Сазнај новости из
хришћанског свијета
![]() Свети архијерејски сабор СПЦ изабрао викарног Епископа Кирила за Владику буеносајреског и јужно-централно америчког Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, чије је редовно годишње засједање у току, изабрао је данас досадашњег викарног Епископ диоклијског господина Кирила (Бојовића) за епархијског архијереја Епархије буеносајреске и централно-јужноамеричке СПЦ. Дужност администратора ове Епархије до сада је обављао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а Владика Кирило је био његов замјеник у Јужној Америци. Извор: Радио Светигора НЕДОСТАТАК ВЕРЕ НАСУПРОТ БОЖИЈЕМ ПРОМИСЛУ
Свети Јован (Максимович) Тоболски Ниједан наш покушај ни напор не могу нас спасти без Божије помоћи, нити ће нам Божија помоћ бити од користи без наше сопствене жеље за њом. Господ није износио пред апостоле ни једну другу тему тако често као што је то недостатак вере. Он је свакога упозоравао на недостатак вере не само сопственим речима, већ и мноштвом догађаја који су на задивљујући начин обезбедили моћ вере и немоћ неповерења или сумње у Божију заштиту и спас од опасности. Недостатак вере долази у различитим облицима: неки људи имају мало вере у Бога јер Он не кажњава Његове непријатеље; други сумњају у то да би могли преклињати Бога да им испуни њихове жеље, нарочито у случају када их сопствена савест узнемирава око тога да им Бог неће опростити њихове грехе; док има још и оних који се плаше да ће их Бог лишити свих земаљских добара и живота. Ова трострука манифестација недостатка вере отуђује многе људе од Бога и утапа их у разне пропасти. Извор недостатка вере је наша прекомерна таштина, односно када више мислимо на себе него на Бога, ослањамо се више на наше сопствене снаге него на Божију помоћ. Шта је разлог због кога Бог дозвољава уништење тако великог броја људи, који су повређени или убијени враџбинама? То није изненађујуће: недостатак вере толико се раширио међу људима тако да је казна заслужена. Многи не траже друге докторе осим врачара (екстрасензора или њима сличних), уместо фармацеутских производа користе ђавоље. Бог нас једноставно кажњава истим средствима која ми користимо када му сагрешимо. Како расте наша вера и нада у Бога, тако расте и Његова милост и благонаклоност према нама. Али, несрећа је наша, да има само мало нас који верујемо у Бога свим срцем својим! Ако проанализирамо човекове обичаје и навике, видећемо да је на свим местима и у свако време недостатак вере постаје упадљив и широко распрострањен, што доводи до пораста празних и лажних страхова. Људи се често плаше недостатка залиха хране; понекад се плаше да ће им недостајати нека ставка неопходна у лечењу болести; с времена на време они падају у очај због све већих гласина о рату. Све се ово јавља због тога што они имају погрешно разумевање и разумевање пуно сумње према Божијој доброј вољи и Његовој свемогућности: ово је такође узрок јадне и тужне бриге нашега ума о привременим стварима, што је у супротности са достизањем блаженог вечног живота. Божија промисао манифестује се у највећој мудрости: не кажњава се сваки преступ одмах; премда, никада неће тај преступ бити у потпуности некажњен. Ако Бог не би казнио подлост, многи људи би помислили да нема Промисли.Са друге стране, када би сваки преступ одмах био кажњен, онда бисмо помислили да нема награде и казне после смрти. Према томе, Бог, кажњавајући само неке људе, открива Своје Провиђење на тај начин што не кажњава друге људе одмах после њихових преступа. Он им прети казном одмах после смрти, у следећем животу, ако се не покају у овом животу. Све Бог уређује великом мудрошћу Својом и промишљењошћу. На сличан начин, све противуречне манифестације са којима смо се сусрели у нашим животима, мудро су вођене Божијом Промишљу; све земаљске недаће Бог је преобразио у нашу корист и у нашу предност; сви грешни преступи се толеришу да би нас довели до чула и да би достигли спас кроз покајање. Јер чињење добрих дела и толерисање оних гнусних одлика је искључиво божанске промисли, јер Бог никада не би дозволио постојање зла да Он као неко ко је тако моћан и добар не би обезбедио добре последице изведене од тога. Божија промисао је скривена од нас, непозната нам је, али садржи свеобухватни ред владања светом разумно и правично.. Ми смо обично само посматрачи спољњег поретка универзалних и специфичних догађаја; међутим, чудесна и мудра Божја Промисао, која покреће космички механизам и чува и усмерава његову активност, скривена је од нас, ми не можемо да је видимо.Из тог разлога, многи људи видећи противуречне облике са људске тачке гледишта да лоши људи живе у благостању а да добри страдају, истичу да Божија промисао не постоји, него да се све дешава човековом вољом и разумом, или пуким срећним или несрећним случајем. Међутим све ове ствари прилично другачије виде и разумеју они који верују у велику Божију мудрост и Његово Провиђење, а то је оно што усмерава све ка добру. Ако бисмо, гледајући богобојажљиве људе који су понижени и увређени, док гнусни ниткови напредују, помислили да Промисао спава, то је због тога што ми гледамо само у једну страну Божије промисли, док је друга страна скривена од нас због нашег уског гледишта, које није способно да се прошири да би у потпуности обухватило Божије судбине. Тек другим доласком Христа научићемо о Божијем праведном суду за свакога и за све. за сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ Извор:http://www.orthodox.net/articles/lack-of-faith-vs-gods-providence.html Дана, 6. маја 2018. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, предводио је евахаристијско сабрање у Недељу Самарјанке и на празник Светог великомученика Георгија у храму Светих апостола Петра и Павла у бањалучком насељу Петрићевац.
