Дмитриј Достојевски, праунук Достојевског о свом животном путу

ДМИТРИЈ ДОСТОЈЕВСКИ  "ИЗЛИЈЕЧИО САМ СЕ И КРСТИО У СТАРОЈ РУСИ"
Праунук писца о свом путу ка Богу, побједи над раком, о прецима и потомцима Ф. М. Достојевског. 

Ф. М. Достојевски је говорио: «Зауставите се на неким свијетлим тачкама у свом  животу, држите се њих, и тада ће код вас све бити добро у животу». Праунук писца Дмитриј Достојевски подијелио је приче о таквим «свијетлим тачкама» свог живота, и још – о представницима знаменитог рода, снази мајчинске молитве и чуду свог  излијечења пред Староруском иконом Богородице. 

Вјери ме приближила болест. Када ми је било 25 година, открили су ми рак. Оперисали су ме, потом сам пола године лежао у Онколошком центру у улици Чајковског у Лењинграду, гдје сам ишао на хемотерапију. Како сам знао и умио, борио сам се с том болести.

На операцију су ме повезли без икакве претходне припреме и ја сам рекао љекарима: «Зашто тако? Ја се бојим». Одговорили су: «У твом случају је написано: “Cito”. Знаш ли шта је “cito”? На латинском то значи “хитно”, “одмах”. Желимо да те спасимо». А ја им кажем: «Па, добро, спасавајте». У ствари, у том тренутку била је ријеч о животу и о смрти.

Чудним случајем тог тренутка у Петрограду је боравио преводилац из Јапана, који је радио на преводу Достојевског. Јапан је тада био једна од најнапреднијих земаља у сфери производње лијекова против рака. Моја мама, сада покојна, обратила му се с писмом, у којем је молила да спаси потомка Достојевског (касније сам њена писма предао у музеј). И, буквално он је за само једну седмицу (у совјетско  вријеме!) донио  кутију с лијеком начелници нашег одјељења, она није вјеровала да је то могуће: «Тај се лијек само преко Москве по списку наручује! Ви нисте били на том списку. И, ето, за само једну седмицу добили сте тај лијек!» А ја сам с великом гордошћу рекао: «Па, ја сам  Достојевски, потомак Фјодора Михајловича, кога знају у цијелом свијету. И зато је, наравно, сав свијет спреман да помогне да ја даље живим».

Због молитви моје мајке нисам умро од рака, остао сам жив.

Тако је било, с једне стране. Друга је повезана са мојом мамом, која је 50 година након свог крштења пошла у цркву молити за живот сина. Сматрам, да је други разлог  тога што сам ја остао жив – молитва моје мајке. Она је заборавила све шта треба  чинити у храму и просто се као мати обратила Богу: «Господе! Спаси мог сина! Остави га међу живима!» А да би ти Господ помогао, неопходна је вјера и душа, непосредно обраћање Богу. Он ми је помогао, и не само једном.

Лично сам смогао снаге да побиједим рак два пута. Вјерујте, ни ђаво није толико црн колико кажу. Не треба само дићи руке и не треба се бојати већ вјеровати да можеш  побиједити. При том не треба чекати симптоме – лошег здравственог стања и бола (јер, сам тумор не боли) већ се контролисати без обзира, чак више пута у години. Моје побједе почивају на томе што сам откривао своје болове на вријеме.

Важно је такође не остављати човјека самог с тим грозним обољењем, подржавати у њему вјеру да ће успјети. Но, није од мање важности и самом болеснику да буде у позитивном тону и због тога да се у том периоду бави нечим што воли. Моје искуство ми говори, да снаге самог организма у тим условима раде на излијечењу. Зато ја увијек желим свима добро здравље!

Бог ме је излијечио од болести код Староруске иконе
У Старој Руси регуларно се одржавају «Читања Достојевског» и већ много година њима духовно руководи митрополит новгородски и староруски Лав. По дугогодишњој  традицији староруска читања почињу Божанственом Литургијом у  храму великомученика Георгија Побједоносца, једном од најстаријих староруских храмова. Фјодор Михајлович је био парохијан тог храма.

