Владика Стефан: Окупљање Срба око светосавских идеала не угрожава ни један други народ

Молитве ‘Оче наш’, ‘Богородице дјево’ и ‘ Царе небески’ исписане на руском, арапском, грчком, грузијском и бројним другим свјетским језицима на вратима постављеним на источној, сјеверној и јужној страни и  богат живопис, иконопис рађен у изузетно скупој, захтјевној, али и веома дуготрајној техници мозаика, израђеног од легуре злата и стакла који композицији даје посебно игру свјетлости, само су неке од љепота које би требало да красе православни храм Светог Саве на Врачару.

Завршетак радова овог београдског храма, чија је изградња почела 1935. године, а којег многи већ сматрају једним од најљепших православних грађевина, предвиђено је за крај октобра, када би, тим поводом требало да угости највише црквене вјеростојнике из региона и Русије.

Својом импресивном архитектуром, са преко 15.000 м² површине мозаика, са декоративном, али првенствено богословском функцијом и 1.200 м² куполе, која представља Вазнесење Христово, многи овај храм сматрају новом Светом Софијом.

Приликом недавне посјете Београду новинар портала бањалука.нет и дунав.ат имао је прилику и да се увјери у темпо извођења радова на завршетку храма, али и да разговара са епископом Стефаном Шарићем, бившим игуманом манастира Липље и викаром патријарха српског Иринеја.

У разговору за наше портале владика Стефан говорио је о највећим искушењима српског, али и других народа провославног свијета, значају опстанка Републике Српске, али и повратку младих основним начелима православља.

Шта отварање храма  Св. Саве значи за српски народ у цјелини?

Чињеница је да радови на Храму трају дуго, али Божји путеви су неистраживи. Говорећи језиком црквеног предања, може се рећи да је такав био благослов Светог Саве, па се радови тек сада приводе крају. У овом моменту, наш задатак је да до 25.-26. октобра све буде спремно за отварање Храма И дочек високе делегације из Русије. Темпо је убрзан, а програм прилично згуснут, али у принципу стићи ћемо да све завршимо. Завршетак Храма – као и многих других храмова, али нарочито овако велелепних, монументалних храмова, у престоници свих Срба је изузетно важно, стога што смо на тај начин вратили Св. Саву међу нас и истакли га у први план. Знамо да је тело Св. Саве спаљено,што је био покушај да се уништити сваки траг његовог постојања.  Ми враћамо, дакле, Светог Саву међу нас, а истовремено се враћамо Св. Сави, враћамо се свему ономе што је напредно и благословено. То није само уско српска ствар, то је ствар свакога добронамјерног појединца, било које вере и нације. Жао ми је што многи људи  из разноразних , тобоже хуманистичких – читајте и грешних – побуда, коментаришу, да је штета што се за то дело даје велики новац. Као да нису свесни колико је важно да смо успели, заједно са државом, која је највише помогла посљедње три године, да коначно завршимо Храм и да ће то бити убедљиво налепши храм у овом делу света, можда и уопште у православљу, послије Софије. Црква са оваквом архитектуром И уређењем говори о нашем народу.  Ми смо подигли најлепши храм и посветили га најмудријем и најважнијем Србину, Св. Сави. Он је, између осталог,  био и велики дипломата, што у суштини значи изнад национализма и било какве доминације. Св. Сава је првенствено светитељ, симбол јединства свих људи, свих живих бића, јер сви смо ми дело једнога Творца. 

Споменули сте помоћ државе, колико сте задовољни сарадњом СПЦ са Републиком Србијом, али и другим српским земљама,  Републиком Српском и Црном Гором?

