Зашто Христов ученик није повјеровао у Његово васкрсење? И друга загонетна питања о ап. Томи12/5/2024
 А Тома, који се зове Близанац, један од дванаесторице, не беше онде са њима кад дође Исус (Јн 11, 16). А други му ученици говораху: Видесмо Господа. А он им рече: Док не видим на рукама Његовим рана од клина, и не метнем прста свог у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра Његова, нећу веровати. И после осам дана опет беху ученици Његови унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад беху врата затворена, и стаде међу њима и рече: Мир вам. Потом рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. И одговори Тома и рече Му: Господ мој и Бог мој. Псал. Исус му рече: Пошто ме виде веровао си; благо онима који не видјеше и вјероваше. Зашто Тома није био са осталим апостолима када им се јавио Васкрсли Христос? Многи тумачи Св. писма пишу да се апостол још увијек крио у то вријеме након хапшења и погубљења свог Учитеља. Будући да је био у стању екстремне депресије, Тома, очигледно, дуго времена није могао и није желио никога да види, више волећи да сам доживи смрт Христову. Осим тога, свети Јован Златоусти примјећује о одсуству апостола: „По великом домостроју Христовом, Тома је тада био одсутан, да би његова сумња учинила васкрсење извјеснијим, јер ако би Тома био није тада био одсутан и не би сумњао у васкрсење, а Господ не би разријешио његове сумње очигледним доказима, тада би чудо васкрсења наставило да искушава многе више. И његова сумња послужила је као лек за све вјерне“.  Зашто Тома није вјеровао ријечима својих најближих пријатеља апостола? Парадоксално, свети Кирило Јерусалимски је претпостављао да је невјерје апостола повезано са великом радошћу коју је доживио од онога што је чуо. То исто унутрашње ликовање, међутим, ушло је у најтежи унутрашњи сукоб са страхом да се на крају не наиђе на још горче разочарење – чињеницом да Христос није васкрсао. Фома, како бисмо сада рекли, није вјеровао својој срећи. Поред тога, он се, такође, плашио да га је, можда, његов вољени Учитељ лишио могућности да га види послије Васкрсења. Свети Јустин Ћелијски пише: "Неверје се и састоји у томе што нова факта богочовечанског живота Христовог хоће да провери чулима: вида, слуха, пипања. тј. да камилу провуче кроз иглене уши. И разуме се, не успева. И ако по каткад успе, то бива само по изузетном снисхођењу Свеблагога; као што је у случају апостола Томе. Сви ученици Спасови тврде Томи: „видјесмо Господа“. А он им одвраћа: „Док не видим и рукама Његовим ране од клинаца, и не метнем прст свој у ране од клинаца, и не метнем руке своје у ребра Његова – нећу веровати“. Зашто апостол жели да баш ране Спасове опипа и ребра? Зато што је са ранама умро, и тако био сахрањен. Има ли ране на рукама, и рану на ребрима, значи – васкрсао је стварно Он сам, а не неко други, или неко који би се наметнуо место њега, или подметнуо место њега, док је Он стварно мртав у гробу. „Нећу веровати“ – „док“: то је томински скептицизам и неверје". Свети Кирило Јерусалимски пише: „Али мени се прије чини да овај ученик није имао толико повјерења у ове ријечи колико га је обузео посљедњи степен туге што ни сам није удостојен виђења нашег Спаситеља. На крају крајева, можда је мислио да ће бити потпуно лишен ове могућности. .. Други тумачи овоме додају да је ап. Тома једноставно сматрао потпуно немогућим да мртва особа може васкрснути. У такву вијест могао је да повјерује тек када је сам својим очима видио живог Христа и својим рукама дотакао Његово васкрсло тијело. Свети Јован Златоусти пише: „Када су му апостоли рекли: Видјех Господа, он не повјерова, не толико због неповјерења у њих, колико зато што је ово дјело, односно васкрсење из мртвих сматрао немогућим. Није рекао: Не вјерујем вам, већ: док не ставим руку, нећу вјеровати... Заправо, (Тома) је тражио потврду за себе кроз најгрубље осјећање и није вјеровао ни својим очима. Није рекао: док не видим, него: док не дотакнем, да сазнам није ли то што видим дух..." Зашто се Христос јавио Томи тек осам дана касније, а не одмах? Свети Јустин Ћелијски каже да је Господ "оставио Томи читавих неколико дана да размишља о ономе