчком, грузијском и бројним другим свјетским језицима на вратима постављеним на источној, сјеверној и јужној страни и  богат живопис, иконопис рађен у изузетно скупој, захтјевној, али и веома дуготрајној техници мозаика, израђеног од легуре злата и стакла који композицији даје посебно игру свјетлости, само су неке од љепота које би требало да красе православни храм Светог Саве на Врачару.

Завршетак радова овог београдског храма, чија је изградња почела 1935. године, а којег многи већ сматрају једним од најљепших православних грађевина, предвиђено је за крај октобра, када би, тим поводом требало да угости највише црквене вјеростојнике из региона и Русије.

Својом импресивном архитектуром, са преко 15.000 м² површине мозаика, са декоративном, али првенствено богословском функцијом и 1.200 м² куполе, која представља Вазнесење Христово, многи овај храм сматрају новом Светом Софијом.

Приликом недавне посјете Београду новинар портала бањалука.нет и дунав.ат имао је прилику и да се увјери у темпо извођења радова на завршетку храма, али и да разговара са епископом Стефаном Шарићем, бившим игуманом манастира Липље и викаром патријарха српског Иринеја.

У разговору за наше портале владика Стефан говорио је о највећим искушењима српског, али и других народа провославног свијета, значају опстанка Републике Српске, али и повратку младих основним начелима православља.

Шта отварање храма  Св. Саве значи за српски народ у цјелини?

Чињеница је да радови на Храму трају дуго, али Божји путеви су неистраживи. Говорећи језиком црквеног предања, може се рећи да је такав био благослов Светог Саве, па се радови тек сада приводе крају. У овом моменту, наш задатак је да до 25.-26. октобра све буде спремно за отварање Храма И дочек високе делегације из Русије. Темпо је убрзан, а програм прилично згуснут, али у принципу стићи ћемо да све завршимо. Завршетак Храма – као и многих других храмова, али нарочито овако велелепних, монументалних храмова, у престоници свих Срба је изузетно важно, стога што смо на тај начин вратили Св. Саву међу нас и истакли га у први план. Знамо да је тело Св. Саве спаљено,што је био покушај да се уништити сваки траг његовог постојања.  Ми враћамо, дакле, Светог Саву међу нас, а истовремено се враћамо Св. Сави, враћамо се свему ономе што је напредно и благословено. То није само уско српска ствар, то је ствар свакога добронамјерног појединца, било које вере и нације. Жао ми је што многи људи  из разноразних , тобоже хуманистичких – читајте и грешних – побуда, коментаришу, да је штета што се за то дело даје велики новац. Као да нису свесни колико је важно да смо успели, заједно са државом, која је највише помогла посљедње три године, да коначно завршимо Храм и да ће то бити убедљиво налепши храм у овом делу света, можда и уопште у православљу, послије Софије. Црква са оваквом архитектуром И уређењем говори о нашем народу.  Ми смо подигли најлепши храм и посветили га најмудријем и најважнијем Србину, Св. Сави. Он је, између осталог,  био и велики дипломата, што у суштини значи изнад национализма и било какве доминације. Св. Сава је првенствено светитељ, симбол јединства свих људи, свих живих бића, јер сви смо ми дело једнога Творца. 

Споменули сте помоћ државе, колико сте задовољни сарадњом СПЦ са Републиком Србијом, али и другим српским земљама,  Републиком Српском и Црном Гором?

Оно што је важно истаћи јесте да постоји одлична комуникација између нашег патријарха и нашег предсједника државе. Српски члан Предсједништва БиХ, Милорад Додик говори, да никада није била боља сарадња између Србије и Републике Српске, те да је због тога што је председник Александар Вучић на челу Србије. Људи из Демократског фронта, Мандић и Кнежевић из Црне Горе, просрпска и једина за мене доследна опција, такође говоре о доброј сарадњи. Имао сам прилику да 15. фебруара, на Сретење, присуствујем сабрању код Предсједника, када је био присутан и наш Патријарх. Осетио сам колико је важно да смо на окупу, заједно, да разговарамо и да се разумемо. Као што се каже у Псалму – “како је лепо кад браћа живе зајдено”.  Све је одисало једним посебним,  свечани тоном и ја се надам да су то управо ствари, које нам дају наду за бољу будућност. Увијек имам потребу да нагласим да окупљање Срба око светосавских идеала никога не угрожава, ни један други народ. Сваки народ би требао да се издигне и разуме шта то значи. Када се ми окупљамо у име Св. Саве, нас не треба нико да се плаши, јер проблематично може да буде само када се Срби окупљају без Св. Саве, без Господа. Наше јединство покреће и нека друга, веома важна питања и за друге народе. Веома је важно што у наше време званични Београд разуме потребе Цркве, али И њену снагу И то колико је Црква важна за општи бољитак човјечанства. Моја процена је да је сарадња позитивна, а Патријарх чак каже – никад боља!