Ја сам осјетио да морам поћи баш тој икони. Долазим – и одједном су ми кренуле сузе…

За мене то је посебан храм. У Старој Руси почели су код мене страшни болови због  тога што је локална вода потпуно другачија него лењинградска. Због своје болести мучио сам се страшно. И изненада једног дана нешто ме је привело георгијевској цркви. Жене су рибале под, службе није било. Схватио сам да нисам дошао у право вријеме, јер у том тренутку није било никога да се моли овдје, само ја. А моје срце је управо у том тренутку било усмјерено чудотворној Староруској икони Божије Матере. Осјетио сам да морам поћи њој. Долазим. Дешава се нека врста катарзе. Ја, одрастао човјек, и одједном кренуле су ми сузе… Излазим из цркве и уопште не схватам, шта се са мном десило.

Пролази дан. И одједном сам осјетио да никаквог бола нема, да сам потпуно здрав и да чак осјећам надолазећу снагу у себи. Остајем тај дан, слушам излагања. Следећег дана  послије излагања је затварање читања и банкет, којем присутствује сва  администрација Старе Руси. Све је некако збуњујуће: «Дмитрије Андрејевичу, Ви  сте коначно посјетили наш опроштајни банкет. Како је то лијепо!» Од тада чини ми се да болести и није било.

У 45. години, то јест у прилично одраслом узрасту, ја сам се крстио у Старој Руси, гдје сам прославио и свој јубиларни 60. рођендан. Тако је управо у Старој Руси било моје излијечење и једно од најважнијих догађаја мог живота – крштење. По благослову  свештеника георгијевског храма увијек и свуда говорим о чуду свог излијечења од  чира на желуцу. И ја сам сретан, када ми долазе људи и говоре: «Знате, са мном се десило исто, што и са вама». Не само да су се од болести излијечили, већ су и друге животне проблеме ријешили послије молитве испред Староруске иконе Божије  Матере. Тој икони настоје да се поклоне сви вјерујући, који бораве у Старој Руси.

Њу су донијели Грци из Оливопоља још у прим вијековима хришћанства у Руси и до XVII вијека налазила се ту, у Старој Руси. У вријеме куге 1655. године један становник града Тихвина имао је виђење, да ће куга бити заустављена, ако ту донесу  чудотворну Староруску икону, а Тихвинска икона буде послата у Стару Русу. Послије преношења икона куга је заустављена, но Тихвинци нису вратили икону и тек у XVIII вијеку одлучили су да направе копију староруске иконе. И, 4. маја 1768. године копија  је била донесена у Стару Рус, а у част тога је установљен празник. Други  празник пак  обиљежава се 18. септембра 1888. године, када је у Стару Рус враћен оригинал. Ове године навршава се 130 година од тог историјског догађаја.

Дјеца и унуци Фјодора Михајловича Достојевског
Моја мајка, рођена прије 1917. године, као и сав руски народ тада, била је крштена. Али, она је схватала совјетску стварност као одређени вид реалности у ком је морала живјети, те је покушавала да заштити свој и наш живот колико год је то било могуће. Због тога што се удала за Андреја Фјодоровича, потомка „архискверног Достојевског“, како га је називао писац Лењин, плашила се да крсти нас, своју дјецу.

Мајка уопште није очекивала да ће родити близанце. Било је то 1945. године. Према њеним речима, моја сестрица Ира и ја били смо једнојајчани близанци. Као и сва „војна дјеца“ били смо слабашни, и три мјесеца након нашег рођења добили смо упалу плућа. Десило се да ме је Господ оставио како бих продужио мушку линију, а Иру узео себи. Једном ме је мајка одвела до гроба гдје је Ира сахрањена и рекла: “Ово је твоја сестрица.“ Никако је се нисам могао сјећати, имали смо свега три мјесеца. Након тога смо и маму тамо сахранили – у Петрограду, на Сходненском гробљу. Сада тамо почивају Достојевски, јер је тамо сахрањена цијела породица Андреја Фјодоровича. Шест гробова Достојевских. Надам се да ћу се и ја једног дана тамо вратити.

