 Пре него одговорим на то питање, желим да кажем неколико речи онима који тврде да не треба „наметати“ религиозна уверења деци.
Религиозна уверења се не могу наметнути некој особи. То није нешто што је страно тој особи, него неки суштински, неопходан услов људске природе, кључни садржај унутрашњег живота неке особе. Када се ми старамо о томе да дете треба расте поштено, љубазно, када у њему негујемо одговарајуће разумевање за лепоту, укус за изврсност, ми не намећемо њему нешто што му је страно или супротно његовој природи; ми му просто помажемо да се одвоји од себе, као што смо га одвојили од пелена и дозволили му да само опази све те особине и побуде које су у потпуности карактеристичне за људску душу. Исто се мора рећи и о схватању Бога. Држећи се принципа ненаметања било чега дечијој души, ми бисмо у потпуности одбили да учествујемо у дечијем развоју и јачању његових духовних моћи и способности. Препустили бисмо га у потпуности себи док оно не одрасте и не почне да разликује шта би требало да буде а шта не. Међутим, ако тако чинимо, ми не ослобађамо дете спољашњих утицаја, него га просто препуштамо утицајима неуређеног и произвољног типа. Хајде да се вратимо на питање зашто неки људи, до самог краја својих живота, одрже у својим душама постојану, непоколебљиву веру, док други изгубе веру, понекад је потпуно изгубе, а понекад се врате вери онда када наиђу велике тешкоће и патње. Шта је разлог за ову појаву? Мислим да то зависи од усмеравања подстицаја у унутрашњем животу неке особе које је она преузела у раном детињству. Ако нека особа успе- инстинктивно или свесно- да сачува пристојан однос између себе и Бога, онда та особа неће отпасти од вере. Уколико его те особе заузима неприкладно, супериорно место, вера у његовој души постаће помрачена. Обично, у раном детињству индивидуалан идентитет још није преузео предност, још није постао предмет обожавања. Зато се и каже „Ако се не преобратите, и постанете као мала деца, нећете ући у Царство Небеско“. Како године пролазе, личност, идентитет појединца све више расте у нама, и постаје центар наше пажње и нешто чему треба удовољити. А тај самољубиви, себичан живот обично прати две побуде- нагон ка чулности, служењу телу, и нагону гордости, уском ослањању на разум и уопштено обожавању разума а нарочито сопственог суда о нечему. Обично неки појединац нема у себи ове обе побуде. У некима, доминирају чулна искушења, док у другима рационална искушења. У савремено доба, чулност се претвара у праву сексуалну болест, нешто од чега се су рациналне, поносне природе ослобођене. Чулност и гордост, два начина служења „себи“, су управо оне особине за које знамо да су се испољиле код првих људи који су починили првобитни грех и које су им поставиле препреку између њих и Бога. Оно што се десило првоствореним људима дешава се и нама. Пратећи нездрав правац од детињства у нашим унутрашњим животима, то изазива да се у нама развију или чулност или понос, прља чистоћу нашег унутрашњег, духовног вида и лиши нас способности за Бога. Ми се одвајамо од Бога и остајемо сами у нашем себичном животу, са свим пратећим последицама. Такав је процес пада од Бога. У људима који успеју да сачувају пристојан однос са Богом, процес развијања себичних, чулних и гордих ставова суочава се са препреком због тога што они држе Бога у свом уму. Такви људи држе у себи и чистоћу срца и понизност ума; и њихово тело и њихов ум функционишу у оквиру граница њихове религиозне свести и дужности. Они гледају на све што им се дешава у души са одређене висине, са висине своје религиозне свести; они врше одговарајућу процену својих чула и тежњи и не дозвољавају им слободну владавину. У свим искушењима са којима се суочавају, они не губе суштински религиозни импулс и правац у свом животу. На тај начин проблем и потешкоће религиозног правца ослања се на помагању детету, затим очувању у дечаку или девојчици пристојног односа између њега/ње и Бога, не дозвољавајући да у себи развије искушења чулности и гордости, која ће оцрнити чистоћу унутрашњег вида. Сећајући се свог детињства. Морам признати да сам искусио један посебан унутрашњи процес у тринаестој или четрнаестој години, губитак религиозности о којој вам говорим. Растућа привлачност ка чулности и прекомерно ослањање на интелект, и гордост у разуму, убијали су моју душу. То једноставно нисам био ја- многи моји другови патили су од исте ствари. Да је неки посматрач, неки искусни духовни управник био у непосредној близини и да је могао да погледа у нашу душу, можда би он и пронашао нешто добро, али главне ствари које би опазио биле би лењост, самоугађање, лагање, тајанственост, ослањање на самога себе, прекомерна вера у сопствене моћи и способности, критичан и сумњичав став према туђем мишљењу, склоност ка ужурбаним и непромишљеним одлукама, тврдооглавост и лаковеран став према било каквим негативним теоријама, итд. Оно што не би нашао у нашим душама је сећање на Бога и унутрашњи мир и понизност која је проузрокована држањем Бога у свом уму. Ми нисмо имали таквог управника. Наш наставник Закона Божијега, један јако поштовани протојереј, једва да је имао времена да нас пита о лекцији у Закону Божијем и да нам онда објасни следећу. За нас, такви часови били су слични другим часовима- нешто попут спољашњих/ површних часова, за нас није било разлике међу њима. Ван часа, ми никада нисмо видели наставника. Приближила се наша годишња Исповест са веома мало свести о тој светој тајни. И ништа нас није спречило од духовног пада ни од тога да будемо духовно паралисани. Отац Сергеј Четверков / Парохијски живот/5/30/2018 / Превод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /Извор: http://orthochristian.com/113295.html |