 Јеванђеље каже да се Јуда покајао зато што је издао Христа. Али ово га није спасило од страшне судбине - испада да му Господ није опростио и то је постало разлог његовог самоубиства? Најважније питање овдје је-због чега се тачно Јуда покајао? И да ли је његово покајање било праћено оним што се у хришћанству назива покајање? Јеванђелист Матеј ову епизоду овако описује: „Тада видјевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама. Говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше:шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети“ (Мт 27, 3- 4). У овом лаконском опису (језгровит и кратак начин говора-примједба преводиоца) скреће се пажња на разлог због којег се Јуда покајао: видио је да је Исус осуђен. Овдје се поставља још једно питање - чему се надао Јуда када је издао свог Учитеља? Шта је био мотив његове издаје, ако је Спаситељева осуда за њега била толики емотивни шок? Издаја је један од најодвратнијих људских поступака. Није случајно што Данте издајнике ставља на „дно свијета“, у посљедњи девети круг пакла, гдје је и сам Луцифер. Издајнике подједнако негативно третирају и они који су издани и они у чијим је интересима издаја почињена. Небрига и презир очигледни су у одговору првосвештеника на Јудине ријечи: „Шта ми маримо за то? ти ћеш видјети" (Мт 27, 4) - кажу му са равнодушношћу. Јуда им је незанимљив, желе да га се ослободе, а новац који је бацио чак не стављају у црквену касу, јер су „цијена за крв“ (Мт 27, 6). Јуда је свјесни издајник. Његов чин није спонтани поступак изазван околностима, ни малодушност Петрова, који се након Исусовог хватања трипут одрекао Њега којег је недавно назвао Сином Бога Живог (Мт 16, 16). Ово је хладнокрвно промишљена и испланирана акција, иза које је стајао неки сасвим одређени циљ. Који? Мотивација Јуде била је својевремено врло популарна тема у домаћој и страној литератури. Драматични психолошки портрет Јуде представио је Леонид Андрејев у својој сензационалној причи „Јуда Искариотски“ . У њему се издајник појављује као контрадикторна особа која издаје Христа, наводно из ... љубави према Њему. У зору 20. вијека, Алексеј Ремизов и шведски писац Тор Хедберг покушали су да разумију Јудине мотивације (и заправо да усаврше његов чин). Сложени систем мотива који су Јуду довели до издаје изградио је Јорге Л. Боргес. Списак аутора може се наставити до данас. Заједничко им је једно - жеља да на слику Јуде ставе своје тумачење његове личности, засновано на било чему осим на ... Јеванђељу. И сами јеванђелисти врло оскудно описују Јуду. То је разумљиво - он није предмет њиховог интересовања. Веома једноставну и крајње специфичну карактеризацију Јуде даје апостол Јован Богослов. Описујући Јудино јадиковање због, са његове тачке гледишта, расипања на скупоцјено миро - скупо ароматично уље којим је Марија помазала ноге Христове – и Јудиног приједлога: „зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?“ јеванђелист Јован примјећује: „А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што бјеше лупеж, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ“ (Јн 12, 6). У грчком тексту ова фраза звучи још јасније: ријеч „ношаше“ овдје има још једно значење, које се може превести као „крао“. Апостол тако истиче главну Јудину страст – среброљубље тј. љубав према новцу. Ова особина постепено је заробила цијело његово биће и на крају постаје главна покретачка снага његове душе.  Дакле, главни Јудин мотив био је да прими плату за издају?
Највјероватније не. Логика сугерише да је Јуда могао добити много више од тридесет сребрњака - врло скроман износ - да је једноставно наставио да увлачи руку у општу ризницу. И шта онда? Овдје улазимо у климаво тло претпоставки, које су, међутим, за разлику од књижевних слика, у оквиру описа Јуде као среброљубцаца и крадљивца од стране његовог бившег друга - јеванђелисте Јована, с којим је провео три године раме уз раме. Из контекста Јеванђеља произилази да се Јуда утврдио у својој намјери да изда свог Учитеља након одлуке првосвештеника да убију Исуса и свечаног уласка Господњег у Јерусалим. Шта је за Јуду постало ultima ratio, посљедњи аргумент који га је подстакао на издају? Можда разочарање што Спаситељ није оправдао своје потпуно земаљске месијанске тежње. Сјетимо се да чак и најближи Христови ученици, Јаков и Јован, на путу за Јерусалим, жустро расправљају о питању ко ће бити ближи Исусу када коначно постане израиљски цар. Шта можемо рећи о Јуди. Очигледно је, такође, гајио наде да ће, усљед народне популарности, Исус срушити моћ Римљана, а након зацарења, раздијелити кључне владине положаје међу својим повјерљивим особама - ученицима. Логично, Јуда је могао да рачуна на положај државног благајника. Каква перспектива за лукавог у и нечистог човјека!? Али умјесто да поведе антиримски устанак и поведе масе: …“Исус отиде и сакри се од њих“ (Јн 12, 36). Јудина издаја у овом свјетлу изгледа као покушај изазивања отвореног сукоба између Христа и власти, под болном смрћу, да натјера Исуса, иако није касно, док је Његова слава у зениту, да искористи Његове натприродне способности како би сели на престо израиљских царева. Због тога, видјевши да је Исус намјерно одбио да се одупре: “Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“(Мт 26, 53), сазнавши да је Спаситељ осуђен, Јуда је схватио да је његов план пропао, и завршни ударац нанесен је његовим тежњама. Тридесет сребрњака, којим се формално задовољио, чисто је симболична сума. Познато је да људи имају тенденцију да своје доминантне особине преносе на друге. Тако Јуда свој унутрашњи мир пројектује на првосвештенике, чинећи његов приједлог разумљивим и објашњивим - уосталом, према логици љубитеља новца, сви људски поступци диктирани су жељом за материјалном добити. У том схватању, Јудино покајање је посљедица разочарања, пропасти нада у перспективну будућност, спознаје да је, упркос пажљиво разрађеном плану, завршио у сломљеном кориту. Ово није покајање, које снагом благодати Светог Духа може промијенити човјека, већ осјећај кривице и безнађа који су на крају довели Јуду до самоубиства. Тако Николај Николајевич Ге (руски сликар реалиста и рани руски симболиста) објашњавајући своју познату слику „Тајна вечера“ објашњава и унутрашње разлоге Јудиног чина: „није могао да схвати Христа, углавном зато што материјалисти не схватају идеалисте“. Ни Исусове ријечи, ни Његова чуда за живота, ни његово понашање у посљедњим сатима нису довели Јуду до разумијевања Оног којег је издао и шта сада треба да учини. Због другог је дошао к Христу и затворио за себе могућност покајања, опроштаја и Божје милости. Ово је трагедија Јуде, његове туге, о којој је Христос рекао: „тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек“ (Мт 26, 24). Он је могао да буде опроштено , али он није разумио. Гдје нема покајања, нема ни опроштаја. Не зато што Господ не опрашта, већ зато што човјек не тражи овај опроштај и чак га одбацује. Свемоћ Божја зауставља се пред свјесним и слободним избором човјека. Уосталом, не можете опростити на силу. А ово је такође Божја љубав и поштовање према човјеку који не жели да буде у његовој близини и бјежи од Њега. Аутор: Jевгениј Мурзин, свештеник/ извор: фома.ру / превод: вјеронаука.нет |