Оно што је важно истаћи јесте да постоји одлична комуникација између нашег патријарха и нашег предсједника државе. Српски члан Предсједништва БиХ, Милорад Додик говори, да никада није била боља сарадња између Србије и Републике Српске, те да је због тога што је председник Александар Вучић на челу Србије. Људи из Демократског фронта, Мандић и Кнежевић из Црне Горе, просрпска и једина за мене доследна опција, такође говоре о доброј сарадњи. Имао сам прилику да 15. фебруара, на Сретење, присуствујем сабрању код Предсједника, када је био присутан и наш Патријарх. Осетио сам колико је важно да смо на окупу, заједно, да разговарамо и да се разумемо. Као што се каже у Псалму – “како је лепо кад браћа живе зајдено”.  Све је одисало једним посебним,  свечани тоном и ја се надам да су то управо ствари, које нам дају наду за бољу будућност. Увијек имам потребу да нагласим да окупљање Срба око светосавских идеала никога не угрожава, ни један други народ. Сваки народ би требао да се издигне и разуме шта то значи. Када се ми окупљамо у име Св. Саве, нас не треба нико да се плаши, јер проблематично може да буде само када се Срби окупљају без Св. Саве, без Господа. Наше јединство покреће и нека друга, веома важна питања и за друге народе. Веома је важно што у наше време званични Београд разуме потребе Цркве, али И њену снагу И то колико је Црква важна за општи бољитак човјечанства. Моја процена је да је сарадња позитивна, а Патријарх чак каже – никад боља!

Колика је улога Цркве у гандијевском начину мијењања структуре власти у Црној Гори?

Велику улогу митрополит Амфилохије је одиграо и 90-их година, када се његовом заслугом народ почео враћати Цркви. Обнављани су манастири, напуњени су монаштвом, на парохије су постављани  свештеници, богословија је прије тога дала велике резултате. Црква је тада урадила велики посао. Међутим,  врло важно је схватити, да Срби у Црној Гори живе тако, да их полако нестаје. Нормално је да нам је драго, што се десила промена, али морамо и даље бити мудри да бисмо сачувамо своје име и презиме и језик. Црква је томе сигурно посвећена, мисијски ради, али треба и политичари да разумију шта је најважније да се уради. Пропаганда је створила такву атмосферу, да ако се осјећаш као Србин, то значи да ниси Црногорац, ако си Црногорац ниси Србин, што никако није истина и то знамо сви који знамо вјеру и историју. Сад је важно како ће Црква успети да се снађе и да, заједно са људима и мудрим главама из политичке елите, створи климу која ће омогућити да се превазиђу искушења која постоје. Није моћ Цркве само у томе, што је она показала да је пао један режим, моћ Цркве је што она чини људе бољим.

Предсједник Вучић у посљедње вријеме има обичај да каже  “српски свијет”, што код других народа у регији добија политичку конотацију и веже се за то да је СПЦ промотер велике Србије.

Дуго сам у Цркви, сада већ и у чину епископа, и радећи у корист Њене мисије, знам да то није тачно. Нико у Цркви не жели да било кога “покори”.  Школовао сам се, између осталог, у Москви и видео сам како руска црква и народ функционишу. Разни лидери: од Азербејџана, преко Турске, када дођу у посету Русији, дестинација коју ће обавезно посетити је наша академија у Москви, манастири или Храм Христа Спаситеља, гдје их дочекују руски званичници, који и сами долазе на богослужења. То су за њих веома значајна мјеста, то је њихова традиција и они су изнад било каквог коментара и изнад било какве поделе. Ми смо важан фактор у региону, имамо културу и историју  какву немају многи народи и важно је да се то прихвата, а не да ми сами сумњамо и да се сами преиспитујемо. Ми сами сумњамо у своје, а очекујемо да нас други прихвате. Када дефинитивно будемо вјеровали и ценили  своје налсеђе, сигурно ће и други народи да стану уз нас, да нас прихвате и поштују.

Живимо у савременом свијету интернета и технологије, гдје на значају добијају нове вриједности и убјеђења. Шта су највећи изазови код Срба у данашњем свијету?