Фјодор Михајлович имао је три сестре и три брата. Све гране су се сломиле, само је наша гранчица остала. Када се прослављао јубилеј мога оца, дозволио сам себи да начиним извештај о његовом животу. То је, свакако, био веома тежак задатак, јер је човјек који је носио презиме Достојевски морао проживјети сопствени живот, увијек имајући на уму да је потомак Фјодора Михајловича, који је цијелом свијету рекао веома важне ријечи.

Завршивши у деветнаестој години инжењерске студије, Фјодор Михајлович је одмах изјавио: “Ја се нећу бавити тим послом, ја ћу бити писац.“ Његов син Фјодор такође је брзо пронашао себе – сав живот је узгајао коње, био је веома познат стручњак у тој области, објавио је много чланака у царском часопису за узгајање коња. Када је Фјодор Михајлович отишао у Москву на откривање споменика Пушкину, гдје је одржао своју познату “Бесједу о Пушкину“, Ана Грирорјевна му је писала “Никако не могу довести у ред Феђу, он све вријеме бјежи, ја га налазим са дјечацима на улици, њега занимају коњи. А он јој је одговорио “Купи ти њему ждријебе, имаће се чим занимати и  престаће бјежати од куће“, што је и било урађено. И, у следећем писму, надајући се да су сину већ купили ждријебе, Фјодор Михајлович моли да и њега пољубе као и све остале. То је било пророчанско предсказање – Фјодор Фјодорович ће се сав живот занимати коњима.

У тако малом узрасту отац је потпуно тачно одредио главно животно интересовање свога сина.

Када се сазнало да је био још и трећи Фјодорович - унук писца, који је умро нажалост рано, често се постављало питање “Због чега је толико Фјодора? Код Руса су по традицији старијем сину давали име оца, рачунајући на велику породицу. Али Фјодор Михајлович је касно засновао породицу и није могао имати много дјеце, иако је двоје од четворо дјеце доживјело старост.

Истина, дјеца Фјодора Михајловича су врло тужно напустила овај свијет. Кћерка Достојевског Љуба умрла је 1926. године у Италији. Неколико дана прије смрти посјетио ју је конзул Чехословачке, који је тада много помогао Љуби. Пронађено је писмо гдје је он написао: “Дужан сам признати да кћерка познатог свјетског писца умире у неимаштини“. Син Фјодор умро је у истим условима у Москви. Имао је 60 година, а она 62 или 63 године.

Ана Григоријевна је молила сина: "Види свијет". А Феђа је одговорио: "Русија ми је довољна".

 Феђа је рођен у Петербургу, и остао је руски човјек, уопште није хтио ићи у иностранство, иако га је мајка молила: "Отиђи, новаца имамо, погледај како други живе". А он: "Не, мени је Русија сасвим довољна, боље је да у бању одем". А Љуба, која је рођена на Западу, отишла је из Русије заувијек, рекавши мами, да се иде лијечити на кратко. Пропутовала је цијелу Европу, затим се разбољела и умрла у Италији у Болцану, на граници са Аустријом. Фјодор Фјодорович је умро и сахрањен у Москви. Нажалост, његов гроб је изгубљен а ми га покушавамо наћи. Ето, тако су различите судбине двоје дјеце Фјодора Михајловича. И, уопште, Фјодор Михајлович веома је био забринут због тога што је касно добио дјецу и што неће моћи да их  одгаја. Пред крај живота он се поново преселио у Петербург, гдје је живио и његов брат Андреј, чија су дјеца била већ одрасла. "Како бих ја волио да су моја мала дјеца као твоја самостална", писао је Фјодор Михајлович брату. Али, он је схватао, да због старости можда неће видјети своју дјецу као одраслу. То је, наравно, за њега била велика трагедија.

Систем васпитања Фјодора Михајловича Достојевског
Ово је апсолутно јединствен систем. Мало њих га је користило. Нажалост, педагошка наука није кренула стопама Достојевског. Прије свега, он никада у својим писмима Ани Григорјевној није користио ријеч „васпитавати“, већ је употребљавао потпуно другачије ријечи: „посматрај“, „понашај се“.