Саслуживали су јеромонах Платон (Јовић), презвитер Дарио Петош и протођакон Радојица Жагран. Владика Сергије је у својој беседи поучио верни народ о празнику преполовљења Пасхе и поучном примеру непоколебљиве вере у лику Свете Фотине, жене Самарјанке која је сусрела Спаситеља света на извору Јаковљевом. "Живот и дело Светог великомученика Георгија несумњиво и нас подстиче на истинско жртвовање за неизмерну љубав Божију која нам нуди истинско пиће, Живу Воду од које никада нећемо ожеднети, а то је Сам Господ наш Исус Христос, који нам се даје у свакој Литургији", истакао је владика Сергије. У повратку на Архијерејски Сабор, владика Сергије је са Његовом Светошћу присуствовао свечаном чину благосиљања колача и жита поводом крсне славе, Његовог Превасходства Председника Републике Српске господина Милорада Додика. Извор: Епархија бихаћко-петровачка Археолози у Израелу открили један од градова цара Давида
Неки вјерују да су пронађене рушевине несталог града Еглона (Јеглон - Књига Исуса Навина 15, 39). Сматра се да се град Еглон, према Библији, борио против Израелаца у склопу коалиције пет аморејских краљева и касније је означен као припадајући племену Јуде. Археолози, уз помоћ подмлађених пацова, открили су велику зграду у долини испод Хевронског брда приписану царству библијског краља Давида. Откриће је прекретница у текућој дебати о вјеродостојности библијског цара Давида као историјске личности са већином археолога који сада траже Библију као чињеничну основу. Археолози тврде да изгубљени град у Израелу помаже да се докаже да је библијски извјештај о цару Давиду историјски тачан. "Ново откриће у Тел 'Етону, лоцираној у Јудејској Схепхелах источно од брда Хеврон, изгледа да сугерише да је надгробно подручје контролисало веће површине него што неки научници вјерују", додао је Фауст. "Прије 25 година нико није сумњао да је цар Давид био историјска личност", рекао је професор Аврам Фауст, директор археолошког истраживања, за "Бреакинг Исраел Невс". "Међутим, у посљедњих 25 година, о Давидовој историчности, а нарочито величини његовог царства, веома се расправља"."Наравно, ми још нисмо пронашли никакве артефакте са ријечима" Цар Давид "и" Цар Соломон ", али су нађени знакови брзих друштвених трансформација који се јављају у овом региону у то вријеме - рекао је професор Фауст у интервјуу за Israel Breaking News. Поједини научници расправљају о томе да ли је цар Дејвид стварно постојао или је био митска фигура и посебно се сумња у величину његовог царства како је описано у Библији.Др Авраам Фауст са Универзитета у Бар-Илан, директор археолошких ископавања указује да ово откриће потврђује поузданост Библије као историјског извора. Налази из Тел 'Етона, недавно објављени од стране Фауста и Yair Sapir-а у часопису , Radiocarbon навели су ауторе да тврде да је град некад био део Давидовог царства. Структура је датира из X вијека - вријеме у којем је цар Давид владати према Библији - на основу радиокарбонских датума узорака из шминке пода и од депоније основе. Фауст и Сапир су написали: "Ово има утицаја на датум када је друштвена сложеност еволуирала у Јуди, на дебату о историчности царства Давидова и Соломона". Др. Фауст је објаснио како су дошли до овог изузетног закључка. "Ми, наравно, нисмо пронашли никакве артефакте са натписима" Цар Давид "или Цар Соломон", али смо открили знаке друштвене трансформације региона, укључујући изградњу велике зграде у плану који је познат археолозима као "кућа са четири собе" која је уобичајена у Израелу, али ријетко постоји на другим мјестима. Изгледа да то указује на то да инспирација или узрок за трансформације треба тражити у планини. Удруживање са Давидом није засновано на било каквим археолошким доказима, већ само на основу околности. С обзиром на то да се извор промјена чини на планинским подручјима, а пошто се догодило у вријеме када је Давид требао постојати, веза је вјеродостојна ", рекао је професор Фауст за" Israel Breaking News ". "Штавише, промене су конзистентне са већим регионалним промјенама, све повезане са планинама, а све се дешавају у вријеме када би се царство Давидово морало ширити у овом региону". "Пронашли смо стотине предмета - крхотине керамичких судова, ограде, биљка и даље, много металних предмета, укључујући бројне стријеле, што указује на борбу и освајање града од стране Асираца", рекао је професор. Међу научницима постоје скептици - посебно, др Ејлат Мазар, познати израелски археолог. Без обзира на то, др. Мазари користи Библију као ресурс за вођење свог рада. Ово ју је довело у супротност са многим другим израелским археолозима који одбацују ваљаност ове технике. Она је сигурана да постоји блиска веза између библијских и археолошких доказа. "Археологија не може бити вођена вјером и ријечима Библије у потрази за доказима о истинитости светих текстова, - рекла је др Мазари у свом интервјуу за Israel Breaking News. - Прво пронађемо историјске чињенице, а потом покушавамо да утврдимо историјску истину. У већини случајева, не откривамо никакве потврду о библијским догађајима. Чак и ако узмемо Библију као доказ за цара Давида, једну од најистакнутијих личности тог времена, постоји веома мали број таквих догађаја, од којих је доказ би могао да достигне до нашег времена, тако да се може детектовати методама модерне археологије. " "Можемо да користимо Библију као водич у потрази, али не можемо је користити као доказ, - рекла је др Мазар. - У археологији, сви закључци се доносе тек након дугих и темељитих провјера расположивих историјских података. "Најприје проналазимо доказе и потом покушамо да схватимо истину иза доказа." У већини случајева недостају докази о библијским догађајима, нагласила је др. Мазар. "Чак и са оним што је написано о Давиду, једној од најистакнутијих личности у Библији, има је врло мало догађаја који би оставили доказе да би могли пронаћи археолошки доказ данашњице."Можемо користити Библију као извор за вођење наше претраге, али не можемо користити Библију као доказ", рекао је. 'Али закључци се извлаче након врло дугог и темељног процеса доказивања. Након доказивања везе користећи се археолошким методама, могла би се довести и библијска веза. " Ана Рина Хејман (AnaRina Heymann), директор Jerusalem Watch-а и координатор радова у граду Давидову. Она подсјећа да су многи претходни налази - нарочито камена са уклесаним натписом, пронађеног у ископавању 1993. - потврдили је да је цар Давид био стварна историјска личност. Натпис слави побједу над краљем Израела, а спомиње Давида као оснивач Јудиног Царства. "Стела из Тел Дана тачно, са вјероватноћом од сто одсто потврдила је да је цар Давид заиста постојао - каже Хејман. - Она је бацила у прах све аргументе оних који су упорно тврдили да је цар Давид митолошка фигура ". Ако се верификује, Тел Етон ће бити други главни археолошки локалитет који се приписује цару Давиду. Године 2007., Јосеф Гарфинкел са Хебрејског универзитета пронашао је велику војну тврђаву у Кхирбет Кеиифи, око 20 миља југозападно од Јерусалима. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ![]() СОКОЛАЦ, 6. МАЈА /СРНА/ - Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом служио је данас у Цркви Светог пророка Илије на Сокоцу Свету архијерејску литургију, уз салужење свештенства Митрополије, и честитао крсну славу Светог Георгија - Ђурђевдан свима који данас овај празник прослављају као своју крсну славу. Бесједећи о настанку хришћанства, митрополит Хризостом је истакао да је откривањем велике тајне и чудима које је Господ чинио, Христос открио себе свијету и човјеку, чиме се почела проповједати нова наука Господа Исуса Христа која је промијенила читав свијет. Митрополит Хризостом је рекао да је хришћанство је било "нова твар под сводом небеским". "Оно што је Господ управо хтио је, да промијени свијет, да промијени човјека, да имају познање и признање Бога, да познају Бога, као што су и многобошци данас познали Спаситеља свијета да и ми слушајући оно што нам свети апостоли и јеванђелисти свједоче повјерујемо и спознамо Спаситеља свога, а то је Царство небеско", рекао је Хризостом. Он је додао да је Исуса Христа тако спознао и Свети Георгије кога данас слави Српска православна црква, али и православна црква уопште и васељена Божија. Бесједећи