Колика је улога Цркве у гандијевском начину мијењања структуре власти у Црној Гори?

Велику улогу митрополит Амфилохије је одиграо и 90-их година, када се његовом заслугом народ почео враћати Цркви. Обнављани су манастири, напуњени су монаштвом, на парохије су постављани  свештеници, богословија је прије тога дала велике резултате. Црква је тада урадила велики посао. Међутим,  врло важно је схватити, да Срби у Црној Гори живе тако, да их полако нестаје. Нормално је да нам је драго, што се десила промена, али морамо и даље бити мудри да бисмо сачувамо своје име и презиме и језик. Црква је томе сигурно посвећена, мисијски ради, али треба и политичари да разумију шта је најважније да се уради. Пропаганда је створила такву атмосферу, да ако се осјећаш као Србин, то значи да ниси Црногорац, ако си Црногорац ниси Србин, што никако није истина и то знамо сви који знамо вјеру и историју. Сад је важно како ће Црква успети да се снађе и да, заједно са људима и мудрим главама из политичке елите, створи климу која ће омогућити да се превазиђу искушења која постоје. Није моћ Цркве само у томе, што је она показала да је пао један режим, моћ Цркве је што она чини људе бољим.

Предсједник Вучић у посљедње вријеме има обичај да каже  “српски свијет”, што код других народа у регији добија политичку конотацију и веже се за то да је СПЦ промотер велике Србије.

Дуго сам у Цркви, сада већ и у чину епископа, и радећи у корист Њене мисије, знам да то није тачно. Нико у Цркви не жели да било кога “покори”.  Школовао сам се, између осталог, у Москви и видео сам како руска црква и народ функционишу. Разни лидери: од Азербејџана, преко Турске, када дођу у посету Русији, дестинација коју ће обавезно посетити је наша академија у Москви, манастири или Храм Христа Спаситеља, гдје их дочекују руски званичници, који и сами долазе на богослужења. То су за њих веома значајна мјеста, то је њихова традиција и они су изнад било каквог коментара и изнад било какве поделе. Ми смо важан фактор у региону, имамо културу и историју  какву немају многи народи и важно је да се то прихвата, а не да ми сами сумњамо и да се сами преиспитујемо. Ми сами сумњамо у своје, а очекујемо да нас други прихвате. Када дефинитивно будемо вјеровали и ценили  своје налсеђе, сигурно ће и други народи да стану уз нас, да нас прихвате и поштују.

Живимо у савременом свијету интернета и технологије, гдје на значају добијају нове вриједности и убјеђења. Шта су највећи изазови код Срба у данашњем свијету?

Нећемо погрешити ако приметимо да понекад сами медији Цркви праве проблем, јер желе да је приморају да живи у духу медија; да реагује одмах и сада, “на брзину”, да се у трену одговара на питања, да се дају коментари, изјаве, ако је нешто нетачно да се дематује и слично. Црква, ипак, има мало другачији метод. До скоро сам и сам мислио да Црква мора да се мијења, али сада мислим другачије. Важно да она задржи квалитет, у сваком смислу. Црква је кроз веронауку успела да привуче доста младих породица православљу. То су људи који живе литургијски, у чијим породицама влада љубав, има више деце и где се осети благодатни утицај Цркве.  Е, ту Црква долази до изражаја. Она ће победити сва искушења која долазе, и по речима Христовим, “врата пакла је неће надвладати”.  Тако да ми немамо суштински великих проблема, али имамо замку да се уловимо у овакав начин живота. То су можда највећа искушења која имамо тренутно сад.

Сви ми који смо са великом пажњом пратили литије у Црној Гори, имали смо прилику да примјетимо доста младих на њима. Да ли је можда Вас изненадило то да се млади окрећу Цркви?

Мене то никако не изненађује, јер сам млад дошао у богословију, а и замонашио се. Изненађује ме када се људи уопште не окрећу Богу. Јасно ми је да одређена генерација није призвана. То је генерација која већ изумире и они  нису у Цркви, јер некако су њихови услови били такви, да су се послије великих страдања, комунизма, који им је дао неку шарену лажу, изгубили, и у новој ситуацији се нису снашли. Ратови су пробудили неке, мали део, али зато је Бог дао, да послије свих тих искушења деца кроз веронауку уче своје родитеље, баке и деке, вери и побожности. За мене, као некога ко је одрастао у Цркви, једини природан начин живота и пут јесте да се људи окрећу ка Цркви, све остало ми је изненађење.

Данас је некакав тренд да се формирају самосталне православне цркве, као што је случај са црногорском. Предсједник Македоније недавно је затражио аутокефалност од васељенског патријарха. Како СПЦ гледа на то?