Његов принцип је био да разумије дијете, а не да га подиже на ниво одрасле особе олакшавајући сопствено постојање. И то је давало прекрасне резултате. Ана Григорјевна се присјећала да он није могао проћи поред неког дјетета а да не почне разговарати са њим, преводећи на дјечији језик довољно озбиљне мисли. Једном, присјећала се Ана Григорјевна, путовали су, да ли из Старе Русе, да ли ка Старој Руси, једва су ушли у воз, и како су чули плач дјетета Фјодор Михајлович је одмах нестао. Недуго затим, дијете се смирило и Ана Григорјевна га је видјела како прича о нечему са Фјодором Михајловичем. Истина, она је била помало незадовољна тиме што је муж заборавио на њу и одједном отишао према непознатном дјетету, па га је увела назад у свој купе.

У писмима о дјеци, Достојевски никада није употребљавао ријеч „васпитавати“ већ „посматрај“, „води“.

Испричаћу још један случај. Пронашао сам записе о путовању бродом у Рјазањ. Тамо је била земља, један њен дио требало је да наслиједи Фјодор Михајлович. Они су се тада бавили својим насљедством. На палуби је нечије дијете хистерисало, плакало и није било на своме мјесту. Иако су са њим били четворогодишљи Феђа и шестогодишња Љуба, Фјодор Михајлович је притрчао у помоћ непознатом дјетету и дуго затим се бавио њиме, оставивши своју дјецу.

Прадјед Григориј Хомерович и чукундјед Хомер Карлович
На „Читањима Достојевског“ и симпозијумима, посвећеним животу и стваралаштву Фјодора Михајловича, много смо слушали о разним интересантним подацима везаним за родослов и биографију писца. Чак и мени, његовом потомку, раније су били скоро непознати преци Достојевског као што су његова бака Анастасија – жена унијатског свештеника, прадјед Григорије Хомерович и прапрадјед Хомер Карлович. Њихова имена и патроними звуче помало неочекивано за руско ухо.

Дјелимично је откривена и тајна изненадног одласка оца Достојевског Михаила Андрејевича из очевог дома и његов прекид контаката с породицом, те околности под којима је учествовао у рату 1812. године. Истина, недавно су откривени нови истраживачки документи, који се тичу негове загонетне погибије 1839. године, претпоставља се, од стране сеоских спахија, ипак све ово није довољно да се да  јединствен одговор на то питање.

Данас су такође познати и документи, који су били под забраном 1930-их, о потомцима Достојевског.

Чукунунуци и чукунуке Достојевског
Имам једног сина, али одувијек сам маштао о дјевојчици. Сада имамо три веома симпатичне унуке, које су са мном једном ишле у Стару Русу на „Читања Достојевског“. Још од дјетињства учио сам их да схвате да оне нису само обичне дјевојчице већ дјевојчице са генима Достојевког – Маша, Вера и Ања. Најмлађа Маша рођена је 23. новембра 2006. године.

Када сам Ањи показао позната академска сабрана дјела Фјодора Михајловича у 30 томова, она их је погледала оцјењивачки и рекла: „Не, ја толико нећу написати“. А кроз пар дана она је пресавила лист на пола и уредно нашкрабала своје сопствено дјело, авај, нечитко. Сада се та „књижица“ налази у фонду музеја Ф. М. Достојевског у Петербургу.

Наравно, маштали смо и о унуку, и када се он родио назвали смо га Фјодор. Тако да нам сада расте још један Фјодор Достојевски.

О Музеју дјетињства у Дарову
На подмосковском имању Достојевских Дарово писац је провео дјетињство. Уопште за  формирање личности човјека врло је важно, у каквим условима и у каквом окружењу  пролази његово дјетињство. Зато, сматрам, људима је занимљиво да виде мјесто, гдје је од 10. до 17. године живио и васпитавао се будући генијални писац.

На имању Дарово неопходно је изградити Музеј дјетињства Достојевског. Јединствено мјесто.