Нећемо погрешити ако приметимо да понекад сами медији Цркви праве проблем, јер желе да је приморају да живи у духу медија; да реагује одмах и сада, “на брзину”, да се у трену одговара на питања, да се дају коментари, изјаве, ако је нешто нетачно да се дематује и слично. Црква, ипак, има мало другачији метод. До скоро сам и сам мислио да Црква мора да се мијења, али сада мислим другачије. Важно да она задржи квалитет, у сваком смислу. Црква је кроз веронауку успела да привуче доста младих породица православљу. То су људи који живе литургијски, у чијим породицама влада љубав, има више деце и где се осети благодатни утицај Цркве.  Е, ту Црква долази до изражаја. Она ће победити сва искушења која долазе, и по речима Христовим, “врата пакла је неће надвладати”.  Тако да ми немамо суштински великих проблема, али имамо замку да се уловимо у овакав начин живота. То су можда највећа искушења која имамо тренутно сад.

Сви ми који смо са великом пажњом пратили литије у Црној Гори, имали смо прилику да примјетимо доста младих на њима. Да ли је можда Вас изненадило то да се млади окрећу Цркви?

Мене то никако не изненађује, јер сам млад дошао у богословију, а и замонашио се. Изненађује ме када се људи уопште не окрећу Богу. Јасно ми је да одређена генерација није призвана. То је генерација која већ изумире и они  нису у Цркви, јер некако су њихови услови били такви, да су се послије великих страдања, комунизма, који им је дао неку шарену лажу, изгубили, и у новој ситуацији се нису снашли. Ратови су пробудили неке, мали део, али зато је Бог дао, да послије свих тих искушења деца кроз веронауку уче своје родитеље, баке и деке, вери и побожности. За мене, као некога ко је одрастао у Цркви, једини природан начин живота и пут јесте да се људи окрећу ка Цркви, све остало ми је изненађење.

Данас је некакав тренд да се формирају самосталне православне цркве, као што је случај са црногорском. Предсједник Македоније недавно је затражио аутокефалност од васељенског патријарха. Како СПЦ гледа на то?

Моје мишљење је да они то не би тражили да им то није задатак од неких других, неправославних сила, веома често и нехришћанских сила, који покушавају да упропасте све оно што је свето и што је одраз јединства. Они су се фактички удаљили од Христа, покушавају нас православне да удаље од Христа и то је та штета, која се дешава када одређени политички кругови у одређеним заједницама мисле да је то најбољи начин да постану самостална држава. Било би боље да те државе, које траже своју самостасталност, пораде на неким много важнијим питањима, па би можда и то питање цркве дошло на своје. Да би неко имао православну цркву, потребно је, пре свега, да на свом родном језику разумије службу која се служи. Да ли треба неком човеку у Црној Гори преводилац ове молитве коју ми читамо? Да ли потребно да се преводи  ‘Оче наш’ на било који језик у окружењу? Тако да сматрам, да је веома неозбиљно и неодговорно радити на  цепкању онога што је свето. Црква је симбол јединства, а неки би да је уситњавају. Шта то значи? Да уситњавамо јединство у име јединства? Хоћемо да добијемо јединствену цркву, тако што ћемо једну цркву исецкати на више комада? Па да ли је то логично?!

Ваша поруку српским заједницама у БиХ и Аустрији?

Моја порука је да треба да се радујемо животу, да благодаримо Богу што живимо у овом времену, иако је препуно искушења.  Завршавамо Храм Св. Саве и манастир Хиландар, у којем никада није било више млађег, а образованијег монаштва. Пуне су цркве и манастири од Косова преко Црне Горе, Фрушке Горе и даље, преко Дрине И на запад. Веронаука се предаје у свим крајевима. Треба у свој народ да вјерујемо, да верујемо у добро, да се радујемо више добру него нечему другом и Бог ће нас онда благословити и погледати. Да нам Бог да што више деце, јер многе су ствари у животу важне, али деца су највеће благо и богатство. Као што би рекао песник  – деца нам се рађала! Да имамо разлога да желимо и да радимо за боље сутра.  У многодетним породицама деца су увек благословенија и здравија и боља. Мислим да је најважније да се вратимо светињи живота. Живот треба да буде радост, живот је Божји благослов, дајте да га побољшамо на тај начин. Нећемо га побољшати већом платом, него када нас има више, а сви смо заједно, када смо једни другима род и једни другима највећа вредност и светиња.

(Драган Јеринић/бањалука.нет)

---