Моје мишљење је да они то не би тражили да им то није задатак од неких других, неправославних сила, веома често и нехришћанских сила, који покушавају да упропасте све оно што је свето и што је одраз јединства. Они су се фактички удаљили од Христа, покушавају нас православне да удаље од Христа и то је та штета, која се дешава када одређени политички кругови у одређеним заједницама мисле да је то најбољи начин да постану самостална држава. Било би боље да те државе, које траже своју самостасталност, пораде на неким много важнијим питањима, па би можда и то питање цркве дошло на своје. Да би неко имао православну цркву, потребно је, пре свега, да на свом родном језику разумије службу која се служи. Да ли треба неком човеку у Црној Гори преводилац ове молитве коју ми читамо? Да ли потребно да се преводи  ‘Оче наш’ на било који језик у окружењу? Тако да сматрам, да је веома неозбиљно и неодговорно радити на  цепкању онога што је свето. Црква је симбол јединства, а неки би да је уситњавају. Шта то значи? Да уситњавамо јединство у име јединства? Хоћемо да добијемо јединствену цркву, тако што ћемо једну цркву исецкати на више комада? Па да ли је то логично?!

Ваша поруку српским заједницама у БиХ и Аустрији?

Моја порука је да треба да се радујемо животу, да благодаримо Богу што живимо у овом времену, иако је препуно искушења.  Завршавамо Храм Св. Саве и манастир Хиландар, у којем никада није било више млађег, а образованијег монаштва. Пуне су цркве и манастири од Косова преко Црне Горе, Фрушке Горе и даље, преко Дрине И на запад. Веронаука се предаје у свим крајевима. Треба у свој народ да вјерујемо, да верујемо у добро, да се радујемо више добру него нечему другом и Бог ће нас онда благословити и погледати. Да нам Бог да што више деце, јер многе су ствари у животу важне, али деца су највеће благо и богатство. Као што би рекао песник  – деца нам се рађала! Да имамо разлога да желимо и да радимо за боље сутра.  У многодетним породицама деца су увек благословенија и здравија и боља. Мислим да је најважније да се вратимо светињи живота. Живот треба да буде радост, живот је Божји благослов, дајте да га побољшамо на тај начин. Нећемо га побољшати већом платом, него када нас има више, а сви смо заједно, када смо једни другима род и једни другима највећа вредност и светиња.

(Драган Јеринић/бањалука.нет)

​,, Сиђе Дух Свети на све који слушаху ријеч. И задивише се вјерни из обрезања који дођоше с Петром, да се и на незнабошце излио дар Духа Светога.  Јер их слушаху гдје говоре језике и величају Бога” (Дап 10, 44-46),
Колико је само покушаја да се створи или наметне неки универзални језик који сви људи разумију-енглески, онда некакви вештачки безбожнички језици попут есперанта, затим универзални језици науке, дигитални језици и слично... Међутим, кад све то проанализирамо, схватићемо да не постоји језик који је створио човек, а који је универзалан за све људе. Господ наш Исус Христос нас је и упозорио да без њега не можемо ништа чинити. Пала људска природа у тежњи да онај Богом дат таланат умножи често га затрпа у земљу, а по наговору кушача гради неке вавилонске куле да достигне неко божанство без Бога (,, са својих десет прстију“) и онда првим поветарцем људска творевина се руши.

Међутим, постоји језик који сви људи могу да разуму али тај језик није створио човек, већ Господ. Наравно да постоје одређени предуслови да бисмо разумели језик Господњи. Битно је да нико од нас није без талента за тај језик. За разумевање таквог језика, Господ од нас тражи само чисто срце и љубав и онда ћемо разумети све језике, све људе. Доказ нам је у Светом писму-зар нису наши свети апостоли, рибари који нису били учени, Божјим промислом постали полиглоте. Како? Сигурно не неким ,,даром за језике“ већ Божјом милошћу. Њихова љубав према људима била је толика да их је Господ удостојио да говоре разне језике да их сви људи разуму. А колико је трајао тај ,,курс страних језика“? Не један месец, не шест месеци, не годину, већ један трен, моменат-силазак Светог Духа на апостоле на празник Педесетницу -ето како Господ дарује знање онима који очисте своје срце и који искрено желе да љубављу комуницирају са другим људима, а да славу за све дају само јединоме истинитоме Богу.

