Зашто се, у ствари, Јуда објесио?

​Јеванђеље каже да се Јуда покајао зато што је издао Христа. Али ово га није спасило од страшне судбине - испада да му Господ није опростио и то је постало разлог његовог самоубиства?
Најважније питање овдје је-због чега се тачно Јуда покајао? И да ли је његово покајање било праћено оним што се у хришћанству назива покајање?
Јеванђелист Матеј ову епизоду овако описује: „Тада видјевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама. Говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше:шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети“ (Мт 27, 3- 4). У овом лаконском опису (језгровит и кратак начин говора-примједба преводиоца) скреће се пажња на разлог због којег се Јуда покајао: видио је да је Исус осуђен. Овдје се поставља још једно питање - чему се надао Јуда када је издао свог Учитеља? Шта је био мотив његове издаје, ако је Спаситељева осуда за њега била толики емотивни шок?
Издаја је један од најодвратнијих људских поступака. Није случајно што Данте издајнике ставља на „дно свијета“, у посљедњи девети круг пакла, гдје је и сам Луцифер. Издајнике подједнако негативно третирају и они који су издани и они у чијим је интересима издаја почињена. Небрига и презир очигледни су у одговору првосвештеника на Јудине ријечи: „Шта ми маримо за то? ти ћеш видјети" (Мт 27, 4) - кажу му са равнодушношћу. Јуда им је незанимљив, желе да га се ослободе, а новац који је бацио чак не стављају у црквену касу, јер су „цијена за крв“ (Мт 27, 6).
Јуда је свјесни издајник. Његов чин није спонтани поступак изазван околностима, ни малодушност Петрова, који се након Исусовог хватања трипут одрекао Њега којег је недавно назвао Сином Бога Живог (Мт 16, 16). Ово је хладнокрвно промишљена и испланирана акција, иза које је стајао неки сасвим одређени циљ. Који?
Мотивација Јуде била је својевремено врло популарна тема у домаћој и страној литератури. Драматични психолошки портрет Јуде представио је Леонид Андрејев у својој сензационалној причи „Јуда Искариотски“ . У њему се издајник појављује као контрадикторна особа која издаје Христа, наводно из ... љубави према Њему. У зору 20. вијека, Алексеј Ремизов и шведски писац Тор Хедберг покушали су да разумију Јудине мотивације (и заправо да усаврше његов чин). Сложени систем мотива који су Јуду довели до издаје изградио је Јорге Л. Боргес. Списак аутора може се наставити до данас. Заједничко им је једно - жеља да на слику Јуде ставе своје тумачење његове личности, засновано на било чему осим на ... Јеванђељу.
И сами јеванђелисти врло оскудно описују Јуду. То је разумљиво - он није предмет њиховог интересовања. Веома једноставну и крајње специфичну карактеризацију Јуде даје апостол Јован Богослов. Описујући Јудино јадиковање због, са његове тачке гледишта, расипања на скупоцјено миро - скупо ароматично уље којим је Марија помазала ноге Христове – и Јудиног приједлога: „зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?“ јеванђелист Јован примјећује: „А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што бјеше лупеж, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ“ (Јн 12, 6). У грчком тексту ова фраза звучи још јасније: ријеч „ношаше“ овдје има још једно значење, које се може превести као „крао“. Апостол тако истиче главну Јудину страст – среброљубље тј. љубав према новцу. Ова особина постепено је заробила цијело његово биће и на крају постаје главна покретачка снага његове душе.

---

---