 У претпосљедњу недјељу пред Божић (Недеља Праотаца -примједба преводиоца), сјећамо се свих старозавјетних светитеља праведника и сродника Спаситеља, који су живјели у тами незнабожачких народа праведно, чисто, чувајући праву вјеру и чекајући Месију, који ће доћи да избави сво човјечанство од ђавола, гријеха и смрти.
Али ево занимљивог питања – зашто се у родослову Господа нашег Исуса Христа, међу многим мушкарцима, помињу само три жене: Тамара, Рава и Рута? (види Јеванђеље по Матеју 1.глава). Поред тога, све три ове жене нису биле Јеврејке, већ из многобожачких нечистих хананских народа. Прве двије од њих имале су чак прилично сумњиву репутацију. Тамара је саблазнила свога свекра Јуду и од њега добила синове. Рава је била јерихонска блудница. А Рута је сама тражила да буде Возова жена. Зашто се њихова имена истичу у Светом писму? Прво, зато што Бог жели да нам тиме покаже да је дошао грешном палом човјечанству да би га спасао. Бог није дошао праведницима, него да би позвао грешнике на покајање и увео их у Царство Небеско. Спаситељ је дошао до покајаних грешника. Пред нама су три незнабошкиње, грешнице, које су се покајали, понизиле и биле помиловане од Бога због тога. Тамара је легла са свекром у кревет, не због блуда, него да би родила дјецу. Пошто су два њена мужа, Јудина сина, умрли због неваљалства пред Богом, а трећег Јуда није дао из сујеверја, бојећи се да постоји проклетство на Тамари. А онда ова жена, да би избјегла страшну срамоту, предузима очајнички корак да заведе самог Јуду да би добила дјецу. И била је помилована од Бога због смирења. Рава прихвата јеврејске шпијуне и спасава им животе, уздајући се у Јеврејског Бога: “знам да вам је Господ дао ову земљу, јер нас попаде страх од вас, и препали су се од вас сви”. Жена се ослобађа круга сопствених гријехова, паганске сатанске традиције свог злог народа и постаје вјерница у правог Бога. Какав подвиг са њене стране! Какву храброст је требало имати! Каква вјера и понизност да се учини тако спасоносним и смјелим кораком! Рута ради отприлике исто. Она напушта свој народ и иде за јеврејском таштом, јер је завољела вјеру у истинитог Бога и Божији изабрани народ. И у њеној породици се рађа велики светитељ Божији – пророк и цар Давид. И у породици њеној роди се Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос. Ево неколико дивних лекција из живота ових жена! Египатски свети преподобни Марко Подвижник написао је: „Када чујеш ријечи Писма да ће Господ „дати свакоме по дјелима његовим“ (види Псалам 61,13), немој да мислиш да дјела (сама по себи) заслужују пакао или Царство. Напротив, Христос ће, као Бог Саздатељ и Искупитељ наш, а не као Мерилац ствари, (тј. дјела и награда) свакоме дати по дјелима невјерја или вјере у њега" (Добротољубље 1.том, 200 поглавља о духовном животу). Не спасавамо се ми сопственим силама и сопственим врлинама. Него само милошћу Божијом, човјек се мора понизити под Његовом сведобром вољом. Често човјек каже: „Оче, исповиједам једно те исто. Падам у исте гријехе. Никада не престајем да гријешим." Желео бих да одговорим да Бог често дозвољава да упаднемо у гријехе. Јер нас тако избавља од највећег и најстрашнијег гријеха – од гордости. Јер ми често нисмо спремни за врлине. Ако знамо да смо велики постници, велики молитвеници и уздржани, онда ће нам се срце поносити. Биће испуњено суптилном и скривеном, али смртоносном сујетом, која ће веома расти, претварајући се у чудовиште док нас не убије. И молитва и пост могу бити погрешни када молитва и пост хране нашу гордост и доводе човјека у прелест. Зато Господ дозвољава да паднемо у гријехе, да би ми задобили смирење као што су учиниле Тамара, Рава и Рута. Једина врата спасења су смирење; на њему је изграђено читаво здање наших врлина. Без Бога не можемо учинити ништа добро, а Њему је све могуће, дјелујући у нама. Наш главни задатак је да унизимо себе, своје срце, своје тијело, своју душу, свој ум, да их нагнемо под вољу Божију и страсно пожелимо једино што је потребно – спасење душе. А таквом ће се Бог сигурно смиловати. Јер је вјера тако скромног човјека чиста. Он не жели ништа осим сједињења са љубљеним Богом. Такав човјек нема трагање за својим, већ само за Божијим дјелом. И та незаинтересованост, искреност отвара његово срце и пушта у њега љубав Господњу, која га испуњава до врха, до самих углова тајне. И сама таква особа постаје „Давид“ - вољени син или кћерка Господња, који пребива у рајском блаженству Божанске љубави. А први корак ка томе је смирење. протојереј Андреј Чиженко /извор:«Православная Жизнь» /превод: вјеронаука.нет |