о Светом Георгију, као о римском официру, он је рекао да је Георгије био војник високог ранга који је кроз прогон хришћана од стране Римског царства препознао Христа Спаситеља. "Он је изашао пред опасног цара Диоклецијана који је гонио хришћане као нико прије и послије њега и стално је, иако мучен, исповједао Исуса Христа, Спаситеља свијета и зато га не само Црква него и Бог прославио, као мученика, као побједоносца, који је све неправде римске империје и овога свијета побиједио", рекао је митрополит Хризостом. Он је истакао да је Ђурђевдан за хришћане, прије свега за православне Србе, велики празник. Преме ријечима Хризостома многи првославни Срби су се управо угледајући се на овог светитеља и сами трудили се да својим животом, својим живљењем и радом слиједе Светог Георгија, да као што је и он храбо исповиједао Исуса Христа, одлучно, не бојећи се оних који су гонили Цркву кроз вијекове. "Па и у непосредној нашој прошлости, кад су нас многи прогањали, само зато што славимо Господа, православни Срби су издржали све као и Свети Георгије и побИједили захваљујући молитвама његовим, благодати божијом и помоћи коју је Бог дао свима онима који су са вјером и љубављу били његови, и то не онда само када је добро, него и онда када је најтеже", нагласио је митрополит Хризостом. Митрополит Хризостом је рекао да је Свети Георгије, као и православни српски народ, увијек знао, у најтежим мукама и најтежим тренуцима, да буде побједник над сваким изазовом и невољом. "Српски народ ево и дан данас даје отпор томе злу, које хоће својим ситемом глобализације да уништи све оно што је Христос створио, да уништи оно што је добро у овом свијету стварано више од 2.000 година", поручио је митрополит Хризостом. ![]() Митрополит служио литургију поводом славе лозе Петровић-Његош Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије служио је данас Свету архијерејску литургију у Цркви Светог великомученика и побједоносца Георгија у селу Ераковићи на НЈегушима код Цетиња, поводом крсне славе лозе Петровић-НЈегош – Ђурђевдана. Митрополит Амфилохије је у бесједи истакао важност историјских веза српског и руског народа током 300 године дуге историје тих односа у Црној Гори. “У знаку Христовог Васкрсења и распећа је и историја светородне лозе Петровића-НЈегоша. Били су славни дани њихове владавине у Црној Гори, али и дани страдања Петровића, нарочито рушења цркве на Ловћену и утамничења Светог Петра Другог Петровића НЈегоша Ловћенског Тајновица у Маузолеју на Ловћену, а Ловћен је злочиначки уништен”, рекао је митрополит Амфилохије. Он је рекао да се рушењем Цркве на Ловћену срушила и Црна Гора која, како каже, тоне све дубље и дубље до данашњих дана. Након Свете литургије у родној кући Светог Петра Другог Петровића-НЈегоша ловћенског Тајновидца пререзан је славски колач, а владика Амфилохије је честитао свима који славе Светог Ђорђа. Представници Удружења књижевника Црне Горе су потом у НЈегошевој родној кући, на НЈегушима, говорили своје одабране стихове, у оквиру “Ђурђевданско-НЈегошевских пјесничких свечаности”. Они су честитали митрополиту Амфилохију књижевну награду Удружења књижевника Црне Горе “Марко Миљанов” за књигу “Свети Петар Други Петровић НЈегош ловћенски Тајновидац”, која ће му бити уручена 8. маја на Медуну, у Кучима, крај Подгорице. (Срна) ![]() У Градишци је данас откривена биста проте Душана Суботића, отворена изложба и промовисана књига о лику и дјелу градишког проте који је пет пута биран за народног посланика Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије, а кога су усташе убиле 5. маја 1941. године. Овој свечаности присуствовали су министар просвјете и културе Републике Српске Дане Малешевић, представици републичке и локалне власти, те грађани. Бисту у спомен парку у Градишци открили су потомци пороте Суботића, а у галерији Завичајног музеја отворена је изложба и представљена књига “Душан Суботић, прота страдалник”, аутора Дарија Дринића. Протина унука Душанка Суботић Хомен, која живи у Београду, рекла је да је ганута пажњом Дарија Дринића и директора Завичајног музеја Бојана Вујиновића, који су покретачи идеје да се у Градишци игради биста, објави књига и сними документарно-играни филм о проти Суботићу. “Мислим да је то упутство за младе да има послова којима могу да се баве, а који су вриједни, јер ово је нешто што остаје граду. Битно је да ће неко да прошета парком, да види бисту и да се сјети, посебно у ова поново за српски народ зла времена”, рекла је Хоменова. Начелник општине Градишка Зоран Аџић рекао је да је веома битно да се, послије 77 година од мученичког страдања проте Суботића, Градишка на достојанствен начин одужила за све што је он учинио, поклонивши му једно од најљепших мјеста у граду. “НЈегових пет мандата народног посланика говори да је ријеч о човјеку који је највећим дијелом обиљежио то вријеме у Градишци. НЈеговом насилном смрћу и прекидањем његовог духовног, градитељског и другог дјеловања, Градишка је много изгубила, али сјећање на овакве људе из прошлости су путоказ којим треба да идемо и градимо будућност”, рекао је Аџић. Он је подсјетио да су у вријеме проте Душана Суботића, због бројних културних и других организација, Градишку називали “Мали Београд”. Дарио Дринић каже да је у редове и међу корице његове књиге преточен живот проте Суботића. “То је један буран живот који сабира труд, прегалаштво, свештенство и служење народу овог краја. Прота Суботић је био тај који је предводио народ, водио напретку, био ктитор и градитељ. Један је од најпоштованијих људи у Градишци у то вријеме и свакако је заслужио овакав дан послије 77 година од његове мученичке смрти”, навео је Дринић. Он је додао да је промоцију књиге пратила и изложба предмета, докумената и фотографија у вези са протом Суботићем, од којих су најзанимљивији његових пет ордена који су његови потомци из Канаде даровали Завичајном музеју. Дринић је истакао да је као гимназијалац, одлазећи на градско гробље, био заинтргиран натписом на гробу – Прота и народни посланик убијен од усташа 5. маја у селу Врабања код Бањалуке. “Било је питање које тај прота и народни посланик, а када се почело откривати видјела се ширина и слојевитост личности која је немјерљиво задужила овај крај”, навео је Дринић. Он је додао да је податке прикупљао око годину и по дана, да је књигу написао у посљедњих шест мјесеци, а да је филм “Градишки прота” аутора Милана Пилиповића снимљен за невјероватна три мјесеца. “Обишли смо различите саговорнике и изузетне људе поријеклом из Градишке, који су се разишли по цијелом свијету и стицали знања, а сада су академици, професори, свештеници. Сви они дали су дио приче за ову књигу и филм”, додао је Дринић. Организатор цјелодневне манифестације “Душан Суботић, прота страдалник” је Завичајни музеј Градишка. Прота Душан Суботић, син свештеника Јове и Марије, рођен је 1884. године у Градишци, у кући близу Храма Покрова Пресвете Богородице. Завршио је основну школу у Градишци, Богословију у Рељеву, а рукоположен је 1906. године за пароха у селу Ламинци, код Градишке, гдје остаје до 1912. године, када постаје градишки прота. У вријеме Првог свјетског рата прота Суботић је био четири године у затвору у Бањалуци и Зеници, након чега се враћа у Градишку и формира народна вијећа, а 1818. године постаје члан Радикалне странке. За народног посланика био је биран пет пута – 1920, 1923, 1925, 1935. и 1938. године. Најважније његово дјело, у духовном смислу, јесте градња новог Храма Покрова Пресвете Богородице у Градишци, велељепне грађевине у српско-византијском стилу изграђене 1927. године, а која је порушена 1941. године. Прота Душан Суботић мученички је страдао 5. маја 1941. године од усташке руке, заједно са владиком Платоном, а народ градишког краја преноси легенду да је ухапшен, свезан за кола и тако одведен из Градишке у Бањалуку. (Срна) ![]() ДМИТРИЈ ДОСТОЈЕВСКИ "ИЗЛИЈЕЧИО САМ СЕ И КРСТИО У СТАРОЈ РУСИ" Праунук писца о свом путу ка Богу, побједи над раком, о прецима и потомцима Ф. М. Достојевског. Ф. М. Достојевски је говорио: «Зауставите се на неким свијетлим тачкама у свом животу, држите се њих, и тада ће код вас све бити добро у животу». Праунук писца Дмитриј Достојевски подијелио је приче о таквим «свијетлим тачкама» свог живота, и још – о представницима знаменитог рода, снази мајчинске молитве и чуду свог излијечења пред Староруском иконом Богородице. Вјери ме приближила болест. Када ми је било 25 година, открили су ми рак. Оперисали су ме, потом сам пола године лежао у Онколошком центру у улици Чајковског у Лењинграду, гдје сам ишао на хемотерапију. Како сам знао и умио, борио сам се с том болести. На операцију су ме повезли без икакве претходне припреме и ја сам рекао љекарима: «Зашто тако? Ја се бојим». Одговорили су: «У твом случају је написано: “Cito”. Знаш ли шта је “cito”? На латинском то значи “хитно”, “одмах”. Желимо да те спасимо». А ја им кажем: «Па, добро, спасавајте». У ствари, у том тренутку била је ријеч о животу и о смрти. Чудним случајем тог тренутка у Петрограду је боравио преводилац из Јапана, који је радио на преводу Достојевског. Јапан је тада био једна од најнапреднијих земаља у сфери производње лијекова против рака. Моја мама, сада покојна, обратила му се с писмом, у којем је молила да спаси потомка Достојевског (касније сам њена писма предао у музеј). И, буквално он је за само једну седмицу (у совјетско вријеме!) донио кутију с лијеком начелници нашег одјељења, она није вјеровала да је то могуће: «Тај се лијек само преко Москве по списку наручује! Ви нисте били на том списку. И, ето, за само једну седмицу добили сте тај лијек!» А ја сам с великом гордошћу рекао: «Па, ја сам Достојевски, потомак Фјодора Михајловича, кога знају у цијелом свијету. И зато је, наравно, сав свијет спреман да помогне да ја даље живим». Због молитви моје мајке нисам умро од рака, остао сам жив. Тако је било, с једне стране. Друга је повезана са мојом мамом, која је 50 година након свог крштења пошла у цркву молити за живот сина. Сматрам, да је други разлог тога што сам ја остао жив – молитва моје мајке. Она је заборавила све шта треба чинити у храму и просто се као мати обратила Богу: «Господе! Спаси мог сина! Остави га међу живима!» А да би ти Господ помогао, неопходна је вјера и душа, непосредно обраћање Богу. Он ми је помогао, и не само једном. Лично сам смогао снаге да побиједим рак два пута. Вјерујте, ни ђаво није толико црн колико кажу. Не треба само дићи руке и не треба се бојати већ вјеровати да можеш побиједити. При том не треба чекати симптоме – лошег здравственог стања и бола (јер, сам тумор не боли) већ се контролисати без обзира, чак више пута у години. Моје побједе почивају на томе што сам откривао своје болове на вријеме. Важно је такође не остављати човјека самог с тим грозним обољењем, подржавати у њему вјеру да ће успјети. Но, није од мање важности и самом болеснику да буде у позитивном тону и због тога да се у том периоду бави нечим што воли. Моје искуство ми говори, да снаге самог организма у тим условима раде на излијечењу. Зато ја увијек желим свима добро здравље! Бог ме је излијечио од болести код Староруске иконе У Старој Руси регуларно се одржавају «Читања Достојевског» и већ много година њима духовно руководи митрополит новгородски и староруски Лав. По дугогодишњој традицији староруска читања почињу Божанственом Литургијом у храму великомученика Георгија Побједоносца, једном од најстаријих староруских храмова. Фјодор Михајлович је био парохијан тог храма. Ја сам осјетио да морам поћи баш тој икони. Долазим – и одједном су ми кренуле сузе… За мене то је посебан храм. У Старој Руси почели су код мене страшни болови због тога што је локална вода потпуно другачија него лењинградска. Због своје болести мучио сам се страшно. И изненада једног дана нешто ме је привело георгијевској цркви. Жене су рибале под, службе није било. Схватио сам да нисам дошао у право вријеме, јер у том тренутку није било никога да се моли овдје, само ја. А моје срце је управо у том тренутку било усмјерено чудотворној Староруској икони Божије Матере. Осјетио сам да морам поћи њој. Долазим. Дешава се нека врста катарзе. Ја, одрастао човјек, и одједном кренуле су ми сузе… Излазим из цркве и уопште не схватам, шта се са мном десило. Пролази дан. И одједном сам осјетио да никаквог бола нема, да сам потпуно здрав и да чак осјећам надолазећу снагу у себи. Остајем тај дан, слушам излагања. Следећег дана послије излагања је затварање читања и банкет, којем присутствује сва администрација Старе Руси. Све је некако збуњујуће: «Дмитрије Андрејевичу, Ви сте коначно посјетили наш опроштајни банкет. Како је то лијепо!» Од тада чини ми се да болести и није било. У 45. години, то јест у прилично одраслом узрасту, ја сам се крстио у Старој Руси, гдје сам прославио и свој јубиларни 60. рођендан. Тако је управо у Старој Руси било моје излијечење и једно од најважнијих догађаја мог живота – крштење. По благослову свештеника георгијевског храма увијек и свуда говорим о чуду свог излијечења од чира на желуцу. И ја сам сретан, када ми долазе људи и говоре: «Знате, са мном се десило исто, што и са вама». Не само да су се од болести излијечили, већ су и друге животне проблеме ријешили послије молитве испред Староруске иконе Божије Матере. Тој икони настоје да се поклоне сви вјерујући, који бораве у Старој Руси. Њу су донијели Грци из Оливопоља још у прим вијековима хришћанства у Руси и до XVII вијека налазила се ту, у Старој Руси. У вријеме куге 1655. године један становник града Тихвина имао је виђење, да ће куга бити заустављена, ако ту донесу чудотворну Староруску икону, а Тихвинска икона буде послата у Стару Русу. Послије преношења икона куга је заустављена, но Тихвинци нису вратили икону и тек у XVIII вијеку одлучили су да направе копију староруске иконе. И, 4. маја 1768. године копија је била донесена у Стару Рус, а у част тога је установљен празник. Други празник пак обиљежава се 18. септембра 1888. године, када је у Стару Рус враћен оригинал. Ове године навршава се 130 година од тог историјског догађаја. Дјеца и унуци Фјодора Михајловича Достојевског Моја мајка, рођена прије 1917. године, као и сав руски народ тада, била је крштена. Али, она је схватала совјетску стварност као одређени вид реалности у ком је морала живјети, те је покушавала да заштити свој и наш живот колико год је то било могуће. Због тога што се удала за Андреја Фјодоровича, потомка „архискверног Достојевског“, како га је називао писац Лењин, плашила се да крсти нас, своју дјецу. Мајка уопште није очекивала да ће родити близанце. Било је то 1945. године. Према њеним речима, моја сестрица Ира и ја били смо једнојајчани близанци. Као и сва „војна дјеца“ били смо слабашни, и три мјесеца након нашег рођења добили смо упалу плућа. Десило се да ме је Господ оставио како бих продужио мушку линију, а Иру узео себи. Једном ме је мајка одвела до гроба гдје је Ира сахрањена и рекла: “Ово је твоја сестрица.“ Никако је се нисам могао сјећати, имали смо свега три мјесеца. Након тога смо и маму тамо сахранили – у Петрограду, на Сходненском гробљу. Сада тамо почивају Достојевски, јер је тамо сахрањена цијела породица Андреја Фјодоровича. Шест гробова Достојевских. Надам се да ћу се и ја једног дана тамо вратити. Фјодор Михајлович имао је три сестре и три брата. Све гране су се сломиле, само је наша гранчица остала. Када се прослављао јубилеј мога оца, дозволио сам себи да начиним извештај о његовом животу. То је, свакако, био веома тежак задатак, јер је човјек који је носио презиме Достојевски морао проживјети сопствени живот, увијек имајући на уму да је потомак Фјодора Михајловича, који је цијелом свијету рекао веома важне ријечи. Завршивши у деветнаестој години инжењерске студије, Фјодор Михајлович је одмах изјавио: “Ја се нећу бавити тим послом, ја ћу бити писац.