што су му остали ученици говорили о васкрсењу Његовом. Ко зна у каквим је све недоумицама бивао апостол Тома, и кроз какве мисли, и кризе мисли и осећања пролазио. Али је ипак остао сав у жељи: да провери лично сам тврђење својих другова. И после осам дана то се збива. Васкрсли Господ опет улази кроз затворена врата, стаје међу ученике који су на окупу, и говори им: „Мир вам“. А Тома? – сав је у немиру; запрепашћен и збуњен, а можда и постиђен од своје жеље. А Спас право се обраћа њему, и рече му: „Пружи прст овој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. – Извршена је најгрубља, иако најекперименталнија провера Христовог васкрсења: најјача сумња отклоњена је самом стварношћу факта у који се сумњало, логички сумњало. А иза апостола Томе стоје хиљаде и хиљаде људи томинске скепсе и томинског неверја. Богочовеков одговор је јасан: опипај и види! Уствари, све што је Богочовеково располаже неодољивом и неуклонљивом стварношћу. За све скептике има једна апологија, једно средство да се увере у стварност Богочовека и свега његовог: опипај и види! Спаситељ не избегава и ту грубу експериментацију, него је чак и предлаже, али са благим прекором предлаже: „не буди неверан, него веран“: тј. имај поверење у Мене. Вера хришћанска је уствари сва заснована на поверењу у Христа. Вера у Христа је поверење у Христа. А Он, зар може обманути, и неистину рећи, и лаж заступати, и у заблуду човека одвести, или у грех и смрт завести? Верујем у Њега, имам поверење у Њега, па макар сав мој разум био против Њега, и моје срце, и мој вид, и мој слух, и цело биће моје. Знам да ме Он неће изневерити никад; само ја могу изневерити Њега. Он остаје увек веран Себи, доследан Себи: јер се не може одрећи Себе. Е баш на томе се и заснива наша вера у Њега. Све се зида на поверењу у Њега. Поступи ли тако, повери ли се Њему, човек улази у претопљење свога целога бића: претапа у Христу, и сам Христос претапа, и ум човеков, и срце, и душу, и вољу: и човек добија нов ум – „ум Христов“, ново срце, нову душу, нову вољу: од старог човека постаје нов човек: „старо прође, гле све ново постаде“. И тај нови ум, нова душа, ново срце, тај обновљени, нови, новозаветни човек: и разуме, и схвата, и с радошћу верује свему што је Христово; потпуно се поверава Господу Христу да га Он води и руководи куда хоће и како хоће. Тако је наша вера у Христа уствари наше пооверење у Христа. До те вере може доћи сваки, и то – врло лако. Главно је: одрећи се себе и поверити се Христу. Разуме мој, срце моје, душо моја, ти се колебаш, ти нећеш за Христом, ти сумњаш, ти се двоумиш, ти се буниш, онда се ја одричем и тебе – разуме мој, и тебе – срце моје, и тебе – душо моја, одричем се вас ради Христа, и поверавам себе Њему потпуно. А ви, идате од мене; без вас могу, али без Њега – никада, никада, никада ни у овом ни у оном свету.  Али ако је Христос васкрсао, зашто су на Његовом тијелу биле ране од ексера и римско копље?
Да апостоли не би сумњали у стварност Његовог васкрсења. Свети Кирило Јерусалимски пише: „Сматрајући да је потребно ово проучити, одговорићу на предложене недоумице колико год је то могуће, и покушаћу да откријем да после времена васкрсења неће недостајати трулежи која се увукла у нас, али, као што је премудри Павле рекао за ово тело, да је посејано у слабости, устаје у слави (1 Кор 15, 43 ). Али пошто је Тома то захтијевао ради потпуног убјеђења, онда је Господ наш Исус Христос, сматрајући да је потребно да не наводи никакав разлог за наше невјеровање, као што је Тома захтијевао, јесте тако. И зашто је Тома назвао Христа и „Господом“ и „Богом“? Такво обраћање апостола Христу није случајан. Много прије догматских дефиниција Васељенских Сабора, Тома је, слично великом богослову, исповиједао двије природе у Господу Исусу Христу— Божанску и човјечанску. Блажени Теофилакт Бугарски пише: „Погледајте како је онај који испрва није вјеровао, дотакнувши ребро, постао одличан богослов. Јер је проповиједао двије природе и једну личност у једном Христу. Рекавши „Господе“, исповиједаше људску природу... А рекавши „Бог мој“, исповиједио је божанску суштину и тако је исповиједио Једног и истог Господа и Бога. |