Европски дан језика 26. Септембар обележен је и у нашој школи ОШ ,,Вук Караџић“, Лозница, а ми свесни да без Бога не можемо ништа чинити интегрисали смо Веронауку и све остале предмете Господу Богу на славу а нама на спасење и радост нашој деци.
Сви наставници наше школе заједно са директорком Анетом Ракић и домаром Славком Тешмановићем, са великим одушевљењем одазвали су се позиву наставнице Сање Симић де Граф да једну целу седмицу посветимо Европском дану језика и да заједнички учествујемо у тематском планирању наставе. Примери добре праксе, са фотографијама и описом активности налазе се на следећем линку https://osvukloznica.edu.rs/aktivnosti/projektiunastavi/evropski-dan-jezika/evropskidanjezika2020/
Активности које смо реализовали започели смо Веронауком где смо кренули од узрока настанка језика-Вавилонска кула, а онда смо говорили о празнику Педесетница који укида вавилонско проклетство. Деца су гледала занимљив цртани филм ,,Серафимино чудесно путовање“ о Светом Серафиму Саровском на руском језику са српским и енглеским преводом кроз који смо интегрисали Веронауку, Руски језик, Српски језик и Енглески језик. Затим смо завршили Завештањем Стефана Немање о језику и лошем утицају друштвених мрежа на матерњи језик. Угледне часове су одржали вероучитељи Бранко Поповић и Тијана Васић и наставница енглеског Сања Симић де Граф.

Математику и језике смо интегрисали кроз текстуалне задатке на српском, енглеском, италијанском, руском, холандском, немачком, француском и шпанском језику. Угледне часове су одржали наставница математике Јелена Трипковић и наставница енглеског Сања Симић де Граф. Наставница математике Мирјана Милићевић урадила је са својим ученицима презентацију о нашим научницима полиглотама.
Природне науке и језике смо интегрисали кроз интерактиван квиз који су матерњи језици европских научника који је осмислила Сања Симић де Граф и попуњавањем резултата експеримента на хемији на различитим језицима где је угледни час одржала наставница хемије Бојана Ковач. Наставница италијанског језика Мирјана Марковић била је асистент.
Наставница српског језика Жељка Марковић одржала је занимљиву радионицу са својим ученицима на часу одељењске заједнице-израда паноа на тему утицаја англицизама на наш језик, док је наставница српског језика Наташа Максимовић-Вучетић са својим ученицима осмислила презентацију о очувању сопственог језика.
Наставник ТИО Мирослав Секулић и наставник енглеског Петар Косовац имали су заједнички угледни час на коме је тема била технички цртеж као универзални језик графичке комуникације
Наставница енглеског Сања Симић де Граф представила је ученицима језичке мапе-географску европску карту која даје могућност да речи прикажемо како се оне кажу на различитим европским језицима на географској карти. Добар део часа смо говорили о чињеницама о језику и како брзо језици нестају, као и о занимљивостима везаним за одређене језике и закључили да нам је дужност да чувамо сопствени језик употребом наших речи где год је то могуће.

У току је осмишљавање квиза о познатим европским спортистима, матерњим језицима одређених лига и првенствима и Олимпијским играма који је у плану да се реализује у организацији наставника физичког Добре Андрића и наставнице енглеског Сање Симић де Граф. Такође је у току нешто веома занимљиво, што сматрамо да ће бити веома корисно код развијања доброг музичког укуса код деце а то је пројекат наставника музичког протођакона Зорана Кокановића а односи се на класичну музику европских композитора, као и познате народне композиције на европским језицима.

Учитељи, као и увек до сада, радо су се одазвали нашем позиву за учешће и њихове активности од осмишљавања маски са заставама европских земаља, песмицама, радионичарској настави и инспиративним прилозима можете видети такође на сајту наше школе а велику захвалност дуугијемо њиховим учитељицама Мирослави Видовић Митровић, Радмили Лукић, Мирјани Ћосић,Гордани Симић, Миланки Васиљевић, Светлани Ђурић, Зорици Јањић, Славици Ивковић и наставници енглеског језика Светлани Самуровић.
Наша школа је овим пројектом посвећеном Европском дану језика успела оно што није до сада ни једна школа-кроз једну заједничку тему повезали смо све предмете, а задовољство које смо осетили у настави је једно неописиво позитивно искуство. Мотивација деце била је на највишем могућем нивоу, а кроз евалуацију смо схватили да су деца научила много више од очекиваног!
​
Закључак је следећи-математика, природне науке, графички цртежи јесу универзални језици који олакшавају разумевање људима, али само је један језик за који није неопходно никакво образовање, курс или семинар већ само чисто срце и спремност да примимо Бога у себе-језик Господњи. Тамо где нема Бога, па макар говорили и истим језиком, не само што се нећемо разумети већ ће нас то увести у још већу пропаст, у мрежу демонску. Ратови често почињу неспоразумом иако сви државници користе енглески језик као службени. Шта то говори? Само једно, да извор сваког неспоразума и зла у свету потиче од тога јер не разумемо шта нам Господ говори. А сви они који Господа пажљиво слушају, говоре јединственим језиком и одлично се разумеју и ту нема неспоразума. Славу Господу на свему и за све! Амин!
                                                                                                          Сања Симић де Граф