“ Његов син Фјодор такође је брзо пронашао себе – сав живот је узгајао коње, био је веома познат стручњак у тој области, објавио је много чланака у царском часопису за узгајање коња. Када је Фјодор Михајлович отишао у Москву на откривање споменика Пушкину, гдје је одржао своју познату “Бесједу о Пушкину“, Ана Грирорјевна му је писала “Никако не могу довести у ред Феђу, он све вријеме бјежи, ја га налазим са дјечацима на улици, њега занимају коњи. А он јој је одговорио “Купи ти њему ждријебе, имаће се чим занимати и престаће бјежати од куће“, што је и било урађено. И, у следећем писму, надајући се да су сину већ купили ждријебе, Фјодор Михајлович моли да и њега пољубе као и све остале. То је било пророчанско предсказање – Фјодор Фјодорович ће се сав живот занимати коњима. У тако малом узрасту отац је потпуно тачно одредио главно животно интересовање свога сина. Када се сазнало да је био још и трећи Фјодорович - унук писца, који је умро нажалост рано, често се постављало питање “Због чега је толико Фјодора? Код Руса су по традицији старијем сину давали име оца, рачунајући на велику породицу. Али Фјодор Михајлович је касно засновао породицу и није могао имати много дјеце, иако је двоје од четворо дјеце доживјело старост. Истина, дјеца Фјодора Михајловича су врло тужно напустила овај свијет. Кћерка Достојевског Љуба умрла је 1926. године у Италији. Неколико дана прије смрти посјетио ју је конзул Чехословачке, који је тада много помогао Љуби. Пронађено је писмо гдје је он написао: “Дужан сам признати да кћерка познатог свјетског писца умире у неимаштини“. Син Фјодор умро је у истим условима у Москви. Имао је 60 година, а она 62 или 63 године. Ана Григоријевна је молила сина: "Види свијет". А Феђа је одговорио: "Русија ми је довољна". Феђа је рођен у Петербургу, и остао је руски човјек, уопште није хтио ићи у иностранство, иако га је мајка молила: "Отиђи, новаца имамо, погледај како други живе". А он: "Не, мени је Русија сасвим довољна, боље је да у бању одем". А Љуба, која је рођена на Западу, отишла је из Русије заувијек, рекавши мами, да се иде лијечити на кратко. Пропутовала је цијелу Европу, затим се разбољела и умрла у Италији у Болцану, на граници са Аустријом. Фјодор Фјодорович је умро и сахрањен у Москви. Нажалост, његов гроб је изгубљен а ми га покушавамо наћи. Ето, тако су различите судбине двоје дјеце Фјодора Михајловича. И, уопште, Фјодор Михајлович веома је био забринут због тога што је касно добио дјецу и што неће моћи да их одгаја. Пред крај живота он се поново преселио у Петербург, гдје је живио и његов брат Андреј, чија су дјеца била већ одрасла. "Како бих ја волио да су моја мала дјеца као твоја самостална", писао је Фјодор Михајлович брату. Али, он је схватао, да због старости можда неће видјети своју дјецу као одраслу. То је, наравно, за њега била велика трагедија. Систем васпитања Фјодора Михајловича Достојевског Ово је апсолутно јединствен систем. Мало њих га је користило. Нажалост, педагошка наука није кренула стопама Достојевског. Прије свега, он никада у својим писмима Ани Григорјевној није користио ријеч „васпитавати“, већ је употребљавао потпуно другачије ријечи: „посматрај“, „понашај се“. Његов принцип је био да разумије дијете, а не да га подиже на ниво одрасле особе олакшавајући сопствено постојање. И то је давало прекрасне резултате. Ана Григорјевна се присјећала да он није могао проћи поред неког дјетета а да не почне разговарати са њим, преводећи на дјечији језик довољно озбиљне мисли. Једном, присјећала се Ана Григорјевна, путовали су, да ли из Старе Русе, да ли ка Старој Руси, једва су ушли у воз, и како су чули плач дјетета Фјодор Михајлович је одмах нестао. Недуго затим, дијете се смирило и Ана Григорјевна га је видјела како прича о нечему са Фјодором Михајловичем. Истина, она је била помало незадовољна тиме што је муж заборавио на њу и одједном отишао према непознатном дјетету, па га је увела назад у свој купе. У писмима о дјеци, Достојевски никада није употребљавао ријеч „васпитавати“ већ „посматрај“, „води“. Испричаћу још један случај. Пронашао сам записе о путовању бродом у Рјазањ. Тамо је била земља, један њен дио требало је да наслиједи Фјодор Михајлович. Они су се тада бавили својим насљедством. На палуби је нечије дијете хистерисало, плакало и није било на своме мјесту. Иако су са њим били четворогодишљи Феђа и шестогодишња Љуба, Фјодор Михајлович је притрчао у помоћ непознатом дјетету и дуго затим се бавио њиме, оставивши своју дјецу. Прадјед Григориј Хомерович и чукундјед Хомер Карлович На „Читањима Достојевског“ и симпозијумима, посвећеним животу и стваралаштву Фјодора Михајловича, много смо слушали о разним интересантним подацима везаним за родослов и биографију писца. Чак и мени, његовом потомку, раније су били скоро непознати преци Достојевског као што су његова бака Анастасија – жена унијатског свештеника, прадјед Григорије Хомерович и прапрадјед Хомер Карлович. Њихова имена и патроними звуче помало неочекивано за руско ухо. Дјелимично је откривена и тајна изненадног одласка оца Достојевског Михаила Андрејевича из очевог дома и његов прекид контаката с породицом, те околности под којима је учествовао у рату 1812. године. Истина, недавно су откривени нови истраживачки документи, који се тичу негове загонетне погибије 1839. године, претпоставља се, од стране сеоских спахија, ипак све ово није довољно да се да јединствен одговор на то питање. Данас су такође познати и документи, који су били под забраном 1930-их, о потомцима Достојевског. Чукунунуци и чукунуке Достојевског Имам једног сина, али одувијек сам маштао о дјевојчици. Сада имамо три веома симпатичне унуке, које су са мном једном ишле у Стару Русу на „Читања Достојевског“. Још од дјетињства учио сам их да схвате да оне нису само обичне дјевојчице већ дјевојчице са генима Достојевког – Маша, Вера и Ања. Најмлађа Маша рођена је 23. новембра 2006. године. Када сам Ањи показао позната академска сабрана дјела Фјодора Михајловича у 30 томова, она их је погледала оцјењивачки и рекла: „Не, ја толико нећу написати“. А кроз пар дана она је пресавила лист на пола и уредно нашкрабала своје сопствено дјело, авај, нечитко. Сада се та „књижица“ налази у фонду музеја Ф. М. Достојевског у Петербургу. Наравно, маштали смо и о унуку, и када се он родио назвали смо га Фјодор. Тако да нам сада расте још један Фјодор Достојевски. О Музеју дјетињства у Дарову На подмосковском имању Достојевских Дарово писац је провео дјетињство. Уопште за формирање личности човјека врло је важно, у каквим условима и у каквом окружењу пролази његово дјетињство. Зато, сматрам, људима је занимљиво да виде мјесто, гдје је од 10. до 17. године живио и васпитавао се будући генијални писац. На имању Дарово неопходно је изградити Музеј дјетињства Достојевског. Јединствено мјесто. Рођени брат писца Андреј запамтио је да је мали Феђа био весео, веома је волио да се игра, шета по липовој шуми. Његове прве молитве слушали су зидови Свето-Духовског храма сачуваног до нашег времена. Он се налази на сусједном имању у селу Моногарово. Овамо је водила будућег писца његова мајчица. Код Достојевског се налази сјећање на голуба, који је прелијетао од једного прозора до другог за вријеме Литургије. Ако сачувамо те свијетле тачке, повезане са дјетињством писца, то ће веома да помогне у перцепцији његовог погледа на свијет. Недалеко од храма је невелика избочина, гдје је, како се вјерује сахрањен отац Фјодора Михајловича. Сада је главни задатак – утврдити тачно мјесто његовог гроба. На међународним научним конференцијама, посвећеним Достојевском, чују се излагања о значају сјећања на дјетињство у ствралаштву писца. На имању Дарово неопходно је сазидати Музеј дјетињства писца. То је јединствено мјесто, гдје је практично потпуно сачуван историјски пејзаж, шума са 200-годишњим липама, јаруга, насељена мјеста, која се спомињу у дјелима Достојевског. "Од јувелира до возача трамваја" У мојој радној книжици уписано је 18 професија. Обично кажем: «Имам занимања – од јувелира до возача трамваја». Сада сам консултант у петроградском Музеју Достојевског. Истина, немам високо образовање. Понекад мислим, да сам се узалуд припремао за студије, јер сам имао довољно знања, да мирно положим испите и студирам шта желим. Но, послије завршетка школе мени је било интересантније да уроним у финесе живота и опробам се у разним областима, па нисам ништа уписао. А када ми је једном у вријеме перестројке у руке дошла радна књижица (обично се она налази у кадровском одјељењу), показало се да имам 18 занимања. То ми је често заиста помагало у животу. О Нијемцу који би желио да се родио у Русији Године 1990. Било је врло тешко, продавнице су биле празне. И изненада ме позивају у Њемачку на отварање Друштва Достојевског. Отварање – свего један дан, а шта даље? А даље је мислим: «Да, ја умијем доста тога. Наћи ћу овдје посао». И ја сам радио у Њемачкој, помажући својој породици пошиљкама