Рођени брат писца Андреј запамтио је да је мали Феђа био весео, веома је волио да се игра, шета по липовој шуми. Његове прве молитве слушали су зидови  Свето-Духовског храма сачуваног до нашег времена. Он се налази на сусједном имању у селу Моногарово. Овамо је водила будућег писца његова мајчица. Код Достојевског се налази  сјећање на голуба, који је прелијетао од једного прозора до другог за вријеме Литургије. Ако сачувамо те свијетле тачке, повезане са дјетињством писца, то ће веома да  помогне у перцепцији његовог погледа на свијет. Недалеко од храма је невелика избочина, гдје је, како се вјерује сахрањен отац Фјодора Михајловича. Сада је главни задатак – утврдити тачно мјесто његовог гроба.

На међународним научним конференцијама, посвећеним Достојевском, чују се излагања о значају сјећања на дјетињство у ствралаштву писца. На имању Дарово неопходно је сазидати Музеј дјетињства писца. То је јединствено мјесто, гдје је практично  потпуно сачуван историјски пејзаж, шума са 200-годишњим липама, јаруга, насељена  мјеста, која се спомињу у дјелима Достојевског.

"Од јувелира до возача трамваја"
У мојој радној книжици уписано је 18 професија. Обично кажем: «Имам занимања – од јувелира до возача трамваја». Сада сам консултант у петроградском Музеју  Достојевског. Истина, немам високо образовање. Понекад мислим, да сам се узалуд припремао за студије, јер сам имао довољно знања, да мирно положим испите  и студирам шта желим. Но, послије завршетка школе мени је било интересантније да уроним у финесе живота и опробам се у разним областима, па нисам ништа уписао. А када ми је једном у вријеме перестројке у руке дошла радна књижица (обично се она налази  у  кадровском одјељењу), показало се да имам 18 занимања. То ми је често  заиста  помагало у животу.

О Нијемцу који би желио да се родио у Русији
Године 1990. Било је врло тешко, продавнице су биле празне. И изненада ме  позивају у Њемачку на отварање Друштва Достојевског. Отварање – свего један дан, а шта даље? А даље је мислим: «Да, ја умијем доста тога. Наћи ћу овдје посао». И ја  сам радио у Њемачкој, помажући својој породици пошиљкама отуда. То је био такав  «период слања». Нијемци су све вријеме питали: «Шта нема у Русији, шта да пошаљемо?» Ја сам помогао, сугеришући, који производи су потребни у Русији.

Нијемци су заиста жељели да помогну некоме конкретно, било им је важно не само да  помогну већ и да се спријатеље, размјењују писма. Када сам се враћао са одмора у Хамбург, један старији брачни пар замолио ме да предам Нијемцу, који им је помогао, писмо и «велико хвала».

У гостима код тога старијег Нијемца чуо сам за мене поражавајуће признање. Обично  Нијемци  не спомињу то, да су ратовали у Русији. Многи говоре: «А ја сам у Француској  ратовао». Премда, у ствари, и у Русији. А овдје сам први пут у Њемачкој  чуо од њега, да је ратовао у Русији. И, очигледно, тешко је ратовао, јер је био без руке и без ока. «Ја сам све то изгубио под Стаљинградом, – признао је и изненада додао: –Отаџбину не бирамо. Родио сам се у Њемачкој. Нијемац сам. Но да је било могуће изабрати, волио бих да сам се родио у Русији».

То ме је запрепастило. Помислио сам: «Дошао си као освајач, са оружјем. Шта је то  у Русији, што те је натјерало а кажеш такву фразу у позним годинама?» Као патриота своје  земље, ја сам се његовим ријечима, наравно, веома обрадовао.

Дмитриј Достојевски

Приредили Ирина Ахундова и Јуриј Пушчајев

Извор: Православие.ру, http://www.pravoslavie.ru/111208.html

Превод: Проф. Биљана Бабић и студенти Борислав Марић, Сара Славнић, Гордана Сукур, Милана Палачковић, Јованка Божић и Мара Миловановић.

---