отуда. То је био такав «период слања». Нијемци су све вријеме питали: «Шта нема у Русији, шта да пошаљемо?» Ја сам помогао, сугеришући, који производи су потребни у Русији. Нијемци су заиста жељели да помогну некоме конкретно, било им је важно не само да помогну већ и да се спријатеље, размјењују писма. Када сам се враћао са одмора у Хамбург, један старији брачни пар замолио ме да предам Нијемцу, који им је помогао, писмо и «велико хвала». У гостима код тога старијег Нијемца чуо сам за мене поражавајуће признање. Обично Нијемци не спомињу то, да су ратовали у Русији. Многи говоре: «А ја сам у Француској ратовао». Премда, у ствари, и у Русији. А овдје сам први пут у Њемачкој чуо од њега, да је ратовао у Русији. И, очигледно, тешко је ратовао, јер је био без руке и без ока. «Ја сам све то изгубио под Стаљинградом, – признао је и изненада додао: –Отаџбину не бирамо. Родио сам се у Њемачкој. Нијемац сам. Но да је било могуће изабрати, волио бих да сам се родио у Русији». То ме је запрепастило. Помислио сам: «Дошао си као освајач, са оружјем. Шта је то у Русији, што те је натјерало а кажеш такву фразу у позним годинама?» Као патриота своје земље, ја сам се његовим ријечима, наравно, веома обрадовао. Дмитриј Достојевски Приредили Ирина Ахундова и Јуриј Пушчајев Извор: Православие.ру, http://www.pravoslavie.ru/111208.html Превод: Проф. Биљана Бабић и студенти Борислав Марић, Сара Славнић, Гордана Сукур, Милана Палачковић, Јованка Божић и Мара Миловановић. ![]() У суботу, 28. априла 2018.године, митрополит Хиларион из Источне Америке и Њујорка, којем су се придружили чланови Архијерејског синода РОЦОР-а (Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве) служио је панихиду на гробу реномираног композитора, пијанисте и диригента Сергеја Рацхмањинова (1873-1943), обиљежавајући 75. годишњицу од његовог упокојења. Током панихиде, која је одржана на гробљу Кенсицо у Вестчестеру у Њујорку, свештенство, заједно с синодалним хором и вјерницима, пјевали су изводе из Рахмањиновог "Свеноћног бденија", чиме су први пут испунили посљедњу композиторову жељу. Као што је диригент хора и организатор панихиде Петер Фекула рекао: "Недуго прије његовог упокојења, Сергеј Васиљевич је изразио жељу да на његовој сахрани буде пјевана химна" "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе", из његовог "Свеноћног бденија". Међутим, ово никад није било испуњено ... Сада, 75 година касније, његова воља је испуњена у присуству митрополита и великог броја јерарха у врло свечаној атмосфери. " Пијаниста и композитор Николај Шидловски, који је учествовао на церемонији, нагласио је да је Рахмањинов био "сјајна личност - дубоко религиозна особа, лојална својој земљи до посљедњег дана ... Био је човјек, на много начина, мистериозан за јавност, јер када је наступао на концертној сцени, био је врло компликован, чак и мртав, а многи га нису разумјели, али када би сјео за клавир, сви су се чудили оном што је радио. " Митрополит Хиларион је тада поздравио све присутне, наглашавајући: "Током ових веселих Пасхалних дана скупили смо се овде како бисмо се похвалили сјећањем на сјајан руског музичара Рахмањинова, који нас је овдје ујединио". Панихиди су присуствовали чланови Архијерејског синода: архиепископ Марк из Берлина и Њемачке и Гаврил из Монтреала и Канаде, епископи Николас из Манхетна и Иренеј из Сакрамента, као и протојереј Георге Ларин, Протојереј Серафим Ган (канцелар Архијерејског синода), протојереј Алекандре Антцхоутине ... "Свеноћно бденије" је био посљедњи рад Рахмањинов у Русији током Првог свјетског рата 1915. године. Прво га је пјевао Синодални хор у марту исте године и брзо је добио широко признање. Током првог мјесеца Синодални хор се појавио са овим комадима четири пута, а сваки пут по његовом закључку публика је аплаудирала, упркос чињеници да је забрањен аплауз током пјевања духовних химни. "Свечана бденија" касније су постала саставни дио црквеног живота за руске православце, а химна ""Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе" сматра се омиљеним комадом самог композитора. Рацхманинофф напустио је Русију 1918. године. Поново је био 2. марта 1943. године у својој кући у Беверли Хиллсу, ЦА, гдје је живио преостали део свог живота. Музичар је сахрањен на руском гробљу у Кенсицу, НИ у цинкачу цинка, како је било планирано да се касније може вратити у Русију. погледај фотографије Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Извор: новинска агенције ТАСС ![]() МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН ОБРАЗЛАЖЕ ЗАШТО СЕ ПРАВОСЛАВНА И РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА НЕ МОГУ УЈЕДИНИТИ Православне и католичке цркве неће се ујединити због многих контрадикција и неслагања која су настала у хиљадугодишњој историји њиховог одвојеног постојања, изјавио је предсједник Одјељења за вањске црквене односе московске патријаршије, Митрополит Волоколамска Иларион. Коментаришући за емисију "Црква и свијет", на телевизијском каналу Русија 24, у вези са изјавом васељенског патријарха, Вартоломеја о неизбежности уједињења двије грана хришћанства, руски црквени јерарх изразио је неслагање с таквим становиштем. "На основу потпуно реалне анализе ситуације у локалним православним црквама и ситуације у православно-католичком дијалогу, ја не дијелим ову позицију. Упркос чињеници да су темељи наше вјере идентични и наше вјеровање готово идентично, католици имају другачије разумијевање о процесији Светог Духа - то је прва тачка. А друго, у готово хиљадугодишњој историји одвојеног постојања, између нас су се нагомилале многе контрадикције и несугласице ", рекао је митрополит Иларион. На примјер, неколико особа које су у католичкој цркви признате као светитељи, у Руској православној цркви сматрају се јеретицима или прогонитељима православља. "Католици говоре о могућој канонизацији кардинала [Алојзије Виктор] Степинац. Овај кардинал је био Хрват, а у Католичкој цркви поштован је као светац. Али, по мишљењу Српске православне цркве, у годинама Другог свјетског рата кардинал је директно учествовао у геноциду Срба ", рекао је јерарх Руске Православне Цркве. Митрополит Иларион је навео низ других аргумената који показују зашто уједињење цркава није перспектива у догледној будућности. Ово укључује бројне покушаје наметања уније православним вјерницима, које су католици направили током крсташких ратова, као и модерна активна анти-православна активност Унијата у Украјини. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Извор:РИА НОВОСТИ, 30.април 2018.год. ![]() Како треба расподелити породичне улоге у хришћанској породици? Протојереј Павле Гумеров говори о томе како породичне улоге треба да буду расподељене, ко треба да буде глава породице, које су одговорности мужева и жена, шта жена треба да ради ако муж не жели да предузме за добробит своје породице, и како мужеви могу постати прави мужеви. Поздрављам вас, пријатељи моји. Настављамо са нашим циклусом разговора о породичном животу, а данашња тема је прилично тешка: говорићемо о породичној хијерархији, о обликовању породице, и о улогама брачних партнера. Три типа односа у једној породици Почећу мало са дистанце. Психолози обично дефинишу три типа- три модела- односа међу брачним партнерима; они се условно могу назвати: одрастао-дете; дете-дете; одрастао-одрастао. Објаснићу. Однос „одрастао-дете“ дешава се, по правилу, када се већ одговоран и зрео човек ожени са девојком узетом од заштитнички настројених родитеља, која још није апсолутно зрела, и тако се муж брине о жени, играјући улогу одрасле особе, док она игра улогу детета у овој породичној диади. Или можда обрнут случај: када ауторитативна и доминирајућа жена – а такав пример је узет из породице њених родитеља- уда се за „маминог сина“, који је навикнут да увек слуша своју мајку. То се често дешава када је жена старија од мушкарца. Ово су две ситуације типа „одрастао-дете“. Однос „дете-дете“ се најчешће види у студентским породицама: двоје сасвим младих људи, момак и девојка, оснивају породицу, добро се слажу, они су раздрагани као два ждребчета на ливади, од којих ниједно не жели да предузме никакву одговорност о себи... Ниједно не тражи доминацију у овом пару, они су једно другоме пријатељи, али такви односи нису показатељи зрелости код ових људи. Модел „одрастао-одрастао“ је најстабилнији и најпожељнији. Ови људи улазе у брак озбиљно, обоје као одрасли у духовном, психолошком и физичком смислу, и они могу да предузму одговорност за породицу и за своју другу половину и да испуне улоге које се односе на мужеве и жене у браку. Ко је глава породице? А ко је глава породице? Овде такође може бити неколико различитих модела. Први модел је оно што је Господ заповедио, а то је да је муж глава породице и глава жене. Други модел, са којим се често срећемо у наше време, је када је жена глава породице. И још један модел: када је глава породице дете: све се окреће око њега, он је јединац, он је центар света, он диктира услове, његови ћефови се испуњавају, и тако даље. Данас је, нажалост, чест још један модел: глава породице је мајка или отац мужа или жене- у принципу нема разлике. Западни модел предлаже да су брачни партнери једнаки у својим правима- они заједно спроводе пословни пројекат који се зове „породица“. Овде нико није глава породице, иако ми савршено добро схватамо да сваки задатак, укључујући и пословни,, треба да има директора, некога ко је главни. То је као у војсци, морнарици, предузећу, у некој компанији где постоји хијерархија, без које би све отишло по злу- као и у овој сложеној ствари као жто је породични живот. У нашем разговору посвећеном Светој тајни брака, сетимо се да нам је Гопспод заповедио да је муж глава жени у породичној хијерархији. Муж је слика Христа у Цркви. Муж узима жену. Уосталом, словенска реч „брак“ потиче управо од речи“брать” ( “узети”) . А жена тражи у човеку нешто снажно и моћно, камени зид иза којега жели да се сакрије, да иде за својим мужем, улазећи у брак са њим. Ове старе руске речи прилично добро илуструју каква би породична хијерархија требало да буде издрађена. Глава породице или тиранин? Данас је, нажалост, сасвим преовлађујући мит да хришћанство наводно позива на неку врсту мушке тираније. Књига Домострој се често доводи у везу са тим, али све су то митолошке инсинуације против истинског хришћанског живота- истинска хришћанска хијерархија не садржи у себи ниједан такав однос. Можда је неко прочитао ову дивну књигу, Домострој, дело извесног свештеника Силвестера који је живео у седамнаестом веку. Наравно, то се не може у потпуности применити на стварност наших живота. Али, сетимо се како се зову муж и жена у овој књизи: „ господар и господарица и њихова деца“. Брачни партнери се гледају као господари својих домова. Природно је, да између ова два владара, овог краљевског пара, постоји неко ко је главни? Ко је главни? Муж. А какав би он требало да буде? Мудар као Соломон? Велики стратег, тактичар, човек који има способност доношења чврстих одлука и који је изузетно интелектуално развијен? Не. Задатак мужа је потпуно нешто друго: да буде тај који ће да обезбеди своју породуцу („..Јер нико никад не омрзну на своје тело, него га храни и негује, као и Господ Цркву [Ефесцима, 5:29]) ; да буде особа која доноси одлуке. Жена такође има право гласа али њен глас је саветодавни зато што је последња реч мужевљева. Али у свему овоме муж сноси сву одговорност: он не само да доноси одлуке, не само да има последњу реч, него након доношења одлуке он преузима на себе све последице те одлуке. Замислите једну ситуацију: једног човека у некој војној јединици, који је изузетно одлучан и који је прошао изванредну обуку (на пример, завршио је Војну академију), са озбиљним искуством (на пример, служио је на „ратним жариштима“), тај човек је добио задатак да буде заменик командира или помоћник командира те војне јединице. Командир војне јединице је млад човек, који је одмах по завршетку војне школе постављен за командира. Али у војсци постоји једна предивна институција- подређеност, која се манифестује у томе што јуниори одају почаст сениорима: односно, они који су нижих чинова одају почаст вишим чиновима. А командир је увек у праву. Командир сноси одговорност за оно што каже. Његове наредбе се не дискутују. Шта може овај човек, кога су поставили да буде помоћник командира да уради? Наравно да он може да покаже непоштовање према младом командиру, покушавајући на неки начин да покаже неку врсту амбиције. Други сценарио: он би могао да има позитиван утицај на неискусног командира- испуњавајући улогу која му је дата у служби, дајући част и поштовање свом претпостављеном у ранку и позицији. Ово је веома важно, јер ако не указујемо дубоко поштовање надређенима, онда је природно да нећемо имати добар однос са њим, па никада нећемо моћи да поразговарамо са њим о одлукама које нам се чине исправним. Ако командир није глуп, премда је млад и неискусан, он ће узети у обзир консултацију са подређеним на основу његово искуства. Ово је добар пример како изградити породичан живот. Задатак онога који је главни није само доношење недвосмислених одлука, него и да воли и да се консултује, то је она жеља коју људима упућујемо на њиховом венчању. Ми морамо да се консултујемо са нашим брачним партнерима. Ми се тако разликујемо Сваки члан тима, на броду, у војној јединици, у предузећу има своју улогу , а сваки члан породице има свој специфичан задатак. Зашто Господ није за Адама створио неког помоћника попут њега?- жену, која би имала мушке карактеристике, са израженом мускулатуром, запањујућег интелекта, способном за доношењем одлука... зашто? Зато што је њена улога сасвим другачија: задатак је жене да буде помоћник мужу, да опреми породичан живот, да подиже децу, да помаже мужу и да подржава његове одлуке... да буде одговорна за себе. Мужеви су се сигурно, као и већина мушкараца, уверили да не могу да испуне женски део пола, а ако су у обавези да то ураде то ће и урадити, предмда лоше. Када ме жена остави са децом, ја не излазим на крај са том ситуацијом баш добро, док је за њу то прилично лако... Када треба да учим са њима, да припазим на њих, да им спремим храну само на два дана, то је за мене велики терет. Али за њу, зато што је жена, то је природно и лако. А таква љубав, саосећање, стрпљење, способност да се прилагоди на извесне животне услове и разноврсност коју жена има, мушкарац је никада неће имати. Мушкарац има своје улоге, па су према томе Адам и Ева створени да буду веома различити, тако да је он, глава породице, био способан у слабостима своје жене да покаже своје најбоље мушке једнакости. То је веома важно. А шта ако глава породице не жели да буде глава породице? Желео бих да кажем неколико речи како би жена требало да се понаша ако она примети да човек са којим је склопила брачну заједницу не показује неопходну вољу и одлучност и уопштено не жели да преузме на себе одговорност да буде глава породице. Имајте у виду да можете некога да промените само помоћу љубави и добрим односом са њим, тако да не треба да се борите за моћ са својим мужем, него да испуните оне улоге које су женама дате од Бога, дате по природи, а не да се оптерећујете другима. Али авај, има једна прилично уобичајена ситуација у којој је муж “мамин син”, он не жели да преузме одговорност за своју породицу, не жели да пуно зарађује; жена се сместила у једаан посао, други, трећи, преузимајући породични терет на себе и преоптерећујући себе и жалећи се да ће ићи код батиушке, психолога... онда се разводи од мужа... она на своја леђа прима превелику одговорност. Ово је наравно, у потпуности погрешно. Задатак је жене нешто сасвим друго. Задатак је жене као мужевљевог помоћника да подиже децу, да организује свакодневни породични живот; да сажаљева мужа, да се стара о њему и да га негује, да обавља дужности психотерапеута. Постоји једна сјајна изрека: „ Муж је женин пастир, а жена је мужевљев завој“. Она је доктор који речи његове духовне и емоционалне ране. Друга ствар коју жена треба да има на уму јесте да не треба да се плаши да покаже слабост. Жене које имају такве леље мужеве често постају генерали у сукњи, и не само да преузимају на себе све породичне одговорности, него такође почињу да командују свима и свачим. А оне треба да чешће питају своје мужеве о таквим стварима и да траже његов савет. И природно, треба да одаје почаст мужу. Једна особа ће према нама бити управо онаква какву је ми видимо, а то је заправо онаква како је ми поштујемо. Без указане части и поштовања исправна породична хијерархија је немогућа. Охрабривање је важно- бар неки бојажљиви кораци који ће охрабрити твог мужа. Хвали га, подржавај га, јачај га. Многе жене мисле да њихови мужеви могу некако претпоставити да је жени потребна помоћ око нечега у кући. Не плашите се да дате мужу неки посао, али опет, нека то буде нешто изводљиво. Мушкарци су лоши у разумевању апстрактних аргумената као што су „О, то је тако тешко за мене!“, „Тако сам уморна!“ и „Зашто не радиш ништа?!“. Треба да им дате јасне и конкретне задатке: „ Погледај, овде је списак за куповину намирница. Молим те, отиђи у продавницу“ и онда му се захвалите пољупцем у образ. И још једна веома важна ствар: није само важно хвалити га што чешће, него и избегавати све те речи које осуђују и које умањују његово већ умањено самопоуздање. Нарочито избегавајте осуђивање пред другим људима. Доста жена, падајући у очај, позивају пријатељице и мајке да се жале на своје мужеве, што, наравно, не унапређује добар однос са брачним партнером, него, сасвим супротно томе, квари га. Стати на чело породичног брода Желео бих да дам неколико предлога мушкарцима. Они кажу да је данас тешко време. Али када је заиста и било лако? Свако време има своје компликације. Данас постоји доста мушкараца који су расли са самохраном мајком, али нема ничег кобног у томе. Упознао сам неколико људи који су одрасли у оштећеним породицама али су постали дивни очеви, дивни мужеви, они који обезбеђују своје породице, људи који доносе све важне одлуке. Напослетку, ова улога нам је дата од Бога, оцртана у Светом писму, који је наш уџбеник за живот. Задатак је мужа и главна радост његовог живота да брине о својој породици. Из тог разлога, каже се да ми заправо заснивамо породицу, за њу живимо, за нашу породицу и наше вољене, да им служимо. То треба да буде радост, и због тога идемо на посао који нас исцрпљује, али морате разумети да црнчите за добробит сопствене породице. Онда се вратите са посла уморни, али то је радосна исцрпљеност, радост која се не може поредити ни са чим- радост правог мушкарца. Мислим да нико ко не жели да иде путем неких лудих узора који су поменути на почетку нашег разговора, већ путем који је установљен Божјом вољом увек примајући Божију помоћ и милост од Бога. Мислим да ће то све функционисати за такву особу, али наравно у своје време. Јасно је да се навике са којима живимо много година, које смо добили од породице, не могу искоренити из вас. Али свака навика може бити уклоњена из сопствене породице напором уз који се стиче супротна навика. Желим вам помоћ од Бога у том напору. Порука за мушкарце: будите права глава своје породице. Порука за жене: будите мужевљеви помоћници. Нека вам Господ помогне у томе! To men: be the true head of your families; and to women: be your husbands’ helpers. May the Lord help us all in this work! Протојереј Павле Гумеров За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ Извор: http://orthodoxchristian.online/family-hierarchy.html Још чланака од протојереја Павла Гумерова - 1. О ПОРОДИЦИ 2. ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ ![]() Патријарх александријски Теодор II, посјетиће гору Атос, од 14. маја до 16. маја Учествоваће на свечаности посвећењу нове келије у Атонском манастиру Св. Павла АТОН. Његова блаженство патријарх Александрије и цијеле Африке, Теодор II посјетиће Свету гору Атос од 14. маја до 16. маја 2018. Како наводи Амен.гр, патријарх Александријске православне цркве учествоваће на церемонији освештавања нове келије у манастиру Светог Павла св. Павла. Келија је посвећена оснивачу Александријске цркве - светом апостолу и јеванђелисти Марку. Треба напоменути да је келија Светог Марка била мјесто гдjе је претходник Теодора II планирао да дође - патријарх aлександријски Петар VII, који је погинуоо на гори Атос усљед пада хеликоптера 2004. године, када је имао 55 година. ![]() У Москви је одржана научна конференција посвећена хришћанском просветљењу у Русији Конференцију је организовала Међународна истраживачка лабораторија руског европског интелектуалног дијалога МОСКВА. Међународна научна конференција "три вијека хришћанског образовања у Русији: формирање руског европејства (од петровских реформи да неорелигијске ренесансе XX вијека) одржана је, у Москви 27-28.априла 2018.године. Конференцији, која је одржана у Народном истраживачком Универзитету "Висока Школа Економије", присуствовали су научници из Русије, Њемачке, Италије, Велике Британије, Пољске и Естоније, пише на веб страници ПСТГУ. Конференцију је отворио доктор философских наука, редовни професор ХСЕ Владимир Кантор. У само неколико дана гости и учесници конференције разговарали су о различити облицима хришћанског образовања. Представници теолошког факултета Универзитета Св. Тихон говорили су у дијелу посвећенoм руском европеизму и хришћанском просвећењу. ![]() ПРОГЛАШЕЊЕ НОВА ТРИ СВЕЦА 10. МАЈА, А НЕ СУТРА БЕОГРАД, 4. МАЈА /СРНА/ - Свети архијерејски сабор Српске православне цркве /СПЦ/ одлучио је да, због преоптерећености радног програма, свечано литургијско проглашења троје српских мученика за свеце одржи у четвртак, 10. маја, умјесто сутра, како је раније било најављено. Проглашење светих мученика Григорија Пећког и Василија Пекара из Пећи, те Свете мученице Босиљке из Пасјана на Косову одгођено је за празник Спаљивања моштију Светог Саве. Свечана литургија ће бити одржана у Храму Светог Саве са почетком у 8.00 часова, саопштено је из СПЦ. У саопштењу се додаје да ће Сабор сутра разматрати даље активности на завршетку преосталих радова и осликавању Спомен-храма Светог Саве на Врачару. ![]() Руски патријарх Кирил завршио службену посјету Албанској православној цркви Прва службена посјета Његове Светости Патријарха Кирила Москве и све Русије Албанској православној цркви трајала је од 28. до 30. априла 2018. године. Током посјете, патријарха Кирила пратили су: митрополит волоколамски Хиларион, предсједник Одјељења за вањске црквене односе Московске патријаршије, архиепископ Солнецхногорски Сергиј, начелник секретаријата Административног секретаријата Московске патријаршије, протојереј Николај Балашов, потпредсједник ДЕЦР-а, Протојереј Игор Јакимчук, секретар за међуправославне односе ДЕЦР, протојереј Андреј Бондаренко, вршилац дужности начелника Патријархове протоколарне службе и пратилац Александар Волков, шеф патријаршијске службе за штампу. На аеродрому Марија Тереза примат Руске православне цркве срео се су архиепископом Тиране и све Албаније Анастасиосом, члановима Светог синода Албанске православне цркве, руским амбасадором у Албанији А. Карпушином и другим званичницима. Током првог дана његове посјете, Његова Светост је служила службу захвалницу у храму Васкрсење у Тирани. Касније тог дана, патријарх Кирил имао је састанак са архиепископом Тиране и све Албаније Анастасиосом у згради архиепископије. 29. априла поглавари руске и албанске цркве служили су Свету литургију у храму васкрсења у Тирани. Слиједила је велика вечера поводом посјете Патријарха Кирила Албанској православној цркви. Истог дана, патријарх Кирил је присуствовао презентацији руске верзије књиге примата Албанске православне цркве "До највишег дијела Земље" посвећеној историји и данашњим задацима и перспективама православне мисије. Патријарх Кирил је током своје посјете Албанији дао ексклузивни интервју државној албанској радио телевизији. У вечерњим сатима, у име предсједника Републике Албаније Илира Мете у Палати бригада у Тирани, организована је велика вечера поводом доласка Његова Светости Патријарха Кирила Албанској православној цркви. 30. априла примат Руске православне цркве састао се са предсједником Републике Албаније г. Илиром Метом. Његова Светост се састала и са Премијером Републике Албаније Едијем Рамом. У склопу своје посјете Албанији, патријарх Кирил посјетиио је манастир Св. Влаха и Теолошки Семинар Светог Васкрсења Албанске православне цркве. Касније тог дана примат Руске православне цркве отпутовао је у Москву. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Извор:http://www.pravmir.com/patriarch-kirill-completes-his-visit-to-the-albanian-orthodox-church/ |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
February 2025
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|